Pitomci VRS

Преминуо Радован Бућо Говедарица 1969 - 2022

noreply@blogger.com (Unknown) — Wed, 31 Aug 2022 07:44:00 +0000

ПРЕМИНУО ГЕНЕРАЛ БОЖИДАР ДЕЛИЋ

noreply@blogger.com (Unknown) — Wed, 31 Aug 2022 07:35:00 +0000

Данас је у Москви преминуо пензионисани генерал-мајор Божидар Делић (1956-2022), потпредседник Народне скупштине Републике Србије.

Генерал Делић је за време рата у Босни и Херцеговини био начелник штаба Билећке бригаде Војске Републике Српске, а потом и командант 549. механизоване бригаде Војске Југославије током рата на Косову и Метохији. Његове снаге су учествовале у бици на Паштрику против терористичке ОВК и НАТО.

У три мандата је био народни посланик и потпредседник Народне скупштине Републике Србије (2007-2008, 2008-2012, 2022). Последњих година био је ангажован у ветеранским организацијама, а био је и председник удружења ветерана Херојска 549. моторизована бригада Цар Душан Силни.

Вечна му слава!

Радан Остојић из Бијељине нови предсједник БОРС-а

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Wed, 01 Jun 2022 18:29:00 +0000

Након што је Миломир Савчић разријешен са мјеста предсједника, на данашњој сједници Скупштине Борачке организације Републике Српске за новог предсједника узабран је Радан Остојић из Бијељине.

За Радана Остојића је гласало 78 од присутних 122 делегата Скупштине Борачке организације. Нови предсједник је истакао да ће се залагати за јединство БОРС-а и да га у рјешавању проблема разједињености чека велики посао.

"Да би се могло рјешавати основно питање и основни програмски циљеви а то је побољшање положаја и побољшање услова живота борачких категорија, предуслов је да се среди стање у Борачкој организацији, значи први мој задатак и циљ јесте, да би уопште могли да се боримо за побољшање положаја, јесте да што прије средимо односе у Борачкој организацији, да дефинишемо та питања и те приоритете којим морамо да се бавимо и да идемо према институцијама система да тражимо и захтијевамо рјешавање тих проблема“, истакао је Остојић.

Када је у питању непозива оставка коју је поднио предсједник Предсједништва Борачке организације Александар Савић, Остојић истиче да је Савић нелегално изабран и да се већ дуже вријеме у Борачкој организацији крше правила што доводи до разједињености. Остојић је казао да Савића и даље сматра чланом Предсједништва и да ће разговарати са њим.

"Једноставно се урадило да се створи нека већина у Предсједништву, онда је у Предсједништву смијењен на нелегалан начин и Рогић, онда је изабран на нелегалан начин Ацо Савић, и онда је то ишло, што сам вам рекао све се крши, крши, крши и ево дошло је до чега је дошло. Ацо Савић, синоћ је организована сједница Предсједништва и по мојој информацији они су Ацу Савића смијенили на сједници Предсједништва која је била синоћ. Сматрам да је Ацо и даље члан Предсједништва, сматрам да треба да долази на сједнице и ево први кажем пружићу руку и њему да разговарам с њим“, наводи Остојић.

Данашњу сједницу Скупштине напустило је неколико десетина делегата, након што није усвојен приједлог да се са дневног реда скине опозив, сада већ бившег предсједника БОРС-а Миломира Савчића.

Преминуо командант Вучијачке бригаде Војске Републике Српске

noreply@blogger.com (Unknown) — Thu, 10 Mar 2022 18:53:00 +0000

Преминуо командант Вучијачке бригаде Владета Живковић.

"Са тугом у срцима обавјештавамо саборце и грађане Републике Српске да смо јуче изгубили још једног српског витеза. Заувијек нас је напустио командант Вучијачке бригаде Владета Живковић или само Жиле како су га звали саборци. Срце пуковника Владете није издржало и јуче је престало да куца", наведено је у саопштењу.

Потпуковник Владета Живковић је поријеклом из околине Варварина у Србији. Када се ЈНА повлачила из тадашње СР БиХ, он је остао и постао један од организатора одбране на Вучијаку простор између Дервенте, Модриче и Подновља.

"Одмах на почетку одбрамбено-отаџбинског рата, као капетан постављен је за команданта 1. Вучијачке лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске, са којом је водио тешке борбе у Посавини у садејству са Другом посавском из Шамца против шест усташких бригада доведених из Хрватске", наведено је у саопштењу.

Озренци и Возућани га памте као омиљеног команданта и одличног стратега у борбама на Свињашници љета 1994. када је у садејству са 4. Озренском лаком пјешадијском бригадом/ сломио офанзиву Трећег корпуса такозване Армије БиХ у операцији "Брана-94".

Тешко је рањен, у априлу 1995. године, у рејону села Шеварлије код Добоја од нагазне мине.

"Након рата био је драги госта народа на Вучијаку и добојској регији".

Пуковник Владета Живковић биће сахрањен у суботу, 12. марта у Београду.

"Почивај у миру, јуначе и хвала ти за све што си учинио за наш Српски народ!".

На данашњи дан, 14. фебруара 1993. године, од последица тешког рањавања, преминуо је Вељко Миланковић

noreply@blogger.com (Unknown) — Mon, 14 Feb 2022 15:49:00 +0000

На данашњи дан, 14. фебруара 1993. године, од последица тешког рањавања, преминуо је Вељко Миланковић оснивач и командант батаљона „Вукови са Вучијака”.

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио подручја где су вековима живели Срби. Одлази у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана, првог команданtа ЈЕДИНИЦЕ. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник. По завршетку обуке унапређен је у чин поручника.

У родном крају формира јединицу „Вукови са Вучијака”. Убрзо он и његови „Вучјаци” постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе за одбрану српског народа: Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина...

Крајем фебруара 1992. године поручник Вељко је био рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији, одакле је пребачен у Бања Луку где је оперисан и потом превезен на ВМА, ради даљег лечења.

Веома значајну улогу је имао у пробијању „Коридора Живота”. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је међу првима био у пробијању коридора.

Као командант јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добор Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992.).

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима рата по нападу коју си извели 1992. године: Момци вечитог поручника Миланковића извели су једини класичан јуриш „на нож” у Одбрамбено-отаџбинском рату. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКУ!” полетели грудима на непријатељске ровове. Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.

Вељко је тешко рањен 4. фебруара 1993. године у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) када је током дејства артиљерије у операцији Масленица погођен у десну страну груди. Преминуо је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је у родној Кремни.

Дана 23. јуна 1993. године посмртно је одликован орденом Милоша Обилића, а у филму „Коридор 92” није ни споменут.

Вејчна му слава и хвала!

Генерал-мајор “Славко Лисица”

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Sat, 29 Jan 2022 07:37:00 +0000

Генерал-мајор “Славко Лисица”

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Sat, 29 Jan 2022 07:33:00 +0000

Како је угашена Војска Републике Српске!?

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 28 Jan 2022 09:56:00 +0000

Настанак Војске Републике Српске (ВРС) и њен ратни пут, већ је увелико познат. Али њен пут ка нестанку мало је познат и није уопште испричан у српској јавности. Оно што јесте познато да се постојање ВРС у послератном периоду одвијало у веома сложеним и тешким унутрашњим и међународним околностима.

То се прије свега односи на повратак ВРС у касарне, које су пратиле и контролисале према Споразуму о регионалној контроли Мултинационалне снаге за спровођење или имплементацију мира (ИФОР), које су бројале 60.000 војника, са снажном и робустном техником, под вођством НАТО, са веома широким овлашћењима да предузимају све неопходне кораке за спровођење и поштовање одредби Споразума, укључујући и употребу силе. Послије годину дана, 20. децембра 1996. године снаге ИФОР су замењене Мултинационалним војним снагама за стабилизацију мира (СФОР), које су у почетку бројале 32.000 војника, такође под вођством НАТО и проширеним мандатом.

Функционисање Војске Републике Српске под притисцима

Република Српска била је у тешкој економској ситуацији и једва да је могла да финансира голо преживљавање Војске и подмиривање њених елементарних потреба.

"Током 1996. године, по налогу најодоговорнијих људи у Републици, организоване су бескрупулозне пропагандне акције на блаћењу челних људи ВРС. Преко државних средстава јавног информисања непрекидно се захтевало чишћење војничких редова „гвозденом метлом". Главни штаб ВРС (ГШ ВРС) је, не чекајући наређења од јануара 1996. године, сходно Дејтонском споразуму, обезбеђивао имплементацију војног дела споразума уз истовремено спровођење реорганизације војске, настојећи да обезбеди потребан степен борбене готовости и спречи сва изненађења. Главни штаб ВРС непрекидно је тражио превазилажење несугласица и јачање одбране. Када је дужност председника РС преузела Биљана Плавшић, очекивало се да ће се сукоб војног и државног руководства моћи превазиђи. Од државних органа је тражена подршка како би се кадрови задржали у ВРС као професионалци. Средства нису стизала. Многи војни специјалисти су напуштали војску. Затражено је више бриге за борце, ратне војне инвалиде и породице бораца.

У то вријеме најодговорнији у Републици Српској су заборавили, или нису желели да знају, да су се муслиманске и хрватске снаге непрекидно наоружавале и да су их амерички и инструктори других земаља обучавали.

"Врло неодговорно су се посматрали борбени покличи Алије Изетбеговића и његових генерала за насилну реинтеграцију Босне и Херцеговине. Присуство међународних снага и обећања светских моћника нису гарант мира и слободе српског народа. Војска Републике Српске била је и морала остати тај гарант и њом се нико није имао право поигравати, посебно након толиких жртава. Таква упозорења Главног штаба нису наилазила на разумевање. Крајем 1996. године, дошло је до ескалације у неспоразуму између Врховне команде и ГШ ВРС. Мало је недостајало да јединице МУП РС отворе ватру на јединице ВРС. Цивилна власт, одбијала је да разговара са представницима војске. Унутар Српске долази до подјеле на источни и западни дио РС. Док је народ био уз своју војску, политичари и ратни профитери који су сада постали легални „бизнисмени", били су спремни да употребом снага МУП пуцају и на народ и на ВРС. Међутим, било је и разумних људи са обе стране, тако да није дошло до крвопролића, које би одговарало непријатељима Српске. Међутим, политичко руководство уз помоћ страног фактора је дуго изражене несугласице са војним врхом окончало без реалног и објективног сагледавања узрока и што је још важније, без изналажења најцелосходнијих рјешења која би обезбједила континуитет војске и одбрану српског народа.

Указом председнице Републике Српске Биљане Плавшић, крајем 1996. године, пензионисани су и престала им је служба у Војсци Републике Српске: генерал-пуковник Ратко Младић, генерал-потпуковници Манојло Миловановић и Милан Гверо, генерал-мајори Здравко Толимир, Петар Шкрбић, Радивоје Милетић и Здравко Томић и пуковници Петар Салапура, Љубиша Беара, Саво Сокановић, Милован Милутиновић сви из Главног штаба ВРС, генерал-мајори Живомир Нинковић и Божо Новак, командант и начелник штаба В и ПВО, генерал-мајори Радован Грубач и Миладин Прстојевић, командант и начелник штаба Херцеговачког корпуса, генерал-мајор Грујо Борић, командант Школског центра ВРС, генерал-мајор Будимир Гаврић, начелник штаба Источно-босанског корпуса, генерал-мајор Владимир Арсић, командант Оперативне групе „Добој" и још 108 високих официра ВРС, како је јавила служба информисања председника Републике Српске.

На Савиндан 27. јануара 1997. године, у Банском двору у Бања Луци уприличена је свечаност, коју је заказала Биљана Плавшић обележавајући испраћај у пензију 17 генерала ВРС. Позвано је 13 генерала који су пензионисани крајем 1996. године, и четири раније пензионисана (крајем 1995.) генерала ВРС. На заказану свечаност дошла су само два пензионисана генерал-мајора: Владимир Арсић и Станислав Галић. Био је то реалан след догађаја након непримјереног блаћења старјешина војске, посебно генерала Главног штаба на републичким средствима јавног информисања када су силом и без речи најурени из војске, а у којој су, то зна цио српски народ, живјели, радили и борили се заједно са својим борцима протеклих пет ратних година.
Убрзо затим, на основу наредбе председника Српске, приступа се устроју ВРС и развоју сада већ Генералштаба ВРС, за чијег ће првог начелника бити постављен генерал-мајор Перо Чолић.

" Још тада су странци видјели у ВРС „реметилачки фактор", у њиховој тежњи да саботирају спровођење Дејтонског споразума. Али тада још увијек нису смјели ударити директно на ВРС, већ су то покушали преко поткупљивих српских политичара, да они умјесто странаца уруше ВРС и на крају да је и укину. Све мање средстава је било за одржавање борбене технике, за набавку резервних делова, за редовно опремање нових генерација младих војника и за друге потребе. О некој модернизацији и осавремењавању борбених и, уопште, материјално-техничких средстава није се могло ни размишљати. Објекти у касарнама и техника на отвореном рапидно су пропадали. Вишкови наоружања, борбене технике, опреме и муниције малим дијелом су продавани, а претежно уништавани.

Мали буџет за Војску, константно је био изложен притисцима за додатно смањивање, дијелом због општег сиромаштва, а дијелом због притисака иностраног фактора. Тако је свако смањење Војске са одобравањем и олакшањем прихватано. Евидентно, све је било усмјерено ка потпуном слабљењу и обезвређивању ВРС, како би се на крају, и укинула.

Током НАТО агресије на СРЈ 1999. године, део старешина В и ПВО ВРС, прије свега ракеташи са РС Куб били су распоређени у јединицама ПВО ВЈ на РС Куб. Они су са својим колегама провели 78 дана рата на ватреним положајима. По завршетку агресије старешине из ВРС су се вратиле назад у своју јединицу у Републици Српској.

Последице које је НАТО агресија оставила на РВ и ПВО ВЈ посредно ће се одразити и на стање В и ПВО ВРС. То се посебно односило на одржавање ваздухопловне технике као и на школовање стручног кадра.

" Потребно је навести да сама ВРС, за разлику од МУП РС, никада није била „у милости" цивилног политичког руководства Републике Српске. Од 2002. године започињу припреме за „укидање" ВРС. Сама ВРС била је трн у оку дијелу „међународне заједнице", те су чињени велики напори да се ВРС укине. Фабриковане су афере, смењивани генерали, често су били забрањивани летови српских ваздухоплова како они школске намјене, тако и хуманитарне намјене, а све с циљем да се српски војник натјера да буде послушан „новом свјетском поретку". ВРС је одолевала том притиску све до краја 2005. године, када је извршена последња чистка старешинског кадра (завршена половином 2008. године). Будући да ВРС током НАТО агресије на СРЈ, није била конструктивна војна сила, већ војна сила коју је НАТО посматрао као противника, те је због тога морао приступити сталном посматрању војних објеката на простору Републике Српске. Војни објекти ВРС стално су били под присмотром снага СФОР. Нерјетко су на улазу испред касарни били стационирани војници СФОР са борбеним возилима, док су издвојени објекти и складишта покривана сталним патролама. То НАТО није могао никако да заборави Српској.

Улога Стивена Бучија у нестанку ВРС

По завршетку Агресије, пре свега САД су могле да приступе спровођењу свог пројекта – нестанку ВРС и стварању ОС БиХ.

" У августу 2000. године у БиХ долази војни аташе из САД Стивен Бучи, који до тада није био присутан у Сарајеву. У исто врјеме он предаје акредитиве Сталном војном комитету БиХ, неуставном органу. Осим тога, он наводи да је разлог његовог доласка признавање „уставних овлашћења које Председништво БиХ има над Оружаним снагама у БиХ". То је такође била још једна неуставна категорија, јер је Врховни командант ВРС био председник Републике Српске. Али то прије свега САД није много занимало. Намерјно или случајно, његов долазак је претходио догађајима који ће се одиграти 5. октобра 2000. године у СРЈ. Победом ДОС у Србији, доћи ће до захлађења односа између СРЈ и Српске, што ће се посебно одразити на војну сарадњу између тадашње ВЈ и ВРС. Српска ће у будућим догађајима око ВРС, остати без значајне подршке Србије. Она ће послије побједе ДОС-а и дисолуције СРЈ прво у СЦГ, а потом и одвајањем Црне Горе из заједничке државе бити заузета око очувања своје државности, не имајући снаге да помогне Српској. Србија ће своју државност и суверенитет вратити тек 5. јуна 2006. године. До тог времена, Српска ће изгубити бројне надлежности добијене Дејтонским споразумом укључујући и Војску. Да ли је то било баш случајно или не?Распуштањем 30. Кадровског центра 2002. већи дио старјешина из ВРС враћа се у ВЈ, што додатно урушава ВРС), самим тим смањује се бројно стање ВРС. Исте године основан је Генерални секретаријат Сталног комитета за војна питања БиХ.

Током 2003. године обиљежен је дан ВРС. Формирана је комисија за реформу одбране у БиХ. Изгласан је први Закон о одбрани БиХ (неуставан закон), којим је формирано Министарсво одбране БиХ (неуставан орган). Током 2004. године именован је први министар одбране БиХ, Никола Радовановић (по националности Србин), који је има респектабилно војно образовање које укључује завршену војну академију КоВ, генералштабну школу, Краљевски колеџ за одбрамбене студије у Лондону. Завршио је и постдипломски студиј међународних односа и дипломатије на Универзитету у Оxфорду у Великој Британији. Сами донесите закључак! Именована су четири генерала из ВРС у ОС БиХ. Постављен ланац командовања у ОС БиХ. Формирана Почасна јединица ОС БиХ. Већ 2005. године донесена је Одлука Председништва БиХ за опредељење БиХ у чланство у НАТО. Прекинуто је служење војног рока. Комисија за реформу одбране у БиХ завршила је са радом. Донесен је други Закон о одбрани БиХ. Донесен је Закон о служби у ОС БиХ. Укинуто је Министарство одбране Републике Српске и Војска Републике Српске, све ми се чини уз нашу огрому сарадњу!

Војска Републике Српске која је извојевала у рату Републику Српску и осигурала да Република Српска постоји оваква каква је данас, званично је укинута 1. јануара 2006. године и то од стране политичара Републике Српске и то без референдума, а који је морао бити организован за тако важно питање. Укидање Војске Републике Српске је извршено под великим међународним притиском западних сила у циљу сламања војне силе Републике Српске, једине им препреке, а све ради тога да би западне силе на челу са НАТО имале фактичку контролу над овим простором и да би могле несметано да испуне своје геополитичко-офанзивне циљеве како у Републици Српској тако и на Балкану.

" Иако по Дејтонском мировном споразуму није било предвиђено да се укине Војска Републике Српске, српски политичари из Српске су кукавички устукнули пред Западом, нису имали храбрости или воље да им се супроставе, и предали су Војску Републике Српске без одобрења народа, под заједничку команду донедавно непријатељској војсци, те на тај начин укинули једини гарант очувања и одбране Републике Српске. Ово је вјероватно и једини овакав случај у свијету, тако да је удар на Војску Републике Српске, односно њено укидање био је један од најважнијих циљева западних земаља које су уз помоћ домаћих политичара и оствариле свој циљ. Првенствено због тога јер је Војска Републике Српске у то вријеме била веома респектабилна војна сила на овим просторима.

Да би се војска укинула и одбрана Републике Српске препустила Сарајеву, Влада Републике Српске је покренула иницијативу за измјену Устава Републике Српске у складу са закључцима Народне скупштине, закључцима Владе и у вези с Одлуком Народне скупштине, а којима је дата сагласност за пренос надлежности у области одбране с Републике Српске на Сарајево.

Посланици у парламенту Републике Српске су усвојили Уставни закон за примјену амандмана на устав Републике Српске којим се надлежности у подручју одбране Републике Српске преносе на Сарајево, чиме је од 1. јануара 2006. године престао да буде на снази Закон о војсци Републике Српске, а којим су се законом Министарство одбране и Војска Републике Српске трајно укинули, а наоружање и техника у највећем дијелу уништили или продани под сумњивим околностима трећим земљама или су их западне земаље продавале земљама у сукобу и „опозицијама" зарад „демократије".

Посланици парламента Републике Српске тада су усвојили Закон о престанку важења закона о одбрани и Војсци Републике Српске, а парламент Републике Српске тада је овластио премијера Перу Букејловића да потпише Споразум о преносу надлежности одбране са Републике Српске на Сарајево.

Важно је напоменути да је и Закон о одбрани БиХ, са чланом 84. о активностима за придруживање НАТО-у, донијет у размаку од мјесец дана са Законом о престанку важења закона о Војсци Републике Српске (о укидању ВРС), а који је потписао тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић.

" Од свега овога не би ништа ни било, да не постоји Закон о одбрани са чланом 84., а који се односи на НАТО. Њега је донијела Скупштина БиХ, а у којој је, у овоме случају, опет, било доста политичара из Републике Српске. Закон је прије него што је дошао у Скупштину, морао проћи двоструку процедуру. И то, кроз Представнички дом у којем сједи 42 представника, а трећина је из Републике Српске. Да би се Закон уопште усвојио као предлог, морала је да гласа трећина посланика из Републике Српске – што је очигледно и било. Прошао је и Дом народа у којем сједи 15 заступника од којих су пет из Републике Српске и морала су три делегата из Републике Српске да гласају да би уопште закон прошао даље. Важно је напоменути да су политичари из Републике Српске из свих политичких опција, и нажалос исти су и данас на политичкој сцени Републике Српске, без било какве одговорности за њено тренутно лоше политичко и економско стање.

Шта неколико деценија послије

Проблем са Оружаним снагама БиХ уочени су од самог њиховог формирања. То стање највише кулминира у поводу обиљежавања прославе Дана Републике Српске 9. јануара, сваке године. Двоструки аршини, те једнострана примјена Закона од стране Муслиманског и Хрватског војног руковдства константно урушавају дигнитет Републике Српске као и Скупштине Републике Српске, односно њених Закона и Одлука поводом Дана Републике Српске, те припадници Репблике Српске који су у ОС БиХ трпе огромна понижења по овом питању кроз разне дискриминирајуће поступке поводом овог датума као и свих других Републичких празника. Ови константи покушаји отварају бројна питања и појачавају сумњу у функционисање МО и ОС БиХ на овом принципу.

И сам председник Републике Српске Милорад Додик је истовремено изјавио „да је укидање ВРС несрећна одлука".

" Ипак треба бити прецизан и рећи – Укидање ВРС је историјски промашај, срамна одлука коју су појединци донијели, не схватајући сву тежину те одлуке. За неке одлуке треба знати, да их политичари не могу дониети јер немају ту надлежност. За неке одлуке надлежан је сам народ и он те одлуке може донијети само на референдуму. Није срамота питати народ, срамота је не питати исти. Референдум је најлегалнији облик изношења слободе иступања и ставова једног народа и исти је потребно употребљавати свакоднево, ако је потребно и 365 дана у години!

DUGO SU KRILI OVAJ MLADIĆEV SNIMAK: Ja vašu decu i vas spašavam, a naša deca su pobijena 1992. godine u kanjonu Žepe!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Wed, 14 Jul 2021 18:34:00 +0000

General Ratko Mladić rođen je u selu Božanovići kod Kalinovika. Od 1965. je bio oficir Jugoslovenske narodne armije do njenog raspada 1992. Uhapšen je 26. maja 2011. godine u selu Lazarevu kod Zrenjanina.

Haški tribunal osudio ga je na doživotnu kaznu zatvora. Šta se zapravo događalo u Srebrenici 1995. godine i kako se general Mladić obraćao bosanskim muslimanima najbolje se vidi na video-snimku koji je dugo bio cenzurisan, a na kome se jasno prikazuje kako je pomagao da se zaštite civili.

Dobar dan, ja sam general Mladić, ne bojte se ništa, želim vam srećan put. Do viđenja! - govorio je Mladić muslimanskim civilima u autobusima, na šta su mu oni svaki put zahvaljivali.

Ja vašu decu i vas spašavam, a naša deca su pobijena 1992. godine u kanjonu Žepe! - rekao im je Mladić.

Nakon što je vojska Republike Srpske oslobodila Srebrenicu, sledeća na redu bila je Žepa. Posle nekoliko dana borbi, Muslimani su 24. jula 1995. godine bili prinuđeni na predaju, a bezbednu evakuaciju civila garantovao im je upravo Ratko Mladić.

OVO JE ZABRANJENI TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA: Osudili su Mladića, EU kao konglomerat zla, perverzije i kriminala, može da ODAHNE!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Wed, 09 Jun 2021 19:53:00 +0000

Goran Šarić, istoričar i katolički teolog iz Rijeke, danas se za samo nekoliko minuta suočio sa globalnom cenzurom. Drugačije mišljenje ne praštaju oni koji daju okvire i narativ, pa je objektivan tekst Šarića uklonjen samo nekoliko minuta pošto ga je objavio na društvenim mrežama. Kurir ipak objavljuje zabranjeni status istoričara iz Rijeke. Tekst prenosimo integralno i u celosti.

Zapad osudio Ratka Mladića, a tko će osuditi Zapad?

Europska Unija kao konglomerat zla, izdaje, perverzije i kriminala, sad može "odahnuti". Ili... možda je tek dobila problem? Što znači osuđujuća presuda bivšem vojnom vođi Srba u Bosni i Hercegovini? Znači li to napredak pravde i istine za bilo koga, ili samo napredak EU epštajnovske klike u obmanjivanju javnosti i prodoru snaga mraka - na istok? Pogledajte naslove medija u Hrvatskoj. Pogledajte čime obmanjuju i zaglupljuju i onako zaglupljene mase... Naslovi poput: "Tajni rat Gotovine i Mladića: Srbija je spremala pakleni plan uoči Oluje"?! Je li njima jasno da problem Hrvata nisu Srbi nego ekonomska okupacija od strane Zapada i duhovna degeneracija! Je li njima jasno da Hrvatice (kao ni Srpkinje) ne rađaju djecu i da će ovim tempom negativnog nataliteta za 50 godina nestati i Hrvatska i Srbija?!

I najvažnije, tko će i kad osuditi EU tajne i javne lidere i političke sile koje su izazvale RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI? Koji će to sud izreći osuđujuću presudu vatikanskim, njemačkim, američkim i britanskim centrima moći koji su potaknuli i rasplamsavali rat na cijelom prostoru Balkana? Ili osuda Mladića (koji je samo obični vojnik koji se borio za interese svoje nacije, kao što su se borili i ostali nacionalni lideri i generali iz BiH i bivše Jugoslavije) samo pokušaj pilatovskog pranja ruku, kroz formu Haškog suda? I da oni glume "pravdu", oni, koji su daleko više krivi od Ratka Mladića! Oni koji vrše i nameću teror zločinačke demonkracije na cijelom prostoru bivše države? Teror perverzije, teror politike proganjanja pametnih i ušutkivanja sposobnih. Teror nametanja njihovih "vrijednosti" (pa je po novom u Srbiji žena vatrogasac vatrogaskinja, a majka koja dijete udari po guzi može završiti u zatvoru).

Ovi događaji (suludo rušenje pravoslavne crkve, maltretiranje sa "non paperima o Kosovu, stotine godina robije za Srbe u Hagu...) zahuktavaju politička zbivanja u Srbiji! Srbima postaje jasno da Srbija za Zapad nikad neće biti dovoljno mala da ne bi bila velika! Srbima postaje jasno da je petog oktobra izvršen državni udar. I da su te vlasti bile izdajničke! Otvoreno izdajničke! To nije bila suradnja s EU, to je bilo lizanje dupeta onima koji su na Srbiju bacili 25 tisuća tona bombi i 600 kilograma osiromašenog urana, koji je za 30% podigao pojavu raka, leukemije itd. u Srbiji! A mnogi ljudi u Beogradu sad primjećuju i na sebi, čudne promjene...

Sad nije više pitanje presude Mladiću, ona će samo Srbe osvijestiti da više nikad ne dozvole da im na vlast dođu "tadići", "marinike", "koštunice"... odnosno oni koji su izručivali srpske generale - u ruke onima koji su dugih 77 dana i noći okrutno BOMBARDIRALI Srbiju i ubili i osakatili na tisuće građana, među njima i puno djece! Porušili državu i otrovali je kemikalijama i osiromašenim uranom! Tim razbojnicima oni su isporučivali svoje generale, čak i predsjednika! Dakle ratnim zločincima NATO zločinačkog saveza!

Koja bi država izručila svog predsjednika strancima? I onda se Čeda Jovanović čudi ako mu neki prolaznik dobaci uvredu? U drugoj državi bio bi na doživotnoj robiji.

Ja znam da su Srbi narod koji dugo trpi, šuti, pa i spava. Ali Zapad ne zna da je opasno probuditi Srbe!

EU tama se širi na istok. Tj. pokušava se širiti, pokušaj je to stvaranja prostora Tame od Londona do Crnog mora! Za stvaranje pozicija za budući napad na Rusiju! U tom smislu, Srbija je bila - prepreka, Srbija je i dalje prepreka, bez obzira na sluganstvo srpskih tzv. elita!

Srbi počinju shvaćati da u EU ne teku med i mlijeko. Jedino što svaki ne-germanski, ne-romanski mali narod može očekivati u EU je - ropstvo i teror! Dok je Srbiji OTETO 17% državnog teritorija (srpska pokrajina Kosovo), nevladine organizacije, Kostić i pojedini akademici i profesori sa Filozofskog fakulteta u Beogradu se lome da uvjere Srbe kako je njihova jedina svjetla budućnost u EU gdje Srbiju nitko ni ne zove. Interesantno je kako čovjek postane đavao kad izgubi karakter! Kako su spremni na svako poniženja, kao narkoman za gram droge kad je u krizi...

Ova današnja Srbija nije Srbija žutih, Koštunice i Tadića, koliko god se Zapad preko svojih medija - N1, NovaS i Danas trudi zombirati narod. Danas Srbi shvaćaju ono što je Aleksandar Dugin najavio još prije petnaestak godina - Srbija može promijeniti tok povijesti!

PREMINUO MILORAD PELEMIŠ: Čuveni komandant 10. diverzantskog odreda VRS izgubio bitku sa bolešću!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 23 Apr 2021 20:59:00 +0000

Bivši komandant 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske Milorad Pelemiš preminuo je u Beogradu posle duge i teške bolesti.

Komandant 10. diverzantskog odreda VRS, Milorad Mišo Pelemiš, posle jako teške i duge borbe sa opakom bolešću preminuo je u Beogradu.

Kao podficir JNA od 1983. godine bio je pripadnik Specijalne antiterorističke jedinice, preteče današnjih "Kobri". Učestvovao je u borbama na svim ratištima bivše SFRJ i važio za jednog od najboljih.

Krajem 1991. ukazom predsednika SFRJ odlikovan ordenom za hrabrost za zasluge na vukovarskom ratištu.

U žižu javnosti dospeo kao komandant 10. diverzantskog odreda VRS, kada su u julu 1995. učestvovali u borbama oko Srebrenice. U Republici Srpskoj, po naređenju Radovana Karadžića, odlikovan ordenom Miloša Obilića

Uhapšen je u Beogradu 1999. pod optužbom da je špijunirao u korist francuske obaveštajne službe, kao član grupe "Pauk".

Ko je Milorad Pelemiš

Milorad Pelemiš, rođen 1964, u selu Pelemiš kod Šekovića, u Bosni i Hercegovini. Stariji vodnik JNA. Pripadnik antiterorističke jedinice Gradijske brigade. Borio se kod Vukovara. Vratio se u BiH 1992. Osnovao specijalnu jedinicu MUP-a RS. Od oktobra 1994. je komandir 10. diverzantskog odreda VRS-a u činu poručnika.

10. diverzantski odred VRS

10. diverzantski odred je bio jedna od prištapskih jedinica Vojske Republike Srpske. Odred je osnovan 14. oktobra 1994. kao borbena jedinica direktno podređena Glavnom štabu Vojske Republike Srpske. Odred je brojao između 50 i 60 boraca, podeljenih u dva voda: Prvi (Bijeljinski) vod, čiji je komandir bio potporučnik Franc Kos i Drugi (Vlasenički) vod, čije je komandir bio Luka Jokić. Vlasenički vod je tokom rata funkcionisao kao jurišni vod, dok je Bijeljinski vod korišćen za diverzantska dejstva. Prvi vod je imao sedište u Bijeljini, dok je drugi vod smešten u mestu Dragaševac kod Vlasenice. Tokom rata u Bosni i Hercegovini, 10. odred je prvi put kao jedinica zadejstvovana u napadu VRS na Bihać krajem 1994. Na leto naredne godine, odred je učestvovao u zauzimanju Srebrenice u operaciji Krivaja 95 i zauzimanju Žepe u operaciji Stupčanica. Početkom avgusta odred je prebačen u Bosansku krajinu gde je prvo učestvovao u protivnapadu VRS ”Vaganj 95”, da bi potom branio prilaze Drvaru od napada hrvatskih snaga.

Битка на Кошарама почела је 9. априла 1999. године

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 09 Apr 2021 21:07:00 +0000

9. априла 1999. почела је Битка на Кошарама. Трајала је 67 дана, а погинуло је 108 војника, чија је просјечна старост била 25 година. Највеће бреме борбе носили су младићи који су били на редовном одслужењу војног рока. Сад би били очеви, сад их више нема. Вејчна им слава!

У Бањалуци извршена примопредаја дужности команданта Трећег пука

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 12 Mar 2021 19:58:00 +0000

У бањалучкој касарни Козара данас је свечано обављена примопредаја дужности команданта Трећег пјешадијског (Република Српска) пука.

Бригадир Милан Радојчић предао је дужност новом команданту бригадиру Милораду Крајшумовићу.

Радојчић је пожелио успјех новом команданту.

Не кријем задовољство што сам круну своје војничке каријеје провео у Трећем пјешадијском (Република Српска) пуку. Пук је у својој краткој историји постојања постао препознатљив и користан заједници са аспекта очувања традиције српског народа и Војске Републике Српске - нагласио је Радојчић.

Он се захвалио предсједници Републике Српске Жељки Цвијановић, као и СПЦ чија су врата, како је рекао, увијек била отворена.

Крајшумовић је захвалио Радојчићу, као и предсједници Српске.

Када сам као млад официр био на сарајевско - романијском ратишту нисам ни слутио да ће ми се указати част да постанем командир пука и чувам традицију Војске Српске - додао је Крајшумовић.

Срећан рођендан Српским витезовима!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 12 Mar 2021 09:58:00 +0000

Први је бранио у рату, други је брани у миру! Обa рођени истог дана! Срећан рођендан Српским витезовима!

ОДЛАЗАК ХЕРОЈА СА КОШАРА: Одбранио Србију, преживео једну од најтежих битака, у 43. години издало га срце

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 26 Feb 2021 19:32:00 +0000

У ВЕЛИКОМ Гркљану, селу недалеко од Крушевца, од последица инфаркта у среду је преминуо Јован Срејић, истакнути учесник Битке на Кошарама 1999. године.

Била је то једна од најтежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

Срејић је у то време био припадник Војске Југославије на редовном одслужењу војног рока и као припадник херојске 125. моторизоване бригаде допринео је спречавању дајстава терористичке Ослободилачке војске Косова, учествујући у заштити становништва од напада терориста и заштити објеката од виталног значаја.

Живео је у Великом Гркљану и био истакнути спортиста и тренер локалног фудбалског клуба.

У свом родном месту сахрањен је у четвртак, у присуству бројних мештана, пријатеља и сабораца из 125. моторизоване бригаде.

АГЕНТИ ЧУВАЛИ РАТКА МЛАДИЋА ОД ХАШКЕ ПОТЈЕРНИЦЕ: ДБ чистио слике са свадбе генераловог сина!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Sat, 20 Jun 2020 19:43:00 +0000

О ОВОМЕ СЕ ЋУТАЛО: БИВШИ ЗАМЈЕНИК ШЕФА БИА ОТКРИО

Строго пов.... Обавештајци српске службе су деведесетих бринули о некадашњем команданту Војске Републике Српске. На свадби његовог сина су спречавали госте да фотографишу генерала јер је био на потерници, па снимци нису смели нигде да се појаве, открива Горан Живаљевић.

Ратка Младића, бившег начелника Генералштаба Војске Републике Српске, средином деведесетих чувала је београдска Служба државне безбедности, и то у време док га је Хашки трибунал потраживао. Заштита је била толико добро организована да су оперативци ДБ на венчању Младићевог сина гостима строго бранили да праве фотографије јер би избио скандал уколико би се снимци с генералом на том весељу појавили у медијима.

Строго са сватовима

Ове досад непознате детаље је у својој управо објављеној књизи открио Горан Живаљевић, бивши оперативац ДБ и током власти Зорана Ђинђића заменик директора Безбедносно-информативне агенције (БИА).

Младића сам видео једанпут у животу, на свадби његовог сина Дарка у београдском хотелу „Југославија“, негде 1997. године... Тада сам као оперативац београдског центра РДБ имао задатак да спречавам да присутни гости неовлашћено фотографишу генерала јер је хашка потерница већ била на снази па, упркос свему, не би било баш згодно да се слике са тог догађаја појаве у неком светском медију. Провели смо ми ту неколико сати, кибицовали куме и опомињали сватове да фотографисање није дозвољено, да би се на крају свадбе генерал Младић фотографисао само с нама (службени фотограф, подразумева се) који смо чували не његову приватност, већ непобитну чињеницу да он тих година слободно живи у Милошевићевој Србији - навео је Живаљевић у књизи „Служба“ (у издању „Лагуне“).

Младићу се касније, подсетимо, губи сваки траг, а демократска власт се након 2000. обавезала да ће га ухапсити. На чело тима за потрагу је кратко време током 2003. године био и Живаљевић, али се на том месту није задржао дуго, јер није било резултата у потрази за бегунцем.

Упорна потрага

Генерал Ратко Младић ухапшен је маја 2011. године, захваљујући упорној потрази коју су спроводили припадници БИА, по потпуно законитом и недвосмисленом налогу тадашњег директора и врха српске власти која је стварно веровала да нас, иза испуњења тог тешког посла, чекају само погодности, брзи улазак у ЕУ и, наравно, пуна подршка Брисела, Лондона и Вашингтона у свему што је важно за званични Београд и њихову власт - наводи Живаљевић и додаје:

Деловало ми је као да се и сам Младић обрадовао због чињенице да је коначно пронађен и ухапшен. Никоме од људи из потраге није ништа лично замерио, настојао је да буде шармантан у разговору и да сваким гестом покаже да је он генерал српске војске.

Необична теорија

СЛИЧНОСТ С ДРАЖОМ

Живаљевић је, говорећи о Младићу, направио паралелу с вођом четника Дражом Михаиловићем:

Мислим да сви они који су у име нове демократске Србије трагали за Младићем, а истовремено баштинили успомену на Дражу (јер је то деловало некако антимилошевићевски), нису видели колика је сличност између ова два генерала који, сваки за себе, представљају парадигму свог времена и некаквог српског усуда, где се симболи српске војничке храбрости на крају нађу у ситуацији да их хапсе, суде им или их изручују не противници против којих су ратовали, већ Срби на власти.

Судбине хрватског и српског генерала

МЛАДИЋ У ЋУМЕЗУ, ГОТОВИНА НА ТЕНЕРИФАМА

Док је трајала потрага за Младићем, истовремено је на потерници Хага био и хрватски генерал Анте Готовина. Живаљевић у том контексту прави паралелу између скривања њих двојице:

С једне стране полугладан, болестан, оронули старац у неком банатском ћумезу, а с друге беспрекорна бела кошуља, уредна фризура и чаша доброг црног вина у отменом ресторану на Тенерифама.

Тајна тражених јагода

ПОИСТОВЕТИО СЕ СА СЦЕНОМ ИЗ „СУТЈЕСКЕ“

Одмах након хапшења Младић је, како је тада откривено, тражио да му донесу јагоде. Међутим, Живаљевић сада даје теорију зашто је ухапшени генерал од свега тражио баш то.

Мислим да је реч о његовом подсвесном поистовећивању са сценом из партизанског филма „Сутјеска“, који је генерал гледао толико пута: партизански јунак Бата Живојиновић својој смртно рањеној супрузи и храброј болничарки Милени Дравић обећава „шумске јагоде с Вучева“, планинске висоравни удаљене неколико километара од генераловог родног села.

ХАГ СКРИВА КЛИНИЧКУ СЛИКУ МЛАДИЋА: Генерал све немоћнији!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Sat, 20 Jun 2020 19:18:00 +0000

Суд у Хагу не дозвољава да се тешко болесни српски генерал Ратко Младић пребаци на лечење у болницу.
Син Ратка Младића каже за Курир ТВ да његов отац не жели да прича о свом здравственом стању, и да се најчешће не жали када му поставе питање како је.
Међутим, његов син каже да се по гласу Ратка Младића може закључити да је лоше.

Он додаје да Ратко већину времена проводи у кревету, јер је анемичан након операције.
Подсетимо, председник Механизнма у Хагу Кармел Ађијус прихватио је мишљење секретара суда Олуфеми Елијаса да притворски лекари Младићу пружају адекватно лечење и потребну негу.
Елијас је навео да се они консултују са стручњацима и да му дају одговарајуће лекове.Ађијус је казао и да одбрана по процедури има право да улаже приговоре.
Међутим, очигледно је да терапија коју Младић прима не делује, јер генералу од операције константно опада хемоглобин, а порема последњем извештају достављеном браниоцима пре две недеље он је био на 4, 4, а нормалан је изнмеђу 8 и 11. Такође генерал потпуно малаксао, тешко се креће и тешко устаје. (Курир.рс)

Српски витезови, браћа Орељ (1974 – 1994): Рођени и погинули у истом дану

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Tue, 16 Jun 2020 19:36:00 +0000

Само онај ко има близанце може да разумије ту судбинску, доживотну везаности браће рођеног истог дана и сата.

А ови близанци, српски јунаци, су не само рођени, већ су и погинули истог дана (29. октобра), сата и минута.

Горан и Зоран Орељ (презиме које асоцира на руску ријеч за орла) су били заједно у свему, од самог почетка па до заједничког им краја. Од рођења у Славонском Броду (одакле су морали да оду, у Инђију, протјерани од својих суграђана Хрвата, у трећем разреду гимназије), преко војног рока у Сомбору и Приштини, па до одласка, по командној заповијести, у војску Републике Српске Крајине (као инструктори за кориштење минобацача) и, затим, у Бањалуку, гдје су обучавани за млађе официре…

А када је злогласни муслиманско-бошњачки Пети корпус кренуо на овај поносни српски град, они су по први пут – опет заједно – одбили наређење (да не учествују у борбама, као близанци или да се раздвоје) и отишли на свој последњи положај, очи у очи са непријатељем и смрћу.

Тог 29. октобра 1994-те су заједно и положили животе на олтар српске слободе и отишли у легенду. Наша „браћа Југовићи“, косовски витезови са крвавим божуром на грудима уместо ордена.

Па да их се сјетимо и помолимо се за спас њихове орловске душе!

Да нас вјечно инспиришу на херојски подвиг у одбрани српства и наше отаџбинске части и слободе!

На позив Путина, Додик на Паради побједе у Москви 24. јуна

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Wed, 10 Jun 2020 19:07:00 +0000

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик присуствоваће Паради побједе 24. јуна у Москви, на позив предсједника Русије Владимира Путина, потврђено је Срни у кабинету српског члана Предсједништва БиХ.

Додик је о свом присуству Паради побједе прошле седмице упознао и амбасадора Русије у БиХ Петра Иванцова који је рекао да предсједник Путин ове године, због пандемије вируса корона, изабрао 24. јун за свечану параду јер је на тај дан 1945. године на Црвеном тргу одржана историјска парада побједника коју су предводили маршали Георгиј Жуков и Константин Рокосовски.

Традиционално парада до сада је била организована 9. маја на Дан побједе над фашизмом.

У војним парадама које ће 24. јуна бити одржане широм Русије учествоваће више од 64.000 војника, 2.400 јединице копнене и ваздухопловне технике, те 13 бродова и подморница.

Војне параде поводом 75 година од побједе у Другом свјетском рату биће одржане у 10.00 часова по локалном времену у девет градова хероја и 19 градова у којима су размјештени центри војних округа, флота и других формација Оружаних снага Руске Федерације.

Одбрана генерала Младића исфрустрирана понашањем хашког суда

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Wed, 10 Jun 2020 18:41:00 +0000

Члан тима одбране генерала Ратка Младића адвокат Бранко Лукић изјавио је Срни да је одбрана исфрустрирана због понашања хашког суда према лошем здравственом стању генерала Младића, којем је крвна слика све лошија.

Он је поновио да је одбрана тражила у најновијем поднеску да генерала Младића макар смјесте у болницу, јер је очито да му је сваки дан горе и сваки дан му је гора крвна слика.

- Баш смо исфрустрирани. Не дозвољавају посете никоме, улазак у затвор, тако да имају добар изговор у корони - рекао је Лукић.

Према његовим ријечима, најдаље што је одбрана могла да допре јесте то што је помоћник министра правде Србије Чедомир Бацковић изнио 8. јуна пред Савјетом безбједности УН проблем да се од Младићеве породице крију извјештаји о његовом здрављу.

- А да ли ће њима, односно суду, да допре до мозга, то нико не зна. Ми смо у њиховој милости и немилости. Не можемо ништа да диктирамо. Ми смо урадили све што смо могли, допрли смо и до Савета безбедности који им је шеф. Нема се шта причати о генераловом здрављу, сви знају све, али забадава - навео је Лукић.

Он је подсјетио да у хашком суду не дају никоме да уђе у притвор у посјету.

Лукић је напоменуо да је одбрана и раније говорила да не оперишу генерала Младића, јер му је лоша крвна слика.

- Не треба бити доктор па да знаш да не треба да оперишеш неког ко има врло ниску крвну слику. Они га оперисали и сад се чуде што је лоше. А, како наши доктори виде из налаза, изгледа да има унутрашње крварење - додао је Лукић.

Он је навео да одбрана и породица не могу ни да виде генерала Младића, а камоли да га српски љекари прегледају, него могу само да указују суду шта симптоми говоре.

- Прво смо се противили операцији, а кад смо мислили да смо успели и да га неће оперисати, јер је почела корона, они су га само зграбили и одвели у болницу и оперисали, јер су знали да ми више са њим не можемо да контактирамо - каже Лукић.

Према његовим ријечима, када су генерала оперисали, крвна слика наставила је да "пада", дају му лијекове да му поправе крвну слику, али она је све лошија, док српски доктори кажу да је то знак да има унутрашње крварење.

Бивши начелник Генералштаба Војске Републике Српске генерал Ратко Младић оперисан је 28. марта од бенигног тумора дебелог цријева, без знања породице и адвоката. Они су обавијештени тек када је генерал ушао у операциону салу, као и након захвата када се пробудио.

Првостепено вијеће Хашког трибунала осудило је 22. новембра 2017. године генерала Ратка Младића на доживотну казну затвора због наводних ратних злочина током рата у БиХ.

Жалбено вијеће Механизма за међународне кривичне судове у Хагу, насљедника Хашког трибунала, одлучило је у марту ове године да до даљег одгоди усмено излагање жалби на пресуду Младићу.

Младић је у притвору у Хагу од љета 2011. године, када је ухапшен у Србији, а суђење је почело 16. маја 2012. године.

КЊИГА: Споменко и Озрен

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Sun, 07 Jun 2020 16:28:00 +0000

Ријечи Аутора:

Моја идеја водиља била је да направим нешто о Споменку како не би био заборављен, да се млади нараштаји упознају о томе ко је био Споменко Гостић, те да се каже нешто о његовом поштењу, честитости, интелигенцији - рекао је Савић новинарима прије промоције.

Он је подсјетио да је прошло 26 година од када је Гостић дао живот за Републику Српску.

Желио сам да Споменко не оде у заборав, да му се одужимо као народ и као људи - истакао је Савић.

Савић је о животу и погибији Гостића већ снимио запажени документарни филм "Споменко на вјечној стражи", чији су дијелови приказани на вечерашњој промоцији.

Један од рецензената књиге Милан Ракуљ рекао је да је гест Милета Савића да сними прво документарни филм, а потом и напише књигу вриједан дивљења, јер је тиме извукао из заборава једног дјечака-ратника.

Он је додао да је највећи утисак на њега у књизи оставио опис Споменковог дјетињства, као и погибије овог дјечака коју је видјела његова сестра од тетке, чувши Споменкове посљедње ријечи: "Јој боли, мајко".

Те ријечи имају и данас одјека и могу да се поставе као знак питања цијелом нашем друштву - је ли боли мајко заборав на тог дјечака - рекао је Ракуљ.

Споменко Гостић рођен је 15. августа 1978. године, а погинуо 20. марта 1993. године. Био је војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске.

Он је 1992. године живио са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја, које је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом и убрзо се нашло на првој линији фронта. Мајка му је умрла на почетку рата, након чега је живио са баком која је у септембру 1992. године погинула од граната такозване Армије БиХ.

Гостић се након тога пријавио у Војску Републике Српске гдје је у почетку био курир, а потом је развозио храну борцима на првој линији фронта. Обављајући повјерене задатке, једном приликом је упао у минско поље, гдје је лакше повријеђен, а једном је био и рањен.

У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника бранио село. У марту 1993. године, у гранатирању положаја српске војске пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен.

Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку.

Први питомачки кораци!

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Sat, 06 Jun 2020 15:23:00 +0000

[lock]

[/lock]

Гостић Споменко - Најмлађи српски борац данас би имао непуне 44 године

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Fri, 05 Jun 2020 22:50:00 +0000

Споменко Гостић, најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске, који је као 15-годишњи тинејџер погинуо 1993. године у нападу муслиманских снага, данас би има непуне 44 годину.

Он је рођен 15. августа 1978. године. Основну школу је похађао у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио.

На почетку рата умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.

Гостић Споменко - Најмлађи борац Војске Републике Српске

Споменко је имао оца, али то није ни знао. Он га се одрекао када је имао 4 године, а данас прима пензију на име погинулог сина.

Придружио се војсци

Дјечак се након смрти мајке и баке пријавио у Војску Републике Српске гдје је имао задужење да буде курир, а потом је развозио храну борцима на првим линијама фронта.

Једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, након чега је био лакше рањен а касније је преживио још једно рањавање.

У нападу муслиманских снага на Озрен народ се повукао из Јовића, али је дјечак са неколико војника остао да брани село. У марту 1993. током гранатирања српске војске дјечак је тешко рањен да би 20. марта преминуо и сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу. Тада је, осим њега, живот изгубило још 5 српских војника, а мали Споменко је имао само 15 година.

Сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. То мјесто, као и Споменково село Јовићи, данас се налазе у Федерацији БиХ.

Послије више од двије деценије од погибије млади херој са Озрена добио је спомен – бисту у Добоју, која је 20. марта 2014. године постављена у порти Храма Рођења Пресвете Богородице.

Три године касније, 19. марта 2017. у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је носи име овог младог хероја.

Гостић Споменко - Биста у Добоју

Споменко је у рату добио надимак Мали Обилић, али не због година, већ због тога што је мртве и рањене другове извлачио са прве линије фронта по киши граната и метака.

Одбио је да оде у иностранство

Мало ко зна да је Споменко одбио понуду да оде далеко од рата и живи у туђој земљи безбрижним животом, све док његова земља не буде доживјела мир и слободу.

– Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде – говорио је када је добио могућност да изађе из ратног ужаса и свој дјечачки живот настави у Паризу.

Није се плашио

„Имамо многе случајеве гдје је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да сам нагазио на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада.

Тукли су ме мецима, али и то сам издржао. Кажем да ми је овдје добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам… Немам оца немам мајке, остао сам, само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту“, рекао је он својевремено у једном интервјуу.

– Мој задатак је да извозим рањенике, превозим муницију и храну, а сад пошто имамо мањак курира морао сам да пређем да будем курир, па је један старији преузео кочије. Али те кочије ће ми се једног дана вратити – рекао је овај дјечак.

Гостић Споменко и његова кочија

По начину на који је причао видјело се да се труди да буде храбар, колико је то могуће када бјесне ратни сукоби.

– Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увијек имам оружје. Нон-стоп нападају, али неће дуго – рекао је он. За људе који нису отишли на ратиште већ вријеме проводе по кафићима, Споменко је рекао да су све то кукавице.

– То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – причао је он. Послије рата је желио да настави да ради са својим кочијама и да помаже другим људима.

Генерал - мајор: Славко Лисица

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Thu, 04 Jun 2020 19:05:00 +0000

Славко Лисица (Ламинци код Градишке, 18. фебруар 1944 — Београд, 28. јун 2013) био је генерал-мајор Војске Републике Српске у пензији, бивши командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске и командант Оперативне групе Добој (ОГ Добој). Био је један од ријетких команданата који је употребљавао војну тактику блицкриг. Оснивач је Центра војних школа Војске Републике Српске.

Рођен је 1944. у селу Ламинци, општина Градишка у Лијевчу. Основну школу је завршио у Ламинцима. Мајка му се звала Зорка (1920), а отац Саво (1920) који је био у партизанима са чином заставника за вријеме Другог свјетског рата. Послије завршене основне школе, отац шаље најстаријег Славковог брата Игњатија и средњег брата Владу у гимназију у Бањалуку, а најмлађег Славка Лисицу шаље у подофицирску школу ЈНА гдје Славко постаје тенкиста. У периоду 1961–1965. године био је водник тенкиста у Бенковцу. Славко Лисица је био наставник у Школском центру оклопно-механизованих јединица Југословенске народне армије у Бањој Луци. У септембру 1988. године добија прекоманду од Врховне команде ЈНА на мјесто начелника оклопно-механизованих јединица Книнског корпуса. Тада је имао чин потпуковника ЈНА, а начелник Книнског корпуса је био пуковник Ратко Младић.

Заједно са Ратком Младићем је учествовао у борбама за ослобођење српских села Кијева, Врлике и Отишића, 26. августа 1991. Командовао је војном операцијом Масленички мост (правац Бенковац – село Крушево – Обровац – Масленички мост), 10. септембра 1991. Командовао је војном операцијом Шибенски мост. Вршио је деблокаду правца на путу Книн – Бенковац – Смиљчић – Бокањац – Задар, за деблокаду касарни ЈНА које су биле блокиране и опкољене у Задру 1991., након чега је унапријеђен у чин пуковника ЈНА. У априлу 1992. од тадашњег генерала Ратка Младића након вијести да су Хрвати заузели Купрес, добио је наређење да оде на Купрес и да командује ослобађањем Купреса. На дан 7. април 1992. покренуо је акцију ослобађања Купреса, приликом чега је заробио преко 50 Хрвата, док је у подрумима пронађен велики број измасакрираних српских лешева. Пуковник Славко Лисица је наредио да се пронађена тијела масакрираних Срба из подрума пренесу у дом здравља на Купресу, те да се позову телевизијске екипе како би се овај злочин документовао и пренио јавности. Према писању Славка Лисице у његовом аутобиографском дјелу „Командант по потреби“, тијела масакрираних Срба су и касније проналажена у самој околини Купреса и околним селима. На дан 8. април 1992. командује акцијом ослобађања Горњег и Доњег Малована, приликом чега је ЈНА заробила у редовима хрватских формација већи број страних плаћеника (Пољака, Литванаца, Естонаца, Нијемаца, Арапа). Тада је ослобођен Купрес, Злосело, рејон Шујице, Купрешка врата, и Купрешка висораван, док су се хрватске формације повукле ка планини Цинцар и према Ливну. Тада оснива Тактичку групу за обједињено командовање у зони Купрешке висоравни, након чега по одлуци команде Книнског корпуса ЈНА бива упућен у Гламоч.

Споменик генералу Славку Лисици у Броду

Учествује у ослобађању српског села Долац у општини Гламоч у правцу превоја Корићина, а након повлачења ЈНА из тог села, услиједио је напад хрватских формације и спаљивање читавог села. Након Гламоча, по одлуци команде Книнскиг корпуса бива упућен у Црни Луг код Грахова као командант тактичке групе. Ту руководи стварањем линије одбране према Ливну. У међувремену долази до признања нових држава на територији Југославије од стране појединих великих сила, тако да сам смисао Југословенске народне армије која по уставу треба да брани границе Југославије (њену цјеловитост и неповредивост), бива уздрмана. Државни и војни врх Југославије потпуно губи контролу над појединим дијеловима Југославије, а 4. маја 1992. савезне власти доносе одлуку да се Југословенска народна армија, сви њени припадници заједно са техником повуку до 19. маја 1992. у новоосновану Савезну Републику Југославију која је била сачињена од Републике Србије и Републике Црне Горе. Пуковник ЈНА Славко Лисица се тада налазио у Бањалучком корпусу, а према писању у његовом аутобиографском дјелу „Командант по потреби“, читав састав ЈНА је ову одлуку доживио као шок и издајство Југославије и грађана који су и даље били одани Југославији, у првом реду Срба.

[lock]

Генерал Славко Лисица

[/lock] Ја сам СФРЈ прихватио као своју домовину. За мене је то била света земља, заклео сам се да ћу бранити њену цјеловитост и неповредивост.. а ово сад. Боже, да ли човјек, при чистој свијести, може све то, са чим је и за шта је живио деценијама, да преломи у једном тренутку. И то нечијом одлуком. Нема више Југославије и тачка. Пред тим стаје памет.

У том периоду су распадом ЈНА створене три различите српске војске, Војска Републике Српске Крајине, Војска Републике Српске и Војска СРЈ. Тада је генерал Ратко Младић постављен за команданта Книнског корпуса, а пуковника Славка Лисицу позива да се из Црног Луга врати у Кнински корпус, гдје му издаје прекоманду у Бањалучки корпус. По повратку у Бањалуку, добија наређење да се јави у команду Друге (сарајевске) армијске области генералу Милутину Кукањцу, гдје му је понуђено да командује оклопном бригадом, што одбија. Након овога догађаја се убрзо десио Масакр у Добровољачкој улици 3. маја 1992, а убрзо за тим се десио и Напад на колону ЈНА у Тузли 15. маја 1992. године.

У команди Бањалучког корпуса 22. маја 1992. године добија задатак да води Школски центар оклопно-механизованих јединица у Бањалуци (касарна Врбас), гдје почиње са формирањем Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске, које је трајало око мјесец дана. Око 20. јуна 1992. по њега шању хеликоптер и пребацују га из Бање Луке у Добој у команду Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске у којој се припремала војна операција Коридор, за ослобађање територије која је након повлачења ЈНА у СРЈ, била окупирана од стране војних формација из Хрватске. Окупација области „Коридор“ од стране војних формација из Хрватске је трајала око 40 дана од повлачења ЈНА у мају 1992, до завршетка војне операције Коридор.

Док је операција ослобађања Брода трајала више од три мјесеца, пуковник Славко Лисица добија дужност начелника штаба у оперативној групи Добој, и команду над трећом од укопно четири основане тактичке групе. Као командант Тактичке групе три се 24. јуна 1992. враћа у Бањалуку и у команди Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске издаје наређење за покрет јединице ка Добоју. Ослобађање територија од хрватских формација је извршено у правцу село Велика – Плехан – Ралић. У овој операцији пуковник Славко Лисица је командовао Вучјачком, Дубичком и Осињском бригадом ВРС на територији општина Добој, Дервента, Брод, Прњавор и Србац. Линија фронта је била дуга 120 km у правцу Добој – Брод. У ноћи између 3. и 4. јула 1992. године пуковник Славко Лисица је у операцији Коридор ослободио Дервенту. Приликом обезбјеђивања Дервенте, у подруму дома ЈНА су пронађени масакрирани лешеви српских дјевојака, а српска православна црква је срушена. Након ослобађања Дервенте, од избјеглица из Брода формира Бродски батаљон ВРС и покреће војну акцију за ослобађање Брода у склопу операције Коридор. У Сијековцу поред Брода је пронашао да је село потпуно спаљено, а да је преживјело становништво одведено у заробљеништво.

Током операције Коридор у јулу 1992, на позив капетана прве класе ЈНА Исмета Ђухерића, одлази у село Кобаш, општина Србац, гдје води разговоре са муслиманским становништвом тог села које је изразило жељу да се прикључи борби за одбрану Југославије. Пуковник Славко Лисица предлаже да се јединица састављена од Муслимана назове „Самостална муслиманска јединица Меша Селимовић“ у саставу Војске Републике Српске.

На дан 23. јула 1992. командује ослобађањем села Костреш, општина Дервента на линији фронта према Сијековцу. Ово је била једна од најтежих битака, јер је Војска Републике Српске константно гранатирана са територије Републике Хрватске. Након ослобађања Костреша, водио је операцију избијања на Саву, односно ослобађања Брода. На дан 2. август 1992. је командовао операцијом ослобађања Брода на правцу Лијешће – Струга – Кричаново – Брод, док је сама акција ослобађања града Брода коначно покренута 4. октобра 1992. Брод је ослобођен 6. октобра, а 7. октобра је Војска Републике Српске под командом пуковника Лисице избила на ријеку Саву. У свом аутобиографском дјелу је записао своје утиске након ослобађања Брода.

[lock]

Генерал Славко Лисица

[/lock] Налазимо људе који су везани и бачени у бунар, људе убијене у подрумима породочних кућа, по фабричким халама, у спортским халама. Слушамо ужасне приче о страшним мучењима оних који су преживјели. И што је најгоре — увијек је то радио комшија, пред којим се ништа није крило ни скривало, због кога се кућа није закључавала, друг са посла. То не могу да схватим — ваљда је то што су усташе радиле ван сваке памети. Мучити на најсвирепији начин комшију, друга, пријатеља, са којим си провео дјетињство, први пут ишао у школу, дјевојкама, по кафанама, на славе и свадбе, проживио живот — па то може само усташа. То човјек не може да уради. Кад би се та сорта, усташе, могли некако искључити из људске врсте и сви фашисти.

Након операције ослобађања Брода, генерал Ратко Младић га 22. јуна 1993. поставља на позицију команданта Оперативне групе Добој (ОГ Добој), за област Теслића, Модриче, Добоја, Станара, Петрова, планине Озрен, Вучијак и Требаве. Командовао је војним опрацијама у селу Светлича (Свјетлича) и операцијом у селу Матузићи из кога су Муслимани свакодневно гранатирали Добој. Током командовања Оперативном групом Добој, долази у сукоб са једним дијелом органа власти од којих је тражио да поднесу оставке због корупције, ратног профитерства и криминала у ОГ Добој током Одбрамбено-отаџбинског рата. Након критика на његов рачун да се мијеша у административну власт, генерал Ратко Младић га пребацује у Бањалуку на мјесто команданта Школског центра оклопно-механизованих јединица, након чега је унапријеђен у чин генерал-мајора Војске Републике Српске.

По повратку у Бањалуку је био на кратком војничком одсуству. На дан 1. август 1993. у дотадашњем Школском центру оклопно-механизованих јединица ЈНА оснива Центар војних школа Војске Републике Српске.

По сопственој одлуци је крштен у српском православном манастиру Крка 12. августа 1994. године у тадашњој Републици Српској Крајини. Крштено име му је Ледимир. Пензионисан је 1994. у 51. години живота.

На изборима у јуну 1996. године се испред Српске патриотске странке (СПаС) кандидовао за председника Републике Српске.

Био је ожењен супругом Браниславом и имао је ћерку Славицу и сина Ненада. Живио је у Бањој Луци.

Преминуо је 28. јуна 2013. на Војномедицинској академији у Београду након дуже болести.

Драстично погоршана крвна слика генерала Ратка Младића

noreply@blogger.com (Питомци ВРС) — Wed, 03 Jun 2020 14:57:00 +0000

Постоје индиције да се крвна слика бившег команданта Главног штаба Војске Републике Српске генерала Ратка Младића, који је недавно оперисан у Хагу, драстично погоршала, чак толико да је можда и животно угрожен, рекао је његов син Дарко Младић.

- Немамо још званичну медицинску документацију о томе, али је информација неспорна. Крвна слика му је гора него икада - рекао је Дарко Младић за "Вечерње новости".

Он каже да је генералу крвна слика значајно лошија и од оне коју је имао крајем марта послије операције дебелог цријева, када је била баш лоша.

- Није нам јасно шта се дешава, јер је притворска медицинска служба све време тврдила да има позитиван тренд после операције и да му се стање са крвном сликом побољшава - рекао је Дарко Младић.

Он је напоменуо да одбрани и даље из Хага не достављају редовно генералову здравствену документацију и да имају само старе налазе које су добили почетком априла.

- На основу тих резлутата, наши лекари сматрају да је Ратку неопходна трансфузија крви, али му је доктори тамо нису давали. Немамо никакве информације ни да ли су му давали лекове против анемије, иако му константно већ месецима крвна слика није добра. Гвожђе му је страховито ниско - навео је Дарко Младић.

Он је истакао да је одбрани речено да је операција уклањања бенингног тумора са дебелог цријева хируршки добро урађена.

- Међутим, ми не видимо никакво побољшање по том питању у односу на пре. А операција је исфорсирана и урађена усред епидемије вируса корона са великим ризиком и због вируса, али и због његове лоше крве слике - рекао је генералов син.

С друге стране, навео је он, генерал се због малаксалости већ дуже вријеме слабије креће, са породицом се свакодневно чује, али никада не говори како се осјећа.

- Не каже ни добро сам, ни нисам добро. На ту тему мораш да му чупаш речи, па онда зна да се нашали да је као старо гвожђе. Кад позове воли да прича са децом (унуцима) о породичним стварима - додао је Дарко.

Он је навео да је суд, иако је генералово стање далеко од доброг, одредио да се средином јуна одржи јавна расправа по жалбама на првостепену пресуду.

- Чудна нам је та идеја да се поступак настави, а да се због епидемије није све вратило у нормалу. У Холандији су на снази разне рестрикције - рекао је Дарко.

Он је додао да генерал још нема никакав контакт са својим адвокатима и да нико још не може да уђе у затворски комплекс, да га посјети у притовру и ради са њим на припреми жалбе.

Дарко Младић је рекао да правни тим припрема неке формалне ствари и дио који могу да спреме без генерала, али за суштину одбране потребно је да имају са њим редовне радне састанке.

- Сад треба да почне суђење, а он три месеца није имао могућност да се сретне са адвокатима - додао је генералов син.

Он је навео да суд још није донио одлуку о захтјеву одбране од прије три мјесеца да се формирају два љекарска тима који ће да утврде да ли је генерал уопште способан да учествује у наставку суђења, с обзиром на то да су у својим извјештајима неки холандски љекари контантовали да Ратко Младић има проблема са спознајним капацитетима.

Хашки трибунал изрекао је у новембру 2017. године првостепену пресуду генералу и ратном команданту Војске Републике Српске Ратку Младићу и осудио га на доживотну казну за наводне ратне злочине у БиХ.

ИЗВОР:Срна