MAJSKIN BLOG

RITAM DANA: Noć kad za šankom bude stajao Bog

noreply@blogger.com (Anonymous) — Tue, 20 Mar 2012 17:18:00 -0700

RITAM DANA: Noć kad za šankom bude stajao Bog: Spreman si da skupo platiš samo za taj trenutak kada će vam se usne približiti kao ljubavnicima. Nećeš da spavaš sa njom samo bi hteo da o...

Noć kad za šankom bude stajao Bog

noreply@blogger.com (Anonymous) — Tue, 20 Mar 2012 17:16:00 -0700

Spreman si da skupo platiš samo za taj trenutak kada će vam se usne približiti kao ljubavnicima. Nećeš da spavaš sa njom samo bi hteo da ona bude tu, da trpiš njenu vanzemaljsku privlačnost. Ljubavnici su nežni. Odbijaš da staviš prezervativ kada si sa T. Zato nikad ne vodite ljubav....

Onda je to počelo da joj se sviđa, zubi koji joj grickaju usta osetljiva na pljuvačku sa mirisom votke, pa sad ona uvlači jezik u tvoja meka usta, i poljubac postaje sve dublji, usna penetracija u kojoj tvoj jezik postaje k.., liže joj obraze, vrat, oči, ukus, stenjanje, uzdasi, zagolicana želja. Stop. Zaustavljaš se da bi joj se osmehnuo na centimetar od njenog lica, znati čekati, gustirati, usporiti i ponovo početi. Treba reći stvari onakve kakve jesu: jedan poljubac ponekad je lepši od tucanja.... (F. Begbede)

Nije sve onako kako izgleda. Pa ni ovo nije isečak nežnosti. Ni prostitutke više nisu što su bile. Ili su najzad postale pravi dečački san? Ili dokaz da novac menja sve - pa i najstarije pravilo - da je poljubac najveća nežnost ljubavnika? Da zato prostitutke samo usne ne daju - jer ih čuvaju za one koje vole. Ali, sve ima svoju cenu, pa i poljubac.

Kako si proživeo život, dečače? - pitaće jednog dana Bog.

Samo će ga nešto preseći ispod rebara.
Dečače, reći će ti Bog.
Dečaci ne umiru, ovo mora da je greška, pomislićeš ti. Toliko toga još treba da uradim, jer ja sam još uvek samo dečak. Stari šeret Bog, samo će se jednom stranom usana osmehnuti. Jer, nećeš ti biti ni prvi ni poslednji koji je poverovao u priču o Petru Panu. I nikad nisi pokušao da saznaš a šta je bilo posle sa njim? Kad su deca iz priče odrasla, a Zvončica završila na kauču nekog dobrog terapeuta. Da se izleči od sindroma dobre vile.

Čitao si onako kako ti se prohtelo. Gradio si igralište samo za sebe. Prividno velikodušan, puštao si na njega poneke drugare, kojih je vremenom bivalo sve manje. Dečaci su večiti strašljivci. Preplašeni od života, od odgovornosti, od neuspeha, od samostalnosti. Oni nemaju istinskih želja, jer se boje da bi im se mogle ostvariti. Boje se da ne izgube slobodu, a istinski je nikada nisu ni imali. Zavisnici od tuđeg divljenja, od potrebe da u svačijim očima budu savršeni, guraju od sebe svakoga ko iole dublje uđe u njihov prostor. Dečaci probleme rešavaju na dečiji način: pobegnu. Nikad nije dilema, recimo... želim li dete sa njom, želim li da napredujem na poslu... Dilema je - želim li da ostanem sa tom ženom, treba li meni veća odgovornost...

Na svom igralištu, dečače, jednog dana ćeš zateći neki besprizoran svet. Jer, najbolji drugari će se poženiti, dobre drugarice naći one koji se nisu plašili da ostanu pored njih. Neki levi poznanici i neke žene, devojčice, precvale, naseliće tvoj svet. I, znaš li o čemu ćete pričati? O nekim prošlim danima, o nekim zelenim livadama na kojima ste bili mladi kao jeleni hitri, mada ste, u vreme kada ćete se toga prisećati, već davno muku mučili sa kostoboljom. Postaćete matori cinici, od kojih su svi odavno digli ruke. Dajem vam jednokratnu kartu u jednom pravcu, brže nego drugima jer mi postaje bljutavo da gledam u šta se pretvarate. Bivše devojčice i bivši dečaci, autistični naspram realnog sveta, pajaci sa razmazanom šminkom, naslonjeni na neki šank, kukate i psujete me, kako sam bio nepravedan prema vama, kako su vas sve lepe stvari mimoišle, da ste sve mogli vi, samo sam vas ja mrzeo. Toga se, naravno, setite, tek kad vam se sve karte iz rukava prospu.

Jednog dana, shvatiš da nemaš ispod čega podvući crtu. Gde si bio? Šta si radio? Za koga si spreman poginuti bio? Nemaš odgovor ni na jedno od ovih pitanja. A i kako bi. Mogao si biti na svakom mestu ovog sveta, ali ako nisi imao topli dom, ako nikada nisi savio istinsko gnezdo baš za onu za koju bi bio spreman i da gineš, onda nisi nigde bio. Sve žene sa kojima si cepkao godine, sve one zbog kojih nisi bio spreman da srce prostreš ne bi li ona u njemu postelju spremila, sve one su samo jeftina scenografija. Varljiva slika da nisi drugačiji od onih koji su rasli, i gradili ognjišta.

Nije ni beg, a kamoli Bog cicija. Barem jednom u životu pošalje svakom jednu pravu, istinsku ljubav. Jednu kap vode koju i ispod jezika da staviš, ne bi je progutao jer bi ti kao sveta vodica u ustima bila. Ako nisi gradio dom za nju, onda ni na pitanje šta si radio odgovor nemaš. Gde si bio? Šta si radio? Za koga bi ginuo? Ako si pustio da jedan andjeo zbog tebe pati, jer si mislio da je život tričava igrarija, grdno si se ogrešio o sebe, dečače. Život jeste igra, ali pravila su davno zapisana, i jednaka za sve. Ono što je trebalo da naučiš jeste da rasteš tako da sazrevanjem gradiš svoj način, i da se po tome razlikuješ od ostalih, a ne da se plašiš i pljuneš iz straha na sve, pa i na mene.

Hoćeš reći da izmišljam? Hajde - jedan mali izazov -podvuci, mangupe, crtu ispod prethodnih mesec dana. Kakvi su ti dani bili? Koliko si samovao okrećući stvarnost prema sebi, umesto sebe prema stvarnosti? Koliko je istinske nje bilo u tvojim danima? Koliko istinskih poljubaca i ljubavi koja ne traži prezervativ, jer je čista i samo tvoja? Koliko puta si pomislio da je lepša od svake najskuplje prostitutke, jer njenu ljubav nema cenu? Ili si baš zato što je tako jednostavna, i ne traži ništa, osim tebe pokraj sebe, sebe ispod tvojih krila, zaboravio koliko je vredna? Da li si postao zaista toliko bahat i samoživ da si i nju počeo da vrednuješ samo prema etiketi i tome koliko tvoja cena raste kada je ona kraj tebe? Da li si sebe davao svetu ili si svet pokušavao da prostreš pod svoje noge?

Stani, stani, derane, nisam te pitao koliko si se putao klanjao pred publikom? Sećaš se, oni se posle predstave uvek pokupe i odu. U svoja gnezda, pokraj svojih golubica. Tvoja golubica, za to vreme negde je kvasila svoja bela krila suzama. Nisam ja bez ikakvog smisla dao baš vama, da gradite a golubicama da unesu toplinu. Koliko god je tvoja belorepa pokušavala da ogreje gnezdo, nije imala gde. I nije imala koga. Jesi li se sabrao? Ne, neću da gledam šta je sa tvoje strane hartije. Ja samo jednom naplaćujem račun, a retkima, kao tebi danas, eto sam dobre volje, pružam priliku da naprave generalnu probu. Jesi li zadovoljan onim što vidiš pred sobom? Ne znaš? Još ću te jednom pitati - gde si bio? - šta si radio? - za koga si poginuti spreman bio? Ako na ovo sebi ne umeš da odgovoriš, razmisli, jesi li srećan? Vredi li sve i ima li smisla?

Sada zaista moram da idem. Znaš, kao i ti i ja samo dva oka u glavi imam. Jednim okom gledam svet, a drugim gledam čoveka. Zato, saberi se i oduzmi, dečače. Jesi li spreman da postaneš čovek, pa da poslednje pitanje, koje te jednog dana, kao i sve, uostalom, čeka, ne bude - Kako si proživeo život, dečače? nego Kako si proživeo život, čoveče? To ipak, ima mnogo više smisla...

Skloni novčanik, dečače. Ionako ćemo se jednog dana presabirati ti i ja. Dotle, ovo piće, računaj, kuća časti...

BlogUpp! | the blog

noreply@blogger.com (Anonymous) — Sun, 4 Mar 2012 13:03:00 -0800

BlogUpp! | the blog

O jednom dudu i nekim dušama

noreply@blogger.com (Anonymous) — Thu, 23 Feb 2012 16:55:00 -0800

Znala sam, kako da nisam. Sat sam po njemu mogla navijati, i dane prema njemu brojati. Subotom, koji minut posle devet ulazio bi u London, sedao za onaj sto, tamo dole preko puta muzike, naručio s vrata prvi čokanj dudovače i sve je tako počinjalo. Jedina njegova veza sa svetom, van ove naše palanke, beše naziv ove birtije. Da je kod kuće imao kome da kaže, verovatno bi svake subote, pred polazak, s vrata doviknuo:"Odoh u London. Ne čekajte me, kad se vratim, vratio sam se..." Ali nije imao kome da vikne.

Kad dođe subota veče, i kada se počne približavati sat njegovog dolaska, prosto bi me neka nervoza obuzimala. Da sam mogla da ne gledam tih večeri, platila bih, samo da ga ne gledam. Ali, gledala sam ga. Svaki put, iznova. Uvek isti, lep, plave kose, devojke su govorile da je isti Mek Kvin. I bio je. Lep. Ulazio je u London, sigurnim korakom, u grombi kaputu, na dugmadima amblem lokomotive, znak da radi na željeznici, odlazio za svoj sto, skidao kaput, ali ga ostavljajući na ramenima, kao zagrljaj. Vazda je sedeo sam. I ćutao. I pio. Dudovaču. Jednu za drugom. I tako do ponoći. Tada bi samo mahnuo rukom i tamburaši su prilazili njegovom stolu. I, onda je počinjalo ono zbog čega bih volela da na trenutak ne vidim, i da ne čujem. Muzika je, tek reda radi, da razvuče trenutak, štimala žice, pročišćavala grlo i krenula bi pesma. Ali, ne bilo koja. Jedna, jedina, koju su ovi svirali do iznemoglosti.

Kicsiny falum ott születtem én
Nincs ott lámpa nincs ott gyertyafény
házunk előtt vén eperfa áll
engem anyám mindig haza vár
megírom majd jóanyám neked
ne várj haza többé, nem megyek
amikor a kisfalumban nyugovóra térnek
anyám mondj el értem egy imát
Rendese ember én már nem leszek
minden éjjel zülleni megyek
várnak rám a züllött cimborák
a festett nők, a pezsgős vacsorák,
hogy mi lesz a vége nem tudom
meghalok egy züllött hajnalon
amikor a kisfalumban nyugovóra térnek
anyám mondj el értem egy imát

Jó anyám ki ott vagy és látod
a fiadat ki elment , jó volt várnod

te hitted amit hinni akartál
csak csendre és magányra vágytál
de hidd el az életet élvezni kell
mig meg nem halunk használjuk el
elmegyek aztán megírom neked
hogy tudd hogy mennyire szeretlek

rendes ember én már nem leszek
minden éjjel zülleni megyek
várnak rám a züllött cimborák
a festett nők a pezsgős vacsorák
hogy mi lesz a vége nem tudom
meghalok egy zülott hajnalon
amikor a kisfalumban nyugovóra térnek
anyám mondj el értem egy imát

Kad bi pesma krenula, i rakija je brže klizila niz grlo, i glava mu je bila sve bliže stolu, i samo na tren dok bih ga služila, uspevala sam da vidim neme suze kako se kotrljaju niz njegovo lepo lice. On nije pevao, nije ni glasa puštao, samo je kidao srce u grudima, tako snažno, da se taj zvuk kao talas širio birtijom. I svi su tada ćutali. I u svakom se oku sakupljala suza, bez ozbira da li su razumeli reči, ili su samo po zvuku i boji mogli da naslute o čemu govori.

A, šta da vam ja sada posle svega kažem? Sa ovog mesta, svaka priča deluje jednostavno i setno. Ovde više ne moraju da mi je pevaju, jer svi se polako skupljamo tu, i ja više nisam onaj stari. Jedino mi još uvek neke gospodične govore da sam isti Mek Kvin. I ja vadim ogledalce iz unutrašnjeg džepa kaputa, i mali crni češalj, zagladim kosu, i osmehnem se sebi i namignem. Nisam bio namćor, barem ne toliki kakvim me ona predstavila. Ali, njoj je sve oprošteno. Ili, nikada joj ništa ni zamereno nije, jer beše ona jedino svetlo na kraju mog tunela, čak i onda kad su me skinuli sa lokomotive, jer, iskren da budem, zaista rakija nije bila dobra podloga za putovanje, tj. za one koji bi sa mnom kao mašinovođom putovali.

Jesam, jesam svake subote u Londonu trošio ono što bih u toku nedelje zaradio. Pio sam dudovaču, pio sam taj crni plod, opojan, mirisan, crni katran koji mi se, kad dečak bejah, za bose noge lepio, pa me majka uvek grdila i kad joj kroz kuću protrčim i ostavim tragove i batinama pretila, ali me zbog toga nikad udarila nije. Volela me je, onako kako se samo voli sin prvenac, nedonošče, nad kojim je strepela više od mesec dana, hoće li u životu ostati. I ostah, ali i nedonošče u duši, čitavog života bejah. Za mene je život bio igra, i svako pravilo beše tu da bih ga kršio. Srećom da su, mater mi, i otac imali još dvoje dece, i da sam ja imao brata i sestru, koji moja suprotnost behu, ali su me voleli, valjda baš zato što tako šašav bejah i raspusan. Moja seja, lepotica - ne d'o bog onom ko bi je mrko pogledao. Najmlađa, ali sam je slušao, jer sam znao da joj na srcu ležim, i da smo vezani kao da smo blizanci, samo sam se ja pre vremena rodio, a ona četiri godine čekala da se mati na mene navikne. I ona plava. Sitna sa onim dugim pletenicama i plavim očima. Kad su seju prvi put u porodilište odveli, ja sam imao takve bolove u stomaku da su već i mene hteli u bolnicu. Ali, prođoše odjednom, oko 10.30 prepodne. Posle smo čuli da se moja sestričina baš u to vreme i rodila. I moj tihi brat. Dva puta sam ponavljao da bih na kraju sa njim osnovnu završio. a nisam planirao. Hteo sam na željeznicu još tako mali, da kao tata vozim voz i garav dolazim kući. Ali, bez škole me ni u dimnjačare nisu hteli. Kad sam ih pitao - rekoše mi, završi škole, pa onda dođi. E, neću vam ja, pomislih tada, klupu žuljati da bih se posle verao po krovovima. Odoh ja na lokomotivu. I seja i brat, iako mlađi, oženiše se i udaše, i odoše od kuće, a ja ostah sa ocem i majkom.

Već tada ja voleh tu, što vam malo pre o meni započe. Nije me bilo briga ni što je starija od mene, ni što tri kćeri ima, ni što pijane goste povazdan služi, ništa to meni značilo nije, ja sam je voleo. Ali tada još udata beše.

Jednog jesenjeg dana, saopšti mi otac da se on i mati vraćaju na selo, gde su rođeni, i gde se i mati tri puta vraćala da se porodi, bez ozbira gde je otac te godine raspoređen bio. I, da stan ostavlja meni. Tada sam prvi put, zbog njih zaplakao. Znao sam da idu jer ne mogu više da me gledaju onakvog. Jesam pio, ali sam još više nastavio kad su me sa voza skinuli i stavili u ložionu. Odoše moji dečački sni. Jesam pio, čak jednom i na majku ruku digao, a ona onako mala, ali neustrašiva, samo ju je u vazduhu uhvatila i rekla mi da sam to sad uradio, i da je ona mene rodila i ako se ponovi da će mi ona i suditi. Drugačije sa mnom nije ni mogla. Nekoliko dana me posle toga u kući nije bilo, a onda su im samo javili da ležim u bolnici - ništa strašno - potukao se u Londonu, i nož mi u stomaku završio.

- Ne plačite gospođo, tešio je doktor -srećom ništa nije zakačio unutra. Valjda pijane i lude i Bog dobri čuva.

Tada je postala svesna da sam bitanga, da sam u lošem društvu, da pijem do iznemoglosti - pokušavajući da istim onim dudom vratim sebe u doba kad je jedina šteta bila ona od dudinja po tkanim stazama u kući. I, ako bih dovoljno dugo pio, na trenutak bih se i vratio u to dvorište, u to naše malo selo, pod onaj dud. Zato sam svake subote i odlazio tamo, u onu birtiju, za onaj sto. Ali put do trenutka totalnog zaborava uvek je vodio prvo do kuhinje moje majke u kojoj su ona i otac slušali na radiju istu ovu pesmu i ćutali. Otac pogleda uprtog u jednu tačku na stolu, preživljavajući jednu priču i svoj deo krivice i svoju kaznu, a mati pogleda prikovanog na vrata, očekujući da uđem i uvučem joj se u krilo, kao onda kad je i dud bio mlad. Tišina je bila teška, a pesma je pekla kao so na krvlju natopljenoj rani. Ona mala, što joj rođenje odbolovah, življaše tada sa njima. I ona je ćutala, mada, šašavica jedna, ista kao moja seja, sa onim velikim tužnim plavim ili zelenim očima, ne sećam se sada više, i ona je tišinu poštovala, mada tada još nije znala šta to njenu nađmamu i nađtatu tako jako svaki put zaboli. Onaj dud je i dalje stajao na istom mestu, samo je sada ona utrčavala sa katranastim naslagama na bosim nogicama, a za jednu od grana sada beše vezana ljuljaška. Dobro drvo. Umelo je i da opije i da nju pod nebesa na tren vine.

Svako od nas je slušao jednu te istu pesmu, samo na dva kraja naših svetova. U međuvremenu se, ova moja razvela, jer nije više sa mužem mogla. Kaže - mnogo je pio. A pio sam i ja. Još više. Ali, ja na nju ruku nikad dizao nisam.

Jednog dana, dobra moja mati, sede na voz, ne mogu reći onaj isti, jer u to vreme, više ne beše vozova na paru, već su se ovi, moderni, ili tada moderni, danas više ne znam ni šta je to što se tamo još kotrlja, i dođe u birtiju. Prepodne. Kad Maca beše skoro sama, jer retki su jutra sa čašom provodili. I upita je - voli li ona njenog sina - mene...I reče Maca da me voli. Tada me pronađe mati u ložioni, malo se ne sruših od iznenađenja, ali i od sreće što je vidim, i reče mi:

- Mali moj sine (kad srpski ne poznaje to tanano obrćanje sa kisfiam...) ne mogu više da gledam u ona vrata kroz koja znam da od bola ne možeš da prođeš. Sine moj, nema toga što ti možeš da uradiš, a da moje srce već unapred oprostilo nije. Boli me, kad znam da kao kuče sam se svijaš u onom stanu, da te ljudi, kako stigne nekad glas do nas, pijanog zorom iz kafane vode, pod česmom te iz tvog polusna bude i ostavljaju pred kapijom, a ti se onda dovlačiš, znam te, kao i otac ti nekada, do kreveta, ali, njega sam ja onako pijanog izuvala i pokrivala, a tebe samo taj kaput, kao večiti zagrljaj greje. Dovedi Macu u stan, dovedi i njene ćerke, napuni sobe u kojima ste vas troje rasli dečijim smehom i dovedi sebe u red. Moli te majka. To reče i zaplaka se.

Obećah joj, a srce da mi iskoči ispod košulje. O, stara moja, da znaš šta si za svoje prvenče učinila... Blagosiljao sam što me dobri bog baš njoj dade za sina, i beše me sramota u tom času sveg bola koji sam joj pričinio. I ode ona nazad u naše selo, a ja sačekah subotu.

Umih se, namestih svoju plavu kicošku frizuru, navukoh kaput i pravo u London. Maca je valjda čekala da priđem šanku, ali ja produžih do svoga stola i samo joj mahnuh da donese čokanj. Nisam slep da ne videh bol i razočaranje u njenim očima. Druga, treća... i eto ponoći. Eto i tamburaša za mojim stolom. Jesam, terao sam ih da mi sviraju tu jednu istu. I kad je krenula sa namerom da mi počne donositi posleponoćne ture, uhvatih je lagano za ruku i posadih na stolicu preko puta sebe.

Suze su opet bile tu. Ali, ovaj put, nisam imao nameru da kliznem na samo dno do jutra, do samih dudinja na tlu.

- Maco, znaš li o čemu pevaju?

- Ne...

- Slušaj. I počeh da joj prevodim...

Rođen sam u malom selu

Nema tamo ni svetlosti sveće

Ispred naše kuće je stari dud

Moja majka me stalno čeka

da se vratim

Pisaću vam,jednom dobra mati,

Da me više ne čekate

Ja neću doći u naše malo selo

I kada svi, majko, krenu noću na počinak,

pomolite se za mene...

Ja više nisam dobar čovek

Svake noći idem u provod

Sa lošim društvom

Ženama koje se farbaju,

Trošim na njih, na večere i šampanjce

Gde će mi biti kraj, to ne znam

Ja umreću jedne poročne zore

I kad svi, majko, krenu na počinak,

pomolite se za mene...

Dobra moja mati, vi, koja

čekaste sina svog

Verovali ste u ono što ste

želeli da verujete

Čeznuli ste samo za mirom i tišinom

Ali, u životu treba uživati

Dok traje, dok smo živi

Kasnije ću vam napisati

koliko vas volim, majko...

Prevedoh joj, onako grubo, reči pesme koja me je svaki put vraćala u nostalgično detinjstvo, u onaj tren kad alkohol lomi dušu na dva dela, na dva sveta u trenutak kad sve puca i raspada se, u tom jednom trenu, uvek se otvori jedan prozor i ja vidim staru kuću sa dudom ispred i moju majku. Maca se zaplaka, ja htedoh da joj obećam da više piti neću, ali znao sam da to od mene niti očekuje niti traži.

I zato sam se godinama trudio da postanem dobar čovek. Voleo sam Macu do poslednjeg dana, do onog poslednjeg daha koji joj, takoreći na rukama ispustih. Voleo sam je, zbog svih godina, voleo sam je i zbog sina kojeg mi je rodila, i koji je, sad kad ga pogledam, isti onaj Mek Kvin, i ima ogledalce u džepu od jakne. Voleo sam je i jer me je volela upravo takvog, kakvog me je i majka od koje sam se stideo volela, kako je majka oca volela, voleo sam je, jednostavno kao kraljicu kraj svog pijanog kralja.

Kad su se ona i deca uselile, smanjio sam piće. Kafane me više nisu pamtile, bolest mi oduze glas, ali me je ona i takvog volela, i bila mi sve. I, kad su svi mislili da mi više ništa na svetu ne može biti kad me najopakija odnela nije, puklo mi je srce.

Ali, uživao sam u životu do poslednjeg daha. Živeo ga, kako i pesma kaže, do kraja. I kad je došao, beše mi žao i jako sam bio tužan što moja seja plače nada mnom, ona moja mala, i moj tihi brat. Što moja dobra mati u onoj staroj kući sedi i čeka da dođem, a ja sada stvarno više doći ne mogu. I što su seja i brat mi, još čitavu jednu godinu živeli sa majkom nam, u laži da dolazim i da sam, kako je verovala, bio i nasekao drva, i uneo ugalj, i okrečio joj kuću. Nikada nije saznala da sam otišao pre nje. Niko nije imao srca niti snage da joj kaže da je njeno prvorođeno nedonošče otišlo prvo. Da tamo sa ocem sazida jednu belu kućicu, sa malim zelenim prozorima i jednim dudom, samo iza kuće, jer ispred smo posadili one male, bačke bagreme okruglih krošnji i predivnog belog cveta, toliko čistog da se može jesti kao prolećne kokice, čiste i mirišljave.

I sledećeg maja, nešto pre godišnjice mog odlaska, dođe i mati ovamo. I sada, tako sedimo nas troje na onoj klupi pred kućom, u jednom večitom proleću, grickamo cvetiće bagrema, i živimo onaj život koji u malom selu u kom smo svi rođeni nismo mogli ili nismo umeli. Ne znam, ali sada to više i nije važno. Moja dobra mati je tu, pored mene, i moj otac, prvi Mek Kvin, jer i on je kicoš bio, svi na toj klupi i osluškujemo neke druge pesme. A živeli smo, nije da nismo...

Време не гаси ватре, само примири жар (2)

noreply@blogger.com (Anonymous) — Thu, 9 Feb 2012 08:34:00 -0800

(роман у настанку...)

Како сте ме пронашли?“, упита Благотића, „ја сам скоро заборавио своје право име. Чак, једва пратим и промене у називу земље из које потичем. Како се судбина поиграла са тим делом Балкана. Државе су постале држава, из интереса, а касније су опет пожелеле да се испарчају, из истих разлога. И све то из крви и због крви. Кад сам дошао у Америку, желео сам да све заборавим, или барем да не мислим. Из истог разлога сам и име променио. Име сам релативно лако скратио у Дан. Али, мука је настала са презименом. Неке гласове познају само горштачки народи Балкана. Чак и моји европски пријатељи нису могли да изговоре ћ на крају мог презимена, али до њега нису ни успевали да стигну, јер би већ поломили језик и изгубили вољу. Зато сам направио модификацију, када сам добио држављанство и најближе мом, а јасно у енглеском језику јесте било презиме Никовик. Дан Никовик. Да подсећа на словенску крв, а опет да ме стопи са мојим новим земљацима. Скоро пола века сам живео као господин Никовик, и онда сте данас ви изговорили то Данило... Мислио сам да ћу у том часу да се срушим од навале осећања.“

Секретар се благо насмеши. Вероватно је ову причу прошао са сваким од оних који су ових дана добијали писмо из заборављеног краја својих очева.

„Знате ли о чему се ради?“, запита Благотића.

„Не, само знам да је ових дана стигло неколико званичних докумената из Републике Црне Горе. Мени је допало да их разделим и уверим се да су стигли на праве адресе. Мислим да вам све пише у писму. Ако касније будете имали неких питања, обратите се Амбасади, мада, ако одлучите да путујете, са америчким пасошем можете куда год пожелите. Чак бих вам и препоручио да путујете као грађанин САД.“

Данила тотално збуни овај млади човек. О каквом путовању прича? Дуго му је требало да се свикне на ову равницу, на пространу класичну америчку кућу, на улицу широку, са обе стране дрвореде као вештачки заклони од комшија. Дуго му је требало да опусти мисли омеђене неким другим просторима, да се навикне на монотоност и устаљеност. Да би то постигао, морао је дубоко да сабија у себе све трагове прошлости. И таман кад је мислио да никада више неће чути речи Црна Гора, појави се Борис Богојевић, први секретар амбасаде СР Југославије, земље у последњој фази нестанка и даде му кључ који никако није желео да добије. Онај који откључава прошлост.

„Па, господине Дан, ја бих сада пошао“, рече Богојевић.

„О, да. Џоне, испрати господина.“

Savršena mala igra za njih dvoje

noreply@blogger.com (Anonymous) — Tue, 7 Feb 2012 18:22:00 -0800

Sela je u naslonjač, i njihova mala igra ponovo je počela.

On nije bio u stanu. Nije znala gde je, ali je znala da treba da se pojavi. Jer, danas je taj dan. Neki svake prve subote igraju karte, neki idu na pecanje, a oni igraju igru, jednu u nizu. Onu namenjenu subotnjem popodnevu. Ona bi sela, kao dekor uzela knjigu i šoljicu kafe, i kad bi je neko u tom trenutku mogao videti, pomislio bi da je sve vreme sveta pred njom, da je njena jedina preokupacija upravo ta vrela kafa i neizmerno zanimljiv sadržaj knjige. Tako je i trebalo da deluje. Spolja. Iznutra je čitav jedan svet izmaštan baš za to popodne širio svoj ram oko slike. Taj put ona je bila žena na obali, ona koja čeka svog čoveka da prepliva Dunav, širok i mutan, hladan i velik, da savlada vodu, i poslednjim atomima snage dođe do nje. Zatvara oči da bi joj slika bila što jasnija.

On ulazi u stan. Tiho. Da ona ne čuje. U tu svrhu, uvek su birali neku pogodnu muziku. Za popodne, recimo Debisijevo Popodne jednog fauna...

Ulazi, i dolazi do vrata sobe u kojoj ona sedi. Gleda je, i smeši se, jer smeši se i ona, ne znajući da je on tu. Prilazi joj, tiho, toliko tiho da ona ne otvara oči. Spusti se na kolena da bi bio u ravni sa naslonjačom. Stavlja joj ruke na lice. U tom času ona postaje svesna njegovog prisustva, ali još koji tren ostaje u svom svetu, samo još toliko da on nežno pređe preko njenih veđa i usana, prstima.

Onda otvara oči i uzima njegove ruke u svoje.

- Uspeo si...

- Jesam, ljubavi.

- Bojala sam se da te reka ne odnese na neko drugo parče obale...

- Ti znaš da je to nemoguće...

- Znam, ali...

- Nema ali... Svi kompasi pokazuju samo u tvom pravcu, sve zvezde samo prema tebi crtaju put.

- Znam, ja sam tako po nebu ređala...

- Pa što onda sumnjaš u staze koje su odavno postavljene?

- O, dragi, kako sam sebična, nastavljala je igru - popni se na moje parče obale, popni se da odmoriš i okrepiš dušu i telo ovde, kraj mene...

Ona ustaje, da napravi mu mesto, ali ne kraj nje, jer naslonjač je mali, već da ga pusti da sedne, a zatim se ona spušta u njegovo krilo. U njegov zagrljaj.

- Ugrejaću te toplotom svog tela... prošaputa ona.

- Popiću snagu sa tvojih usana, došapnu joj on.

- Upiću tebe u sebe, promrmlja ona i prepusti se sumraku koji poče da obavija sobu. Debisi je odavno prestao. Njihove usne su u jednom kratkom trenutku bile graničnik između dana i noći. Baš onaj trenutak polumraka beše uhvaćen u njihovom dahu, dok njihova tela prihvatiše noć, kao mizascen za predstavu u četiri oka, čiji će jedini gledaoci i svedoci biti upravo oni.

... beše subota, prva, baš ona u kojoj ona na jednoj obali čeka da ga zvezde dovedu baš do njenog dela obale i nje... u toj savršenoj maloj igri samo za njih dvoje...

RITAM DANA: Vreme ne gasi vatre, samo primiri žar (1)

noreply@blogger.com (Anonymous) — Sun, 5 Feb 2012 15:21:00 -0800

RITAM DANA: Vreme ne gasi vatre, samo primiri žar (1): (могућ почетак романа у настанку...) Данило раскопча горње дугме на јакни. Увек га загреју ове пролећне шетње јер, Ела га сваки п...

Vreme ne gasi vatre, samo primiri žar (1)

noreply@blogger.com (Anonymous) — Sun, 5 Feb 2012 15:10:00 -0800

(могућ почетак романа у настанку...)

Данило раскопча горње дугме на јакни. Увек га загреју ове пролећне шетње јер, Ела га сваки пут наговори да обуче један детаљ више. Насмеши се, онако, више за себе, јер у ствари волео је он ту суптилну бригу своје жене.

Слушао је Џона како покушава да му објасни своје мисли. Помно је пратио сваку његову реч, начин на који разлаже чињенице, како плете мрежу својих мисли. „Паметно и мисано дете“, помисли Данило, „није ни чудо што не може да се снађе у овом свету. Не траже се више они који прате мисао, данас је водиља интерес. Но, и сам сам крив. Кад сам се повукао из посла, дечак је таман кренуо у школу. Био је мој лек од депресије и осећања бескорисности.“

Данило је мног времена проводио са Џоном. Био је то његов најмађи унук, драго и изузетно паметно дете, али увек у сукобу са околином. Није трпео просечност, лењост, бесциљност. „Како гени знају да прескоче генерацију, ето, ни једно од моје петоро деце није наследило нарав и карактер мојих предака. Сви су некако меки и топли на Елу. Највећа брига им је материјална сигурност и кад то задовоље, они су потпуно срећни. А, ово дете, оно носи дубоке мисли, тешка превирања у себи. Њега интересује суштина, он је нешто што ме враћа на нека далека места.“

Џон је необично личио на деду. Био је висок, усправан. Коса црна, не као гавраново крило, више као нека нијанса гара, а очи као у ланета. Увек помало тужне, као да се иза сваке среће крије мала туга – или како је он то волео да објасни, као да се иза сваке мале туге крије велика срећа, па му је поглед увек негде између те две мисли. И Данилове су биле исте. Данила су почеле да једу године, па је за који сантиметар био нижи, али за својих осамдесет био необично виталан. Само су га боре и седа коса подсећале на то да време неумитно пролази.

Прилазили су кући и из даљине видеше да Ела са неким прича на капији. Кад их је угледала, нешто је рекла саговорнику и он се окрену у правцу двојице мушкараца. Данило схвати да њих чека, па мало убрза корак.

„Добар дан, господин Данило Никовић?“ упита човек.

„Да.“

„Борис Благотовић, први секретар у амбасади СР Југославије. Имам писмо за вас и нека званична документа. Молим вас, само да ми потпишете да сте их примили.“

Данило, кога су овде, у Америци звали Дан, осети благу слабост у ногама, али само климну главом и руком показа човеку да уђе у двориште. Седоше на трем. Данило узе писмо и документа, и потписа...

Време не гаси ватре, само примири жар (3)...

noreply@blogger.com (Anonymous) — Sat, 28 Jan 2012 06:30:00 -0800

(део књиге која би да се роди...)

....Ела је кроз прозор посматрала Данила. Овакав израз лица имао је увек када би га питала о времену пре Америке. Нека врста туге, помешана са болом, а све опет упаковано у нежно ткање замрзнутог осмеха. Као дете које крије тајну, као, да, пролети јој кроз главу, као Џон кад је био мали. Била је фасцинирана сличношћу између деде и унука и некако је имала осећај, као да је Џон онај изгубљени део Данилов, да су унукове слике онакве какве би дедине биле да их је имао. Зато је и она посебно била везана за дечака, мада га често није разумела. Она није, попут свог супруга, уочавала да је Џон онај нематеријални део фамилије. Ту црту ни код свог супруга није до краја могла да одгонетне. Никако јој није било јасно како неко може да приступа свету на чисто мисаони начин, и да га више интересују ствари из духовне и интелектуалне сфере, него из материјалне. Једино чега је била свесна, јесте да њих двоје никако не би имали ово што имају да није било ње, и њене упорности. Од малог момачког стана који је добио када је дошао у Америку, и који би, по његовом мишљењу, био довољан и дан данас, она је успела да вештом женском руком и проницљивошћу стигне до ове велике куће у предграђу. Она је била та која је опомињала кад не би стигли новци, она је дизала кредите, правила баланс, штедела за школовање њихове деце, за годишње одморе, за све што су имали. Њему је било довољно да га пусти да ради, да се сакрије у свој свет грађевина, пројеката, нацрта. Могао је сатима да промишља детаље и да стрпљиво чека праву идеју. Његови партнери Вил и Антонио, знали су у шали да провуку да су довели најбољег од најбољих са брдовитог Балкана. Ела се смејала тој шали, али је никада до краја није разумела, јер нити је знала много о том делу света, нити се, нажалост, сада јој тек то сину, и интересовала за њега.

Знала је да су њих тројица били једно време у логору у Италији, за време Другог светског рата, да их је спојила нека чудна прича, и да су након завршетка, заједно са свим онима који су пристали да након ослобођења дођу у Америку, и они дошли и започели заједнички посао. И то је, углавном било све што је она знала о његовом животу пре ње. У почетку је он одбијао да прича, а касније је она престала да пита. Тако то бива у животу. Кад се пропусти прави тренутак да се ствари доведу у равнотежу, заувек остаје празнина коју је немогуће попунити. Само са годинама постаје све већа и све дубља. Знала је она да је супруг воли, да јој је привржен и да, вероватно другу није ни пожелео, али исто је тако знала да је последњих година тај јаз постао толико дубок, да је једина срећа у свему била Џонова приврженост деди. Или, мислила је опет, можда је управо то дете и било подстрек да се у једном тренутку дефинитивно дистанцира од стварности и да у свету који су њих двојица створила проводи све више и више времена....

(наставиће се...)

noreply@blogger.com (Anonymous) — Wed, 4 Jan 2012 07:46:00 -0800

Нова година. Неко је ставио граничник између 31. децембра и 1. јануара, бришући прошло, дајући шансу новом. Барем ја тако у последњих неколико година доживљавам овај празник. Као затварање круга када реп реферише глави шта се све низ кичму спустило тих 365 дана, и када глава разврставши приче одлучи које више не треба настављати, које су успешно приведене крају, које треба у наредној години довршити, а које су потпуно нове и спремне за почетак... И то опет пусти низ кичму, склопи своје мудре очи и чека да реп након исто толико или дан више поново поднесе извештај. Ово је била доста добра година. Научила сам како се живот чисти од људи који не треба да су у њему. Оштро и прецизно, без сентимента, без гриже савести, јер знам да сам са своје стране учинила максимално да спасем, а кад је изгубило смисао, једноставно пресекла. Након тога ушло је у мој живот неколико драгих људи за које у пређашњој гужви није било места, и још већи простор добили су они који су читавог живота ту, срасли са мном и ја са њима, толико да чак и тишине једни других препознајемо. Осетила се поново живом и спремном да наставим живот не само као хладни ум и извршно тело - већ као ја, Мерима, она која се у једном трену повукла, сакрила, заклонила нежна и крхка, шашава и лепршава. Таква се опет појавила, али не док нисам очистила силне слојеве у себи. Док нисам почистила и отворила прозоре душе да излети што више не треба да буде тамо, да се на своје место постави оно што треба у слој сећања да оде. Започела нови круг учења - који ће се преносити и на следећу, а можда и још једну годину, јер тако треба - а ја упркос свим тешкоћама одустала нисам. Почела да пишем књигу од које сада на крају године одустајем - јер то није моја прича, али сам себи доказала да могу, и да само треба да скупим храброст и да кроз своју призму погледам и нађем праву и истинску инспирацију. Што се материјалних ствари тиче - мислим да сам завршила све што је било у мојој моћи, а што довршено није томе је трасиран пут и већ се зна наставак у следећој години. Дужна новаца никоме нисам, дужна времена неког вероватно некима јесам, али то су приче које ће се наставити и у следећој години, то време сам дужна оним мојим најдражима, па ћу се трудити да више са њима будем. Никакве терете и лоше приче из ове не желим да преносим преко црте. Никакве започете приче, ма колико тешке и мучне биле нећу да ме 1. јануара у зору сачекају. Ако је њихово решавање зависило од мене, решила сам их. Ако се још мало парају уместо да се шију, то значи да ја на њих ни имала утицаја нисам. ПРОБЛЕМИ КОЈЕ НЕ МОГУ ДА РЕШИМ НИСУ МОЈИ ПРОБЛЕМИ. Многе сам ствари изрекла ове године, неке су биле пријатне, неке су болеле, али сада сам мирна. Немам онај горак осећај недореченог и скрајнутог за нека, назови лакша времена. Нема лакшег времена за тешке ствари. Кад треба сећи, сеци, кад треба рећи реци. Лоше пливам у недореченом. Нешто између, нешто у зраку, нешто што удара у чело... не волим то нешто. Могу једно време да живим са тим, али ако се сувише дуго развлачи кроз мој простор... једући моје време, кажем -мало сачекам -сечем. Тако то ја радим. Многе смо приче доумили и успели да отворимо и покренемо. Што је добро. Разбили смо неке заблуде, исправљали крива размишљања, потврђивали вредности. Хвала онима који су помогли да ја средим своје и који су дозволили да са њима отворим њихове џакове. Многе смо терете носили на плећима, многе смо бесмислице побацали, многе смо лепе ствари из таме вратили на светлу страну. Мислим да је то добро. Ова је година била прочишћавајућа и за најближе око мене. Знаће они и препознаће се. Можда ће их ова прича подсетити на то како су и они велике ствари ове године урадили, а ја била сведоком, па, ето тако знам и поносим се њима, као и собом... Још читав један месец је пред нама. Ако сам шта заборавила, довршићу. Направићу план за следећу, шта желим, шта треба да наставим, а шта треба да довршим. Очистите мисли и душу од сувишног, пресеците оно што вас мучи, посклањајте поштапалице - јер ново, боље, лепше или барем једноставније ствари и опуштенији људи неће доћи на неред. И, само опуштено, ствари ће се дешавати онако како треба да се дешавају. И све ће бити добро. Јер, све и јесте добро. Хвала онима који јесу у мом личном кругу и због којих је мој живот богат и леп. И, ако не стигнем сваком сваки дан да кажем хвала, имајте то негде у мислима. Да све што сам урадила и уредила - ево, држаћу се само ове године - не бих могла да није било вас. Враћам се на добре руке које нам не дају да паднемо - будите и бићу... То је једна од битних поставки или боље речено једна од ствари која ће се свакако наћи на листи и за следећу годину. Остало... отом, потом... овим сам само хтела да вас мало боцнем за подвучете своје црте, да средите фиоке и полице, и да схватите колико тога се лепог десило у години на измаку, а да нисте ни свесни. Чак и најружније ствари, са ове дистанце, имају свој позитиван исход. И... овде бих овој причи некако дала да се смири... Кад саберем, беше то лепа година...

NOVA PRIČA

Измаштана стварност за ратника паорског срца

noreply@blogger.com (Anonymous) — Thu, 29 Dec 2011 15:34:00 -0800

Љубав и кашаљ не могу се сакрити, помисли Радован гледајући у Јулу. Птица заробљена испод ребара удара својим крилима па на мах закачи срце, те оно прескочи, па на трен окзрне плућа која се згрче да сав ваздух изађе из њих. Спусти се и до стомака, па више ниси сигуран јеси ли оболео или си се заљубио, колико се птиче батрга унутра. Такав је осећај имао последњих недеља. У почетку се само радовао тренуцима када ће им се путеви укрстити не би ли је видео. Касније, више није излазила из његове главе. Сваки тренутак био је обележен обликом њеног лица. Није јој знао боју очију, јер је поред људи пролазила оборена погледа, скромно и једноставно. Знао је облик њених усана, увек благо повијених према горе, у несташни осмех. Била је ситна, попут сенке, а опет тако стварна. Коса дуга, уплетена у дебелу кику, пепељастоплава. Руке танке, вретенастих прстију, попут младог дрвета пред кућом. Тако је Радован сликао Јулин лик и тако би на његовом лицу сваки пут освануо осмех кад год би у нешто од тога погледао. Приметила је мајка да је љубав пронашла своје гнездо у њеном мезимцу. Онако успут, приђе му и упита га:

- Каква се то радост уселила испод твога срца?

- Јула, Матијина, рече, као да је само чекао да га упита.

- А, она, зна ли, сине?

- Не зна, мајко. Мислио сам, проћи ће. Пробао сам хладном водом да уплашим

али она се само још боље завуче под срце. Седлао сам коња не бих ли јој побегао, али кад год бих помислио да сам се довољно удаљио, чуо бих је како куцка у мени. Хтео сам је као камен одбацити, но, она ми само даде снагу да ми камен оде, а она да се смести, као да ми је за душу кројена.

Марина га помилова те се окрену и оде. Те ноћи су она и и Бошко, отац Радованов, дуго причали. Одмотавали су клупко година проведених заједно. Двадесет пута су до сада намотавали клупко заједничких дана.

Сетио се Бошко када је први пут видео Марину. Одмах је знао да мора бити његова. Она или ни једна друга. Распитивао се код оних који су јој знали породицу и сазнао да ју је отац већ обећао, те је одлучио да је први следећи пут пита, да ли би се можда предомислила и пошла за њега.

Прилика му се убрзо створила. Била је сахрана на гробљу у Јазку, и Марина дође са родитељима и две сестре. Он искористи прилику кад је њени нису гледали да јој приђе.

- Марина, ја сам се озбиљно у тебе загледао, шапну јој.

- Склони се, видеће ме отац, збуњено му одговори.

- Нећу, док те не упитам нешто. Рекоше ми да ти свадба договорена. Реци, матере ти, да си прво мене видела би ли моја била?

Марина климну главом и молећиво га погледа. Бошко се одмакну. Сада му је срце било на месту, али мисли му се узмуваше. Пришао је неком Марином рођаку, и реч по реч, као случајно спомену је, и упита је ли тачно да се удаје. Упита и за кога, и радује ли се девојка томе. Рођак му рече да му се чини да је она против своје воље обећана, отац их је имао три, а она беше најстарија. Преко реда није се могло, Марина се није изјашњавала да има симпатију, и он одлучи да је уда.

Чуо је сасвим довољно. Наредних дана, смишљао је како да преокрене точак дешавања, али му ништа смислено није долазило до ума. Да је тражи од оца није могао. Да пита оног другог, није долазило у обзир, није то пијаца и нагодба око робе.

Знао је да девојке суботом послеподне иду до потока. Оде и он, све мислећи, нешто ће се у његову корист десити. И угледа их како седе на обали, занете неком причом и смехом. Стаде мало даље од њих, у сенку дрвета, чекајући да се она случајно окрене. И погледа га Марина и он је позва руком. Она рече сестрама да иде само мало до хлада јер јој се нешто завртело. Дође до Бошка, мислећи да овај жели још једном са њом да поприча. Али, он је ухвати око паса, пребаци преко коња и даде се у галоп. Девојке се на ту буку окренуше и видеше где им сестру одводи.

Знао је да има мало времена док не крену да је траже и он јој, чим су стигли до његове куће, саопшти:

- Могу сада, док још село није схватило шта се десило да те вратим оцу. А можеш да останеш овде и постанеш снаја С-вића. Одлучи.

И она га први пут јасно погледа у очи и каза му да остаје у њиховом дому. Њему се душа разигра, али је знао да није још време за весеље. Требало је прво погледати њеном оцу у очи. Узе секирче за сваки случај и седе код ограде да га сачека. Овај, чувши од кћери шта се догодило, позва брата, јер мушке деце није имао, да пође са њим. Бошко их дочека, помало уплашен, али одлучан, сада када му је његова голубица потврдила да хоће са њим да свија гњездо.

- Реци, је ли ми дете код тебе?, упита отац.

- Јесте и ту ће и остати.

- Немој, С-вићу, кућу да ми срамотиш, врати је.

- О каквој срамоти говориш, часни Којићу, кад је она својом вољом овде.

И позва Марину да изађе и потврди оцу. Она се појави, усправна и горда, као да је већ домаћица дома и рече оцу да се она више не враћа. Ако је натера, у гроб ће је отерати. Сјаха тада стари Којић са коња и приђе будућем зету.

- Бошко, кад си имао смелости да овако нешто учиниш, а још те моја ћерка подржала, ко сам ја да идем против воље божије? Ја вас благосиљам, и нека вас свеци и Господ чувају. Сада је твоја и поштуј је, као што сам и ја њену мајку поштовао.

После су чули да онај ком је обећана била, тражио од њеног оца да му плати за срамоту. Овај пристаде, и би му драго што му кћер за њега не оде, јер човек који је спреман новцем образ опрати, никако није од часнога рода.

Скоро две године су били у браку, а Марина није остајала у другом стању. Говорили су Бошку да је погрешио, да је врати њенима, налазили му друге, али он их није слушао. Веровао је да је све у божјим рукама и да, ако им је намењено да постану родитељи, десиће се. Уколико не, биће радост једно другом. И, најзад се деси. Јула затрудни. Њиховој срећи није било краја. Но, била је то тешка трудноћа. Губила је снагу, али није губила вољу. Бошко је бдио над њом, пратио брижно сваки њен покрет, молио Светог Јована да му жена издржи и да је сачува. И, веровао је, да је само милошћу господњом и кућног им свеца Марина преживела порођај. Скоро 12 сати се мучила, превијала, покушавала да истисне дете из себе. Дете је било погрешно постављено и бабица је само захваљујући својој одлучности и храбрости да покуша да спасе и њу и дете, успела да га најзад намести у прави положај, и породи је. Кад је све прошло, бабица саопшти Бошку да неће више моћи да рађа, и да је у наредних неколико дана мора добро чувати, јер је тренутно између два света. Дала им је неке траве, и одлазећи им пожелела да им Бог буде у помоћи. Ушао је у собу, и угледао Марину бледу, измучену, врућу од грознице којом је њено тело одреаговало на све муке. И, поред ње, дечака, умотаног у бело платно. Била је то најмирнија беба коју је икада видео. Била је најлепша жена коју је видео. И најлепша мајка његовом јединцу. Најлепша слика коју је од Господа могао да измоли...

Утках две приче. Једну истиниту, са нешто више деце, али другачијим крајем, и једну, какву би јунак вероватно пре пристао да испише да му је дато било. Али, живот не пита, он узима и даје. Оно што је дато, овде није додато, оно што је одузето у причи је домаштано.

За једног ратника паорског срца.

Њихова мала игра

noreply@blogger.com (Anonymous) — Thu, 27 Oct 2011 15:35:00 -0700

Њихова мала игра. Или је временом прерасла у ритуал? Али, неке вечери су почињале баш на тај начин. Она би пустила неку лагану музику; поред кревета, на под, би ставила чашу вискија с неколико коцкица леда, легла потрбушке, гола покривена само до пола стражњице, и листала неке безвезне часописе. Да се опусти, говорила би му.

Он би седао у фотељу, не тачно иза ње, већ мало искошено, тако да може да сагледа прегиб њених леђа, али да јој не види ни лице ни груди.

Запалио би цигарету. Повукао би свега неколико димова, толико снажно да би се зажарила, као мали свитац. Кроз праменове дима, гледао је у једну једину тачку. Ону јамицу која се створи на њеним леђима када се подбочи, и издигне горњи део тела, тек толико да јој једна рука придржава браду, а да другом листа новине. Тај прегиб, то чаробно место у коме би се утопио сваки пут кад га види. Она није била прва коју је волео, није била ни лепша, ни нарочито боља од других, али, њена кожа, тек благо накострешене светле длачице, њена неглумљена бестидност у тим тренуцима док га је пуштала да је такву гледа, чинили су је посебном у његовим очима.

Она се играла, правећи се да не осећа његове очи на себи. С времена на време би спустила ону руку с којом је листала странице до чаше, умочила прст у пиће и принела га уснама. Само да осети резак укус алкохола. Само да помери мало језеро на својим леђима пред његовим очима. Само да разбије хипнотишући му поглед. Само да...

... га помери из те фотеље. Игра би добијала свој пуни смисао тек у оном часу, када би он угасио цигарету и лаганим, скоро, неком посматрачу са стране би се могло учинити, несигурним кораком, пришао кревету. Са оне стране на којој је стајала чаша, на поду. Подигао би чашу и отпио гутљај вискија. Затим би узео коцкицу леда, већ до пола растопљену и њоме повукао црту низ њену кичму. Једна капљица би се скотрљала до дна њених леђа. У чаробни граничник. Друга коцкица би цртала пут од њеног левог рамена према истом циљу. С једном капљицом за прегиб. Трећа се спуштала са десног, носећи капљицу тамо где већ две су биле.

Три, као сузе јасне тачке у прегибу. Три пута њеног суздржавања да не уздахне док их је котрљао према доле. Тада би јој спустио језик прво низ једно раме до саме ивице, низ друго, и тек на крају низ кичму. То су биле секунде у којима се рушио и последњи бедем њене снаге, када би се, се с обе руке подупрла о кревет и извила леђа у лук. У том часу, он би стизао до самог дна и уснама покупио оне три чаробне капи.

Њена су леђа била магични полигон страсти. Начин на који би се извијала, предајући му се потпуно, готово ропски, без погледа, без додира усана, уздах који би јој се отео готово из стомака када би му се прсти и усне сусрели у тој тачки, у том чудесном, непонољивом делу њеног тела, на месту где је била најломнија. Када би шакама обухватио њен струк не би ли му се то место нашло између палчева, као фокусирано за усне, тишина настала престанком оне лагане ствари са почетка игре, прекидана само променом тоналитета и дубине њених уздаха. Знао је да жмури, потпуно препуштена њему. Знао је да је бескрајно топла и бескрајно жудна у том часу, знао је да је пече сваки делић тела, знао је да жели да ова бол потраје још који трен, колико год обоје буду могли да се издрже на ивици, не прелазећи границу прегиба њених леђа.

Он би, савладан сопстеним страстима, пољупце претварао у угризе. Она би се сваким додиром све више увијала дотичући му лице косом. Усне, зуби, језик, све се смењивало до самог дна. Али, језерце је било једина тачка коју није могао зубима да ухвати, само је језиком могао да га пређе. Растрашћен, гребао би јој леђа и по ко зна који пут покушавао да је угризе баш ту, у тој тачки, унапред знајући да је немогуће, и баш зато очаравајуће.

Волео ју је. Тада посебно, тако предану и орошену знојем од чежње и страсти. Волео је, јер је умела да га заведе једном обичном, толико, на први поглед, асексуалном тачком. Волео ју је, јер је у тој тачки била само његова. Усне, груди, стражњица, могле су бити предмет тихе жудње сваког мушкарца, могле су бити јавне, подељене са било ким. Али у том малом пункту, на дну језерцета била је само његова, себично његова. Његове жеље су почињале и завршавале се управо ту. Путеви њених страсти су се уплитали баш ту. Њене жудње су се ослобађале баш ту, под његовим прстима и уснама. Знао је да јој је у тим тренуцима најближи. Скоро стопљен са њеном тишином и жељом. Без погледа, без њених додира, предана, његова....

noreply@blogger.com (Anonymous) — Sun, 11 Sep 2011 15:28:00 -0700

- Погледај кроз прозор.

Погледала сам напоље. Дан је био ветровит, облаци су нестајали иза торња Нове цркве.

- Које су боје облаци?

- Па, бели, господине.

Лако је подигао обрве.

– Јесу ли?

Погледала сам их.

– И сиви. Можда ће пасти снег.

- Хајде, Грит, можеш ти боље. Сети се свог поврћа.

- Мог поврћа?

Незнатно је макао главом. Опет га нервирам. Вилице ми се стегоше.

- Сети се како си раздвајала бело поврће. Репа и лук – јесу ли исте беле боје?

Одједном сам схватила.

– Нису. Репа има зеленог у себи, а лук жутог.

- Тачно тако. Сад, које боје видиш у облацима?

- Има у њима нешто плаве, рекла сам после минут-два проучавања. – И жуте. А има и мало зеленог.

Толико сам се узбудила да сам стала да показујем. Целог живота сам гледала облаке, а сада сам се осећала да их видим први пут.

Насмешио се.

– Схватићеш да у облацима има мало чисто белог, иако људи говоре да су бели. Да ли сада разумеш зашто ми још не треба плава?

- Да, господине.

Нисам сасвим разумела, али нисам желела да то признам. Осећала сам као да готово знам...*

Лагуна је 2002. године штампала „Девојку са бисерном минђушом“. Вермер ју је насликао око 1665. године. У мојој соби, ускоро ће томе пола деценије, још увек у ролну умотана стоји репродукција. Никако нисам могла да досањам право место за њу. А њу сам сањала, силно пожелела. Добила. Оригинална слика младе Грит је у музеју у Хагу. Једна од копија у Србији. Ништа није случајно. Посебно не снови.

Но, нисам о томе хтела да пишем. Онај одломак о облацима, вратио ме је тада у гимназију. На један час лингвистике који, вероватно никада нећу заборавити. Разговор о речима. Да ли речи могу више од боја? Ко је несрећнији због ограничености да изрази свет у себи и око себе? Сликар или писац? Та мисао ме прати, не зато што себе писцем сматрам, али речи јесу моје виђење света. И док сам читала тај фиктивни разговор између Вермера и Грит осетих силну тугу, што не умем патину речима да навучем, што често не знам праву меру којом бих прецизно допричала ствари. Што облаци нису бели, мада тако најчешће тврдимо. Од онда облаке гледам на други начин. До тада сам само облике у њима видела, а од тада гледам дубоко у њих. Да осетим боју. Да дочарам себи тај тренутак јединствени, јер док се трептај смени са другим, ни облак није исти. Ни боја његова, ма колико бела се чинила. Ни укус верујем, није му исти. Само још не нађох начин да га окусим.

Можда хулим, али моје виђење савршенства у једном женском лику јесте управо ова слика. За оно време сматрана обсеценом. Моја асоцијација сваки пут кад је погледам јесте чиста, непатворена невиност са величанственим набојем страсти, жеље, смерности, чулности, љубави, жудње, непомирености, изазова... Колико ли само речи увек пролети кроз мисао и опет не може да дочара јединственост њених усана, дирљивост у очима, ту црну позадину и једну бисерну миђушу, која као да осветљава део рамена и лица. У том трену, док је гледам, као да је једина светлост на свету.

Та девојка која је дошла да служи у Вермерову кућу, постала је инспирација за његову најлепшу слику. Постала је његова највећа инспирација.

И, на крају, једна жеља моја. Враћајући се давно, у време кад имасмо година колико и Вермеров модел, са неке вечери посвећене Мики Антићу, причала сам, понесена стиховима које је он својим љубавима писао, пријатељици како би дивно било бити нечија инспирација. Да свет ме памти и када света не буде оваквог више било. Да једна рука вођена тананостима наслика или испише нешто што на мене ће сећати. Да ли је нескромно? Да ли имам право да желим? Да ли сам нечије надахнуће била? Да ли ће неко једног дана попут Грит и Вермера читати фиктивни разговор између маестра и инспирације у којој јој он каже:

- Осети мирис облака...

- Покушај да му замислиш укус... Да ли сада разумеш зашто сам све ово желео...

А она ће тек тада схватити... или ће њему тек тада постати јасно...

Но, читалац ће тумачити сам. Као што и ја, сваки пут изнова покушавам да растумачим ко је коме разјаснио васељену, она њему, или њој он? И схватам сваки пут, да кад до тог питања дођу већ је толико неважно... граница цртана бојама које описују речи, само је пут којим су морали да прођу...

Затварам круг. Одсањано, пожељено, добијено. У мој лични простор насељено. Крај... Време је за почетак...

noreply@blogger.com (Anonymous) — Wed, 7 Sep 2011 15:24:00 -0700

ЛУНА

Мисли у несагласју су ми протеклих ноћи.

Месец је попут црвеног језера на тамном тлу неба.

Седим на обали и чешљам косе.

Дуго, предано, јер ноћ је дуга а моје мисли

Пребегле на другу обалу.

Квасе своја узаврела чела у леденој води месечевој.

Хладе узаврела недра на тамном небеском тлу.

Стопалима голим дотичу песковито дно

Прљајући се, и не хајући за то.

Моје мисли не желе да буду чисте.

Расплићем косе, прстима

Надајући се, вратиће се уз свилене нити

И сагласити се у чисту досаду.

Раздвајам прамење, и гледам на супротну страну.

Прсти клизе низ влати,

И једино чега сам свесна јесте тај осећај.

На оној обали несређене

Мисли ми, удвајају се и стиснуте

Једна уз друге плешу поноћни танго.

Без музике. Без икаквог звука.

Само су им обриси неподношљиво близу

Једни другом.

Завидим другој обали

Јер моје су мисли на њој.

Завидим јер на небеском тлу смеју све оно

Што у мојој глави исказати не могу.

У несагласју сам са мислима протеклих ноћи.

Очију упртих у даљину, у црвено језеро Луне

Бришем из очију питања

Стављам на лице осмех

Цртам на уснама одговор.

Расплићем прстима косу

Јер једино то још од своје воље могу...

У ЊЕМУ УСНУЛА

noreply@blogger.com (Anonymous) — Sat, 20 Aug 2011 09:34:00 -0700

Данас ускочих у „озбиљне“ ципеле. Крај августа, сваки пут заличи на крај детињства. На почетак школе. На крај безбрижности. На крај... Због ове речи, управо, ретко ускачем у те ципеле. Жуљају. Није ме мајка за њих родила. Родила ме за балетанке које се крајем пролећа навлаче. У њима детињство траје. Сваки камичак под прстима осетим, асфалт је на који милиметар од коже, таман толико да створи привид пристојности, а опет да сваким кораком голица машту, како би било, кад би било. Волим босим стопалима да дотичем под. Волим, али то само још у скривеним кутовима света и пред скривеним људима могу.

Данас, ускочих у те озбиљне ципеле, и на тренутак помислих, ево, и ја могу да будем део тог света. У том часу је моја ЈА позвало на један кратак разговор МЕНЕ. Ја затражи да обећам да више нећу смехом разбијати танано плетиво ноћи. Да нећу својим шашнутим идејама ресити своју околину и зблажњавати људе. Да нећу маштати о једном паралелном свету у коме би живели они са којима моје мисли уплетено причају. Да нећу градити куле на обалама туђих снова и ускакати у њих као у сопствене. Да нећу пред зору расплитати косу на неком јастуку који није мој, а коме сам сву ноћ причала најлепше бајке.

Обећах све то свом ЈА, јер једино њега смем свесно да варам. Обећах му, јер ме је уценило, то препредено ЈА, МЕНЕ, озбиљношћу престрашену. Рече ми – не разуме свет сањаре, Алисе, не разуме свет и неће да прихвати вечито загледане у звезде и заљубљене у топле мајске ноћи. Тим речима, препаде ме, те обећах. Ником другом ништа ни не обећавам. Једноставно чиним што моје моћи ми дозволе.

Но, зазвони неки поветарац танким пискутавим динг-донг, или се то мени само учини, али изух ципеле не бих ли га сустигла. Како их скинух, тако падох на под и једна суза се без гласа спусти до усана. Лизнух је. Онако слану, из очију шкољки бисер пуштен. Зар ЈА стварно мисли да јој обећање одржати могу? Поставих још једном ЈА наспрам МЕНЕ.

„Али, шта је са онима који су ту и који ме разумеју? Шта је са онима које топле мајске ноћи ипак греју и који побегли нису? Реци ми... само то, па иди...“

„Једнима си“, рече, „још давно рођењем ушла у свет, с другима си расла, а трећи су из знатижеље отворили своја срца према теби. Они те једноставно воле такву каква јеси. Има још један сој, једно племе вечитих девојчица и дечака који су те препознали и који скупа са тобом вилене по овом свету, скривени иза озбиљних послова, обавеза, великих речи. Са њима можеш остати сањар и чедо пролећа, и с њима босонога газити ливадама скривеним од погледа. Али, бојим се, они који том племену склони нису, којима су оне „озбиљне“ ципеле потаман, они ће ти побећи. Једноставно, у њиховом свету нема места за твоје „школице“, и остале игре. Плашиш их...“

„Добро“, помислих, нека буде тако... И тог часа разбих обећање. Сачеках ноћ. Спустила сам се на обалу једног сна. Толико лепог да му одолети нисам могла мада није био мој. Ушла сам у њега, боса, косе уплетене у две кике. Под месечином тог сневача, направих кулу. Лепу. Рукама глачану док песак побелео није. Тада ускочих кроз прозор. По траговима од песка моћи ће да ме прати кроз свој сан. У најдубљој одаји, угледах кревет и један јастук по мери мога врата и облику главе прављен. Месечева ме роса опра од песка, и ја се на тај кревет попех. Чиста, безбрижна, безодевна, каквом ме је свет и први пут угледао. Лунина светлост обасја ми рамена и позлати ми косу. Расплетох плетенице и прстима рашчешљах. Из ње излете неколико лептира. Спустих главу на јастук мени намењен. Шапутала сам све оно што ми ЈА на јави не би дозволило. Стотине речи без стида, речи које су исконе градиле, које су свет стварале, због којих су се царства губила, и опет на јурише освајала. Шаптала сам све то у јастук једног сна, у снове једног сањача. Шапутала сам док ме не превари зора и док не заспах ту, у скривеном куту песковитог замка. Расуле ми се косе по јастуку. Заруменише ми се образи од свих оних речи, и усне осташе као да би још нешто рекле. Дланови приљубљени као у молитви. Да се остваре речи у ноћи шапутане, да пронађе ми трагове од песка за њега по поду остављане. Да буде један од оних из племена који ме још препознати могу. Да може ме подвити под своје срце и тако зачаран мноме у себи, живети. Моја кожа росом окупана светли негде дубоко у њему. Да се пробудим не могу, могу само кроз сневање да се молим да препозна и да се сети како се у себе најдубље залази. Да види ми расплетену косу на једном јастуку, да осети мирис мајских јагода на уснама и да га све чежње и жеље довуку на место до мене. Да дотакне прстима место на кожи испод кога једна птица у срцу трепери. Да прошета прстима кроз све тајне стазе и препозна дарове вековима за њега спремане. Да их узме, да са њима узме и мене и да ме из свог сна премести испод свога срца. Само тако ме опет може вратити у јаву... МЕНЕ која у њему снивам...

noreply@blogger.com (Anonymous) — Tue, 26 Jul 2011 16:50:00 -0700

БАЈКА ЗА ДЕВОЈЧИЦУ

Принцезо, људи одрасту. Тако не почињу бајке, али понекад је потребно искорачити из исте не би ли се нешто налик њој написати могло. Драга моја девојчице, знам да је тешко отворити очи и погледати свет великих и грубих, али сада је дошло време и за то. Играчке си давно бацила и глумила да си много велика озбиљна и јака, не би ли принц твој већ једном из оне жабе искорачио. Али, није и неће, бојим се. Боли, знам, боли кад некога ни тај твој осмех није могао да претвори у дечака, у оног малог принца кога си вукла у свом шареном руксагу кад год би ствари постајале озбиљне. Тражила си га у њему, чак си се претворила и у невесту за истог, али ни то није помогло.

Принцезо, не могу ти рећи да те неће болети, тебе не могу да лажем, тебе никако и никада не. Болеће и биће све онако како никада ниси желела да буде. Али, научили смо давно да оно чега се највише бојимо управо и деси да нам покаже да се и то може преживети. Не размишљај како даље. Размишљај како је сада. И сваки пут мисао заустави кад завршиш круг звани дан. Тако, у мале тегле запаковано време лакше се преброди. После те тегле спакујемо у једну кутију и пустимо их низ Дунав. До Црног мора, а можда и даље од тога.

Знам да би бајке требало другачије да почну. Али, мала принцезо, оно што тако почне, не мора обавезно да се на тај начин и заврши. Неке љубави треба да се заврше као дечије богиње, и да их заувек памтимо као један велики свраб. Кад почнемо да им дајемо вештачко дисање претварајући их у приче за одрасле, тада их убијамо.

Веруј ми, јако ми веруј и опусти се, девојчице. Не брини, ако треба окренућемо земљу наглавачке, не бисмо ли пронашли почетак нове приче. Девојчице, чуда постоје, и ти си једно од њих... Само ми веруј, јер... ето, ја ти тако кажем...

КАД ЗАБОРАВИШ ЈУЛИ

noreply@blogger.com (Anonymous) — Thu, 7 Jul 2011 16:27:00 -0700

Заборави, заборави, заборави... али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.

Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.

Заборави, заборави, заборави... говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?

Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом. Моје су мисли пијане и без тога. Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.

Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио.... Тако то иде, моја драга Несанице.“

„А трећи?“, упита ме она.

Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса... Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“

Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом....

За моје другаре

noreply@blogger.com (Anonymous) — Tue, 7 Jun 2011 12:53:00 -0700

... Још и данас замирише, али за једну генерацију не миришу Тошетове трешње, већ једна липа. Под ту, једну, нисам села више никада, и не знам постоји ли, али знам да и данас мирише.

Били смо на пола пута отприлике од данас, или на неких четврт од краја. Мерено у годинама. Мерено у данима, разменили смо последњих 20 дана до завршетка школе. Напупели, разбарушени, необуздани, уједињени само у једном питању – када ће крај?

И, да, сећања су варљива ствар. И бојим се да ћу поновоти шаблон из Бегбедеовог виђења успомена. Кад почну да навиру, слике се увек појављују у сунчаном дану, блиставом и чистом.

Али, имам утисак да је тај дан и био управо такав. Окупан првим данима јуна, распојасан и златан.

Већина учионица беху окренуте ка малом школском дворишту које се са друге стране граничило са старинском зградом препуном заједничких станова. Први дани септембра су доносили мирисе печених паприка, или се то нама тада тако чинило. Замишљали смо те имагинарне људе иза зида, како спремају зимницу... како пеку паприке. Памтим мирис, јер се једино он и могао упамтити, пошто људе преко зида никада видели нисмо.

А између њих, и наших учионица стајаше ЛИПА.

И, да се вратим у школу. На један час. Неко техничко, или како се тај предмет тада звао. Не сећам се више лика професора. Сећам се да је био бескрајно досадан, и у вечитом покушају да се постави као ауторитет. Али, био је бледа сенка самог себе, а опет је успео да уђе у колективно сећање...

Тог јуна, у један рани преподневни сат, могу да обликујем и умаштам како год ја то хоћу, он нам рече: „ Кад замирише липа, знаћете да је крај!“, без намере да буде поетичан. Но, од тада, па све до дана данашњег, кад замирише, ја помислим на крај. У оном патетичном, тугаљивом на ивици суза смислу. Крај школе. Крај једног доба. Крај пролећа које се предаје лету. Крај слатких, љубави на раскораку детињства и младости. Крај маја, тог, ах тако мог месеца.

И, могу сатима да седим у неком од новосадских кафића у центру и упијам лепљиви, отужни, прејаки мирис. И, у тим тренуцима прижељкујем, али и стрепим од облака који ненадано може да наиђе и саспе ми сасвим довољну количину воде, која мирису одједном дода и боју и укус.

Сећања добију димензију... постану скоро реална, и мислим, ако само затворим очи, дотаћи ћу лица оних са којима сам призивала крај тог давног јуна... Дотаћи ћу своје детињство...

noreply@blogger.com (Anonymous) — Mon, 30 May 2011 14:06:00 -0700

... пробудим се једног јутра и схватим да су неке птице одлетеле из једне собе у мом срцу. Тужне птице. Кад се населе оне свакодневно јако ударају по зидовима јер на њима има тако лепе и њима примамљиве хране. Где год да се окрену саме сластице – хоћеш свежу бол, комад тек рођене туге, гутљај горчине. Свега на претек - и оне расту. Понекад прерасту собу за њих и населе и остале коморе. Па боли, стеже, али њима лепо. И тако, дан за даном. Кљуц, мљац, пух... У круг. Но, у једном тренутку онако бахате, увече пред ноћну мору, забораве да затворе прозор. И, са зором у једну од соба пробије се сунце. И, гле. Почне да сахне горчина. Како она нестаје, тако нема више шта да залива бол и тугу, и оне почну да вену. И грамзивице крену да се повлаче. Корак по корак, уназад, у ону собу одакле су и пошле. Још једно време чепркају заостатке са зидова, оголе их, некада црвени постану скоро бели, али кад и то обаве, смање се толико да више ништа да дохвате не могу. И, не преостаје им ништа друго него да се у зору, пре но што се пробудим, тихо искраду и оду у неко друго срце у ком је управо једна љубав умрла.

И, да. Рекох, пробудим се једног јутра и схватим да је соба празна. Јесте мало руинирана, али неки фини ветрић прави промају и проветрава. Па се спустим у себе, пребојим зидове, скинем паучину, угланцам подове и осврнем се око себе. И видим да је све спремно за једног посебног станара. Да се усели и у њој осети слободно и као да је одувек баш њу тражио. Да је уреди по мери својих мисли и жеља, тако сличних мојим....

КАМЕНО РАЂАЊЕ

noreply@blogger.com (Anonymous) — Mon, 2 May 2011 13:42:00 -0700

Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло.

И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје.

Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене.

И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног - тебе да ми дођеш.

Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра... да заслужили смо још једном да летимо...

noreply@blogger.com (Anonymous) — Wed, 23 Mar 2011 15:37:00 -0700

Почетак марта или нечег сличног томе

noreply@blogger.com (Anonymous) — Tue, 15 Mar 2011 12:56:00 -0700

... Ово је први дан остатка мог живота. Да ли пролеће пробуди нешто што је спавало у нама, или нешто друго постане окидач, углавном, у неким интервалима дође до тих наглих скокова који нам одвуку живот у одређеном правцу. Није то ни добро ни лоше. Једноставно, подвуче се једна црта у току неког сна, и ујутру остане само да вратимо дугове, да рашчистим неке полице и фиоке и да кренем даље. Одједном схватам да је дубина бесмисла толика да више ни са чим не може да се попуни, да испразне речи, обећања и надања немају сврху, и да више на рачун неких надања не желим да живим. Нада је убица среће. Надајући се нечему, верујући у нешто или неког дајемо кредит нечијим недоумицама и колебањима да их кроз нас проживе. Кад истроше нас, они иду даље, будећи нечију давно успавану веру и давно несталу наду. Мислим да то више није оно на чему желим да градим неко сутра.

Постоји обећана земља и постоји земља обећања. У оној првој људи испуњавају своје снове у овој другој ће ускоро и сан постати исувише скуп. Јава је то давно постала. Прескупа. Због ње, више не верујем у обећања. Не волим ни да их дајем. Нечији плочник не мора да буде испуњен и мојим неиспуњеним. Људе сам почела да делим у две групе – оне који вечито обећавају, траже још мало разумевања, времена, и оне који никада ништа не обећавају већ својим делима показују да им је стало. Нисмо свемогући и све што је изван овог тренутка није у нашим рукама, и једино што можемо једни другима да понудимо јесте поштовање и љубав. И то је оно што и ја могу и хоћу сваком до кога ми је стало да понудим. Они који то не могу да прихвате, који уместо тога и даље траже и нуде обећања, никада нећу разумети. Као што многе ствари не разумем. Не разумем приче између редова, не разумем наговештаје, не разумем ствари које могу да се тумаче како вам драго. Мој свет почива на чврстим темељима, а они се од ваздуха не граде.

Не, нисам песимиста, нисам ни оптимиста, једноставно, ово је први дан остатка мог живота. Живим у систему у којем вредности више то нису. Образовање, домаће васпитање, лепа реч, осмех, хвала, бришу се гумицом из свести. Опутети, затупети, забрти, нестати. Па, не бих тако. Неко ми рече да још постоји, ја бих додала, древно, племе у ком су ове ствари важне. Битни људи у мом животу јесу они који тој гумици отпор дају. Битни људи верују у љубав и поштовање. Битни људи умеју делом да покажу. Битни се не боје да оголе срце јер оно је већ један бисер који су у својим дивним шкољкама направили. Због њих свет ипак има смисао и систем може да се уруши. Због њих и са њима и ја котрљам своје земаљске дане и правим прелепо клупко саткано од радости, туге, љубави, патње, ситних и великих догађаја који су нас повезали. Због њих, када једног дана дође до коначног подвлачења црте, неће неко рећи – провела је дане залудно, мрзећи свет покушавајући читавог живота да га покори себи.

Оставићу и веру и наду да спавају. Обећања нека се на неком другом вежбају. Ово је ипак први дан остатка мог живота...

ТО НИЈЕ МОЈА ПРИЧА

noreply@blogger.com (Anonymous) — Mon, 7 Mar 2011 08:08:00 -0800

Све мање ме има у његовој свакодневној рутини. Он има свој посао, децу, и у тој причи нема места за мене. Или га има све мање. Тај свет је досадан и мени недоступан. Или је можда баш из тог разлога и досадан, јер он покушава на све начине да ме искључи из њега. Чак и оно мало времена које успе да ми посвети, није моје, јер га испуњава бесмисленим разговорима са неким људима. Ја не питам ко зове. Он не осећа потребу да ми то каже. Небитно је. Ми играмо игру која се зове двоје одраслих људи. Али, та одраслост није иста за обоје. Он не уме лепо да се игра. Он крши правила, он тражи анексе на договоре. Он се љути када му кажем да ми у тој игри није лепо.
Ти не разумеш, ја имам обавезе, посао, децу...
Имам и ја, заустим да кажем, али сетим се да ову последњу ставку не могу да протрљам као чаробно оправдање, па ћутим.
И, какве су то глупости о играма... зар мислиш да је мени у овим годинама још до тога? Ти ниси...
Ма, знам, нисам... Лудост је била што сам пристала да ти дозволим да ми крадеш младост и време. Лудост је што сам ти дозвољавала да се ослањаш на мене и да ти будем потпора и раскошна фасада иза које си покушао да сакријеш своју досаду и сивило. Није то моја прича. Све ово је био само покушај да научим игру звану тмурни, озбиљни људи оглодани досадом и патетиком.
Пакујем кофере. Делим оно мало што нам је заједничког још остало. Њему остављам рутину, са собом носим неизвесност. Њему остављам оправдања, себи узимам жеље. И качим сунце на ревер. Ово стварно није била моја прича..

Убиј ме, нежно

noreply@blogger.com (Anonymous) — Wed, 2 Mar 2011 05:26:00 -0800

Нешто ми ствари не иду од руке ових дана. Не иду ми ни из мисли, гњезде се близу срца. Убиј ме, нежно...
Мислила сам, неће то мене више. Не ударају громови тако лако у коприве, неки кажу никада, ја у никада више не верујем, откад почеше да сврбе чежње и да те призивају.
Оно што мисао често призива, јесте... да ми је вратити сат два минута уназад. У овом би случају значило да је у датом часу зазвонио рецимо телефон, да је комшија дошао по шољицу шећера, да је папагај из суседног стана улетео кроз мој прозор па да сам морала да га појурим, да је Пера тог дана... Све је то могло да се деси, али није. Да су била два минута пре тебе, ја сад не бих дозивала то слатко убијање. Сасвим је лепо било без тебе. Савршено досадно. Идеално безгрешно. Свака ствар била је на свом месту, као свака мисао у мени. Може и тако. Два минута која бих добила, вратила би ми мир.
Онда овако небаждарена, брзо и насумице стављам тегове на други тас да добијем равнотежу, али, не иде. Знаш ли, сећаш ли се, памтиш ли, онај тренутак кад ти се први пут поглед сретне са особом Х и немаш много памети о чему се ради, и једино чега биваш свестан јесте да је црвено дугме укључено. Ако скренеш, можда ће нестати, ако наставиш можда нећеш никад престати. Кад приближиш дах даху, толико близу да просто осетиш да би једним јачим удахом повукао супротно биће на себе, до себе, за себе, али дишеш исувише плитко само намешташ главу у најбољи положај визуализујући те усне на својима. Али, да би до тога дошло треба да склопиш очи, а и даље се бојиш да престаће. Зато ти прсти негде сасвим случајно опипавају неке друге прсте, али не можеш да се вежеш јер све је још толико крхко у ваздуху. И, можда би све могло и безазлено да прође да нема мириса. Али, има, онај један посебан мирис чистог, мирис тела, онај који остаје и када тебе ту нема...
Сад је све ушашављено и у потпуном нескладу, јер како затворим очи, тако призовем твој мирис и лик. И сваки трептај је један мрак и једна слика о теби. И свака слика се врло реално уплиће у моје кораке. И ништа ми не полази за руком, и ништа више није на свом месту, и никако да укротим ове несташне мисли.
Убиј ме нежно... ако нећеш да покушаш да укротиш ове несташне слике, ако не умеш или не смеш да почешеш чежње. Убиј ме нежно, само не немој враћати у стање идеалне досаде и безгрешне монотоније.
Ако ти ниси онај гром што се успротивио правилу, ако ти ниси онај који би смео у коприве, онда, стварно, убиј ме, нежно...

Pogrešna priča

noreply@blogger.com (Anonymous) — Wed, 2 Mar 2011 05:25:00 -0800

Gospa Jula osta udovica veoma rano. Od muža je nasledila stan i krojački salon. Od roditelja joj opet ostade u karakteru da se za sve u životu možeš izboriti ako to želiš. I tako i bi. Čekala je četrdeset dana da prodju, da se malo sabere, da sakupi misli, ali i neke papire, i otvori ponovo vrata malog krojačkog salona. I niko nije prigovarao što sada mlada udovica vodi radnju za muški šnajderaj, jer beše ona prilično ozbiljna i svi su je samo takvu u varoši i znali i poštovali.

Vremena su i tada bila nekako uskomešana, pa je pored šivenja Jula i krpila, prepravljala, ušivala, sužavala i širila. Tako jednog dana udje u njen salon Jovan. Beše mlad, lep kao upisan, lepo vaspitan. Znala ga je Jula još dok je sasvim mali bio. Niko mu oca nije znao. On i majka su se samo jednog dana doselili u grad. Joca je uvek bio mangup, uvek na ivici onoga što zakon zapoveda, ali sa onim što se naziva ulično viteštvo, te su mu gledali kroz prste.

I, da, udje jednog dana on u njenu radnju. Kaže, trebalo bi da mu se okrpe neke stvari, pa ako nije jako skupo, on bi doneo. Jula, zanesena poslom, samo registruje da je to, kako ga je ona pamtila, mali Jovan, i pomisli, što moram sve da naplatim, pa mu reče da joj sledeće nedelje stiže ugalj pa ako je voljan da ga unese u podrum, a ona će mu za uzvrat zakrpiti stvari. Pristade on, i obeća da će doći kod nje, do kuće, da odradi dogovoreno i da će tada doneti i odeću.

I dodje taj dan. Jovan vide ugalj pred udovicinim vratima i zakuca.

- Dobar dan, pozdravi.

- Dobar dan, Jovane, odgovori ona i tek sada pomno osmotri mladića.

- Ja po dogovoru. Doneo sam i odela, ali hajde da prvo utovarim, pa ću vam posle objasniti šta tu treba uraditi.

Juli prolete kroz glavu, dok ga je posmatrala kroz prozor, kako je Jovan sve samo ne mali. Presabra se i shvati da mladić ima već 26 godina i da je svega 9 godina mladji od nje. On beše dečkić od desetak godina kada se ona udala, i nekako ga je ostavila u toj fioci sećanja. No, vreme je i kod njega učinilo svoje. Od simpatičnog pačeta, napravilo je ponosnog i lepog labuda, malo ofucanog siromaštvom, ali sve je to nadomešćivala neverovatna samopouzdanost.

Jula reče Jovanu da se slobodno može oprati kod nje u kupatilu, jer beše prljav od uglja. I, doviknu mu dok se kupao, da mu je spremila neku staru, ali čistu mušku košulju da je obuče kad izadje.

I izadje Jovan. I nešto preseče gospa Julu tu, ispod srca pa sve naniže prema pupku. Zastade i mladić na trenutak. I njega je nešto drmnulo.

- Evo košulje, promuca ona, i reci šta treba da se uradi na ovim stvarima što si doneo?

- Ovaj sako bi trebalo na laktovima zakrpiti, a ovo dvoje pantalona skratiti.

- Moraću da te izmerim, da vidim dužinu. Navuci ih.

Jula uze metar i kredu da obeleži dokle treba da seče, ali jedino dokle je stigla behu Jovanove ruke. Kad je krenula ka njemu, zape o tepih, on joj priskoči u pomoć i u tom čudnom susretu, dotakoše im se usne. Ni jedno od njih dvoje nije progovaralo niti odvajalo ruke od onog drugog. Kao da su znali da će magija prestati ukoliko samo slovo kroz vazduh proklizi. Juli je nedostajala nežnost da je leči od gubitka, a je Jovana očarala tuga i njenim očima i njena ozbiljnost.

I nizali su se dani, meseci pa i čitava godina, pa i druga do pola, kako su se njih dvoje vidjali. Jovan bi dolazio uveče, krišom, da niko ne primeti, a i kad bi ga i videli niko nije sumnjao, jer mislili su ljudi da mladić ponekad pomaže udovici.

Njegova majka, naslutivši šta se dešava, poče prvo da ga nagovara da se ženi. Kao vreme je, treba neko da je odmeni, da joj u kući pomogne. Kad to nije urodilo plodom, poče da preti da će otići do šnajderke i sve joj reći. Mladić tada prvi put podiže glas na majku. No, posle nekog vremena, poče ga ucenjivati da će se ubiti od sramote, da će se odseliti u dom za napuštene, da će uraditi neki belaj ne okane li se Jule.

Jovan više nije bio siguran da li se šali, ili je zaista spremna to da uradi. Razjedala ga je ljubav prema Juli, ali ga je pekla i savest zbog majke. Zato je pio, jer posle svake prelepe noći sa udovicom, bivao je sve svesniji da nema budućnosti za njih.

Slušao je on starije u kafani kako se sprdaju na račun mladića koji su u vezi sa starijim ženama. Bolelo ga je to jednoumlje i neshvatanje da tu može da postoji ljubav lepša i nežnija od njihovih banalnih, ali ispoštovanih i po pravilu. Džaba im uredni brakovi, ako ih kod kuće ne čeka osmeh i toplina. Nije mogao da zamisli život bez Julinih očiju, bez njenih mekih usana, bez njene kose, koju je samo on raspuštenu vidjao, jer danju stroga, noću je postajala nežna kao svila i meka kao pamuk. Devojčica u telu žene. Voleo je taj osećaj da je samo on zna takvu. Voleo je što je starija i mudrija od njega, što ume da mu smiri jednu vrstu strasti koju mladost nosi, a razbukti one druge, i da mu ispuni svaku želju, kao da je njena lična. I zato je pio, svaku noć, i u jednoj od tih noći, kada je u mislima dotakao samo dno, zaprosi konobaricu, devojče od svega nekih 22 godine. I ona pristade. I on je odvede kući. I majka mu bi srećna.

Otišao je sledeće noći do Jule, i držeći je u zagrljaju, da joj ne vidi oči ispriča joj sve po redu. Osetio je kako mu pod prstima drhti kao prut. Posle nekoliko trenutaka, ona se odmaknu od njega i reče mu:

- Jovane, znala sam da će ovaj dan da dodje. Tebi treba žena da je prošetaš, da zajedno gradite, da decu radjate. A šta bi imao sa mnom? Uskoro će krenuti i prve bore, a njih neću moći, kao sede, jednostavno da prefarbam. I moje telo više neće biti gipko i meko kao danas. I tada bi me bolelo da me zbog toga zamrziš i ostaviš. Ovako, idi, Jovo moj, idi i ne osvrći se na mene. Vratio si me medju žive, probudio još jednom ženu u meni i otkrio mi Julu kakvu ni sama nisam znala da nosim u sebi. I to ti nikad neću zaboraviti. I voleću te, i kad ti budeš na mene zaboravio, jer ti si bio moja poslednja velika radost, a ja sam tebi tek prva prava. Idi...

Da ga je udarila, da je plakala, vrištala, pretila, bilo bi mu lako da ode. Ovako se osećao kao čamac koji su odvezali od obale i jednostavno ga pustili na nemirno more.

-Julo, stvarno hoćeš da odem?

- Neću, Jovane, ali drugačije ne može. Idi, sada stvarno, dok još mogu da te pustim...

I on se okrenu i ode. Ali ne svojoj kući, ne svojoj verenici, koja je prvi put legla u njegov krevet tu noć, ali bez njega, već u kafanu. I naručivao je piće za pićem, banda mu je svirala tiho na uvo, za kusur, jer on nije imao od čega da im plati. I što je noć bila jutru bliža, to je neko slepo ludilo sve više obuzimalo njegovo biće. I, valjda je samo čekao da se nešto desi, da ga isprovocira. Kad ga je konobar zamolio da napusti kafanu, jer već sviće, on se samo okrenu, i udari ga flašom. Ovaj pade, kao pokošen.

I završi Jovan u zatvoru, 15 godina reče sudija, za ubistvo bez predumišljaja.

Jula je vrlo brzo čula za nesreću. Tog dana je započela njena prava patnja. Više niko osmeh ni u naznakama na njenom licu video nije. Postala je još stroža, čak ohola u svom bolu. O Joci je čula tek ponekad neke sporadične vesti. Da je prestao da pije u zatvoru. Da je završio krojački zanat. Da mu zanat leži kao da je sa njim rodjen. Te vesti su bile jedina svetla tačka u njenom sivom svetu.

Majka mu je u medjuvremenu umrla, a da niko nije znao od čega. Neki su pričali da je od tuge, neki da je upala pluća, neki da se otrovala. Ali, sirotica je umrla sama i nikoga više nije bilo briga od čega. Jovana je milicija tog dana dovela na sahranu, ali Jula nije imala snage da ode da ga vidi.

Devojka, koju je one noći doveo kući, davno je otišla za drugoga, tako da mu ostade onaj stančić pust, čekajući ga da se jednog dana u njega vrati.

I prodje tih 15 godina. Izadje on, i sede na prvu klupu. Mislio je, vreme će doneti svoje i znaće kad izadje kuda i kako. Ali, kad je taj dan došao, on shvati, da ništa nema. Da ga niko ne čeka. Da je jedini imetak taj stan i zanat koji je izučio. I reši da se vrati u grad.

Posle nekog vremena, ču i Jula da se vratio. Čula je da se raspitivao za nju i zašto joj salon ne radi. Virio je kroz izlog i video da je sve u stanju kao da će sad sa se otvori, ali svaki dan kad bi prošao, vrata su i dalje bila zaključana. Bio je ubedjen da je Jula našla nekoga i da je šnajderaj više ne zanima. Zato joj nikada i nije zakucao na vrata. Iz straha da će zateći ono što bi ga još jednom slomilo.

I reši ona da zakuca na njegova vrata. Toliko godina je dug period, i neke stvari u glavama ljudi su se promenile. Ali, i Juli je i onako sada već bilo tako svejedno šta će svet da misli. Njenog sveta više nije bilo. Pokucala je na Jovanova vrata.

- Julo... ti si... , jedva izgovori Jovan.

- Jesam, vidiš kako me pojele godine, zato sam ti onda i rekla da odeš, reče kroz setni osmeh. Pusti me da udjem.

On se pomaknu sa vrata i ona sede na prvu stolicu.

- Daj da te gledam malo.

Sedela je tako, zamišljena i zagledana u njegove dubine, i najzad progovori.

- Jovane, hoću da me oženiš. Neću ja još dugo, čak su i lekari digli ruke od mene, čim su me i u prevremenu penziju poslali. Čula sam da si završio krojački zanat, eno, stoji ona radnja, jedino moje čedo koje sam ikad imala, treba neko da brine o njoj, a ona će ti blagorodno vratiti.

Jovana kao strela zaboleše Juline reči, ali, brzo se sabra i reče joj da će preuzeti radnju, da će brinuti o njoj, da će joj zvezde skidati, da mu nije važno šta će svet reći i da ne moraju da se venčaju, nije to tako važno.

- Važno je, reče mu ona, sada već upola glasa. Nije u meni mnogo toga ostalo još da gori. Pre skoro osamnaest godina, sećaš li se, Joco, one zimske noći, bele košulje i najdužeg poljupca na svetu? Sećaš li se, tada si zapalio sveću sa najduži fitiljem. U početku je gorela u strasti i radosti, ali one noći kada su te odveli iz kafane, mislim da je te noći plamen počeo da me sagoreva iznutra. Dao si mi skoro dve najlepše godine, da si mi deo svoje mladosti i njome obrisao sve moje tuge, i smrt muža, i što sam ostala bez dece, i što sam čitavom svetu iznova i iznova morala da se dokazujem, radeći kao muškarac, a ponašajući se kao dama. Samo sa tobom sam mogla da budem Jula, jednostavna, raskriljena i svaki put iznova pročišćena tvojim poljupcima i nežnošću. Zato sam najstrasnije gorela svaki put, jer si me uvek osvećenu ljubavlju ostavljao. Ali, kad si otišao, ostao je samo plamen. Ostala sam ja, sama i slaba da se borim protiv njega. Ostala mi je uspomena na tebe, koja me je držala sve do današnjeg dana. Zato hoću da se venčamo, da kad odem, sve ostane tebi. I moj stan i salon, ali i penzija. Tebi je ljubav pojela godine u zatvoru, tebe je uništila moja neodlučnost one noći, reči da odeš, jer sa mnom nećeš imati sreće. Ovo je moje iskupljenje.

I tu zastade. Jovan oseti da mu suze klize niz obraze. Vrele, bolne. Bilo mu je jasno da su oboje te noći, nemajući hrabrosti da se uhvate u koštac sa stereotipima, popustili pred pritiskom sredine i izdali ljubav.

Venčali su se već te nedelje. Skromno, u opštini, sa dvoje nepoznatih svedoka. Jer oni su bili samo formalnost. Dobili su još nekoliko meseci tihe sreće pre nego što je bolest došla definitivno po svoje. Jovan ju je negovao kao dete, koje nikad ni jedno od njih dvoje nije dočekalo. Kupao je, hranio, nameštao u najbolji položaj, da joj olakša bolove. Ona se osećala zaštićenom i opuštenom. Znala je da ide, da je svako svitanje nagrada za oboje, ali bila je srećna.

Poslednje večeri bila je neobično vesela i pričljiva. Prvi put mu je pričala o svojoj porodici, o nekim trenucima koje je pamtila iz najranijeg detinjstva. I smejala se, i bila rumena opet, kao kad ju je upoznao. Gorela je u svojoj poslednjoj groznici.

Kad su legli da spavaju, Jovan uze da je mazi po kosi.

- Pusti me da spavam, Jovane, reče ju Jula kroz smeh. Videćeš ti kako ću ja tebe ujutru probuditi.

U praskozorje, on samo oseti trzaj. Još nije otvorio oči, ali je znao da su to bile njene poslednje reči. Nije video, jer je želeo da odloži trenutak, ali je osetio kako ga je probudila. Poslednji put.