ПРАВОСЛАВНИ РЕВНИТЕЉ-боготраЖитељ

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА-Питања и одговори свима разумљиви

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Thu, 3 Nov 2011 16:26:00 +0100

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА

Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?

Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?

Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност,
испуњење хришћанства у последња времена?

У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка?
Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?

Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам
а не гностицизам или сатанизам, да га претставља?

Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?

Антихристов дух је притајен, тамо где је Христос и Његово учење и најмање изобличено. Ако древни антихристи беху магови и врачари, који су делали у тмини историје, данас су нови антихристи изашли на светлост, узевши лик политичара, философа, уметника, теолога.

Одувек је постојало неко зло које је манифестовано кроз законе и права овог света, у философији, теологији, људској култури и уметности. Поступци и делања хулитеља Христових се уплићу са историјом света, са друштвеном садашњошћу, са религиозним феноменом, настављајући и утврђујући у свим формама нечасну и безумну жељу првог палог анђела са неба: жељу да буде као Бог.

Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања "сенке" једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног "христа", остављају и неколико "теолошких вратанаца", кроз која ће у погодно време антихрист да учини - на "законит" и "исправан" начин - чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај "христос", пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед.

Све оно што је Христово има дубок смисао постојања и бивствовања, савршенство према коме се све исправља, има пуноћу Постања у Апокалипсису. Оно што је изван овог "назначења", представљају заметке антихриста, којима се једна епоха, или култура, или нека религија испуњава злим духом, да би се касније излило зло заразивши и разболевши читаву творевину.

Сада, плодови оних који се "нису одрекли сатане и свих дела његових" опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам "добар" и "пун љубави" покушај ревитализације "неуспелог" и "разједињеног" хришћанства.

Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?

Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или петходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. "Братство" између ово двоје више је него евидентно:

1) обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом "слобода, једнакост, братство".

2) није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе;

3) обоје се боре за "златну епоху" овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале;

4) екуменизам представља један вид "бега" из социјализма довевши у другу врсту екстрема - "доброчинстава" тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе;

5) комунизам нас је ослободио "монархизма" и буржоазије, а екуменизам нас "ослобађа" традиционализма и Православља;

6) екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму;

7) хришћанство би требало да представља "опште добро" једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права);

8) и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује "права" неких који су "изабрани" и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова "централизација" мало по мало доводи до камуфлаже друштвене и верске диктатуре;

9) као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а "дисиденти" су окривљени за побуну, заверу, подривање "универзалних вредности", оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех "система";

10) Практично, није битно, како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар;

11) Комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста - онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста.

Необично је, ипак држање и став православних Румуна, који бежећи од једног комунизма који је свим силама одрицао и оспоравао Христа Бога, радосно се бацају у загрљај једног екуменизма који долази и признаје све богове света.

Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност, испуњење хришћанства у последња времена?

Свето писмо нам у 24. глави Јеванђеља по Матеју описује знаке Христовог доласка, лик Цркве и живот овог света у последња времена, посебним и забрињујућим речима: "Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити... И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе" (Мт. 24, 5 и 11).

"Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их" (Мт. 7, 15 - 16)

Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже "И многе ће преварити", где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и потстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз "невоље тих дана" (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: "И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих" (Мт. 24, 12)?

Где се налази "обећана земља", обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: "Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету... И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога" (Мт. 24, 7 и 10)?

Где је победа "добрих" и "верујућих" људи који ће ујединити "свету цркву" и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда "Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме" (Мт. 24, 15)?

Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква "оних који ће остати у мањини", биће изложена прогону од стране "оних који су у већини", будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих "верујућих" људи, по ономе како је Спаситељ рекао: "Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога" (Мт. 24, 9).

Зато је Христос Православља Онај који нас истински љуби, јер нам није усладио чула, говорећи нам да ће све бити лепо и да не би требало да ни о чему бринемо, већ да ћемо пити из чаше страдања.

Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света.

У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка? Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?

Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизма привести поклоњењу звери: "И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских" (Отк. 17, 3-5).

Колико само свети јеванђелист Јован Богослов јасно и недвосмислено описује блештавост и раскошност којом ће бити обавијена нечистота: порфира и скерлет накићени златом и драгим камењем и бисером, златна чаша.

Попут Светог писма и свети Лаврентије Черниговски (+ 1950) божанским откривењем прориче, показујући лик будуће екуменистичке цркве:

"Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара".

Из горе реченог разумемо да ће за веома кратко време црква добити други изглед, сасвим другачији од данашњег. Грађевине ће тада имати велики сјај и раскош, много народа ће се у гомилама тискати да би се причешћивали из "златних чаша (путира)", очи многих ће бити опчињене лепотом служби и сјајем и раскошју одежди "накићених златом и драгим камењем", беседе ће објављивати победу љубави над мржњом, уједињења насупрот разједињености. Тако заслепљени толиким лажним сјајем и раскоши, "верници" више неће примећивати да благодат Божија више не пребива међу њима.

Тако задовољни и слављени, без прогона и неосуђивани, тада више, сироти, неће моћи да расуђују и процене једину неопходну ствар коју би требало да сачувају ради спасења душе - праву веру.

Благодат Господа Христа ће се повући и напустиће високе цркве, красне службе, златне путире, и сићи ће тамо где ће бити исповедана истина, тамо где буду били прогони правде ради, тамо где буде било жеђи и изгладнелости због истините вере.

Горње пророчанство се даље наставља:

"Нека вам је на знање о свему оном што вам говорим, јер се све припрема на веома лукав и подмукао начин. Све цркве и сви манастири ће бити у огромном благостању, препуни богатства као никада до сада, али немојте ићи у њих. Антихрист ће бити устоличен као цар у великој цркви у Јерусалиму у присуству клира и патријарха. Цркве ће бити отворене, али православни хришћанин који тада буде живео неће моћи да уђе у њих да би се молио, јер у њима више неће бити приношена бескрвна жртва Господа Исуса Христа. У тим црквама ће бити сва скупштина сатанска".

Велика храброст ће требати малом стаду православних да се успротиви таласима искушења овог света, са ризиком да буду сматрани безумнима, ненормалнима или одметницима и да тако буду подвргнути насиљу моћника овог света. Православном хришћанину тог времена ће бити неопходна велика мудрост како би распознао истину, тамо где сви остали буду видели безумност. За наша времена, превара и перфидност векова јесте безверје прерушено у веру и отров који је заслађен. Сваки онај који буде дозволио да буде обманут привидом и ко не буде разликовао Цркву од Вавилона, биће погубљен.

Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га претстављао?

Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови.

Свети Доротеј поучава: "Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела", као што и сам свети апостол вели: "И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости" (2. Кор. 11, 14).

Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу "универзалне религије", како је данашњи уображени објављују.

У антихристовом краљевству се неће дозволити "неред", неће постојати "аутономне" вероисповести или свађа због "богова". Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери "дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света" (Отк, 13, 7-8).

За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија - антихристово "хришћанство".

Пре или касније, сви култови, "цркве" и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех. ЈЕРОМОНАХ НИЛ АРКАШУ, ЈЕРОМОНАХ ВАРВАР МОРОЈАНУ
ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви

ПРЕД СУРОГАТОМ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Thu, 3 Nov 2011 16:14:00 +0100

ПРЕД СУРОГАТОМ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ

    Душан Тешић

    Напоредо са процесом настајања јединствене мамутске државе европских народа, траје процес нарастање сурогата хришћанске религије – New Age – Ново Доба. Религија Њу Ејџа се обликује тако што се на хришћанске догме калеме стереотипи источних религија, па се ствара сурогат који се шири и осваjа народе и Европе и Америке, драматично потискујући традиционалне принципе хришћанства

    Европски лидери нису имали примедби на понашање Европског парламента који је у Стразбуру, пред сам крај последње деценије прошлог века, одбацио извештај једног холандског хришћанског демократе у којем је он упозоравао Европу на опасност од исламског верског радикализма. У Европи су на делу многи хришћански радикализми, мудро су закључили парламентарци и извештај одбацили као – пристрасан. Пристрасност, или боље – искључивост, у природи је сваког веровања. Или религије, ако има смисла да се појам религије ограничи само на осећање верске припадности људи и народа. Али, знатно већу тежину од оцене парламентараца о пристрасности има став да Европски парламент не би требало да се бави верским питањима. Тај опрез исказан у Стразбуру може у себи садржавати елементе мудрости, једнако као и елементе ризика. Религија је одувек била основни елемент националне хомогенизације и повезивања људи у националну заједницу, па би се могућност искључивања било које друштвене институције, или институције власти релевантне да се бави питањима овако деликатне области, могло у неком времену показати као горко кајање. Али и бављење религијом у заједници каква је Европска унија – национално пренатрпана, верски разнородна, а идеолошки у растројству – једнако може постати политички терет, као и небављење њоме.

    ОБАВЕЗА ДВОСТРУКЕ МОРАЛНОСТИ

    На размеђи два Христова миленијума, једног веома успешног, а другог препуног неизвесности, Европа се нашла у обавези двоструке моралности: од ње се очекује да старом свету да нови смисао и да себи и свету призна због чега и са које стране више осећа угроженост – од најезде словенског национализма са Истока, од исламског радикализма са Југа, или од унутрашње природе сопственог поретка. Од тог свога окружења са којим би природно требало да гради јединствени економски и трговински простор – православне Европе на Истоку и исламске Африке на Југу – хришћанска католичко-протестантска Европа се једнако удаљава, остајући да живи у илузији како може бити довољна самој себи.

    Западна Европа, евидентно је, свој идентитет ствара у разграничењу са другима, стављајући своје грађане, "цивилизоване" Европљане, наспрам радикалног ислама са Југа и варварског православља са Истока. Она је та која затвара границе и намеће диктат. Самољубље њених лидера и духовна ограниченост генерација које стварају Европску унију, не допушта Европи да уочи да би могла бити смрвљена између полова сопственог мегатржишта где се на једноме успоставља стање без демократије, а на други је најашио својеврсни економски, политички и верски фанатизам, временски старији, а цивилизацијски разорнији од свега што Европу запљускује и са Југа и са Истока.

    Историјска искуства људи на континенту и на две медитеранске обале које се политички и економски све више размичу, пребогата су, а сећања на њих непријатна. Највеће цивилизације света настале су на овим просторима, најсилније монархије развиле су се овде, најмоћнији светски поредак – капиталистички – настао је овде, најразорнији ратови вођени су на обалама Средоземног мора, најснажније религије створене су на његовим двема обалама, најстарији трговачки и поморски путеви трасирани су између његових обала... Али ту су остали, међутим, и највећи контрасти у организовању живота људи и у расподели власти, моћи и богатства. Таква околност не зближава народе са две обале, већ их непрестано удаљава једне од других. Када се на то надовеже егоизам Европљана на континенту и памћење народа из залеђа, људске се мисли не плету више око трговине и не призивају Господа Бога, већ најпре падају на топове. Људи не схватају да оно што им се сада догађа има своје узроке у збивањима још од пре неколико векова. И више, можда. Јер, како друкчије објаснити задрту намеру ирских протестаната-наранџиста, на пример, који, макар и уз ризик да изгину, надиру сваке сезоне кроз католичка насеља Северне Ирске како би обележили годишњицу победе својих предака над прецима њиховим од пре више столећа. Не помажу ни невине дечје жртве које падају у заносу мржње и понесености еуфорије да се очува “традиција”. Вероватно су таква искуства подстакла парламентарце у Стразбуру да оцене како су у Европи на делу хришћански фундаментализми, опаснији од исламских.

    Од времена Реформације и Мартина Лутера – покрета који је породио протестантизам, а који је капиталистичком поретку зачетом готово пет векова раније, дао нове импулсе – није дошло до помирења протестаната и католика. Ватикан, заогрнут плаштом прастаре догме, још живи у илузији да ће помирити две цркве – католичку и лутеранску – држећи се неуверљивог нумеричког односа присталица једне и друге вере.

    -------------------------------------------------------------------------------

    Ватикански кардинал Едуард Касиди уверава без престанка како протестаната у Европи и Америци има 60 милиона, према католицима којих има више од милијарде.

    ------------------------------------------------------------------------------

    Протестанти не одговарају. Они памте – опомињу, претећи на злочине римских католика што су их током читаве историје хришћанства чинили према верницима који су у својој вери друкчије мислили. Подсећају без прекида на трагедију када је у обрачуну католика и протестаната у Паризу, у ноћи Светог Вартоломеја, 21. јануара 1535. изведена ужасавајућа церемонија покоља и спаљивања људи. Елен Вајт, идеолог америчких адвентиста, десног крила америчког протестантизма, писала је поткрај деветнаестог века да у чувеној Вартоломејској ноћи под надзором краља Франсоа Првог, после заветне мисе у катедрали Нотр-Дам.

    ------------------------------------------------------------------------------

    U Паризу није поклано 2.500 хугенота, како нам објашњавају уџбеници историје. Побијено је више од 60 хиљада верника, присталица француске варијанте европског протестантизма. Истина, и у другим ноћима, и изван Париза, али толико их је пало у кратком времену и у исте сврхе.

    -----------------------------------------------------------------------------

    Вартоломејска ноћ је само епизода у дуготрајном рату католичанства против протестантизма. Исељавање Европљана на амерички и аустралијски континент није, према Елен Вајт, почело пресељењем енглеских робијаша ради опроста казни. Пред насртајем католика који су у дугој и крвавој бици истребљивали све што је мислило друкчије од Римске цркве, на два нова континента се у обезглављеном бежању склонило око 60 милиона људи. То је, ваљда, онај нумерички однос којим се кардинал Касиди заносио, истичући га као ваљан мотив и довољан разлог за уједињење двеју цркава. Свети отац папа Павле Други, моли за опроштење свих облика насиља које је хришћанско католичанство изводило у дугој историји Римске цркве. Ватикан чини узалудан напор у околностима када протестантизам, у непомирљивом разграничењу са католичанством, доживљава преображај.

    (АНТИ)ДИЈАЛЕКТИКА ХРИШЋАНСТВА

    Христова се идеја граничи са чедношћу, са неким обликом сна. Само зато што је веровао, Христос је могао да, са комадом хлеба, нахрани племе од пет хиљада људи. И да их додиром ослобађа неизлечивих болести и враћа их из мртвих – како нас предање учи. Моћ синова и кћери планете који су Христа – оних векова – безочно закуцали на крст, а онда се престројили на пут његовог учења, друкчије данас изгледа. Та моћ следбеника Христових, као да покушава да надмаши саму моћ Господа Оца Створитеља. На свом тегобном путу су, у име голог, распетог Христа, стварали чуда. Било је великих религија и пре хришћанства, али ни једна, као хришћанство, није човечанству омогућавала увећавање богатства и моћи у толикој мери да су западни хришћани надрасли саму моћ хришћанске религије, која се под теретом такве моћи преобраћа данас у своју супротност. Свет хришћанства се одавно преобратио у свет атеизма: хришћански свет је култ Господа Бога заменио култом потрошње. Прекомерне потрошње. Према чему охоли Европљанин осећа страхопоштовање? Према Богу? – Не! Према, родитељу? Једва да га и познаје! Према монарху? – Он је предмет још само медијске радозналости! Према себи? – Само када му се пред очима укаже туристички проспект... Ни по чему овоме га он не осећа. Европљанин држи страхопоштовање једино према култу новца. Колико га у џепу има толика му је мера вредности. И, у тој размери верује!

    Хришћанство је једина религија у историји човечанства која је породила капиталистички поредак из чијих су темеља израсле и развиле се највеће тековине људске цивилизације – организација рада и баснословно богатство људи, сви облици науке и системи високих технологија, саобраћај и комуникације, откриће васељене и тековине хуманизма: демократија, владавина права, људске слободе... Ни једна друга религија – ни будизам, ни хиндуизам, ни јудаизам, ни ислам, па ни православље, као десно крило хришћанства, не може полагати право свога учешћа у стварању оваквих цивилизацијских тековина какве је капиталистички поредак створио у крилу западног хришћанства. Тај подвиг извело је оно само католичко-протестантско крило.

    Попут сваког организма којега, према неумитним законима стварања, прате фазе раста, сазревања и опадања – до коначног умирања – и хришћанство носи у себи елементе негације и саморазарања. Од његове појаве прати га таква судбина. Хришћанство се од самог зачетка располутило на два одвојена колосека – на две различите вере: на католичанство и на православље; на две завађене цркве – на источну и западну; на два непријатељска центра – на Рим и на Цариград; на два дијаметрално супротстављена погледа на свет – на култ рада и култ новца, на једној, и на склоност ка дубокој метафизичкој интуицији и урођеном смислу за контемплацију и пасивности на другој страни; на два непомирљива схватања васељене и света стварности на њој из угла само једног Бога... Како тада, тако и сада: подвиг зачетка стварања материјалног богатства света – света капитализма – извело је католичанство; протестантизам му је дао само нове импулсе. Православно хришћанство остало је изван свега.

    Православље се развијало друкчије од католичанства. Оно није поседовало ту снагу и организованост каква се изражавала у присуству римског хришћанског Бога. Снага католичке цркве израстала је на развалинама Римске империје. Црква је преузела све институције Царства и моћ освајала на оплемењивању елемената на којима је Царство пропало. Христос би данас јаукнуо када би видео како је идеју Сина Божјег и његово место на Земљи запосео римски Папа и постао посредник између Бога и човека, не поштујући првог, а кињећи другог. Ту лежи папска моћ и поредак капиталистичког друштва испод чијег се скута излегао, у којем је Божја правда згажена, а човек сам осуђен на вечну патњу и кулучење.

    Православље се исцрпљивало, не на раду и не на кулучењу, већ на крвавој борби за признање човечанског или божанског начела у Исусу Христу. То исцрпљивање, та шест векова дуга борба византијског православља са самим собом око новозаветног символа званог Исус Христос. У времену у којем је западна, римокатоличка црква порађала капиталистички поредак, источна, православна црква породила је ислам. Исламска религија је настала као реакција на хришћанске православне догме и за непуних стотину година од свога оснивања 632. самлела је православну Византију. Очистила је византијско православље са свих простора Средњег истока и северне Африке. Очистила га је за сва времена и за васељенску вечност. Сви хришћански народи Средњег истока и северне Африке и сви филозофско-теолошки центри хришћанства које је на јужној обали Медитерана створила византијска цивилизација – Никеја, Антиохија, Александрија, Газа, Јерусалим и Картагина, пали су под исламску власт. Пао је на крају и Цариград.

    Други центар хришћанског православља – Србија, и трећи – Русија, преживели су ислам. Али, остали су угрожени – економски, политички и идеолошки. Угрожени су, најпре, изнутра – од самих себе. Од хришћанске Европе, само делимично. Јер, центар хришћанске религије није био Рим, већ Цариград. А, то највеће хришћанско светилиште је само себе испоручило исламу. Без разума и без надокнаде. Католичко-протестантска Европа само је признала стање. Као да је у питању трампа. Сад, истина, размишља о сличној врсти трампе. У случају Србије размишља како да јој отме Косово да би га понудила исламу. Изводи то, истина, уз страсну подршку самих Срба издељених на Србе по култу предака и на Србе мундијалисте.

    Ма колико у свом првобитном облику деловало чисто и чедно, хришћанство се данас на западу преобратило у помаму. У наступу новог Христовог миленијума, католичког верника и верника протестанта, верника адвентисту, језуиту, квекера и англиканца... најчешће налазимо, не у присуству јеванђеља и молитве, већ у непомичном положају јоге у којој се сав у својој укочености препушта стању трансценденталне, натчулне медитације. За обичног, неупућеног човека јога представља комбинацију једновремене физичке и психичке непомичности чија је сврха успостављање телесне и духовне равнотеже личности која се јоги подвргава. Њоме се, према изворној будистичкој и хиндуистичкој религији, успоставља стање свести како би се олакшало подношење свакодневних тегоба човекових, а његова свест и организам се припремили за послове и задатке који га чекају наредног дана.

    ОХОЛИ НАСТУП ЊУ ЕЈЏА

    Та племенита сврха јоге, измештена из амбијента у којем је настала, утире у новом поднебљу у којег је пренета друкчије трагове. Калемљена дуго и примењивана хаотично на хришћанску догму Европе и Америке ова је племенита вештина изгубила својство стереотипа хиндуистичке религије. У хришћанској заједници Европљана и Американаца јога се деформисала у мери довољној да се преобрати у сопствену супротност. Са друге стране се хришћанска религија под њеним утицајем деформисала и добија атрибут сурогата. Упражњавање јоге изнедрило је на Западу елементе из којих је израстао покрет Њу Ејџа. Овај се покрет подастире као основа новог светског поретка који ће, како објашњава професор Бенџамин Крим, Британац, најутицајнија личност Њу Ејџа, представљати један свет под управом једног светског вође. Покрет успоставља надзор над средствима којима се обликују погледи људи, њихова свест и понашање. Промене које се очекују и које би у свету новог поретка, требало да настану, објашњава Британац Крим, биће радикалније од промена које су се дешавале у време Ренесансе, на пример, у четрнаестом веку, или у доба Реформације с почетка шеснаестог века чије трајање и није поуздано утврђено. Процес колективизације европских народа је одиста таквих размера да британски професор управо кроз тај процес сагледава епоху Њу Ејџа као крајњег исходишта колективизације. Или Транзиције на начин западни.

    Према учењу Њу Ејџа, представа људског битка и човекове самобитности није моралне природе чију садржину чине грех и кривица, и потреба искупљења с тим у вези, већ има метафизичку основу из које израста непознавање нашег сопственог идентитета. Отуђење што га људска бића доживљавају, није отуђење од Бога, већ од њиховог ЈА. Од јаства. Човеку није више потребно опроштење од греха, како га учи хришћанска догма, а које се може постићи испаштањем, радом и молитвом. Њему је неопходно просветљење – проналажење самог себе. “Бог је у мени” – уче гуруи Њу Ејџа. Па, пошто су људска бића богови, у њима се, сматрају следбеници Њу Ејџа, крију неограничени потенцијали за лично преображење. Преображавање, у смислу покрета, не односи се на морал и понашање, већ на свест. Свест људи мора постати једнообразна. Јер, само у природи једнообразности човекова се свест може оспособити за прихватање једног Света, једне Религије, једног Вође чији се долазак очекује на размеђи Другог и Трећег Христовог миленијума. Христово доба, Доба Рибе, астролошки знак под којим се хришћанство развијало две хиљаде година, треба да замени Доба Водолије, астролошког знака Новог светског поретка.

    Ево нас у присуству филозофских система стоицизма и епикурејства који су одредили духовну садржину хришћанске религије, а који хришћанство, после два миленијума трајања, доводе до краја, сахрањујући га трајно и свуда. Смисао битка ЈА се, на почетку епохе хришћанства, изражавао у презиру самога живота; на крају се испољава у понављању колективних самоубистава. Али по налогу централе опредмећене у једној личности. У личности хришћанина-гуруа евроамеричког типа.

НОВО ДОБА И НОВИ РИМ

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Thu, 3 Nov 2011 15:54:00 +0100

НОВО ДОБА И НОВИ РИМ

Хришћанство је настало и развило се на премисама индивидуализма. Индивидуализам се у болном грчу недрио из распадања римске заједнице, а она се распала због неморала и расипништва. Распадала се пет и по векова. Није се распадала држава, већ установе и заједнице које су империју сачињавале. Ту мамутску творевину – Римску империју – насталу на развалинама Александрове хеленске Грчке, сачињавао је конгломерат народа развученог настамбама од британских острва на западу, до Јерменије и Кавказа на истоку и до Арабије на југу. И даље. Сачињавало ју је пребогато шаренило регионалних установа производње и организације друштвеног живота. Сачињавао ју је конгломерат паганских религиозних обичаја народа и племена, различитих култова, традиција, митолошке историје, различитих погледа на живот и мноштва мишљења о односима природних сила и човека где је он нешто од тих сила савлађивао, а више им се прилагођавао. Човек, појединац се у најснажнијем напону Римске монархије – доба Републике – није истицао личним прохтевима, ни мишљењима. Био је заклоњен сигурношћу локалне заједнице којој је припадао, а не Империје, и није било потребе за сопственим истицањем. Човек је био везан за природу која га је непосредно окруживала и за њене законитости које је делом разумевао, а оно што у њој није разумео настојао је да неутралише молитвом и приношењем жртава-паљеница испод паганских храмова које је подизао на местима за која је веровао да на њима бораве богови који управљају природним погодама или непогодама.

Настанком доба царева које је почело са Јулијем Гајом, добом познатијем као цезарска времена, праћеним насиљем, ропским радом, пљачком, опадањем производње, зеленашењем... разбијане су и друштвене структуре у чијем је окриљу појединац налазио своју слободу и осећање припадности заједници, Римској републици у којој није био сам. Околности, настале у епохи цезара и сами цезари заједно са околностима, својим су реформама разарали упорно и трајно све друштвене установе којима је човек, појединац припадао и у њима био заштићен. Царевина је укинула народе и њихове заједнице, укинула је покорене државе, а оставила је појединца. Император је столовао у Риму и одатле управљао Империјом, наместо некадашњег начина у којем је поглавар Републике путовао из једне у другу провинцију, задржавајући се у њима према потреби и према расположењу. Приходи прикупљани по провинцијама остајали су у њима, јер су боравком поглавара Републике у њима тамо и трошени. Настанком цезарских времена, сав приход убиран по провинцијама сливао се у Рим и само је у Риму трошен. А, да би се допремао до Рима били су потребни друмови који су истовремено служили и војничким легијама да удаљене провинције држе у покорности. И трговцима да отпремају своје робе из удаљених подручја Империје до саме престонице. До вечног Рима...

Човек појединац, губећи осећање припадности народу и ужој заједници, постао је припадник Империје. У тој космолошкој структури римски цар му се намеће као једини Бог. Сви су цареви, од Јулија Гаја сматрани боговима које су мајке рађале, не из оплодње са мужевима, већ су их зачињале из односа са боговима. Појединац више није доживљавао непосредни догађај у везаности за своју заједницу. Његов живот није више остајао зависан од локалне заједнице нити је био заштићен локалним божанством. Његова душа није више била заокупљена локалним обичајима и није изражавала потребу за провинцијским култом. Она је постала светска душа, а појам националности, како каже Карл Кауцки, проширио се до појма човечанства. Губећи везу са својим култовима, а у присуству потребе да се култу подвргава, човек-појединац је прихватао туђе култове које су на путовањима собом доносили страни трговци из својих средина. Настаје доба интернационализације култова. Или интернационализације религије у којој се, наместо мноштва божанстава у Империји испољава сада само један Бог – Бог Монарх на Земљи и Бог Створитељ на Небу.

Живот индивидуе показивао је све мање смисла, пошто је разарањем старих друштвених структура индивидуа била отргнута и од сопственог циља – од локалне заједнице којој је служила и од локалног божанства којем се клањала и око којег је плела своје мисли и у чијем је присуству била задовољна. Шта је у таквим околностима индивидуа могла да ради и како да мисли? У првом случају, уместо слободе у заједници, чекало ју је ропство у самоћи, а да би то избегла њој је преостало једино да тражи начина да се издигне изнад саме себе. До тога се циља индивидуа могла успети само ако је свој живот подвргла строгим начелима моралности. Чим је сферу свог интересовања – од посматрања природних појава и напора да сазна њихове везе и узроке, преусмерила на сферу моралисања, индивидуа је заглибила у област мистицизма у којој је лако прихватала туђе обичаје и клањала се туђим култовима. Мистицизам сам по себи изводи човека из сфере религије – неповратно. Удаљавањем од сфере природне религије, или филозофије природе, како би рекао умни Фојербах, човек се утапа у непознате воде тајних удружења и у опаке замке вечних завера.

Настало је време када Грк више није био Грк. Када Гал није припадао галској традицији. Када Египћанин, како закључује Кауцки, није тражио Египћанина... Сви су се нашли у положају у којем су, отпадајући од сопственог национализма, несвесно упадали у заједницу интернационализма. У оквире тајних удружења и непрекидне завере. Мржња Римске империје на Јевреје изгледала је као дашак поветарца према страху Римљана од организације људи сваког облика. Не зна се шта је више нарастало и брже се ширило – потреба људи за тајним удруживањем, или страх Рима од тајних удружења. Једино у чему за индивидуе није постојала смртна опасност приликом удруживања била је област религије. Али религије у којој нису туђа мишљења одбацивана у мери у којој су сопствена мишљења грчевито брањена. Брањено је сопствено ЈА као циљ и као сврха живота. И као највиша вредност постојања индивидуе. Бог то сам ЈА, одјекивало је свуда по Царевини. Медитераном више него било где другде.

У околностима у којима је Империја затрла нације, а националне заједнице одбациле своје чланове, пошто су саме нестале, у околностима у којима је привредно ткиво Империје до краја разорено, а локални култови и божанства уништени, у околностима у којима су родитељи одбацивали сопствену децу, а брачна заједница постала страхотна патња за људе, у околностима у којима су богати, засићени уживањима, презрели живот, а сиромашни, заглибљени у мистицизму замирали пред страхом од смрти... из целокупности таквих околности у Медитерану се, као из ватрене буктиње, разбуктао индивидуализам, једини и аутентични симбол на којем је израстао капиталистички поредак. На другој страни се изнедрио мистицизам из којег се развила хришћанска религија. И једно и друго почивају на јединственој основи: на интернационализму у оквирима васељене и на индивидуализму у оквирима осећања и мишљења. Судбина Јевреја кардиналан је пример тога васељенског процеса.

Према принципу аналогије, најпоузданијем методу за објашњење свих облика историјских епоха, сагледавам као на длану истоветност прилика и усклађеност динамике доба у којем почиње распадање Римског царства са приликама у којима Европа чека исход своје колективизације увијене доктрином марксизма – у политици интернационализам, у економији јединствено тржиште. Римска империја је пре две хиљаде година, кроз процес интернационализације, стремила глобализацији света; Европа две хиљаде година касније, кроз процес колективизације стреми глобализацији света. На сектору религије видимо истоветан исход. Али, само у оним садржајима којима ће се хришћанство преобликовати у свој сурогат.

ИСТОРИЈАТ ЊУ ЕЈЏА

Њу Ејџ се у Америци и у Европи зачео током шездесетих година, након дужег гостовања Битлса у Индији, лета Господњег 1969. Они су, вративши се из Индије, у својим песмама, у понашању на сцени и у животу изван сцене, уводили култ трансценденталне медитације која је захватила милионе младих и старијих особа са обе стране Атлантика. Џорџ Харисон и Џон Ленон писали су и компоновали песме – у време док су свирали заједно и после разлаза – надахнуте езотеричном “мудрошћу”, којима су масе на концертима доводили у стање дерилијума.

Битлси су отворили пут гуруима – припадницима индијске свештеничке касте – према Америци и Европи где им је понуђено да држе проповеди о хиндуистичком виђењу односа Бога и човека. Хришћански верници на Западу – католици, протестанти и следбеници осталих западних религија – упијали су њихове проповеди као кад сасушена земља упија летњи пљусак. Њих је, најпре фасцинирала кроткост и егзотичност проповедника, који су се, у примамљивом положају јоге, у беспрекорној непомичности и бескрајном миру, радосно представљали својим фрустрираним слушаоцима, западним хришћанима. Јога – стање човекове свести – осваја евро-америчке религијске просторе поступно и са лакоћом. Према хиндуистичкој религији, насталој у долини Инда 1500 или 2000 година пре Христа, или више, чак, јога је једини начин да се човек ослободи бескрајног циклуса рађања и умирања. Она је важан детаљ човекове потраге за “унутрашњим сазнањем” и кармом – наградом или дугом – које је душа нагомилала својим добрим или рђавим делима у току пређашњих живота и који одређују облик наредне реинкарнације душе у неком другом организму. Одређује срећан или несрећан ток живота следећег телесног бића у који душа, чином рођења, улази. Верник мора проћи кроз низ реинкарнација – рађања и умирања – да би се спојио са Богом. Или да би постао Бог. Јога је један од начина тога постигнућа.

Будизам је настао хиљаду година касније. Он човеку нуди исто, али на друкчији начин. Циљ човеков није да постане Бог у физичком смислу, већ да Бога доживи. То се постиже стањем нирване. До ње се долази понављаним реинкарнацијама када свака од њих представља награду за претходну реинкарнацију. Сама нирвана схвата се као губљење себе, односно као ослобођење од патње. И хришћанство трага за путевима ослобођења од патње. Човека у његовом животу, што је признала и хришћанска догма, карактеришу две одреднице – бол у телу и патња у души. Човек је осуђен на трпљење, каже црква, јер је грешан. Трпи, каже наука, јер је несавршен. У простору између религијске обмане и научне неуверљивости које вечно стоје без одговора, простире се човеков живот испуњен тешким радом и страдањем. Њега прати песма; песма је јаук човеков између два радна такта, рекао би филозоф. Ослушните сваку песму из даљине да бисте осетили на шта подсећа!

У садржајима бурних токова реформације у шеснаестом веку и после ње, све до дана данашњих, грађанин западне цивилизације крварио је и сатирао се у име високих идеала – слободе, братства, једнакости и демократије. И када се чинило да их је коначно ослободио за себе, догодило му се да је изгубио наду. Европљанин, истина, живи под сигурним скутом државе благостања и њему достојних стандарда у свим областима живота. То се сада, у процесу колективизације народа, све доводи у питање: у заблуду нас уводи уверење да највиши квалитет живљења, бар у просторима Европе, представља задовољство располагања довољном количином намирница и представља супериорност куповне моћи над осталим делом земаљске популације. Далеко испод овога задовољства остао је живот човеков који није ослобођен страха и неизвесности. А, требало је да буде ослобођен. Европљане већ обузима стање страха, а стање неизвесности је одавно постало чињеница њиховог живота. Једнако као што и значајан део њихове стварности представља прекомерна количина лицемерја у понашању политичке елите која им такве лажи усађује у свест.ИСТОРИЈАТ ЊУ ЕЈЏА

Њу Ејџ се у Америци и у Европи зачео током шездесетих година, након дужег гостовања Битлса у Индији, лета Господњег 1969. Они су, вративши се из Индије, у својим песмама, у понашању на сцени и у животу изван сцене, уводили култ трансценденталне медитације која је захватила милионе младих и старијих особа са обе стране Атлантика. Џорџ Харисон и Џон Ленон писали су и компоновали песме – у време док су свирали заједно и после разлаза – надахнуте езотеричном “мудрошћу”, којима су масе на концертима доводили у стање дерилијума.

Битлси су отворили пут гуруима – припадницима индијске свештеничке касте – према Америци и Европи где им је понуђено да држе проповеди о хиндуистичком виђењу односа Бога и човека. Хришћански верници на Западу – католици, протестанти и следбеници осталих западних религија – упијали су њихове проповеди као кад сасушена земља упија летњи пљусак. Њих је, најпре фасцинирала кроткост и егзотичност проповедника, који су се, у примамљивом положају јоге, у беспрекорној непомичности и бескрајном миру, радосно представљали својим фрустрираним слушаоцима, западним хришћанима. Јога – стање човекове свести – осваја евро-америчке религијске просторе поступно и са лакоћом. Према хиндуистичкој религији, насталој у долини Инда 1500 или 2000 година пре Христа, или више, чак, јога је једини начин да се човек ослободи бескрајног циклуса рађања и умирања. Она је важан детаљ човекове потраге за “унутрашњим сазнањем” и кармом – наградом или дугом – које је душа нагомилала својим добрим или рђавим делима у току пређашњих живота и који одређују облик наредне реинкарнације душе у неком другом организму. Одређује срећан или несрећан ток живота следећег телесног бића у који душа, чином рођења, улази. Верник мора проћи кроз низ реинкарнација – рађања и умирања – да би се спојио са Богом. Или да би постао Бог. Јога је један од начина тога постигнућа.

Будизам је настао хиљаду година касније. Он човеку нуди исто, али на друкчији начин. Циљ човеков није да постане Бог у физичком смислу, већ да Бога доживи. То се постиже стањем нирване. До ње се долази понављаним реинкарнацијама када свака од њих представља награду за претходну реинкарнацију. Сама нирвана схвата се као губљење себе, односно као ослобођење од патње. И хришћанство трага за путевима ослобођења од патње. Човека у његовом животу, што је признала и хришћанска догма, карактеришу две одреднице – бол у телу и патња у души. Човек је осуђен на трпљење, каже црква, јер је грешан. Трпи, каже наука, јер је несавршен. У простору између религијске обмане и научне неуверљивости које вечно стоје без одговора, простире се човеков живот испуњен тешким радом и страдањем. Њега прати песма; песма је јаук човеков између два радна такта, рекао би филозоф. Ослушните сваку песму из даљине да бисте осетили на шта подсећа!

У садржајима бурних токова реформације у шеснаестом веку и после ње, све до дана данашњих, грађанин западне цивилизације крварио је и сатирао се у име високих идеала – слободе, братства, једнакости и демократије. И када се чинило да их је коначно ослободио за себе, догодило му се да је изгубио наду. Европљанин, истина, живи под сигурним скутом државе благостања и њему достојних стандарда у свим областима живота. То се сада, у процесу колективизације народа, све доводи у питање: у заблуду нас уводи уверење да највиши квалитет живљења, бар у просторима Европе, представља задовољство располагања довољном количином намирница и представља супериорност куповне моћи над осталим делом земаљске популације. Далеко испод овога задовољства остао је живот човеков који није ослобођен страха и неизвесности. А, требало је да буде ослобођен. Европљане већ обузима стање страха, а стање неизвесности је одавно постало чињеница њиховог живота. Једнако као што и значајан део њихове стварности представља прекомерна количина лицемерја у понашању политичке елите која им такве лажи усађује у свест.

ТРИЈУМФ НОВОГ ДОБА

На такав друштвени миље саткан од осећања ситих стомака, пристигли су индијски гуруи, подстакнути најпре лаковерношћу Битлса, а онда и медија, познатих личности и широких слојева обичног света. Материјализам којим се дичи Запад, створио је, према британском професору Дејвиду Маршалу, неукорењеност, бесциљност, усамљеност и распадање старих вредности. Човек је ухваћен у сатанску мрежу без заштите и наде. Без права на наду. Запао је у мистицизам, тражећи скровиште ђавола у којем ће, заједно са њим, медитирати, очекујући долазак Спаситеља.

Њу Ејџ је освојио све области људскога рада – универзитете, средње и основне школе, научне установе, крупни бизнис, индустријске колективе, министарства, политичку елиту, војну структуру, банке, медије, културне институције, издавачке куће, телевизију, државну администрацију, филмску продукцију, обичан свет и –музику... Еминентни британски виолиниста Јехуди Мењухин, изјављивао је да Њу Ејџ у његовом животу има приоритет над музиком. У америчким школама деца се наводе на веровање да су она савршена божанска бића. Наставници их уче да она нису, како то хришћанска религија тврди, грешна бића, да није неопходно да се добротом и радом искупљују од греха, већ је довољно да постану поводљива. Поводљивост и лаковерност, учи их Њу Ејџ, основа су људске природе, што је психоанализа, и у одсуству Њу Ејџа, давно потврдила. Само у стању поводљивости духови могу овладати њима. У космосу, дакле, у којем мисле да ће се, на крају свога живота, преселити.

Поводљивост и послушност полови су истога координатног система чија је садржина потпуно ослобађање од мишљења. Многе крупне компаније у Америци и у Европи увеле су јогу – медитацију – на радним местима како би се “појачали људски потенцијали”, побољшала техника продаје и радницима омогућило да се одбране од стреса. Часопис “Форчен” објавио је списак од 500 америчких врхунских компанија у којима се организују семинари јоге са циљем развијања “људских потенцијала”. Компанија Пасифик Бел инвестирала је 173 милиона долара за семинаре који садрже елементе окултизма којим се људима испира мозак. На истој листи су НАСА, Форд, Џенерал моторс, Ај-Си-Еј, Ај-Би-Ем, Боинг, Сингер, Бенк оф Америка и мноштво других компанија.

Социолог Волтер Мартин закључује овај досије ставом да су на овај начин окултне силе добиле приступ америчкој економији. Он објашњава да се исте технике примењују према пацијентима на клиникама, према службеницима у министарствима, међу цариницима, потом у армији, у морнарици и у авијацји и међу “плавим береткама” (снаге УН)... Волтер Мартин објашњава да се радници таквим техникама на сеансама, које се обављају у току радног времена, ослобађају мишљења која се, затим, успешно замењују стањем послушности.

Аналитичари Њу Ејџа уверавају да покрет одлучујуће утиче на смер политике Сједињених Држава. Роналд Реган који је Америком владао осам година – између 1980. и 1989. – све одлуке доносио је по савету своје супруге Ненси, а она је, као пупчаном врпцом, била везана за Џоан Квингсли, познатог америчког астролога и веома утицајну особу Њу Ејџа. У својој књизи “Шта каже Џоан”, госпођа Ненси тврди да је споразум о ограничењу нуклеарног оружја који је Реган потписао са Михаилом Горбачовом обављен по њеном савету. Нова ера мира у свету, каже, њена је заслуга. Она је одредила и дане Реганове операције тумора на носу и полипа у цревима. Свет је био задовољан вођом који је једну руку држао на нуклеарном обарачу, а другу на кристалној кугли једне америчке врачаре. Једнаке заслуге за мир приписује себи и Џорџ Буш, старији, амерички председник после Регана, на крају рата у Персијском заливу. И он је један од значајних следбеника Њу Ејџа и први је после распада совјетске империје поменуо нови светски поредак на Светској конференцији о планети земљи у Рио де Жанеиру, престоници Бразила. Бил Клинтон је у обе своје предизборне кампање уверавао Американце како одржава окултну везу са Елвисом Прислијем.

У свести западног човека угнездило се осећање о новом светском поретку чије се остварење спроводи кроз садржаје глобализације – реформа Уједињених нација, нови облици деловања Светске банке и Међународног монетарног фонда, реорганизација Светске трговинске организације, стварање Економске и монетарне уније Европе, Партнерство за мир, нова доктрина деловања НАТО-а... Из ове владајуће структуре идеја Њу Ејџа транспонована је до широких слојева – до бирача, који су методолошки већ припремљени за ДОЛАЗАК – Месије или Вође – који свету треба да одреди нови, друкчији смисао живота. Преображење и реинкарнација су основни облици тога смисла. Према Галуповим истраживањима

----------------------------------------------------------------------------

58 одсто америчких грађана верује у Њу Ејџ, а једна четвртина – 60 милиона њих, већ се укључило у овај покрет,

---------------------------------------------------------------------------

припремајући се за глобалне промене света на планети. Промене се више не тичу ни људског греха, ни његове доброте. Не тичу се ни молитве, ни праштања. Не тичу се свести, ни одговорности. Оне су надишле атмосферу Хладног рата, надишле су болећивост левичарства, сексуалну револуцију... Укинуле су комунизам и човечанство ослободиле Црвеног октобра и могућности светске револуције.

Западњачка варијанта јоге, пише професор Дејвид Маршал, аутор књиге “Њу Ејџ”, примамљује десетине милиона људи у мрачни свет окултних (тајанствених) активности које растачу људски разум и пробљавају човекову душу. Истоветно мишљење о Њу Ејџу износи и професор Кенет Вејд. Он тврди да овај покрет, као основа новог светског поретка, не придаје значаја људском животу и да ће допринети да се у западњачкој цивилизацији трајно поткопа поштовање људског живота и осталих вредности и нађу изговори за оправдање појединачних злочина и масовних убистава. Чарлс Менсон, манијак који је наредио убиство глумице Шерон Тејт и њених пријатеља и дубоко био укорењен у покрет Њу Ејџа, изјављивао је да је достигао стање свести изнад морала и да му је стога било дозвољено да убија.

Нови светски европски поредак нуди свету нови живот, нови облик евангелизације, какав је европским народима натурао Адолф Хитлер. Британски професори, на чијим се универзитетима зачео Њу Ејџ, у жељи, ваљда, да оправдају све што се на њиховим и другим просторима Европе и Америке чини човеку, одговорност преваљују на Исток. Дејвид Маршал пише како је на Светском хиндуистичком конгресу 1979. председавајући Конгреса изјавио: “Наша мисија на Западу постигла је фантастичне успехе. Хиндуизам постаје доминантна религија у свету и крај хришћанства се приближава.” Професор је занемарио само “ситну” појединост: покретом Њу Ејџ не управљају више, индијски, већ амерички и европски гуруи, са седиштем у најутицанијим друштвеним, економским, политичким и културним институцијама западног света. Седе гуруи – преваранти, снујући, у укоченој пози трансценденталне медитације, колективна самоубиства својих следбеника. Снују их, не у име догме. Нити у име Бога, већ зарад сопствене промоције. Међу хришћанима је све мање помена на Исуса Христа, а све више наде у Маитреју, месију – ни будистичког, ни хришћанског – који се, од Калифорније до Аљаске и од Медитерана до Северног и Балтичког мора, очекује на размеђи измеду Другог и Трећег Христовог миленијума. Наша епоха је обележена надирањем сурогата хришћанске религије.

(из књиге Западно од Оријента)

Божић, Божић благи дан - Музички састав Ступови

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Fri, 7 Jan 2011 11:31:00 +0100

После Косова и Војводине, одузимаће и вашу децу!

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 26 Dec 2010 14:13:00 +0100

После Косова и Војводине, одузимаће и вашу децу!

Пише: Владимир Димитријевић

недеља, 26 децембар 2010 11:51

(1. део)

Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.

Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима: “Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, Маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од јакобинског хушкача Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се утопиш у утопијску заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.

А тоталитаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да непрестано надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.

НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла, у последње време се показују као евро-стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).

Значи, удариће на породицу, обрачунаваће се са основним верским слободама и традиционалним моралним законима.

Волите ли брзу вожњу?

That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека. Европски суд за људска права наредио је 2009. године Италији да уклони распећа из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али… Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.

Да ли је то све?

Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)

Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала: 11.000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Наиме, тај суд је наложио држави Пољској да исплати 25.000 евра жени која је 2000. године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари својевремено одбили да над њом обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)

Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не може да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је не реанимирају. Плашећи се да их не похапсе (због кршења „права самоубице“), лекари су је послушали.

У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама, да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!

У негда римокатоличкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући римокатолици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.

У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „Gender Loops“ у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.

У Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“. Циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже. Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувенилног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.

Чија ће бити наша деца?

„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.

Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају Јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.

Како ће тек у „political corectness“ евро-НАТО Србији одузимати децу „националистима“ и „антиевроинтегративцима“! А? Шта мислите? „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!

Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувенилног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.

На тај начин, социјалне службе, локалне самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељских дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља“.

Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“. Евро-Срби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до Триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.

После свега, хоће и децу да вам узму.

Владика Николај Велимировић је, у песми „Небеска Литургија“, пророковао да ће у Србији доћи на власт они „којих би се марва застидела / и вепрови дивљи посрамили“.
Они ће поробити Србе тако да неће смети „децу своју својом звати / ни слободно мислит’ ни дисати“. Чини ли вам се да се то пророчанство испуњава?
Живи били, па видели!

А одакле им идеје?

Француски револуционари су, во времја оно, били врло јасни: Луј Антоан де Сен Жист, чувени букач и идеолог гиљотине, говорио је: Деца припадају држави, и препоручивао да држава одузима децу од родитеља чим малишани напуне пет година. А члан француског револуционарног комитета за јавну безбедност, Бертран Берер, тврдио је: Деца припадају заједничкој породици, држави, пре но што припадају појединачним породицама.

Џон Дјуи, отац савременог америчког школства, кога је Лењинов комесар просвете, Луначарски, звао да створи револуционарни совјетски образовни систем, говорио је да је најбољи начин да се спречи утицај родитељске религије и погледа на свет то да се деца држе што дуже у школи: од 7:30 до 15:30 да буде настава, од 15:30 до 18:00 спорт, а остало домаћи задаци. Кад родитељи буду имали пола сата дневно за децу, то ће их спречити да лоше утичу на најмлађе. А Адолф Хитлер? Да га чујемо, 6. новембра 1933, изјавио је: Немачке школе од првог разреда до универзитета брзо су нацификоване… Кад опозиционар каже: Нећу прећи на вашу страну, ја спокојно одговарам: Твоја деца нам већ припадају… Ко си ти? Ти ћеш проћи. Твоји потомци су, пак, у новом табору. За кратко време они неће знати ни за шта друго осим ове заједнице. А 1. маја 1937, Фирер додаје: Нови Рајх ником неће дати омладину и пружиће младима сопствено школовање и сопствено васпитање.

Глобалисти су, очито, само наставили стару причу свих тоталитараца, оно што је Џорџ Орвел назвао паролом: Слобода је ропство. Под изговором приче о дечијим правима, постиже се следеће: Рушење родитељског ауторитета;
Држава одређује шта је у интересу детета;
Сва деца морају бити под надзором државе;
Родитељима се ограничавају права на васпитање;
Држава се меша у васпитање;
Родитељи који се не слажу биће гоњени;
Родитељи ће бити гоњени због злостављања детета, чак и ако га пљесну по задњици;
Деца ће бити васпитавана против верских и националних убеђења својих родитеља.

Велика борка за дечија права, Хилари Клинтон, својевремено је објавила књигу Треба ти цело село или Друге лекције којима нас деца уче. Наслов књиге потиче од одричне изреке Треба ти цело село да одгајиш дете. Наравно Африканци су мислили на морал села (то јест, завичајну обичајност и солидарност комшија у борби за одгајање доброг човека), а не на уплитање државе у породицу. Хилари Клинтон у виду има глобалистички тоталитарни систем који ће децу одузети родитељима. То јест, мислила је на глобално село.

Чувени Кристофер Лаш, аутор књиге Побуна елита и издаја демократије, поводом ове књиге запазио је: Хилари Клинтон не верује да родитељи треба да усмеравају животе своје деце; она сматра да деца и родитељи морају имати једнака права пред законом, и бори се против начела родитељског ауторитета у било ком облику.

Она врло јасно каже да деца морају да одлучују о томе да ли ће да роде (ванбрачно дете, наравно) или ће да абортирају, да ли ће да иду у школу или неће, да ли ће да имају пластичне операције, лече се од полних болести, итд. Она је, по мишљењу Керол Бејкер, лобисти за права породице из Арканзаса (где је Бил Клинтон био гувернер), захтевала да се при школама отварају гинеколошке амбуланте и да деца обавезно иду у вртиће од треће године.

Дакле, од Сен Жиста, преко Хитлера, до Хилари Клинтон, циљ је да држава отме децу и покуша да их преобликује у складу са својим захтевима.

(2. део)

Чим је Европски суд за људска права устао против Крста Христовог у Италији, и чим је премијер Берлускони рекао да се Италија неће повиновати, Патријарх Руске православне Цркве Кирило подржао је Берлусконија. У писму, послатом крајем новембра 2009, Патријарх је изразио забринутост због одлуке овог суда, истичући да хришћанско наслеђе Италије и других земаља Европе не сме да постане предмет који ће разматрати европске правне установе.

Хришћански религиозни симболи, присутни у европском јавном простору, то је део општеевропског идентитета, без којег се не може замислити ни прошлост, ни садашњост, ни будућност овог континента. Не сме се, под изговором обезбеђивања секуларног карактера државе, успостављати антирелигиозна идеологија, која нарушава мир у друштву, дискриминишући Хришћане као религиозну већину Европе. Истичући своју подршку Влади Италије, Патријарх Кирил је истакао да европска демократија не сме да подстиче христијанофобију, постајући слична богоборачким режимима прошлости. У јануару 2010. Уставни суд Рима је истакао да, кад су хришћански симболи у питању, италијанско право је изнад правног система Савета Европе. Одлука Суда у Стразбуру не може приморати државу Италију да симбол крста уклони из школа и судова.

Пре но што се Уставни суд бавио овим питањем, италијански Сенат је такође водио расправу о стразбуршким необољшевицима, маскираним у судије. Сенатор Стефан Чеканти, професор Уставног права, истакао је да је симбол крста чврсто повезан са италијанском државом.

Италијанска Влада је одбила решење Суда у Стразбуру, позивајући се на седми члан Устава Италије и тзв. Латеранске споразуме с Ватиканом.

Патријарх Кирил се у борби за моралне вредности друштва, истакао, наравно, и у Русији. Када је, 2009. године, кроз покушај да се у процесу ратификације Европске социјалне повеље, у руске школе уведе обавезно сексуално васпитање, руска јавност (од родитеља, преко наставника, до националних НВО) реаговала је оштро. Истичући да је, на основу препорука Савета Европе (тачка 2, члан 11 Повеље), у Шведској, Словенији, Румунији, Молдавији, Литванији и на Кипру инсистирано на масовном увођењу сексуалног васпитања у школе, Руси су се обратили свом Патријарху истичући да обавезно сексуално васпитање противуречи традицијама породичног васпитања, нарочито традицијама православне породице, у којој се велика пажња обраћа васпитању деце у вери и чистоти; менталитету народа Русије, Уставу РФ и руском законодавству. Уношење сексуалног васпитања негативно ће утицати на морално и етичко понашање омладине, подривајући тек започету демографску политику подстицања рађања, то јест, развраћена деца тешко да ће градити јаке породице. Такође, чуо се одлучан глас против тзв. система јувенилног права, чији је циљ разарање породице.

Патријарх Кирил је чуо глас свог народа и 8. јула 2009. срео се са представницима врха владајуће партије Јединствена Русија, Вјачеславом Володином и Андрејем Исајевим, и изложио им ставове руских људи. Био је државни празник Дан породице, љубави и верности, и Володин и Исајев су обећали Патријарху Кирилу да ће се супротставити таквом тумачењу европске социјалне повеље који би значио уношење сексуалног васпитања и система јувенилног права. Андреј Исајев је тим поводом изјавио: С разумевањем смо примили забринутост Патријарха у вези са ратификацијом Европске социјалне повеље, и истакао да је ратификација повеље не захтева никакве промене већ постојећег руског законодавства, па ни увођење сексуалног образовања.

Право на приватност

Патријарх Кирил се истакао и у одбрани права на приватност руских грађана. Опуномоћенику Руске федерације за људска права, В. П. Лукину, упутио је 28. јула 2009. писмо у коме у стаје у одбрану грађана који, због разлога савести, не желе да се укључе у системе електронских докумената и база података, што их баца на маргине друштва. Патријарх Кирило је истакао да је углавном реч о православнима, који се брину да би употреба нових технологија могла да води тоталној идеолошкој и другој контроли над личношћу.

Такав развој може да буде вероватан, јер већ сада техничке могућности допуштају праћење личних контаката, кретања и куповина помоћу платних картица. Подаци о човеку који се тако саберу могу се смештати у јединствену базу. Имајући у виду несавршенство правне основе и коришћених технологија, њихову рањивост за криминално деловање, посвудашње крађе информација, што ствара реалну претњу не само за живот и безбедност појединих грађана, него и за државу у целини, сва преимућства датих технологија, укључујући лакоћу коришћења и економичност, могу бити тренутно прецртана због непрецизности административног персонала. У вези с тим, извесни грађани би желели да се користе алтернативним системом скупљања података (без личних идентификационих бројева, као и уређаја који би дозвољавали идентификацију човека без његовог знања на јавним местима, приликом куповине, итд). Такође, одречну реакцију изазивају документи који имају одређене симболе, чија целисходност и намена изазивају сумњу.

Дакле, борба за човека и породицу је свагда корисна. Примери из Италије и Русије то јасно показују.

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 26 Dec 2010 11:27:00 +0100

Јеромонах Нил Аркашу и јеромонах Варвар Моројану

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА

Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?

Антихристов дух је притајен, тамо где је Христос и Његово учење и најмање изобличено. Ако древни антихристи беху магови и врачари, који су делали у тмини историје, данас су нови антихристи изашли на светлост, узевши лик политичара, философа, уметника, теолога.

Одувек је постојало неко зло које је манифестовано кроз законе и права овог света, у философији, теологији, људској култури и уметности. Поступци и делања хулитеља Христових се уплићу са историјом света, са друштвеном садашњошћу, са религиозним феноменом, настављајући и утврђујући у свим формама нечасну и безумну жељу првог палог анђела са неба: жељу да буде као Бог.

Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања „сенке“ једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног „христа“, остављају и неколико „теолошких вратанаца“, кроз која ће у погодно време антихрист да учини – на „законит“ и „исправан“ начин – чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај „христос“, пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед.

Све оно што је Христово има дубок смисао постојања и бивствовања, савршенство према коме се све исправља, има пуноћу Постања у Апокалипсису. Оно што је изван овог „назначења“, представљају заметке антихриста, којима се једна епоха, или култура, или нека религија испуњава злим духом, да би се касније излило зло заразивши и разболевши читаву творевину.

Сада, плодови оних који се „нису одрекли сатане и свих дела његових“ опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам „добар“ и „пун љубави“ покушај ревитализације „неуспелог“ и „разједињеног“ хришћанства.

Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?

Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или петходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. „Братство“ између ово двоје више је него евидентно:

1. обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом „слобода, једнакост, братство“.

2. није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе;

3. обоје се боре за „златну епоху“ овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале;

4. екуменизам представља један вид „бега“ из социјализма довевши у другу врсту екстрема – „доброчинстава“ тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе;

5. комунизам нас је ослободио „монархизма“ и буржоазије, а екуменизам нас „ослобађа“ традиционализма и Православља;

6. екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму;

7. хришћанство би требало да представља „опште добро“ једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права);

8. и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује „права“ неких који су „изабрани“ и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова „централизација“ мало по мало доводи до камуфлаже друштвене и верске диктатуре;

9. као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а „дисиденти“ су окривљени за побуну, заверу, подривање „универзалних вредности“, оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех „система“;

10. Практично, није битно, како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар;

11.Комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста – онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста.

Необично је, ипак држање и став православних Румуна, који бежећи од једног комунизма који је свим силама одрицао и оспоравао Христа Бога, радосно се бацају у загрљај једног екуменизма који долази и признаје све богове света.

Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност, испуњење хришћанства у последња времена?

Свето писмо нам у 24. глави Јеванђеља по Матеју описује знаке Христовог доласка, лик Цркве и живот овог света у последња времена, посебним и забрињујућим речима: „Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити… И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе“ (Мт. 24, 5 и 11).

„Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 15 – 16)

Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже „И многе ће преварити“, где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и потстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз „невоље тих дана“ (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12)?

Где се налази „обећана земља“, обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: „Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету… И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога“ (Мт. 24, 7 и 10)?

Где је победа „добрих“ и „верујућих“ људи који ће ујединити „свету цркву“ и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда „Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме“ (Мт. 24, 15)?

Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква „оних који ће остати у мањини“, биће изложена прогону од стране „оних који су у већини“, будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих „верујућих“ људи, по ономе како је Спаситељ рекао: „Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога“ (Мт. 24, 9).

Зато је Христос Православља Онај који нас истински љуби, јер нам није усладио чула, говорећи нам да ће све бити лепо и да не би требало да ни о чему бринемо, већ да ћемо пити из чаше страдања.

Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света.

У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка? Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?

Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизма привести поклоњењу звери: „И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских“ (Отк. 17, 3-5).

Колико само свети јеванђелист Јован Богослов јасно и недвосмислено описује блештавост и раскошност којом ће бити обавијена нечистота: порфира и скерлет накићени златом и драгим камењем и бисером, златна чаша.

Попут Светог писма и свети Лаврентије Черниговски (+ 1950) божанским откривењем прориче, показујући лик будуће екуменистичке цркве:

„Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара“.

Из горе реченог разумемо да ће за веома кратко време црква добити други изглед, сасвим другачији од данашњег. Грађевине ће тада имати велики сјај и раскош, много народа ће се у гомилама тискати да би се причешћивали из „златних чаша (путира)“, очи многих ће бити опчињене лепотом служби и сјајем и раскошју одежди „накићених златом и драгим камењем“, беседе ће објављивати победу љубави над мржњом, уједињења насупрот разједињености. Тако заслепљени толиким лажним сјајем и раскоши, „верници“ више неће примећивати да благодат Божија више не пребива међу њима.

Тако задовољни и слављени, без прогона и неосуђивани, тада више, сироти, неће моћи да расуђују и процене једину неопходну ствар коју би требало да сачувају ради спасења душе – праву веру.

Благодат Господа Христа ће се повући и напустиће високе цркве, красне службе, златне путире, и сићи ће тамо где ће бити исповедана истина, тамо где буду били прогони правде ради, тамо где буде било жеђи и изгладнелости због истините вере.

Горње пророчанство се даље наставља:

„Нека вам је на знање о свему оном што вам говорим, јер се све припрема на веома лукав и подмукао начин. Све цркве и сви манастири ће бити у огромном благостању, препуни богатства као никада до сада, али немојте ићи у њих. Антихрист ће бити устоличен као цар у великој цркви у Јерусалиму у присуству клира и патријарха. Цркве ће бити отворене, али православни хришћанин који тада буде живео неће моћи да уђе у њих да би се молио, јер у њима више неће бити приношена бескрвна жртва Господа Исуса Христа. У тим црквама ће бити сва скупштина сатанска“.

Велика храброст ће требати малом стаду православних да се успротиви таласима искушења овог света, са ризиком да буду сматрани безумнима, ненормалнима или одметницима и да тако буду подвргнути насиљу моћника овог света. Православном хришћанину тог времена ће бити неопходна велика мудрост како би распознао истину, тамо где сви остали буду видели безумност. За наша времена, превара и перфидност векова јесте безверје прерушено у веру и отров који је заслађен. Сваки онај који буде дозволио да буде обманут привидом и ко не буде разликовао Цркву од Вавилона, биће погубљен.

Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га претстављао?

Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови.

Свети Доротеј поучава: „Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела“, као што и сам свети апостол вели: „И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости“ (2. Кор. 11, 14).

Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу „универзалне религије“, како је данашњи уображени објављују.

У антихристовом краљевству се неће дозволити „неред“, неће постојати „аутономне“ вероисповести или свађа због „богова“. Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери „дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света“ (Отк, 13, 7-8).

За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија – антихристово „хришћанство“.

Пре или касније, сви култови, „цркве“ и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех.

ПРАВОСЛАВНИ ПРЕКИДАЈУ ОПШТЕЊЕ СА ЕПИСКОПИМА КОЈИ ПРОПОВЕДАЈУ ЈЕРЕС

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 12 Dec 2010 20:28:00 +0100

Епископ Артемије: Православни прекидају општење са епископима који проповедају јерес

среда, 08 децембар 2010 12:50

Извор: www.eparhija-prizren.org

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије дао је интервју за Инфо службу Епархије рашко-призренске, у коме говори о ставу Цркве према Епископима који проповедају јерес, о неканонским одлукама против њега, о канонској одговорности његових тужитеља, о карактеру прогона којем је изложен он, његови сарадници и многобројно монаштво, као и о последицама тога прогона, о улози ”верских аналитичара” и њиховом начину рада, о карактеру црквеног канонског права и његовом циљу, о путу и начину за исправљање досадашњих многобројних и огромних канонских преступа, као и о валидности најновијих одлука.

Инфо служба Епархије рашко-призренске има част и задовољство да интервју са Епископом Артемијем изнесе нашој јавности.

ПРАВОСЛАВНИ ПРЕКИДАЈУ ОПШТЕЊЕ СА ЕПИСКОПИМА КОЈИ ПРОПОВЕДАЈУ ЈЕРЕС

У питању је прогон због политичких разлога и верских убеђења

Јединство Цркве нарушавају Епископи који учествују у екуменском покрету

Наши тужитељи би требали да буду лишени Епископског чина

Патријархово ”писмо љубави” одише мржњом и клеветама

1. У последње време црквеној и широј јавности наметнуло се питање „случај владике Артемија“. Како Ви то коментаришете?

То је вештачки створен „проблем“, по нечијој жељи или наруџбини. То је наставак вишемесечне харанге која се спроводи кроз све медије - писане и електронске - без икаквих стварних доказа. У том Вашем питању постоје два јасно раздвојена дела. Први, незнатнији „проблем“, јесте засад преткривични поступак који по налогу тужиоца спроводи полиција против Нас, а по кривичној пријави Синода Српске Православне Цркве. Резултата још никаквих нема. Други „проблем“ везан је за канонски статус Нас као Владике и оних који Нас подржавају, било да су клирици или световњаци.

У вези са првим проблемом можемо се послужити народном изреком: „Држ’те лопова“! Они који вичу: „Држ’те лопова“, указујући прстом на невиног, заправо су лопови. То је смисао народне изреке. Тужно је гледати дипломиране правнике из Tужилаштва како се труде да из суве дреновине исцеде кап воде. Али, то је већ њихов проблем.

Што се, пак, тиче другог питања, Нашег канонског статуса, као и оних који су са нама и који Нас на било који начин подржавају, говорили смо до сада ту и тамо више пута. Суштина Нашег одговора, сада и овде, била би, да је наш статус остао као што је био и раније, а то је да смо Ми пред Богом и пред Црквом доживотни канонски Архијереј Епархије рашко-призренске. Истина, у егзилу, будући да смо протерани са Наше канонске територије. Наша Епархија рашко-призренска, будући да је остала без своје територије, проширила је своје канонске границе на цео свет. Где год има православних Срба - верника који остају привржени Нама као своме пастиру и духовнику, као и принципима за које се боримо, тамо су Наши верници, тамо је и Наша Епархија.

2. Питање које мучи јавност, особито ону црквену, јесте – да ли сте Ви након Сабора и даље канонски Епископ Епархије рашко-призренске?

На то питање смо до сада у више наврата у разговорима и изјавама већ одговорили. Знамо да од конкретног одговора на ово питање зависи разрешење и неких других недоумица, као на пример: - статус Владике Теодосија; каноничност литургијске заједнице јеромонаха које смо Ми, као канонски и надлежни Епископ ослободили забране свештенодејства, и др.

Није место да улазимо у све канонске и уставне нијансе Нашег „случаја“; сетимо се само основне чињенице, а то је – да Нам је неканонски одузета управа Епархијом рашко-призренском; да смо мимо ранијих одлука, а и праксе у СПЦ, протерани са Косова и Метохије; да смо без Уставног основа умировљени... И поред свега тога, Ми смо, чувајући макар привид црквеног јединства, све ово стојички подносили упркос сталним оптужбама да смо „непослушни“, да смо „расколник“ итд.

Одузели су Нам право на Нашу духовну децу да их духовно руководимо, а потом од нас „умировљеног“ тражили да истој тој деци, Нашој, духовној, коју су Нам одузели, наложимо да се врате у своје манастире. А када смо и то послушали, опет Нам је стигло писмо незадовољних чланова Синода са новим и бројним оптужбама и – претњама. То је прелило чашу трпљења и уверило Нас да се даље не може ићи на компромис без штете по душу. На то писмо Синода смо одговорили да се више нећемо повиновати будућим (али ни прошлим) НЕКАНОНСКИМ одлукама Синода. Не оклевајући, Синод доноси (још једну) неканонску одлуку којом Нам забрањује „свако свештенодејство до следећег заседања Сабора“. И та одлука (као и многе раније) донета је мимо сваког суђења, и пропраћена је наводно Патријарховим „писмом љубави“, које не само да одише мржњом и клеветама, него је, гледано еклисиолошки и догматски, погрешно.

3. У Вашем одговору, употребили сте и реч „расколник“. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

„Расколник“ је, у правом смислу, онај који уноси новине у Цркву, чиме се и нарушава јединство Цркве. Јединство Цркве данас нарушавају махом они Eпископи који учествују у екуменском покрету. О томе јасно говори 15. правило Прво-другог цариградског Сабора које налаже православним хришћанима да прекину помињање и црквено-литургијско општење са Eпископом или Патријархом „због какве јереси, која је осуђена светим Саборима или светим Оцима, а коју он (Eпископ или Патријарх) јавно проповеда или отворено учи о њој у Цркви“. У том случају сваком православном хришћанину наложено је да се огради „од општења са таквим Eпископом и пре саборског расматрања“.

Православни, који се на такав начин одвајају од јеретика, придржавајући се Свештених канона „не само да не подлежу канонској казни, већ су достојни части, која приличи Православним. Јер они нису Eпископе осудили, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом разрушили јединство Цркве, већ су напротив – похитали да сачувају Цркву од раскола и раздељења“, као што објашњавају свети Оци у наведеном 15. правилу Прво-другог Сабора. То значи „да су се такви одвојили не од Eпископа, већ од псевдоепископа и псевдоучитеља, и нису направили раскол у Цркви, већ су, колико је то од њих зависило, ослободили Цркву од раскола“, објашњава тумач правила Цркве Православне, Јован Зонара. То је велика утеха и велика нада за све Православне вернике. Увек су кроз историју Цркве Божије постојали људи који нису били равнодушни када је у питању судбина Цркве и чистота њеног учења. Ми се трудимо да их следимо понављајући речи свештеномученика Јосифа Петроградског: „Ја ни у ком случају нисам расколник нити позивам на раскол, него позивам на очишћење Цркве од оних који сеју раскол и који га изазивају“ својим неправославним учењима и ставовима, јер се „ћутањем издаје Бог“, по речи светог Григорија Богослова.

4. Како оцењујете чињеницу да нисте позвани на заседање Сабора 17. новембра, иако је, како се чује, Сабор и сазван управо ради решавања Вашег случаја?

На заседању Сабора 17. новембра 2010. године на Наш захтев да Нам се врати канонска управа над Епархијом рашко-призренском, одговара се по хитном поступку, опет неканонским избором Владике Теодосија за Епархију рашко-призренску. Тај одговор је за Нас био јасан. Сабор неће дозволити Нама да се вратимо на Косово и Метохију. Стављени смо пред свршени чин. Очекивање да се „проблем“ реши путем неког разговора у Сабору и са Сабором, било је илузорно. Зато и Ми хитно одлазимо у своју Епархију и служимо Свету Литургију, јер је то био једини начин да укажемо Сабору, али и широј јавности, да се без расправљања о канонској суштини целог случаја, проблем неће решити.

Међутим, уследила је (не неочекивано) моментална пресуда Сабора, донета (опет) без суђења и чак без саслушања, у свему неканонска, по којој смо „лишени“ епископског чина и низведени на чин простог монаха, без права на жалбу. То је био „дар“ Сабора за педесетогодишњицу Нашег монашења, враћање на почетак. Ако је веровати речима Јеванђеља – да Бог не слуша неправеднике, онда остаје нада да неће слушати ни оне који су противно Његовим заповестима донели такву неканонску и неправедну пресуду. Господ Који даје и узима благодат Архијерејства, неће повући Своју благодат са Нас као канонског Архијереја рашко-призренског, јер Му Ми остајемо верни до краја овог земног живота, а надамо се, по милости Његовој, и у вечности.

5. Како је све то почело и због чега?

Дешавања у вези са питањем „случај Артемије“ дугогодишња су, бременита и мало коме, од црквене јавности, непозната. У томе се сувише далеко отишло да сада више треба размишљати о последицама него о узроцима тог случаја. Јер, о узроцима су годинама више мислили утицајни појединци из црквених и политичких кругова. Овима, као утицајним, спонтано су се придруживали људи који су им, на неки начин, подређени, не размишљајући тада довољно о могућим штетним последицама од тога, како по Цркву тако и по Државу, с обзиром на болно питање судбине Косова и Метохије. Прихватано је без дужног расуђивања прозападно настројење, преко Екуменизма и Глобализма до интернационализације питања наше јужне Покрајине. А то питање се, стицајем многих неповољних околности, неминовно преламало и преко леђа Нас као Епископа Епархије рашко-призренске. Силом наметнутих политичких и дипломатских решења у вези са Косовом и Метохијом, а на штету Срба, као у кључалом казану, хтели-не хтели нашли смо се и Ми. У тако сложеним и тешким околностима било шта и било како да смо предузимали, држећи се, пре свега, аутономних, црквеним канонима загарантованих архијерејских права, неизбежно је било да са једне или са друге стране наиђемо на осуду. У тој и таквој дубљој позадини треба тражити праве узроке за сва поступања утицајних политичара и црквених људи, као и за све црквене одлуке и казне до сада изречене против Нас. Више је него очигледно да је прогон Нас и наших сарадника и присталица како у клиру, тако и међу верницима, настао из политичких разлога и верских убеђења. Ко чита, да разуме.

6. Какве су последице свега тога?

Последице су тешке, и чини Нам се, за сада још несагледиве у свој својој трагичности. Оно што је таквим одлукама и казнама изазвано нагони Нас да сада, са разлогом, више размишљамо о последицама, а мање о узроцима „случаја Артемије“. Последице су, заиста, бројне и веома штетне не само по Цркву него и по државу.

Којом од последица изазваних донетим одлукама Светог архијерејског синода, администратора Епархије рашко-призренске и, најзад, Светог архијерејског сабора може Српска Православна Црква да се похвали? Да ли:

• Драстичним смањењем броја свештених и монашких лица у тој црквеној области?

• Изјавом верника у тој Епархији и ван ње да их раздор међу Епископима одвраћа од Вере и удаљује од Цркве, што се и преко телевизије преноси?

• Мешање полиције у поредак и живот Цркве?

• Опште стеченим утиском да је црквено-канонско право мањкаво и недовољно за доношење правичних одлука, па је због тога неизбежно призивање физичке силе како би се те одлуке спровеле у дело?

• Непоштовањем, односно неспровођењем редовног црквено-канонског и уставног поретка при изрицању казнених мера?

• Упорношћу тужитеља, изазваном нетрпељивошћу до уништења?

• Небригом да се сваком човеку приступа душебрижнички, лекарски спасоносно, а не утркивањем у оптужбама за које нема стварног покрића?

• Благонаклоним гледањем на истурање нестручних званих „верских аналитичара“ да довијањем, односно Цркви несвојственом комбинаториком, импровизовано и необјективно, понекад чак и у пророчком стилу, обавештавају јавност?

7. После свега тога што сте рекли, природно се намеће питање зашто се Вама од стране Цркве не омогући да у редовном црквено-судском поступку, у складу са Свештеним канонима и Уставом Српске православне Цркве, одговорите на оптужбе?

Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и богољубља. По бризи о човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас цивилизованог света. У „случају“ око Владике Артемија, дакле, уколико би се непристрасно применило црквено-канонско законодавство, не би било подела међу Eпископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Једном речју: не би било „случаја“ Владике Артемија. Ако би се у регуларном црквено-судском процесу утврдило да смо заиста криви за оно за штa Нас оптужују, верујући народ би то разумео и никаквих, вероватно, подела или раздора по том питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана због таквог њеног уплитања. Али, очигледно, некоме такав нормални развој и расплет насталог проблема у Цркви није одговарао. Овако се и од нецрквених људи чује уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради више о политичким стварима, а мање о црквеним суштинским питањима. Један регуларни канонски процес, да га је било, сачувао би углед Српске Православне Цркве у Православном свету, који је сада, нажалост, драстично урушен.

8. А зашто се тако није поступило?

Редовни црквено-канонски и уставни судски поступак у Нашем случају није ни отваран, јер није постојао никкав канонски основ за тако нешто. Отуда, с једне стране, такав поступак није ни спроведен, вероватно, из бојазни да се оптужбе, изречене против Нас, не би потврдиле као основане. С друге, пак, стране, Наши тужитељи знају, да би, по Канонима, они могли и требали да буду суђени и лишени епископског чина, не само због изнетих и недоказаних клевета против Нас, него и због стварних канонских преступа које су сами починили у многим случајевима када је у питању православни и светоотачки став у односу на чистоту и исповедање праве Вере. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје континуирано и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу и на свакога онога ко се усуђује да нас подржи или оправда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, па и брата у Христу, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.

9. Могу ли се учињене грешке у вођењу поступка против Вас исправити и последице ублажити?

Наравно. Преподобни отац Јустин Ћелијски је говорио да је „излаз из свих безизлаза – покајање“, ако смо на њега спремни. А покајање значи исправљање својих грешака, преумљење. Али, на редовни црквено-канонски поступак и евентуално преиначење већ донетих одлука у Нашем случају, одговорни и не помишљају. Последња саборска одлука, којом смо, противно свештеним канонима „лишени чина“ и низведени у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних Eпископа на Сабору, седморица их је било против, шесторица – уздржаних. Пошто се јавно саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви Eпископи потписали такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају потписи вољно и невољно потписаних Eпископа? Не толико у очима људи колико пред Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:

• Је ли при таквој разједињености Eпископа могло да се у Сабору каже оно што је за Апостоле важило: „...испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Д. ап. 4, 31), или: „Јер нађе за добро Свети Дух и МИ...“ (Д. ап. 15, 28).

• Је ли при таквој разједињености Eпископа у Сабору могло да се помисли на смисао праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је – да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши потписах...“. Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности.

10. Да ли се тако донета одлука Сабора може сматрати валидном?

Ако се уз све напред речено има у виду и канонско начело да се саборска одлука доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и што је веома важно, у његовом „ПРИСУСТВУ“ (канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886, стр. 375-376) онда је ствар постпуно јасна. Ако се, дакле, све то сагледа у духу Канона, онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о Нашем кажњавању. Наиме, иако се таква саборска одлука од неких сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, па и преиначена, и ако упорно треба истрајавати у омаловажавању епископског достојанства како појединци у нашој Цркви чине, онда за утеху, Бога ради а не људи ради, нека се и од Нас чују поновљене речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс. 20, 7-8).

Ваше Преосвештенство захваљујемо Вам на разговору.

Први вештачки облик живота зове се „Синтија“

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 12 Dec 2010 14:05:00 +0100

Први вештачки облик живота зове се „Синтија“

Прослављеном биологу, предузетнику и милијардеру Крегу Вентеру пошло је за руком да практично од нуле направи синтетичку ћелију. Нови облик вештачког живота назван „Синтија“, према тврдњи научника, способан је на чуда - нахраниће свет, заменити гориво и очистити ваздух од загађења јер омогућава производњу микроорганизама по наруџбини, конструисаних специјално за одређене задатке.

Резултате Вентеровог истраживања једни поздрављају као „преломни тренутак у историји биологије“, док их други нападају као подухват који са собом носи „невиђене ризике“. Истраживачки тим који је дошао до овог открића неки научници отворено оптужују да се „игра бога“ и да неовлашћено петља „са суштином живота“.

Нови облик живота др Вентер је добио синтетизовањем ДНК кода и његовим убацивањем у ћелију бактерије. Ова ћелија која садржи ДНК људске производње након тога је расла и делила се, стварајући облик живота који до сада није постојао. Вентер, у чијем тиму од 20 научника има и добитника Нобелове награде, читав процес пореди са подизањем система на компјутеру. „Попут програма без хард-драјва, ДНК сама за себе ништа не ради, али када се софтвер убаци у компјутер, могуће су запањујуће ствари“, тврди он. Убудуће би на овакав начин могле да се формирају фабрике бактерија које би производиле вештачке организме креиране за специјалне сврхе, рецимо за лечење или за производњу чистог биогорива. Ова технологија би се могла искористити и за стварање тзв. еколошких бактерија, способних да неутралишу отровне отпадне материје.
„Улазимо у нову еру у којој ће нам границе постављати углавном наша машта“, изјавио је др Вентер (63), који је у пројекат уложио 15 година рада и 37,8 милиона евра.
Они које брине етичка страна пројекта страхују да би истраживање могло да се злоупотреби за стварање најмоћнијег биолошког оружја и да би само једна грешка у лабораторији могла да збрише милионе неком новом заразном болешћу у сценарију који би подсећао на филм „Ја сам легенда“, с Вилом Смитом у главној улози.
„Ово је тренутак отварања Пандорине кутије - попут цепања атома или клонирања овце Доли“, каже Пет Муни из групе за контролу технолошког развоја ЕТЦ, док професор етике са Универзитета Оксфорд Џулијан Савулеску сматра да се Вентер дрзнуо да игра улогу бога.
Католичка црква оценила је да научно откриће првог вештачког организма може да представља позитиван развој ако се примени у корисне сврхе, али истовремено упозорава да само Бог може да ствара живот.
Вентер, који је учествовао и у дешифровању људског генома, раније је већ успешно пресадио геном једног микроорганизма у други, а прославио се и када је 2003. с нобеловцем Хамилтоном Смитом створио први вештачки вирус.

Вијетнамски ветеран
Крег Вентер, најпровокативнији светски научник, 63-годишњи геније рођен у америчкој савезној држави Јута, ветеран Вијетнамског рата, милијардер, љубитељ луксузних јахти и истраживач, у 18-ој години је одлучио да живот посвети задовољствима сурфинга на плажама Јужне Калифорније. Три године касније, 1967. године, био је мобилисан у рат у Вијетнаму. То је код њега довело до две важне промене: решености да постане доктор и убеђења да никад не треба траћити време.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/190496/Prvi-vestacki-oblik--zivota-zove-se-Sintija

Религија Будућности

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 12 Dec 2010 13:58:00 +0100

Свети Серафим Роуз

Религија Будућности

"Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење,

које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека."

Отац Серафим (Роуз)

Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).

Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, - својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!" - то је онда случај за психичку болницу (лудницу)...

Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).

Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум", са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права, него моја папска црква је права!" Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?" Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.

Хришћанска духовност се стиче преображавањем свог духа кроз тегобно самосавладавање и крстоношење — са циљем да се достигне у вечно Царство небеско. То царство се да наслутити у лепоти православне литургије, али оно ће потпуно наступити само после нестанка овога света. Зато прави хришћански подвижиик не угађа себи него Богу, и не налази мир и одмор, чак ни у кратком предукусу вечнога блаженства, које му се понекад дарује у овом животу. Насупрот овоме, далекоисточне религије, којима Царство Небеско није било откривено, желе једино да постигну пријатна психичка стања која почињу и завршавају се у овоме животу.

У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година" благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле" (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.

Савремени „харизматички" покрет, па „хришћанска медитација" „нова религијска свест", чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна" улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти" само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао" или који је примио „крштење у Духу" самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената", а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима", који се препоручују у овим покретима.

На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати". Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.

Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу...

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу и захвлалност Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Много открива чињаница да је „харизматички" и „медитацијски" покрет поникао у релативистичкој средини „екуменских хришћана". Главно обележје јереси западног екуменизма је ово: нико од њих не верује да је Православна Црква једина права Црква Христова. Сви неправославни екуменисти лакомислено верују да је благодат Божија присутна такође и у другим „хришћанским“ заједницама, па чак и у нехришћанским религајама. Они не схватају да када Свети Оци Православне Цркве говоре о уској стази спасења, — они мисле на само један пут ка небу: унутар Православља. Међутим, екуменисти мисле да је то само један од многих путева" ка спасењу... Екуменисти умањују важност јасно одређеног веровања у Христа: за њих нису важни догмати, ни припадност овој или оној цркви.

Православни представници на екуменским састанцима могу бити и људи чврстога карактера, непоколебиве варе у једину Свету Цркву Православну, али само њихово учествовање на тим састанцима, где се заједнички моле са неправославнима, они као да својим понашањем кажу: „Можда је то што ви релативисти кажете, тачно, баш као што је рекао оном Јеврејину поколебани ученик Светог Пајсија. Не треба ништа више од тога па да православни хришћанин изгуби благодат Божију! А после, колико ли труда треба да се она поново стекне ...

Припремање путa за долазак антихриста:

"Молитва за мир", Асизи, 27. октобар 1986.

Зато православни хришћани морају добро пазити како ходе, увек у страху и трепету, еда не би изгубили благодат, која није дата свакоме него само онима који држе праву веру, живе строгим хришћанским животом и незаситиво упијају Божанску благодат која их води ка небу. Ова обазривост у странствовању мора бити још већа код православних хришћана данас када су окружени лажним хришћанством које нуди безнапорне доживљаје „благодати" и „Светога Духа" — уз то обилно наводећи цитате из Светога Писма, и светих Отаца као ,„доказе"! Вероватно су већ близу последња времена, када ће духовна обнова бити тако убедљива да ће преварити, ако буде могуће, и изабране (Матеј 24:24).

The age of Aquarius

Лажни пророци модерног доба, укључујући ту и неке који се званично зову „православни", све грлатије најављују скори долазак „новога доба Светога Духа", излив „нове Педесетнице", наступање „тачке Омега"... А по истинским православним пророчанствима, ове ово што они најављују — управо је царство Антихриста. На наше очи почело је да се остварује сатанско царство, демонском силом. Читава духовна атмосфера савременога света оптерећена је увођењем у дамонске доживљаје, јер сатанска „тајна безакоња" улази у предпоследњу фазу овладавајући душама људи. - Шта више, она покушава да овлада и самом Црквом Христовом, кад би то било могуће.

Против тог моћног, залуђујућег „религијског доживљаја", истински православни хришћани морају се озбиљно наоружати знањем да је православно хришћанство, као и његов циљ, нешто потпуно различито од свих осталих религија, како „хришћанских" тако и нехришћанских.

Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизованам времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и „луцкастах", усред успешног религијског „препорода" већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да Царство (Лука 12:32).

Сви истински православни хришћани нека буду опасани храброшћу за предстојећу битку. Оружје наше је духовно. (Ефесцима 6:11—18). Не заборавите; Христос је већ извојевао победу за нас. Он је обећао да ни врата паклена неће надвладати Цркву Његову (Матеј 16:18) и да ће због изабраних скратити оне последње дане велике невоље (Матеј 24:22). И заиста, ако је Бог са нама, ко ће против нас? (Римљанима 8:31). Чак и у најокрутнијим иакушењима, нама је заповеђено да будемо пуни ведрине, јер „Ја сам победио свет" (Јован 16:33). И ми треба да живимо као прави хришћани свих времена, у очекивању краја света и доласка милога нам Спаситеља; јер Онај који сведочи ово говори: Да, доћи ћу ускоро. Амин, да, дођи, Господе Исусе! (Откривење 22:20).

Православна трезвеност у тумачењу есхатологије састоји се у овоме: она два знака — која је Господ дао (у 24. глави Евангелија по Матеју): да ће Његова Блага Вест бити проповедана свима народима — и да пред Његов Други Долазак неће бити рата (пошто ће Антихрист овладати целом планетом) не знамо — као појединци — када ће се то испунити. (То ни ангели не знају!)

Међутим, ако не знамо тачно када ће бити крај света (јер биће тешко препознати тада Илију и Еноха!) — онда треба себе барем припремити за есхатолошки сусрет са Господом Христом!

Сваки од нас је мали свет за себе. И моја смрт је за мене мој крај света! А пошто сутра може да ме прегази брзо возило — морам бити стално есхатолошки спреман. Јер одласком из овога света — излазим пред Престо Праведнога Судије... Зато ону опомену: „Бдите, јер не знате када ће доћи Господ" православни хришћанин схвата хао упозорење упућено лично њему — на првом месту — а за општи крај света — тек на другом месту.

И пошто православни хришћанин верује да се на Литургији хлеб и вино промени у Тело и Крв Распетог и Васкрслога Господа Исуса — онда он зна да је Господ Славе и на Земљи са нама. Па зато може да има у себи равнотежу, и да каже са Светим Павлом: било да сам на земљи, или на небу — ја сам увак са Господом.

Ако постоји некаква болна напетост или есхатолошка узбуђеност код православног верника - онда она извире из племенитога страха да не разочара Љубав Распетога Бога.

Иначе, нико паметан не жели да доживи оне последње године Антихристове диктатуре... Али, ако се и то деси — ми се уздамо не у своју снагу, но у благодат Пресвете Тројице. Амин.

Глобализација као инструмент апостасије

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sat, 11 Dec 2010 19:11:00 +0100

Глобализација као инструмент апостасије

Седми Пленум Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве, Московска духовна академија, 19–20. фебруар 2001. године

Током последњих десетлећа у многим земљама света почела је општа нумерација људи. Готово трећина становништва наше планете, око 100 држава, већ је захваћено нумерацијом. Владе ових земаља не жале средства за стварање скупих аутоматизованих система за прикупљање подробних информација о јавном и приватном животу људи. Је ли то случајност? Наравно, не. Назив овог процеса је глобализација.

Глобализација је антихришћанска идеологија стварања "новог светског поретка" с једним владајућим наднационалним центром. Према замислима његових градитеља, ова планетарна држава створена на рушевинама постојећих држава треба да има јединствену религију, јединствену културу, јединствени економски и политички простор.

У целини глобализација претпоставља:

1) стварање јединствене универзалне религије на основу елемената традиционалних вероисповести;

2) стварање јединствене надкултуре на основу срушених самосвојних култура: европске, америчке, исламске, источних и других култура;

3) стварање јединствене цивилизације без поделе на државе;

4) стварање јединственог планетарног етноса путем асимилације свих постојећих народа;

5) стварање јединственог трговинско–финансијског система кроз гутање економија независних држава. Организовање глобалног компјутерског евидентирања људи и робе.

Глобализациони процеси се остварују под вођством финансијско–политичке елите развијених земаља. Постојање оваквог једног наддржавног центра данас потврђују идеолози глобализације у нашој земљи. Тако на пример, генерални директор информационе аналитичке агенције при Управи за послове председника Руске Федерације Александар Игнатов пише: "Кључни чинилац који утиче на савремене глобализационе процесе јесте делатност Светске владе... Ова наддржавна структура ефикасно игра улогу штаба 'новог светског поретка'. У свом раду ова организација се оријентише на интересе малобројне елите уједињене етничким сродством и иницијацијом (то јест, посвећењем) у ложама деструктивне усмерености." ("Независне новине" од 7. септембра 2000). По речима Дејвида Рокфелера, "наднационална власт интелектуалне елите и светских банкара далеко је важнија него право народа на самоопредељење, право којег смо се вековима придржавали" (Говор на заседању Билдербершког клуба у јуну 1991).

Према замисли архитеката "новог светског поретка", "религија будућности" неће уопште бити православна вера, па чак ни хришћанска религија већ синтеза светских вероисповести (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма и хиндуизма).

Идеолози глобализације непрестано говоре о "постхришћанском свету". Они сматрају да је хришћанство престарело, да је отишло у историјску прошлост. У новом миленијуму настаје "нова ера" и "нови свет", време нових синкретичких религија типа "Њу ејџ" (Ново доба). То је широки, окултни неопагански покрет који је упио у себе елементе хришћанства, јудаизма и ислама, али у његовом темељу се налази источњачки мистицизам. По својој суштини "Њу ејџ" је дубоко непријатељски хришћанству. Присталице овог покрета очекују долазак антихриста, долазак који, по њиховом мишљењу, треба да се догоди почетком трећег хиљадулећа, када зодијачки знак "Риба" (ICQUS – символ Христа) буде замењен знаком Водолије (символ антихриста). (А. Дворкин, Наука о сектама, Нижњи Новгород, 2000, стр. 621, 627).

У планетарној држави у којој ће се пропагирати псеудорелигија, православни ће бити сумњива и гоњена мањина.

Апостол Павле пише да ће у последња времена људи одступити од истина хришћанске вере и да ће водити неморалан живот (2 Сол. 2, 3). Један од основних задатака глобализације јесте рушење самосвојних култура и стварање јединствене масовне културе. Није случајно то што се последњих година у Русији, као и у многим другим земљама, преко информативних средстава и система образовања плански остварује пропаганда насиља, разврaта, цинизма, култа богатства и уживања. На тај начин, формира се грађанин "новог света" без части и савести. Људи оваквог типа не могу бити патриоти и браниоци своје Отаџбине.

Осамдесетих година 20. века је директор Светске здравствене организације при ОУН изјавио: "Да бисмо дошли до стварања јединствене светске владе неопходно је ослободити људе њихове индивидуалности, њихове везаности за породицу, националног патриотизма и религије коју исповедају". На тај начин, он предлаже да се разруше Богом установљени темељи људске цивилизације: религија, државност, породица и осећање патриотизма, и да се од човека направи космополит лишен корена и духовних вредности.

Један од истакнутих пропагатора глобализације, Жак Атали, лични саветник Франсоа Митерана, бившег председника Француске, у својој програмској књизи "Линија хоризонта" тврди да настаје трећа ера – "ера новца", када "новац буде одређивао закон", а човек се буде доживљавао као роба. Он слика следећу злокобну слику живота у планетарној држави: "Највиши облик новог живота биће 'номадство'." Под номадима Жак Атали подразумева друштво људи лишених осећања Отаџбине, тла, предачке вере, људи који живе за потрошњу, забаве и представе које им нуде телевизијски и видео екран. "Номади ће се регулисати кроз компјутерске мреже у глобалним размерама. Сваки номад имаће специјалну магнетну картицу са свим подацима о њему и, пре свега, о висини новца који поседује. И тешко ономе ко буде био без новца и ко прети светском поретку!" Притисак на човека ће бити такав да ће му преостати само један избор: "или да се уклопи у друштво, или да буде из њега избачен..." Пред нама је ужасна слика компјутерског концентрационог логора где је човек обезличен и немоћан пред системом.

А ево чиме Русији прети глобализација. Према изјави америчког теоретичара мондијализма С. Хантингтона, Русија је "земља која је предодређена за распад". То значи да су јој предодредили да постане арена најсуровијих сукоба и противречности који треба да доведу до комадања руског простора и до уласка његових различитих компонената у нове политичке блокове (Черемњаков, "Мондијализам - Путеви антихриста у савременом свету и међународним односима").

Бивши премијер Велике Британије Мејџор је цинично одредио судбину нашег народа: "Задатак Русије је... да обезбеди ресурсима успешне земље. Али за то јој је потребно свега 50–60 милиона људи." (Руска федерација данас, бр. 22, 2000, стр. 28). То јест, планира се да се остави свега једна трећина становништва наше земље која би служила интересима Запада.

Данас, по мишљењу Игнатова, "Русија објективно учествује у процесима глобализације али субјективно није спремна за то, што јој не дозвољава да заузме достојно место међу лидерима..." По његовим речима, Русија треба да постане један од лидера "новог светског поретка", обезбедивши свом народу и својој елити достојно место у даљој историји човечанства. Како каже Игнатов, "ако се не можемо борити против струје, треба да јој се ставимо на чело".

Утицајан положај господина Игнатова у државном апарату земље омогућава нам да претпоставимо да је овакво гледиште стварна стратегија новог руског руководства. У том случају, први корак у остварењу овог програма јесте додељивање грађанима Русије личних идентификационих бројева. Ради лакшег управљања људима заиста је неопходно да сваки човек планетарног система буде нумерисан тако да све његове радње у друштву могу бити контролисане уз помоћ специјалних уређаја за праћење (скенера, смарт–картица, мобилних телефона, електронских чипова итд.). Добивши број, човек пристаје на то да се о њему почне скупљати електронски досије о различитим областима његовог живота, и он ће следити правила игре које му понуде оснивачи глобалног система.

Упоредо с додељивањем личних бројева, пре око пет година руководство Русије је донело одлуку да оствари пројект тоталне електронске регистрације грађана, пројект који је данас добио назив "Државни регистар становништва Руске Федерације" (АС ГРН). Већ је створена "вишефункционална паметна карта" која је у стању да контролише човеков живот и рад по многим параметрима, рачунајући ту и оне који се тичу његовог личног живота. Главни циљ пројекта АС ГРН је сабирање актуелизованих информација о становништву земље; при томе се код властодржаца јавља могућност да манипулишу грађанима по свом нахођењу и без било каквих ограничења. На пример, да одређују параметре социјално–економског развоја на различитим територијама, да контролишу и управљају демографском ситуацијом и миграционим токовима. На пример, под изговором борбе против криминала да до најситнијих појединости знају приходе, стамбене и социјалне прилике живота грађана (К. Гордејев, Аналитички запис АЦ "Света Русија").

Сличан пројекат од регионалног значаја је "Московска карта". Овај пројект је почео да се остварује од 1998. године у складу са одлуком московске градске владе. На крају је требало да буде створена електронска картица с личним кодом власника. У информативном блоку ће бити забележено социјално и имовинско стање грађанина: све врсте својине, социјални положај, здравствено стање, међусобни односи са структурама власти. Помоћу ове картице Московљани ће моћи да врше било која плаћања и да добијају новчане уплате на својим рачунима. То значи да ће се помоћу ове картице скупљати све најважније информације о човеку. Ниједна радња која се обави уз помоћ картице неће се моћи сакрити од свевидећег ока московске владе и финансијско–банкарских структура, "твораца обрачунске картице" (А. Ваљенков, "Српски крст", бр. 34, 2000). Све то у будућности може обезбедити неограничену владавину малобројној елити над осталим делом друштва, који ће бити у потпуности или готово у потпуности обесправљен.

Познато је да у разради поменутих пројеката који могу бити искоришћени за тоталитарну контролу човека активно учествују страни стручњаци и експерти, на пример, они из транснационалне фирме ORACLE, једне од главних твораца система базе података за Пентагон и Шенгенску зону. Коришћено програмско снабдевање потпуно је ускладиво са европским и постоји могућност преношења података у иностранство. Одатле следи закључак да су Русију увукли у глобализационе програме.

Првојерарси Православних Цркава су у Витлејему (7. јануара 2000), а затим и на Архијерејском сабору у Москви (13–16. августа 2000) одредили свој став по питању глобализације на следећи начин: "Мирољубиво заједничко живљење разних култура не треба постизати путем претапања специфичних особина култура у котлу нивелишуће и монополистичке глобализације" (Обраћање патријараха, стр. 9). "Недопустиво је да преко глобализације ограничени број људи концентрише у својим рукама светску власт и богатство. Такође је недопустиво да народи којима припадају готово три четвртине становништва Земље буду бачени на руб светске цивилизације. Црква протестује против духовне и културне експанзије која прети тоталном унификацијом. Залажемо се за такво уређење света које би почивало на начелима праведности и једнакости људи пред Богом, уређење које би искључивало гушење њихове воље од стране националних и глобалних центара политичког, економског и информационог утицаја" (Архијерејски сабор, "Социјална концепција Цркве").

Православни руски народ је свестан погубности глобализације чији је први корак додељивање личних бројева а затим и електронских докумената с јединственим личним бројем. Данас би било неопходно да Руска Православна Црква дигне свој глас у одбрану својих верника. Треба замолити владу Руске Федерације да се одрекне глобализационих програма, како оних опасних за Русију, тако и тоталитарних облика евиденције, који ограничавају слободу грађана и погађају религиозна осећања верника. Треба замолити органе државне власти Руске Федерације да по примеру Украјине и Белорусије пруже становништву Русије могућност да из религиозних убеђења не прихвати личне бројеве и електронске документе који садрже кодиране идентификаторе личности.

Архимандрит Алипије Кастаљски–Бороздин

Са руског: Зоран Буљугић

Radosna вest - Радосна вест

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 28 Nov 2010 22:22:00 +0100

О БОГУ -- СТАРАЦ ЈУЛИЈАН

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 28 Nov 2010 22:20:00 +0100

САВЕТ РОДИТЕЉИМА - СТАРАЦ ЈУЛИЈАН

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 28 Nov 2010 22:14:00 +0100

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА -- СТАРАЦ ЈУЛИЈАН

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 28 Nov 2010 22:12:00 +0100

ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ -- СТАРАЦ ЈУЛИЈАН

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sun, 28 Nov 2010 22:09:00 +0100

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије Уочи Антихристова доласка

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sat, 27 Nov 2010 18:44:00 +0100

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Уочи Антихристова доласка

Знаш знаке антихристова доласка:
Али немој да их држиш само за себе,
Него их свакоме штедро саопштавај.
(Св. Кирил, Архиепископ Јерусалимски)

Ближи се велик и радосни празник Рождества Христова. Многи Руси и уопште православни људи који живе у расејању одавно се боре за то да се код нас уведе нови календар и са се тако овај празник слави заједно са Американцима и свим инословнима који у својој цркви користе нови календар, како се не бисмо раздвајали од њих.

Али они не знају, или, тачније, не желе да знају, да савремени људи на Западу више немају Рождество Христово сем у малим изузецима. Божић је замењен некаквим "зимским пра-зником" у којем нема чак ни помена од Христа Спаситеља него је главни лик живахни румени старчић седе браде који весело дели деци дарове и чије се фигуре и представе свугде могу видети у време овога "празника". Велики дани припреме за превелики догађај јављања у свету Оваплоћенога Сина Божјега претворени су сада у дане бучног "бизниса"- када милиони користе прилику да се обогате.. А о Христу Спаситељу ту нико више и не мисли ! Пресвето Име Његово нико и не помиње!

Како се то догодило?

То је, разуке се, велико "постигнуће" слугу Антихриста који долази и који ће настојати да људима замени Христа Спаситеља, да дође на Његово место.
Далеко смо ми од дрскости да предсказујемо тачан рок појаве Антихриста, јер Слово Божје, устима Самога Господа Исуса Христа, јасно сведочи о томе да то нико од људи не може знати. А о дану томе и о часу нико не зна; ни ангели небески, до Отац мој сам (Мт. 24,36)- то је рекао Господ говорећи о Свом Другом Доласку и крају овога света, уочи чега и треба да се појави Антихрист.

Али Господ је истовремено указао и на мноштво знакова близине Свога Другог Доласка и краја света, завршивши следећим светом: А од смокве научите поуку: када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу, пред вратима (Мт. 25,32-33).

Исто тако и у апостолским посланицама имамо мноштво указивања на то којим ше се знацима карактерисати епоха појаве Антихриста и какав ће он сам бити (види, на пример, 2. Пет. 2 и 3, 1.Јн. 2 и 4, 2. Тим. 3,1-14 и, посебно, 1. Сол. 4,16-18; 5,1-11 И 2. Сол. 2 ).

А велики Отац Цркве свети Кирил, Архиепископ јерусалимски, у својим предрагоценим и дубокомисленим Поукама за оглашене непосре-дно и одлучно саветује хришћане : "Знаш знаке антихристова доласка; али немој да их држиш само за себе, него их свакоме штедро саопштавај" (Поука петнаеста).

Ето, на основу свега горе реченог ми имамо не само право него и свештени обавезу да у ономе што се догађа у свету видимо испуњење свега онога што су прорекли Слово Божје исвети Оци Цркве о Антихристу и о последњим временима, братски одвраћајућа све верујуће од лакомислености и равнодушности према нескривеним знацима времена.

А тих све бројнијих уистину страшних знакова времена толико се нагомилало, да чак и они који су нас још недавно осуђивали због тога што превише пишемо о Антихристу, сада почињу да прозиру и да признају да смо били у праву када смо дизали на узбуну док је већина пребивала у некаквој апатији, уопште не примећујући куда иде савремени свет.

Зар је икада у прошлости било таквога времена којему би толико одговарао назив "последња времена"?

У последње дане- обратимо пажњу на то шта свети Апостол наглашава као одлику управо "последњих дана"- наступиће тешка времена. Јер људи ће бити самољубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају побожност а силе љезине су се одрекли. (2. Тим. 3,1-5).

Данас у свету особито господствују гордост и самољубље као никада пре, а управо је то, по учењу светих отаца-подвижника, корен и почетак свих осталих страсти, свега онога што је Свети Апостол побројао.

Све ове особине биле су својствене нашем руском животу уочи револуције, што ји и довело до тријумфа бољшевизма, а који је коначно разуздао све те страсти, залио крвљу целу руску земљу и донео руском народу нечувена страдања.

На нашу велику несрећу, много тога, без обзира на већ преживљене страхоте, ни до данас није искорењено.

***
У томе је главни узрок свих наших унутрашњих смутњи и подела, свих распри, свађа и међусобних непријатељстава, уместо очекиванога, рекло би се, братскога сагласја, једнодушности, хришћанске љубави и узајамне помоћи. Зацарили су се гордост и самољубље, сви би да владају, а нико неће смирено да слуша и потчињава се.

Исту такву жалосну слику срећемо и на Западу, где коначно копне последњи остаци хришћанства, где самољубље, среброљубље, гордост и преузношење дрско подижу главу, где се, као и у предреволуционарној Русији, губи свако поштовање према родитељима и старијима, где разврат, прељуба и безочност иду до крајњих граница, где јавно преовлађује бешчашће а благочешће је лицемерно и малаксало.

Ето таква је слика савременога живота и то већ наводи на мисао о наступању "последњих дана"!

Сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени.. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, доводећИ и друге и себе у заблуду
(1 Тим. 3, 12-13).

Таквога гоњења на оне који желе да живе истински благочестиво у Исусу Христу, а и на само Хришћанство, још никада није било, осим у прва три века Свете Цркве. Тада је оно ипак било нешто сасвим ново и непозна-то човечанству погруженом у yами незнабоштва, а сада хришћанство гоне одступници који га савршено познају и свесне су слуге Антихриста који долази. Може се без околишања рећи да данас у свету благују само "зли људи" и "опсенари", који су у своје руке узели све, укључујући и државну власт, и који строго по своме личном егоистичном нахођењу располажу свим земним благом. Часни људи страдају, а моћници и протуве благују.
И то је знак наступања антихристове епохе !

Но за наше време карактеристична је у "сила обмане"- о чему пише Свети Апостол Павле у својој Другој посланици Солуњанима- када људи поверују лажи (2. Сол. 2,11). Истина и лаж у наше ће се време тако помешати, да ће и најразумнијем човеку неки пут бити тешко да разабере где је истина а где лаж. Лаж се тако дрско издаје за истину да се многи предају тој опсени и одвраћају се од истине. А разобличити ту лаж, која се ради свога утврђивања вешто користи свим средстввима овога света која јој на потпуном располагању- укључујући и огромна новчана средства и друштвену власт, бива веома тешко.

А то је тако особито зато што ће, како је упозоравао и Апостол и што ми видимо да се испуњава, доћи време када здраве науке неће подноситит, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима.
И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4,3-4).

Колико се сада намножило свакојаких самозваних учитеља који уистину "чешу по ушима", колико ли само секти и политичких партија најразличитијих усмерења. Дословно главу може изгубити онај ко нема чврста, истински хришћанска начела и кога љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Ефес. 4,14). Како је лако преварити се у прашуми свих тих подмуклих лажи и одлутати са правога пута истинског хришћанког живота !

А сви ти сејачи лажи су свесне или несвесне слуге Антихриста, које му служе или из убеђења или просто из глупости, припремајући његов кратко-трајни тријумф на земљи, која на наше очи постаје његова очевина.

Упркос нас они свим доступним средствима нападају, киптећи мржњом на анс због тога што разобличанамо и њих и њиховога господара коме они тако верно служе, а упозоравамо све истински верујуће на њихове подвале.

"Зато пази на себе, човече- поучава нас велики отац Цркве свети Кирил, Архиепископ јерусалимски- и чувај душу своју. Црква ти сведочи пред Богом живим и унапред ти говори о Антихристу пре но што он дође. Хоће ли то бито за или после твог живота, не знамо. Но за тебе је добро да то знаш и да се пазиш" (Поука петнаеста).

Из многобројних светоотачких предсказања још из првих векова хришћанства ми знамо да већина хришћана последњих времена неће препознати Антихриста када дође, него ће му се својевољно поклонити као своме духовном вођи и господару. Он ће се у почетку показати као највећи ревнитељ и покровитељ свакога добра, па чак и хришћанства, али само без Христа, и многи који ревнују за канонско устројство Цркве и за црквену дисциплину, а особито за послушност и потчињавање црквеним властима, изгледаће као строги канониста који строго кажњава све који не буду хтелеи да му се потчине и поштују га, ослањајући се на слово црквених канона.

Ето зашто се ми, следећи поуку светох Кирила, тако често враћамо на тему о Антихристу- која је најактуелнија у наше време.

Нама ће се, може бити, веома брзо поставити кључно питање: са коме смо- са Христом или са Антихристом. И многи ће се тада саблазнити и поћи за Антихристом, обмањујући и себе и друге.
Ево чега нам се ваља и од чега нека нас сачува Свемилостиви Господ !

А то се може догодити веома лако и неприметно, уколико се будемо лакомислено и небрижно односили према свему што се данас догађа у свету и ако будемо и себе и друге уљуљкивали како нема ничега посебног, него све тече природно.

Ето зашто је сада свима нама неопходно да имамо на уму поуку нашега Господа и Спаситеља о непрестаној духовној будности:

Бдите и молите се да не паднете у напаст ! (Мт. 26,41).

Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 26,41)

А што вама говорим, свима говорим: стражите ! (Мк. 13, 37).

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије Знаци Времена

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sat, 27 Nov 2010 18:36:00 +0100

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Знаци Времена

Лицемери ! Лице небеско умете распознавати,
А знаке времена не можете ? (Мт. 16,3)

Свако време, свака епоха у животу човечанства, одликује се нечим у односу на остале.

Посматрајући ововековне догађаје, не можемо да не призанмо да је најнајособенија одлика времена у којем живимо губљење страха Божјега, и, у вези са тиме, оглушење већине савремених људи о глас Божји или савест.

Савремена епоха, више него иједна пре (при чему имамо у виду, разуме се, превасходно хришћански период историје човечанства), може се назвати безбожном и бесавесном. А сасвим природна последица тога су, сада толико распрострањени, беспринципиелност, равнодушност према добру и злу, неморал, егоизам, опортунизам, помама за материјалним благом уз потпуно занемаривање духовнога, бестидни, готово отворени разврат и растући криминал, а борити се са тиме постаје све теже.

И све то упркос ружичастим прогнозама и "предсказањима" која смо тако често слушали на почетку овога столећа, по којима ће 20. век бити век необичног процвата и свестраног прогреса човечанства, у коме неће бити ни ратова ни сукоба, него ће за све наступити радосни живот, свеопште благостање, готово рај на земљи.

Уместо обећаног мира за цео свет и обустављање ратова и сукоба- догодила су се два, у историји још не запамћена, страшна, светска рата и крваве револуције које су прогутале милионе жртава.

Све је то последица узнапредовалога греха.

Обично нам кажу : људи су, наводно, одувек грешили и греше, и у томе што се збива нема ничега посебно новог.

Да! Греха је свагда било, у извесној мери он и јесте својствен људима, који су од прародитеља наследили грехом повређену природу и зато "нема човека који живи а да не греши", само је Један Бог без греха.

Али- греси су разни. Раније су, махом, људи грешили тајно, тако да нико не зна, будући да је сваки грех на себе навлачио општу осуду, а они који су сагрешили веома су се често потом искрено и свом душом кајали и исправљали, коренито мењајући свој живот и настројење ка бољем. Покајање, уколико је разуме се искрено о дубоко, кадро је да избрише све грехе о да исцели погубне последице њихове препорађајући човека у нови живот. Знамо мноштво примера у којима су велики грешници постајали велики праведници о светитељи.

Али не и данас ! Греха се сада готово и не стиди и нико га не осуђује, а користе се лукаво чак и Христове речи не судите да вам се не суди (Мт. 7,1), као да грех сам по себи и не заслужује осуду. Људи греше јавно- безочно, бестидно, не мислећи о покајању, него, напротив, на сваки се начин правдају и цинично присвајају себи некакво право на грех.

Сама свест о греху међу савременим људима, сем у ретким изузецима, не постоји: грех је постао нешто обично што бише не подлеже друштвеној осуди нити осуди савести.

Онима који нас уверавају да у наше време нема ничега посебно новог, одговорићемо питањем:
Када је то раније, па још у хришћанској епоси, било огромне и моћне државе која се распростирла на шестину света, а чији су се владари у својој делатниости руководили богоборном идеологијом и који су за један од најважнијих својих циљева поставили ширење атеизма, односно безбожја ?

Где су и када представници државне власти проглашавали "противбожански фронт" иврбовали чланове за "Атеистички савез"?

Где је и када још, након коначне победе хришћанства над мрачњаштвом незнабоштва, било таквог махнитог, љутог гоњења истините вере и Цркве Христове, када се зацарио такав ужасан терор и проливала невина крв милиона људи ?

Све су то хваљена "достигнућа" "прогресивнога" 20. века !

Где се и када у хришћанским земљама дозвољавао такав бестидни и скоро отворени разврат, таква готово потпуна обнаженост свега што је повезано са плотским грехом и морална распуштеност?

Где су и када раније у државној власти легализовали масовно убиство нерођене деце, као хир њихових развраћених родитеља који не желе да нормално, по закону природе, рађају, одгајају и васпитавају децу коју су зачели и да тако понесу сву законску и моралну одговорност за њихово зачеће ?

Где се и када у хришћанском човечанству признавало морално изопаченим наказама право на содомски грех- онај грех за који Сам Бог тако строго казнио древне градове Содому и Гомору, пославши на њих сумпорну огњену кишу, како би огњем спалио ту гнусну нечистоту, тај мрски против-природну грех ?

Где је и када у прошлости виђено да се људи не само не стиде тих плотских грехова, него их дословно и на улицу износе, бестидно се показујући и чак агитујући међу другима ?

И све је то- "прогрес" хваљенога 20. Века !

Али најстрашније је то, да је та морална дегенерација ушла и у религиозни живот. У религијама Запада, које су давно отпале од истините вере и Цркве, ово и није тако необично, мада не може да не привуче нашу нарочиту пажњу чињеница да је тај небивали морални суноврат започео управо у наше време. Двојица последњих папа и Други ватикански концил су до темеља уздрмали монолитност римокатолицизма, а протестанти су чак дошли дотле да одричу многе основне догмате хришћанске вере и сасвим су готови да се слију са оним светом који у злу лежи и у којему је сва похота плоти, похота очију и гордост живљења (1. Јн. 2,16).

Уистину је поразно за нас и страшно за све истинске верујуће то што су непријатељи ушли и у саму нашу Православну Цркву и што настоје, авај- не без успеха, да је разоре изнутра. Разуме са, ми верујемо да њој, по обећању Самога Христа Спаситеља врата адова неће одолети (Мт. 16,18) и да ће је бити до свршетка века (Мт. 28,20), али коликим слабим душама прети смртна опасност да изгубе веру и да заувек погину! Зар је без разлога Христос Спаситељ назвао Своје истинске следбенике малим стадом (Лк. 12,32), рекавши при томе да ће, када поново дође на земљу, једва наћи веру на земљи (Лк. 18,8).

У Православној Цркви се, што је последњих година постало посебно јасно, отпочетка 20. века види стремљење реформација у чисто протеста-нтском духу, са у суштини једним циљем- да се озакони безакоње.

Слобода и морална распуштеност које, под утицајем расцрквљеног друштва, све више улазе у моду показале су се превише саблажњивим.

И ето где се под лукавим изговором : "враћања Цркве апостолским временима", јавило стремљење не само да се одбаци као "преживела" и "неодговарајућа духу времена" сва црквена дисциплина, коју су богомудро устројавали стубови наше Цркве- Свети Оци- током векова, него и да се много тога преради, за љубав лењости и раслабљенога моралног живота. Постигнут је договор чак и о наводној неопходности да се редигује текст Свештенога Писма, у сагласнисти са људским развраћеним укусом и ради повлађивања страстима.

Ти су покушаји одавно започели, а конкретизовали су се коначно, у стварању такозване "живе цркве", а затим и "обновљенства" код нас у Русији у годинама свеопштег расула у време револуције. Али тада је духом још крепки верујући руски народ одлучно одбацио "живоцрквенике" и "обновљенце" и сав је тај душегубни подухват скандалозно пропао без обзира на моћну подршку безбожне совјетске власти заинтересоване за пропаст Цркве.

Као замена "живоцрквеницима" и "обновљенцима" дошло је "сергијанство", које се сместа отворено ставило у службу богоборне власти. Поступно се и оно ( а зар је могло бити другачије при таквом зближавању са богоборцима! ) оформило у одступништво од истинскога Православља кроз сливање своје идеологије са идеологијом овога света који у злу лежи и кроз признавање атеизму права на постојање.

О томе лепо сведоче изјаве његовога руководства и сама чињеница њиховога ступања у "Светски савет цркава".

Овај се покрет брзо раширио и по другим црквама православнога Истока, почев од Константинопољске Патријаршије која је 1923. Офици-јелно признала "живу цркву" у Русији за закониту.

Године 1923. Константинопољски патријарх Мелентије сазвао је "Свеправославни сабор" на којем су предложене биле следеће реформе постојећих правила и установа Православне Цркве :

1. жењени епископат,
2. Другобрачност свештенослужитеља,
3. Нови календар,
4. Скраћивање богослужења,
5. Укидање постова и монаштва,
6. Упрошћавање свештеничке одеће, односно дозвола свештенству да носи светску одећу и светски да живи.

Тада су ове "реформе" изазвеле много протеста и приговора, међу њима и од стране осталих источних патријарха, који су изјавили да је за спровођење таквих "реформи" неопходан Васељенски сабор који има ауторитет највише црквене власти.

Током времена, слична настојање и тенденције не само да нису нестале, негу су чак и више утврђивале у разним помесним православним црквама и сада њихови заговорници енергично пропагирају да се ради њиховога остварења сазове "Осми васељенски сабор".

Знајући савремену настројеност многих црквених "вођа" и њихову упорност у спровођењу рушилачких планова, јасно можемо замислити шта ће представљати "Осми васељенски сабор"! Још не сачекавши званичне одлуке, многи су већ спровели у живот неке од тих "реформи", савршено игноришући црквена правила. Али, разуме се, савест код неких ипак не мирује и зато они настоје да безакоња која чине- "озаконе".

Ето и разлога због кога ти лукави људи- који имају изглед побожности а силе њене су се одрекли- настоје да се сазове "Осми весељенски сабор". Они су уверену да ће таквих какви су они на сабору бити већина, па ће "већином гласова" спровести све што им се хоће, што значи да ће потпуно званично, са свим привидом законитости, формално озаконити безакоње.

Али да ли ће такав "Васељенски сабор" уистину бити ауторитативан за све и непорецивим гласом Духа Светога ("изволи се Духу Светоме " нама.."), као код пређашњих, од целе наше Цркве признатих, седам Васељенских сабора ?
Јасно је да неће !

Сви претходни Васељенски сабори доносили су своје одлуке потврђујући све оно што је установљено на претходним Саборима, а овај ће, како се већ сада може видети, себи поставати као главни задатак да одбаци целокупно претходно црквено устројство и све што је раније установљено. Зато то неће бити "Осми васељенски сабор", него "Други разбојнички сабор", налик ономе из 449. године у Ефесу, који је у историју ушао са именом "разбојнички".
Коме је потребан такав "сабор"?

Разуме се, само непријатељима Цркве, јавним и тајним.

Сва истинска чеда Цркве Христове неће га признати као законити сабор и неће прихватити његове одлуке, из њега ће произићи само наве поделе и расколи, што је и потребно непријатељима Цркве који припремају Антихристов тријумф.

Прву пробу већ су начинили у виду самовољног и дрског увоћења новог календара од стране неких цркава, што је свугде изазвало само непријатељство и поделе међу верницима, као, на пример, у Грчкој, где је народ разбијен на две групе- "старокалендарце" и "новокалендарце".
Све су то- знаци времена!

А ми смо позвани да "служимо", како је учио велики отац Православља светитељ Атанасије Александријски, "не времену, но Богу".

Бојте се тога лукавства и бежите од њега, сва верна чеда Свете Цркве !

Sv Nikolaj Srpski i bogomoljacki pokret- 6 delova

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Thu, 25 Nov 2010 17:59:00 +0100

НЛО: Напад који разара

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Wed, 24 Nov 2010 22:32:00 +0100

НЛО: Напад који разара

o. Алексеј Јанг

“Да вас нико не превари никаквим начином ...” (2. Сол. 2:3)

Није случајно што многе древне паганске тајне религије, као и бројна мистична братства (као Теозофи и Розенкројцери) говоре о „елити“ – понекад названа „Велико Бело Братство“, „Узлазне Господаре“, или „Махатме“ Мадам Блавацки – група бица која траже да руководе и контролишу судбину смртног човека. Понекад се ова „елита“ приказује као не-људска, некад као „високо еволуирана“ или као савршени људи.

Предак ове „елите“ је daimon древних грчких пагана – од кога, уствари ми и добијамо реч демон и што је навело Свете Оце да кажу „богови пагана су демони“. Према томе, са Хришћанске тачке гледишта, не може бити сумње да таква „елита“ постоји, позната Христовим следбеницима као војска палих анђела, демонска војска. Ова војска је ушла у наш пали свет кроз грех и јерес, као и окултним делима сваке врсте од очигледно „невиних“ ствари, као што су медијумски сточићи до практиковања „каналисања“ у New Age-у). Сада су међутим, пали анђели пронашли нови и посебно заслепљујући начин да уђу у свет људи.

Док су само пре једног покољења, само „чудаци“ и ментално поремећени људи, веровали у НЛО, данас више од половине становништва САД, према анкетама, верују у стварност ванземаљских посетилаца. Посебно, многи „New Age“ поклоници, верују у „Неидентификоване Летеће Објекте,“ према Тимес-у „са посадама необичних ванземаљаца, који су још много пре посетили земљу са напреднијих планета, ширећи мудрост коју су створили, међу осталим и Стонхенџ и пирамиде у Египту“.

Иако је НЛО литература умножена, најпоштованији и најслушанији НЛО „обраћеник“ је Витли Страјбер, који је написао две новије књиге о својим сопственим искуствима, Заједница: Истинита прича (1987) и наставак Преобрашај: Пробијање (1988). Обе књиге су биле на листи најпродаванијих и аутор се појављивао на бројним телевизијским интервјуима, делимицно јер пише добро и јер је саветовао многе чланове научне заједнице.

Иако Страјбер говори, да никада раније није био заинетресован за НЛО и да није читао практично ништа о тој теми, он пише у првој књизи: „ово је прича, о покушају једног човека да се носи са разарајућим нападом из непознатог. То је истинита прича, истинита онолико колико сам ја знао да је опишем. Али ко они могу бити, и одакле су дошли? Да ли су неидентификовани летећи објекти заиста стварни? Да ли су они гоблини, демони ... или посетиоци?“

Са почетком у децембру 1995, Страјбер и његова породица, искусили су серију појава: гласова, светлости као у сну, додира и „ноћних посетилаца“ са буболиким главама. „У почетку,“ говори он, „мислио сам да губим разум. Али сам био прегледан од стране три психолога и три психијатра, и пролазио серију психолошких тестова и неуролошких испитивања и пронашао да су резултати у свим погледима, у нивоу нормалних. Био сам на полиграфу... и прошао без грешке... Посетиоци су умарширали директно у средиште живота, једног незаинтересованог скептика, без тренутка оклевања.“

Чињеница да је прва Страјберова књига Заједница такође садржала званичне медицинске документе о његовој нормалности и душевном стању, као и преписи са хипнотичких сеанси (коришћених да фокусирају детаље његових искустава) и да он признаје помоћ, многих истакнутих научника у многим пољима, даје истинити тон његовој застрашујућој прици.

Страјбер размишља да би порекло његових „посетилаца“ могло бити:

1. са друге планете или планета;

2. са земље, али су они тако различити од нас, да ми не морамо да разумемо да су они чак били и стварни

3. из другог дела времена у свемиру – друге димензије

4. из ове димензије у свемиру, али не у времену“ – другим речима, путовање кроз време наших сопствених претходника у њихову прошлост (нашу садашњост)

5. из нас самих;

6. известан халуциногени проводник у нашем уму, или

7. један вид људске врсте – можда духова, или још боље, „можда смо ви и ја ларве, а посетиоци су људска бића у зрелијем облику.“

Шта чини Страјберово објашњење тако извештаченим, у његовој наводној објективности. Он себе штити као невиног посматрача, ни на један начин одговорног за овај бизарни сусрет. На крају страница ове књиге, међутим, човек може открити да је Страјбер такође и аутор, неколико хорор прича, које садрже сличности са искуством његовог стварног живота. Као сто је један критичар истакао: „Заједница изгледа као крај логичког напредовања на листи бестселера од фантастике до реалног“ (Thomas Dirch, The Nation, 14. март 1987).

Шта је још јасније, Страјбер је петнаест година студирао са „Gurdjieff Foundation“, култном групом чије учење наглашава „развитак моћи, садржаних у људској психи“, и чији је духовни еклектицизам популаран међу поклоницима "New Age" покрета. Очигледно, Страјберова улога, није била пасивна као што би хтео да наведе читаоце да верују, он је – не знајући, без сумње – предодредио себе да има такво искуство. И човек може врло лако схватити, зашто су му „ванземаљци“ рекли: „ти си изабрани.“

Иако он доноси прегршт различитих теорија из светских религија и филозофија, односећи се на ову тему – све од хинду митологије до борбе Светог Антонија Великог са демонима – религија и Бог у традиционалном смислу су упадљиво одсутни из његовог начина размишљања, а он долази до показивања наклоности, популарној савременој идеји, да је НАУКА само „кључ“ – иако и даље примитиван – да се схвати искуство.

Али, као сто је јеромонах Серафим (Роуз), написао у својој студији о НЛО-има (у књизи „Православље и Религија Будућности): „Научна фантастика је дала слике, еволуција је произвела филозофију, а технологија „свемирског доба“ је обезбедила веродостојност за овакве сусрете“.

Уместо неограничене жеђи за Богом, ми имамо пре „велику жеђ за додир са натприродним умовима, што ће обезбедити вођство за нашу јадну, узнемирену, узбуђену планету“ (Jacques Vallee, изјава у ОРФ, стр.138). Заиста Страјбер је и сам ватрени заштитник животне средине са апокалиптичким осећајем уништења човека, које долази на његов мали дом – земљу.

Оно што је у Страјберовој књизи значајно, је да је ум, или контрола мисли увежбавана на људима, од стране ових „посетилаца“ на начин, који се једино може описати у класичном смислу као окултно. Сличности међу Страјберовим искуствима (и оних других НЛО "контаката“) и борбе Светитеља са демонима, су врло видљиве. Сам аутор чак и описује нарочит мирис удружен са „посетиоцима“ – међу њима, „сличан сумпору“ смрад, који пореди са главом шибице. Његови „посетиоци“ имају застрашујуће, инсектима сличне главе са огромним очима, које он везује за статуе паганске богиње Иштар. У Преображају он пише:

„Осетио сам потпуно неописив осећај претње. Био је то пакао на земљи бити тамо и ја се нисам могао померити, нисам могао плакати, нисам могао побећи. Лежао сам као мртав, подносећи унутрашње патње. Шта год да је било тамо, изгледало је чудовишно ружно, тако прљаво, мрачно и злокобно... још увек се сећам те ствари која је чучала тамо, тако ужасно ружно, са рукама и ногама као крацима великог инсекта, са очима које зуре у мене.“

У својој другој књизи, Страјбер закључује да су многи од „блиских сусрета“ које је имао (и још увек има) били у сврху „разбијања мог веровања у прихваћену парадигму стварности. И успело је врло добро... Сумњам да су искуства слична овим, резултат основног заокрета у уму. То се дешава када људи почну да напустају стара, „лажна“ веровања...“ Никад нису речене искреније речи од аутора.

Иако Страјбер сада верује да су његови „посетиоци“ ванземаљци и имају физичку стварност, он их такође назива „гоблинима“ и „прождирачима душа“, који имају „способност да уђу у ум и утичу на мисли“ и много, много горе. Он пише:

„Нарастајуће је било осећање да сам улазио у борбу, која је могла бити борба за моју душу, моју суштину, или који год део мене да има везе са вечношћу... Јасно је да је душа била веома у питању. Људи су искусили осећај, као да су им душе биле извучене из тела. Више од једне особе је видела посетиоце, у начелу искуства "блиске смрти.“

Упркос свему овоме, Страјберова обмана је толико велика, да он може рећи са ентузијазмом: „на свакоме је од нас да трага за сопственим додиром (са „посетиоцима“), да га развија ако се деси, изазива себе да га користи за ... духовно узрастање...“

Напротив, Епископ Игњатије Брјанчанинов писао је пре стотину година: „Опажање духова чулним оцима, увек доноси штету, некад већу, некад мању, човеку који нема духовно опазање... Он ће неизоставно бити обманут, неизоставно ће бити привуцен, неизоставно ће бити запечаћен, печатом обмане... печат застрашујуће повреде његовог духа; а даље могућност исправљања и спасења је често изгубљена. Ово се десило са многима, врло многима.

То се дешавало не само паганима, чији су жреци били у највећем делу, у отвореној „заједници“ са демонима; десило се не само многим Хришћанима, који не знају тајне Хришћанства... десило се (такође) и са многим подвижницима и монасима...“( „Душа после смрти“, Оца Серафима Роуза, стр.68)

Кад их није „виђо“, Страјбер је ипак често чуо њихове „гласове“, „као да је мали звучник баш поред моје главе.“ Без икакве тешкоће уопште, он је видео да је ово било слично древним паганским пророчистима: „пророчиста у Делфима и многа друга места у древном свету били су канали, којима се одговарало на питања у трансу... Са успоном Хришћаснтва, глас је умукнуо... Као и гласови које сам слушао, гласови који се чују преко савремених канала, били су поседнути једним древним и узвишеним људским наслеђем... И даље сам добар са традицијом људског искуства.“

Страјбер такође говори и о физичким даровима који се такође појављују, нежељени, код људи који имају НЛО искуства: „предосећај, очевидну телепатију, вантелесна опажања, чак и физичку левитацију (лебдење). Такви људи цесто виде да се улична светла тајанствено гасе, док они ходају улицом.“ (Човек се може запитати да ли је он икад гледао филм из педесетих о вестици наших дана, „Bell, Book and Candle“, у коме је почетница вестица, у стању да гаси улична светла док пролази.)

Страјбер безазлено закључује: „Мислим да нисмо цчак ни почели да разумемо наше посетиоце. Сумњам да смо много даље од разумевања њих, него од разумевања например, песме китова...“

Али Отац Серафим пише: „Такве приче о активностима демона биле су уобичајене, у ранијим столећима. То је знак духовне кризе данашњих времена, да савремени цовек, због свог гордог "просветљења и мудрости" постао још једном свестан таквих искустава – али више нема Хришћански оквир у коме ће га објаснити... Право оцењивање НЛО искустава, може бити направљено само на основама Хришћанског откровења и искуства, и доступно је само смерним Хришћанима који верују овим изворима“ („Православље и Религија Будућности“)

Још од невероватно успешних филмова, „Блиски сусрети“ и „Е.Т.“, имамо оживљавање интересовања у феномен НЛО-а. Без сумње ће наставити да расте, како Хришћанство буде нестајало на Западу и људи уместо наћуљивања својих ушију да чују древне „гласове“, још једном буду видели Сина Божијег.

Православни Хришћанин, мора се међутим држати искупљења понуђеног од Христа, јер као што је написао Отац Серафим „он зна да човек неће „еволуирати“ у „нешто висе“, нити има било ког разлога да верује да има „високо развијених“ бића на другим планетама; али он добро зна да заиста постоје „више интелигенције“ у свемиру, поред њега: постоје две врсте и он тежи да живи тако, да пребива са онима који служе Богу (Ангелима) и избегава додир са другима који су обацили Бога (демони)... он не верује сопственој способности да види кроз обмане демона и према томе држи се још чвршће упутстава из Писма и Светих Отаца, која Црква Христова обезбеђује за његов живот...“ („Православље и Религија Будућности. О Архангели Божији,

не остављајте нас нас против духова зла у ваздуху!

Beba vanzemaljac živa uhvaćena u zamku

Da li je ovo biće došlo sa druge planete kod nas, ili je u pitanju velika prevara? Meksička televizija prenosi neverovatnu vest: Živa beba vanzemaljac uhvaćena je u zamku za životinje na jednoj farmi u maju 2007.

Tek sada, naučnici su uspeli da je u potpunosti pregledaju i pogodite do kog zaključka su došli?!

Hami Mosan (56), ekspert za NLO uzviknuo je istog momenta kada je prvi put ugledao fotografije ovog prepariranog malog tela: „Siguran sam da je pravi!“

Farmer je uhvatio navodnu bebu vanzemaljca, koja je cičala i vrištala veoma glasno, a potom je umrla. Pred kraj prošle godine, farmer je dozvolio naučnicima da ispitaju telo, koristeći DNK poređenja i analize vršene nuklearno-magnetskom rezonancom.

Testovi su sada otkrili: ovo nije vrsta koja postoji na zemlji. Njegovo telo ima karakteristike guštera (zube bez korena, koji mogu dugo da se održe pod vodom), ali isto tako i ljudi (strukturu određenih kostiju). Mozak je ekstremno visoko, posebno pozadinski deo, koji je kod ljudi zadužen za učenje i memoriju. Upravo zbog ovoga, naučnici su došli do zaključka da se radi o ekstremno inteligentnom biću.

Meksiko je region veoma poznat po čestim izveštajima o neidentifikovanim letećim objektima i neobičnim krugovima, što dovodi do sumnje da može da se radi o malom vanzemaljcu, koji je, slučajno ili namerno, ostavljen od strane posetilaca.

„Децо последње је време...“ (1 Јован 2:18)

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Tue, 23 Nov 2010 23:08:00 +0100

„Децо последње је време...“ (1 Јован 2:18)

Свети Серафим Роуз

Непознато за грозничаве Православне „обновљенце“, Господ је сачувао у свету, чак као и у дане Илије Пророка, „седам хиљада људи који не приклонише колена пред Ваалом“ (Рим. 11:4) – незнани број истинских Православних Хришћана, који нису ни духовно мртви, као што се Православни „харизматичари“ жале за своја стада, ни помпезно „испуњени Духом“, као што иста та стада постају под „харизматским“ предлогом.

Они нису однесени покретом одступништва, нити лажним „буђењем“, већ постојано укорењени у Светој и спасвајућој Вери Светог Православља у Предању, које су им предали Свети Оци, посматрајући знаке времена и путујући уском путем спасења.

Много њих следи епископе, пар Православних Цркава, који су заузели снажан став против одступништва нашег времена. Али постоји и један део у другим Православним Црквама такође, који тугују због још чак очигледнијегодступништва њихових јерарха и теже да некако сачувају своје, сопствено Православље нетакнутим; а постоје и други, и даље ван Цркве Православне, којима ће милошћу Божијом, срца бити отворена за Његов позив, који ће несумњиво да се прикључе Светом Православљу. Ових „седам хиљада“ су темељ будућности и једино Православље последњих времена.

А ван изворног Православља, тама само расте. Судећи по последњим „религиозним“ новостима, „харизматски покрет“ може бити само слаби почетак једног целог „доба чуда“.

Многи Протестанти који су спознали превару „харизматског покрета“, сада су као „праву ствар“ прихватили спектакуларно „буђење“ у Индонезији где, како нам је речено, постоји стварно догађање „потпуно истих ствари које неко може видети у Делима Апостолским“.

У размаку од три године, 200 000 незнабожаца се обратило у Протестантизам, под константним „чудесним“ условима: нико не ради ништа, осим апсолутне послушности „гласовима“ и „нађела“ који се стално појављују, обично наводећи Писмо по бројевима и стиховима; вода се претвара у вино, сваки пут када се врши протестантска служба; одвојене руке појављују се ниоткуда да поделе чудесну храну гладнима; цела група демона је виђена како напушта незнабожачко село, јер је „моћнији“ („Исус“) дошао да заузме његово место; „Хришћани“ одбројавају непокајаном грешнику, а када дођу до „нуле“ он умире; деца су научена новим протестантским химнама.

Уз помоћ гласова који долазе ниоткуда (и понављају песму по двадесет пута, да би деца запамтила); „Божији касетофон“ снима песму дечијег хора и пушта га уназад у ваздуху, пред запањеном децом; ватра силази са небеса да уништи Католичке религиозне слике („Господ“ у Индонезији је веома анти-Католички настројен); 30 000 људи је било исцељено; „Христ“ се појављује на небу и „пада“ на људе са циљем да их исцели; људи су чудесно пребацивани са места на место и ходају по води; светлост прати „еванђелисте“ и води их ноћу, а облаци их прате и пружају им заклон током дана; мртви су васкрсавани.

Интересантно, у неким деловима Индонезијског „буђења“, елемент „говорења језика“ је скоро потпуно одсутан, па чак и забрањен (иако је присутан на бројним местима), а елементи медијумизма изгледа понекад, да бивају замењени директном интервенцијом палих духова.

Може бити да ово ново „буђење“ снажније од Пентакосталаца, представља још развијеније стање, исте „духовне“ појаве (као што је и сам Пентакостализам сам по себи напреднији од спиритизма) и гласник, близине страшног дана, као што и „гласови“ и „анђели“ у Индонезији такође тврде, „Господ“ долази – јер знамо да ће Антихрист доказивати свту да је он „Христос“ управо таквим „чудима“.

У доба скоро потпуне свеопште таме и обмане, када је за највећи број „Хришћана“, Христос постао управо оно што Православно учење сматра за антихриста, Православна Црква Христова једина поседује и општи са благодаћу Божијом. Ово је бесцено богатство самог постојања, која није толико сумњана чак и од стране „Хришћанског“ света.

„Хришћански“ свет се заиста ухватио под руку са силама таме, са циљем да заведе верне Цркве Христове, слепо верујући да ће их „Име Исусово“ спасити, чак и у њиховом одступништву и богохуљењу, несвесни застрашујућег упозорења Господњег:

„Многи ће рећи Мени у онај дан: Господе! Господе! Нисмо ли у Име Твоје пророковали и Твојим Именом ђаволе изгонили, и Твојим Именом чудеса многа творили? И тада ћу им Ја казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене који чините безакоње.“ (Матеј 7:22-23)

Свети Апостол Павле наставља своје упозорење о доласку антихриста, овом заповешћу: „Тако дакле, браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте или речју или из посланице наше.“ (2 Сол. 2:15)

„Само што неки сметају вас и хоће да изврну Јеванђеље Христово. Али ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави Јеванђеље другачије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1:8-9)

Православни одговор сваком новом „буђењу“, па чак и последњем ужасном „буђењу“ антихриста, јесте ово Јеванђеље Христово, које је једино Црква Православна очувала непромењено и у непрекинутом низу, од Христа и Апостола Његових, и благодат Духа Светога са којом једино Црква Православна има додир и само са њеном верном децом, која су је примила у Тајни Миропомазања и сачувала истински печат дара Духа Светога.

Амин.

Религија Будућности

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Tue, 23 Nov 2010 23:03:00 +0100

Религија Будућности

Свети Серафим Роуз

Живот само-довољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико све-прожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик само-задовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облкика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане , духовног само-задовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмрени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу.

Хришћанска духовност се обликује у напорној борби да се задобије вечно Царство Небеско, које у потпуности почиње само са одбацивањем овог привременог света, а истински Хришћански борац никада не налази покој, чак ни у предукусима вечног блаженства, којих би могао да се удостоји у овом животу; док Источне религије, којима Царство Небеско није откривено, теже једино да стекну психичка стања која и почињу и завршавају се у овом животу.

У наше време отпадништва, које претходи појави Антихриста, ђаво је пуштен за одређено време (Откр. 20:7) да чини лажна чудеса која није могао чинити за време „хиљаде година“ Благодати у Цркви Христовој (Откр. 20:3), и да сакупи у своју паклену жетву оне душе, које „љубави истине не примише“ (2 Сол. 2:10).

Можемо рећи да је време Антихриста заиста близу. Самом чињеницом да се ова сатанска жетва не убире само међу незнабошцима, који нису чули за Христа, већ чак и међу „Хришћанима“ који су изгубили укус Хришћанства. Сама природа Антихриста је да представи царство ђавола, као да је Христово Царство. Садашњи „харизматски“ покрет и „хришћанска медитација“ и „нова религиозна свест“, чији су они делови, јесу претече религије будућности, религије последњег човечанства, религије антихриста, а њихова главна „духовна“ функција је да учине доступним Хришћане за демонску иницијацију, која је ограничена само на незнабожачки свет.

Нека буде да су често ови „религиозни експерименти“ привремене и трагајуће природе, да у њима у најмању руку има психичке само-обмане, као што је има у изворном, демонском обреду иницијације; несумњиво је да није свако ко успешно „медитира“ или мисли да је примио „Крштење Духом“ у стварности примио иницијацију у царство ђавола. Али то је циљ тих „експеримената“ и несумњиво да ће технике иницијације постати чак још више делотворно, како човечанство постаје припремано за њих, ставовима пасивности и отворености за нова „религиозна искуства“ која су усађена у ове покрете.

Шта је довело човечанство – и заиста и „Хришћанство“ – до овог очајног стања? Сигурно није отворено обожавање ђавола, које је ограничено увек на ограничен број људи; пре је у питању нешто префињеније, лукавије, нешто застрашујуће за трезвеног Православног Хришћанина за размишљање; то је губитак благодати Божије, која следи за губитком укуса Хришћанства.

На Западу, сигурно је, благодат Божија је изгубљена пре много векова. Римокатолици и Протестанти данас нису у пуноти окусили благодат Божију, па зато није изненађујуће да нису у стању да примете ову демонску лаж.

Али авај! Успех лажне духовности чак и међу Православним Хришћанима данас, открива колико су и они такође изгубили укус Хришћанства и не могу више правити разлику између истинског и лажног, псеудо-Хришћанства. Предуго су Православни примали здраво за готово, драгоцену ризницу своје Вере и занемаривали да искористе чисто злато свог учења.

Колико је много Православних Хришћана чак свесно постојања основних текстова Православног духовног живота, који тачно уче како разликовати праву и лажну духовност, текстови које дају живот и учења Светих мушкараца и жена који су задобили обилну благодат Божију у овом животу? Колико много њих је направило сопствена учења од Отачника, Лествице Светог Јована, Беседа Светог Макарија, Житија Богоносних Отаца пустиње, Невидљиве Борбе, Мог Живота у Христу, Светог Јована Кронштатског?

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу изахвланост Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Значајно, је да су се међу „екуменским Хришћанима“, „харизматски покрет“ и „медитација“ укоренили. Одлика веровања јереси екуменизма је ова: Православна Црква није једина, истинита Црква Христова; да је благодат Божија такође присутна у другим „Хришћанским“ деноминацијама, па чак и не-Хришћанским религијама; да је уски пут спасења према учењу Светих Отаца Православне Цркве, само „један међу многима“ ка спасењу; да су детаљи нечијег вероавања у Христа од малог значаја, као и нечије припадање било којо посебној „цркви“.

Не верују сви Православни учесници у екуменском покрету у ово у потпуности (иако Римокатолици и Протестанти у већој мери сигурно); али самим својим учешћем у овом покрету, укључујући и неизбежне заједничке молитве са онима који погрешно верују у Христа и Цркву Његову, они говоре јеретицима који их посматрају: „Можда је све што кажете исправно“, као што је изопачени ученик Светог Пајсија урадио. Ништа више од овога је довољно да Православни Хришћанин изгуби благодат Божију; а који напор ће му требати да је поврати поново!

Колико онда, Православни Хришћани морају ходати у страху Божијем, дрхтећи да не изгубер благодат Његову, која никако није дана свима, већ само онима који држе истинску веру, воде живот Хришћанске борбе и чувају благодат Божију, која их води ка Небесима. И колико морају опрезно Православни Хришћани корачати данас, када су окружени лажним Хришћанством које даје сопствена искуства „благодатиѕ“ и „Духа Светог“ а које може у изобиљу наводити Писмо и Свете Оце да је „докажу“! Сигурно је, последња времена су близу, када ће доћи духовна обмана, која ће бити толико убедљива да би „преварила, ако буде могуће и изабране“ (Матеј 24:24)

Лажни пророци савременог доба, укључујући ту и мноштво оних који су званично „Православни“, чак још гласније најављују долазак „новог доба Светог Духа“, „Нове Педесетнице“, „Тачке Омега“. Ово је управо оно, што се у правом Православном пророчанству, назива владавином антихриста. У наше сопствено време, данас, се ово сатанско пророчанство почиње да испуњава, са демонском силом. Целокупна савремена духовна атмосфера постала је испуњена силом демонског иницијацистичког искуства, док „Тајна Безакоња“ улази у доба, које претходи последњем и почиње да заузима душе људи – заиста, да обузима саму Христову Цркву, ако је то уопште могуће.

Против овог снажног „религијског искуства“ истински Православни Хришћани се морају сада наоружати озбиљно, постајући у потпуности свесни шта је Православно Хришћанство и колико се његов циљ разликује од циља свих других религија, „Хришћанских“ или не-Хришћанских.

Православни Хришћани! Држите се чврсто благодати, коју поседујете; не дозволите никада да постане ствар навике; никада је немојте мерити само људским мерилима или очекивати да буде логична или разумљива онима, који не разумеју ништа више од онога што је људско, или који мисле да задобију благодат Духа Светог на неки други начин, од начина како нам је Црква Христова предала.

Истинско Православље мора самом својом природом бити потпуно ван места у овим демонским временима, ишчезавајућа мањина презрених и „лудих“ усред религиозног „буђења“, надахнутог другом врстом духа.

Али утешимо се следећим одређеним речима Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се мало стадо! Јер би воља вашег Оца да вам да Царство“ (Лука 12:32)

Нека се сви истински Православни Хришћани јачају за борбу испред нас, не заборављајући да је у Христу победа већ наша. Он је обећао да врата пакла неће савладати Цркву Његову (Матеј 24:22). А у истини, „ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8:31)

Чак и усред најсуровијих искушења, заповеђено нам је да се радујемо; „Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Живимо, чак као што су истински Хришћани свих времена живели, у очекивању краја свега и доласка нашег драгог Спаситеља; јер „говори Онај Који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе“ (Откр. 22:20)

Оријентири Истине

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Mon, 22 Nov 2010 21:17:00 +0100

Оријентири Истине

Архимандрит Рафаил Карелин

Питање: Видимо да је човечанство подељено невидивом границом која пролази кроз сваки народ, а често и између најблискијих људи: мужа и жене, родитеља и деце; чини се као да су они одвојени некаквим зидом међусобног неразумевања. То је однос људи према питању постојања Бога и о томе да ли постоји икакав највиши смисао или највиши циљ човековог живота. Једни људи признају да Бог постоји и да је душа бесмртна, а други то поричу и говоре да је живот настао као резултат некаквих срећних случајности.

Ако Бог постоји, зашто онда Он не открије Себе свету, него више воли да остаје загонетка. А имамо ли ми уопште доказе за божанско постојање?

Одговор: Овде је постављен читав низ питања. Пре него што говоримо о Богу треба да се окренемо ка самом постојању човека. Он је створен у времену. Његове сазнајне способности, укључујући знање и искуство, ограничене су. Богје Биће апсолутно, надкатегоријално, јер се налази и пребива изнад мисли и речи. Одредити логички - то значи, у извесној мери, обухватити и ограничити словесном формулом (речима). У том погледу, несумњиво, одређења Бога биће - несхватљиви и неизрециви. Каква знања поседује човек? Најважније је урођено знање. Ако погледамо на свет нижих бића биолошких врста које нас окружују, уверићемо се да сва она без изузетка имају огроман обим урођеног природног знања, које наука без разлике назива инстинктима. Без тих знања не би био могућ чак ни један дан живота живих организама.

Човек је на неизмерно вишем степену од осталих становника земље. А једно од урођених, човеку својствених знања јесте религиозно чувство и "инстинкт вечности". Кад живи организам сместимо у за њега неприродне услове, тада инстинкти отупљују и деформишу се. Неприродна психичка средина, а нарочито нетачна информација коју добија човек, може да отупи и угуши природно религиозно чувство, иако оно у сваком случају остаје својствено човеку.

Како се образују наши појмови на нивоу разума? Човек, будући да је у узајамном односу са спољашњом средином, укључен је у сталну бујицу осећања која прима телесним чулима. Затим се та осећања преображавају у слике и представе које се са своје стране трансформишу у појмове, то јест словесне формулације. Бог не може да буде схваћен непосредно органима наших чула, јер нема ни материјални ни физичко-енергетски супстрат. Наш ум се креће у области коначних и ограничених предмета и појава, где све има свој узрок и последицу. Логика је производ нашег земаљског искуства, а Бог, спада у другачију, надкатегоријалну сферу и, према томе, у области религије сам метод логике постаје нелогичан.

Има ли доказа за постојање Бога? - Има! Али они немају аксиоматску нити логичку, већ интуитивну основу и зато не носе спољашњи, већ личносни, унутрашњи карактер. Религиозно чувство човека омогућује познање Бога као несумњиве реалности. Али није могуће пренети то унутрашње искуство кроз било какве експерименте или логичко извођење закључака, ако саговорник није духовно пробуђен.

Зашто Бог Себе није открио свету тако да Његово постојање буде јасно свима? Зашто Он као да скрива Себе иза завесе видивог? Зашто је његово постојање слично хијероглифима које душа човека треба да разуме и дешифрује?

Зато што је религија општење, а сама вера садржи принцип слободе, а не принуде. Бог даје човеку слободу избора. Он хоће да Га човек тражи, да стреми ка Њему и да припрема своје срце за заједничење са Њим. Бог је зажелео да постане не спољашњи, него унутрашњи чини-лац човечијег живота. Да је постојање Бога несумњиво као што је постојање сунца, онда би вера као морални чин нестала. Њу би заменила очигледност у којој нема алтернатива, односно Бог би у извесној мери постао спољашњи предмет познања, што би било недостојно љубави Божије према човеку, јер Бог хоће слободно самоопредељење човека према Себи, искање Бога и, као круну љубави, - љубав према Богу. Али треба рећи да материјализам и атеизам, упркос својим уверењима, немају ни научне, ни логичке доказе. Наука проучава само мало подручје материјалног света и оставља изван граница својих могућности такве појмове као што су праузрок, крајњи циљ и тако даље.

Говорити о вечности материје, о немогућности познања форми постојања, осим преко феномена који имају материјално-енергетски супстрат, значи удаљити се од експеримента као темеља науке и прећи у област потпуно недоказаних претпоставки.

Такође, Бог не може бити доказан логички, јер у категоријама вечног и бесконачног логика, створена као резултат земаљске праксе, престаје да дејствује и настаје обрнути процес - закључци се замењују постулатима. Но ако религија има субјективне доказе, то јест сведочанство унутрашњег мистичког искуства, онда атеизам уопште нема никакве доказе, већ представља само веру у нулу и свежањ декларација.

Питање: Шта треба да чинимо да бисмо задобили или ојачали веру?

Одговор: Да се молимо, да осећамо страх Божији пред тајном стварања света и да се трудимо да испуњавамо јеванђељске заповести.

Питање: А где су докази да молитва није вид аутосугестије и да ћемо се у стању самопонављајуће хипнозе наћи под влашћу мисли да Бог постоји, насилно утеране у свест?

Одговор: Аутосугестија и хипноза не само да немају ништа заједничко са молитвом, него су и стање које је њој супротно. Приликом аутосугестије човек доводи себе у пасивно-раслабљено стање и фиксира своју пажњу на неку чулну слику или заповест, коју окреће према себи. Та мисао притиска његову психу, али за њега остаје наметљива и туђа.

То стање не пружа човеку никакво мистичко искуство, док мо-итва активира свест човека и чини је изузетно јасном и непомућеном, али, пре свега, даје му да доживи стање благодати, то јест силу потпуно нову за човека, коју душа прима као нови живот. Људи који су се експериментално бавили аутосугестијом, медитацијом, аутохипнозом и тако даље, које се негују у окултизму, прелазећи затим у хришћанство, сведочили су да између тих стања и доживљаја благодати као присуства Бога нема никакве сличности.

Аутосугестија може да доведе психу у стање растројства и да се човек претвори у визионара, али благодатна молитва којој су туђи како императиви изражени речима, тако и уобразиља, чини хришћанску веру самоочигледношћу за срце човека.

Питање: Говорили сте о вери у Бога, али на земљи заиста има много религија?

Одговор: Говорили смо да душа човека има способност за богоопштење и осећање своје бесмртности. Веру можемо упоредити са интуицијом, са осећањем реалности Бога и душе човека. А религија укључује у себе такође и вероучење, моралне заповести и обреде као символички језик. И овде човек треба да тражи истину.

Питање: Која су својства религиозне истине?

Одговор: Унутрашња непротивречност учења, његово божанско порекло као испуњење пророштава и обећања и теолошка и морална узвишеност. Хришћанство је пре свега (благо)вест о спасењу. За нас је Христос Жива Личносна Истина.

Питање: Ми верујемо у морално савршенство Јеванђеља, али тешко је поверовати да је Христос васкрсао.

Одговор: Дакле тешко вам је да поверујете да је Христос Бог који је ради нашег спасења постао Богочовек? Бог је Творац света и његових закона, али Он у Својој апсолутној слободи није њима везан. Значи, ипак питање је у овоме: је ли Христос Бог или само Човек, можда чак и најбољи од људи. Међутим, Сам Христос је више пута називао Себе Богом и јединим Спаситељем света.

Дакле, или је Његово сведочанство истинито и Он јесте Бог, или је Он лагао и варао људе, називајући Себе Богом, или је пак Христос психички болестан човек, параноик и визионар, који се представљао као Бог у дуготрајном бунилу. Али ви сами говорите да је морал Јеванђеља узвишени морал који није могао да створи обмањивач и лажов, или да напише човек са патолошком психом. Читајући Јеванђеље, неискварена душа не може да прихвати такву мисао. Ни у једном ретку ове велике књиге нећете наћи ни обману, ни било какву болесну опседнутост, она као да је прожета одмереном и јасном светлошћу. Дакле остаје једно: Христосје Бог који је сишао на земљу.

Питање: Можда су Христови ученици изменили Јеванђеље и унели у своје име и на своју руку приче о Његовом Васкрсењу?

Одговор: Свака лаж и обмана теже ниском циљу. Апостоли су посветили и жртвовали себе страдањима и смрти. Они су ишли народима ради јеванђељске проповеди, а главни предмет те проповеди било је Христово Васкрсење из мртвих. Не жртвују се благостање и живот због сопствене измишљотине. Штавише, они су били подвргнути страшној казни и ниједан од њих није се одрекао вере у васкрслог Христа. У грчком и грузијском језику истом речју се означавају мучеништво и сведочење.

Питање: Шта спречава веру?

Одговор: Указаћемо на три узорка:

1) лажна, тенденциозна представа о религији, која је најгори облик незнања;

2) страсна душа;

3) духовна гордост.

У првом случају тачна информација може да служи као почетак ду-ховног буђења. Други случај је тежи, јер душа, потонула у страсти, гледа на морал као на ограничење своје слободе. Уосталом и овде човек може да осети унутрашњу празнину таквог живота и друге узвишене мистичке доживљаје, као да види зраке сунца кроз процепе ведрине међу црним, густим облацима. Трећи вид је најтежи.

Гордом уму је тешко да замисли да је Бог изнад њега, да су његова знања непоуздана и ограничена, да су му чула прегорела у жудњама за насладама, да му је воља немоћна, душа поражена грехом и да је он сам по себи јадно створење коме је потребан Спаситељ. Код гордога таква мисао изазива унутрашњи протест и бунт. Зато је гордост најтежи облик неверја, то је вољно неверје које безгласно виче: не желим да Бог постоји. Стога духовну гордост може да исцели једино чудо.

Питање: Није нам сасвим јасно зашто треба да верујемо да се истина налази баш у хришћанству, а не у другим религијама? Или пак зашто све религије садрже једну те исту истину, само под различитим терминима и формулацијама који одговарају култури датог народа.

Одговор: Кад би религија одговарала историјско-етнографској култури народа, онда би хришћанство требало да остане у Палестини, а будизам да не излази ван граница Хиндустана.

Источна Грузија, која је у IV веку примила хришћанство, по својој култури била је ближа Персији, а Западна Грузија јелинистичком свету, више него семитском Истоку. Ми више не говоримо о народима Западне Европе који су имали своју самониклу незнабожачку (паганску) културу. Зато је намера да се религија веже за такав психолошки чинилац као што је култура, сасвим лишена чињеничних доказа.

Учење о томе да се једна истина садржи у свим религијама под различитим називима, такође уопште није одрживо. У паганским религијама обоготворен је космос, а његове силе и појаве представљене су у виду неколико нивоа божанстава.

У будизму метафизика је фактички одсутна. У браманизму сва створења се сматрају за илузију. Стога, ако у будизму нема Бога, онда у браманизму нема човека. Као што видите, овде није ствар у словесним формулацијама (у речима), него у разлици главних предмета религије по самој онтологији религија.

Питате какав доказ има хришћанство за то да оно представља једину и јединствену истину.

1. Непротивречност Откривења. Књиге Новог и Старог Завета, које обухватају период од приближно 1500 година и припадају ауторима разних социјалних слојева и образовног нивоа, читају се као јединствено дело. Тако могу да пишу људи који непосредно созерцавају истину, то јест који су под дејством Божанског Откривења. Ни у Ведама ни у Талмуду, ни у Корану нећемо видети ништа слично: тамо се смењују представе које се међусобно не слажу. Никакав човечански геније није могао да створи хармонично јединство пророчанских књига које траје петнаест векова. Библијска пророштва су се испунила и испуњавају се у процесу историје. Сам Нови Завет је испуњење пророштава Старог Завета.

2. Други оријентир истине јесте узвишено учење о Богу које се налази у Библији и нема аналоге у њој савременој литератури, ако изузмемо каснија изопачења у Талмуду и низ подражавања у Корану. Томе додајемо узвишеност моралних заповести откривених у Новом Завету. Темељ ових заповести је љубав према Богу и човеку која укључује у себе чак и љубав према непријатељима. Ни у Талмуду, ни у Корану, ни у Ведама нема сличног учења. А што се тиче будизма, тамо се љубав пре-ма човеку раствара у солидарност према свим биолошким облицима живота, а о љубави према Богу уопште нема речи, јер место Божанства у будизму замењује зјапећа празнина.

Питање: Али чиме ћете доказати да је православље истинитије од католицизма и протестанства, који се такође заснивају на Библији и уче о Христу као о Спаситељу света.

Одговор: Хришћанство није производ човековог разума, макар и генијалног. Хришћанство је Откривење које је даровао Бог. Православље је потпуније сачувало Откривење и древно Предање и зато традиционализам Православља, као препрека изопачавању и реформацији првобитног учења служи као историјски чинилац очувања његове чистоте и неповређености.

Католицизам и протестантизам представљају конфесије које су подривене стихијама овога света и изопаченим хришћанством које као да је разводњено. У то се можете уверити ако се упознате са историјом Цркве.

Ко искрено и часно иште Бога тај треба да Га тражи у својој сопственој души односно да очишћује своје срце од страсти и ум од гордости да би душа била способна да у себи одрази зраке Божанства.

Постоје спољашња сведочанства о божанском бићу као што је, на пример, сврсисходност, односно разумност закона који владају васељеном. Већ су древни философи изрекли да из хаоса не може да настане закономерност, а ако би она настала случајно, не би могла да се очува. Ипак сва спољашња сведочанства која наводимо нису строги докази за постојање Бога, а у интелектуалном погледу они чине религију теоријом са високим степеном вероватноће, док унутрашње мистичко искуство Га чини очевидним.

Питање: Шта треба да чинимо да бисмо стекли ово унутрашње мистичко искуство?

Одговор: Сваком организму потребна је животна средина без које пропада. Она духовна сфера, она атмосфера којом живимо и дишемо, јесте Црква. Само кроз укључење у црквени живот душа може да се реално приближи Богу.

преузето из књиге "Умеће умирања или уметност живљења"

О Православљу, екуменизму и модернизму. О Православној Цркви и вероисповедањима. Мисли. Старац Сампсон Сиверс

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sat, 20 Nov 2010 23:11:00 +0100

О Православљу, екуменизму и модернизму.

О Православној Цркви и вероисповедањима. Мисли.

Старац Сампсон Сиверс

Ово је смисао мог живота, да се учини осетним, свесним: само Хришћанство, само задобијање и познање Христа, не јавне слике Христа, не Христа званичне Цркве, већ живог Христа. Не искривљеног, католичког, протестантског Христа, већ истинског, стварног, Православног Христа. Сва радост и утеха, мог интересантног, али веома тужног живота се састоји у овоме.

Православље је таква срећа, такво богатство! Само он учи и обезбеђује све путеве ка спасењу. Ни католицизам, ни протестантизам, ни други облик вере или вероисповедања, даје оно што даје благодат Духа Светога кроз Свето Православље.

Митрополит Никодим Лењинградски сањао је о сједињењу католичке цркве са Православном Црквом, чак иако католичкој вероисповести није било потребно ово и нису били спремни за јединство са нама. И сви његови напори завршили нису дали ништа, јер није имао благослов Божији и благослов Цркве и Патријарха. Све што је чинио, радио је да задиви Папу и католике. И Господ га је узео врло тужно, показујући целом свету да без благослова Цркве, неможете предузимати одуке, не можете чинити ништа од себе.

Лакше је молити се емоционално, него духовно. Из тог разлога има више католика него Православних у свету. Они се моле са оргуљама, стварају расположење. Али ми Православни смо носиоци истине, молимо се духом... једино стање молитве је смирен и скрушен дух.

Сјединити католицизам и нашу Православну Цркву јесте немогуће. Католицизам је колекција јереси и сви они који су покушали да нас сједине, јесу најглупљи од свих људи, јер верују у сопствену гордост и једини резултат била је бесмислица.

О модернизму

- Обновљенство није прихваћено од људи. Из тог разлога је трајало само две године и сами су били принуђени да се покају. Обновљенци су сами били састављени од најгорег клира, искварени, или неверјем, или маловерјем, или ужасним гресима, или крађом имовине других.

- Један од вођа обновљенаца био је чувени свештеник Бојарски. Био је познат по свом великом богословском знању, био је изванредни проповедник. А онда је упао у обновљенство због свог великог ега. И све се лоше завршило. Уместо покајања, украо је сребрни рам са иконе Мајке Божије и заменио дијаманте и драго камење делићима стакла. И из тог разлога завршио је у затвору и умро тамо. Чувени Бојарски...

- Белков је јавно рашчинио себе. Ваведењски се није покајао. Одбио је да се покаје чак испред Патријарха. А што се тиче Красницког – умро је у затвору, због неког криминалног дела. Видите сву петорицу, осниваче обновљенства, сви су погинули.

- Питање: Говоре да ће се на пролеће одржати Осми Васељенски Сабор и да ће после тога бити немогуће да се иде у цркву.

- Одговор: Преклињимо милост Божију да не буде тако. Пошто ће бити безбожан и реформе ће нас лишити светих цркава, молићемо се у катакомбама.

- Погледај како је то чудно: сама природа се потчињује календару Цркве, не грађанском календару. Погледај на мразове, онај на Рођење Христово, Богојављење, Сретење – сви падају према календару Цркве, али грађански календар је тринаест дана раније и тада нема мразева, зар не видиш? Ово значи да се природа потчињава Господу Богу – Творцу.

- Свети Оци Првог Васељенског Сабора су утврдили датум Васкрса. И догађаји у свету природе дешавају се према Васкрсу. Понекад је Васкрс касније – да ли то значи да постоји другачији клаендар? Кад је Васкрс раније – све се мења. То је задивљујуће. Све је у складу са Црквеним Канонима Првог Васељенског Сабора, којима је Васкрс утврђен...

- Али грађански, нови, католички, јеретички календари схватају да је Распеће било после јеврејске Пасхе. Последица је једна иновација...

- Како је велики Светитељ Божији био Отац Јован Кронштатски! Његово послушање је било даровано од Бога, био је истински пастир. Био је свештеник и пастир и то је било као да је показивао дарове Духа Светог људима по први пут. Тада још није било таквих пастира међу нашим свештеницима. Ето зашто је званично канонизован (од Руске Заграничне Цркве) и био убројан као Светитељ Божији.

- Заједничка исповест није тајна. Ми не схватамо ту просту чињеницу ни данас. Опасно је вршити заједничку исповест и онда читати разрешну молитву свима, не дозвољавајући да људи долазе појединачно до свештеника.Заједничка исповест нема вредност. Она не ослобађа греха, већ вас само подсећа на њих. Заједничка исповест је искривљење Тајне. Она не може бити тајна, већ је само увод у саму Тајну, која само може бити остварена са сваком особом одвојено.

- Желео бих да људи не забораве ово: зашто је забрањено читати тајне молитве наглас? Зашто је веома штетно за свештеника и епископа да почну читање тајних молитви наглас. Питање зашто су Свети Оци забрањивали да се читају гласно мора бити објашњено... То је потпуно је не-Православно и морамо се тога бојати.

- Ако се тајне молитве читају гласно, онда ћемо видети обновљенство и свакаква врста омладине ће знати тајне молитве. И биће богохуљења. И тада ће онај који служи Литургију и изговара тајне молитве заборавити да стоји пред Богом. Дивиће се себи, биће испражњен. Тајна се врши, наравно, али он ће отићи, замраченог ума, са тежином.

- На пример, то сам видео са Епископом..., кога треба да се клоне. Овде он чита са својим емоцијама, охоло изговарајући тајне молитве, дивећи се себи и користећи свој нервни систем да утиче на оне око њега. А ван тежине и празнине, нико не добија ништа од тога. Из тог разлога се Свети Серафим Саровски никад није усудио да чита тајне молитве наглас. Он би покрао самога себе, зар не? И зато они не схватају...

- Ово је Православно мишљење, не само озбиљних људи. Ово је задах фарисејства, које сада често долази међу нас. Погледајте на наше епископе, они често злоупотребљавају ово, не успевајући да схвате да кажњавају себе, испражњују себе.

***

- Наравно, моја главна и основна мисија је да се свако, свако спаси и живи у радости.

- Остаје још самo мало времена за живот. Не трошите време узалудно, журите да живите за Бога. Русија ће постати мала, као у времена Ивана грозног и граница ће бити уз Печору. (пророчанство речено мало пре него је Старац умро. Данас је граница Русије са државама Балтика и Белорусијом заиста близу Печоре.)

- Сви желимо да будемо Хришћани, али не желимо да носимо закон љубави.

- Знање и Божије знање јесу две различите ствари.

- Смирење је извор мудрости.

- Учи, учи, учи да се молиш молитвом Исусовом – ходајући, одмарајући се (лежећи, кад си сам). На путу ка послу, са посла, у пољима, када идеш у шетњу, када идеш у продавницу, када идеш у цркву или тражиш самоћу.

- Схвати да живети за свој посао, значи исушити себе, исушити се духовно, умирати лагано.

- Схвати да је новац као ђубриво за твоје срце, молитва без милостиње је слично сувом, незаливеном дрвету

- Молитва је разговор са Богом, она је наше огледало.

- Сво безумље је од гордости.

- Просто љуби Христа, љуби Га свом својом савешћу, срцем, умом и вољом. Само Он је смисао и циљ и радост живота.

- Смирење не зна за потчињеност демонима.

- Молитва је со дана.

- Наша победа је смирење.

- Најтежа ствар нама је стећи смирење у нама. Другим речима, никада не рећи ништа лоше о било коме.

- Само је молитва основа среће и савести.

- Где нема смирења, нема спасења.

- Увек се плаши да не огорчиш друге.

Serafim Sarovski 1:04:36 - Pre dva veka Rusiji i čitavom Pravoslavnom svetu Bogom je bio poslan čovek čije su molitve i proročanstva postali sastavni deo života svakog od nas-Sveti Serafim Svarovski. Rečima "Radosti moja, Hristos Voskrese" susretao je prepodobni svakog čoveka koji mu je dolazio i svakom se klanjao do zemlje. Velikom starcu, proroku i prozorljivom čudotvorcu, sudbine ne samo pojedinaca nego i čitavih naroda bile su poznate. Svaku dušuao je kao otvorenu knjigu. Ovo je film o njegovom životu. čit

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sat, 20 Nov 2010 21:31:00 +0100

BESEDA STARCA JULIJANA BESEDA STARCA JULIJANA Arhimandrit Julijan -- veliki duhovnik i ispovednik monaha, povučen, misaon i ineteligentan, dobar besednik i savetnik, možda je bio jedan od najznačajnijih srpskih monaha.... Bio je duhovnik i Patrijarha Pavla, kojeg je zamonašio 1948.g. Ovo je možda jedini video zapis besede blaženog starca Julijana. Poslušajte njegov savet roditeljima, besede o Bogu, poslednjem vremenu, pokajanju i ispovesti.

noreply@blogger.com (Православни Ревнитељ) — Sat, 20 Nov 2010 21:20:00 +0100