POJEZNA & DERVENTA & ... by PESA

осиња

2012-01-28T14:48:00.002+01:00

Босоноги ученици

Ова, скоро уништена, стара фотографија, начињена је прије 50 година. На слици је једна од првих генерација петог разреда у осињској осмогодишњој школи са разредницом Маром Дуспаром.

Осмољетка у селу Осиња је почела да ради прије 50. година. Од тада, па до данас, из ње је изашло више од 40 генерација ученика, ко|и су значајно утицали на развој овог краја, јер су се након даљег школовања вратали као учитељи или настваници у свој крај. Многи су данас познати научници, радници, хирурзи, специјалисти и доктори медицине, правници, економсисти, машински инжињери и друга, ко зна каквих занимања.

Међу овим, са фотографије, некад босоногим девојчицама и дјечацима, налазе се данас многа позната имена, који су се разишли по сви]ету. Боро Ђуричић је доктор хемијских наука и један је од најпознатијих стручњака за нано материјале и технологије, а живи и ради у свјетском институту за нано материјале и технологије у Аустрији. Марко Лисичић је професор и стручњак за њемачки језик у Београду. Радивоје Кукић је магистар машинства. Његова кћерка је правник и позната млада фолк пјевачица Сана Малетић. Драго Пијетловић је технолог, ради и живи у Београду. љубица Панзаловић је професор, а љубица Стјепановић економиста, а такође и Радмила Ђурђевић. Нажалост, Игњатија Марић погибе бранћи своју кућу на Чардаку у Дервенти, а Милан Добриловић изгубио је ногу као борац отаџбинско-одбрамбног рата.

Бошко Спасојевић из ове генерације је био матичар у Осињи, па сад све зна, какоје и колико ко успио у животу од босоногих ученика са старе фотографије.

Многи од них нису могли дале од осам разреда. Остали су на селу и баве се земљорадњом, воћарством и узгојем стоке.Има]у добра домаћинства и лијепо живе.

- Најчешће су долзили код мене другари који су остали у овим нашим селима. Обавезно би се испричали и подсјетили на давна и тешка времена, кад смо, чим снијег у априлу отопи, ишли боси у школу. Ови други, који су се школовали на високим школама слабо долазе, а кад би затребала документа јаве ли би се телефоном, пошаљем поштом или некога они замоле да им то урадим. Сјећам се добро. Савка, тебе смо звали "Лијаћ", био си добар голман. Имао си дара за глуму и идеја за приче, али граматика није ишла баш добро, а посебно си добро цртао. Читао си књиге, много више од других, казу|е матичар Бошко док је прегледао стару фотографију.

Бошко истиче да му је из тог времана и касније остао у сјећању Нинко Добриловић, који је имао лијепо одијело и ципеле, али је увијек више волио да дође бос у школу, као и сва друга дјеца.

Бошкове матичне књиге су уредно исписане, баш онако како је лијепо писао у основовној школи. Имао је најљепши рукопис, а и сад пише танку и дебелу линију, као да ]е био предодређен за матичара.

Послије осмољетке, ова генарција је отишла куд је ко могао и имао некога да га "погура". Није воља опредјељивала, него невоља, па се учило и изучило оно што се могло. Било |е доста паметних главица у тој генерацији. У два разреда било је 16 одликаша. Успјели су само неки, а Владо Милошевић из Доњих Церана, није могао никуд даље, а био |е најбољи ученик у школи.

И тако, увијек изнова постављамо сами себи питање. Може ли чов|ек предвидјети и планирати своју будућност, а заборавити прошлост ?

Ово прво тешко ко може, а друго, и кад сматрамо да смо заборавили прошлост често нас на то посјети изблиједила фотографија, сусрет са старим пријатељима или стара школа у којој смо учили и стицали прва своја знања како бисмо кренули у живот пун неизвијесности.

Међу овим босоногим ученицима је дописник новина "Глас Српске", аутор овог чланка Савко Пећић, инжењер заштите на раду, и још поред тога се бави писањем прозе и поезије и помало новинари, који овим писанијама жели да отргне дио прошлости од заборава "босоногих ученика", ко]и су сад углавном деке и баке, а многи и пензионери.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

маслачак

2012-01-25T11:23:00.002+01:00

коса нарасла

сваком дјечаку до носа

стоје поносно висока стаса

трава се врти око врата

чим сунце загрије

вјетар или прва киша

бијеле главице

лагано распири и ошиша

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

старац и дрво

2012-01-23T12:46:00.002+01:00

Старац је посјекао дрво, а онда дуго гледао годове, као да је нештo страшно урезивао у своје старачке боре. Сјео је на пањ, а из очију су капале сузе.

Случајни пролазник угледа старца како плаче, застаде и упита : ’’Старче, зашто плачеш, ако је дрво тешко, могу ли ти помоћи ?’’

Старац се усправи, одахну и погледа човјека: ’’Да, да, дрво је тешко, али није у томе проблем непознати човјече.’’

Пролазник се окрену и око себе није видио ништа, осим дебла дрвета и старца који плаче.

’’ Па каква те голема несрећа снашла ’’?

’’Ех мој синко од радости плачем, јер познајем ово стабло кад је било само једна мала гранчица, а ево сада много дрва ће ме огријати’’.

’’Кад си у радости не треба да плачеш !’’

’’Лако је то рећи, али туга голема обузела ме око срца, јер више никада нећу дочекати да нарасте оволико дрво’’, рече старац и заби сјекиру у пањ.

Шума као да се занијела од силине ударца сјекире, а шкргут старчевих зуба далеко се разлијегао долином.

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

завичај

2012-01-20T09:16:00.001+01:00

у мом родном

(Ристи Круљевић Ђекић

с поштовањем)

у мом родном крају

све је некако лијепо

родно и благородно

драго и мило

свака кућа воћка и дрво

травицe и ливадице

кукурузишта и зобишта

амбари и торови

лугови и долови

заборављена запрега

и волови

кад шљиве дозрију

ракија препеченица

пјесме уз шаргију

њивице оранице

слатке јабуке пекмезаче

сланиница и бијела луковица

торбице струњачице

на зиду шаренице

прегачице и тканице

и сокаци и шумарци

на брду гробљишта

са звоником црквица

чобанице дјевојчице

уморни тежаци са њивишта

цјепанице и дрварнице

оградице наложнице

и школица свезналица

бијеле кошуљице ланенице

преко потока прелазишта

изнад шума јата птица

све је то моје родно

срцу мило и драго

у њедарцe стало

Савко Пећић Песа

Rista Kruljević Đekić

Kalifornija 6.1.2012.

Sretan Badnji dan Vaistinu se Hristos rodi!!!!!!!!

Ma da znas da imas srce i dusu vecu od ijednog ljutskog bica na zemaljskoj kuglii zato ti velika fala!!!

Ma kazes za dar nemoze biti veci i ljepsi dar od tvoga halaj si to lijepo veselo i tuzno sastavijo bas nako kako jeste i kako u dusu dirne i kako samo posjetis u svom pisanju ljepotu naseg rodnog kraje da kazem starog kraja ma kada sam citala vidjela sam mamu na pragu kuce kao i oca kako naslonja Badnjak na zid . Joj joj kako je lijepo i ujedno bolno kada se uspomene probude i provale kao brana poslije velike kise BRAVO BRAVO BRAVO sto mi vrati ovaj praznik koji je vesc u magli poceo da se gubi jer ponekad je i bolno i lijepo!!!!!!!!!! Zafaliti se jednom je puno ,a milion puta malo bas te dragi Gospod nadarijo sa darom koji je rijedak u svijetu da kazem u cijelom bijelom svijetu!!!!

Ma tebi i tvojoj obitelji neka je ovaj Bozic naj sretniji SA POZDRAVOM VAISTINU SE RODI !!!!!!!!!!! Ma da znas da si me u po moje duse dirnuo kao da sam u Bisnji prijatno sam bila iznenadena vidis i sam da trazim pravu rijec znam daje negdje ali je ne mogu da izvucem jos jednom velika i velika fala i Bog te pozivijo svi smo srecni stosi u nasem zivotu pozdravi svoju dragu i neka te dobro pazi pa se cujemo pozdravi sve ujedno i cuvaj se jer si potreban mnogima u buduce fala vili vas i cijeni tetka Rista i ostali iz Californije!!!!!!!!

Ех завичају !

- Сва богатства су ништа кад свог завичаја немаш и кад те не љуби твој род, зна да каже Риста !

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

жвакалица

2012-01-17T23:53:00.002+01:00

Када се данас изговори ријеч жвакалица, обично се помисли на жвакаћу гуму, која је омиљена међу младима, а све више и међу угледним људима. Жвакаћих гума има на стотине врста, од оних првих, када су се негдје на америчким и европским градским улицама појавиле и убрзо преплавиле читав свијет. Без тих жвака скоро да се не би могао замислити модеран имиџ младих, који се извођењем разних гримаса и покрета устима чине чуднијима и привлачнијима, и поред тога када је потпуно „сажваћу" баце на асфалт или било гдје на под, столицу, само нека је што арогантније, прљавије и одвратније. Некада се и намјерно потура другима да се за жваку залијепе, а гуму је тешко скинути са одјеће, па се може остати без нових панталона или сукње, нарочито на то требају да пазе учитељице, средњошколски а поготово универзитетски професори. У Шведској, кажу, да су за бацање жваке на улици казне ригорозне и нема их на улици ни на јавним мјестима. Нисам био тамо, али то је Шведска.

Много прије, од 1800. године на овамо, а можда још раније, ријеч „жвакалица" у нашем језику је означавала сасвим нешто друго, али ако пажљиво погледамо око себе, њен тадашњи смисао обиљежавања нечега није се ни до дан данас изгубио; насупрот, добила је значајну улогу и удомаћила се као друштвена појава без које се ништа не може урадити ни постићи.

Ево шта је о томе забиљежио Вук СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ.

„Приповиједа се да су некаки Турци, зликовци, пошто их људи почасте, искали још да им плате жвакалицу, то јест што су се трудили и жвакали. И сад, кад ко којешта има много, рече му се: „Још да ти иштем жвакалицу!"

Ипак, жвакалица није од Вукова записа до данас изгубила свој крајњи смисао и значење, као и много прије његова записа. Само што су се улоге промијениле, па нису више некаки Турци него некаки Срби који, кад све имају и све им даш, са чашћу међу првима да буду, још ишту да им се плати „жвакалица".

Какво вријеме?!

Научили наши људи свашта, и не само да ишту него да и отимају и преко мјере узимају, па је жвакалица постала општедруштвено понашање, али ми то, обични људи, нисмо знали, и увијек изнова вјерујемо да ће доћи нека нова времена, гдје ће народ добијати жвакалицу и не удјељивати.

Вријеме, дакле, пролази, жвака „бубли гуме" и даље се жваће, а наопака људска ћуд остаје!

Жвакао не жвакао „жвакалица" траје и не застаријева.
© by Savko PEĆIĆ PESA

лан

2012-01-16T16:13:00.000+01:00

Лан је индустријска биљка, која је много сијана ради израде влакана за ткање одјеће. Стога се лану у народу придавао велики значај. Од сијања до обраде, да би се од влакна откало платно везани су многобројни обичаји и предања посвећена лану.

’’Кад се посеје лан, мора се на њему(њиви) нешто посећи, макар петао или кокошка. То ће појести онај ко је сејао лан и остала чељад.’’ Овако је записао етнолог Миленко С.Филиповић у својим забиљешкама ’’Прилози етнолошком познавању североисточне Босне’’, стр 126., Сарајево 1969.

Даље је у записима наведено да је некада рубље у овим крајевима кројено од лана и конопље.Мушкарци обично узору земљиште и посију лан и конопљу, а остало је женски посао. Такође мушкарци помажу само кад се лан туца или ступа на ступи, тако што се стабљике најприје испребијају дрвеном ступом, па се на трлици скида поздер,а послије се влакно уређује и извлачи гребенима, тако да се може на преслици опрести.

пјесма лану

од поткице до пређице

у кошљицу од ланенице

пузигаће поздеруше

и плетиво сукненица

два шарена приглавчића

подашива од овчије коже

да се ићи може

с прољећа из њива

небо се обоји у плаво

поред кућице лан се заглавичи

пажљиво се чупа до рјечице носи

кад се искисели и осуши ступом млати

гребенима власи извлаче

овноћ као приче потка и основа

у вретено уврћу и на мосур заврћу

Ланеница, ланеница

Пузигаће подздеруше

кошуљица, торбица и школица

са приглавцима од сукна

по снијегу и по цичи

ни плача ни вике

чили здрави срећни

увијек у ланеници били

Савко Пећић Песа

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

моје играчке

2012-01-14T11:13:00.004+01:00

моја мала плишана маца

по јастуку воли да гаца

направи увијек неку флеку

кад заспи на душеку

изнад јастука је велики медо

увијек нешта брунда и тражи

измишља неке оптужбе и лажи

хоће све његово да се уважи

на перону гладан јежић стоји

бодљама нешто шије и кроји

на леђа пакује своје ствари

да се први у вагон ували

ту је и вјеверица дугог репа

код ње увијек нешта шепа

стално грицка и орахе броји

као да нешта ту не стоји

без миша праве игре нема

увијек зврчи трчи звјерка

од њега нико нема мира

воли сваког да провоцира

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

шарени лептирићи

2012-01-12T16:21:00.001+01:00

шарени лептирићи

дједа

дједе

дједице

заустави шарене

лептириће у лету

кад обилазе цвијетиће

и милују листиће

да слете на прстиће

дједа

дједе

дједице

пусти ме да уберем

бијелу радицу

да обрадујем мамицу

и своју бакицу

дједа

дједе

дједице

позваћемо бакицу

мамицу татицу и брацу

да хватамо шарене лептириће

и беремо цвјетиће

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

пјевачко друштво ''Змај''

2012-01-11T11:18:00.000+01:00

Свадба у Дервенти 1901.године
У Дервенти је 1901.године постојало Српско пјевачко друштво ''Змај''.

Још 1885.године скуп млађих људи и међу њима неколико старијих, који су вољели пјесму основали су у српској школи своје приватно пјевачко друштво које није у јавности иступало као друштво али је ипак увијек испред Црквене општине приређивало Светосавску бесједу и пјевало у цркви о великим празницима.

У то вријеме рад друштава, која су носила име ''Српска друштва'' су често забрањивана од стране босанске земаљске владе.

Крајем 1900. године Константин Костић са својим пријатељима Рајком Тасовецем и Дамјаном Димовићем у договору са протом Костом Поповићем и Ником Куковићем покреће оснивање јавног друштва под именом Српско пјевачко друштво ''Змај''. Прије него су поднијета правила друштва босанској земаљској влади, затражено је од онда још живог пјесника Змаја – Јове пристанак и дозволу да друштво може носити његово име. На ово пјесник Јова је одговорио и честитао друштву својим власторучним потписом, да жали што не може доћи због болести на оснивачку скупштину друштва за 1.јануар 1901. године.

Том приликом Змај је у писму поручио : ''Србујте ко људи, а човјекујте ко Срби,ово су тежње и жеље мојега живота''.

Fotografije i tekst arhiva.
© by Savko PEĆIĆ PESA

љепота манастира

2012-01-08T14:33:00.001+01:00

Љепота у долини манастирског мира !!!
(На Бадњи дан 6.1.2012.године)

Fotografije © by Savko PEĆIĆ PESA

без коментара...

2012-01-08T11:26:00.001+01:00

из 19.вијека...

Временска прогноза: Сада је почетак 21.миленијума !!!

''Деклерација основних права човека и грађанина'', по Васи Пелагићу.

8). Да се узакони потпуна општинска самоуправа т.ј. да свака општина само својим послом управља...

9). И полицијска управа зависиће од општине а не од владе, јер ако она зависи од владе, тад ће се махом бавити са организацијом шпијуна, који ће пазити ко шта говори против крупне господе. Тад ће се полиција бавити притискивањем народа, слободе, истине и правичности...

11). Потпуна слобода личне и домаће сигурности мора се као највиша светиња сталним законом осигурати т.ј. да се нико због сумње ни претресати, ни затворити, ни из отаџбине истјерати не може, но само уз дјело по закону казнити.

14). Стајаћа војска смањиће се на најмањи број, јер она приноси грдне штете свему народу и напретку. Умјесто ње уредиће се народна војска...

17). За каматаре и кајишаре строг закон прописати,а тако исто и за оне чиновнике, који мито узимају.

22). Пензија се никоме одређивати неће догођ је у стању било приватни било државни неки посао радити...Пензију треба давати не само господи, него и свакоме члану наше државе, кад је сасвијем за рад изнемогао и малаксао...

Хајде народе, Јово наново !!!

© by Savko PEĆIĆ PESA

Христос се роди !

2012-01-05T14:14:00.000+01:00

Dizajn : © by Дарко Комненовић

Ранко Прерадовић

2012-01-03T10:50:00.004+01:00

пут

не уображавај како све ово није

преосетљиви добошар измислио

пролазећи тако кроз гомилу

која му се вештачки церише

тек умро а већ би да се вратиш

не свиђају ти се предели изван свега

чини ти се сувише познатом тама

на коју си поступно привикаван

о путу и о свему што те прати

одавно си подробно размислио и свестан си

како све је само пренемагање

Ранко Прерадовић

из збирке пјесама ''Неприступачан себи'',

Књижевна заједница ''Васо Пелагић''

Бањалука 2003. године.

Fotografije © by Savko PEĆIĆ PESA

утопија жеља

2012-01-01T09:37:00.000+01:00

стигла

када стара година оде

кажу дође нова

а све је опет старо

само је ново вријеме

које брзо тече

у свако ново вече

и нови дан

за лијеп сан

и пусте жеље

лажемо сами себe

како нам је радостан

овај један дан

желећи да буде

и наредни успјешан

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

вријеме

2011-12-29T19:38:00.003+01:00

у раскораку кораком

мјерио сам вријеме

које нисам могао

никако стићи

у раздаљини времена остарих

ништа не неизмјерих кораком

у раскораку свог времена

сада кораком у раскораку

не мјерим више вријеме

јер га не могу

никако достићи

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA

моји сусрети с пјесницима

2011-12-26T13:16:00.001+01:00

сусрети

коледавци

2011-12-25T23:02:00.001+01:00

обичај који није заборављен

Често забрањивани ,а сачувани обичаји се у овом времену обнављају и поново враћају у народ који радо учествује у тим догађајима.И поред тога што сваки обичај има своју неку поруку или значење ,временом су се дешавале промјене у организацији и начину извођења који се прилагођавао увијек новом времену и друштвеним токовима ,они нису изгубили свој почетни и крајњи смисао.Традицију и обичаје сачували старији преношењем на малђе с кољена на кољено,па се тако памтило и одржавало и тежа времена кад су обичаји били забрањивани и кажњавани организатори.Овдашња дјеца радо прихватају и воле старе обичаје који се обнавњљају.

Један од најстаријих обичаја у селима дервентске општине су Коледаваци.То је поворка маскираних коледара који иду од куће до куће навече уочи Материца,на предпоследњу недјељу пред Божић.Сасатав ових поворки је отприлике као и сватова.Тако у поворци буду ''старјешина'' којег сви слушају,''млада'',то јест мушкарац маскиран као невјеста,''дјевер''''Стари сват'',''кум'',''ђаче'',''јарац'',''бик'',''ован'' и друго. Коледавци изводе пјесме,а''старјешина'' обично иде први са неким музичким иструментом,или штапаом,а за њим дјевер води невјесту.''Старјешина ''одређује мјесто куда ће се кретати,гдје ће се стати.Најчешће свира се шаргија и двојнице,али коледари не играју него пјевају ''коледавске'' пјесме с карактеристичним припјевом ''Коледо,ледено'',''Коледо медено''.Пјесме се изводе у знак зиме која ће бити ледена,али са жељом да љетину не потуче лед.

Коледавци иду од куће до куће.Кад дођу близу куће почну с пјесмом,па пјевају идући,тако да заврше непосредно пред кућом:

Коледо,ледено.

Коледо,медено!

Отвори врата,домаћине,

Коледо,медено!

Ова кућа поштена је

Коледо,ледено,

Коледо медено!

И тако све док домаћин не изађе из куће,а ако домаћин не отвори врата ,неће ући унутра.А кад им се отворе врата онда улазе.У кућу не улазе сви коледари,јер се вјерује да не ваља ако неко преброји колико их у поворци има,па ако би их неко успио пребројати морао би неко од њих умријети.Стога не улазе у кућу него стоје напољу сакривени.А да заиста не би били пребројани носе у мјешини мачке,а нарочито раније су ношени мишеве,па никада их нико на тај начин није могао пребројати.Број у поворци је увијек непаран.У кућу обично улази'' старјешина'' ,''млада и ''дјевер'', клањају се пред домаћином и кажу:''Како си домаћине,и сва остала чељад?!''.Тада''млада'' прилази домаћину и пољуби га у руку и сву кућну чељад редом.''Стари сват'' и ''кум'' нуде домаћина ракијом медовачом,а ''дјевер'' подноси јабуку ради даривања ''младе''.На јабуку се обично дарује новац,или нека тканина,приглавци,мараме ,пешкири и слично.Пошто домаћин прими њихово ''поштење'',онда он даје своје.Старјешина прима ''поштење'' и благосиља кућу и жели му срећу,напредак , берићет и да буде све напредно у кући.

У овом крају се каже да треба у пићу ''отројчити'',то јест три пута из чутуре се нагиње и пије ракија,благосиља: прво за здравље домаћина и укућана,други пут за добру срећу и трећи''Божја ,нек нам буде на помоћи''.

Док се све то одвија у кући домаћина,напољу се имитирају разни гласови домаћих животиња,јарца,овна,говечета,пса,мачке и тако редом и других домаћих животиња,а онда се започну разна задиркивања и пјевају шале и започиње пјесма:

''Отпремај нас,домаћине,Коледо..'', и тако даље.

Домаћин поред новца којим је даривао младу дарује остале коледавце сланином,сиром,јабукама,сухим шљивама,орасима,кукурузом,брашном и другим што има у кући.Наравно,све је намијењено према сасатву поворке,мачку је намијењена сланина,говечету брашно и со и тако даље.

Улога у поворци''ђака'' је такође намјенска.У ранија времена је он читао народне епске пјесме,нарочито јуначке,а сада углавном води рачуна о даровима које добију.Њега обично даривају приглавцима,чарапама,или неком другом тканином.

Након примања дарова коледавци се поздраве са домаћином који им зажели сретан пут,а они одлазе с пјесмама,које имају садржај захвале на даровима које је дао домаћин.Домаћин ,обично за испраћај испрати једним пуцњем из пушке или кубуре ако има ,акао нема, данас су ту на употреби петарде па се за ту прилику набаве и баце за коледавцима.Кад пуцањ одјекне у поворци настане вриска и криска која мора бити што јача,како би следећи домаћин чуо да му долазе коледавци.

Ако неки домаћин не би отворио врата коледавцима,онда би они завијали око куће као курјаци,лајали као пси и бацали на кућу''сугреб'',то јест земљу коју су гребли ногама,да науде шкртом домаћину,па ако им и послије тога не отвори,запјевали би:

Еј домаћине,више куће ти глогови,

Ниже куће ти гробови!

Након тога би прекинули пјесму удаљили се од његове куће и поново почели коледати идући пред кућу неком другом домаћину у селу.

У ранија времена се гледало то, да се двије групе коледаваца не сусретну.Ако би се сусрели онда би се потукли.Данас више нема туча,јер се групе коледара договоре куда ће ићи да се не сусретну.Ако се ипак сусретну онда заједнички наздраве ракијом једни другима и окрену свако својим путем.

Коледавци су кажу прастари пагански обичај који је остао још од многобожачких Славена,али је он прихваћен и у мудерна времена и увијек прилагођаван новим животним токовима.

Богате газде су вољеле кад им дођу коледавци,а за једну ноћ знало је да дође и по неколико група.На тај начин они су мјерили свој лични престиж у селу или неком крају.Ако им више коледара посјети кућу, више су они нешто значили у селу.Било је газда код којих коледари никада нису ишли пред кућу, јер нису то заслужили од коледара,зато што су израбљивали сиромашне сељаке на радовима у њиви или код куће.Сиромашни свијет је увијек радо примао коледавце.Коледавци сиромахе нису заобилазили нити су од њих узимали велике дарове.

Кућа домаћина код кога је неко у току године умро се заобилази и кад се поред те куће пролази не пјева се и не галами,а домаћин у знак захвалности што коледавци учествују у његовој туги,палењем свијеће у кући или палењем и гашењем свјетла даје им до знања да је чуо њихов пролазак поред његове куће.Тад коледавци застану,прекрсте се и наставе пут,па кад измакну од те куће почну поново да пјевају и коледају.

Занимљиво је да у поворци коледара не смије бити женско лице. Коледари могу бити само мушкарци.Жене те вечери не излазе из куће,а све скупа је посвећено дану Материца,па ваљда отуд су жене поштеђене и остају код куће да се одмарају и тог дана мање раде послове око куће.У неким кућама кад се дође код домаћина женско се крије,нарочито ако је чедна дјевојка,а коледари кад знају за то, пожеле јој срећу да нађе поштена и добра момка и за њега уда.

Fotografija Goran Kojić Velika Sočanica

дан ноћ

2011-12-23T21:12:00.001+01:00

Датумски, настала је зима !

У народу се каже, да је од тог датума

сваки дан дужи од ноћи, за онолико колико пијетао

Прва болница у Дервенти

2011-12-20T12:17:00.000+01:00

Прва болница у Дервенти

У Дервенти је већ 1880. године установљено љекарско мјесто од стране тадашње Земаљске владе,а потом се образује Санитарна комисија од три члана (котарски љекар,полицијски референт и општински одборник). Овој комисији је спадала дужност санитарног надзора на територији Дервенте, Босанског Брoда и Оџака.

Здравствено стање становништва је било лоше и било је у то вријеме веома тешко. Због таквих тешких здравствених прилика Земаљска влада 28.марта 1884.године именује Александра Гринхута за котарског љекара у Дервенти, који је дошао из Мађарске,а у јанурау 1885. године отвара се прва Општинска болница у Дервенти. Капацитет ове болнице је у нормалним условима био 20, а у нужним и до 25 постеља.

Обзиром да постојећа зграда болнице ускоро постаје тијесна да би задовољила све потребе котара, 1901.године је одлучено да се у општини Дервента гради нова болница ( чији су трошкови изградње износили 113.300 круна) Тако је нова болница отворена 1.новембра 1904. године. Грађена је по свим тадашњим хигијенско - санитарним и грађевинским условима. Имала је 10 соба са 31 постељом. Поред осталог, у болници је била модерно опремљена операциона сала и амбуланта. Болница је имала канализациону и водоводну мрежу.

У годинама 1893.,1913.,1916., Дервентом су харале епидемије колере,а 1918. године и шпанска грозница.Због тога је у Дервентском Лугу изграђена ’’колера - болница’’,а касније је премјештена у зграду Воћарско виноградарске станице, гдје је сада зграда гимназије. Колера - болница је могла да прими око 200 болесника.

У Дервенти након другог свјетског рата долази до брзог развоја здравства. До 1992.године, радило је више од 80 љекара разних специјалности. Изграђене су нове зграде за болесничке постеље, амбуланте по мјесним заједницама и здравствена заштита је била на веома виском нивоу.

Данас је све враћено уназад, па чак до доба отварања прве болнице у Дервенти. Дервента има инфрструктуру и зграде, али нема болницу. Сада је ту Дом здравља и амбулантно давање услуга. Стара зграде болнице је и сада у добром стању, али не служи сврси за коју је била намијењена у градњи још 1901. године.

прича

2011-12-18T16:53:00.002+01:00

Јовица Ђурђић

поетско ћоше

2011-12-18T11:04:00.001+01:00

У ’’Градској кафани’’ Дервента, чланови Вихора су у поетском расположењу дружили се и читали своје пјесме. Од сада ће ово бити мјесто и ћоше за пјеснике,а за то су расположени, како пјесници , тако и власници овог удобног објекта у нашем граду. У првом дервентском ’’Пјесничком ћошету’’ дружили су се: Вера и Зоран Ратковац, Славко Покрајац, проф. Александра Мариловић, Милорад Мишо Ђурђевић и Савко Пећић Песа.

у времену

2011-12-17T14:51:00.003+01:00

слобода

и ланац

и оков мучни

растргнуће суза

из камена

правдом и вољом

мученика истрајних

наш демо...кратео

2011-12-14T10:22:00.003+01:00

ти си онај један

ниси за два вриједан

увијек си сам

и подеран

јер два према један

више је вриједан

прекораче преко тебе

дођу до тебе

и моле тебе

пресвуку се у тебе

завирују у тебе

обећавају за тебе

и воле тебе

кад се све заврши

и све стиша

престане обећања киша

свако хоће да те попиша

брњицу ти заврну

и ћурак преврну

и јавно кажу да раде за себе

ко тебе ј..е

то је наш

демо...кратео

Савко Пећић Песа

ктитор

2011-12-11T14:21:00.005+01:00

љепота манастирског мира

У Доњој Бишњи код Дервенте, на лијепом мјесту, уз рјечицу Бишњу поред трасе некадашње ''ћирине'' пруге смјештен је манастир Покрова Пресвете Богородице. Манстир замислише и одлучише да направе господин Ратко Ђекић и његова најближа породица, на њиховом имању, а благословом епископа зворничко–тузланског Г. Василија, започела је градња општежитељног манaстира, који би посвећен Покрову Пресвете Богородице.

Своје имање, величине 114.46о метара кавадратних земље и шуме, коју су наслиједили од својих родитеља, даровали су Српској православној црквеној општини Дервента, на коме је 22.априла 2002. године отпочела градња манaстира, а темељи манастирске цркве и манасатрског конака освећени су на Видовдан исте године. Манастирско имање је повећано, тако што су Риста Круљевић рођена Ђекић, сестра Ратка Ђекића, купила још 21.492 метра квадратних земље и даривала манастиру, а површину од 23.965 метра квадратних за потребе манастира је купила Епархија зворничко–тузланска. Укупно манастирски комплекс износи непуних 160 дунума земље под ораницом, воћањаком, шумом и воденим током рјечице Бишња.

Данас 11. 12. 2011. бишњански манастир је већ познат широј јавности. Свакодневно долазе туристи, вјерници, а у њему бораве три монаха и један искушеник који брину о читавом имању. Од рода јабука и крушака прозводи се и флашира на савремен начин манастирска ракија. Манастирски комплекс је уређен, а манастирска црква иконописана. С лијеве стране улазног портала цркве је иконоуписан ктитор манастира Ратко Ђекић.

Фотографија ове иконе са дараовима које приноси Ратко цркви и манастиру по први пут излази у јавност...

волим природу

2011-12-09T22:28:00.001+01:00

„Гдје год нађеш

згодно мјесто

ту дрво посади“

Змај

Центар за локални и регионални развој Дервента у оквиру пројекта „Еко-знањем за чистије и зеленије школе у Дервенти“ у сарадњи са дервентским основним школама организовао је акцију уређења и озелењавања школских дворишта.

Прдходне припремне активности су пропраћене предавањима у школама.

На дан 9.12.2011.године централна манифестација озелењавања и уређења школског дворишта одржана је у Основној школи ''19.април'' Дервента, подручна школа Агићи.

Ова акција одржана је под називом : „Гдје год нађеш згодно мјесто ту дрво посади“.

Након одржаног школског часа о очувању природе и познавању садње дрвећа, његовом значају, ученици ове школе су извели културно забавни програм ,а потом засадили око школе више од 150 садница разног украсног биља, шибља и дрвећа.

За потребе провођења еко акција ЦЕЛОР је обезбиједио квалитетан садни материјал.