Криза тридесетих

Kepler 22b

2012-01-25T00:38:00.000+01:00

Pre par meseci u moj kraj se doselio vidovnjak. Zakupio je garažu, istakao svetleću reklamu i dao oglas u lokalnim novinama, koji citiram u celosti: Pouzdano pronalazim izgubljene osobe, životinje, zakopano blago, skidam crnu magiju, lečim lenjost kod dece – Lajonel, parapsiholog iz Ukrajine.

Najpre, susedi su izbegavali da budu viđeni sa njim. Nije prijatno biti u košu sa zamlatom koja se bavi šarlatanskim stvarima. Ni sam dolazak nije baš najbolje primljen: šta će nam gomila baba koja ne veruje u realne stvari, nego u trtljanje zaludnog prevaranta. Onda su mu prišli večernji ispijači piva, da ga ismeju i iskoriste hladovinu njegove garaže. No, čikica Lajonel, sav sazdan od stila, brzo ih je šarmirao; jednome je otklonio bol u u vratu poput pravog kiropraktičara, drugom izlečio glavobulju ruskim tabletama protiv mamurluka, trećem dao savet u vezi žene koja ga je već godinama mučila… Naravno, odbio je bilo kakav novac, zaboga, pa prijateljima se ne naplaćuje! Proneo se dobar glas i Lajonel je brzo preokrenuo situaciju u svoju korist. Od najavljenog trećerazrednog vrača sa kojim se moglo sprdati, postao je ugledni komšija. I još onaj njegov ruski akcenat… Uglavnom, nekoliko nedelja od dolaska, napraviše se redovi ispred garaže. Lajonel zaposli neke studente da održavaju red i da naplaćuju. Proču se o njemu da ne greši i narod navali kao kod pape. I biznis krenu.

Zadesilo se i da u kraju živi jedan hipreaktivni klinac. Ne druži se mnogo sa ostalom mladeži, izbegava radničku klasu, kao i njegova majka, uostalom, pravi se fin, ako znate šta hoću da kažem. Za majku se pričalo da je ćerki, koja sad ima nekih dvadeset i pet-šest godina, davala samo prokuvanu vodu u detinjstvu, da joj je brisala guzu vatom i vlažnim maramicama, da se neće udati – ni u ludilu. Sad, to se ne može proveriti, pošto majka baš i ne odgovara na pitanja dokonih baba iz okolnih zgrada, a ni ćerka se nije bogzna kako družila da momcima iz kraja. Tužna priča. Uglavnom, klinac je student fizike ili slično, potpuno posvećen ludostima nauke. Ne provodi vreme na gajbicama ispred dragstora, ne dobacuje za dupetima i sisama, ma isti je kao i sestra mu. Naravno, ni on se neće… Ma, zaluđenik. Sad, malo po malo, mamica poče da se mota oko Lajonela. I Lajonel se nekako uozbiljio. Pitali čoveka zašto fina mamica dolazi, ali čiča ćuti – ni da bekne. Samo se videlo da se odjednom promenio. Povukao se u mrak od garaže, odbijao klijente, primao samo one kojima je ranije zakazao. Dok jednog dana nije spakovao stvari u Ladu Nivu i zauvek otišao. Posle početne neverice, naravno, počeše konstrukcije: Lajonel je otac od one male što je pila prokuvanu vodu, pa Lajonel je hteo da oženi majku, a ona ga je odbila… Eto, celog veka se pravila gospođa, a sad – kod Lajonela vidovitog po mišljenje!

No, istina nekako sama od sebe izbi na sunce. Jedan pivopija je istrtlja. Klinac fizičar, kaže njegova priča, gledao na televiziji da je američki satelit otkrio planetu na kojoj možda ima života, nazvanu Kepler 22b. Planeta se, vele, nalazi baš u zoni koja je pogodna za život. I klinac ti se toliko zaludi ovim Keplerom 22b, da ni o čemu drugom nije mogao da misli. Nije jeo, pio, spavao. Ionako zdravlja uništenog kompjuterima, sveo se na senku. Samo je prevrtao sajtove Nase, tražio kod Rusa, po Evropi… Majka nije znala šta da radi, videla – dete se ugasi načisto, pa je rešila da ga odvede kod Lajonela. Čiča pristade da primi klinca, šta sve nije prošlo kroz njegovu garažu, naučnici su mala deca za čuda ovog sveta.

I tako, uđe klinac sa podočnjacima kod Lajonela. Sa vrata, odmah zavapi.

- Ima li ga, čika Lajonele!?

- Čega, sine?

- Pa, života – ima li života na Kepleru 22b?

- Gde?

- Na Kepleru 22b, bre!

- Šta ti je to?

- To je planeta šesto svetlosnih godina udaljena od Zemlje.

- Pa, gde je to?

- Pa, u svemiru, jebem te glupog! Kakav si mi ti vidovnjak, ako to ne znaš!?

Lajonel, kaže onaj ispijač piva koji se kune da je sve gledao sopstvenim očima kroz odškrinut prozor, bez reči ode do frižidera i izvadi celu teleću plećku. Zareza ovde-onde, okrete je, zavrte glavom i vrati nazad. Onda baci šaku pasulja, pa prekrsti tarot karte. Zavrte prsten i iskolači oči. A prebledeo ko krpa. Gleda u tarot, gleda u u klinca koji je stisnuo usne i natmurio se, gleda u majku koja zabrinuto vrti u rukama novčanicu od pedeset eura. Pokupi sve sa stola, kaže pivopija, i pognu glavu. Dečko viknu gospođi “ovo je poslednji put da trpim tvoja sranja ” ili tako nešto, i stušti se kroz garažna vrata, a majka tutnu one pare Lajonelu, ali ne uspe da ga uteši. Od tada se promenio.

Kad se Lajonel odselio, par nedelja je garaža bila prazna. A onda se neko dosetio, pa otvorio podrum pića. I opet se stvoriše redovi. Oni studenti se ponovo zaposliše. Pivopije se silno obradovaše. Gospođa majka se ponosno pojavi u redu, ne obazirući se na pakosne poglede komšinica.

Novi vlasnik, poučen Lajonelovim primerom, ne komunicira mnogo sa mušterijama. Na zid je okačio tablu sa slikom prosjaka, ispod koje je rukom ispisao: “davao je veresiju”, uz komentar da je to jedino drevno proročanstvo čijeg se ostvarenja vlasnici garaža moraju čuvati.

Kako se postaje bardovit

2011-12-25T18:46:00.001+01:00

Žalio mi se krojač, izvesni Janko, kako po prvi put u životu ne može da odgovori na zahteve posla. Kaže, došao kod njega stariji gospodin sa uredno podšišanom bradicom, naočit, visine baš koliko treba i stasa kakav se samo poželeti može. Znaš već, objašnjava mi, ravna leđa, glava ka nebesima i stomak sa parvilnom oblinom kakav imaju samo gospoda. Da mu ne naplatiš, samo da ga vidiš kako nosi tvoje odelo!

Pa šta je problem, pitam.

Problem je što se plašim da ne narušim onakvu lepotu i veličinu. Sav se tresem kad uzmem makaze u ruke. Gospodin je – vajka se Janko – veoma bardovit!

Zamislim se nad ovom Jankovom mukom. Mora da je čovek u pravu, kad se plaši da prihvati ovaj posao. Jer, teško se postaje bardovit.

Najpre, moraju se izučiti škole. Onda, mora se čitati. Ko zna kome možete zatrebati. Uzmimo da je u pitanju doktor ili najmanje magistar svetske književnosti. Kod njega dolaze razni dripci što pišu knjige: te gospodine magistre, akademiče ili doktore, te da li biste pogledali ovo moje pisanije, te rad sam ga poslati izdavaču. A doktori ne govore mnogo. Bardovi domaće književnosti nisu poput onog književnog kritičara iz filma U raljama života, koji nije pročitao knjigu koju je kritikom pokopao! Ne, bardovi sve čitaju, samo ništa ne govore. Oni samo dođu negde i tamo stoje! Ne troše reči na kojekakve tričarije prožete govorancijama. Ne. Oni ćute i u toj ćutnji se međusobno razumevaju. I samo povremeno, klimnu jedan drugome u čast. Sve je već rečeno ili napisano, valjda, njima ostaje da uživaju u cigaretama i lagano ispuštaju dimove.

I vi takvoj veličini na preporuku koju ste jedva iskamčili donosite tekst na čitanje. Piskarali ste nešto, napinjali mozak, često se pitali: šta mi ovo treba, evo me gde skačem usred noći da nešto upišem u beležnicu; ili – cupkao sam četrdeset sekundi koliko treba Windowsu da se podigne, satima udarao po Wordu – do jutra, pa danima maštao da će neka književna veličina ovo pročitati. Bili ste u pravu: trud se isplatio, vaš tekst je upravo u bardovim rukama. Stojite pred njim, dok ispija fini engleski čaj u Ruskom caru, u savršenom odelu od koga se neki hrabriji krojač od vašeg Janka nije uplašio.

- Ja sam mnogo toga pročitao – kaže posle kraće pauze.

Pretpostavljam, mislite da kažete, ali začepite gubicu pre nego što vaša bezobrazna jezičina pošalje ove reči napolje.

- Naravno da jeste, gospodine, upravo zato sam se vama najpre obratio – udvornički izmamite osmeh sa umetnošću otvrdelih usana.

Bard uzima vaš rukopis i zagleda ga sa svih strana u tišini, ne otvarajući korice. Ruskog cara ispunjava neka gotovo grobna hladnoća i vama hladan znoj curi niz leđa. Sad znate kako je bilo krojaču Janku. Ovakvom čoveku ne može se uzeti mera!

- A koji vam je omiljeni pisac, gospodine – iz čiste skorojevićke pristojnosti ispali vaš jezik. Za samo trenutak niste stigli da ga odgrizete i sada trpite bardov prezrivi pogled, dok gledate tu beskorisnu sluzavu stvar kako pada iz usta u blato u kome stojite.

- Volite li Karvera – dokrajči vas vaš organ govora iz tog mulja.

Bard se zaljulja na stolici.

- Karvera? O čemu ti momče, zaboga, govoriš?

- Pa, mislio sam… ustvari… ja sam bio inspirisan Karverom… mislim… – osećate kako vas i vašu jezičinu guta tamna jama. Iz živog blata se ne izvlači mlatarajući rukama, utuvite!

- Nisam valjda toliko čitao da bih se bavio Karverom?

Vi pognete glavu. Blato vam konačno ispuni pluća. Što ne rekoh Dostojevski, mislite. Ili barem Džojs?

Međutim, da li bi to nešto promenilo? Razum – izdajnik, kaže da ste šansu prokockali i pre nego što ste svojim dosadnim pitanjima narušili spokoj Ruskog cara. I da znate – pravu je. Vreme vam je ili za reviziju stava ili za novu samoću, obijanje pragova izdavača, molbe i žalbe… Uzmite lepo ukoričene papire koje ste mu doneli i shvatite da ste se uzalud nadali! Pa, iako vas je sramota, pitajte majstora koliko košta izlazak na teren!

Jer, bardovit se ne postaje posmatranjem ljudi oko sebe, razumevanjem miliona situacija u kojima se ljudi mogu naći, dragocenim sakupljanjem, upijanjem utisaka i bojenjem proze u različite tonove. Neko reče – pisanje je istinitije od stvarnosti. Ne, bardovit se postaje isključivo jednoobraznim isticanjem veličina i nepreispitivanjem vrednosti i institucija koje nas okružuju. Bardovit se postaje verom da književnost dolazi odozgo, a ne odozdo, da forme i ubeđenja treba nametati, a ne sticati, i da je to jedini put kojim se može ići. Ja sam toliko toga pročitao i imam pravo da sudim šta na ovom svetu valja, a šta je otpad! Jednostavna teorija, a vi niste bardljivi dovoljno da je shvatite, pa pokušavate težim putem.

No, pre ili kasnije, ako stvari jako stegnute rukom, iskliznu vam kroz prste ili se uz prasak razlete na sve strane. Ako ne verujete, probajte sa tetrapakom.

Teča iz Jagodine - u Sloveniji

2011-12-09T01:52:00.001+01:00

Moja kolumna Teča iz Jagodine prevedena je na slovenački jezik i uskoro će se naći kao prateći tekst u knjizi koja će se baviti raznim pitanjima sa prostora bivše Jugoslavije. Evo kratkog odlomka, na slovenačkom:

.....

Slava gre dalje s svojim tokom : naliva se pijača, kombinacija tort in piva, preste in medenjaki, loj in brizganci, pećenje, jedila z rešetkastega ražnja in hudi hren. Ali ste vedeli, da se človek ne opije, če je samo loj, ne glede koliko je spil. In kadar stari boemi pijejo vino, ne jedo kislega zelja… Da se koktel pivo in sprajt imenuje radler ? Da so znamenitega raziskovalca Belamija v Afriki pojedli levi ? In vaša kajsijevača, marelično žganje, je vse boljše in trdnejše, kakor vaša drža odraslega človeka. Zazibani v to pozicijo, veselo gubate čelo in motrite čelno stran mize in si domišljate o svojem uglednem položaju, ki ga ne zaseda kdorkoli; še posebej ne pijanca, ki se že ure, za začelni strani mize, pogovarjata eno in isto:

-E, jutri bom kupil televizor…

-Daj, žri drek !

........

Ali, o tome više kad se knjiga pojavi.

Ukoliko posećujete sahrane

2011-11-26T01:08:00.001+01:00

Ukoliko posećujete sahrane poznatih ličnosti, ako vam je to nevoljna ili voljna aktivnost, primetićete bardove domaće umetnosti kako aristokratskim manirima i dostojanstvenim držanjem odaju počast veličini koju je pokojnik u životu predstavljao. Gospoda pesnici, koji su svojim delom zaduzili naciju, na primer, u savršeno skrojenim kaputima, sa besprekornim manirima i ledenim govorima od kojih ti se diže kosa na glavi, umeju da oboje glas tačno kada treba i koliko treba i proizvedu utisak da ste na veličanstvenom i monumentalnom skupu.

Ako idete po sajmovima knjiga, međutim, videćete drugu sliku: pisci iz drugih naroda i zemalja, dovoljno dobri da zastupaju svoje države, obučeni su u obične dukserice koje svako od nas može kupiti, u farmerke koje odaju njihovu svakako nemanekensku građu tela i teške godine. Dok se hrapavim glasovima upinju da nam na lošem engleskom jeziku kažu kako, eto, dolaze iz katoličkih zemalja, te da ta je organizacija, prijatelji, veoma zajebana, i tokom svoje duge istorije svakakva je čuda izvodila, najmanje se baveći onim čudom zbog koga je i nastala… I još se dešavalo, vele, da u njihovim inače bogatim zemljama stvari nisu baš kao na slikama i da neki komentator prođe železnickom stanicom kojom gomila siromašne dece luta bez vidljivog cilja, pa u svoju beležnicu zapiše “ah, koliko malih Mocarta…”, zgrožen onim što je video i svestan da će se siromaštvom protraćiti jos mnogo talenata na ovom svetu.

Lutajući besciljno predgrađem i razbijajući glavu rečima koje sam slušao na ovakvim ili sličnim skupovima, primetio sam čoveka koji kamerom snima divlje deponije, otpad, pustaru oko pruge. Ima torbu na leđima i svesku pod rukom. Pitam ga čime se bavi, a on kaže kako piše kratke priče i eseje, uz njih i scenarija za skečeve, filmove. Snimao je i neke scene oko fabrika amaterskom kamerom, a zanima ga i muzika, nešto kao rok komponovanje. Kompjuter je, veli, prodao – trebale su mu pare.

A od čega živiš, pitam ga.

Pokušavao sam tu i tamo, veli, nije išlo, ni sa fizičkim poslovima, ni sa obezbeđenjem, ni sa zanatima. I sad, prevali preko usta – sad skupljam sekundarne sirovine!

Ispriča mi kako sakuplja limenke pored puta ili mu ih ostavljaju konobari u kafanama, pa onda bakar, mesing, komade gvožđa, kako se sa drugim sakupljačima otima o zaostale čaure Nato granata, kako su mu neki Romi otkrili i pokrali štek sa limenkama i kako je bio očajan…

Držeći me pod ovim utiskom, otvori svesku i upita me da li želim da mi pročita neke svoje zapise! Čitanje je neobičan događaj ako se neko upinje da vam pročita svoj rad sa žarom, ako skače po pružnim šinama, ako se muči da protumači sopstveni rukopis, ako dramatizuje i improvizuje unoseći se u svaku reč. I mogu reći da rečenice koje sam od ovog sakupljača limenki čuo, nose u sebi toliko snage, autentičnih slika do vrha nabijenim emocijama, da odavno nisam pročitao nista slično! Bunt opravdan u samoj svojoj suštini prepliće se sa pitanjima koja traže smisao po dnu, istovremeno upirući prstom gde jedino mogu – ka vrhu, pitajući zašto se sve to dešava, s pravom i ogorčenjem tvrdeći da u Srbiji nešto nije u redu!

Naravno, to nije sve, jer kad ste na dnu, sve vas vuče da na njemu i ostanete. S obzirom da stanuje nekoliko kilometara van grada, svaki dolazak u grad ovog pisca košta dva ili tri sata hoda magistralom kojom se tako vozi da ima trenutaka kada strahuje za goli život. Čovek je toliko siromašan da nema novca ni za autobus! Pa, ako i pored svega bira da hoda ovim putem, onda njegova vera u umetnost nadilazi bladunjave otiske štamparskih mašina kojima se mogu pohvaliti doterani bardovi sa srpskih sahrana. Ne znam za vas, ali ni ja drugi smisao u umetnosti takođe ne vidim.

Da nešto mnogo smrdi u odnosu države prema umetnosti – jasno je. Jer, kad pisac živi od sakupljanja limenki oko pruge, kada preko dana nosi torbu punu bačenih kablova i magnetnih kalemova preko sveske sa scenarijem za film, uveče se bori sa strukturom i formom kratke priče, istovremeno se plašeći da se ne uguši dimom koji kulja iz pocepanog šporeta na drva, da bi onda sutradan po književnom glibu tražio nekoga ko bi sve to pročitao – to sve govori da postoji nepravilna i ustajala raspodela moći oličena u kulturnim oligarhijama, koja se mora menjati. Sve ovo jako podseća na tenisku elitu, koja samo menja pozicije na prvih nekoliko mesta, godinama odnoseći svu zaradu sa takmičenja. Svi ostali, naravno, igraju u drugoj ligi.

Minhen i druge priče

2011-11-07T15:14:00.003+01:00

Evo i moje prve samostalne knjige priča! Zbirka Minhen i druge priče sadrži deset kratkih priča nastalih u periodu 2009-2011. godine. Neke od tih priča mogle su se pročitati i na ovim veb stranicama. Izdavač je udruženje Liber, a knjiga je izašla iz štampe krajem oktobra 2011.

Dok se ne pojavi u knjižarama, ako je neko zainteresovan, zbirka se može naručiti putem e-maila: minhen.price@gmail.com

Facebook stranica: Minhen i druge priče

Jadna pobeda

2011-10-28T15:37:00.004+02:00

- Jadna je ta pobeda, prijatelju – reče brkati medicinski brat na šalteru Instituta za rehabilitaciju baš kad sam došao na red, vireći ispod raširenih tabloidnih novina.
- Koja pobeda? – zainteresujem se.
Obično se pravim da ne čujem te gospodare brojeva, medicinskih recepata i ofucanih hp monitora u koje bulje od pauze do pauze.
- Eh – progunđa i zaroni brkove u talog crne kafe. Pruži mi overenu terapijsku listu, smota novine i nestade u starom hp-u; razumljivo – dozvati ga odatle bilo bi nemoguće.
Zaboravim na mah ovu njegovu opasku o ništavnim pobedama, ko bi znao o čemu pričaju medicinski radnici i uputim se u dubinu Instituta. Bolničar, kao od brega odvaljen, minu kraj mene. Za njim, podupirući se štapom ide starica zemljanog lica i ako nekome nije odveć ofucano da se bavi time - hoda u jedinom položaju u kome i živi: presavijena je kao potkovica i gleda u pod. I teško da ikome donosi sreću u ovom stanju. Gega se polako poput kornjače, izgleda po osećaju tražeci pravac, jer je nemoguće da išta vidi ispred sebe, glava joj je skoro na podu. S obzirom da lečim kompjuterom ranjena leđa i ja se krećem ka odeljenju interferentnih struja i magnetnog zračenja.
Kada uđete ovde, otvori vam se perspektiva puta koji vodi samo u jednom pravcu i to nije put kojim se retko ide; iza paravana koji su uvek navučeni samo do pola, srpsko građanstvo leči svoje sudbinom ili ludošću oštecene kosti. Žuljevitim stopalima ljudi gaze vlažne zavoje ispod kojih kucka slaba interferentna struja, pokušavajući da ispravi ono što su fabrike i džakovi popularnih težina godinama krivili. Tu su i razni pojasevi, magnetni dušeci, prstenovi koji za posledicu dugotrajne upotrebe imaju sterilitet, oscilacije krvnog pritiska, kancere.
Svim pacijentima se dušeci uključuju u isto vreme.
- Pojačaj malo, sine – dobacuje čiča od nekih sto dvadeset kila, sa glasinom surog medveda – ne osećam ništa.
- Ne smem, ne dozvoljava šefica, spržili smo tako nerve nekoliko pacijenata…
- To je ona suvonjava? Njoj bi bilo dosta i mnogo manje od onoga što ja imam… (smeh celog odeljenja)… a ti meni povećaj!
- Ma, ne smem – izvlači se tehničar.
- More, savladao bi ti šeficu…
- Ne bi mog’o, još je zelen… – dobaci sredovečna žena sa obe ruke u zavojima.
Smeh celog odeljenja ovog puta proprati i crvenilo mladog medicinskog tehnčara, koji postiđeno izade u hodnik. Suri meda ispruži ruku i pojača sebi struju na leđima uz gromko uhuhuh i totototo…
- Jel' zna neko neki jebački vic? – upita bodro.
- Znam ja! – skoči mladji čovek u zlatiborskom džemperu koji je na sve strane pustio konce i vešto skide sa sebe magnetni pojas.
- Kaže ovako: žalila se Fata da je uhvatila Muju kako drka u kupaonici...
- I? – izbeči se ona žena od kojih četrdeset-četredeset pet godina.
- I ja mu popušim, kaže Fata. Lakše je oprati zube nego pločice!
- Aahahahahaha! Aahahahahaaha! Uhhuhuhhuhu! E, nemoj, spašće mi ovaj magnet! Ijojojojojo! I šta kaže – popuši mu!? Eeee, idu mi suze na oči! Bre!
Utom zvona označiše kraj tretmana i pacijenti poskakaše sa kreveta, svi odreda potapšavši po leđima bolničara koji se nije usuđivao da se vrati na svoj posao.
Još pod utiskom, odem na šalter kako bih ponovo overio terapijske liste, ali brku ne zateknem na radnom mestu. Novine su i dalje bile otvorene na strani sa naslovom “Pobeda nad javašlukom”, pa se usudim da pogledam o čemu se radi. Ispod velikog naslova nesrazmerno kratka vest – o tome kako ove godine nije dodeljena Andrićeva nagrada i kako je žiri odlučio da nijedno delo ne zaslužuje da ponese ime nobelovca. Žiri je, veli ovaj tračerski list, napravio najuži izbor, a onda odustao od razmatranja kandidata, pa u godini Andrićevih jubileja nemamo nikoga ko bi bio dostojan da se okiti ovom slavnom nagradom. Tako je, zaključuje nepotpisani novinar, žiri pobedio javašluk lenjih pisaca, koji se uglavnom bave nevažnim temama i ne pišu ono što javnost od njih očekuje.
Utom se brka vrati, overi mi terapijski list, pa opet nestade u svetu kafe i hp-a, a ja konačno izađoh iz ove ustanove. Da li je došlo vreme, pomislim setivši se pređašnjeg brkinog komentara, da šalterski radnici znaju kada nagradu treba dodeliti, a kada se ona ne dodeljuje? Čemu služe ti pisci, majku mu, ako ne zaslužuju nagrade, koje su ako se ne varam, upravo njima namenjene? Ili je to već pitanje za umnije ljude? Za razne srpske žirije? Ili za ljude na položajima za odlučivanje? Dođe mi da se vratim do šaltera i pitam brku o Andrićevoj nagradi… Ko ima moć da uvodi red u onakvoj bolnici, taj mora da zna sve tajne ovog sveta. Šta su pisci prema pacijentima koji očas preuzmu vlast u bolnici? Mačji kašalj. A šta ako se nagrada, pade mi na pamet, ne dodeli i sledeće godine? I one tamo? Jednostavno, šta ako se ne napiše ništa dovoljno dobro za ukus žirija, pa se Andrićeva nagrada ne dodeli narednih dvadeset godina? Kao kada je igrana ona košarkaška utakmica u kojoj su obruči bili manji od lopte, pa su se sudije posle 0:0 na poluvremenu setile da izmere…
I srpskim piscima bi trebalo štošta reći. Evo, kad ne znaju da pišu, onda neka dodju u Institut da zajedno zajebavamo bolničare. Za bolje i nisu.

'68, još jednom

2011-10-16T12:16:00.000+02:00

Izgleda da je Johnny Štulić pisao poeziju u religioznom zanosu. Kada se malo razmisli, tekst '68 je svojevrsna molitva. A možda ja nisam otkrio toplu vodu, nego sam poslednji to shvatio? Jer, on se u pesmi obraća doktoru, pa to može da zbuni slušaoca. Ali, samo na tren, jer ko danas doktore ne smatra bogovima? Pa čak i oni to o sebi misle.

'68

doktore što se to događa sa mnom
osjećam se čudno
imam 37 godina i bijednu diplomu
uznemiruju me noćne polucije
i boli me glava
profesor sam na srednjoj školi
tamo predajem neka lijeva prava

onanija mi je redovna
mjesečna plata mizerna

što da radim bez akcije po čitavi dan

dok sam bio student ružio sam često
čitao praxis polemizirao vješto
anarhizam je bio u krvi
svi na barikade
sanjao sam kako vodim proletere mlade
a danas doktore pomozi mi

teško mi je vjeruj

što da radim bez akcije po čitavi dan

moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22
ono niti eksa niti galami
zuri u prazno i truli
šljakeri spavaju po tramvajima
a djeca se ljube na ulicama
noći su frajerske i uvijek na smetnji
noći su samo na smetnji

ja sada idem iz ovih stopa
da se bacim ravno u savu

šezdeset
osam šezdeset
vratiće se opet
osam šezdeset

I Spavalica u Sloveniji

2011-10-04T21:26:00.002+02:00

Na sajtu Locutio, čiji je osnivač Kulturno društvo Mariborska literarna družba, objavljena je moja priča Spavalica. Kao i Minhen, Spavalica je na srpskom, a propratni tekst na slovenačkom:

Predrag Milojević

(*1974, Mladenovac, Srbija), pisatelj, esejist. Zaposlen je v Domu za opuščene otroke v Beogradu. Živi v Mladenovcu. Piše kratke zgodbe in eseje. Urejuje internetni portal za regionalno kulturno komunikacijo Konkursi regiona.

http://www.locutio.si/avtorji.php?ID=935&clanek=1679

http://www.locutio.si/avtorji.php?ID=935

Minhen u Sloveniji

2011-10-01T10:27:00.000+02:00

Slovenački pisac Primož Vresnik odlučio je da postavi moju kratku priču Minhen na svoj blog Dramatik. Priča je i dalje na srpskom, a prateći tekst o autoru je na slovenačkom:

"Srbski književnik Predrag Milojević (1974 ) v svojih kratkih zgodbah in esejih obravnava teme tranzicijske Srbije. Njegovo pisanje je postavljeno v ali izven domovine. Teme so pereče in aktualne: zgode in nezgode gasterbajterjev, položaj umetnikov, pivska in kavarniška filozofija Balkana, želja po zahodnoevropskem načinu življenja in hkrati odklanjanje tega stila. Razpetost med vrednotami pravoslavne civilizacije in kriminalom, ki je med drugim tudi posledica pomanjkanja in izolacije. Njegov dosledni deskriptivni realizem skuša družbeno in socialno problematiko čimbolj verodostojno prikazati, pri čemer so vsa karikiranja podvržena načelu ne preveč ne premalo. Živi in ustvarja v Mladenovcu. Zaposlen je kot vzgojitelj v Beogradu. Urejuje internetni portal Konkurs Regiona, internetno stran z aktualnimi natečaji, kolumnami in novicami iz sveta ex yugo književnosti."

http://blog.vecer.com/v1/default.asp?kaj=2&blog=Dramatik&id=49782

Kratka horor priča iz Herceg Novog

2011-09-21T13:25:00.002+02:00

Uzmimo da je sve fikcija: da se u Njegoševoj ulici u Herceg Novom nalazi Andrićeva kuća, jedna od atrakcija crnogorskog turizma. Zamislimo da je malo niže, u istoj ulici živeo Stevan Raičković, a malo više Momčilo Tapavica - ako je verovati tabli na njegovoj kući - arhitekt i jedini učesnik olimpijskih igara u Atini 1896. godine sa ovih prostora. Uzmimo i da je u HN je neko vreme živelo sedam jugoslovenskih pisaca sa javnim ugledom i još ko zna koliko onih što tek grade karijeru. I da su se svi oni, kako se priča, viđali u kafani Beograd u istoj ulici. Neka bude i da se te kafane sećam iz ranijih boravaka u Herceg Novom: socijalistički opremljena, zatamnjenog izloga, bezlična; kao i da je danas je tu moderna poslastičarnica, bogato ukrašena kičerajem, kožom, mesingom i drugim prestižnim detaljima.

A pošto smo se dogovorili da je sve ovo fikcija koja se ne događa u stvarnosti, onda sledi i kratka priča, takoreći minijatura – kao mali doprinos crnogorskoj fantastici.

Stigao sam do poslastičarnice Adađo, koja počinje tamo gde se završava stari grad u Herceg Novom. Pisao sam neki esej o izvrsnoj generaciji jugoslovenskih pisaca koji su Herceg Novom živeli sredinom dvadesetog veka i hteo sam da vidim grad onako kako su ga videli i ljudi o kojima sam pisao. Tražeći kafanu Beograd, u kojoj su se skupljali, zatekao sam na njenom mestu poslastičarnicu modernog izgleda, a u njoj preke poglede nešto drugačijih ljudi od onih koje sam pokušavao da nađem, koji su sa debelim žutim lancima oko vrata uporno pokušavali da uhvate moj pogled, gledajući me pravo u oči. Ne znam zašto se to zove gledati popreko, ako gledaju pravo u tebe kao da si svetsko čudo? Sad ispada da su i oni neki pisci, pošto jure moj pogled kao što ja jurim poglede njihovih prethodnika...

Posle par piva, stisla me je bešika, ali su u toaletu bili zaključani mlađa dama i krupniji gospodin, pa se nije moglo unutra duže vreme. Nemajući kud, spakujem beležnicu i krenem niz ulicu tražeći toalet, ali vraga, osim tabli na kojima je istaknuto da su tu živeli znameniti ljudi, arhitekte, sportisti, književnici, i to baš oni o kojima sam pisao esej – nigde se ne možeš olakšati.

Sreća u nesreći, pomislim, videvši restoran sa reklamom dnevnog menija za četiri eura, koji uključuje supu, svinjski gulaš (ili punjenu papriku), hleb i šopsku salatu – te svratim pitajući za toalet.

- Dobrodošli u Andrićevu kuću, - dočeka me osoblje na ulazu, - šta bi bilo po volji?

- Kog Andrića kuću? – pitam cupkajući.

- Pa, onog, Ive...

Osvrnem se i vidim natpise na srpskom i engleskom. Dvojezično vlasništvo društva književnika. Ovde je, vele konobari, živeo naš jedini nobelovac... Po dvorištu poređani stolovi, širi se miris restoranske kuhinje, čuje se otvaranje boca sa pivom i sokovima... Ako je ovde živeo, onda mora da je i po ovom dvorištu šetao, udisao miris ovih istih borova, spavao u tim sobama, razmišljao, pisao... Na pravom sam mestu zahvaljujući spletu banalnih okolnosti, pomislim.

- Sve je autentično, kao kada je slavni pisac ovde živeo - pročita mi misli konobar.

- I unutrašnjost kuće?

- Da, ništa nije pomerano. Na primer, na spratu, u nekadašnjim sobama, sada su Lastine kancelarije.

- Udruženje književnika u Herceg Novom zove se Lasta?

- Ne, ne, u pitanju je zakupac Lasta, autoprevoznik.

Naručivši kafu, zamolim konobara da me uputi u toalet, očekujući uobičajeni restoranski klozet. Međutim, na vratima me je čekalo iznenađenje: autentični toalet iz doba Ive Andrića, stajalo je na natpisu. Šta reći? Običan građanski klozet iz tog doba. Slabo svetlo, mali prozor, spuštena daska plave boje na kojoj se idealno vide žute kapi, bele i praljve pločice sa bordurom... Umivaonik mali, pun dlačica od nečije brade, oštar miris paste za brijanje marke Brion, prepoznao bih je na kilometar. Kada crna po dnu, a žutih zidova... Malo se zbunih: nisam želeo baš ovoliko Andrića! Nisam hteo da mu kopam po unutrašnjim organima, da se smucam među mirisima koji su od njega ostali, pa ono što je ostavio u knjigama dovoljno govori o mirisima ljudi o kojima je pisao! A možda, pomislim, možda su oni to pročitali, prepoznali se, pa vele da se osvetimo: evo vam vaš Andrić, vidite gde je srao, pišao, povraćao!

Ali, šta je tu – je. Nazad više nema i zamolivši čoveka da mi oprosti što se motam po njegovom toaletu, obavim svoje, u nemiru se vrativši za sto u dvorištu od koga je napravljena kafanska bašta. Kanda sam čuo neki smeh koji kao da dolazi sa onog sveta, no izgleda da sam bio jedini, pa mi se možda i učinilo. Sve je teklo kao što inače teče. Konobari su radili svoj posao, primali bakšiš i usiljeno se smeškali, Lastina sekretarica je kucala nešto na svojoj mašini, a neka debela žena uživala u izboru dnevnog menija, istovremeno pričajući mobilnim telefonom. Nigde se, veli ona, jeftinije i kulturnije ne jede nego u Herceg Novom!

Noć

2011-08-28T13:35:00.001+02:00

Recimo da patite od nesanice – kao ja! Šta biste onda? Prevrtali se po krevetu, pokušali da gledate neki film, pa u računaru su vam još oni sa Festa 2010…

Trenutak odbacivanja knjige dolazi odmah za odustajanjem od praćenja dijaloga na pobedničkom festivalskom filmu, koji sam pokušao da gledam čim sam primetio da sa snovima nešto nije u redu; i inače, sa snovima ovde nešto ne valja. Gasim i računar, trudeći se da se uklonim s puta patetičnom moždanom naklapanju u koji se sada već izvesno stanje jave može pretvoriti. Nesanice su mesto na kome cveta patetika: čovek, sam u mraku, prevrće se između straha od životnih poraza i samosažaljenja. Umesto toga, preturam po svetu zvukova koji kroz otvoren prozor i letnju noć dolaze odnekud iz grada; da li je moguće ove zvuke rekonstruisati u opipljivu sliku samo osluškivanjem signala koje grad šalje ovako kasno?

Prvi zvuk na koji obraćam pažnju ide mi na ruku: to je nekakav rashladni uređaj čije se zujanje čuje iz velike daljine, možda iz mlekare ili hladnjače za otkup voća sa periferije grada. Bežim ka tom potmulom zvuku od razloga zbog kojih čak i san izgleda kao nešto nepoznato. Svest o nekoj pojavi ne znači i njeno prevazilaženje, pa i san, taj stari poznanik, izgleda kao potpuni stranac. No, ova naprava sa svojim dalekim tupim zvukom nije sama od sebe postavljna i uključena. Ona nosi podatke o aparatu ljudi koji ga je doneo na svet; pokušavam da zamislim rudare kako pijucima kidaju grumenje gvozdene rude negde u kineskim podzemnim katakombama. Neko tu rudu onda pretopi i dovozi brodovima je na drugi kraj sveta, a u beogradskoj luci ona ogromnim kranovima biva prebačena u hangare. Mora da je u nekakvim cevima ili čeličnim pločama? Neko je to morao da spakuje na tačno određen način, neko je morao da donese pravila po kome će opet, neko drugi – pakovati cevi. Zatim slede silni projekti, dizajn koji osmišljavaju inženjeri, seminari, stručni skupovi, usaglašavanja, testovi izlivenog uređaja, ugradnja motora, koji opet – ima svoju i sasvim jasnu i poznatu istoriju. Svaki, pa i najmanji deo ove mašine ima svoju prepoznatljivu crtu, svaki je delo dugotrajnog i teškog rada, bilo čoveka ili mašine koju je čovek napravio. Neko je vodio računa da radnici celog dana teško rade, možda je neko zbog toga otpušten, a neko nagrađen; dok su drugi protestvovali, treći su bili pijani celog dana trajanja protesta… Svakog dana je neko napredovao, a neko učinio korak unazad. Stvara se mreža ljudi, mreža sudbina i načina života uslovljenih poslovima koji se obavljaju i koja se može širiti unedogled. Sa njome se nameću i pitanja, a svako od njih nosi vrednosno opredeljenje. Pa, da li radni ljudi svojim radom stvaraju dobrobit celom čovečanstvu ili su samo eksploatisani od strane nehumanog gazde, koji naravnopravno deli dobit od tuđeg znoja, starog razloga revolucije, bogate emocijama, događajima i u kojoj tečnost teče u vidu tako dobro znanih potoka krvi? Snovi se bude: čak i zvuk banalne naprave kao što je rashladni uređaj može biti znak kretanja: društvenost, antipod samoći, pretvara stvarnost u priču. A priča, izgleda, čuva mozak od samosažaljenja. Tako je oduvek.

Osluškujem, očekujući slike grada, bližeg od kineskih rudnika. Ništa – osim cvrčka! Ili je to popac!? Možda postoji još neki insekt sa violinom? Zvuk tačno oslikava ono što i očekujem od grada – da ne odgovori na moj nemi S.O.S. A zašto bi i bilo drugačije? Radimo poslove u koje ne verujemo, dobijamo zaradu kojom nismo zadovoljni, živimo sa ženama/muškarcima sa kojima se ne razumemo, deca nam postaju novo mi i tako uporno pokušavamo da ih odgovorimo od istraživanja, ubijajući im radoznalost u korenu, još kad su sasvim mali… Borili smo se protiv socijalizma nazivajući jednakost glupošću, a sada smo svi, baš svi, jednaki sa samim sobom, svi okrenuti u sopstvenu dosadu, nesanice i brige oko najmorbidnije muke – borbe za malo hrane. Insekt koji svira u ovo doba noći barem pokušava nešto da promeni, da prokletu tišinu pošalje u vražju mater, odakle je i došla, oprostite na kaubojskom žargonu. Ako je ovaj svet veliki za čoveka, koliki je tek insektu, tom bednom organizmu koji živi pod svačijom papučom? Pa ipak, svaki od njih uporno i do poslednjeg daha sledi svoj put ucrtan instinktima, dok čoveka bilo koja nuspojava njegovog društva tako lako izbaci iz koloseka. Istorija mrava jeste zbir slika staza koju oni uporno gaze milionima godina, iste takve bube oduvek najbolje što mogu rade tu jedinu stvar koju znaju, noseći komadiće opalog lišća od drveta do te rupe u zemlji koju nazivaju kućom. A čovek, je, navodno, jedino i pomena vredno svesno biće, religijski i naučno ustanovljen na prestolu svih organizama… Koliko smo puta čuli: pisao bih, ali nemam vremena! Nemam vremena za čitanje! Ili: nikako da stignem da se pozabavim sobom! Ma, pisao sam neki scenario, ali mi se rodio sin, pa sam morao da prestanem! Eh.

Vraćam se zvucima, tražeći nekakav posebni kulturološki karakter koji se oseti čim zavirite među zidove i zidine nekog grada, čim omirišete muzej, čim pogledate plakate na oglasnoj tabli bioskopa. Iz grada koji tako špijunski osluškujem ne dopire ovaj karakter, on izgleda nema duh koji ga odražava, vodi, ispunjava, nema boju po kojoj bi ga prepoznali. Nije to ni von Trirov Dogvil, da se razumemo, koji bi vas namamio mirisom pite od jabuka sa cimetom, a onda silovao pod firmom izmišljene krivice. Da jeste, rekli biste: ah, ovi bednici, spremni su za streljanje! A, ne… Ovo je prazna ljuštura u kojoj rak više ne živi, kutija za izanđale cipele koja je ostala prazna, to su oči koje vire kroz zavese i ograde, kroz žbunje, kroz daske natrulih šupa, to su doušnici koji nemaju za koga da špijuniraju… Odmah će vam pokazati zube, pa ćete znati da nije trebalo ni da dolazite! I ne može se nazvati gradom, osim geografski, to je samo zbir kućica u kojima se ljudi koji se rađaju i umiru. Ono između – život – ne živi se. Ovde se pati.

Čuje se voz, prolazi ili tek polazi sa stanice. Ne znam red vožnje, da li je teretni ili putnički, ta večita podela, toliko važna svakome ko živi ovde. Lokomotiva vuče šest vagona, reći će neko, a ostali će izbrojati. Šest, proveriće i potvrditi. U se i u svoje kljuse. Uvek se zamišlja kako voz koji prolazi, odlazi ka jugu. Nikada ka severu, evo, takav utisak i ja imam. Zašto taj voz već jednom ne krene na sever?

Nekoliko automobila donose zvuk centra, tu sliku lako prepoznam. Duž jednosmerne ulice kojom jure oko omanjeg parka načičkane su ćevabdžinice i pekare, a onda se skreće levo pored bioskopa, to skretanje kratko traje, pa opet levo, sa druge strane parka, pored spomenika borcima palim za ujedinjenje u Prvom svetskom ratu. Pokušavam da se setim crta lica vojnika na spomeniku, pozelenelom od lošeg vremena i ptičjeg izmeta, kao što je slučaj sa većinom spomenika. Tu su se obično odigravali veliki mitinzi, bilo da je lagodno dolazio Broz ili je mučno odlazio neki njegov naslednik, odatle je svako imao da nekoga ubedi u nešto, da saspe velike reči istoriji u lice, sve kako bi nas odveo u svetlije napred… Možda je ostalo u vazduhu još nešto od tih mirisa, možda se još neko može inspirisati velikim rečima i idejama, a ne novcem, seksom, skupim odelom moćnim mašinama, bogatim letovalištima? Odjednom se začuje muzika, to su se otvorili prozori na besnim automobilima da se iz njih prospe sva turbo-narodnjačka muka koju vozači u sebi čuvaju…

No, ne za dugo, čim zvuci nestanu i ova slika se rasprši, nestane u nekakvom mraku i nikako ne mogu da je vratim i oživim. To je problem sa ovim mestom: stvari brzo nestaju i zaboravljaju se, sve kratko traje i odlazi u nepovrat, ne živeći duže od svoje trenutne manifestacije. Konture grada, ljudi, duhova, muzike, mirisa – naziru se u mom sećanju, svakako, ali detalji, detalji mi stalno izmiču. I čim je jedna slika minula, odmah je u mračnom bunaru prošlosti. Tamo negde, u centru, brzo je i brutalno zameni druga. Ništa nije stalno i čvrsto i sve se odmah zaboravlja. Zaborav je jedina prava konstanta.

I u mojoj samoći vlada jednolična tišina. Čulim uši ne bih li dobio odraz još nekog značenja, neke nade koja će opovrguti moje dosadne slutnje… Ko sam ja da zahtevam bilo šta od bilo koga!?! Pa, ipak – zahtevam…

Ništa. Grad je osvetljen, opremljen za život, bogat, siromašan, bez poruke, zapleta, raspleta, naravoučenija, bez sinopsisa. Jedina dva bića sa značenjem i istorijom u njemu su groteskni rashladni uređaj i cvrčak violinista i njihova me poruka uverava da nade još ima. Tonem u san, nadajući se da će nešto njihove mašte preći i na mene.

http://konkursiregiona.net/category/kolumne/predrag-milojevic/

Dan pobede

2011-05-11T13:24:00.007+02:00

Kakav bi ja to bio bloger kada ne bih pisao o onome što mi se događa, što me pogađa i što me oslobađa? Nikakav.

Volim za sebe da kažem da sam antifašista. Ako se neko još dvoumi, neka zna da je fašizam jedina ideologija koja nema filozofsku osnovu. Prosto - nisu napisane knjige koje se mogu svrstati u filozofska dela, a da ih možete nazvati ozbiljnom literaturom. Nešto malo Karl Šmit, truć, truć... A pokušaja poput onog Ljotićevog i Hitlerovog ima tušta i tma, ali nisu ubedljivi.

No, zato je fašizam vrlo primenjiv i upotrebljiv u praktičnom smislu i svakodnevnom životu. Iako ga nema u mislima, ima ga u kompanijskim statutima, odnosu države prema građanima, društvenim normama. Svako ko vam kaže da ste manji važni od društva kome pripadate, ima u sebi jedno zrnce fašizma koje zaliva kad mu se prohte i kad mu je moranje. Svako ko kaže da ne možete dobiti posao ako ste žena koja ima nameru da rađa decu je fašista poput onog koji je vršio sterilizaciju bolesnih ljudi u nacističkoj Nemačkoj. Jer, to zrno je obavezujuće ako ga gajite u sebi; i kad ga ne želite, ono zahteva, buni se kao razmaženo dete, ljubomorno na sve što se kreće i ima potencijal da ga nadživi. A najaktivnije je oko Dana pobede. Čuo sam poslovicu koja kaže da se ljubav, siromaštvo i kašalj ne mogu sakriti. Ni fašizam se ne može sakriti, jer je obavezujuć za njegovog nosioca. Kao virus. Mora se ispoljiti, iako se zaraženi trudi da ga sakrije.

Tako je bilo i ove godine. Baš na Dan pobede, Ceci je oproštena krađa od pet miliona evra, oslobođen je tip koji je izmlatio novinara, a ovaj praznik u Srbiji nije obeležen. Nije to slučajno. Istog dana meni je stigla sudska presuda kojom sam obavezan da platim dug od 265 (dvesta šezdeset pet) dinara i za koji me je tužila državna ustanova, nazovimo je Toplana. Na stranu što imam sve priznanice da sam platio sva dugovanja prema ovom preduzeću: osuđen sam bez prisustva i još su mi zalepili sudske troškove od 2000 din. No, to nije sve. U sudskom nalogu za zaplenu imovine u vrednosti od 2.5 (dva i po) evra stoji da će se tužba smatrati takvom ukoliko se na nju podnese žalba!!! Još jednom, ako nekome nije jasno: država je presudila protiv mene u postupku koji je sama vodila u ime svoje firme bez prisustva tuženog, ali sudski postupak ne smatra takvim ukoliko neko ima nešto protiv njega. I da, u "tužbi" ne piše da li će se ona smatrati takvom ako tuženi uradi ono što mu ona nalaže - tj. da plati 265 din.

Ako mislite da je slučajno što se sve ovo desilo na dan pobede i da nema veze sa Cecom - varate se. Oni hoće da nas zbune i da nam slome duh. I evo, uzimam svoju nepostojeću antifašističku partijsku knjižicu i brišem bulju s njom. A oni, snimajući me za Velikog brata da bi to kasnije pustili naciji koja umire od smeha gledajući kako se mučimo mi što smo dobili besmislene tužbe za nepostojeće dugove za gas, tv pretplatu, smeće - šalju svoje nacističke poklisare da vide koliko će se antifašista primiti na tužbu. E, da - svi ti se smeju u Zemlji Srbiji dok si u govnima; onda govna dođu i do njihove guše, pa se ostali njima smeju; a ako se ipak ovi prve ne udave, onda se i oni smeju svima drugima koji dospeju u kanalizaciju. Jer, pored opomene za "utuženi dug od 265 din.", stoji i opomena za neutuženi dug od 5500 din, koji čeka da se aktivira. A da za postojanje fašizma ne bude sumnje, na moj telefonski protest u kome sam rekao da imam uredno složene priznanice za sve plaćene račune, odgovorili su: "pa zašto onda brineš?" Pa zato, prijatelju, što je ovo jedina zemlja na svetu u kojoj Drveni lutak komanduje sa svih položaja i tuži i presuđuje u svoju korist, ne dajući ti nikakve šanse za odbranu. Ali, taj što se meni telefonski smeje, neka zna da će mečka u vidu neisplaćenih dečjih dodataka, traga policijske palice na leđima koji neće moći da dokaže iako se vidi golim okom, gledanja kako svi ulaze preko reda dok on čeka doktora sa tempreaturom od 40 C, bedne plate koju na vreme isplaćuje sveega 17% preduzeća, ili izdiranja službenika na šalterima - zaigrati i pred njegovom kućom. A možda već i igra, ali je ne vidi jer je kanalizacija u kojoj sedi suviše duboka.

I da zaključim. Srbija je zemlja seoskog fašizma. U njoj, običajno pravo i patetika su na nivou zakonskih normi. A običaj nalaže da treba da budeš u čabru ako si kojim slučajem pojedinac ljudskog porekla i da moraš biti potpuno nezaštićen pred terorom suda, državnih organa i fašističkih hordi koje ti se smeju ako si drugačiji i ne prihvataš zdravo za gotovo njihov rijaliti šou. Fašizam - to je vladavina samovolje utemeljena u nacionalno-državnom principu negiranja pojedinčevih prava na život koje je zasnovano na prostoj činjenici da su svi ljudi isti. A fašisti su ljudi koji su ubeđeni da je sila nacionalnog identiteta veoma bogougodna. I ne zaboravimo - kod nas se humorom smatra zajedljivo terorisanje ušiju iz serija sa RTS-a; njihovi gledaoci misle da su Nušić i Gogolj pričali o nekim drugim ljudima.

Utvare

2011-05-01T20:12:00.003+02:00

Neće vam se narugati kad vas vide sa knjigom u gradskom autobusu. Ne. Neće vas pitati koliko je sati. Neće vas ni pogledati, oni gledaju svoja posla. Mršavi, čak neuhranjeni, ali ne bi se reklo da je to zbog nemaštine. Mladići od osamnaest ili dvadeset godina, sa kapuljačama na glavama, u firmiranim trenerkama i dobrim patikama - uvek u žurbi, sa jasnim ciljem, uvek zamišljeni i zagledani u neki svoj pravac - podsećaju na zombije.

Međutim, umesto tipično ispruženih ruku kojima zombiji pokazuju da ne mare za dobro mišljenje sveta koji ih se plaši, ovi zamišljeni momci se trude da tu pažnju ne privlače. Oni su utvare, srpska verzija zombija. Važno im je da se lice ne vidi, pa im ispod crne kapuljače često vire samo nosevi ili dimljivi vrhovi cigareta. Sreću se ispod mostova, u prolazima, gradskim autobusima, vozovima, utakmicama, srednjim školama, nikad ne galame, kreću se sami ili u malim grupama, kada takođe - ćute. Nema ih po skupim kafeima, bibliotekama, prvomajskim urancima, sedmojulskim skupovima, vojnim paradama, fašističkim i socijalističkim mitinzima.

A ipak su nekako protiv. Posle generacija bučnih dizelaša i siledžija, oni su tiha urbana opozicija. Kakva vlast - takva i opozicija, reći će neko - potuljena, bezidejna, gleda svoja posla. Uvek nekud idu. A zašto? Šta rade kad odu tamo gde su se uputili? Da li opet samo ćute? Jesu li članovi neke sekte? Možda nema ko da ih sasluša? Možda su suviše pametni da bi se suočili da običnim građanima? Možda samo pevaju? Možda. Ko zna šta bi rekli kada bi progovorili... No, pošto ne govore, ne idu na mitinge, ne obraćaju pažnju na knjige - kako ćete znati koje su boje? No, nisu crvene, svakako... A izgleda da ih mrzi i da budu crne... A ni žutu ne vole...

Predlažem da ih pratimo gde god da ih sretnemo. Da osnujemo neformalnu grupu "Pratioci" koja bi se bavila razotkrivanjem utvara. Možda poput slonova imaju neko zborno mesto. Da ih ne ostavimo na miru dok ne saznamo ko ih plaća, izdržava, oblači u takvo odelo, zašto ćute... Da se opremimo kamerama, prisluškivačima, kontra - špijunima koje ćemo im ubaciti u redove. A zašto bismo to radili? Nema ih puno, mirni su, nikog ne diraju... Da li ih se treba plašiti? O, da! Svaki zombi je mrtav, ne treba to smetnuti s uma! I kad tad oglodaće vam meso s kostiju. Jer - to su zombiji praktičnog života. Rade svoj posao, primaju svoju platu, žene se svojim devojkama. Ne voli oni da se trtomuda, dogovara, odgovara, filozofira, usmerava, razgovara, argumentuje, ukazuje. Sve je u životu lako, samo treba preseći Gordijev čvor. Nemaš mač? Uzmi batinu, kocku od kaldrme, štanglu, pajser, paliju, bejzbolku, močugu, toljagu. I rešenje je na dohvat ruke. Navučeš kapuljaču i kreneš.

Спавач

2011-04-20T13:04:00.006+02:00

Био сам уморан од пута и претурио сам се у кревет који ми је газда понудио, не марећи за вашке и мирис мокраће и не тражећи дрва за фуруну, срећан што имам истрошено ћебе на себи и голу сијалицу на зиду. Некадашња радничка барака је најјефтиније што је имао и ја сам је оберучке прихватио: била је сасвим добра, умор је напуштао човека и кад лежи у слами и кад га служе у златном кревету. Распремио сам оно мало ствари и загледао се у невешто окречене пукотине на зиду, неравнине са којима се поигравало слабо светло: мотао сам по глави догађаје из последњих дана. И док све друго оде, остану догађаји, успомене на пропуштене шансе, сплетови околности који се никада више неће поновити. Свет се на крају сведе на сећања о моментима кретања и динамици прошлости, кад од досаде и ништавила на танком концу остане да виси још оно мало живота. Догађаји су једина залиха коју имаш, као зимница што се чува за пред крај живота, из које можеш извући трагове бољих дана. Увек у процепу игре цврчка и мрава, паковао сам своју зимницу у тегле дневника, путописа, кратких прича.
Био сам задовољан делом живота који је на неки начин одговарао на моја настојања. Награде и похвале које су стизале за мој књижевни рад биле су мелем преко рана напора које сам муком затварао. Нисам попуштао ни за педаљ; био сам од један ретких писаца који је куцао директно у машину или чак оловком писао по њеном величанству белој хартији. Рачунари, табланети за писање и читање - били су помодарство брзине и неаутентичности израза, битка снобизма који је својим неквалитетом и стерилношћу осуђен на пропаст. Ја сам се у то време изражавао наменски сирово и памфлетски, сматрао сам да писац мора говорити у нечије име и потруди се да свет чује његове говоре.
Вратио сам се бази из које сам поникао, тражећи нове одговоре на стара питања, нове приче и залихе за будућност. Зато ми ни задах ове бараке није сметао - покушавао сам да замислим раднике за које је направљена. Волео сам свет о коме сам писао и био спреман да живим његовим начином живота. Одабрао сам људе који увек бирају начин на који ће постати очигледно њихово сиромаштво: ако буде новца за ципеле, неће га бити за дечје књиге. Ти људи проведу живот тражећи мању од две срамоте.
Шта ти треба за писање, говорио сам, бела свеска од петнаест и оловка од десет динара. Све остало је лаж, све остало је имитација живота, све остало је бег од правог израза, бег у стваралачке преваре. Важио сам за ангажованог писца. На великом прозном такмичењу победио је мој есеј Писање вреди двадесетпет динара. Волео сам да изазовем чуђење академика и урбаних књижевника конформиста; живим са триста динара недељно, говорио сам: стопедесет за кило пасуља, двадесетпет за свеску и оловку, а остало за парче хлеба - то је све што треба писцу. Убирао сам аплаузе. Србија ме је препознала и ја сам је заступао.
Србија. Промрзла, јадна и бедна, спустила се са небеских висина на залеђене оранице између хладних река и мочварних удолина. По црном леду Дрине и Мораве гамижу прљави циркуси, шибицари, протуве, тесари и армирачи; замичу ивицом заборава пијанци, железничари и џамбаси, тешко вукући ноге по увек завејаним стазама кроз век који ту заостао, стојећи на свом почетку у соби без врата и прозора. Сви се они држе ван градова или им се мотају по ободима, плашећи се као бесни пси света са осветљених тргова и загрејаних кутака. А и онај свет се плаши њих: на истом су. Када би ми дали да пишем водич кроз Србију за странце, у њему би прва реченица била: хладна река служи да се климавим скелама споје блатњави српски друмови.
Кроз прозор бараке који пропушта хладни ноћни ветар види се прилаз кафани са сеоског друма. Иако се одавно спустила ноћ, чују се ударци чекића по тврдом зиду: српски там-там штемовања бетона одјекује кроз мразевиту и окамењену ноћ, чује се вика раздраганих радника. Ко још у ово доба удара чекићем по бетону? Кога још можеш да натераш да ради усред зимске ноћи и да још ужива у свом раду? Али, то је раздраганост у очају, кад си свестан да додирујеш дно, почнеш да певаш од муке... У кожним јакнама, бундама и гуњевима, људи одлазе и долазе, улазе у кафану из које допире тежачка музика, цигуљаво и невешто дрндање по виолинским жицама. На крају дворишта је пољски клозет. У њега пијанци преко блатњавог паркинга преводе певаљке и кафанске дроље, циганке и мешанке, чија је боја коже светлија од боје бронзе; о топлоти њихових утроба испредају се огавне легенде Магистрале.
Нисам ни приметио да сам задремао. И снови су ваљда неко имање, чим се толико отимамо о њих. А кад сам се тргао из сна, видео сам да нисам више сам у бараци. Двоје људи лежало је на суседном кревету. Нисам се придигао да их поздравим, већ сам само посматрао чкиљио кроз полузатворене капке. Историја књижевности писала се на оваквим местима и зашто не признати - вребао сам своју причу. Испрва, учинило ми се да би на другом кревету у соби могли бити отац и ћерка. Свакакав свет се мота овом муљевином, па би се могао наћи и отац који би своју кћер довео у ову страћару, поред рабаџијског пијаног шљама и коцкарских курви чије су куће постале партије мунте и сељачког рауба. Ту је била база социјализма и фашизма, ту је и база списатељства. Нешто су шапутали и чулио сам уши.
„Ахмет ми дугује...“, брундао је црнпурасти мушкарац, пригушујући невешто дебелу гласину. Необријан, у некаквој жутој искрзаној бунди, овај грмаљ је могао бити рабаџија, шофер или трговац угљем. Поред ситне девојке која је рукама покривала груди, отимајући му џемпер шта га је теглећи вукао ка себи, изгледао је као крзном опасани медвед који је месецима лежао у сопственом измету у мраку пећине. Дрндави кревет је шкрипао под његовом тежином.
Чуо сам за само једног Ахмета, власника сваког створа што цигуља путевима Ибарске магистрале. А ко за њега није чуо? Свако зло које се котрљало од Дрине до Дунава имало је његов печат. Можеш да мислиш да не припадаш никоме, да си у животу нешто постигао и да си политички важан, да ниси газио мраве ни зачикавао судбину, да си био официр у Легији странаца, да си искусни балкански ратник и Богу лојалан - док ти се у дворишту не појаве Ахметови чауши: горећеш у сваком случају.
„Ја ништа не дугујем, ни теби ни Ахмету“, говорила је девојка и даље покушавајући да га одгурне. Но, јаке руке су као клешта стегле су јој струк. Накашљао сам се. Медвед је подигао свој масни поглед ка мени, али ја нисам давао знаке буђења, па је закључио да спавам и одмах ме заборавио.
„Твоја мајка му дугује, а он дугује мени.“
Ахмет су га звали јер у инат полицији није хтео да скине албанско кече с главе. Колико му је њих претило због те капе, толико су га и молили да је не носи по Србији. Никад га није скидао, ни кад је гостио политичаре, ни кад су долазили инспектори, ни кад је енглески амбасадор посетио његово привредно чудо које је по гринфилд систему никло на болесној и загађењем опустошеној обали Колубаре. Темза је, хвалио се по новинама, мало дете за Колубару! И нико више није питао одакле и од кога долази новац, никоме више албанско кече није сметало; напади и увреде прерасли су у вицеве. Усахнули су и напади, тврдње о мутним радњама трговине људима, проституцији и сивој економији. Људи су били насмејании спремни да се добро забаве. Сви су фотографисали као јапански туристи уз нескривено дивљење, а он је настављао да додаје кестење у ватру: овде ће, - говорио је праћен аплаузима политичара и показујући ненасељену ледину на ушћу Сераве у Колубару, тог канализационог потока чији су извор били градски колектори и који никада није пресушивао, - нићи први српски Бургер Кинг! Чудна се авангарда са Ахметом на челу таласала на речици у које се сливао сав отпад Србије. Чудна фекална авангарда.
Можда је девојка мислила да сам будан, па је крупним црним очима пиљила у мене, а можда и није, умео сам често у животу да будем неприметан испод трепавица, правећи се да спавам и пуштајући живот да промакне, док је рабаџија лежао иза њених леђа, гурајући јој ручерде испод џемпера. Ужасно ми се спавало и једва сам држао будност и пажњу, али хватао ме је бес. Тражио сам у њеном погледу неки сигнал, знак страха и туге, бојазни од неправде... Зашто не виче, да ме пробуди, да укаже на сведока и окрене страхом од закона ствари у своју корист? Био сам спреман да бацим ћебе и склопим дланове око врата ове медвеђе стрвине, био сам сам спреман да из себе исцедим надљудску снагу. Али, морала је да зове у помоћ! Било је више него јасно шта се спрема. Имао сам нож у торби и могао сам да устанем и забодем га у длакави крвопијски стомак.
Масни вампир се нагао над девојком нежне младалаче коже и танког врата. Лажне су представе вампира, те једине и српске и светске речи, као аристократски испијеног и мршавог демонског бића; не, то је длакави дебели тежак који даноноћно вуче своје трупло по кафанама. Чекао сам погодан тренутак кроз полусан. Навукао сам ћебе преко лица, само су ми очи вириле. Хтео сам да видим шта ће бити. Колико је писаца имало прилику да види овакав случај? Ово је можда био и сам Божји дар. Колико год медвед био јак, девојка му је измицала и моја интервенција за сада и није била неопходна. Да ли се скидао, није се видело. Можда је само раскопчао панталоне, размишљао сам, нешто се врпољио иза њених кукова. Тешко је дисао, дебелим уснама покушавајући да је љуби по лицу. Мора да је смрдео на брљу, прљаву одећу и бензин, девојка се гадљиво мрштила.
Да сам само имао филмску камеру! Задатак писца је да осматра, да чули уши и усклађује фреквенције околине са својим радио апаратом. Замислио сам кадар и спојио од палчеве и кажипрсте у облик екрана, те га принео рупи на ћебету, сигуран да ме неће видети. Замишљао сам већ како се слова шпице појављују у углу екрана и укосо иду преко сцене силовања: девојка се опире, а смрдљиви џамбас дахће иза њених леђа; конотација - труло капиталистичко царство се показује у перу ангажованог сценаристе/драматурга.

***

Тргох се из сна. Палчеви су ми још обликовали правоугаоник камере. Зашкрипала су тешка врата бараке. Одавно је свануло и кроз рупу на ћебету видео се газда како ципелом струже скорело блато са прљавог пода. У врата је ушао Ахмет са својим кечетом на глави. Ситне очи стрељале су по соби. На даскама пода је на самом прагу лежала крвава поњава; неки пацов је нестао у рупи на зиду, а заштићен Ахметовим леђима, медвед је силазио низ степенице у свом жутом крзну. Наставио сам да чкиљим.
"А овај?", питао је газду показујући на мене.
"Наш је", одмахнуо је газда и отишао у хладно јутро. Ахмет је затворио врата за собом.
Брзо сам се окренуо ка другом кревету. Скинута до голе коже, девојка је лежала на прљавој поњави. Тешко је дисала, а по лицу, стомаку, грудима и бутинама црвенеле су се свеже модрице. Лепо, бело тело било је опуштено и немоћно. Заспао сам... Да није модрица, да само спава, не би се ни назирало да се нешто ноћас десило. Скренуо сам поглед, тешке мисли су ми се увукле у главу. Зашто се нисам борио са сном? На граници сам био да нешто предузмем, а препустио сам девојку медвеђој вољи. Шта ће сутра бити с њом? Да ли да позовем полицију? Ех, као да то вреди, ионако сви овде раде за Ахмета... А морао бих и да сведочим, вучем се по судовима, да не говорим о публицитету писца, насловима у новинама, типа - писац преспавао силовање у кревету до свог... Не, сачекаћу да се пробуди, даћу јој нешто пара и посаветоваћу је да се јави адвокату, мислио сам. Штета је већ учињена, нема потребе још дубље падати у провалију. Хоће ли јој веровати? Да ли ће ово оставити трага на њој? Хоће ли туговати над овим догађајем?
Кораци су се приближавали, па сам се вратио под ћебе. Газда је ушао и почео да дрмуса девојку, која је с муком устала и без стида погледала свој одраз у прљавом стаклу на прозору. Обукла се и без речи изашла из собе а на мене није ни обратила пажњу. Газда је за њом покупио поњаве, а на кревет бацио друге, једва мало чистије.
Спавао сам. Спавао сам као никада у тој смрдљивој соби. Преспавао сам цео следећи дан и целу ноћ. Сто се ђавола окупало у мени. Кад сам се коначно пробудио, осећао сам једино глад. Ни беса, ни страха, ни сажаљења у мени више није било - само сам желео да пишем. У џепу сам имао свеску и оловку - двадесетпет динара потребних да би се постало писцем. Догађај који се одиграо пред мојим затвореним очима дао је невидљиву нијансу тамним бојама Колубаре и затворио једну теглу зимнице моје старости, мислио сам. Ко зна колико се још тога ружног предходне ноћи десило међу овим залеђених рекама? Но, живот је ишао даље и кафанска кухиња из приземља пржила је сланину чији је мирис паралисао нерве и терао бљутавост мисли из уста и главе.
Стегао сам у џепу алат за писање и изашао на зимски дан. Заклео бих се да ми је Ахмет намигнуо када сам одлазио; а можда сам и умислио. Пара ми је излазила кроз ноздрве. Извадио сам свеску, шкљоцнуо опругом оловке и записао први пасус:
"Боже. Хвала ти Ахмете на клопкама у које нас као мишеве хваташ. Хвала ти Ахмете за курве којима још можемо да макар главу наслонимо на велике расточене груди. Хвала ти на твом албанском имену, на кечету од уваљане говеђе длаке, што ти краси ћелаву главу. Хвала ти што си нас примио да гамижемо у окриљу твоме. Хвала ти на свету што си га оваквог створио за нас. И на крају, хвала ти што сазназмо ко смо и какви смо."

Vaterpolo u krvi

2011-04-18T15:38:00.027+02:00

Dragi gledaoci, krenuli smo. Toma Nikolić prelazi ulicu. Čeka ga masa okupljenih građana. Masa se razdvaja. Po levoj strani prilazi Vučić... Još više levo Velja Ilić; ovoga puta, sa desne strane unezverenih pokreta i rastresitog pogleda na svet, Vulin traži prostor da sa govornice odigra... Toma seda na stiropor i poručuje: dajte mi izbore ili ću umreti. Sumnja se da je Vučić sve smislio kako bi Toma umro od gladi i preoteo mu partiju. Na drugom kraju sveta, izliva se radioaktivni otpad. Čestice kreću, kreću, kreću, lete, svuda su nama, one zagađujuuuuuu... U Splitu opera ne izvodi humoristički komad jer su uhapšeni hrvatski generali, oslobodioci. Gradonačelniku prilazi jedan nezadovoljni građanin i optužuje ga za jugoslovenstvo!!! Ah, kakav preokret! Kakav greh!!! Greh za pakao, zabilježit' ovo! Kerum, splitski otac, gura ga sa bine i... to je kraj prve četvrtine. No, tko je ono u crnoj mantiji? Šta to viče? Utakmica nije regularna - igra se na Veliku Subotu! Car je taki ferman uredio, da s' ne pije na Ramazan vino... Šta se sve može desiti ovde i u Japanu za sedam minuta, ljudi moji? Da za tako kratko vreme prođe četvrt života? Je li to moguće? Je, je...

Sudija stavlja loptu na centar, Toma pliva ka njoj... Josipović - neobavešten i Toma prvi stiže! Gusta je voda, svi plivaju i niko se ne davi u srpskom vaterpolu! U Japanu kamion naleteo na kolonu dece, ona padaju kao pokošena. E, kod njih je haos, ovo naše nije ništa! NUNS i UNS kopaju bunar želja ispred Skupštine, ali zemlja je tvrda kao orah, teško da će išta iskopati! A u Japanu kriza, možda neće imati šta da jedu, i mi im šaljemo šumadijsko jagnje i sremsko prase - pragnje. Opet ubijen pas u Braće Jerković! Gle, u uglu se čas pojave, čas ispadnu iz kadra radnici bez prstiju i prebijene pare u džepu! Ej, bre, nema varanja - ili igraš ili ne igraš! Marš napolje! Marš! Taakoc... Sad kad nema radnika, lako ćemo... Ali, šta je ovoooo ljudi moji? Pa to dvoje mladih siromašnih ljudi vode ljubav ispod bine - tresu se tribine! Sve smo prodali, ostala su nam samo gola tela, a pošto nemamo pametnija posla - što da se ne volimo? Ah, kakav dribling vascelog Balkana i kako život kratko traje! Evo, već je gotova druga četvrtina života.

Prijatelji vaterpola, dobar dan! Milojko Pantić ovog puta prenosi razvodnjeni sport! Ne, nije Mihajlo Pantić, u pitanju je Milojko Pantić. Ooooo, šta je ovo? Dinkić, Toma, Zoran Petrović i Ivica Dačić duvaju u istu tikvu! Ah, kakav zvuk se proizvodi! Kakav duvački orkestar! Kakvo duvanje sa vihorom! Masa se talasa. Tadić mazi Tomu po glavi: druže, nemoj da mi umreš, nismo dovršili posao oko Evropske unije... Čuvajte mi Fukušimu, poručuje Toma na samrti. Bora Đorđević skida dvoglavog orla s ruke i on leti, leti, leti... Ali, evo napada po istočnom krilu: nuklearna kriza nije gotova, niti će biti do kraja godine! Sad se vidi gde se bolje živi! Eto im ga njihovo tehnološko čudo! Jadni ljudi, doduše. A šta nam kaže bivši ministar Dinkić? "Gospodo, jedite sendvič i ispijajte piva..." Ne, bre, to kaže Štulić! Dinkić uzima mikrofon i... i... i... kaže: ne bi trebalo da Beograd uzme sve pare Srbiji, a jugu ništa! A jugu ništa! A jugu pišta! A jugu piša!!! Hej, ministre? Dinkić se osvrće, gleda ko ga zove... Gde si bio deset godina na vlasti? U Kazahstanu? I taman da ministar odgovori - sudija odsvira kraj treće četvrtine života. Jebi ga, vidimo se posle reklama.

No, za loptu plivaju neki seljak iz Vranja i još nekakav neki profesor iz Maribora... Normalno, seljak prvi stiže, uzima loptu i... i... i... vadi nogu iz bazena i šutira loptu - kome? Jako i nikome!!! Ah, još jedno razočarenje. Samo, bre, nešto zanovetaš, kaže mu seljak, - što nisi pliv'o kad si im'o priliku? Profesor razočarano vrti glavom; Toma ga teši: izdrži, sine, samo dok još jednom vidim česmu u svom dvorištu... Neki kineski učitelj kung fu-a uspeva meditacijom da razdvoji svoje delove tela i šalje nogu da se bije dok on mirno divani. I nekako naglo - sve staje, svemu je kraj, a taman se počelo iznova kuvati svetsko šarenilo. Trešnje oko kojih smo se tukli u ime pomoći Japanu nisu cvetale, jer su u Srbiji čule da nisu lepe same za sebe, nego da im lepotu daje odluka srpskog posmatrača. A posmatrača više nema. Ničeg nema. Niko nije pobedio. Opet kao na Kosovu. Tadić je raspisao izbore. Masa se razišla, Toma je prekinuo štrajk i razjapio usta pod česmom u dvorištu svog imanja u Kragujevcu, tik do Fiata. Ko su ovi što mi zagađuju okolinu, nije mogao da se seti onako žedan... Japanci su sanirali Fukušimu i svet se normalizovao. Video sam kako je sredovečni muškarac bacio u kontejner trešnju zbog koje je umalo razbio glavu nekom penzioneru u transu otimanja. Kad je bio mlad, otimao se o zejtin što je SPO delio sa kamiona; onda se otimao da pipne Slobin kovčeg; onda za televizor ekrana 55 cm na otvaranju Merkatora. Sad je došlo vreme za japanske trešnje - da se ne ispadne iz forme, pošto se teret godina već oseća u kostima. I tek što je sve došlo na svoje mesto, život se završio, utakmici je kraj. Svi plivači su se podavili, sve je mrtvo i potopljeno vodom.

Купујмо домаће

2011-04-04T17:46:00.014+02:00

Пошто ме од даноноћног седења за рачунаром ужасно боле леђа, закључим да би ми физички рад био од вишеструког значаја. Само што сам кренуо у реализацију ове идеје, паде ми на памет да уместо што бих пресадио брезе које сам донео са 350 км удаљеног Косова, одем и погледам има ли каквих промена на сајту који хостујем код једног домаћег провајдера. Је ли битно што су брезе с Косова? Да нису нека српска светиња и реликвија? Ма, ја то тек онако, да се види шта сам могао да урадим тог дана. У последње време, кад се помене та реч, човека обузме нелагодност. Па, или сте издајник или назадњак - трећег нема. Само се идиоти не баве политиком, говорили су антички Грци. Ипак, ја бих се одморио од тога и бавио нечим паметним.
А, не - нисам дефетиста ако сте то помислили. Не заговарам бојкот избора, одметање на пуста острва и сл. Не, чврсто верујем да човек има судбину у својим рукама. Само сам се уморио од туђих подела.
Могао сам да нешто урадим, јер пошто сам покушао да учитам сајт, видео сам да се овај не појављује. Не помаже ни она влашка магија којом сам заштитио сајт код Чиче на Хомољу. Џаба и оно створење што ми умире у тегли (види пост: Упутство за исправљање леђа). Изгледа да се магија повија пред оптичким кабловима. Не реагује ни на брљање по Ц панелу, чувено ре-уплоадовање оштећених фајлова.... Одем на сајт провајдера и нађем телефон техничке подршке.

- Ау, брајко, - каже ми глас разума са оне стране слушалице, док гледам кроз прозор како се сунце опасно нагиње ка западу - ти си на серверу 23г/98.

Драмска пауза.

- Тај сервер, - настави значајно, - пао је као последица преоптерећења и великих посета које је неко од хостованих сајтова имао.

- Свака част, - кажем.

Драмска пауза. Болови у леђима.

- И? Шта да радим? - коначно се усудим да питам.

- Знаш како, овде нема никога ко би тај сервер ресетовао, а ја немам овлашћења.

Нормално - драмска пауза. Болови. А сад и нека мучнина. И то није она Сартрова, у врховима прстију, већ дубоко у желуцу, тера на повраћање.

- Сачекај до сутра... - каже некако одсутно овај снени статистичар.

Спустим слушалицу, покушам из очаја још једном да учитам сајт и поново добијем грешку 503, па се на брзину увучем у раднички комбинезон у намери да тог дана било шта урадим. Авај - занемарујући законе физике по којима Земља ротира и сваке вечери доноси мрак по коме се ништа не види...
Паузе су прошле, представа је завршена. Касно је.

Сетим се свог познаника који ми је пре него што ћу поставити сајт на интернет саветовао: ни у ком случају немој да хостујеш сајт код домаћих провајдера; ем ти је скупо, ем су осетљиви на све и свашта, па и на нестанак струје, ем су малог капацитета, ем су посластица за хакере, пошто немају никакву заштиту. Хостуј сајт на америчким серверима, дупло су бољи и јефтинији.
Киселина му појела мозак, помислим и купим домаће, поведен патриотизмом. Једва да је прошло неколико месеци, а сајт је више пута остајао без везе са сервером, једном је оборен, а последњи пут, ето, романтични компјутераш са провајрдеровог телефона ми је као једину опцију предложио чекање. Пинокио из државне управе се преселио у приватну фирму. Или, не - можда из ње никад није ни одлазио.

А оне брезе стоје. Исто као и ставови које домаће супростављене групе имају о месту њиховог порекла. Политичке партије, књижевна удружења, Пинокио и друге му блиске дрвене лутке - све је то опредељено и зацементирано. И немојте мислити да ћете моћи да се извучете са неком логиком трећег пута или неопредељивањем; кад дође време, питаће вас, као и у стара, добра времена: за кога си? А нећете ваљда, као последња кукавица рећи - не бавим се политиком! Не, тек онда ће вас мрзети и једни и други. То питање нисмо увезли, то је домаћи производ који се са задовољством поклања деци и за који у заводу за интелектуалну својину постоји пуноправно решење које гласи, цитирам: уводи се у регистар под редним бројем 00001, као аутентично наслеђе и заоставштина за будућност, те је обавезујуће за сваког Србина, ма где на овом свету био и чиме год се бавио. Ово је кључно питање у животу сваке јединке и она га мора носити са собом. Овај се производ не продаје, већ се замени за бубреге. Завршен цитат.

Упутство за исправљање леђа

2011-03-22T12:06:00.004+01:00

Шта све нисам покушао да се отресем последица напада тзв. хакера са планине Мирдита: звао познанике, распитивао се код самозваних и угледних рачунарских стручњака - компјутераша, тражио пријем код командира полиције, где су ме обавестили да у мом граду нема одељења за борбу против интернет криминала, те да једва покривају и наркоманију и разбојништва, док на крају нисам отишао на Елит Секјурити форум. Ту су дали дијагнозу мом нападнутом сајту: тај што ти је упао играо се са кодом и поставио свој фавицон; мораш да замениш то парче скрипте, иначе ће албанска застава наставити да се вијори са твог е-чеда. А где да нађем тај код? Брљај.

Пожалим се ја после пар дана њима поново - не може да склони албански орао и готово! - кад ми стигне порука на ПП. Имам шта и да прочитам. Пријатељу, - вели, - не може теби нико помоћи до чиче из села тог и тог на Хомољу... и напише ми шта треба радим.

Седнем у кола и правац у Петровац на Млави. И све време се питам да нисам померио памећу, па у ту сврху направим компромис са собом - чак и ако сам испао глуп, бар ћу да купим хомољски сир и вргање од сељака. Дођем у Петровац по лепом времену; улице пуне здепастих и добро ухрањених младих људи, у кафанама свирају тамбураши, на излозима натписи фирми на француском и немачком, куће фармерки, бутици меса, опсерваторијуми печења. На другој страни улице - мајстор за поправку рачунара; агенција за посредовање у паранормалним питањима; биро за изградњу породичних гробница и онострану комуникацију; супермаркет специјализован за продају подела на сахранама. Уредно паркирани моторцикли за кросеве, Харлидејвидсони, Чопери, око њих матори рокери са рукама на гузама разголићених клинки. Свуда графити Лед Цепелин и Дип Парпл. Леп конгломерат свега и свачага.

Станем негде и распитам се за то и то село на Хомољу.

- Јел' идеш код Чиче, - питају.

- Па... - замуцнем.

- Ма, знали смо чим смо ти видели таблице. Код нас се за друго и не долази.

Упуте ме они у правац кретања и пошаљу у село. Опет седнем за волан и не без зебње и чудног осећаја да нешто није у реду, кренем код Чиче. Изађем из града и напустивши насељен предео после неких сат вожње, стигнем до првих обронака Хомољских планина: брдо до брда, а у даљини и озбиљнији и неприступачнији врхови. Убрзо неста и асфалта. Ту, рекли су ми бајкери, - ништа не узимај са пута. 'Оће да баце по евро-два у прашину, колико да ти га заметну; не узимај ни за живу главу. А посебно бежи кад видиш нове ципеле - ако их обујеш, цео живот ћеш да идеш погрешним стазама.

Наиђе раскрсница без путоказа. Два пута, два иста брежуљка, две исте шуме кроз које треба проћи. таман сам почео да проклињем статистику, кад се појави баба у црној сукњи и кошуљи на туфне и показа ми руком правац, а онда поче да куца по телефону квргавим прстима. Ма, нисам возио кроз шуму ни пет минута, опет се створи раскрсница. Од одустајања ме одврати пастир са штапом и мобилним телефоном који ме упути једним од путева. И тако још неколико пута до засеока са најсиромашнијим кућама које сам видео. Сваки пут кад бих се двоумио и сломљене воље морално посртао спреман да одустанем, волшебно се појављивао спасилац да ме упути у правом смеру.

Није ми било потребно много времена да се привикнем на ову атмосферу. Инстинктивно, почео сам да схватам где и шта треба да очекујем. На крају села, јасно ми је било где је Чичина кућа. Старац са брчићима и у шеширу испод кога се стесало класично сеоско свечано сомотско одело, изађе пред мене.

- Дошао си због Шиптара, - вели.

Нисам чак био ни збуњен, било ми је јасно да зна.

Уђем у собу за пријем. Кокошије кости, стаклена кугла са Њујорком у коме пада снег, иконе, Библија, мирис свећа, тамјана и индијских штапића, некакве кесе са травама и чајевима, козји рогови на зидовима.

- Шта те мучи? - упита и погледа ме разроким очима. - Шиптари су поган народ.

-Па овако... Пре неки дан мој сајт је ухаковала група Албанских и Косовских хакера. Изменили су хтмл у скрипти која је задужена за Хом пејџ, али то сам успео да средим тако што сам уплоадовао оригинал фајл из рачунара. Међутим, остао ми је фавицон у облику албанске заставе који не знам како да избацим. Питао сам све редом и нико ми није помогао, а један тип са Елит Секјурити форума ме је упутио на Вас. Знате, мало ми је незгодно, ко год да учита сајт, појави му се албанска застава. Није да ми смета што је баш албанска, али свакако није пријатно, људи ме свашта питају преко е-мејла...

- Аха...

- Јел' има неког лека за мој случај?

Чича устаде и замаче за врата не рекавши ни реч. Користећи моју нову способност интуиције, схватих да треба да чекам. А то се отегло. Онда, служећи се истом логиком, закључих да треба да прекратим време, па почех да обилазим невелику Чичину собу за пријем. наиђох на свеску са насловом Рецепти. Можда нешто и научим, помислим. Насумице отворим свеску и прочитам наслов: Исправљање леђа, али у том тренутку угледам Чичу кроз прозор како се пробија кроз кукуруз у њиви иза куће, па брже - боље у паници истргнем онај лист из свеске и вратим је у зноју на место, таман кад се Чича ухватио за кваку и ушао у собу. Сав сам се ознојио колико ме је било срамота.

- Ово ће да ти помогне, - рече Чича и извади из џепа некакву слузаву животињу, те је убаци у теглу и преко ње баци једну пилећу кост и шаку неке смрдљиве траве из једне од оних кеса. - Кидај сваки дан по један прстен са ње са коском што сам ти дао и мажи болно место. Ова живуљка не може да умре, што је више кидаш, она више расте, само је храни једино са травом. И да знаш, ударио сам ти дуплу заштиту.

- Добро, - рекох збуњено. - Колико дугујем?

- Колико даш.

Извадим новачаницу од 50 еура и тутнем му у руку. Он ме погледа испод ока, а ја немајући куд - додам још 20 еура у отворену шаку.

- Нека те срећа прати, - благосиља ме и оде.

Сав у некој нелагоди, узмем теглу и станем да гледам оно слузаво створење што је гамизало око пилеће кости. Седнем у ауто и укључим лаптоп. Ухватим слаб домет и једва учитам сајт преко телефоније. Отворим теглу, а онај се гмизавац увије под траву. Како ми је гадно било само да га ухватим у руку, а камо ли да му откинем један прстен с тела! Ипак, прогутам кнедлу и убедим се да морам то да урадим. Велики људи нису ишли назад него само напред! Натакнем још мрдајући слузави члан на пилећу кост и кренем да мажем монитор лаптопа. Схватајући коначно шта радим, моментално се покајем што сам уопште долазио овде. Све ми се окрене: и слузаво створење и бајкери из Петровца на Млави и Чичина кућа и село и оне бабетине што су ме упућивале на правац. Па то су они у договору, мајку им! Бесан и на самога себе и на хакере и тупавце са Елит Секјурити форума који су ме упутили овамо где су ем сељаци тако лако насанкали, кренем колико сам могао брже ка Петровцу погодивши пут из прве; као да су испраћали старог познаника, они пастири и бабе са раскрсница ме поздравише. Кад су ме видели и бајкери ми махнуше, а ја се мало откравим и орасположим. Срдачан народ овде живи. Уђем у бифе и наручим кафу, решен да проверим е-пошту, с обзиром да се домет појачао.

Ех, мог изненађања и забезекнутости када сам видео да је фавицон албанске заставе нестао! Погледам оног створа у тегли, а он већ жваће смрдљиву траву и већ надоградио пола прстена што сам му откинуо за мазање монитора. Шта се овде дешава? Јесу ли ове ствари могуће?
Сетим се своје крађе: па ја имам још један Чичин рецепт! Брзо отворим згужвани папир и станем да тумачим невешт рукопис:

Упутство за исправљање леђа:

Мушкарца средњих година кад се жали на болове у доњем делу леђа положиш на јачи храстов астал стомаком на доле. Вежеш му руке и ноге јаком вренгијом за ногаре од стола. Добро утегнеш, да не може ни лево ни десно. Онда му скинеш панталоне, па извадиш свога ата и почнеш да му трљаш по гузици, а он се увија по ономе столу покушавајући да побегне и тако исправља леђа.

Мајко мила, помислим испустивши папир, добро сам прошао...

Hakeri u tranziciji

2011-03-13T10:34:00.002+01:00

Uključim računar jutros... Ne, nije tako bilo.

Računar se kod mene ne gasi, a nema ni potrebe. Kao 106 član familije, on kao najmlađi od braće frižidera, televozora, radijatora, klima uređaja - ima tu čast da radi koliko mu se prohte. Ko je u vojsci "davao" stražu, zna da se televizor u stražari ne sme isključivati, jer se inače nikada više neće uključiti. I ja se kao dobar stražar držim ovog pravila.

I šta vidim jutros na ekranu mog 106 brata? Konkurse regiona, sajt koji uz još nekolicinu entuzijasta uređujem već neko vreme, napala grupa hakera sa Kosova i Albanije! Braćo i zemljaci - rekoh sebi, eno vam (bre) četnici, ustaše, mudžahedini, talibani, partizani, Al-Kaida, anarhisti, fašisti, CIA, BIA, KGB, ozonske rupe, liberali, radikali, zeleni, crveni, žuti, plavi, Hamas, Gadafi, Belruskoni, MI-5, MI-6, pokojni Staljin, Hitler, Musolini, Sloba, Franjo, Marks, Engels, Apis i Krađorđevići, kralj Zogu, srpski paganski bogovi, Bora Đorđević i Jura Stublić - kako smo vam mi pali na pamet!?

No, čini se da ekipa okupljena oko planine Mirdita ne razume potrebe za kulturom. Ili, 'kako to oni kažu na našoj naslovnoj strani, koju su besplatno ažurirali: "Go in hell? ~ Fuck you Srbija ~ Albanian 4 life".

Zašto da izađemo iz bunkera iz koga smo decenijama pljuvali i da se suočimo sa svetom koji svuda oko nas ide u drugom pravcu, kad nam je tako lepo da se pod zemljom pravimo jadni... No, ako nema neprijatelja, trebalo bi ga izmisliti, to je vazda bilo dobro pravilo za širenje netrpeljivosti.

A čime se ponose ovi, verujem, mladi Albanci? Najvećom stopom kriminala u Evropi? Najvećim brojem obolelih od raka u svetu? Najmanjim brojem kulturnih radnika u regionu? Najzaostalijom tehnologijom u vasioni? Plemenskom svešću koja dominira njihovom okolinom? Čašću da im nemački rashodovani mercedesi prolaze pored kuće u kolonama? Činjenicom da ima sela na Kosovu i Albaniji u koja policija ne ulazi zbog toga što je narko-mafija nadvladala?

Ej, brale, to što umeš da razbiješ nečiju šifru, ne znači da nisi mediokritet.

Стршљен

2011-03-04T01:16:00.002+01:00

Осе су сазнале за јадац. Чим би неко од њих љуто улетео под цреп или на таван, где су већ волеле да се крију, окружиле би га и машући крилима зачас подизале температуру докле га не би спржиле, не би стигао да се измигољи, а већ би се кувао; могао је само да откине главу једној или највише две, али није могао ни напред ни назад. Кад би умро, само би гурнуле његово тело низ кров.

Кад су извиђачи престали да се враћају, цело друштво је посумњало да нешто није уреду. Онда су почели да налазе сасушена тела. И брзо се проширила злокобна информација на све осињаке - стршљени су остали без меда. Страдали су још само изоловани осињаци, чије се осе нису сретале са другима, а било их је по ободима шума, по напуштеним сеоским кућама уз неплодне оранице, у далеким, безливадним каменитим пределима. Али, 'ајде ти погоди који је осињак научио како да убије стршљена, а који није!
Суша је данима везивала град. Гледали су на свим познатим местима: ни баре, ни бачене флаше, ни остављене отворене чесме. Зато је цело друштво весело поскочило када је извиђач рано изјутра улетео у гнездо и викнуо: вода! Без воде, не може се правити добар мед, а ни други га не праве, па се нема ни одакле украсти, све и да можеш; нису ово били дани којих ћеш се сећати.
И стварно, летети изнад градског трга овог јутра било је задовољство. Са стране према улици, вода је у широким млазевима грабила увис из фонтане која је колико јуче поподне била искључена и сува. Са друге стране трга, тамо где се двориште зграде уливало ка спољашњем прстену града, видео се младић који се држећи баштенско црево у рукама и пуштајући да из њега неконтролисано избија водени млаз, управо спремао да опере аутомобил. Око њега су се у бетонским удубљењима и неравнимама брзо правиле локве са водом.
Питао се где да слети. Страна трга била је хладна и у полумраку; сунце се још није подигло довољно високо да би угрејало воду у фонтани и два једина станара која су се на сивкасто - белом плачнику могла видети: један, који је лежао и са главом у води млатарао рукама по бари, и други, који је немо гледао увис, али не према узнемиравајућем призору огромног јата птица што се са великих багремова подизало изнад зграда, већ на другу страну, ка прозорима трговских зграда. Друга, дворишна страна, била је обасјана сунцем: оно је већ стигло да угреје плочник и веселост је долазила из његове дубине: и младић, који је раздрагано подизао црево ка небу и правио водену завесу од безбројних капљица што су се расипале по топлом небу, и дуга која се у веселим бојама појавила на истоку, и инсекти што су радосно обигравали око части која им се последњих дана није пружала. Упутио се на ту страну.
Младић је упорно правио облак од капљица. Свучен до појаса, стајао је усред кишице која се као кишобран сливала око њега и извирући по средини из дугачког црева, правила водени зид и завршавала у пукотинама на поду. Пришао је тој хипнотишућој свежини, скоро се спустио на пулсирајућу површину воденог кишобрана, кад се она у неповрат изгубила - оштар млаз воде је погодио осу лево од стршљена - да би се тренутак касније кишобран поново успоставио. Сада је видео колико инсеката покушава да се залепи на воду: осе, коњске муве, пчеле, скакваци - сви се као без главе залећу у сигурну смрт. Или их младић одува млазом воде, који им изломи крила, или падну на нестабилну површину воденог кишобрана, да би се у немогућности да лете мокрим крилима стропоштали на под, у сигурну смрт под младићевим папучама. Још једном кишобрана нестаде и још један инсект одлете у неповрат, а онда се млаз усмери на оне што су незајажљиво слатели на баре: једног по једног их је разносио по каменом дворишту. Уосталом, вероватно би се и сами подавили у води, па пчеле не могу да слете на површину воде ако на њој нема барем неког листа или цветне латице, сама тежина садржаја који носе у желуцу да би га у кошници повратили и претворили у мед, вуче их у дубину.
Стршљен се нервозно подиже у висину и поче да прави велике кругове. Изгледало је да је вода коју су толико дуго чекали само једна велика замка смрти. Кроз маглу, младић усмери најпре поглед ка небу, а онда и један оштар млаз воде, али не добаци до њега, па се врати под свој кишобран. Већ је хтео да се упути фонтани на тргу, кад се десило нешто што је пробудило наду: од притиска, црево је излетело са чесме и млаза је нестало. Десетине инсеката јурнуше у жељени рај и очас су баре биле пуне начичканих тврдокрилаца, оса, бумбара, бубамара, мува, богомољки. Умочених ногу и сисаљки, журили су да се сквасе пре него што вода нађе своју пукотину и заувек нестане у земљи.
Двориште се претворило у море најпријатније влаге. Младић запрепашћено и бесно викну, а онда опсовавши, појури ка чесми. Из ње је у огромном луку липтила спасоносна течност. Брзо затвори славину и навуче црево на њу; онда отрча до његовог другог краја, укопа се снажно у под, но видевши да нема никога кога би могао отерати и да су сви већ на земљи, подеси апарат на врху црева и уз повик: "Ха!", располути инсекта који му је био најближи. "Ха!", рече још једном и притисну обарач: и пчела оконча. Стршљен полете; млаз течности га сустиже и одбаци, али га не повреди. Он паде у бару и опет брзо узлете са ње. "Ха!, ха!, ха!", добацивао је младић за њим вичући, али је даље промашивао што се инсект више удаљавао. Младић је стајао на обе ноге, млатећи песницом ка њему и пратећи кругове које је правио по дворишту. Очекивао је напад и стежући своје оружје, спремао се да одува непријатеља. Стршљен се попут авиона у бришућем лету стушти на њега, али га сачека прецизан и директан погодак, праћен гласним ликовањем младића. Он се ошамути, залелуја, али се поново подиже; тада промени тактику, па летећи лево-десно око младићеве главе и избегавајући сечиво од воде, успео је пар пута да му се приближи, али би га овај са видним задовољством отерао. Тада он навали одоздо и провукавши се између црева и руку којима је младић млатарао, успе да слети на његове груди и са болом му утисне отров у тело. Уз урлик, младић га тресну руком и стршљен паде у бару. Пре него што ће га смрскати његова тешка папуча, могао је да види десетине инсеката како слећу на двориште у загрљај спасоносне воде. Аутомобил је пројурио тргом.

Beokult: Gradske priče

2011-01-07T17:28:00.006+01:00

Pod naslovom "Budućnost je njihova", praznično izdanje emisije "Beokult" posvećeno je mladim umetnicima. Što se književnosti tiče, ekipa RTS-a uradila je prilog sa promocije Gradskih priča u KC Grad i uzela izjave od nekih učesnika: Slobodana Bubnjevića, Predraga Milojevića i Aleksandra Đuričića. Moderatorka: Tijana Spasić.

Najava emisije na RTS-u

The Split Mind

2010-12-20T00:52:00.001+01:00

Izašao je novi, osmi po redu The Split Mind, časopis za književnost i kulturu studenata Filozofskog fakulteta u Splitu. U njemu je i jedna moja kratka priča: Baba.

Ceo sadržaj se može preuzeti sa adrese: http://www.box.net/shared/s3deqjrhhy, a priređivači rade i na elektronskoj verziji.

Promocija zbirke Gradske priče u izdanju Kulturnog Fronta

2010-12-07T15:49:00.005+01:00

21.12.2010, 20:00
Učestvuju: Vladimir Krakov (Beograd), Ksenija Kušec (Zagreb), Predrag Milojević (Mladenovac), Aleksandar Đuričić Ash (Beč), Vitomir Jovanović (Beograd), Slobodan Bubnjević (Pančevo), Raša Todosijević (Beograd) i priređivači: Tijana Spasić (KC Grad) i Mirnes Sokolović (časopis "Sic!", Sarajevo)

Od 21h, u sklopu promocije će koncertni nastup imati subotički bend “Pionir 10”.

Zbirka "Gradske priče" - prvo izdanje Kulturnog centra "Grad" - konačno je pred čitaocima!

Nastala kao rezultat konkursa za najbolju kratku priču na srpskom, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom jeziku - odnosno na jezicima koje nije potrebno prevoditi i koje razumemo i kada ne znamo baš svaku upotrebljenu reč - zbirka "Gradske priče" neuvijeno i uzbudljivo odgovara na pitanje kakvi su zaista gradovi danas i ko su njihovi stanovnici.

Autori "Gradskih priča" nude nove i neočekivane poglede na već poznate teme, a zadiru i u oblasti koje su do sad bile neistražene ili retko obrađivane (priče koje se odvijaju u romskom miljeu, bavljenje homoseksualnošću kod mladih itd).

Na promociji ćete imati priliku da saznate više o tome kako je knjiga nastajala, upoznate se sa autorima, i što je najvažnije - čujete kako neke od priča zvuče uživo!

Zbirku su priredili: Tijana Spasić (urednica književnog programa KC Grada), Mirnes Sokolović (urednik sarajevskog književnog časopisa "Sic!" i Božidar Pavlović, kritičar zagrebačkog književnog portala "Booksa")
Sadržaj:
1. Neven Ušumović: "Vinaverova djeca"
2. Mima Simić: "Kesteni"
3. Nenad Jovanović: "Kobila"
4. Vladimir Krakov: "Bermudski trougao"
5. Marko Dejanović: "Dječak koji je raspleo Gordijski čvor"
6. Maja Karačić: "Krijesnice"
7. Josip Ergović: "Amok"
8. Ksenija Kušec: "Dva mora"
9. Predrag Milojević: "Beg"
10. Ruždija Sejdović "2110"
11. Aleksandar Đuričić Ash: "Karmina i mesečeva reka"
12. Vitomir Jovanović: "Don Kihot"
13. Slobodan Bubnjević: "Jevanđelje grešnog Gligorija"
14. Željko Funda: "Riblji anđeo čuvar"
15. Goran Karanović: "Kapetan Hrabrost i 20 maraka"
16. Raša Todosijević: "Kabalistička priča o kraju sveta"/"Ulaz u raj ili kraj istorije"

Пророк

2010-11-04T15:50:00.003+01:00

Сунце је топило смолу и онда се она могла ишчачкати из спојева бетонских плоча поређаних на крову зграде; хладна, била је превише тврда и сувише јако утиснута у храпаве бетонске поре. Лети смо се углавном бавили тим пословима; правили смо куглице од смоле и гађали пролазнике што су се враћали с посла, дуго и бесциљно скитали по ћошковима насеља у коме смо одрастали.
Да би дечак могао да напусти свет игре и слободе, мора их потиснути из себе: онда је спреман за тражење згодних жена које се сунчају по крововима зграда и испитивање значења њихових облих тела; ово служи овоме - нагађали смо чим су сви око нас почели да говоре да смо ушли у пубертет, а оно друго, већ - нечему другом. Ипак, начин да се открију мистериозна значења израза које смо чули у хвалисањима старијих момака који су игнорисали страх ходајући ивицом заштитног зида пресвученог танким зарђалим лимом на крову троспратнице, што се угибао и крцкао им под ногама док су ризиковали смрт и раширених руку балансирали ивицом живота као артисти из циркуса, било је самостално трагање за решењима загонетки које су се у великом броју откривале пред нама.
Нисмо сумњали у сигурност света одраслих, али смо ипак почели да градимо сопствена скровишта. Кров на коме смо се укотвили наткривен је узаним украсним гредама које га обухватају целом дужином, а изнад сваког улаза се завршавају са великим платформама у чијим су пукотинама запушеним маховином и обраслим ниском травом повремено ницале и закржљале брезе. Са греда се у даљини види кућа мог деде, окићена грчким окер црепом који је чини необичном и разликује од уобичајених континенталних двоводних кровова. И сам поглед на то место донео би ми осећај топлине: у старом сеоском креденцу, боје која се не би могла дефинисати ни као плава ни као зелена, мој деда за кога се говорило да никада није одрастао, чувао је ствари неуобичајене за човека његових година; најлепше и најчистије кликере који су се могли наћи у старој Југославији, а који су му стизали са излета и летовања остарелих ратних другова из Сплита, Врњачке бање или Бледа; комплетне колекције албума самолепљивих сличица са светских првенстава у фудбалу; ретке металне макете аутомобила и авиона, као и многе друге бескрајно занимљиве и некорисне ствари. Какве користи имаш од сакупљања тих тричарија, често би му зановетали, услед чега би се он нарогушио и нешто прогунђао. Деда је био страшно љубоморан и посвећен чувању свог блага и нико, па ни унуци, није смео без његовог присуства да приђе креденцу, који је увек био под кључем. Пар пута, наравно, заборавио је да га закључа и претурања по том чудесном извору чине најлепше тренутке мог детињства. Не могу те дане да упоредим ни са чим у животу.
С крова се на самом улазу у насеље види неугледна кућа јединог незапосленог човека у околини, за кога се говорило да намерно храмље у покушају да превари инвалидску комисију и да не постоје болести од којих је тврдио да болује. Говорили су нам да га се клонимо и да ноћу има мистериозне госте чијим посетама нико није знао сврху. Двориште мистериозног човека је било необично као и он: преко ноћи би се појављивала стабла у већ поодмаклом расту којих колико јуче није било на том месту.
Било је то непоновљиво и чудесно време. Шта бих дао за његових неколико секунди, које сам тако олако умео да трошим, мислећи да ће вечно трајати! Да ли бих откривао значења овог света лежећи на нечијој гаражи или се тресао од страха док сам слушао приче страве и ужаса и освртао се одлазећи кући кроз неосветљени улаз или на гробље у поноћ, игноришући гласове у глави и срце које је лудачки лупало, да ли сам слушао тајне које је неко у бескрајном поверењу решио једино мени да повери, давао или примао завете доживотног пријатељства - било је свеједно, све се заједно сложило у једну савршену Рубикову коцку која се не да развући ни поново расклопити. Боје среће су се утисле дубоко у сећање и њихова јачина с годинама не бледи.
Буљави и ја смо били највештији у ходању по гредама на крову. Успевали би да се без застајања за десатак секунди пребацимо са краја на крај, да истовремено осматрамо улаз у насеље са северне стране и да неприметно пратимо кретање на улици што је пузала тик уз жуто-белу зграду.
Буљави би ме позвао када би од сестре сазнао ко се сунча на крову. Тог дана је чуо да ће се на крову појавити Матилда, старија неколико година од нас, око које се распредала готово митолошка паукова мрежа прича о љубави и од које се могло очекивати да се неће стидети да покаже све оно што би друге девојке себично сакривале од клинаца распаљене маште. Њено име изговарало се са страхопоштовањем, па иако никада није виђена са мушкарцем, сматрало се да је искусна у љубави.
Попели смо се на греде са супротне стране од места на коме су се девојке обично сунчале. Била је ужасна врућина и лимови на гредама су били усијани; придржавати се рукама био је ризик који је могао донети опекотине, али смо последњих десетак метара морали да пузимо не направивши ниједан корак који би нас одао. Помисао на Матилду, о којој су већ колале приче да се сунча потпуно гола, учинила је да се претворимо у бешумне индијанске ловце из италијанских стрипова које смо свакодневно гутали. Стигли смо до последње платформе. Осетио сам како ми срце лупа из све снаге. Сачекао сам Буљавог и онда смо, раме уз раме као два најбоља друга, нераскидивог пријатељства, за кога смо руку давали да ће трајати целог живота, пришли ивици платформе и погледали ка тој неутољеној фантазији целог познатог дела света...
Пет - шест жена од неких педесетак година седело је на бетонским кровним плочама и подлактицама на рукама којима су плеле некакве чипкасте столњаке, све до једне придржавале своје беле сисетине које су им падале у крила! Погледао сам Буљавог и видео ужас у његовим очима; брзо сам га повукао ка средини платформе и запушио му уста руком јер се видело да се спремао да крикне. Узјахали смо греде и вратили се на другу страну крова.
- Убићу је, сместила нам је - викао је зајапурени Буљави, а онда смо заједно праснули у смех.
Поново смо се вратили да видимо жене у њиховом гротескном послу: најпре бисмо гледали и слушали њихове опаске о величини груди које им сметају при плетењу, а онда се повлачили дубље на платформу и ту се наизменично зацењивали од смеха и згражавали над призором који је стајао пред нама, отворено и дивље односећи у неповрат идеал лепоте малих груди које смо сматрали готово божанским, што је злокобно наговештавало разарајући ефекат старења...
Безбрижност нам је била у порама, углачана и чиста попут социјалистички топлог, готово телевизијског сунца које ће неколико сати касније заћи на западу и тај призор ће бити довољно упечатљив да се мноштво станара пре вечере окупи на крову, како би са оптимизмом посматрали смирај једног ушушканог и уобичајеног дана.

Лежао сам у жбуну испред оронуле дедине гараже са торбом на леђима и немајући више куд, тражио улаз у двориште које је постало неприступачно и туђе. Деде више нема и кућа је продата, а свет очаја наткрио је рупу без дна у којој сам се нашао.
Али, нисам тек тако достео овде. Посао којим се бавио инвалид са угла који нисмо могли да одгонетнемо, а који је у социјализму морао да крије, био је прорицање судбине. Ноћу су код њега долазиле му жене са грбавом децом, а он им је прекрштао шоље са јаком кафом и узимао последњу цркавицу од социјалне помоћи и пензија осталих за убогим мужевима ратницима. Инвалиду су одсекли болесну ногу, а он је наставио да за новац измишља лепшу судбину људима што не знају како да се ослободе терета који носе. Изгледа да га је гангрена још изједала и да је захватила и патрљак што му је остао од ноге.
Причало се да сад једним оком гледа у отисак прста у талогу од кафе, а да друго припада полицији. "Могу да ме ухвате за ова моја јалова муда", рекао је једном и додао: "ја сам последњи комуниста". Није баш све што се распада комунизам, одговорио сам му и знао сам да ме је у том тренутку замрзео.
"Шта би радио да су ти одсекли здраву ногу, да су погрешили", питао је гангренозног пророка један од шверцера. Није се збунио, само је киселим осмехом пратио смех што се орио кафаном. Гегао се на штакама по башти, а онда отишао у озидани клозет и лименом кофом захватио из чучавца; пажљиво је око поврћа у дворишној башти распоредио своје ђубриво. Препознао сам ту кофу: његов покојни отац, када би се деца успела на орах који је доминирао крајем, доносио је ту кофу пуну гована и голим рукама мазао стабло, мислећи да неће моћи да сиђу са дрвета.
Снага државе разбијала се о кариране столњаке и кожна седишта ружних, петоугаоних сепареа кафане која је никла управо преко пута куће инвалидног пророка; на њима су седели шверцери који су повремено долазили и разметали се новцем. "Ми смо по занимању шверцери", говорили су, "продајемо само робу које нема у продавницама". Ствар престижа, шта ли већ. Били су обучени у кожне, лоше скројене јакне увек отворених рајфишлуса и као да су се стапали са ружним сепареима у којима се по цео дан седели. Француска реч, сепаре, говориле су газде кафана, слој који се пео друштвеним степеницама. Негде пред крај социјалистичког доба, појавили су се инспектори које си могао да подмитиш и на државној земљи саградиш шталу која се почела називати кафаном. Сада је то било стечиште шверца - црвене петокраке пресијавале су на науљеним металним кундацима потпуно нових револвера које су, не кријући се више ни од кога, шверцери показивали гостима. "Ладна ти вода", рекао је неко од шверцера замочивши ногу до колена са све ципелом и панталонама у базен једног од људи чију смо слику после гледали међу умрлицама у новинама и та реченица се препричавала као нови косовски завет. Митови налик ономе о Матилдиној лепоти, заувек су прошли.
Буљави је почео да ради за пророка. Најпре је сео за сто испред клозета за којим је прорицао судбину с намером да га исмеје, али када је овај рекао нешто о чему Буљави није ни сањао да ико осим њега може знати, претворио се у курира и следбеника мушке гатаре. Углавном је налазио муштерије за бедну накнаду. Пророк му се поверио: одувек, вели, желим да га забодем оној надменој Матилди - и Буљави се није чудио овој ненаданој обести; време које је долазило, додало је још воде каљузи у којој је ионако било много оних који замућују блато, а готово да нико из њега није правио стазу. Буљави се бацио на задатак да Матилду приволи да пружи његовом новом газди оно што му треба. Био сам убеђен да се то никада неће десити и гадила ми се помисао на монструма који се упиње међу Матилдином лепим ногама... И Буљави ми се гадио. Претворио се у неко сасвим непознато пауколико биће, које пружа свуда своје ружне пипке. Од човека за кога бих дао руку, настала је приказа, авет која би сваки час нестајала и појављивала се из мрака омањег парка који се пружао између зграда. Када бих га питао где иде, само би ме дуго гледао застрашујуће тупим погледом.
Још је једну улогу имао Буљави. Његов газда је играо покер са шверцерима, а Буљавом је посао био да шпијунира карте противника, оде до телефона у другу собу и на пејџер мушаље поруку: "црвени има два краља и две седмице, жути..." Када би се огласило бип-бип, врач би извео застрашујућу представу: колутао би очима стежући амајлију око врата, док би хипнотичким гласом и метанишући главом по кафанском столу изговарао: "имаш два краља, две седмице...
- Имам посао за нас двојицу, - рекао ми је Буљави јуче.
Посматрао сам га. Проћелав са својих двадесетак година, уморног и празног погледа, трућао је о некаквом оружју које треба преузети од поуздане везе и предати шверцерима. Ма, нисам га ни слушао, само сам пристао мислећи да ће се појавити некаква срећа и донети ми ми новац који ће бити доваљан да заувек побегнем из ове јаме. Неколико дана пре тога сазнао сам да је почео да користи хероин. Његова девојка је скочила са крова зграде, вероватно дрогирана. А Буљави, уместо да позове Хитну помоћ, ишао је од врата до врата и тражио од станара да је одвезу у болницу. Уплашени његовим изгледом, редом су му одбијали помоћ, а он им је заузврат палицом излупао кола на паркингу. Наравно, ово му нису опростили, па су га удесили тако да је Хитна помоћ када је коначно дошла одвела и њега и девојку која је неким чудом преживела. А да сам га слушао, схватио бих да је посао обезбедио његов газда, да је све од почетка до краја чиста намештаљка. Када се све око тебе распада, распадаш се и ти. Ко би сачувао памет у тим околностима?
Следеће вечери, Буљави и ја смо кренули ка војном магацину. Осврнуо сам се за Матилдом која је прошла улицом, раменом намерно очешавши Буљавог. Није се променила, зрелост јој је дала ореол некакве богиње плодности, била је пожељнија него икад, али... Гласови који су се вукли за њом чинили су да се магија која се ширила око њеног имена претвори у нескривену и ружну пожуду. Причало се да је на некој прослави позвала све мушкарце да се смењују на њој док остали гледају. "Види, рађа курац!", викао је локални идиот гледајући сцену физичке љубави први пут у животу. Причало се да су је ударали по глави укрућеним мушкостима и да су мастурбирали око ње док се задовољавала некаквом лутком. Још неко је видео Матилду. Гангренозни врач јој је добацивао најогавније гадости које је могао да смисли. Окренула се и намигнула му - свет се опасно заљуљао.
Буљави је био нервозан и говорио је неповезане ствари: како је поштен и частан човек, како је морао да напусти школу, да су га натерали да прода стан и преварили, да је одувек био заљубљен у Матилду и да није он крив што је постала оваква, да јој је поклањао из љубави... Гледао сам га и слушао, а да суноврат у који сам се котрљао нисам примећивао. Скоро да смо били на месту састанка, када се напрасно уплашио.
- Не смем даље, - рекао је, - хајде да се вратимо.
Ја сам, међутим, био решен да обавим посао. Иако су сви моји аларми звонили, знао сам да ћу ићи до краја и покушати да искористим свако зрно наде које је могло да значи одлазак из ове пустоши. Нашао сам се са куриром и покупио торбу пуну револвера, бомби и муниције. Све је ишло глатко. По договору сам кренуо до кафане у којој је требало да ме чекају шверцери. Мрак, погашена светла. Али, светлело је преко пута, код пророка. За сваки случај, нисам отишао право на врата, већ иза куће, па поред клозета, до прозора у задњем делу куће. Гвирнуо сам. Буљави, сав отечен од батина, седео је на столици у присуству два - три инспектора, са све шверцерима у кожним јакнама око њих. Идиот је отишао у полицију и све испричао. А можда је све већ и било спремно, требала им је жртва коју ће оптужити, па им је покварио планове...
Где отићи са торбом пуном туђег оружја? Тражиће ме и полиција и криминалци и наркомани. Кроз суседни прозор чуло се стењање. Док сам ја размишљао шта да урадим, врач је, скакућући на једној нози потпуно го, оклембешене стомачине и патрљка од одсечене ноге захваћеног ружичасто - црним тракама гангрене, заскакао Матилду, којој је око руке још било везано провидно гумено црево. Исповраћао сам се. Свет се опет љуљао.
Изашао сам из дворишта, па лево, избивши тик испред дедине куће. Легао сам у жбун испред оронуле гараже са торбом на леђима и немајући више куд, тражио улаз у двориште које је постало неприступачно и туђе. Деде више нема и кућа је продата, а свет очаја наткрио је рупу без дна у којој сам се нашао. Некада је требало само да станем близу дедине куће и пут успоменама је био отворен: срећа детињства била би удахнута пуним плућима. А данас нема места на овом свету које ми није затворило врата испред носа.
Ипак, познавао сам сваки сантиметар овог краја. Питао сам се да ли је дедин стари креденац на истом месту, постојала је могућност да га нови власник није дирао, а ко зна, можда је унутра још увек и дедино благо... Отишао сам иза гараже и муком се провукао кроз скривени отвор за који сам претпостављао да га нису зазидали, јер и нису знали за њега, вукући торбу са оружјем на леђима. Запахнуо ме ужасан смрад оронуле просторије. Стао сам у средину собе и тупо гледао: креденац дединих тајни, то свето место мог детињства на коме су се благо преламала улична светла, био је умазан изметом, а са његових полица, које су некада криле толико чаробних ствари, извиривале су зачуђене кокошје главе, кривећи вратове како би ме боље виделе...

Куће у ваздуху

2010-10-27T22:36:00.001+02:00

Изашао је нови Алмин зборник веома кратких прича, под именом Куће у ваздуху. У њему су и три моје минијатуре:

- Промоција

- Интернет

- Мексико.

Цела е-књига се може преузети са Алминог сајта:

http://www.alma.rs/lib/savremena/Kuce-u-vazduhu.zip

Калеидоскоп

2010-10-02T09:41:00.006+02:00

Када покушава да напише нешто о српском или уопште регионалном колориту, аутор би на очи требало да навуче ону шарену ствар коју смо као даца добијали на поклон од рођака што су се управо вратили са вашара. Не могу да се сетим народног израза за ову направу, а иначе се зове калеидоскоп и функионише помоћу малих огледала која су из разних углова усмерена на парче витражног стакла.

Тако отприлике изгледа предео који покушава да опише: шарена, недефинисана и занимљива околина, са онолико углова гледања колико је и тих малих, покварених огледала која искривљују поглед на свет ономе ко покуша да гледа у то шаренило. Шта је овог пута покренуло окретање огледалаца и зашто се поново намећу иста питања?

Интересантан догађај се десио у никшићкој железари. Председник синдиката је ушао у канцеларију управе и саопштио власнику да га више не сматра таквим и дао му рок од пар сати да напусти фабрику. Каже, изневерили сте уговор са владом Црне Горе и социјални програм и можете да се чистите. Али, ни власник се није одмах дао збунити. Није ваше да мислите о томе, испробао је сигурни рецепт, идите да радите. Међутим, свест о функционисању живота из перспективе богова са Олимпа и морнара што се за живот боре са олујом коју су му ови са планине послали, очигледно није иста, па је и језик којим они говоре сасвим случајно заједнички.

И то нас враћа на поменута и контрадикторна питања:

1. Има ли разлике између израза и односа роб-pобовласник, газда-радник, власник-запослени? Да ли радник треба мисли да је он у таквој ситуацији јер су се лоше поделиле карте, па ето, овај живот је само свакодневно туцање камена, машћење руку у радионици и испијање пива са истим таквим људима, што су мало цењени и лоше прихваћени у владајућим и другим елитним круговима?

2. Како је дошло до легализације поретка у смислу оспоравања права савременим запосленим људима да са власти свргну елиту која је малобројна, а та иста елита велича успехе нпр. Француске револуције, која је са власти оборила режим који је са 800 000 људи управљао обесправљеном масом од 20 милиона становника, чији просечни животни век није прелазио 25 година старости? Па, у чему је разлика?

3. Ко тврди да има права да говори у име радника и уопште узевши - запослених? Можда они баш желе да раде по 14 сати дневно? Или, са друге стране, ко сме да наруши једну од светиња капитализма - осмочасовно или чак краће радно време? Да ли у име радника имају право да говоре синдикалци, комунисти или можда либерали? Ко треба да мисли о процесу рада, ако не радник? Власник? Јер је његово предузеће? Па зашто онда не ради сам у њему? Он плаћа раднике да раде! А зашто онда није исплатио зараде году дана? Нека напусте фирму ако нису задовољни! Морају да хране породице! Шта се то власника тиче? Не тиче га се, наравно. Па, неће ваљда да мисли о нечему о чему нема обавезу да мисли? Али, да ли револуције избијају зато што су радници гладни или зато што им је досадно? Ајде, сетимо се неког турског дембела који је лежећи на јастуцима и пушећи опијум оборио власт у Турској! Не, то су радили само упрни, аскетски усмерени левичари у озбиљно планираним акцијама.

Калеидоскоп се врти. Људи у фабричком кругу железаре принуђени су да живе од своје плате, као и остали људи који раде по болницама, школама или кафанама - свеједно. Трајни губитак посла обично значи одлазак у сиромаштво. А ње нема или је мала и недовољна за озбиљан живот. Власник одлази у владу Црне Горе, шеф полиције креће са њим у фабрику праћен чувеним батинашима којима се служио још чувенији Зеко Мали (Зеко су га звали због зелених очију) - црногорски књаз Данило Петровић, познат по реченици: "погледајте колико сам мали, али ћу вам бити већи од Ловћена" и поруци Бјелопавлићима: "ако вам дођем с војском, заборавићете Омер-пашину годину", а кога је због преживљених увреда отрованим метком убио Тодор Кадић у которској луци 1860. године. Испада да полиција иде у пратњу да би чувала батинаше.

Завртиш још мало та огледалца и дођеш до 5. октобра 2000. године. Милошевић је изгубио изборе, али неће да се повуче - шаље батинаше на разљућене победнике избора. Шеф батинаша, међутим, има калеидоскоп, па и он врти огледала у њему: прелази на страну победника, да би га касније, 2003. године - убио.

Оно што је најважније је и најгротескније: ниједан штрајк се не напреже до краја својих могућности и решавања свих захтева; испуњавају се само они који су дефинисани као компромиси. Тако се и завршавају, са веома мало решених питања. А искуство синдикалних побуна и историја штракова кажу да је успешан само онај штрајк у коме се испуне баш сви захтеви и када се одолева притисцима и примамљивим општим и личним понудама. Наравно, услови рада се преливају из сектора у сектор привреде и мањак права у металургији значи да их неће бити ни у просвети, здравству, пољопривреди...

Крах је највероватнији сценарио никшићког штрајка. Радницима је, осим егзистенцијалних разлога, избијена из руку свака друга основа за постављање питања. Чак и ту их је могуће преварити и рећи им да лоше живе јер се тако мора. Можда и не поверују, али ништа Вас не кошта да пробате: у нашим крајевима циљеви се остварују само док има вашара и калеидоскопа...