(S)misao društvene lobotomije

Himna Bože, sramote!

2012-05-30T16:36:00.000+02:00

Kako vidim, "slučaj himna" se ne stišava!
Pa naravno, što bi se građani bavili time koliko im sunovrat dinara spram evra diže cene namirnica koje su i dosad s mukom kupovali i zašto bi iko postavio pitanje o istinskim razlozima za odugovlačenje formiranja Vlade u zemlji koja će se, ako ovako nastavi, brzo pridružiti sopstvenoj valuti u istom ambisu...

Pažljivo sam vas slušao i čitao minulih dana dok ste raspravljali o ovoj temi, u medijima, na društvenim mrežama, po blogovima, čak i među pijačnim tezgama i u redu u pošti. Bilo bi lepo da sada poslušate i vi mene iako se ne morate složiti s onim što sam napisao ali bi za sve nas bilo veoma značajno da uvidite i uvažite razloge zbog kojih mislim to što mislim. Za početak, ja podržavam odluku selektora Siniše Mihajlovića da iz tima udalji Adema Ljajića. Eto, rekao sam, a sad hajde da to razjasnimo...
Ova priča ima bar dva aspekta - fudbalski i politički. Prvi je, bar po meni, nesporno jasan - novi selektor i njegova pravila koja mu niko nije osporavao kada ih je najavio. I da je od toga reterirao već na prvoj stepenici, čim ih je prvi reprezentativac prekršio, selektorov autoritet među igračima bi se istog momenta raspao, a ekipa bi slobodno mogla odmah da se povuče iz kvalifikacija, jer tako raštimovan orkestar u startu ne bi imao baš nikakve šanse da se dokopa Mundijala u Brazilu.

Drugi, daleko širi, ozbiljniji i razorniji aspekt je politički. Iako kod nas, nažalost, pre samo dnevno politički, da ne kažem politikantski. I pritom mislim da je odgovornost podjednaka i da jednaku razornost imaju i Ljajićev čin i selektorov odgovor, kao i reakcije obe polovine tim povodom podeljene javnosti. Ja sam, koliko je to moguće, negde na sredini... Mislim da je Ljajić pogrešio, ako ništa drugo, onda makar u načinu kako je demonstrirao to što tvrdi da misli. Ma šta to bilo, jer do sad razloge nije objasnio... Rekoh već da podržavam Mihajlovićevu odluku ali to ne znači da podržavam i pozadinu i razloge koji su doveli do ovog incidenta, a upravo to je suština ove moje priče!

Te hajde da neke stvari isteramo na čistac...

Mnogi među vama su glasali za važeći Ustav!
Šta, neki i niste? OK, ali ste zato, nakon njegovog usvajanja, uredno nastavili da glasate za stranke koje su ga napisale, predložile, podržale i usvojile!
Zašto tu niste podvukli crtu?! Zašto niste makar malo zagrebali suštinu i rekli: "Izneverili ste građansku državu za koju se, tobože, zalažete i na moj glas, sve dok to ne promenite, više ne računajte!"?
A niste ili bar mnogi među vama nisu... Ali vas to nimalo ne sprečava da sada pravdate Ljajićev potez i karakterišete ono štu mu je prethodilo i ono što je usledilo kao atak povampirene velike Srbije na ugroženog muslimana. Evo, čitam tekst u "Peščaniku", koji počinje rečima "Građanin Srbije Adem Ljajić oteran je iz reprezentacije Srbije zato što je druge vere i nacije". A na osnovu čega, molim vas lepo?!

Time što je "nateran" da, zajedno sa saigračima iz reprezentacije čije je boje prihvatio da predstavlja, peva zvaničnu hinu države za koju igra?! Podvlačim, zvaničnu državnu himnu, a ne neku nacionalističku ili četničku pesmu, od kakvih previše često bruje tribine svih naših stadiona. I nije nateran! Mislećeg čoveka na tako nešto niko ne može da natera! Dolaskom na čelo reprezentacije, selektor je uspostavio svoja pravila igre, ista ona pravila zbog kojih smo se mnogi među nama ponadali da smo napokon dobili nekoga ko neće plesati po taktovima predsednika FSS-a Tomislava Karadžića i da će ova nova, podmlađena reprezentacija, za promenu, možda i imati šansu da igra fudbal. Kao prvo pravilo, Mihajlović je još i pre nego što je postao selektor najavio da od svih igrača očekuje da pevaju himnu. Što se tada nije javio niko od dežurnih dušebrižnika? Naprotiv, tada smo to listom pozdravljali, kao simboličan čin zajedništva igrača na terenu i njihove svesti da u reprezentaciji ne igraju solo partije za svoje klubove i menadžere... da ne igraju za pare, nego na ponos države, srcem. A selektor im je ponudio i mogućnost izbora, "ugovor" da će se u tome povinovati, koji su mogli da potpišu ili da ga odbiju. I svi su potpisali, pa i mladi Ljajić! Zašto tada nije odbio "da peva" ili makar pre utakmice rekao da to ne želi, umesto što je izašao na teren, stisnuo usne i spustio glavu? Po meni, to više govori o njemu, nego o onome ko ga je na to "prisilio". Svako ima pravo da vam na sto stavi "nepristojnu ponudu" (ako je ovo uopšte i zaista jedna od takvih...), a čvrstina vašeg karaktera i principa se ogleda u tome što ćete je odbiti odmah! Slaba je vajda od naknadne pameti...

Adem Ljajić, za vreme intoniranja
himne Srbije na utakmici protiv Španije

Ovako to može da deluje samo kao smišljeno isprovociran skandal... kao skretanje pažnje na sebe, bez jasno iznete argumentacije svog čina... Taman da se brže-bolje jave zaštitnici ugroženih koji to rade za platu, obično onoliku o kakvoj njihovi navodni štićenici mogu samo da sanjaju... Da je Ljajićeva nacionalnost zaista problem bilo kome u reprezentaciji - selektoru, saigračima, pa čak i nama, gledaocima, ne bi ni bio pozvan da igra za nacionalni tim. Da, namerno koristim ovaj izraz "nacionalni tim", koji svi mi često koristimo, a da se nikad nismo zamislili šta zapravo znači... Naprotiv, nisam primetio da u zemlji u kojoj svi seku vene na zlatne medalje i uspeh svojih sportista iko ikada postavlja pitanje nacionalnosti nekoga od njih. Ponosili smo se svima njima i potajno se nadali da se, makar malo, ponose i oni nama...

I zato vas još jednom pitam zašto niste ranije podigli glas?! Zašto imamo Ustav koji imamo, ako ostavlja prostor za ovakav čin jednog selektora, fudbalera... i osudu jednog od strane jedne i drugog od strane drugog dela javnosti? Ko je zaboravio, može da se podseti, član 1. Ustava počinje rečima: "Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive...". Ublažena formulacija i ne baš školski primer nacionalnog državnog ustrojstva, ali isto tako ni približno građanski, koliko bi, iskreno se nadam većina nas, želela da bude. Isti onaj Ustav koji Srbiju karakteriše kao sekularnu državu, ali to staroj/novoj vlasti nije nimalo smetalo da popovima, koji čak ni PDV ne plaćaju, obezbedi plaćanje zdravstvenog i penzionog osiguranja iz državne kase?! A mi smo i to prećutali ili, jednostavno, gunđajući dozvolili da nam se dogodi... i mnogi od vas su opet glasali, pretežno za iste...

Uostalom, sutra proizvodi tog glasanja - narodni poslanici polažu zakletvu i u Skupštini Srbije će se tim povodom čuti i himna "Bože, pravde". Da li vi koji podržavate Ljajićev postupak smatrate da bi sutra, dok bude intonirana himna, poslanici koji pripadaju manjinskim nacionalnim zajednicama treba da sede i da spuste glave? Da li je to ozbiljnost s kojom se vodi država, a koju očekujemo od predstavnika vlasti?! Borba za promenu Ustava je potpuno legitimna ali politička borba, ona koja, dok težiš nečemu novom, poštuješ ono što je trenutno na snazi i igraš po postojećim pravilima. Alternativa je ulica! A to, nadam se, niko više ne želi...

E, vidite, ja sam upravo na tom Ustavu i definitivno podvukao crtu! Nisam glasao na referendumu za takav akt, niti sam izlazio na potonje izbore, jer više ne vidim razliku između onih koji se za takvu državu javno zalažu i ovih drugih koji nam miluju uši lepim pričama da su ovi prvi najgori šljam, dok i sami rade isto. Žao mi je ali reči su vetar, a ja gledam dela!
Međutim, nisam anarhista i trudim se da poštujem institucije koje su građani izabrali. Nisam se slagao sa mnogo toga što je radio prošli predsednik Srbije, uključujući tu i flagrantno kršenje Ustava čijem je usvajanju dao vetar u jedra, a isto tako se ne slažem ni sa puno toga što znam o liku i delu novog predsednika Srbije. Ali to ne znači da ne poštujem instituciju, u tome je razlika!
Isto tako se ne slažem ni sa državotvornim i još ponekim načelima Ustava ali sam građanin ove zemlje i dužnost mi je da poštujem njen najviši pravni akt, spram onih koji su ga doneli a svojim postupcima mu se smeju u lice. U tome je razlika!
Ne znam reči himne "Bože, pravde", ne pronalazim se u pesmi koja u, navodno, sekularnoj državi republikanskog uređenja veliča boga, kralja i samo srpski rod i, da je mene iko išta pitao, ne bi ni menjali "Hej, Sloveni"; jer je nisam doživljavao kao komunističku, nego kao nešto najbliže himni onih "svih građana koji u Srbiji žive"; među kojima sam i ja. Ali toj ste zviždali i neko je hteo drugačije, a "Bože, pravde" je sada zvanična državna himna zemlje čije državljanstvo imam i kao takvu je poštujem, u tome je razlika!

Ako ste ovo kao takvo shvatili, ako ste makar na momenat zastali i razmislili o suštini iza forme, možda i još ima nade za sve nas... U protivnom, ako vam je i dalje zanimljivije dnevno politikanstvo i pevate himnu "Bože, sramote!", bilo da se radi o strani koja osuđuje ili onoj koja je osuđena, u tom slučaju nikome ništa, ostajemo dobri i tako... jer svi smo mi tu negde, među onim "svim građanima koji u Srbiji žive", ma kakvi građani bili...

Alexa Grubeša

Zašto neću glasati na #izbori2012

2012-05-02T17:08:00.001+02:00

Ja 6. maja neću izaći da glasam na #izbori2012, a vi?

Gledam svu tu predizbornu euforiju već mesec dana na tv-u, internetu, čitam o najnovijim podvizima ovih ili onih, levih ili desnih, centralizovanih ili potpuno dekoncentrisanih političara u dnevnim novinama... i pitam se kog mi vraga služe sive ćelije ako ću iznova da padnem na sve te prazne priče i bilo kome od njih zaokružim ime na glasačkom listiću?!

Ne, zaista nemam nameru da izađem na biralište, čak ni da poništim listić da, kako neki kažu, ne bi pao u ruke "neprijatelju". Čijem? Mom?! Niko od njih nije moj neprijatelj ali mi jednako nisu ni prijatelji. Ne, čak ni toliko svog vremena ne želim da im posvetim!

A evo i zašto...

Verujete li vi zaista političarima kojima ste poveravali ili nameravate da poverite svoj glas, tog jednog jedinog dana kada taj glas, navodno, nešto vredi? Kako, na osnovu čega? Sumnjam da je moguće da vas nikad nisu razočarli... I zašto onda iznova nasedate na iste stare priče u novom ruhu? Iskreno se nadam da nije u pitanju čist mazohizam...

Jednostavno, sve i da zaista žele, političari ne mogu da drže datu reč i ispune sve ono što su vam predstavili kao svoj zacrtani plan ili bar ne u onom obliku kojem ste se nadali i koji je u vašem i interesu vama sličnih, običnih poreskih obveznika. Reči su vetar i krajnje je vreme da to shvatite! A ono malo dela je samo sastavni deo naredne predizborne kampanje, koja kod nas praktično počinje već samim formiranjem nove vlasti...

Zašto je to tako?

Ajmo ovako: zamislite nekog svog prijatelja koji je osoba od najvećeg poverenja integriteta od svih koje znate u životu! Jeste li? Ako smatrate da ste vi sami upravo takva osoba, slobodno kao primer uzmite sebe...

Elem, jednog dana taj vaš prijatelj/vi shvati da mu je dosta svega, da više ne može da gleda kako ga farbaju kojekakvi i odluči da je on taj koji će, najiskrenije, pokušati da u ovoj zemlji nešto i zaista promeni. A pošto je to nemoguće drugačije u državi u kojoj je jedina institucija koja istinski funkcioniše politička partija, On/Ona se učlanjuje u neku XY __________ stranku (prazan prostor popunite sami partijom po ličnom izboru, potpuno je svejedno) i kreće u svoj istinoljubivi pohod kroz mutne vode domaće politike...

Još je Vinston Čerčil rekao da neuporedivo više energije troši na borbu sa političkim protivnicima unutar sopstvene, nego na one iz drugih stranaka.

Elem, taj vaš prijatelj neće moći ništa da promeni ukoliko ga partija ne isturi na neko čelno mesto i na izborima ne kandiduje makar za poslanika/poslušnog dizača ruke, a jednom možda i za uvaženog gospodina ministra ili bar državnog sekretara u nekom ministarstvu!
Međutim, da bi se na unutarstranačkoj hijerarhijskoh lestvici popeo dovoljno visoko za tako nešto, hteo - ne hteo, moraće da napravi stotine manjih ili većih kompromisa, da duguje isto toliko usluga moćnijima od sebe i da onima iznad dokaže da će zauzvrat raditi šta mu i kad mu partija kaže, a ne da juriša na tamo neke vetrenjače želja naroda koji ga je birao... Narodski rečeno - moraće da pojede toliko govana da taj ukus iz usta neće sprati dok je živ!
I onog momenta kada konačno bude isturen kao kandidat za ovo ili ono, već će dugovati previše toga nekim sumnjivim ljudima da bi ostalo išta od onog njegovog početnog entuzijazma, integriteta i želje da promeni svet s kojim se uhvatio u koštac. Umesto toga, taj svet će do tada nepovratno promeniti njega! Nažalost, politika jeste kompromis, uvek i zauvek, i drugačije se u tom svetu ne može popeti na vrh, a kada se prihvate pravila neke igre, onda ne samo da postajete njen deo, nego ona i istinski postaje vaša igra... i onda više nema nazad...
Drugim rečima, On/Ona u tu priču možda jeste ušao iz najiskrenije i najpoštenije namere ali, da bi je zaista sproveo u delo, On/Ona mora da je okalja to te mere da ona postaje nesprovodiva. I od tog trenutka ta namera više nije cilj, nego samo sredstvo perspektivnom, mladom političaru da ostvari mnogo prisnije, lične ciljeve koji su mu se u međuvremenu ukazali pred očima.

I kako onda takvom čoveku možete da verujete da će, kada u predizbornoj kampanji počne da iz rukava sipa obećanja, i zaista promeniti svet u kome živite? Kako možete da mu verujete da će ih ispuniti kada njegova vernost više ne počiva na vama/narodu, nego na onima koji su ga uzneli tako visoko i koji mu finasiraju sve pogodnosti lagodnog života u kojima je u međuvremenu naučio da uživa? Ja ne mogu, čak i ako mi je nekada možda bio i prijatelj... Previše sam dugo novinar, pamtim suviše neispunjenih obećanja i izneverenih nadanja, i dovoljno sam puta lično svedočio tome da se "dva ljuta politička protivnika" nakon nekog žustrog TV duela, nakon što se isključe kamere ruku, nasmeju od uva do uva i zagrljeni odu negde na večeru, piće i kurve?! I sve to, sasvim verovatnu, o trošku poreskih obveznika. O trošku vas samih, zbog kojih su se prethodno potrudili da naprave dobru predstavu koja će vas ubediti kako su oni krvni neprijatelj koji nikako ne mogu zajedno! A zajedno su čak i kada vam se to uopšte ne čini, kada ste ubeđeni da su jedni vlast, a drugi opozicija, jer su sve to različite strane istog novčića i politika ne postoji bez političke simbioze... Zato moja odluka i dalje stoji, a vi dobro razmislite za sebe, pre nego što uzmete olovku u ruke...

Da ne grešimo dušu, nije to zapravo ništa toliko neobično, već je samo tako ljudski... a to što vam ja sada pričam drugačije ne znači da bih bio dovoljno jak da i sam ne podlegnem snažnom iskušenju kada bih se našao u takvim cipelama. Jedina je razlika u tome što ja to u startu priznajem, te ne želim ni da pokušam da ih obijem zanesen iluzijom da ću sigurno biti drugačiji. Često i sami političari ukažu kako im se među redove ušunjala gomila mediokriteta koji su tu samo da bi pre stranke našli posao, a što si veći mediokritet - to su ti veće i ambicije... I onda ti političari pozivaju inteligentne, obrazovane ljude sa širim i plemenitijim idealima da im se pridruže i nešto zaista promene, umesto što dozvoljavaju da nam politiku svima kroje oni najgori među nama. A ti najbolji se opet oglušuju o apele. Šta mislite zašto. Da li možda baš zbog toga što odmah, pa makar i samo instinktivno, shvataju koliko je u pitanju samo prazna priča u kojoj nemaju šta da traže ako ne žele da isprljaju ruke zarad tuđih ciljeva?

Isto tako, ne želim da tvrdim da smo najgori, da je ovo neki naš specijalitet i da je u nekom "naprednijem svetu" sve izgleda potpuno drugačije. Naprotiv, politika manje-više slično funkcioniše svugde gde postoji i jedina, mada ne i zanemarljiva, razlika u odnosu na nas je što u tim razvijenijim zemljama neke institucije i zaista postoje, što stranke onemogućava u nastojanju da baš potpuno gospodare svime što im padne pod ruku i što ih kako-tako kontroliše i tera ih da ponešto naprave i zaista kako treba; umesto da im svaka moguća investicija bude samo izgovor da se okrenu neke pare i uzmu procenti za koje oni smatraju da im pripadaju i da se posle time hvale kao da se ne radi o nečemu što im je i bio elementarni zadatak nakon što ih je narod izabrao...

Neizlaskom na izbore ne propovedam anarhiju. Naprotiv, moje političko opredeljenje je socijaldemokratsko i veoma bih rado ponovo izašao na biralište kada bi mi neki od kandidata ulio iole dovoljno poverenja da će zaista učiniti ono za šta se zalaže i da prethodno imamo sistem koji bi ovome dozvolio da zamišljeno i zaista sprovede u delo. Međutim, trenutno na našoj političkoj sceni ne vidim čak ni stranku koja je istinski socijaldemokratska, a ponajmanje među ovih nekoliko koje za sebe vatreno tvrde da to jesu! I ne pada mi na pamet da padam na priču o glasanju za manje zlo i trijumfu mraka i bezumlja ako ne glasam za ove, bez obzira što mi i sami nude mršave rezultate u odnosu na obećanja i silne zaokrete politike u odnosu na ono što su govorili u prethodnoj kampanji. Pa ne voli ni muškarac ženu koja je manje debela od ponuđene dve, niti žena muškarca koji je manje smara od dvojice koja joj se udvaraju! Jednostavno, nekoga ili voliš ili ne voliš i ponekad ni sam sebi ne možeš da objasniš zašto je to tako. Divim se ljudima koji mogu drugačije ali ja nisam među njima...

I sad bi, za kraj, valjda trebalo da ponudim i rešenje, kada već tvrdim da ništa od ponuđenog ne valja? E pa, nažalost, nemam ga i ne vidim ga, jer je za ono o čemu pričam potrebno da se promeni psiha ljudskog bića što je, gotovo izvesno, nemoguća misija. Ostaje mi samo tanka nada da bi se, ako se skupi dovoljno brojna kritična masa ljudi koji neće izaći na izbore, političari možda jednom zaista mogli da se malo zamisle i zapitaju gde to greše, zašto su se građni odlučili na takav potez kada oni "sve rade zbog građana", a ne zbog sebe. I tada bi možda, ali samo MOŽDA, neko napokon mogao da dođe do zaključka da ljudi od njih ipak očekuju da makar malo drže reč i da bi potezi koji danas stvore temelje za bolju državu sutra mogli ići u prilog baš svim građanima, pa takoi i deci i unucima današnjih političkih vođa; koje samo treba da se zagledaju u budućnost i malo dalje od tog 6. maja...
Od toga smo, bojim se, još daleko... ali korak po korak... i nadam se da nas svaki glasač manje na izborima makar malo približava tom cilju...
U međuvremenu, vi kako hoćete ali ja ovog proleća mogu da glasam jedino za maslačak jer svi ovi što žele moj glas na izborima, ovakvi kakvi danas jesu, mogu da ga duvaju!

Alexa Grubeša

Više ne kupujem prvu pomoć za auto!

2012-04-16T15:55:00.000+02:00

Više neću da kupujem prvu pomoć za auto!

A ni alat i dizalicu, pride... Zar i po treći put?! Čemu? Ne vidim više svrhu... Dosta je bilo!

Kada su mi, pre par meseci, lopovi prvi put obili gepek, bio sam zaista besan, očajan... pitao sam se šta mene briga za hapšenje pripadnika "Zemunskog klana", saradnika Darka Šarića i pronalaženje tamo nekih vrednih slika, laboratorija "skanka" i koječega drugog, ako ova naša vajna policija ne može da zaštiti ni onu najbedniju, elementarnu imovinu svojih građana?!

Ovaj put sam samo slegnuo ramenima... i već vidim da ću se čitav dan osećati ko popišan, još jednom suočen sa bolnom činjenicom gde i kako živimo...

A bio sam krajnje uzoran građanin! Onaj skupi paket nove prve pomoći kupio sam odmah, čim su najavili da će ubuduće morati tako, plativši ga tada preko 2.000 dinara. Naravno, samo da bih se već u startu razočarao svojom brzopletošću, jer je ovo ipak Srbija, te je primena zakona odložena za skoro godinu dana... Ipak, makar sam tada bio miran, gepek mi niko nije dirao.

Međutim, nedugo nakon što je nova prva pomoć postala MUST, ostao sam bez nje!

Naravno, takvu krađu ne vredi da prijavljujete, zbog toga policija neće ni da izađe i sačini zapisnik, a kamoli da pokuša da uhvati lopova?! Briga ih... Lopovi su obično narkomani koji bi, u potrazi za lakom sitnom kintom za novi fiks, prodali i rođenu majku da mogu, a kamoli obili poneki nezaštićeni auto. Pogotovo kada znaju da zbog tih sitnih krađa praktično ni ne mogu da odgovaraju pred zakonom. Situacija ko iz bajke! Zadovoljni i lopovi i policija, a i trgovci kod kojih će ojađeni vozač sutra ponovo doći, da opet kupi ono što je već bilo njegovo?! nezadovoljni su "samo" obični, oštećeni građani... ali njih odavno niko ne pita kako im je... Sem ovo malo oko izbora, a i tada bez trunke iskrenosti i samo u potrazi za još ponekim glasom na predizbornoj trpezi vampira domaće političke scene!

A mogli bi policajci, samo da hoće! Ako već nemaju zakonski osnov da jure "sitne prestupnike", bilo bi im dovoljno da vikendom zaređaju po buvljaku i pojedine prodavce malo propitaju odakle im to što nude, a za šta nemaju nikakvu deklaraciju, niti račune o legalnoj nabavci. Da, to su 99% upravo neke od vaših stvari koje su vam nedelju-dve pre toga ukradene, samo što ćete, ako ih želite nazad, morati iznova da ih platite!

Sticajem okolnosti, prinuđen sam da parkiram na ulici ali to činim u jednoj od najprometnijih i sasvim pristojno osvetljenih u centru Novog Sada. Mislio sam da mi to uliva kakvu-takvu sigurnost ali sam se opet prevario... I šta onda da očekuju oni sa periferije? Neki kažu da je gepek najranjiviji deo automobila, te savetuju da se ta, o apsurda li, toliko dragocena prva pomoć drži ispod sedišta. Probao sam to i ja. Par puta su mi otvarali gepek i, ne našavši je, drugo nisu dirali, dok mi sada nisu pokrali i sve ostalo: dizalicu, alat, rezervne sijalice... čak i krpe za brisanje stakla i neke sitnice?! Pretpostavljam da je sledeći na redu rezervni točak, ovaj put ih je mrzelo da ga tegle... Sreća moja da sam bio makar dovoljno pametan da ne kupujem lance za sneg i protivpožarni aparat...

Uostalom, ko garantuje da sutra neće obiti i vrata ili razbiti staklo i uzeti i ono "skriveno" ispod sedišta? Pa nisu ni oni glupi! Naprotiv, uvek su korak-dva ispred samoorganizovane zaštite vlasnika automobila i najmanje 500 metara ispred vajnih pozornika na ulicama u Novom Sadu, tobože "bezbednom gradu", gradu koji je pokriven silnim sigurnosnim kamerama čije održavanje iz meseca u mesec plaćamo na računu "Informatike"?!

Predizborna trka je u toku, a ministar policije i ostali takmaci se utrkuju ko će da uhapsi neko što jače ime iz kriminalnog miljea, obećavaju rasvetljenje ovog i onog zločina, veće plate i bolji život... Sjajno! Pošto će nam, očigledno, te veće plate dobro doći da svakog meseca nadoknadimo ono što su nam prethodnog pokrali...

I onda hoće moj glas na izborima?! Ja, za početak, hoću mnogo manje, pa ni to nisu u stanju da mi obezbede! Moraće 6. maja i oni da se suoče s ponekim razočarenjem, za početak makar s moje strane...

A tu prvu pomoć i ostale skupe potrepštine za auto i po treći put neću da kupujem! I to ću reći svakom saobraćajcu koji me zaustavi i pita me zašto ih nemam! Pa neka onda lepo, ako već neće da hapse onoga koga treba da hapse, u zatvor idem ja...

I svi srećni i zadovoljni, sem mene... ali ko mene pa pita...

Alexa Grubeša

Ako je Tadić predsednik svih građana, čije je onda Kosovo?

2012-03-19T14:59:00.000+01:00

Šta je Ustav Srbije?

Moneta za potkusurivanje kad kome i na koji način odgovara?! Knjižica za podmetnuti pod monitor ili nisku stolicu ili, možda, rasklimanu, staru policu na kojoj se nalazi TV odakle, u slici i reči, dopire najnovija predizborna poruka?!

Ili je, eventualno, Ustav pisan i poslednji put s onakom mukom i kroz iglene uši teskobne većine usvajan da bi se u njegove stranice uvijale jabuke, pravili fišeci za semenke ili motale cigare od duvana sumnjivog kvaliteta?!

A možemo i ovako... Čije je Kosovo? Srpsko?! Srce Srbije?! Onaj neraskidivi, prapostojbinski deo srpskog naciona i duhovna svetinja, kojoj treba podrediti sve, počevši od sumnjive prošlosti, preko sumorne sadašnjosti, pa sve do izvesno mračne budućnosti? Iliti, moderno rečeno, fusnota* iz Preambule aktuelnog Ustava Srbije iz 2006, u kojoj se navodi da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije...

Dakle, ako vas neko pita zašto je Kosovo deo Srbije, odgovor je zato što tako piše u Ustavu! Ne nasedajte na provokacije da su ga skoro sve druge države prepoznale i priznale kao samostalni entitet. Nema to nikakve veze jer u našem Ustavu za vjeke vjekov piše drugačije! Ili makar do narednog dovoljno elastičnog skupštinskog saziva, je l'...

A nakon što smo ovo savladali, briljirajući na ispitu iz društvenih fenomena 21. veka, zapitajmo se još i ovo: Čiji je predsednik Srbije? Srpski?! Onih koji su za njega glasali?! Ili predsednik svih građana RS, bez obzira na nacionalnu, versku, seksualnu ili POLITIČKU (ne)opredeljenost?! Ustav (da, ona kupusara sa početka priče) kaže da je pravi odgovor otprilike ovo poslednje ali da li je i u praksi zaista tako?

Činjenica prva: Na ovu funkciju je, po drugi put i to s petogodišnjim mandatom, 2008. izabran aktuelni predsednik Boris Tadić, koga Ustavna odredba da predsednik ne može istovremeno obavljati nijednu drugu funkciju ni na trenutak nije sprečila da svo vreme uredno ostane i lider Demokratske stranke.

Činjenica druga: I pored proširenja nadležnosti, funkcija predsednika Republike je i u novom Ustavu ostala u sferi protokolarne, s ključnim odredbom da "Predsednik Republike treba da izražava državno jedinstvo Republike Srbije". Drugim rečima, u Srbiji je, po Ustavu naravno, na snazi premijerski sistem, u kome je najsnažnija institucija Vlada, a najuticajniji pojedinačni čovek njen premijer.

Činjenica treća: Na istovremeno održanim parlamentarnim izborima trijumfovala je Demokratska stranka, odnosno, ona je uspela da osnuje Vladu u koaliciji sa SPS/PUPS/JS, G17+, SPO i LSV. Za premijera je izabran Mirko Cvetković, čije je obavljanje premijerske funkcije za minule četiri godine bila čista parodija, u reciprocitetnoj meri onoj kojom je predsednik Republike donosio odluke sa kojima, po Ustavu, ima dodirnih tačaka koliko i nakupac sa Kalenića pijace.

Činjenica četvrta: Iako definitivna odluka, navodno, još nije doneta, sve upućuje na to da ćemo i ovaj put istovremeno imati i predsedničke izbore, jer je DS uveliko u panici da bi bez Tadićeve harizme teško uspeo da motiviše birače na dovoljnu izlaznost da na izborima i trijumfuju. Iz ovoga proizilaze dve zanimljive činjenice.

Jedna o kojoj se već raspravljalo:

- Pošto mu mandat formalno/pravno i dalje traje, Tadić bi zarad ovoga morao da podnese ostavku, a onda se postavlja pitanje moralnosti ponovne kandidature, što ga, naravno, sasvim sigurno neće sprečiti u naumu.

I druga o kojoj ne čuh da je iko išta pisnuo:

- Obrazloženje uvođenja petogodišnjeg predsedničkog mandata u važeći Ustav (dotad se predsednik birao na četiri godine) bilo je to da on na taj način bude vezivni faktor nacije, imun na političke turbolencije u Skuštini i Vladi Srbije, odnosno eventualni prevremeni pad Vlade. S tim u vezi bi njegova ostavka u ovom trenutku i potom ponovno kandidovanje na istu funkciju kroz opšte izbore na svim nivoima predstavljalo vrhunski cinizam prema ideji ustavopisaca koji su, gle iznenađenja, pripadnici iste političke ideje...

Činjenica peta: Bez obzira hoće li se Tadić pridružiti izbornoj trci i direktno jureći ponovo sopstvenu fotelju, on je u svakom slučaju uveliko u kampanji za svoju stranku! Što je najgore, nije se zadovoljio time da u Ženevi bude slikaniji od novog Fijatovog čeda koje je trebalo da bude zvezda sajma automobila i da otvara te nekakve nove proizvodne pogone i tako taj svoj vetar u leđa DS-u koliko-toliko zakloni iza redovnog radnog dana. Ne, gospodin predsednik je morao i lično da se pojavi u Kragujevcu, na mitingu koalicije "Izbor za bolji život", stavivši sada i potpuno ogoljeno neke građane sa kojima deli beneficije jednake partijske knjižice ispred ostalih i nasmejavši se tako po ko zna koji put Ustavu u lice; da bi pred par stotina organizovanih Kragujevčana raspalio nekoliko zvučnih obećanja. Jeftino...

Da ne pominjem onaj gaf kada je rekao nešto u stilu da se bori za bolji život "ovih ljudi", pokazujući na svoje stranačke kolege, da bi zatim, posle kraće stanke, dodao "I, naravno, građana" (?!).

I sad vas ja, shodno tom našem važećem Ustavu i tome kako se ovaj akt poštuje od vrha vlasti ka dole, pitam sledeće:

Ako je Tadić posle svega zaista predsednik svih građana, čije je onda Kosovo?

Alexa Grubeša

Arčite struju da bi je uštedeli?!

2012-02-13T19:23:00.000+01:00

Foto by: Bojana Marković

Zanimljiva se rasprava povela na društvenim mrežama oko ove fotografije objavljene na Facebook fan page-u Lobotomije, podelivši domaću on line zajednicu na one koji su u njoj videli oličenje besmislenosti poteza države i one koji u tome nisu videli ništa loše ili makar ne lošije od uobičajenog.

Pa, krenimo redom...

Osim što su joj neki delovi potpuno okovani snegom i ledom, dovodeći do očaja sirotog predsednika opštine Sjenica i odnevši do ovog trenutka već 20 potvrđenih žrtava, Srbija je danima u nezavidnoj energetskoj situaciji; zbog čega se već nedelju dana apeluje na štednju struje. U protivnom, zna se - slede restrikcije, na koje smo očigledno već pomalo zaboravili, uljuljkani u privid nešto boljeg života tokom poslednje decenije...

Nažalost, sem donekle u Vojvodini, građani Srbije su malo gde iole ozbiljnije shvatili šta bi nas moglo snaći ako se ne uozbiljimo, a tome (svaka čast humanosti) nimalo nije i neće doprineti usvojen predlog predsednika Tadića da se najsiromašnijima otpiše račun za struju. Da zlo bude veće, danima slušam priče o tamo nekim, nečijim komšijama koje se, kako bi mogli da se po stanu šetaju razgaćeni i dok je napolju -20, nemilice dogrevaju na struju iako imaju kvalitetno centralno grejanje?!

U nekoj drugoj prilici - baš me briga! Njihov strujomer, njihov astronomski račun, njihova stvar. Ali trenutno je to, u najmanju ruku, bahato ponašanje! I bilo bi lepo da je u pitanju izolovan slučaj ali nije...

Slabo smo šta uštedeli i da nije isključen i deo privrede za koji se procenilo da nam ni inače nije baš neophodan, već bi uveliko strepeli od toga koja smo grupa za isključenje, jesu li nam prijatelji i rođaci koji tada imaju struju dovoljno blizu i da li nam je trafo-stanica u međuvremenu remontovana da ne bi bili u mraku i duže nego što nam je razrezano.

Voleo bih da tome mogu i više da doprinesem i pomalo mi licemerno izgleda kada svuda za sobom isključujem svetla, gotovo da ne kuvam ništa sem poneke kafe i više sebi ne ostavljam luksuz da su mi istovremeno uključena dva kompjutera i televizor, a grejem se na struju?! Ali bojim se da na to ne mogu da utičem... Da, dobro ste čuli, grejem se na struju. Ne zato što sam beznadežno bahat, već zbog toga što mudre vlasti u Novom Sadu, jedna za drugom i bez obzira na količinu demokratičnosti u njihovoj ideologiji, nisu u stanju da do kraja sprovedu centralno grejanje u samom centru ovog grada! Tako da, bojim se, nemam alternativu... Zapravo, imam... da na buvljaku kupim nekog starog "smederevca" i da ložim parket, dok ga ima... a stan je mali, nema ga baš previše na raspolaganju...

Ako vam je za utehu, uopšte mi nije pretoplo u stanu, a u svemu ostalom štedim ko veliki. U protivnom, ako počnu restrikcije, mogu samo u izbeglištvo sa ostalom sabraćom pingvinima.

I za to mi NIJE BIO POTREBAN bilbord sa slike na početku priče, koji arči struju da bi nam skrenuo pažnju na neohodnost njene štednje! U razmeni mišljenja ovim povodom čuo sam zanimljive stavove... od toga da je u pitanju LED ekran koji je relativno mali potrošač i što jeste tačno, do toga da je u apel za smanjenje potrošnje struje neophodno uložiti upravo struju, da bi nam se ona posle višestruko vratila?! Dakle, nešto kao opravdana investicija?! Zaista zanimljivo... Pa hajde onda da svi isključimo grejanje da bi nam bilo toplije! Ili da ne čistimo sneg da bi prestao da pada, da se "satiremo" od sexa da bi ostali nevini... Stoje stare poslovice da cilj opravdava sredstvo i da ne možeš napraviti omlet ako prethodno ne razbiješ nekoliko jaja... ali opet!

Jedan od stavova koji su branili neznani britki um iza ovog i sličnih bilborda u Beogradu otelotvoren je u tome da taj šljašteći "krajputaš" informaciju o neophodnosti štednje prenese hiljadama ljudi i da na taj način uštedi više nego što potroši.

Da, možda, ali...

A šta ako je ne prenese hiljdama? Postoji li precizna rečunica koja nam može dokazati koliko je potrebno da ljudi uštede da bi isfinasirali jedan takav bilbord, pa da se smirim? Da li su dovoljna i, recimo, 54 osvešćena građanina? I šta ako poruka ne dopre ni do koga?! Ako svi samo prođu pored nje gledajući svoja posla, baš onako kako to ovih dana manje-više svi činimo; natruntani slojevima garderobe dok gledamo u sopstvene noge i iz petnih žila se trudimo da se ne upoznamo i intimno, celim telom, sa hladnim asfaltom okovanim ledom pod nama, na i dalje uglavno neočišćenim trotoarima...

Kažu da za svakog potrošača postoji prava poruka, prava reklama koja će dopreti do njega. Znam, nismo mi ni Japanci, niti Šveđani ali jadan li smo narod ako je neophodno trošiti struju na nas, da bi nam doprlo do svesti da treba da je prištedimo kada dođemo kući, ne bi li smo je imali i sutra! Pa neka je sto puta u pitanju led ekran male potrošnje! Ne radi se ovde o hejtovanu u stilu "ja tu štedim, a oni tamo rasipaju". Nije u pitanju ni to koliko ovaj bilbord zaista troši, nego se radi o stvari principa i suludog odsustva elementarnog "osećaja za feeling" u vremenu koje živimo.

Možda i nisam u pravu, ne znam više, ali za mene je ovaj potez gradskih vlasti u prestonici ipak klasičan primer nemanja kompasa i pomanjkanja osnovnog osećaja za suštinu ideje koju žele da sprovodu - štednju struje!

U međuvremenu mi ne preostaje ništa drugo nego da se, odavno oguglavši na sve i svašta u ovoj i ne samo ovoj zemlji, nasmejem i toj situaciji i da se pomirim s tim da je razni ljudi različito posmatraju. Najvažnije je da na kraju dana ipak možemo sami sebi da se pohvalimo da smo bili racionalniji nego obično i da smo uspeli da uštedimo makar malo više struje nego inače. Uostalom, i novčanik će nam pred kraj meseca, kada dođe vreme za plaćanje Elektrodistribucije, biti itekako zahvalan. Bilo bi zaista divno da nam nisu neophodni svetleći bilbordi da nas na to podsećaju, da nam je dovoljna i sopstvena svest i da ne gledamo štede li i komšije pre nego što isključimo svetla u svom domu, kancelariji... ali šta nam je, tu nam je... i takvi smo, kakvi smo...

Budite danas u polu mraku, da sutra ne bi bili u potpunom mraku. A verujem da ga se svi suviše dobro sećamo i da ne priželjkujemo da nam se vrati...

Alexa Grubeša

Autobus vs invalidska kolica

2012-01-03T20:09:00.000+01:00

#onokad ti i gradski autobus okrene leđa...

Pre petnaestak minuta sam kod novosadske Železničke stanice pritrčao gradskom autobusu na liniji 4, prekasno shvativši da vozač još ne namerava da krene. Prvo sam kod zatvorenih srednjih vrata bezmalo naleteo na čoveka u invalidskim kolicima, da bih se na prednjim vratima susreo sa redom od pet-šest ljudi ispred mene, koji su jedan po jedan kupovali kartu. Srednja vrata su i dalje bila zatvorena, niko ništa nije pominjao...

Ušao sam poslednji, pružio novac za kartu i, dok mi je vraćao kusur, rekoh vozaču da pred srednjim vratima čeka čovek u kolicima.

- Ma znam ga, ceo dan se voza! Ne mogu ga ja svaki čas unositi u autobus, nisam za to plaćen - odgovori mi vidno iznervirani vozač.

Da, i ja sam, priznajem, primetio da je u pitanju neki gradski klošar ali kakve to veze ima?! Gradske vlasti su i njemu dozvolile besplatnu kartu i što da se malo ne ogreje u autobusu ako već može? Na moj komentar vozaču da ću mu pomoći da ga unese, dobio sam sledeći vrlo živopisan odgovor, u skladu sa tom vajnom, valjda proevropskom politikom brige za sve i nabavke modernih autobusa kojima i osobe sa invaliditetom (je l' se to sad tako moderno i politički korektno kaže?) mogu samostalno i bez ponižavanja da pristupe.

- Ko ga jebe, sledeći mu je niskopodni, pa neka sačeka! - odbrusio mi/mu je vozač.

Osvrnuo sam se prema putnicima. Makar prednja polovina je bez sumnje čula naš razgovor ali su na moj upitni pogled svi ili okretali glavu kroz prozor ili prazno gledali pred sebe... Na trenutak pomislih treba li da i glasno izgovorim pitanje hoće li neko da mi pomogne jer ne mogu sam i sledećeg trena odustadoh. Čemu? Nemoguće da sam ga samo ja video?! Neki su ga sve vreme gledali kroz prozor i da su želeli da to učine, ne bi čekali moj vapaj za pomoć. Da se raspravljam sa putnicima i držim im moralne lekcije?! Ne vidim svrhu... Očigledno smo već na suviše toga potpuno oguglali i ne vidim šta bi tu prekor tamo nekog nepoznatog mladića u autobusu promenio. Da li bi možda nekome prodrmao uspavanu i možda i zaboravljenu savest? Čisto sumnjam... A sam, na žalost, ipak ne mogu...

Izgubio sam bitku pre nego što sam je i započeo. Slegoh ramenima i sedoh na prvo prazno mesto, pridruživši se gomili. Da agonija bude gora, autobus nije kretao još bar dva-tri minuta... Međutim, sudeći po žamoru putnika, učinilo mi se da je samo meni neprijatno zbog toga, toliko da sam na momenat pomislio da demonstrativno izađem i kući odem pešice. Ali sam ostao. Žao mi je, ipak sam samo običan čovek a ne superheroj...

Napokon smo krenuli, ostavljajući za sobom čoveka u kolicima, poput onog sna o tim famoznim evropskim vrednostima, što su nam uvek na vrh jezika a (pre)daleko od pameti... očigledno i meni, koliko i skoro svima ostalima. Verujem da bi neko možda postupio drugačije, isterivao univerzalnu pravdu... a ja, eto, ipak nisam...
Umesto toga, tešio sam se mišlju da napolju večeras, srećom, nije tako hladno i intenzivno sam se trudio da mozak zaokupim nekim svojim velikim životnim problemima, da ne mislim o tome...
I ako se pitate da li mi je zbog toga sada imalo lakše, potišteno ću priznati da nije...

Alexa Grubeša

Kad se pobrkaju Twitter i Facebook

2011-12-12T23:50:00.001+01:00

"Na Facebook-u smo prijatelji sa ljudima sa kojima smo išli u školu, a na Twitter-u drugujemo sa onima s kojima bismo voleli da smo išli u školu...". Koliko puta ste do sada čuli ovu rečenicu, ili nešto slično ali sa jednakom poentom? Lično je čuh poprilično često. Prvo od onih, takozvanih, uticajnijih tviteraša ili makar ljudi od respektabilnog staža na TW, bilo da su od mentalnog kova koji se duva brojnošću svoje trabantske pastve ili na to samo šeretski odmahuju rukom; ostavši ljudi kakvi su bili i pre te varljive "uticajnosti"...
Uzgred, ako sam ikada i znao, negde usput sam zaboravio ko je prvobitni tvorac ove mudrosti. Međutim, ono što me sada zanima je da li ona danas uopšte još važi ili su je vreme i praktična primena potrošile, kao i toliko toga drugog...

Elem, istu priču sam potom na raznim skupovima (poslednji put nedavno, na BlogOpenu i Tvitomaniji) iznova čuo i od nekoliko ljudi koji se malo temeljnije i profesionalnije bave društvenim mrežama i njihovim uticajem na naše živote. Bio sam uveren da znaju šta pričaju, iako mi je ova svojevrsna mantra nekako od starta delovala kao temelj za građenje svojevrsnog jaza između Twittera kao nekakvog elitističkog social media entiteta i svega ostalog, što pripada neukom plebsu. Onom što, navodno, živi za likovanje zbog nekog mondenskog letovanja i lajkovanje fotki sa pomenutog...
Šta su time hteli da kažu? Ako sam dobro shvatio, poenta je da se na FB-u nekako, uglavnom, sprijateljujemo sa ljudima koje već i zaista poznajemo, makar i samo površno, ali ih ipak znamo i u stvarnom životu. S druge strane, na TW bi trebalo da smo otvoreniji prema potpuno nepoznatim individualcima, ljudima koje ne poznajemo i njima se okružujemo na svom Time Line-u na osnovu sadržaja njihovih tvitova, koji nas oduševljavaju svojom duhovitošću, folozofskim temama za razmišljanje, sličnim problemima i nedoumicama koje nas spajaju ili pak kvalitetnim i pouzdanim informacijama u realnom vremenu... Svejedno, dok Twitter nije posedovao foto galeriju, ljudi su se na njemu prepoznavali na osnovu bliskih misli, a ne sexy fotografija u bikiniju, kako to često ume da bude slučaj na Fejsu.
A onda se nešto promenilo... i Twitter je i u Srbiji polako ali sigurno počeo da postaje main stream sa sve većim brojem korisnika, a floskula sa početka priče opšte mesto koje sve teže drži vodu u narastajućem buretu tvitova...

Da li je ovo i dalje ovako...???

Istina, vi i dalje svoje okružeje možete kreirati sami i družiti se samo sa ljudima u čijim razmišljanjima od 140 karaktera istinski uživate ili ih smatrate korisnim, ali isto to možete uraditi i na Facebook-u! Ko vas tera da tamo drugujete sa nekim ko vas nervira i nije li poštenije da takvog / takvu ni ne prihvatite za prijatelja ili da ih lepo liferujete što dalje od sebe, umesto da ih licemerno prihvatite, a da im posle, malo po malo, blokirate postove i da ih kao imate, a u stvari nemate? A verujem da svi znamo koliko se često to u praxi dešava...

Za razliku od Facebook-a, "prijateljstvo" na Twitter-u ne mora obavezno da bude uzajamno, što mnogima i danas smeta, a priznajem da je i meni, kao nekome ko na FB-u ima dve-tri godine duži staž bitisanja, taj fenomen dugo predstavljao svojevrsnu enigmu. Lepo je to što čovek šumove tuđeg mišljenja može svesti na minimum i kanalisati ih po svojoj volji minimalnim brojem onih koje pratimo i koji su nam zaista bitni. Međutim, vremenom je to dovelo i do pojave svojevrsnih Twiter božanstava - ljudi koji ne prate više od 200-300 ljudi, dok njih prate hiljade, smatrajući da ako ne prate njih to onda valjda znači da i nisu na TW. Potpuna glupost, naravno, ali kapacitet ljudske psihe ka idolopokloništvu je neverovatan. Potom se tvitovi tih ljudi, i kada to svojim sadržajem zaista zaslužuju ali i (mnogo češće) kada su potpuno banalni, besomučno retvituju! I to, pre svega,od strane tih zaslepljenih novopečenih tviteraša, koji na sve načine žele da se umile svojim novim idolima i da im skrenu pažnju na sebe i svoju servilnost, očekujući uzvratni folow kao nagradu; poput kučenceta koje očekuje slatkiš kada gazdi donese loptu?! Ovi, naravno, uopšte ni ne obaćaju pažnju na njih, ne komuniciraju ni sa kim van svog začaranog kruga i jačaju svoju mističnost Twitter gurua...

Neko na to navikne i prestane da obraća pažnju, ostajući na TW u potrazi za onim što ga ispunjava, skupa sa ljudima koji ga ispunjavaju... dok oni kojima je to neshvatljivo odlaze...
I pre nego što popijem prozivke onih koji nisu shvatili napisano i koji ovo doživljavaju kao jednu od bezbrojnih tviteraških kuknjava zbog neuzvraćenog folow-a, želim da jasno stavim do znanja da nemam apsolutno nikakav problem s tim i da sve ovo posmatram čisto fenomenološki i da me, ako smem da dodam, kao takvo čak i veoma zabavlja... I ako pratim i neke od takvih likova (a pratim ih) radi se o onima čiji me tvitovi iz nekog razloga zanimaju i pritom me odavno uopšte nije briga jesu li i hoće li ikada na moje interesivanje uzvratiti svojim... Na kraju krajeva, odavno sam i ja prestao da uzvraćam follow svakome, pre nego što se uverim zanimaju li me zaista ili ne...

Ali onda sam primetio nešto što me je istinski zapanjilo! Sasvim slučajno se desilo da mi je neko od onih koje pratim na TW (a koji pritom ne prate mene) iskočio kao friend suggestion na FB-u... Malo razmislim i, zezanja radi, kliknem "yes"... kad, vidi vraga, čovek me prihvatio! To mi se učinilo toliko zanimljivim da sam odmah odlučio da na licu mesta napravim mali socijalni experiment i isti postupak sam uspešno ponovio sa još desetak osoba. I svi do jednog su me prihvatili za prijatelja na FB-u, iako me ne prate na TW?! I sad se ja pitam kako, zašto, na osnovu čega... Mislim, znamo li se mi obostrano sa tog Twitter-a iako se ne pratimo baš uzajamno? Ili su im na FB-u potpuni stranci dobrodošli?! Neću ih pominjati poimence, to uopšte nije važno, ali ću samo reći da među njima podjednako ima i muškaraca i žena... Potom sam identičan experiment, sa potpuno istim pozitivnim rezultatom, ponovio i sa nekoliko ljudi na 4square-u! I ostao zbunjen... Kako, zašto?! Pa ne znamo se, ja nisam vaš prijatelj iz srednje škole! Zašto na FB može, a na TW ne može?! Pritom na Twitter-u razmenjujemo šta - misli?! Možeš misliti! A šta ako sam ja zapravo neki manijak koji slobodno vreme provodi drkajući (pardon, onanišući) na nečije fotke sa plaže, kojima FB profili obiluju? Ili, još gore, šta ako sam toliki manijak koji sada, uz pomoć 4sq-a ima lep uvid u vaše kretanje?

Ne, ja nisam taj manijak! Ali znamo da ih itekako ima, pa me zaista zanima na osnovu čega ste odlučili da jednu vrstu informacija delite sa nepoznatim čovekom, a drugu ne?! Istinski sam zaintrigiran...
I zato vas sve pozivam da učestvujete u maloj anketi koju ćete naći u gonjem desnom uglu mog bloga, da pozovete sve svoje prijatelje da učine isto i da odgovorite na jednostavno pitanje: "Na kojoj društvenoj mreži lakše dodajete ljude koje ne poznajete u stvarnom životu i delite sadržaj s njima?", a kratke razloge za to možete ostaviti u komentaru bloga. Nije baš pravo naučno istraživanje ali nas možda dovede korak bliže odgovoru na pitanje na osnovu čega se ljudi međusobno povezuju na društvenim mrežama. Odgovoru koji će, bojim se, nepovratnu srušiti definiciju sa početka priče...

Alexa Grubeša

Ovo je lajkovalo 40.000 ljudi?!

2011-11-15T07:37:00.001+01:00

Evo inostranog primera onoga na šta sam pokušao da ukažem u prethodnom postu Kapirate li Facebook like!

Unapred se izvinjavam svima, a pre svega osvedočenim ljubiteljima životinja zbog jezive fotografije. Autor je bez sumnje imao dobru nameru da na ovako brutalan način ukaže na nasilje nad životinjama, o čemu se može diskutovati ali verujem da je efektno i itekako tera na razmišljanje...

Međutim, ono što je, bar meni, predstavljalo dodatni šok je činjenica da ta fotografija na Facebooku u trenutku objavljivanja ovog postam pored preko 40.000 komentara, ima i gotovo isto toliko lajkova... 39.892 lajka?!

Šta su oni koji su je lajkovali hteli time da kažu, procenite sami...

Kapirate li Facebook lajk?!

2011-10-24T00:41:00.000+02:00

Svi mi danas koristimo društvene mreže. Neko samo jednu, neko dve-tri, a neki se zapljunu na apsolutno svakoj gluposti koja makar i u najavi nosi takav karakter. Ali kako ih koristimo?
Ne bih sad lamentirao o tome služe li nam za posao ili igranje, traženje "srodnih duša" ili nevino druženje, za razmenu informacija sa svetom oko sebe ili bunt protiv vlasti i bilo čega što smatramo lošim i pogrešno postavljenim. Umesto toga, ovih dana mi je upalo u oči koliko ljudi ne poznaje ni basic - najobičniji Facebook like (iliti po srpski - lajk, bre) koji spada u abacedu društvene komunikacije na svetski najpopularnijoj mreži - FB-u.
Neko se seća, neko ne ali u petak, 21. oktobra je bila 70.-a godišnjica jednog od najvećih zločina koje su nemačke okupacione snage počinile u Srbiji tokom Drugog svetskog rata - streljanja oko 7.000 civila u Šumaricama kod Kragujevca, velikim delom učenika i njihovih profesora.
E, tim povodom na FB-u postoji nekoliko stranica posvećenih ovom tragičnom događaju, a među njima i ova Шумарице Крагујевац, koja je tema ovog posta, iako ni druge nisu bile pošteđene groznog sindroma elementarnog neznanja...

Elem, genijalni kreator tog FB profila/stranice je u odeljku rodjendan napisao 21. oktobar 1941. i pogađate li šta se dogodilo u petak? Masa nedotupavnih debila (izvinjavam se debilima, ali ne znam kako drugačije ove da nazovem) je počela da im na zidu čestita rođendan, da im želi najlepše rođendanske želje i sve najbolje?! Rođendanske čestitke danu kada je streljano 7.000 ljudi?! Možda mogu da zamislim i morbidnije stvari od toga ali ne mnogo...
Nažalost, ovo orgijanje nad besmislom ljudske gluposti se nastavilo čitavog dana (ja sam screenshot napravio oko 22h) i administratoru je trebalo poprilično vremena da se prizove pameti i pobriše sramotu, i svoju i tuđu, na stranici koja ima bezmalo 5.000 prijatelja...

Besmisao je postao još veći kada sam, nedugo zatim, ovo podelio na fan page-u "Lobotomije" na Facebook-u i svom zidu, sa jasno profilisanim komentarom "Gomila idiota na FB čestita rođendan spomen parku streljanju u Krtagujevcu?!" i ostao zabezeknut lajkovima koji su počeli da pljušte na ovo, uz prateću diskusiju treba li tako nešto lajkovati ili ne?! Nažalost, nisam se setio da odmah i za to napravim printscreen, a mnogi su u međuvremenu pobrisali ono što su rekli, tako da ćete za to morati da mi verujete na reč...

Šta su svi ti ljudi zapravo lajkovali? Pretpostavićemo da to svoje "sviđanje" ipak nisu uputili onima koji nisu imali ni brige ni pameti pa su tako mirne duše čestitali rođendan fašističkom teroru, već se taj FB lajk onda odnosio na mene, odnosno na činjenicu da sam ukazao na nešto tako bizarno i da se slažu s mojom konstatacijom tim povodom. Pretpostavićemo, ali da li je to i zaista tako, odnosno da li je normalno da lajkom iskažeš svoje neslaganje s nekom skaradnošću?
S tim u vezi, sećam se čudnih situacija iz vremena kada je list za koji radim, novosadski "Dnevnik", na svojoj prvobitnoj internet stranici (www.dnevnik.rs), posetiocima uveo opciju da ocenama od 1 do 5 odrede kvalitet pročitanog teksta, koju je, nažalost, retko ko shvatio na isti način kao i administrator sajta. Sticajem okolnosti, prevashodno sam pratio unutrašnju politiku, pa vi sad pokušajte da zamislite moju frustraciju kada za dobar kritički članak o, recimo, najnovijim ekscesima Velje Ilića dobijem obilje kečeva! Ne zato što sam napisao loš tekst, već zato što su čitaoci, promašivši poentu ocenjivanja, time želeli da izraze neslaganje i gađenje nad onim što je Velja uradio. Elem, sujeta je gadna stvar i nije mi bilo lako da to prihvatim, ali nećemo sad o tome...

Poenta je u tome šta zapravo predstavlja Facebook like i, da ne idemo predaleko, konsultovaćemo Wikipediu. A tamo, doslovno, piše sledeće: Facebook says "Liking" is intended to "Give positive feedback and connect with things you care about". Dakle, lajk služi da o nečemu pruži pozitivnu povratnu informaciju i poveže vas sa stvarima do kojih vam je stalo. Samo što nas ta definicija, bojim se, ponovo vraća na početak jer i dalje ne odgovara na pitanje lajkujemo li mi zapravo kvalitet i suštinu ponuđenog sadržaja ili činjenicu da nam je neko skrenuo pažnju na to; bez obzira da li je u pitanju nešto lepo i pozitivno ili bizarno i odbojno...
A, kako je, ma šta mi koji više volimo prenosti Twitter-a mislili, Facebook apsolutni mainstream u pogledu društvenih mreža kako u svetu, tako i u Srbiji, ovo pitanje i nije tako bezazleno kako se to u prvi mah možda čini. Štaviše, po oslednjem prebrojavanju, u Srbiji ima više od 2,5 miliona otvorenih Facebook naloga (po čemu smo, proporcionalno populaciji, apsolutni rekorderi), iako to ne znači da ovde toliko ima i korisnika FB-a. To je otišlo toliko daleko da sam pre izvesnog vremena čuo anegdotu o ne naročito informatički pismenom mališanu koji je sa tatom došao u prodavnicu kompjutera i nije ga interesovalo ni kakvim će procesorom, grafičkom karticom, memorijom ili monitorom raspolagati njegov budući ljubimac, pa čak ni to da li će moći da se njime konektuje na internet, već samo i jedino hoće li moći, citiram, "da ide na Facebook"?! Klasična zamena identiteta u modernom ruhu, pa vi vidite...

Lično, volim da mislim da mislim da se tim lajkom ipak izražava slaganje sa podeljenim sadržajem, statusom, komentarom... čime god... a da je, pošto gospodinu Zakerbergu nikad nije palo na pamet da u svog društvenog monstruma uvede i dislike dugme, za svaku vrstu neslaganja s temom ipak neophodno uložiti i malo napira da se napiše koja reč komentara koji će to iskazati. Drugim rečima, nije sve na dugme, pogotovo kada shvatite da taj "like button" zapravo služi praćenju vaših aktivnosti i sklonosti više nego što to možete i da zamislite!
Naravno, ostavljam prostor i za mogućnost da nisam u pravu. U tom slučaju, prethodne redove shvatite kao moj apel za sopstveno prevaspitavanje i okasnelu edukaciju o tome čemu zapravo služi prokleti Faceboook like...

Alexa Grubeša

P. S. - Nemojte se ustručavati da pročitate i prethodni post Društvene mreže nedruštvenih partija, koji ima sasvim solidne veze s ovom temom...

Društvene mreže nedruštvenih partija

2011-10-08T02:01:00.002+02:00

Photo by: www.trojka.rs

Kampanju za izbore koji nas ponovo čekaju na proleće zvanično možda jesu tek otpočele prve, mahom manje, stranke ali se ona nezvanično odavno zahuktava. Zapravo, mnogi će reći da kampanja u Srbiji nikad ni ne prestaje i, dok opozicionari narednih meseci treba ponovo da podsete narod na svoje postojanje i ubede ga kako će oni, normalno, sve raditi lepše i bolje, vlast, uobičajeno, uveliko stavlja velike infrastrukturne projekte u službu sopstvene predizborne promocije. A onda je zaista teško ponovo nasesti na uveravanja da se sve radi zbog naroda, kada od preko potrebnog puštanja u saobraćaj okasnelog drugog mosta kod Beške i danas mora da bude važnije da crvenu vrpcu, pred bezbrojnim kamerama, preseče glavom i bradom predsednik Boris Tadić, pa da još i, nimalo šarmantno, okasni na otvaranje dobrih tri sata. Još je neverovatnije da famozni koridor 10, koji je dosad otvaran više puta nego Jelen pivo, i dve decenije kasnije odlično služi predizbornoj svrsi?! Davno ju je promovisao pokojni Milošević, a ovi današnji mu se skupa s nama smejali i obećavali kako oni neće nikad tako, ali valjda je i to ta nova, moderna Srbija...

Ipak, ima tu i nečeg, makar naizgled, epohalno novog jer će ovo biti prvi domaći izbori na kojima će stranke odmeriti snage i u sajber areni društvenih mreža koju su predugo ignorisali, dok je ona bujala i polako se pretvarala u jezgro ono malo preostale slobodnomisleće kritičke javnosti u današnjoj Srbiji. Da li su onda već u startu zakasnili?

To će već pokazati vreme ali je sasvim sigurno da neće biti dočekani bacanjem cveća pred stope jer web zajednica nema strpljenja da dugo trpi foliranje i ogoljeni, populistički marketing. A naši političari su mu odreda skloni, bilo da im je težište politikantske misli traženje spasa u pravoslavnoj braći sa istoka ili u Evropskoj uniji koja, po njima, samo nas čeka. Baš ovakve, kakvi god da smo i baš smo s njima na čelu?!
Političke partije i njihovi istaknuti pojedinci već izvesno vreme jesu mnogo prisutniji na svetskoj mreži nego ranije, kada su čak i svoje zvanične internet sajtove aljkavo ažurirali i prepuštali ih slučaju. Međutim, već letimičan pogled na dosadašnje prisustvo političara na društvenim mrežama upućuje na zaključak da nisu baš najbolje shvatili ni suštinu ni dubinu nove pozornice na kojoj bi da se iznova okušaju u prodaji magle, ne shvatajući da je ona odavno sve drugo samo ne virtuelna kakvom je mnogi pogrešno i danas smatraju. To nije bilbord na prometnom bulevaru u koji će svi da zveraju, nisu dnevne novine u koje će posle čitanja neka baba sutra da umota jabuke za zimu, niti televizija gde se sve meri sekundama i time koliko si bezobrazno glasan i umereno harizmatičan. Internet je nešto drugo i tamo se sa drugim ljudima komunicira, a ideje se razmenjuju i o njima se diskutuje. I to ne sa visine, nego u popriličnoj meri egal, na šta sujeta prosečnog političara u Srbiji, pogotovo onog opijenog trenutnom vlašću, baš i nije navikla...

Primer prve prave i svakako najuspešnije predizborne kampanje na internetu dao nam je pre četiri godine izborni tim američkog predsednika Baraka Obame, koji, po mnogima, danas ne bi bio bio stanovnik Bele kuće da nije interneta. Tri segmenta su tu kljucna! S jedne strane je ušao u domove u koje drugačije nikada ne bi i to po nemerljivo manjim troškovima jer su, primera radi, oficijelni Obamini predizborni spotovi na Youtube-u ukupno gledani neverovatnih 14,5 miliona sati. Da bi se, ukoliko je to uopšte moguće, predizborni spotovi vrteli na komercijalnim televizijama 14,5 miliona sati, potrebno je platiti najmanje 45 miliona dolara! Drugi (ili možda prvi) veliki uspeh Obamine internet kampanje ogledao se u pola milijarde dolara donacija koje su prikupljene onlajn, pri čemu više od šest miliona donacija nisu činile sume veće od 100 dolara, koje su se u masi pokazale izuzetno dragocenim. Ipak, ono što je nama koji smo sve to posmatrali sa strane ostalo u najboljem sećanju bilo je to koliko je Obamina kampanja imala zaista ljudski lik, odnosno koliko je on prikazivan u najnormalnim mogućim životnim situacijama i koliko se, za jednog političara, opušteno i normalno ponašao u njima. A, verovali ili ne, upravo to je osvajalo pažnju, srca i poverenje glasača, koji su ga zato doživljavali kao jednog od njih samih...

Nažalost, kod nas je situacija i dalje beskrajno drugačija. Ne treba sumnjati da političari jesu prepoznali korist praktično besplatne internet promocije spram skupih konvencionalnih kampanja ali im i dalje nije jasno do koliko tačno očiju i ušiju tako mogu dopreti. Takođe, ne treba zanemariti ni potrebu da se neke pare operu i neki uticaji za kasnije zapljunu uobičajenim minutažana na tv-u. Uostalom, pretpostavka je da su korisnici interneta, ako ne inteligentniji i obavezno obrazovaniji, onda svakako nešto informisaniji građani sa nekakvim stavom, a populističke politike uvek radije biraju povodljivije slojeve društva... S druge strane, u zemlji u kojoj istinska kontrola finansiranja političkih stranaka i toga kako i koliko para arče tokom kampanje postoji samo na zgodnom papiru za mahanje Evropi, još ne postoji naročita potreba da se skupljaju donacije od građana. Krupnih finasijera iz senke, željnih unosnih poslova i nakon narednih izbora, i dalje ima dovoljno, a najveći deo onih koji su preko stranaka dobili posao će se svakako odužiti svojim dobročiniteljima.

Međutim, onaj ljudski lik u kampanji, koji je Obami doneo odlučujuću prednost, našim liderima i dalje ostaje jednako neuhvatljiv kao rešenje za ekonomsku krizu, kojoj su ionako sami kumovali bolje od svih mešetara na Vol stritu. Kod nas se taj ljudski lik političara i dalje ogleda u opozicionom umiranju pred kamerama tokom uzaludnog štrajka glađu ili čuvenom početku mnogih obraćanja rečima "Ja, kao predsednik svih građana...". Valjda zato Obaminu Facebook stranu danas podržava neverovatnih 23,5 miliona ljudi, dok fan pejdž Borisa Tadića na ovoj mreži ima daleko skromnijih, mada za naše uslove i sasvim solidnih, 48.000 "lajkova". Naravno, takve strane na Facebook-u imaju bezmalo sve političke partije i njihovi ključni puleni. Nažalost, odreda vođene od strane ne baš najuspešnijih PR službi i bez imalo kontakta sa ljudima, da ne kažemo stvarnošću. Slično je i na Twitter-u, gde aktivne naloge imaju DS, SNS, SDP, SPS, URS, G17+, LDP... sa različitim stepenom ažurnosti u svojim promotivnim aktivnostima i najpogrešnijim mogućim zajedničkim imeniteljem - gotovo da nema interakcije sa pratiocima. Prvi izuzetak bile su @demokrate, iako ne toliko zbog toga šti su to sami želeli, koliko zato što je stepen prozivanja od strane TW zajednice za štošta što kripi u državi dostigao kritičnu masu na koju su, konačno, morali početi da odgovaraju. Nisu u tome uvek naročito uspešni, prečesto su padali u vatru i još više rasklimavali ionako labave argumente sopstvene politike; i svakako više vole da se podiče kad ih neko hvali nego da nekome moraju da polažu račune za kritiku, ali svaki početak je težak i svakako je pohvalno što su izašli iz autističkog linkovanja sopstvenih promocija, što polako počinju da prate i ostali...

Mada nije bajna, nešto bolja situacija je na planu ličnih Twitter naloga, gde ipak postoji i nekolicina onih iza kojih se zaista i nalaze ljudi od krvi i mesa sa avatar sličica i koji su skapirali šta je suština TW, onih koji ne zamaraju narod samohvalom o sopstvenim i "podvizima" stranke kojoj pripadaju, već zaista razgovaraju o svemu i svačemu i sa nama, običnim ljudima. A to će im se sigurno višestruko vratiti jer trenutno ne postoji bolji način za opipavanje pulsa mislećeg biračkog tela i sopstvene pozicije unutar njegove razumne kritike! Upravo zato su za svaku pohvalu nalozi dveju dama @jasnamatic i @gordanacom, koje su najdalje otišle u neposrednosti i širini komunikacije sa ostatkom zajednice. Nakon što je, koliko-toliko, prevazišla fazu padanja u vatru, polako im se pridružuje i @JelenaTrivan, kao i @cistacica (Oliver Dulić), koji je na Twitter-u našao pravi način za promociju akcije svog ministarstva "Očistimo Srbiju", uspeo da animira ljude i da se pritom, nesumnjivo, još i dobro zabavi u dikusijama koje su se iz toga razvijale.

Zanimljivo, svi pripadaju istoj stranci ali upravo na njih bi, u skladu sa sopstvenim državničkim obavezama, trebalo da se ugledaju i ostale njihove kolege, umesto što Tadić, Vuk Jeremić, Čedomir Jovanović... iz dana u dan daju primer kako ne treba raditi, prepuštajući naloge sterilnosti lošeg i dosadnog PR-a koji malo koga zanima. Verovatno se zato i pojavila tolika poplava manje ili više uspešnih satiričnih naloga na Twitter-u (@VookJeremic, @TomaNikolic, @boristatic... i, naravno, neprevaziđeni @sloba_milosevic od koga je ceo trend i započeo). Jednostavno, društvene mreže nisu za nedruštvene partije! One su poprište i glupe i inteligentne, ali pre svega slobodne misli, prostor koji, srećom, još ne podleže režimskoj cenzuri i mesto gde patricije od plebejaca ne dele špaliri pretorijanske garde, visoki zidovi vila, odloženi prenosi, unapred pripremljena pitanja i naknadne mudrosti PR službi za peglanje gafova.

Ko to ne shvati ili nema hrabrosti da se s tom slobodom suoči, da popriča sa pametnijim a hijerarhijski nižim od sebe i da, kada to zasluži, istrpi opravdanu kritiku ili da je snagom realnih argumenata u realnom vremenu razveje i stekne poštovanje novih poklonika, taj tamo nema šta da traži. Samo, veliko je pitanje ima li onda, u 21. veku, šta da traži i na ozbiljnoj državnoj funkciji, na koju ga bira i taj "virtuelni" narod koji izbegava...

Alexa Grubeša

Sanjamo 6. oktobar, a ni 1390. nije svanula?!

2011-09-28T01:49:00.000+02:00

Gledam danas ovo staro-novo događanje naroda na Kosovu. Gledam i ne verujem da sam toliko proklet da za ovo malo života doživim takav Deja vu once more?! Istina, odavde, podosta severnije, sa, neki bi naivno mogli pomisliti, bezbedne udaljenosti... Možda bezbedne od tih neobičnih gumenih metaka, ali jednako pogubne po ionako svakim danom uštrokavljenu mentalnu higijenu...

Ne znam ja ko je tu prvi pucao i zashto. Daleko sam, već rekoh, na onoj "bezbednoj" distanci, a odavno sam razvio odbrambeni mehanizam navike da vesti uzimam s ozbiljnom dozom rezerve. Jedine nesporne činjenice su - šestoro ozbiljno povređenih Srba demonstranata i četvorica ozbiljno povređenih vojnika KFOR-a. Ne znam kako vama ali, koliko sam ja uspeo da sledim hronologiju događaja kod Jarinja, nameću mi se dva zaključka:

1. gumenim mecima su prethodile kamenice

2. upotreba bojeve municije je usledila nakon što je neki idiot iz mase na vojnike KFOR-a bacio "eksplozivnu napravu kućne izrade"

Da li to opravdava američke vojnike koji su istog trena umislili da brane Alamo, pa po okupljenim civilima raspalili iz svega što im je bilo na raspolaganju i što su i u jasno obeleženom sanitetskom vozilu videli neprijatelja?! Ne, nimalo, naravno! Mada se, lično, verovatno nikada ne bih usudio ni da, poput onog našeg vajnog ministra Bogdanovića, razularenu masu koja frlja kamenje na uniformisane nazovem nenaoružanim ljudima koji žele miran dijalog?! Mislim, ne sećam se da smo ih tako zvali tokom prošle gay parade, pa mi se ne čini fer da sad počinjemo...

Vi, naravno, svoju samospoznaju i zaključke izvucite sami... Bilo ih je raznih i svacega sam se nagledao listajuci #kosovo na Twitter-u. Kosovo je oduvek bilo upravo to - najpogodnije moguće tlo i tema za manipulaciju masama i, u manje-više ravnomernim četvorogodišnjim intervalima, glasovima na izborima! Valjda još od onog (ne)slavnog Kosovskog boja, kada svojim porazom, kažu, spasismo (J)evropu... ili joj bar dadosmo još koju godinicu predaha... Od Vuka Brankovića kao, navodnog, izdajnika i Miloša Obilića kao, navodnog, heroja, a o junačini Kraljeviću Marku da i ne pričam...

Srećom, u obilju kontroverznih informacija, patriotskog busanja u prsa sa bezbedne udaljenosti i preganjanja neistomišljenika spazih i sjajan tweet @jelenadjurovic "Je l' konačno počela 1390. godina", koji me je i inspirisao za ovaj post i naveo na zaključak da smo svi mi koji i dalje čekamo onaj famozni "6. oktobar" potpune budale, imajući u vidu u kom zapravo veku ova zemlja i dalje vegetira, ne uspevajući ni dan danas da dobaci dalje Obilićevog ručnog rada pred Muratovim čadorom... #onokad se šćaše na Kosovu vojska...

A kada stvari počnu da se posmatraju iz tog ugla, bojim se da će nama ovde mnogo štošta još (pre)dugo ostati samo nedosanjani san...

U međuvremenu, mene više brine ko je tamo poslao taj narod naoružan naizgled trivijalnim kamenicama na duge cevi vojnika KFOR-a! Jer bog je svedok da se njegov "nebeski narod" nikada i nigde nije spontano okupio. Nije tako bilo ni onih "velikih" datuma srpske moderne demokratije - ni 9. marta 1991, baš kao ni 5. oktobra 2000, ma šta vam neki o tome danas pričali, pa ne vidim valjanog razloga da je 27. septembra 2011. kod Jarinja bilo išta drugačije... Ne, mene zapravo brine što će neko, nekad, neki ovdašnji narod ponovo tako poslati i što će to taj narod iznova prihvatiti, ne shvatajući koliko je opet izmanipulisan...

Foto by Marko Đurica

I manipulacija se nastavlja... a da bi to tako moglo, bure baruta valja periodično dobro podgrejati i tome svako nesebično daje svoj manji ili veći doprinos... i Ameri i Rusi i EU, i Albanci iz Albanije i oni sa Kosova, i Srbi iz Srbije i oni sa KiM... A da zapravo niko ne zna šta tačno želi u tom kontinuiranom zamešateljstvu, kojem rok trajanja očigledno ne zastareva. Sem Albanaca, koji su, gle čuda, želeli nezavisnost. Želeli su je dovoljno jako i beskrupulozno da su je na kraju i dobili, iako se njome nisu naročito usrećili. Tu, naravno, mislim na običan narod, onaj koji, ma gde se nalazio, niko ništa ne pita. Pitajte ih, pa ćete čuti... Doduše, istom analogijom ispada da Srbi nisu dovoljno jako želeli da zadrže Kosovo?! Ko zna, možda i nisu... Samo što ovom prilikom više ne mislim na običan narod...

Siroti narod koji tamo živi ili je živeo to svakako jeste želeo ali ko je ovde ikada za išta pitao narod?! Izbore i referendume ne računam! To su ionako samo retorička pitanja za "narodnu volju"...

I zašto bi onda bilo koja ovdašnja vlast, od Tita, preko Miloševića, pa na ovamo, do Koštunice i Tadića, imala išta više sluha za želje onih koji žive na Kosovu od želja onih nešto severnijih i nas još malo severnijih... a kojima iz dana u dan demonstrira koliko ih zaista boli uvo kako nam je i za to što hoćemo. Iako, koliko se sećam, svi mi, kad podvučemo neku elementarnu crtu, samo želimo da živimo koliko-toliko normalno. Pa nisu to, valjda, tako megalomanske želje, majku mu?!

Svima njima na vlasti je dobro, jbg. I onda je sve samo prokleta forma, a suština je ionako previše komplikovana za analizu i naporna za shvatanje... A naravno da nam je onda lakše da pričamo kako je još uvek više banana država koje nisu priznale Kosovo od onih ozbiljnih nacija koje su to odavno učinile, da pravimo paralelne institucije, da ono što je svima drugima granica između dve podjednako smešne države nazivamo administrativnom linijom (nasred naše nedeljive državne teritorije?!), da pravimo privid državne celovitosti tamo gde nema ni države... I da pričamo kako ne damo Kosovo koje, realno, odavno nije naše i nemamo pojma šta bi sa njime činili sve i ako bi nam ga neka zlatna ribica sada iznenada vratila...

JBG, bolje da umuknem na vreme...

I da, potpuno mi je jasno da se mnogi neće složiti s napisanim... Moguće čak i većina. Ali sorry, za mene je (ne)učešće u većinskim, na silu ustoličenim, histerijama odavno pitanje presudnog očuvanja zdravog razuma... Ili bar ono malo što ga je još ostalo, ne zahvaljujući pomenutima...

Alexa Grubeša

Mi ćemo biti Tihi, ako EU bude Prle

2011-08-28T12:07:00.002+02:00

„OTPISANI“ PONOVO MEĐU SRBIMA, ALI OVAJ PUT SAMO STARIJIMA OD 14 GODINA

Još se dimilo sa zgarišta izvesnog (po)graničnog prelaza koji, strogo ustavno-pravno gledano, zapravo nije granični prelaz nego kućica u kojoj se naši građani zapljunu da bi prešli sa jednog, nespornog dela svoje teritorije, na onaj drugi, Ustavom (neod)branjeni, kada nas je državni RTS počastio novom reprizom serije „Otpisani“. Da, život je pun tih zanimljivih slučajnosti... Na tv-u besmrtni ilegalci Tihi i Prle slažu Švabe i domaće izdajnike na kamare, a slična situacija i na terenu – glavni negativac onaj KFOR-ov nemački general koga je tih dana, usled izliva patriotskih emocija, bilo tako lako pobrkati sa čuvenim Krigerom, dok su se naši vodeći diplomatski diverzanti borili za još malo vazduha za kosovske Srbe na barikadama. Samo što život nije film, te u stvarnosti slabiji praktično nikad ne trijumfuje. Tako smo preko noći i zaista postali otpisani, a na istoriji je da utvrdi da li nas je otpisala Evropa ili smo to ponovo tako vešto izveli sami...

A serija „rekordne gledanosti“ i dalje traje. Na RTS-u je pri kraju, ali ju je nedavno, za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, odmah preuzela i B92, valjda da se vatra prkosnog otpora ne ugasi tako brzo...

Predrag J. Marković

- To je adut koji uvek izvuku kada leti ponestane drugih programa i koji uvek dobro prođe, jer se radi o možda i najboljoj seriji ikada napravljenoj kod nas. Tajming jeste neobičan ali ne verujem da je bilo namere, jer se suviše serija kod nas reprizira da bi uvek mogao da se izvuče neki skriveni kontekst – kaže za „Dnevnik“ istoričar Pedrag J. Marković.

Međutim, već elementarni uvid u istorijske čitanke današnjih klinaca dovodi u pitanje sadržaj serije. Otpisani beogradski ilegalci su se malo mučili sa Gestapoom ali su zato ove „domaće jajare“, kako to reče Prle koji je dugo jedini smeo da opsuje među komunistima, kokali ko od šale. Štaviše, pomenuti je, shodno onovremenom ideološkom trenutku, čak imao poseban pik na „bradonje“ verne kralju i otadžbini. Ali u međuvremenu su se neke stvari poprilično promenile i, umesto podele sveta na crno i belo, sve se izmešalo u ne baš uvek jasnim sivim tonovima. Četnici su izjednačeni sa partizanima, te bi, iz današnjeg ugla, Tihi i Prle s takvom „poslovnom politikom“ očas posla završili na poternici zbog ratnih zločina, a onaj čuveni Misirac bi, da ga Prle nije sredio na vreme, sada možda i boračku penziju tražio...

- Vestern je potpuno mitska konstrukcija američke prošlosti, a ista pravila važe i za „isterne“, kako neki zovu partizanske filmove. To je veličanstven žanr, koji uglavnom nema nikakvu dokumentarnu vrednost ali mu to nije ni cilj. Na primer, ne znam da li je ijedan Nemac zaista poginuo u Beogradu za vreme okupacije, dok je u „Otpisanima“ stradalo pola Trećeg rajha. U realnosti, ti ilegalci su zaista bili otpisani, a njihova sudbina zapečaćena. Malo šta je bilo gore od toga da se bude ilegalac u velikim gradovima jer su oni uglavnom brzo i strašno stradali, Nemci su ih veoma efikasno hvatali i, recimo, 1943. su u jednom momentu pohapšeni apsolutno svi članovi ilegalne organizacije – ukazuje Marković.

S duge strane, umetnik Uroš Đurić, kako kaže, nasilno izjednačavanje i stavljanje četnika i partizana u isti, antifašistički kontekst smatra tragičnim petljanjem politike u ulogu krojača istorije.

Uroš Đurić

- To dovodi do još dublje konfuzije ovog društva, jer nekako ispada da je jedna od ključnih posledica društvenih promena 2000. godine revizija pokreta koji možda jeste krenuo kao antifašistički, ali je duboko zagazio u kolaboracionizam i na kraju izgubio u ratnim okolnostima. Drugim rečima, po dobrom, starom običaju, mi opet slavimo luzere i neki toliko žele da ih etabliraju udruštvu da su im danas najvažnije kosti Draže Mihajlovića, koje su, cirkusantski, uspeli da pobrkaju s mamutskim – napominje Đurić.

Ono što je malo kome upalo u oči, a uopšte nije nezanimljivo, je da „Otpisani“ danas nisu za gledaoce mlađe od 14 godina. Nekada toga nije bilo i jesmo li takvi kakvi smo danas zato što smo ih gledali premladi? Teško da je zbog nasilja, koga ima više u većini današnjih crtaća, mada treba priznati da „Otpisani“, negde između redova, sadrže zanimljiva pitanja i teme za lamentiranje...

Boško Buha

- Promenila se percepcija deteta. Mi smo u školi učili kako Boško Buha, baš zato što je tako mali, može da se provuče kroz žicu i ubaci bombu u bunker. To je tada bio heroizam i uzor ponašanja, a danas bi se na to gledalo kao na najstrašniju zloupotrebu dece u ratu – napominje Marković.

Đurić smatra da polako ali sigurno dementiramo kao civilizacija i da se obično usvajaju najgori kodeksi, podsećajući da su se u nekadašnjoj, zajedničkoj državi južnih Slovena, koja je navodno bila diktatorska, bez problema gledali mnogi filmovi koji su na zapadu kome toliko stremimo u to vreme bili izloženi cenzuri bez presedana.

- I šta, mi smo sad kao zatrovani jer smo „Otpisane“ gledali kao klinci?! Nismo znali šta je istina, pa će nam to sada Oni reći?! Ovde je oduvek bilo dovoljno ljudima ubaciti dva-tri crva sa određenim ideološkim premisama i gledati iz ćoška kako se sve menja na gore. I samo čekam, kao sledeći projekat, tiho uklanjanje nama znanih istorijskih činjenica iz arhiva i potpuno prekrajanje istorije. Smejali smo se Titu kada je stalno upozoravao da su dve najveće opasnoti nacionalizam i revizionizam. Danas moram da priznam da je matori bio u pravu i da je revizija koja nam se dešava možda i veća i perfidnija opasnost od nacionalizma – upozorava Đurić.

U međuvremenu, „Otpisani“ i dalje traju, iz kojih god pobuda da su nam ponovo posluženi na tv meniju. Samo što više plaši to koliko su se iznova preneli u stvarnost, koliko se istorija ponavlja. I ponovo je Nemačka bila ta koja nam je pokazala zube i pokazala nam gde nam je mesto, a mi smo pak opet rekli istorijsko „Bolje rat, nego pakt“, pa kako nam bude. Možemo mi i da ne dobijemo tu kandidaturu! Pa šta, ionako, realno, ne bismo znali šta ćemo s njom. Strpećemo se još malo, navikli smo da čekamo Godoa. I za to vreme, mi ćemo biti Tihi (i sa velikim i sa malil „T“), ćutaćemo kad nas niko ništa ne pita, ali bi onda EU, bar jednom, za promenu, mogla i da bude naš nepokolebljivi saborac, Prle...

Alexa Grubeša

(Tekst je objavljen u nedeljnom izdanju lista "Dnevnik" 28. avgusta, ali iz nekog razloga ne i na www.dnevnik.rs, te ga zato ovako delim sa širim auditorijumom. Uzivajte...)

"Skopje 2014": Kafa u senci Bukefalove bronzane guzice

2011-08-15T01:17:00.004+02:00

“Dnevnik” na licu mesta: kontroverzni projekat “Skopje 2014.” – novo lice Makedonije ili utopija potrage za izgubljenim identitetom

Malo ko se od onih koji su bili živi u vreme razornog zemljotresa 1963. godine, koji je sravnio sa zemljom oko 80 odsto građevina u Skopju, mogao nadati u šta će se pretvoriti njihov grad pola veka kasnije. „Skopje 2014.“ je kapitalni projekat makedonskih vlasti, koji uveliko preobražava grad na Vardaru do ivice prepoznatljivosti. Neki će reći i uveliko preko ivice dobrog ukusa, ali mišljenja su različita i, kao i obično, nepomirljivo podeljena; dok oko starog Kamenog mosta, koji se onomad nekim čudom odupro snažnim podrhtavanjima tla, na sve strane niču dodatne dizalice, podižući bezbrojne nove zgrade i spomenike koji će prestonicu delimično priznate Makedonije definitivno staviti na mapu. Samo je pitanje čega. Rugla zbog sve dubljeg brkanja ionako mnogima upitnog identiteta, kako to tvrde jedni, ili pak turističkih destinacija koje nikako ne treba zaobići i odakle se ljudi vraćaju nasmejanih lica i s bezbrojnim fotografijama u foto-aparatima, čemu se nadaju zagovornici projekta.

Nakon zemljotresa, pola planete je pohrlilo u pomoć Makedoniji (tačnije, tadašnjoj SFRJ) i Tito je tu fascinantnu iskazanu solidarnost više od 80 zemalja smatrao velikim trijumfom svoje nesvrstane politike. Na međunarodnom konkursu je tada pobedio poznati japanski arhitekta Kenzo Tange, čiji se arhitektonski pečat i danas vidi širom makedonske prestonice. Međutim, ovaj put je novi imidž Skopja prepušten domaćim snagama, bliskim Vladi Makedonije koja je i glavni finasijer projekta. I upravo tu, oko cene čitavog poduhvata, počinju prve kontroverze jer su planirani troškovi, nakon što je izgradnja počela, brzo sa predviđenih pedesetak porasli na čitavih 200 miliona evra. Očekivano, opozicija se tome oštro protivi i smatra ovo nerezonskim trošenjem para kojih u ovoj siromašnoj zemlji ionako nema dovoljno, podozrevajući da bi ceo predviđeni arhitektonski spektakl, kada konačno bude gotov, mogao koštati i čitavih pola milijarde evra!

Projekat „Skopje 2014.“ predviđa masu novih mermernih i bronzanih spomenika u užem i širem centru, od kojih je većina već i podignuta i tu su, između ostalih, skulptorski omaži palim herojima Makedonije, osnivačima vladajućeg VMRO-a, braniteljima Makedonije, Nikoli Karevu, Goce Delčevu, Dame Gruevu i drugim nosećim ličnostima makedonske istorije, ali isto tako i carevima Samuilu i Justinijanu, te Ćirilu i Metodiju, odnosno Klimentu i Naumu; čija se istinska veza sa Makedoncima lako može dovesti u pitanje. Uzgred, baš kao što Kinezi imaju pivo „Valter“, tako i Makedonsci imaju sasvim solidno pivo „Kraljević Marko“, pa vi vidite, ko se prvi seti, njegovo je. Ipak, svakako najveću kontroverzu je izazvala pre mesec dana podignuta i 24 metra visoka statua Aleksandra Velikog na propetom konju u samom centru Skopja, koja će, kada bude potpuno završena, zapravo biti velelepna fontana u plesu prskalica i svetlosnih efekata. Očekivano, kip spram koga se svaki drugi Aleksandar oseća sićušno je dodatno učvrstio rešenost Grčke da Makedoniji, zbog svojatanja grčkog nacionalnog heroja, nikada ne dozvoli puno međunarodno priznanje pod tim imenom. Makedonski odgovor je bio još šokantniji prst u oko Grcima – sada planiraju da uskoro nedaleko odatle podignu još viši (28 metara) bronzani spomenik Aleksandrovom ocu, Filipu Makedonskom?!

Takođe, tu su i dva nova, moderna mosta preko Vardara, dok su na jedan od postojećih dodate skulpture lavova poput onih u Budimpešti, a u samoj reci su predviđene i dve fontane sa visokim vodoskocima. Pri kraju je i završetak ništa manje kontroverzne trijumfalne kapije „Makedonija“, poput one Napoleonove u Parizu, za koju se mnogi pitaju kakav tačno trijumf predstavlja. I, naravno, bezbrojne nove građevine, uz kompletnu restauraciju poneke postojeće. Tako Skopje treba da dobije i novu kupolu na makedonskom Sobranju, novi crkveni hram sv. Konstantin i Elena, hotel „Meriot“ u samom centru i novu rezidenciju gradonačelnika i matičara kraj njega, zgrade Ustavnog suda, Državnog arhiva i Arhološki muzej sa impozantnim grčkim stubovima u pročelju, a tu su još i Narodni teatar i muzeji makedonske borbe i holokausta... Uostalom, dovoljno je ukucati „Skopje 2014“ u „Jutjub“ i uživati u kompjuterskoj vizuelizaciji svega što će kroz par godina moći i uživo da se vidi u glavnom gradu Makedonije.

Pritom su, sem ultramoderne zgrade buduće filharmonije, sve to ahitektonska rešenja sa smišljenom patinom i lutanjem među stilovima, epohama i kulturama a, navodno, u potrazi za makedonskim identitetom. Zato je ovaj pojekat možda i najslikovitije objasnio jedan makedonski arhitekta koji mu se žestoko protivi i koji ga je nazvao „kleptomanskim jurišem kroz supermarket istorije“. Takođe, pored ogromnih ulaganja, nejasne vizije, utiska nabacanosti svega i svačega na malom prostoru i diskutabilnog identitetskog pečata novog lica makedonske prestonice, ne treba zaboraviti ni burnu ozlojeđenost veoma brojne albanske manjine u Makedoniji. I dok jedni na sve strane dižu velike betonske krstove, drugi grade sve brojnije džamije sa sve višim minaretima u ovoj samo naizgled multinacionalno idiličnoj državi. Zato Albanci, koji danas čine više od 20 procenata stanovnika Skopja, u reizgradnji grada vide isključivo hrišćansku arhitekturu, a smatraju da ona mora dobiti i određeni odraz njihovog nacionalnog i verskog identiteta; u zemlji koja je kandidat za EU.

Alexa Grubeša demonstrira u praxi
naslov ovog blog posta...;)

Bilo kako bilo, ovaj reporter „Dnevnika“ je bio u srećnoj prilici da ovih dana prošeta velikim gradilištem kakvo je današnje Skopje, da se slika kraj gigantske statue Aleksandra Makedonskog, pa čak i da popije kapućino po sasvim prihvatljivoj ceni od 70 denara (cca 1,2 evra) u senci njegovog veličanstva; pa još i imenjaka. Odnosno, tačnije, u senci guzice Aleksandrovog znamenitog konja Bukefala, ocenivši to kao neprocenjiv segment uzbudljivog proputovanja kroz Makedoniju. I nekako u tim trenucima se nametnuo jedini mogući zaključak skromnog novinara za projekat „Skopje 2014.“ – ovo je toliko blesavo, da ne može da bude loše...

Tekst i foto: Aleksandar Grubeša

(Tekst je objavljen u nedeljnom izdanju lista "Dnevnik" 14. avgusta, ali iz nekog razloga ne i na www.dnevnik.rs, te ga zato ovako delim sa širim auditorijumom. Uzivajte...)

Tadićevo sunčanje u senci Palme

2011-08-05T15:50:00.002+02:00

Dragan Marković Palma je po upravo preispitanoj narodskoj popularnosti trenutno potpuno izjednačen sa omiljenim predsednikom svih građana, a naročito demokratski osvešćenih građanki, Borisom Tadićem, Prvim svoga imena?! Pa dobro, možete li vi to da verujete? E, pa verujte jer upravo tako slove rezultati najnovijeg istraživanja popularnosti političara u Srbiji, koje je sprovela agencija "Ipsos Strategic Marketing" Srđana Bogosavljevića. Naravno, još se ni boja na malobrojnim odštampanim primercima nije čestito osušila, a i printer je, kažu, još topao. Drugim rečima, podaci još nigde nisu objavljeni a, imajući u vidu ko je naručilac i sa kakvim se, po svoj prilici neželjenim, rezultatima nepravedno suočio, ne bi me čudilo ni da zauvek ostanu u nekoj fioci za internu upotrebu; s ponekim tragom od suza na koricama...

Dakle, kada se saberu pozitivni i negativni poeni koje su im dali građani (i građanke, naravno), i Tadić i Marković su se zaustavili na po +23 boda. Naš šarmantni i logoreični el presidente sa u politici tako prestižnom osobinom da s puno reči ne kaže ništa sem poneke ofucane parole, protiv bezvratog Arkanovog tigra iz Jagodinu, ista meta i na kraju isto odstojanje. Lepotan s korenima čak u onom rustikalnom (kako beše?) Smriječnu, pred kojim svakoj klecaju kolena, protiv jagodinskog Cupidona, koji tu šansu, ne štedeći ljubavne strelice, daje manje srećnim građanima (i građankama); a o trošku sugrađana i poreskih obveznika koji su svoje partnere već pronašli, pa makar i nisu zadovoljni njima. I što bi sad bilo važno recimo to što pola Jagodine nema kanalizaciju? Ko te pita, brale! Akvapark je mnogo vidljiviji od tamo nekih cevi pod zemljom, čija je jedina namena da govna sprovedu sa jednog mesta na drugo, od tačke A do tačke B, gde će ponovo isplivati. A mi vrlo dobro znamo da naša govna ionako odlično plivaju i bez toga i da se još bolje protive struji logike i ostaju tu gde jesu, pokrivajući nas do nosa... Taman da smrdi dovoljno nesnosno da svakodnevno ide na živce, ali ne i i toliko da se napokon nešto preduzme...

Tako i EU može ovde da ulaže koliko god hoće u to naše, nikad doživljeno, jačanje demokratskih i administrativnih kapaciteta. Koga briga za sve te nevidljive milione, milijarde... kada je Azerbejdžanu, pametnim ulaganjem svega dva miliona u svima vidljivi Tašmajdanski park, pošlo za rukom da iz mesta ponese laskavu titulu Srbima bratskog naroda. I svi srećni i zadovoljni i sabraća Azerbejdžanci i mi, i vlast i narod, toliko da nikome ne smeta čak ni protivusluga u vidu spomenika Alijevu, njihovom znamenitom ocu nacije i živopisnom diktatoru. Dobro, biće tu i neke azerbejdžanske nafte ali o tom-potom...
A za to vreme se, kažu pitani građani, lep, lepši, viđu Borisa sunča u neočekivanoj Palminoj senci, verovatno baš tamo u bratskoj (sada i po obimu ekonomskog kriziranja) Grčkoj; gde simpatično Draganče obavlja svoje sociološke experimente muško-ženske kopulacije. Nikako muško-muške, razume se, pa makar to bilo i sto puta onako baš evropejski, što mu je u poslednje vreme nekako jako priraslo srcu...

Normalno, nesreća nikad ne dolazi sama i da u zlo doba šamara lepuškastom predsedniku bude dovoljno i za spremno, hrišćanski potureni drugi obraz, pobrinuo se Tomislav Nikolić, od milošte zvani "Izbor između EU i Kosova je kao da biram između dva sina". Ej, nezahvalni narode, nije vam bilo dovoljno što ste spojli samo naizgled nespojive i sad obojicu ljubite podjednakim žarom, nego ste ih još sjedinili na stepenici ispod one najviše, podižući na pijedastal još pomalo (beše od posta, je l'?) izgladnelog i u izbonim finišima večitog drugog vođu srpkih naprednjaka. O da, Tadić i Marković će, ko i naši vaterpolisti, morati da se zadovolje samo srebrnom medaljom i zahvalnicom na kojoj piše "Hvala što ste učestvovali", jer je pobedničko postolje pripalo danas najmrskijem Šešeljevom kumu. Nije za mnogo, tugaljivi Toma je, kada su mu odbili ponešto i dalje nepodnošljivih negacija, dobio +25 poena, ali taman dovoljno da s osmehom na licu iščekuje izborno preslišavanje amorfnih narodnih masa predstojećeg aprila.

Ako vas interesuje ko je treći, u pitanju je aktuelni gradonačelnik Beograda i suvlasnik dobrog dela današnje medjske stvarnosti u Srbiji - Dragan Đilas, koji je ocenjen sa +20 i čija bronza, po nekima, sija kao zlato. Siguran sam da će mnogima biti iznenađenje (polaritet istog ne bih da komentarišem) da je mali do pobedničkog postolja Vuk Jeremić, sa tek neznatno nižih +18 bodova. Nažalost, twitteraška zajednica se ni ovaj put nije mnogo pitala, tako da ipak nije u pitanju @notVookJeremic nego, valjda, onaj pravi, kome ni u snu ne bi palo na pamet da tweeta onakve "skaradnosti" kao pomenuti nestaško. Pomalo neobično, imajući u vidu preovladavajuće trendove u našem narodu, Ivica Dačić, koji tvrdi da baratanjem kafanskog mikrofona oduševljava čak i strane zvaničnike u poreskim obveznicima nevidljivoj, opuštenoj atmosferi napornih pregovora i čijim dosetkama, bez potrebe, aplaudira čak i premijer, plasirao se tek na peto mesto sa +15 bodova. Posle njega dolazi Aleksandar (gospodine...) Vučić, a kao poslednjeplasirani među pozitivno ocenjenim političarima, iskočivši za dlaku iznad crte, našao se ex uvređeni ministar Mlađan Dinkić sa svega +4 poena; ali pozitivna.

Umesto zaključka, dodaću samo da svako lice ima i naličje, pa tako i lice politikantske Srbije. Tako je potpredsednik domaćinske vlade i ministar svega po potrebi Božidar Đelić, inače ekonomski expert, zaglavio u debelom minusu po tekućem računu građana, sa -53 boda! Ipak, nije najgori, naš vajni premijer Mirko Cvetković koji je, da ne smeta, otišao na odmor dok na Kosovu gore granični prelazi, ima čak 60 i kusur negativnih... Pa vi zaključite sami...

Alexa Grubeša

Tomislav Nikolić (+25)
Boris Tadić & Dragan Marković Palma (+23)
Dragan Đilas (+20)
Vuk Jeremić (+18)
Ivica Dačić (+15)

Neka se pripremi... korupcija

2011-07-26T16:05:00.007+02:00

Foto: "Kurir"

Internet "prelistavanje" štampe me je ovog jutra dovelo i do "Kurira". Što da ne? Mislim, dakle postojim - izlaze na kioscima i oni suvlasnici vlasti što ih najviše pljuju prvo kod njih trče da daju intervju, dakle ozbiljne novine... Kad tamo tekst o tome kako se uskoro može očekivati da i neko krupnije govance (aksimoron, znam) iz tajkunsko/političkog miljea bude ćorkirano kao naredni preduslov za EU, od čije milostive kandidature će, kako smo upravo mogli čuti, zavisiti hoće li vlast sa umišljajem slavodobitničkog elana raspisati opšte izbore narednog aprila. Valjda ne onog prvog u mesecu, je l'...

Elem, ogrezli smo u korupciju i bezvlašće do lakata, i to bližnjeg svoga, koji je naivno pokušao da nas izvuče pa bio za nama povučen u isti bezdan, tako da bombastičan naslov "Sad slede hapšenja ministara!" poziva na malo pomnije čitanje i analizu. Podelih odmah link na društvenimn mrežama i povratno dobih mlake komentare neverice da je tako nešto ikako moguće u zemlji Srbiji, gde bi se po profesiji funkcioner lakše odrekao sopstvenog uda, nego udela i potencijalno i dalje korisnog kompanjona za privatni biznis narodnim parama dopingovan. Kako mi neko lepo reče, "Pre će mene da uhapse što sam presolila gibanicu, nego nekog od njih...", što slikovito govori o tome koliko narod ima poverenja u pravilno povlačenje pravovremenih poteza od strane vlasti. Ove aktuelne, one prethodne, neke buduće... bilo koje... Naravno, posle će opet da pohrle na birališta, ali to je već neka druga priča.

Krenimo redom. Haško poglavlje evrointegracija, kao (pred)uslov svih uslova, smo napokon uspešno okončali, tako što smo iscrpeli sve resurse saradnje sa Sheveningenom i ostali bez repromaterijala u vidu ozvaničenih ratnih zločinaca od šireg interesovanja. Finalizovali smo ga mlako, ne uspevši čak ni to da kapitalizujemo najkrupnijom ribom na kraju "srpskog survivera", nego se onaj Hadžić, za koga je većina zaboravila da smo ga ikada i tražili, provukao kao puvanjak u foto-finišu. I džabe se sad onaj naš baš lepuškasti predsednik vajka kako mi učinismo sve što je bilo do nas i da je sada Evropa na potezu. To se od nas odavno očekivalo i samo glupan je mogao da poveruje da će se tu stati. A ovi naši su se kasno setili da je ovo ipak predizborna godina i koliko su im neophodni poeni od kandidature za EU za kakvu-takvu nadu da će vladati i još par godina.

Šta nam preostaje? Kosovo? Da, naravno... ali za tu gorku pilulu je potrebno još dosta vremena i pažljivih priprema da bude servirana uz dovoljno zavodljive belgijske čokolade. Bilo bi zaista bezdušno krknuti je sada, na silu i začepljenog nosa, neposredno nakon što je nacionalni ponos dovoljno poljuljan odricanjem i pranjem ruku od "heroja" iz (ne)slavnih "devedesetih". Zato je KiM (to je ovde još zvanično, je l'?) malo stavljeno na led, skupa sa tek započetim pregovorima između našeg vajnog državnog sekretara (kome je ministar za tu južnu pokrajinu običan potrčko) sa jedne i one gospođe koja, sudeći po stajlingu u zvaničnim prilikama, izgleda baš voli "Milka" čokoladu, sa albanske strane. I onda nije teško zaključiti da ni aktuelni nemiri na granici, pardon, administrativnoj liniji sa Kosovom nisu nimalo slučajni. Baš u ovom trenutku, kada su pregovori, navodno, krenuli u dobrom smeru...

OK, kada na neko vreme eliminišemo Kosovo iz fokusa, šta nam još valja činiti na tom tom varljivom evropskom putu kojim ćemo se potucati još najmanje 10 godina? Ekonomija? Da, naravno ali čak je i svemoćna evropska makroekonomija zapala u dezintegrativnu mikroekonomsku krizu svojih najkrhkijih članica i trenutno nema ni volje ni mogućnosti da se bavi našim izletom u kapitalizam od koga je i svevišnji digao ruke. Pozabavićemo se i time i to jako bolno ali ne pre nego što to bude apsolutno neophodno; bojim se i prekasno... A mozda restitucija? Znate ono, vratimo svakome svoje, ono što im je onomad oteto, pa tabula raza, sve iznova. Još jedna prvobitna akumulacija kapitala, koja, samo nama svojstveno, s obzirom da nije urađena na vreme ima sasvim solidne šanse da jedne nepravde ispravi drugim. Ipak, treba to uraditi, naravno i to hirurškim rezom na živo, bez anestezije. Samo mi se čini da će se i na to još malo popričekati, jer bi nam u protivnom država sa nepostojećom ekonomijom istog sekunda zglajzala u bankrot. I to potpuni! Ne ovaj tehnički koji ovih dana najavljuju Ameri. Mi taj tehnički živimo otkako znam za sebe, jer se uopšte ne sećam da je Srbija ikada bila u stanju da garantuje za svoje preuzete obaveze...

Marija Rašeta Vukosavljević

Dakle, korupcija! Usvojili smo tu neke silne zakone, koje sad valja, za promenu, malo i primeniti u praksi. EU to itekako očekuje od nas, nakon što je dovoljno pouka izvučeno iz primera najsvežijih članica - Rumunije i, naročito, Bugarske. Uostalom, i ovima na vlasti bi to moglo dobro doći kao još neki dragoceni predizborni poen. Samo da to uvide na vreme. Međutim, uvek živopisni kuloari srpske "visoke" politike uveliko bruje u panici koga se sada odreći i tako zadovoljiti te zle i nezajazljive dahije iz EU. Šta, nije dovoljna Marija Rašeta Vukosavljević, grakću u čuđenju?! Naravno da nije. Ko se nje uopšte još seća, iako negde u ušima zuje silni milioni za čije se mažnjavanje (nesumnjivo opravdano) sudski sumnjiči. Pluskvanperfekat, dečaci i devojčice. A Goran Knežević? Opet ćorak, nedovoljno, a i čovek je u međuvremenu zamenio politikantski tabor, pa nije baš zgodno da se prst upire samo u opoziciju usred kampanje. Ne, oltar demokratije zahteva sveže meso, servirano toplo i dovoljno visoko pozicionirano. Svet je prepun korupcije na najvišem nivou i samo u raspadajućoj nebeskoj Srbiji je sve idilično i niko ne krade, niti iko nudi, a mi sami ne tražimo jer smo od malena naučeni da "Tuđe nećemo, svoje ne damo!" Malo morgen, što reče požarevački pokojnik!

E sad, kog to zeca izvući iz šešira, kome uvaliti najmasniju fotu ove jeseni? Mislim, kandidata ima, još kako, i gde god da se baci kamen garantovano neće pogoditi nevinog. Štaviše, još će napraviti i nekoliko "žabica" po glavama povezanih lica... Ali treba mudro izabrati i nije to nimalo lako, da znate. Nekoga dovoljno "visokog" da zadovolji EU apetite, a opet dovoljno zanemarljivog da se bez njega može. A i koštaće nas! Ne treba biti naivan pa pomisliti da će tu neko istinski da "padne", a da ne bude valjano zbrinut za svoju demokratsku žrtvu. Ne iz zahvalnosti, naravno, nego iz straha da bi mogao da progovori i prikaže forenzičke dokaze da su još nečiji prsti duboko zamočeni u isti pekmez! Valjda niste već zaboravili ono o povezanim licima...

Goran Knežević

Vidim da se već spekuliše "moralnim gromadama" iz prethodne vlasti, poput Predraga Bubala, Milka Štimca ili Velje Ilića... Ne verujem, da su hteli i mogli da im adekvatno zapuše usta, po'apsili bi ih odavno. Ovo će ipak morati da bude neko iz vlastitih redova, a mi imamo karte u prvom redu putujućeg pozorišta. Ili možda, eventualno, sveprisutni Milan Beko? Dovoljno se zamerio, međusobno čepanje je već uveliko počelo, a i nekako sumnjam da ga je Toma Nikolić ovih dana baš slučajno tako slasno pohvalio. Da, opet podsećam na povezana lica i nepostojanje ikakve istinske linije razdvajanja između vlasti i opozicije, sem one koja se prikazuje dovoljno naivnim gledaocima sa jeftinijim ulaznicama...

Biće to burna politička jesen, istina, po unapred dogovorenim pravilima i ulogama; kao i uvek. Naravno, što bi rek'o veliki el presidente Boris Tadić, ne zato što to EU ili bilo ko traži i očekuje od Srbije, već zbog nas samih, zbog naše i budućnosti naše dece... i bla-bla-bla... nije, nego?! Ali kako god. Da treba - treba! Da se neće otići išta dalje od puke kozmetike - neće! Lice i naličje pravde. Nažalost, kao i obično, zadovoljiće se samo forma, jer ni nama ni Evropi suština nikada nije bila naročito bitna...

Alexa Grubeša

Premijer služi najbolju kafu

2011-05-17T20:52:00.004+02:00

Svratila nam pre neki dan u posetu simpatičnoj prestonici delegacija holandskog parlamenta, istog onog što najviše zateže oko ratifikacije nasušnog SSP-a, uslovljavajući iz razumljivih razloga Srbiju u Evropi Ratkom Mladićem u Hagu. Dođoše ljudi kao prethodnica Serža Bramerca, od čijeg će najnovijeg utiska o našim aktuelnim vođama zavisiti kako će biti nama ali i njima, jer cenim da im samo poneki krupan + mirišljavom olovkom u Bramercovoj teki donosi kakav-takav promilčić šanse da nas u još jednom mandatu počaste svojim plemenitim predvodništvom. U protivnom ćemo, veoma verovatno, gledati kako se u preganjanju sa EU, Hagom, nepostojanjem normalne privrede i generalnim siromaštvom i apatijom nose neki drugi. A opet isti, doduše! Ali nećemo sad o tome...

Jan Han Ten Bruke alias @HanTenBroeke

Elem, da pređemo mi na stvar! Dođoše holandski parlamentarci, pričali sa Tadićem, Cvetkovićem, Jeremićem, Vukčevićem... ma čudo jedno za tri dana. A među njima i izvesni liberal Jan Han Ten Bruke (Jan Han Ten Broeke), što samo po sebi i ne bi bilo toliko važno (jbg, nije čak ni vođa puta bio) da dotični gospodin nije istovremeno i @HanTenBroeke. Da, da čovek uredno tweetuje (zapratite ga po zelji) gde god da se nađe, fotka, kometariše... Ma sve, diplomatsko-turistički multi tasking 1/1. I sad, kako da takav čovek 21. veka ne opali poneku fotku i sa ćaskanja njegovih kolega sa ovim našim mulcima što bi da Mladića nađe neko drugi, a da kajmak ne dele ni sa kim? Nikako, razume se! Namestio se i opušteno škljocnuo. Sabraća parlamentarci veseli, premijer Cvetković nasmejan ko da od njega zavisi hoće li Nizozemci u EU, Milica Delević svoj posao shvatila ozbiljno pa joj malo neprijatno... foto idila iz više aspekata. Ali moderan Holanđanin danas ne čeka da se vrati kući, pa da nađe neki "Foto hi-hi", izradi fotografije i poslaže ih u album da ih jednom prelistava unuku u krilu. Ne, naravno, uvaženi gospodin Han Ten Bruke je odmah našao WiFi signal negde u blizini čuvenog Mirkovog kuvala za kafu (priča se da se tu najbolje 'vata) i fotku podelio sa svetom, sa sve propratnim Tweetom koji sve govori. Nađoh je uz nesebičnu pomoć dragih ljudi, nasmejah se do suza i sada je delim sa vama: "Meeting met Servische premier Mirko Cvetkovic. Serveert beste koffie en bekende standpunten tav ICTY".

http://yfrog.com/h76z9ifj

Ili, što bi po srpski rekli, "Sastanak sa srpskim premijerom Mirkom Cvekovićem. Služi najbolju kafu i zastupa poznate stavove o Haškom tribunalu". Toliko! Što bi rekli, lepo nam ga je tweetnuo, frajer...
Shvatili i Evropljani, ako su ikad uopšte i bili u kratkotrajnoj zabludi, s kim imaju posla i ko travu kosi, a ko vodu nosi?! Da ne kažem "... kafu kuva", je l'?
Možete li da verujete čime se bave zapadne diplomate, političari?! Mogu da mislim kakve su tek zajebancije u kafani uz piće, kada nešto ovakvo može da dospe na web.
Ja se još smejuljim u inat kiši. Hvala gospodine Han Ten Bruke, samo pazite da, ako neko od vrlih savetnika ovo došapne premijeru, pri sledećoj poseti Srbiji ne dobijete mišomor u kafi. Nezgodan je Mirko kad se naljuti, setite se kako je drčno onomad oterao Dinkića sa dečjeg igrališta u Nemanjinoj...

Eto, džabe se Marko Somborac ubi da nas nasmeje premijerovim podvizima, njegova čuvena kafa je sada dobila potvrdu kvaliteta i na međunarodnom nivou. Premijer (dokazano) služi najbolju kafu, ej! Sreća naša da ga imamo! Jer šta bi bilo da su na vlasti neki patrijahalni mačoisti koji se ne pačaju u rešo?! Izbila bi nam Evropa i taj poslednji adut iz ruke. I ko zna, kaficu po kaficu, možda jednom zaista i dođemo do generala sketničara, pa neka on posle do mile volje dokazuje svoju nevinost tamo gde treba. Mada sumnjam da će onaj ko to učini posle berićetno proći na izborimada u zemlji gde 78% građana ne bi prijavilo Mladića kada bi znali gde se nalazi, što ministar Ljajić objašnjava kao "reakciju na tešku ekonomsku i socijalnu situaciju"?! E, brate Srbine! Ako si zaboravio, da podsetim - gruba procena je da nas "potraga" za Mladićem godišnje košta nekoliko stotina hiljada evra u logističkom smislu ali, što je daleko bolnije, čak cca milijardu evra godišnje na ime para koje bismo mogli da inkasiramo od EU da smo na putu ka njoj preskočili povećeg ležećeg policajca zvanog Ratko i nastavili pridruživanje ko sav normalan svet. Dakle, ako je zbog toga što loše živite, batalite, nego telefon u šake!

A ja ću, kada se to desi, prvi da Tweetnem fotku gospodinu Han Ten Brukeu. Već imam i propratni tekst: "Ako mislite da srpski premijer kuva dobru kafu, obavezno probajte onu kod najnovijeg stanovnika Sheveningena". Još samo da prevedem na holandski...

Alexa Grubeša

Srbija vs fudbal 3:0

2011-05-13T19:57:00.012+02:00

Obavezno kliknuti na fotku za punu velicinu...:)

"Vojvodina" je nadigrala "Partizan", četvrti put zaredom ako neko pita, ali pehar pobednika Kupa Srbije ipak ni ovaj put nije napokon stigao u Novi Sad. I da odmah naglasim da ako neko sada, na osnovu uvodne rečenice, smatra da sleduje puko fudbalska priča, mora da je prekjuče u naletu šizofrenije emigrirao ovamo iz Švedske i da još nije stigao da shvati šta je Srbija. Da je ovo zemlja u kojoj fudbal i sport ne postoje, baš kao ni štošta drugo, da u ovoj državi postoje samo politika i kriminal; ruku pod ruku, neraskidivo povezani u svojoj govnjivoj simbiozi! Rekoh li država?! Bojim se da tek treba da se dokaže da ovo parče teritorije na balkanskim brdima i okrajku panonske ravnice ima i istinske odlike države. A dokazni postupak će biti dug i mukotrpan...

Photo by Filip Bakić ("Dnevnik")

Ali dobro, malo mora i o fudbalu! Novi Sad ne pamti bolju atmosferu pred neki tako važan meč, a odluka kluba da besplatne karte i prevoz obezbedi za sve zainteresovane, a ne samo za najvatrenije simpatizere, svakako je hvale vredna. Cca 60+ autobusa u organizovanoj koloni oko 16.30 kreće put prestonice, dupke punih euforičnim navijačima od 7 do 77 godina. Imamo i dobre razloge! Posedujemo mnogo bolji tim, koji to prvi put posle dužeg vremena nije zakucao kao neostvareno na papiru, nego je nadmoć nad šampionom dokazao i na terenu; i kod kuće i u gostima, na njihovom JNA. A onda počinje golgota! Policija kolonu sprovodi zaobilaznim putevima na ivici razuma, pretvarajući distancu između Novog Sada i Beograda od 75 km u bezmalo duplo toliko. Klackanje brzinom od plafon 70 km/h traje gotovo četiri i po sata?! A onda vrhunac - na svega dvadesetak km od Beograda autobusi su zaustavljeni, navodno zato što su neki navijači bacali flaše i smeće kroz prozore?! Ja to nisam video a, ako je to neko zaista uradio, neka mu služi na čast. Takvom nije mesto među iskrenim ljubiteljima "gospodskog kluba"! Ipak, dodaću samo da kraj puta viđamo brojne, upečatljive kamare smeća, tako prepoznatljive za srpsko poimanje ekologije, one zbog kojih niko nije zaustavljan, niti kažnjavan... U međuvremenu, utakmica je uveliko trebalo da počne, a mi još nismo ušli ni u Beograd, a kamoli na stadion. Neverica i očaj. A onda tračak nade - dobijamo informaciju da su Vošini fudbaleri uz nas i da odbijaju da izađu na teren dok ne stignemo na "Marakanu". Svaka vam čast momci! U "Partizanu" negoduju, pitaju ko se čeka, što već govori o njima. Pa nismo zaustavljeni zato što smo to mi želeli?! A posle svega što se tog 11. maja dešavalo na stadionu i oko njega, teško je poverovati da smo blokirani slučajno.
Oko 20.45 (pola sata zakašnjenja) napokon ulazimo na "Marakanu". Prizor u kome "istok" ključa u crveno-beloj boji, dok cca 6.000 duša prekriva onaj natpis "Gasprom" na tribini, je nezaboravan! Tako nešto se retko viđalo u velikoj Jugi! Dok nas hiljade "Grobara" sa "juga" vređa iz sveg grla, mi pevamo u slavu voljenog kluba, dok razvijaju transparent na kome nas nazivaju provincijalcima i poručuju kako je "naša brojnost naša sramota", smejemo se njihovom jadu. A njegovi potpisnici garant odreda žive u krugu dvojke! Aha... Zapravo, taj transparent treba objaviti na bilbordima širom Novog Sada, da vide ovdašnji "Grobari" šta beogradska sabraća misle o njima! Ili smo to provincijalci samo mi koji ne navijamo ni za "Partizan", niti za "Crvenu zvezdu", nego, zamisli molim te, za klub iz sopstvenog grada u kome živomo?!
Svejedno, prvo poluvreme protiče u manje-više mlakoj igri oba tima, u kojoj "Partizan" gotovo bez igre postiže čudno srećan gol, uz ne baš sjajnu intervenciju golmana Brkića za 0:1. Ali makar pošteno! Na "istoku" šok ali ne gubimo nadu, znamo da Voša može puno kad hoće. I drugo poluvreme nam donosi upravo to! "Vojvodina" kao da je dobila krila, svuda je na terenu i igrači "Partizana", saterani u sopstveni šesnaesterac, ne znaju šta ih je snašlo! Kruna stiže u 63', kada na centaršut Merabašvilija Danijel Mojsov donosi izjednačenje 1:1. Urlamo od sreće, znamo da možemo do pehara, znaju to i igrači, trenutak za osvajanje kupa je konačno sazreo!

A onda na scenu stupa sudija Veselinović! Kao da je samo čekao priliku da dosudi penal za "Partizan", činilo se da je dunuo u pištaljku i pre nego što je Mojsov, navodno, oborio Tejga?! Sumnjiv penal koji smrdi na početak krađe ali protesti su uzaludni, Brkić nemoćan i "Partizan" ponovo vodi, 1:2. Idemo dalje momci, možemo mi i to, ima još vremena! Međutim, vajni Veselinović presuđuje da onim penalom nije dovoljno pomogao beograđanima?! Prvo je u 80' "Vojvodini" poništio čist gol Mojsova za novo izjednačenje (što smo jedva progutali), a zatim je tri minuta kasnije zaboravio da ujednačenim kriterijumima dosudi penal nakon Tejgovog faula nad Trajkovićem?! I ta je ogromna kap prelila čašu govana koja nam je servirana kao finale nacionalnog kupa!

Photos by Filip Bakić ("Dnevnik")

Igrači "Vojvodine" počinju demonstrativno da napuštaju teren, istočna tribina im daje bezrezervnu podršku skandirajući "Izlazite napolje!", a onaj arbitar što više neću ime da mu spominjem jer ne mogu svakih pet minuta da perem zube prekida utakmicu i daje znak igračima i navijačima "Partizana" da mogu da započnu unapred izrežirano slavlje. Do te mere da me više ne bi čudilo i da je na trofeju namenjenom osvajaču kupa još tri dana ranije ugravirano "Partizan", da se ne gubi vreme trivijalnim formalnostima. Jer je ono što smo na "Marakani"gledali tih 83 minuta do prekida bilo upravo to - puka formalnost u kojoj se pobednik znao unapred. Samo što smo se svi mi na "istoku" iz petnih žila trudili da to ne vidimo, nadajući se da postoji makar zrnce šanse da u ovoj zemlji jednom pobedi i fudbal, da trijmfuje bolja ekipa, ona koja to dokaće i na terenu; a ne u smrdljivim kancelarijama FSS-a Tomislava Karadžića.

Eto, a ja rekoh da neću o fudbalu... Izvinjavam se svima koji ne vole ili ne razumeju taj, kako kažu, najpopularniji sport ako sam ih udavio opisom utakmice. Ali malo je toga u minulim redovima zaista imalo istinske veze za fudbalom. Ta igra je odavno postala samo lakmus hartija sveukupne prljavšine u državi. I to ne samo kod nas, mada smo i to, kao i sve loše što s lakoćom usvajamo, uspeli da dovedemo do ivice perfekcije. Dobro znam šta će na sve ovo reći svako ko ne navija za "Vojvodinu", a to je, jasno, velika većina - da smo izgubili, pa sad kenjkamo i svi su nam drugi krivi, tražimo alibi. Ali neka takvi saslušaju i ovo, pre nego što donesu preuranjene zaključke. Navijati za "Vojvodinu" je posebno stanje svesti, jer svako ko se upusti u tu avanturu unapred zna da je svesno prihvatio ulogu Davida protiv Golijata, da će mu navijački hleb biti gorak i da neće često imati priliku da se raduje, jer staje na crtu državnom projektu - "beogradskim blizancima" iza kojih stoje bogati finasijeri i mašinerija vlasti i sistema vladanja "hleba i igara", fudbalskih klubova koji, opijeni tako privilegovanim položajem, neskriveno smatraju da se fudbal u Srbiji igra samo zbog njih. I, u takvom položaju, imaju potpuno pravo da se tako osećaju.

Photo by Filip Bakić ("Dnevnik")

Ostaje im samo da se na početku sezone dogovore ko će te godine pobediti - "Crvena zvezda" ili "Partizan", a svi mi ostali smo samo kulisa privida fudbalske lige, nadobudni statisti koji ne žele da prihvate vazda potčinjeni položaj. Naročito kada je, kao u finalu kupa, neopravdan jer takvi porazi najviše bole. Zato je, još jednom ponavljam, navijanje za "Vojvodinu" specifično stanje svesti, jer njeni navijači nisu razmaženi neprestanim očekivanjem trofeja i nerazumevanjem dogovora na vrhu zbog kojih je titula te godine morala pripasti komšijama. Navijači "Vojvodine" nemaju takva očekivanja, već samo tihu nadu da bi jedne sezone, kad već nekim čudom uspeju da sastave najbolji tim u ligi, mogli i do titule i zato znaju da budu veliki i u porazu, da razumeju kada ih nadigra bolji protivnik i da svoje ljubimce nagrade zbog uloženog truda. Koliko god voleli da pobeđujemo, većini pravih navijača "Vojvodine" nije toliko bitna pobeda, koliko igra u kojoj se ostavi srce na terenu, pa neka pobedi bolji. Ako neko i posle ovoga ne razume šta znači navijati za "Vojvodinu" i, nažalost, i ove reči smatra produženim kenjkanjem, mogu samo da ga žalim... jer nikad neće shvatiti da je fudbal za nas navijače ipak i dalje samo igra, a da oni koji su ih navikli na pobede po svaku cenu to ne čine zbog njih, već zbog sopstvenog unosnog biznisa u kome ništa drugo nije važno, gde cilj ne bira sredstvo i gde je fudbal samo scenografija pozadinske prljavšine koja ponekad, baš kao u noći 11. maja, bezobrazno ogoljeno izbije na površinu i posere se po svemu...

Photo by Filip Bakić ("Dnevnik")

Trebalo je da nam bude jasno još kada su, nakon ligaške pobede "Vojvodine" nad "Partizanom" i u Beogradu, kada se Vosha na drugom mestu izjednačila sa "Zvezdom" na samo tri boda iza "crno'belih", prestonički mediji, sa sve proklamovano nepristrasnim javnim servisom na čelu koji posle očekuje da mu plaćamo tv pretplatu, izveštavali kako je "Vojvodina" time zakomplikovala šampionsku trku između "Partizana" i "Zvezde"?! Niko se nije setio da uoči kako, prvi put otkako je spske prve lige, par kola pred kraj prvenstva tri tima ravnopravno konkurišu za titulu?! A to bi, gospodo iz FSS-a, bila pobeda i popularizacija otpisanog fudbala u zemlji Srbiji i najlepsha pozivnica za ispunjene stadione! Ne, moćnici su smatrali da to ne treba tako, da nam se blato u kome smo se zaglavili sasvim lepo slaže uz garderobu i da ništa ne treba menjati. Sjajno! "Vojvodina" tom pritisku nije odolela i treća titula je ostala samo san. Ipak, ponadali smo se da će se kreatori života i smrti u Srbiji zadovoljiti time i da će makar kup poštedeti svojih prljavih zakulisnih igara. Da će pusiti da se utakmica odigra regularno, pa neka pobedi bolji i neka, što da ne, ako treba i David baci na pleća velikog Golijata. Ali ne, gramzljivost nema meru i "Partizan" u onako režiranom finalu ne bi pobedio ni 11 puta klonirani Čak Noris, a kamoli mali Mojsov i njegovi drugovi...

Srećom ili nažalost, ima nas još koji i danas nismo navikli na činjenicu da je u Srbiji omiljeni sport klanje vola zarad 200 grama mesa! A 11. maja 2011. godine u Beogradu je, konačno i nepovratno, zaklan srpski fudbal, zarad pobede "Partizana" kome su moćnici ove sezone namenili duplu krunu i na svaki način osujetili svima pravo da to dovedu u pitanje. Žao mi je onih koji su suviše kratkovidi da to ne vide. Razumem ih, pobeda je slatka, a gorak ukus nameštaljke će brzo izvetriti sa nepca i sve što će ostati zabeleženo je pobeda i 12. pehar pobednika kupa. Ali i dalje mi je žao što nisu u stanju da sagledaju dalje od toga... Osvrnite se oko sebe! Živimo u zemlji u kojoj, da se ne udaljavamo previše od fudbalskog miljea, bivši predsednik FSS-a nakon višemesečnog bekstva odnekud ima da plati milion evra za odbranu sa slobode, a aktuelni će, kad-tad, isto tako mora za štošta da odgovara, u kojoj su proslavljeni čelni ljudi dva največa kluba na optuženičkoj klupi zbog zgrtanja miliona od prodaje igrača, a estradna diva koja je postala predsednica kluba koji je je njen upokojeni suprug doveo do jedne od najsramotnijih titula u istoriji igara sa loptom je zbog istog krivičnog dela istrgovala osam meseci kućnog pritvora. U zemlji u kojoj je uspeh imati na stadionu kapaciteta 20.000 mesta cca 1.000 navijača na utakmici, ispasti u drugom kolu evropskih kupova i odakle sve što ima iole talenta za tračanje za loptom odlazi u pečalbu najkasnije sa 16 godina. Gde fudbal za mnoge i dalje predstavlja sve, iako nam povratno ne pruza ništa! Pa sad vi razmislite vredi li u takvoj nameštaljci i dalje do krvi nasrtati na protivničke navijače i smatrati njih krivim za svo sranje koje su nam zamesili daleko nedodirljiviji od njih?! Oni koji su 11. maja u ime Srbije pobedili srpski fudbal, službenim rezultatom 3:0 kako i dolikuje trenutku!

Photo by Radivoj Hadžić ("Dnevnik")

Da li je ok što su fudbaleri "Vojvodine" odbili da budu deo toga i što su podignutih glava napustili stadion pre vremena, uprkos propuštenom trofeju i kaznama koje će uslediti? Pa šta su drugo mogli?! Preostalo je još samo da skinu gaće i dozvole da ih protivnici i stvarno naguze! Da li bi gospoda Karadžić, Stanojević i ostali tada bili zadovoljni?! Izabrali su ovo drugo, što, slažem se, nije baš naročito popularno, ali je jedini adut imalo morala koji im je te večeri preostao. Navijači su to umeli da cene, da ih podrže u odluci na stadionu i dočekaju i pozdrave po povratku, na novosadskom Trgu slobode. Da zajedno sa svojim ljubimcima ponovo budu veliki, u još jednom u nizu nezasluženih poraza van fudbalskog terena. I nemam ni trunku sumnje da će, nakon svega viđenog na "Marakani" i u direktnom tv prenosu sa stadiona, "Vojvodina" iz ovoga izaći samo još jača i ja još više navijača koji su progledali i ne žele da budu deo sramote koja iz dana u dan uništava ne samo fudbal, već i ono malo odlika države što nam je, makar na papiru, preostalo.

Evo, napokon završih. Izvinjavam se što kasnim. Ceo dan sam mamuran, do ranih jutarnjih sati smo slavili našu malu pobedu u finalu kupa...

Alexa Grubeša

Događanje naroda u narodnoj kujni

2011-05-05T16:07:00.009+02:00

Jutros sam, posle dužeg vremena, uspeo da pročitam novine (da, prave novine, one od papira i mastila) već uz prvu jutarnju kafu i bolje da nisam! Čudnim spletom okolnosti, moj rođeni "Dnevnik" mi se tako rano našao u rukama i prvo što mi je upalo u oči bila je jučerašnja vest o pljački narodne kuhinje u Kikindi. I presede mi kafa i ode naizgled vedar dan u krasno spolovilo! (mnogo sam fin za sopstveno dobro, znam).

Opljačkati narodnu kuhinju, ej bre! Pa kakav mozak neko treba da ima (ili hirurško odsustvo istog) da bi učinio tako nešto? Uzeti od usta jadnika koji nemaju šta da jedu?! U situaciji u kojoj se i te narodne kuhinje mogu izbrojati na prste i malo-malo pa se neka zatvori, ostane bez hrane, vode, volontera, čega god... Monstruozno! Mislim, ispljunula je ova naša planeta iz svoje utrobe svakakve degenerike tokom poslednja dva Milenijuma, i ubice i belosvetske prevarante, ali meni je ovo nekako dno dna. I, da izvine ovi naši novopečeni bogataši, što im je država omogućila da preko noći nelegalno stečeno legalizuju i da od bitangi postanu tajkuni; pa čak da sebi daju za pravo da se i na taj izraz vredjaju. Ali ja nekako nemam grižu savesti zbog zrnca razumevanja koje bih imao da neko pokrade njih. Čak i ne mora posle plen da deli ubogoj sirotinji raji, poput nekog modernog Robina Huda. Neka ga slobodno zadrži i uživa dok ga ne u'vate. A ćapiće ga vajni organi gonjenja kad-tad, bez greške, jer se tati i mami svih režima u Srbiji jednostavno ne krade i tačka!

Međutim, krasti od sirotinje?! Sad još samo da ingeniozni lopov, poput legendarnog Super Hika, lepo plen pokloni nekom oligarhu, pa da vic bude potpun! A šta je ukradeno? "Dva velika aluminijumska poklopca za šerpe, satara, veliki nož, manjerka od 20 litara, četiri aluminijumske činije, devet litara ulja, 15 kila pasulja i manja količina paradajz pirea, aleve paprike, belog luka i začina". I pritom se lopov/i nisu ni mučili da razvaljuju čelične rešetke na vratima. Lepo ljudi probili rupu u gipsanom zidu?! Da,dobro ste čuli - GIPSANOM ZIDU. Eto koliko košta događanje naroda na mestu gde jede onaj ko bolje ne može...

A da nesreća nikad ne dolazi sama, shvatio sam kada sam se nakon toga opet zeznuo pa pročitao viđenje svetle budućnosti pripadajućeg nam predsednika Borisa Tadića. Jebiga, privukao me naslov "Standard će nam rasti od 2013.", imam valjda i ja pravo nečemu da se nadam? No, onda, u propratnom predsednikovom elaboratu novog obećanja dođe i ono čuveno "ali", koje u ovom slučaju glasi "ukoliko se stvore sve pretpostavke". Pa bravo, majstore! Hvala ti na objašnjenju ali to sam znao i bez tebe. Ne trebaju ti prevelike škole da pravilno postaviš pogodbeni veznik u rečenicu, niti da savladaš uzročno-posledične veze i ukapiraš da je "ako" uvek obavezan začin, da se podrazumeva i da, kako bi i nesuđeni vaterpolista ukapirao, nema pobede bez postignutog gola. Ali mi predsednika, ministre, narodne poslanike i ostalu bulumentu državne administracije ni ne plaćamo da nam kažu biće X ako prethodno bude Y, nego da zavrnu rukave i postaraju se da po svaku cenu bude Y, kako bi na kraju dobili i X! Ne znam, valjda je jednačina dovoljno jasna...

Doduše, predsednik nam se požalio i da bi prosečna plata u Srbiji sada već sigurno dosegla 600 evra, samo da nam se nije desila prokleta SEK-a, ista ona za koju su on i njegovi mudraci svojevremeno tvrdili da će ovim krajevima proći tiho i ne okrznuvši nas. Opravdanje za sve... Ali opet, posle toga pročitam rečenicu "Tokom krize, platili smo strašnu cenu ali smo stvorili pretpostavke da se pokrene proizvodnja i, ako budemo disciplinovani i ne dajemo neostvariva obećanja, 2012. na 2013. možemo imati stvaran rast" i taman se ponadam da tu ipak ima nečeg, da je možda došlo vreme da dela zamene reči, a onda mi u oči upadne i sledeći predsednikov oksimoronski biser: "Kada neko kaže - sporo gradite puteve - to je s jedne strane tačno, a s druge i nije..." i otrežnjeno shvatim da tu ipak nema ni govora o ozbiljnosti, realnosti i, na kraju krajeva, disciplini koju je pominjao. Kažu da niko ne može da bude malo trudan, a opet, u Srbiji je izgleda i to moguće...

Nažalost, ubrzo postaje jasno da predsednik pod neophodnim preduslovima za opštenarodni boljitak nije podrazumevao ništa dalekometnije od toga da na narednim izborima ponovo treba da im ukažemo poverenje i damo svoj glas, a oni će, navodno, ovaj put umeti i da ga opravdaju. Vizionarska politika, nema šta! A tako, naročito imajući u vidu da je državnih firmi sve manje, ni u snovima nećemo dosegnuti tih 600 evra mesečnog proseka, nego ćemo, bojim se, iz godine u godinu samo povećavati broj korisnika onih narodnih kuhinja sa početka priče. Naravno, dok ih neko ne opljačka...

Alexa Grubeša

Mobilno neko blogovanje...

2011-04-26T14:32:00.006+02:00

Neki dan sam malo surfovao Android marketom, kad vidi vraga, i Blogger ima svoju aplikaciju za android. I shta cu, aplikacioni hrcak poput mene, koji non-stop kuburi sa memorijom na svom malenom HTC wildfire-u, je odmah morao da skine i isproba i ovo cudo.

Dakle, sad moze da bloguje i outdoor, u pokretu, dok, kao ja sada, pijuckash kaficu u nekada znamenitom novosadskom Carigradu. Dakle, ne na Bosforu, vec u senci vajnog bastiona vojvodjanske autonomije preko puta!

A tamo nigde nikog. Shteta, ume tu da bude poprilicna guzva, shto sluzbenih cetvorotockasha, to i njihovih cetvorogodishnjih "vlasnika". Vole ti ljudi da obidju poneki krug po parohiji, onako po sluzbenoj duznosti, razume se. A pritom i da, shto da ne, malo medjusobno razmene iskustva i modne trendove, shta se sada nosi u Briselu, Parizu, Strazburu... Zaboga, pa na tom parkingu se ni sluzbeni vozaci ne pojavljuju u dzemperima jeftinijim od 100 evra! Nece onda ni shefovi da im se sramote pred podanicima u kontinuiranoj tranziciji.

Ali danas niceg?! Gledam u prazno stepenishte pred Banovinom i dokono se pitam gde onda oni, sluzbenici autonomnog naroda piju kafu i odaju se nikotinskim porocima. Nekako pred ulazom ne vidim ni pepeljare, a kamoli srcane korisnike istih?! Cudno, secam se visokih pokrajinskih delegacija kako su, nespretno lobiruckajuci za vojvodjansku kancelariju, puckali kolutove dima pred vratima mnogih institucija po Briselu. Tamo je moglo, tamo je to bilo evropski. A ovde je, nazalost, ipak bolje primeniti srpsku (pardon, vojvodjansku) metodu indoor institucionalnog pushenja kad niko ne gleda. Zakon? Ko shisha zakon?! I onda malo koga cudi kada portir novosadskog suda, kao pre par dana, usplahireno istrcava napolje noseci pepeljaru u plamenu. Mora da su i to napravile elektricne instalacije?! Nikako neki amaterski ugashen opushak...

Ali valjda je i to jedan od tih sitnih plezira bavljenja narodnom dobrobiti? Da, kad vec svi mi pushimo, neki to mogu i unutra... Shto da se svi guramo napolju? A i koshava je danas bash nemilosrdna, mora da me je produvala pa ne rasudjujem kako treba...

Alexa Grubesha

Cecin pritvor u kućnoj haljini

2011-04-13T20:49:00.010+02:00

Stvarno sam nameravao da prećutim slučaj Cecinog kućnog pritvora. Obuzdavao sam se svim silama, čak i kada mi je zaigrao očni živac zbog konstatacije da je nagodba pobeda Tužilaštva! Mislim, kome je još čudno da u ovoj zemlji neki mogu nekažnjeno da rade šta hoće?! Na uštrb svih ostalih, razme se! Kao i to da je svaki naredni spektakl koji nam prirede još bahatiji od prethodnog.
Ali nisam uspeo! Svako ima svoju a moja tačka ključanja bila je vest da će madam Ražnatović podići kredit, kako bi državi uplatila tih famoznih 1,5 miliona evra; za koliko se sa konobarima Vladine kuhinje nagodila da, uz neskriveno uvažavanje njenog umetničkog doprinosa srpskoj kulturi, iznosi gospođin kafanski tačun! Baš tako - običan KAFANSKI RAČUN, jer ova, još jedna u nizu, državnih baljezgarija kojoj nemo svedočimo već tri dana ni ne liči ni na šta drugo nego na loš kafanski šou. I to iz nekog od onih vonjavih krajputaških objekata na Ibarskoj magistrali, poput onih gde je uvažena gospoja (tada) Veličković iz Žitorađe počinjala zvezdanu karijeru srpske Madone.

Dakle ovako, Svetlana Ražnatović alias The CECA sopstvenim priznanjem potvrdi navode osam godina krpljene optužnice da je od inotransfera desetak fudbalera "Obilića" protivpravno prigrabila sebi 4,1 milon tadašnjih nemačkih maraka i 3,4 miliona američkih dolara, a vajno Tužilaštvo se s njom i nagodi da će joj ti gresi biti oprošteni ukoliko državi plati 1,5 miliona evra kazne + godinu dana provede u kućnom pritvoru. Drugim rečima, mazneš cca sedam miliona, pa onda platiš milion i po kaznu i godinu dana sediš na onih 5,5 miliona što ti je ostalo?! Upravo tako, najmanje pet miliona i džabe sad mediji prave kalkulacije kako Ceca ovom nagodbom ostaje "dobra" nekih 800.000 evra. Najmanje pet miliona do u cent! Jer nemojmo zaboraviti petnaestak godina kamate na pokradeni iznos, kao ni činjenicu da su se ovde marke i evri samo u bajci menjali 2:1, kada su u praksi ubrzo postali potpuno egal. Ali, sve i da je u pitanju "samo" 800.000 evrića (a nije!), aranžman je apsolutno fenomenalan! Po Arkanovu udovicu, naravno... Uostalom, još će i da uštedi! Godinu dana ne mora da plaća restorane, kafenisanja na fensi mestima, skupe haljine, još skuplje cipele, šminku... i umesto toga će lagodno širiti dupe po bašti u kućnoj 'aljini...

I kao da to nije dovoljno, onda priča nastavi dodatno da se razvodnjava. Kućni pritvor, super, samo što dok bi to u mom slučaju značilo 365 dana u i inače klastrofobičnoj garsonjeri, gospođa Ražnatović će se baškariti u svojoj ko zna koliko hiljada kvadrata prostranoj vili-tvrđavi na Dedinju, sa bazenom i svim drugim lux sadržajima, procenjenoj na najmanje 2,5 miliona evra! U arhitektonskom monstrumu zbog čijeg bi neukusa u normalnoj zemlji trebalo da dobije najmanje tri godine uslovno, skupa sa arhitektom, koga pritom treba lustrirati iz profesije. Čoveče, pa neće stići ni sve sobe da obiđe a isteći će joj jednogodišnja kazna. Jednogodisnja? Pa ne baš. Oni mudraci iz Tužilaštva su se već dosetili da bi i to bilo previše, te će joj biti odbijena četiri meseca provedena u pritvoru za vreme "Sablje".
Hello!!! Ako ste zaboravili, tada ste je pritvarali zbog navodne povezanosti sa "zemunskim klanom" i Crvenim beretkama, optuženim i osuđenim za ubistvo premijera Zorana Đinđića, a policija joj je pritom u vili pronašla i arsenal dovoljan za omanji građanski rat. I kakve sad to veze ima sa prodajom fudbalera za šta se nagodila sa tužilaštvom? Nikakve! Ali idemo dalje... Kako je krenulo, izaći će iz tog "pritvora" taman na vreme da i ove sezone osunča sise na nekoj mondenskoj plaži a ne bi me čudilo ni da, što reče jedan moj kolega, uspe da "overi" i Guču. Mož' misliti osam meseci, ko će čekati čak do Nove godine...

A onda još i kredit?! Šta ćeš, skup je život statusnog simbola i pokrckalo se ukradeno, tako da se nema keša da se plati ugo vorena globa. A upravo to - živ keš u budžetu, Tužilaštvo je isticalo kao najveći plus ovog istorijskog dila. Pa što da ne, kad u Srbiji svaka budala bez prebijene pare može da gradi zgrade, stekavši kapital tek nakon što naivnima proda u dečjoj svesci skicirane stanove, kada se privatizacija obavi tako što se firme prodaju odabranim goljama, koji da bi ih platili dobijaju povlašćene kredite, što neka banka ne bi iskreditirala i kaznu Srpske majke Cece? Solventna je, kreditno sposobna i njeno je pravo da napokon jednom u životu nešto uradi i u skladu sa zakonom koji takvima kao što su ona i čitav njen milje uvek ostavlja dovoljno manevarskog prostora. Uostalom, koliko je daleko država otišla da olakša patnje Arkanove udovice, više me uopšte ne bi čudilo i da joj kredit odobri ni manje ni više nego NBS, sa sve petogodišnjim grejs periodom i potpisom guvernera Šoškića lično.

I kako je sve to uopšte moguće?! Jednostavno, nije tu zaslužan samo Cecin zema iz Žitorađe Ivica Dačić koji, kada ne administrira MUP, nosa okolo lep-top pun njenih pesama koje, kažu upućeni, baš vole lepo da peva na političkim kermezima. Očigledno niko nije imun na taj meni neshvatljivi šarm krunisane ikone turbo-folka, bez obzira što je zub vremena i odsustvo foto-šopa na koncertima teraju da iz godine u godinu prvi red gura sve dalje od bine. Zakon nikad nije bio isti za sve a dvostruki aršini su odavno naš modus vivendi. I dok plene kuće jadnicima koji nemaju odakle da plate komunalne račune, često upravo zato što su ostali bez posla nakon što je firmu u kojoj su radili kupio i zarad skupog placa upropastio neki zaslužni partijski tajkun, Ceci naplaćuju manje nego što je ukrala i još joj omogućavaju i kredit?! Dok tip koji je prodao nekoliko piratskih CD-ova biva osuđen na pet godina pravog zatvora, ženu koja je maznula milione kažnjavaju sa godinu dana zalivanja sopstvene bašte?! Ili bar gledanja u baštovana dok to radi, je l'...

Zašto? Zato! Može im se! I neće ih biti nimalo sramota da nam, koliko sutra, iznova obećavaju bajke o famoznim evropskim standardima i pravilima ponašanja, tražeći naš glas na izborima. Ili ovi drugi, podjednako ogavni, sa jednakim gramzivim pristupom problemu i samo obrnuto proporcionalnom, antievropskom retorikom, shodno mentalitetu druge polovine biračkog tela koju su oni naumili da očerupaju. A mi ćemo im ga, razume se, dati. Ili makar oni među nama koji čak ni ovaj put nisu izvukli nikakvu pouku...

Alexa Grubeša

(S)misao društvene lobotomije on Wordle

2011-04-07T23:02:00.003+02:00

Dobar savet Balaševića vredi

2011-03-11T17:05:00.012+01:00

E pa lepo!

Usred sve te srcecepajuće priče kako će, ničim izazvana u svojoj letargiji komforne skupštinske većine, po uzoru na velike kolege iz Beograda nekoliko nožica na sekretarskim foteljama ipak potkresati i Vlada Vojvodine, premijer donekle autonomnog parčeta severne Srbije Bojan Pajtić je dobio još jedno savetodavno pojačanje. Da je bar u pitanju neko čiju bi blagoslovenu mudrost životnog iskustva poreski obveznici možda i rado prihvatili, pa ni po jada. Ali ne, pokrajinski premijer je nekom samo sebi znanom matematikom došao do zaključka da njegovoj neproporcionalno masivnoj administraciji spram ovlašćenja kojima raspolaže trenutno nedostaju ni manje ni više nego tople reči i prigodni saveti mlađahne Jelene Balašević; u šire porodičnim krugovima poznatije kao Beba.

Pogađate, u pitanju je mlađa ćerkica znamenitog novosadskog kantautora Đorđa Balaševića, istog onog u čije su se stihove mnogi od nas godinama kleli i citirali ih, bilo da smo besramno zaljubljeni ili neutešno ogorčeni tiranijom onih na vlasti. Tek da bismo, istina opet samo neki od nas, vremenom uvideli pomalo zabrinjavajući stepen odstupanja između pesnikovih zanosnih reči prekopotrebne revolucije i skromnih dela tim povodom; gde nije bežao od prilike da se umaže o govno koje je u pesmama razapinjao na krst. Govno kao jedno od agregatnih stanja ljudskog karaktera, razume se...

Ali ne, šarmantni Panonski mornar je bio i ostao jedna od poslednjih istinskih tabu tema grada ispod Petrovaradinske tvrđave i godinama unazad najpopularniji Novosađanin bez konkurencije, u meri u kojoj se može verovati jednako nedoslednoj agenciji "Scan".

Čak i onda kada se vazdigao iznad svoje samoproklamovane apolitične nepripadnosti, da bi uveličao predizborni juriš aktuelnog predsednika Srbije Borisa Tadića na drugi mandat.

Čak i onda kada je, nekako uzročno-posledično zauzvrat, na njegov konto legla lepa svotica za snimanje filma "Kao rani mraz", u kome je Pokrajina prepoznala autentičnog, vojvođanskog, umetničkog gorostasa, koji će na velikom platnu ovekovečiti dubinu različitosti prečanske ravnice u odnosu na tobože turskim zulumom zaostalu Srbiju južno od Save i Dunava. I zbog čega vredi zavrnuti jaja javnim preduzećima i firmama pod pokrajinskom kontrolom jer gde pretekne za Đoleta, biće neoporezovane šuške i za još ponekog...

Čak i onda kada se Balašević na krv i nož posvađa sa Ljubišom Samardžićem oko ćerkine uloge u kreaciji "Ranog mraza", niti kada premijeru tog već pomalo zaboravljenog filma koji smo svi platili obeleži izbacivanje novinara iz sale.

Pa čak i nakon što gospođa Olivera Balašević, neuporedivo manje talentovana ali u nekim krugovima ništa manje poznata od supruga, oseti opravdanost potrebe da preti listu "Dnevnik" nakon što se ta "žurnalistička žgadija" usudila da objavi fotku ogromnog kombija filmadžija "Ranog mraza" kako satima blokira rampu za invalide pred zgradom DTD-a.

Ima toga još mnogo ali dovoljno je i ovoliko da se oslika istančana i godinama građena nedodirljivost klana sa novosadske Salajke. Doduše, nije simpatični Đole jedini, ni prvi niti poslednji, koji je protežirao sopstveno ovaploćenje i zagazio u varljive vode nepotizma i nedoslednosti ali onda bi mu bilo bolje da se odrekne cca polovine svojih pesama i izvini se ljudima koji su ih kupovali, slušali i godinama citirali...

Istini za volju, nije Jeleni Bebi Balašević danas bio prvi radni dan u Banovini, niti premijera u roditeljskoj "lako do posla" režiji. Valjda su brižni roditelji smatrali da će to biti manji skandal, nego kada su, ne tako davno, mladu i, izgleda, neshvaćenu pozorišnu rediteljku bez dana radnog staža progurali na mesto asistenta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu?! I gle čuda, glavnu reč u komisiji za zapošljavanje tada je vodio Siniša Bokan, čovek koji je bio zadužen za montažu scenarističko-producentske koprodukcije Dorđa i Olivere Balašević - filmu "Kao rani mraz". Dodajmo samo i reakciju gospođe Olivere na novinarsko pitanje tim povodom, kada je "sedmu silu" isprašila prezrivom konstatacijom da se radi o "normalnom sledu stvari i da u tome nema ničeg spornog", te da se novinari "u nedostatku zanimljivih vesti bave stvarima koje ne bi trebalo da ih interesuju"?! Opa, ala nam je rekla!

Jelena Beba Balašević u razgovoru sa predsednikom Opštine Bačka Topola Atilom Babiem

Elem, prema nepotvrđenim informacijama, skuplja Beba kancelarijsku paučinu u Banovini još od prošlog oktobra ali nas je Vlada Vojvodine tek danas častila njenim prvim javnim pojavljivanjem; taman da nam pokaže lice sopstvene humanosti što će, valjda, ubuduće biti opis Bebinog savetodavalaštva Bojanu Pajtiću za nepoznatu apanažu. I zato su je lepo uputili u Azil za životinje u Bačkoj Topoli, da im tamo obeća hranu i lekove za preko 500 pasa i mačaka što su, nakon tragičnog požara i pogibije vlasnice azila Etele Merk, ostali na milost i nemilost pokrajinskog proevropskog socijalizma sa ljudskim likom. Hvala Bebo na brižnosti i plemenitim savetima u ime svih bačkotopolskih (četvoronožnih) lutalica. Da nije bilo tebe, niko iz ranije plejade zaslužnih građana na platnom spisku Pajtićevih savetnika ne bi ni prstom mrdn'o. Za ovako human gest je vredelo platiti još jednog, s pedigreom!

Jer dobar savet Balaševića vredi...

Alexa Grubeša

I ko sad nosi magareće uši?!

2011-02-18T15:57:00.005+01:00

Mirko i Slavko (za one koji su zaboravili)

Da li je Vlada preživela Mlađine nestašluke?

Na prvi pogled jeste. Prvobitni šok je ekspresno izlečen šećerom i vodom i ex ministar ekonomije se brzo pribrao i još jednim u nizu svojih neverovatnih poteza izašao iz, činilo se izvesnog, mata u koji su ga brižljivo gurnuli mili koalicioni partneri. A ovi u čudu! Šta sad?! Nije to Slavko (ups, pardon, Mirko) tako planirao. Mislio je el presidente da je sve predvideo, da je zapušio sve rupe i da će rezignirani Dinkić, očajan što njegovu dušebrižnu iskrenost glede poltrona i koječega drugog prijatelj Boris doživljava kao atak na sopstveni integritet, neće odoleti svom temperamentu tempirane bombe i povećem iskušenju da u svoj CV upiše rušenje još jedne Vlade. Treće po redu! Mislio, pa se prevario...

Iznervirao ih je Mlađa, mnogo ih je iznervirao. Pa šta on misli, da može tek tako da otvori usta i vikne kako su u "cara Trojana kozje uši"?! Uf, otkrio je toplu vodu! Da će i dalje ostati na grani koja ga izdašno hrani i nakon što ju je napola zasekao pod sobom? Da može nekažnjeno da se popiški po tim poltronima u Vladi koje je prozvao a da se ovi neće prepoznati i uzvratiti stostrukom topovskom salvom? Da mu neće poručiti da mu je pametnije da se smiri i umukne ako ne želi da štošta zanimljivo o njemu izvadi iz fioke. I ućutao je, preko vikenda...

A onda odjednom, kao grom iz vedra neba, Slavko (ups, pardon, Mirko) tobože samostalno donosi odluku da malo trenira strogoću i nikad postojeći autoritet i da Mlađi iščupa uši?! O svojoj odluci je, kako reče, neposredno pred objavu obavestio i svog stranačkog lidera, koji je, izgleda tek uzgred, i predsednik svih građana. Nemajući kud, Tadić je morao da složi. Opasan je premijer Mirko, što je i pred kamerama demonstrirao, znojeći se kao srpski turista na egipatskoj plaži oko koje vlada potpuni haos, dok je saopštavao tu famoznu SVOJU odluku o smeni Dinkića. Šteta, mogao je i bolje da uvežba. Nacija se smeje do suza a demokrate se još dublje ukopavaju, šaljući pred kamere top ešalon partijskih prvaka da potvrde samostalnost premijerove upravo otkrivene nepokolebljive odlučnosti.

Ali otkud uopšte takav rasplet? Zar Mlađi nije rečeno da oladi i to je to?! Zašto je onda ex ministar gurnut u situaciju u kojoj su svi mislili da će srušiti Vladu? Jednostavno, zato što su oni koji su ga tamo gurnuli to od njega i očekivali. Želeli su da je sruši i bili su sigurni da hoće! Jedino još naivni misle da prevremeni izbori odgovaraju samo opoziciji. Zapravo, njoj ponajmanje trebaju jer je država u tolikom haosu da danas samo neko ko kopča košulju na leđima može da srlja ka vlasti, misleći da je to ključ svega. Sa izuzetkom naprednjaka, koji po svim pokazateljima uživaju najveću podršku među biračima, a u opoziciji su, i njima je neophodna potvrda sopstvenog rejtinga pre nego što neminovno počne da se osipa i pre nego što se, sasvim moguće, vođa radikala vrati u Srbiju ovenčan podgrejanim oreolom "heroja koji je pobedio zli Haški tribunal". Samo što i Tomini znaju za jadac iskušenja koja se očekuju od srpskih vlasti ukoliko ne želimo u novu izolaciju, pa zato ovu postojeću ni ne ruše ozbiljno, nego umesto toga kleče na stiroporu. Materijalu koji je, interesantne li podudarnosti, najbolji kao izolator. A demokratama se opet nikako ne isplati da ih ruši Toma i da izbore raspisuju zato što je to on tražio. Naročito ne sada kada mu gledaju u leđa na rang listi i kada je pritom i od EU dobio potvrdu svog deklarisanog evropejstva, izbivši tako DS-u godinama najjači predizborni adut - ako, ne daj bože, pobedi Toma, ništa od Evrope. Puj pike ne važi!

Ali izbori su DS-u itekako potrebni, kao odstupnica od svega (ne)urađenog i onoga što tek treba uraditi i zbog čega nam Brisel sve ozbiljnije maše kažiprstom. Slab rejting? Mož' misliti, nadoknadiće se to! Pa čemu služe skupe predizborne kampanje i partneri koje će posle okupiti, naprednjacima u inat? Uostalom, rejting neće biti ništa bolji ni u decembru i može samo da pada još niže jer se, sa sve premijerom na uzboranom čelu, nekako najnedoraslijim pokazaše pojedini ministri iz redova DS-a. Ali ne, za divljanje cena i nestašice mleka, ulja, šećera... nije kriv ministar Milosavljević, za predkosovsko stanje na jugu Srbije nije kriv ministar Čiplić, niti je za nikad katastrofalniju klimu u poljoprivredi kriv ministar Dragin. Ne, njega je čak sveprisutni Palma, od koga se ministrima tresu gaće u neznanju koga će odrediti za odstrel iz Vlade, javno pohvalio, pozvavši ga telefonom direktno sa svoje press konferencije da jagodinskim seljacima obeća kule i gradove za koje odjednom ima para u budžetu?! Za nagradu, Palma ga je umirio rekavši javno da nije mislio na njega u svojim pretnjama. "Hvala puno, Dragane", izusti Dragin uzdah olakšanja u spikerfon i ostade u svojoj ministarskoj fotelji, predaleko od seljačkih traktora...

Ne, kriv je Dinkić i to više ne samo za prokazivanje kolega, nego je u zanosu demokratije odjednom ispao samostalni krivac za galopirajuću nezaposlenost u Srbiji i ko zna šta sve ne; i što nosi i što ne nosi na duši?! Demokratama trebaju izbori, ali pod njihovim uslovima, u kojima će ispasti žrtve Dinkićeve bolesne ambicije, iznenada srušeni iznutra u nevreme, odakle je neuporedivno lakše uglancati rupe u rejtingu do izborne nedelje. Jeste da onda nema ništa od EU kandidature do decembra 2012, ali isto tako nema ni onih dušmanskih zakona neophodnih na tom putu - transparentnog finasiranja stranaka, direktnog izbornog sistema, jasno definisanih poslaničkih mandata, javnih nabavki... pa sve do đenerala Mladića sa kartom u jednom pravcu za Sheveningen. Krupan je to kolač i treba to malo odložiti, ćutke smatra vlast a i opozicija potvrdno klima glavom. Briga njih što će nas to ko zna koliko udaljiti od Evrope i prvog ozbiljnog EU novca tim povodom. Oni svoj EU san odavno žive, imaju evropske plate i sve propratne beneficije i u izmrcvarenoj Srbiji a, ako bi se kojim slučajem odlučili da je napokon gurnu nezaustavljivo napred, bili bi prinuđeni da se svega toga odreknu i podele sudbinu tranzicije s običnim pučanstvom. Samo im još to treba?! Bolje im je ovako...

I onda se, ko kec na 11, Mlađa onako istrčao i sad ti važi za veštog političara pa to nemoj da iskoristiš. Penal dosviran, nikoga na golu, a onda Dinkić, naizgled ničim izazvan, puca nebu pod oblake?! Biće da ih je malkice prozreo i na vreme stao na loptu. Umesto da ruši Vladu, poslao je, kaže, sms drugu Borisu da ga pita za junačko zdravlje Ahilove tetive i kad će negde zajedno na muziku?! Njemu se na izborima ne bi baš najbolje pisalo i zato je lepo packe prihvatio i uvažio, i neće čak ni da pravi skupštinsku sapunicu oko svoje smene. Ostaće u vlasti samo indirektno, podržavajući je iz poslaničke klupe, poput Čanka i Pastora; a odatle može da radi šta hoće, snoseći tek minimalne posledice za propuste Vlade. Pritom, što da ne, može i relaksirano da prži gitaru u toj svojoj famoznoj muzičkoj sobi u novom stanu. Dakle, ne može bolje, naročito u, po svemu sudeći, predizbornoj godini.

A Mlađin drug Boris bi sad najradije iz kože iskočio da može. Jeste Dinkić tolike preveslao, ali NJEGA?! E pa nećemo tako! Naročito kada im izbori i dalje nesmanjeno trebaju. I zato nešto mislim da demokrate, posle prvobitnog šoka, i dalje računaju na Mlađinu imploziju. Jesu pristali da se smena preinači u ostavku koju će parlament samo konstatovati ali uopšte nije isključeno da nam predstoji dugo skupštinsko razvlačenje oko podrške Dinkićevoj i Kalanovićkinoj zameni, treniranje živaca dok nekome ne popusti petlja i ne dogori fitilj. A onda izbori, što pre - to bolje! I svi gube i svi dobijaju, neko više-neko manje, dok mi od kojih se očekujemo da im i ovaj put damo glas šlajfujemo u mestu; suštinski istom onom kao i pre tri godine...

I ko sad tu onda nosi magareće uši?

Alexa Grubeša

Krađa preko nepostojeće žice

2011-02-13T15:06:00.006+01:00

Pristup internetu ima više od polovine domaćinstava u Srbiji, kaže statistika, a bezmalo 70 odsto građana svakodnevno koristi blagodeti neta. Svako za namenu koja mu je najmilija, razume se, od četovanja do pornografije i tek ponekad, nešto malo u obrazovne i informativne svrhe. Kako god, neka ga svako koristi kako hoće! Međutim, zašto dolazi do izrazite disproporcije kada se broj deklarisanih korisnika uporedi sa brojem stvarnih, zvaničnih, onih koji za to plaćaju i pretplatu nekom od tridesetak licenciranih operatera u Srbiji? Jednostavno, dok jedni od internet opreme imaju kompjuter, iznajmljeni modem i mesečni račun od minimalno cca 1.300 dinara, drugi od opreme imaju leptop sa ugrađenim wireless resiverom i - KOMŠIJU!

O čemu se radi? Bežični internet je i dalje preskup ali u eri savremene tehnologije, kada praktično sve oko nas radi na struju, odsustvo žica i kablova je retka blagodet i sve se više ljudi odlučuje da svoj standardni adsl modem zameni wireless ruterom; praveći mali hot spot od sopstvenog životnog prostora. I milina jedna! Nema kablova koji sapliću noge a internet je i dalje tu. I to ne samo na matičnom desktop kompjuteru, već i na leptopu s kojim može slobodno da se cirkuliše po želji – u jedinu sobu gde je dozvoljeno pušenje, kupatilo, na terasu... Lično, ponekad volim da strip ili knjigu između dva povlačenja vode zamenim surfovanjem. Vremena je premalo i treba kombinovati...

Ali šta ako u sitnim životnim radostima koje ste namenili sebi požele da uživaju i vaše komšije? Naime, domet iole pristojnog signala sa wireless rutera nije veći od dvadesetak metara, na čije umanjenje dodatno utiču i pregrade poput zidova, plafona i podova ali i to može biti sasvim dovoljno da se signal, namerno ili ne, podeli s komšilukom. Naravno da svako ko ne želi da nešto što sam plaća džabe ustupa i nekom drugom može svoj bežični internet signal da zaštiti šifrom i tako onemogućiti ili makar otežati neovlašćene upade na “svoj posed” ali mnogi ljudi to ne rade. Zašto? Zapravo, niko se kod nas nije preterano potrudio da istraži ovaj fenomen. Jednostavno, mnogi nisu ni svesni da signal progresivno slabi proporcionalno povećanju broja nakačenih kompjutera, pogotovo ako se radi o nekom obimnijem skidanju sadržaja sa interneta, pa tome ne pridaju pažnju. Drugi nisu dovoljno upućeni u tehniku pa ni ne znaju kako da podese šifru, dok treće jednostavno nije briga.

Za to vreme, internet forumi su prepuni kuknjava zbog neovlašćenog korišćenja wireless signala i propratnih rasprava oko toga. Oni koji se žale zbog "krađe" nezaključanog signala uglavnom bivaju ismejani zbog svoje nesmotrenosti i drugi učesnici u diskusijama se logično pitaju očekuju li tom logikom da će i otključani bicikl ili automobil zateći na mestu gde su ga ostavili. Nažalost, naravno da neće jer je vreme viteških bajki odavno prošlo, a moral i poštenje su ustupili mesto logici potrošačkog društva da “ono što nije ničije, mora da je moje”. A opet, donekle opravdano, takvi ljudi strahuju šta bi se moglo desiti ako onaj ko se slobodno služi njihovim signalom downlouduje, recimo, dečju pornografiju i ako bi naša policija s tim u vezu dovela i onoga ko obezbeđuje logistiku – slobodan pristup wireless internetu. Kako posle opravdati sebe revnosnim momcima u plavom i razjasniti svoju neumešanost u prljave rabote pre nego što i sam budeš oplavljen? Jednostavno, zaključati signal na vreme! Istina, ni to ne pruža potpunu zaštitu jer ne postoji šifra koju hakeri ne mogu da provale a na internetu se čak mogu i skinuti uputstva i programi za tu namenu, ali onaj ko tako nešto ume može da napravi i kud i kamo veće i ozbiljnije probleme tuđim kompjuterima od sitne krađe wireless signala i takve dečje igre im, srećom, uopšte ne predstavljaju dovoljan izazov.

S druge strane, ima to i poneku svoju dobru stranu jer će mnogi koji su se slobodno kačili na tuđ signal, jednom kada vlasnik napokon zaključa svoj wireless ili se jednostavno odseli i počne da njime čašćava nekog drugog, nepovratno navučeni na ovu slatku beneficiju koja olakšava život verovatno i sami napokon uplatiti internet. I ko zna, možda će iz zahvalnosti prema onome ko im je omogućio bezbrižne godine i sami ostaviti slobodan, otključan signal... Ovo govorim iz ličnog iskustva jer sam upravo tako doplatio za wireless ruter, nakon što je neko u komšiluku prestao da bude darežljiv i primorao me na to. I verujte da se isplatilo! Pošteno plaćam i više ne rizikujem kočenje zbog vratolomija pri hvatanju slabašnog susednog signala. Naravno, Marfi je neumoljiv i signal se ubrzo nakon toga vratio?! Ali ne žalim se. U letnjim mesecima ponekad i dalje vidim komšinicu kako se na susednoj terasi muči kao nekada ja, loveći isti onaj slabašni signal... i samo se nasmejem...

U međuvremenu, oni koji svoj internet plaćaju i ovi drugi koji im ga kraduckaju ili se jednostavno posluže nečim što im je slobodno dostupno će nastaviti da žive u neraskidivoj simbiozi. Neki su čak imali dovoljno duha da od svega toga naprave dobar štos, te se tako jedna draga koleginica pre izvesnog vremena, odlazeći na školovanje u inostranstvo, na svom Facebook statusu ljubazno i kulturno zahvalila svom neznanom komšiji u čijem je otvorenom wireless signalu uživala prethodnih godina. Možda je ipak najdalje otišao nepoznati vlasnik wireless signala koji se može uhvatiti u blizini zgrade novosadskog “Dnevnika”. Frajer se uopšte nije trudio da zaključa svoju mrežu ali ju je zato duhovito nazvao "ZaštoKradeteTuđNet". Pa ko razume...

Alexa Grubeša

Otužna "realnost" umesto sive stvarnosti

2011-02-07T18:29:00.003+01:00

Malo je toga u čemu Srbi nemaju nesputanu zelju da prednjače i zamrljaju neki svoj autentični pečat, pa makar to neretko pravilo više štete nego koristi. Tako je i sa takozvanim "realiti" programima koji u Evropi kojoj, navodno, stremimo polako odlaze u penziju (ili u potpuno bizarnu perverziju jer je sve teže šokirati gledaoce), dok kod nas doživljavaju renesansu. Kao i mnogo toga drugog, i ovu treš kulturu smo očešali s debelim zakašnjenjem ali smo se u njoj, samo nama svojstveno, toliko pronašli da smo joj dali veštačko disanje i novi smisao života...

Pa da nadoknadimo propušteno! Realiti šou kao forma za popunu siromašne programske šeme nas je apsolutno preplavio i tamo gde je stala B92, koja nas je prva upoznala s voajerizmom "Velikog brata", nastavili su "Pink", "Prva", "Hepi"... pa čak i pretplatom blagosiljani Javni servis RTS. Taman što smo završili s borbeno-zavereničkim filipinskim igrama u “Servajveru” i beskrajno raspravljali da li je vece dno dna “Farma” ili oni među nama koji u njenom pasioniranom praćenju pronalaze iskreno zadovoljstvo, “obradovala” su nas dva nova “realitija”. Prvi su retko kome zanimljivi “Parovi”, šou čiji dosadni i već upareni učesnici samo jedu, piju i spavaju i koji je, reklo bi se, potpuni promašaj koji košta mnogo više nego što zarađuje. Izgleda da to uviđaju i organizatori, pa su ovih dana brže-bolje tamo uveli i prekaljenog skandal majstora, eks fudbalera Sašu Ćurčića koji je, raskinuvši prethodno sa devojkom, u vilu Laneta Gutovića ušao s plavušom za koju je odmah konstatovano da je alkoholičarka i koja je, ne gubeći vreme, već na prvoj žurci drugom muškarcu predložila analni seks na brzaka; negde u osami?! Drugi je “Dvor” na “Pinku”, samo naizgled umivena verzija “Farme” bez domaćih životinja i Miloša Bojanića ali sa dugom listom drugih konfliktnih VIP likova, poput Firčija i Maje Nikolić. Inače, navodno je u pitanju autorsko delo lično Željka Mitrovića, kome se posvetio čak i otrovan u bolničkom krevetu, da gledaoci slučajno ne ostanu uskraćeni za takav doprinos tv subkulturi.

Naravno da tu nije kraj i u narednih 365 dana ćemo, prema planovima televizijskih producenata, moći da zaboravljamo svoje probleme i životne obaveze uz najmanje sedam, a vrlo moguće i više “realiti” programa, uključujući i još jednog “Velikog brata” na “Pinku”. Dokle? Verovatno još dugo jer je u pitanju odlična simbioza između potrebe vlasnika televizija da naprave relativno jeftin program koji popunjava veliko parče dnevne šeme i donosi dobru zaradu s jedne strane i opštenarodne potrebe da zaviri u tuđe sobe i krevete i da uživa u zlobi, podvalama i prostaklucima “zatočenih” ukućana koji, nakon što se opuste i zaborave na kamere, brzo pokažu širinu svoje “slovenske duše”. Tim bolje ako su u pitanju navodne “zvezde”, iako uglavnom na zalasku ili zapećku karijere jer svako ko je u zenitu može mnogo bolje da zaradi i promoviše se napolju. Ali svejedno, narod je zadovoljan i takvima i ništa lepše od uvida u intimu poznatih, koji nam tako nesebično pokazuju drugu stranu medalje zvane estrada!

Međutim, zna se šta je vrhunac i poenta svakog voajerizma i šta čeka svako ko je imao makar nekakvu predstavu o “Velikom bratu” i sličnim serijalima u drugim zemljama. Seks zapravo prodaje celu priču! U varijantama prikazanim u okolnim zemljama ga je itekako bilo, ponegde toliko da je upravo zbog toga šou i ukinut, poput orgija u Mađarskoj ili lezbejskih avantura u Bugarskoj, dok o raskalašnosti ukućana u Nemačkoj i nordijskim zemljama naši gledaoci mogu samo da sanjaju. Srpkinje se i dalje prave fine i patrijahalno vaspitane a Srbi i dalje čekaju i ako se uskoro nešto ne desi, interesovanje će itekako splasnuti. Nesumjivo svesni toga, kreatori “Dvora” su potencijalni seks skandal uvezli iz Slovenije u liku Urške Čepin koja je brzo napravila dar-mar petingujući sa svakim ko piški kroz prorez na gaćama! Ipak, iako Srbi vole da se busaju u prsa kao veliki i neodoljivi ljubavnici, veliko finale voajerizma nam i dalje izmiče. Pod uslovom da su uopšte spremni da nam ga prikažu...

Ako je za utehu, valjda ipak nismo najgori. U evrointegracijama naprednije komšije Hrvati su u “realiti” zamešateljstvo ušle pre nas ali su ga u međuvremenu i napustile. Po mnogima, prelomna tačka se dogodila kada je u tamošnjem “Velikom bratu” pobedio i kući pare poneo pripadnik romske zajednice. Dok su jedni u tome videli civilizacijski napredak glasačke mašine ili makar dobar marketinški trik na tom fonu, drugi se nisu libili da glasno kažu šta misle o tome. “Za Boga miloga, pa kaj ovo znači da pobjedi Ciganin?! Što je sljedeće, Srbin?!”. Ipak, posle par godina pauze, “VB” se ove sezone vraća i u komšiluk...

Stručnjaci nisu začuđeni i kažu da živimo u vremenu koje budi niske strasti, tako da je ljubav prema “realitijima” samo logična refleksija onoga što preživljavamo. Drugim rečima, zamena sive stvarnosti otužnom “realnošću”, u kojoj naši problemi postaju tuđi, a životi koje ćivimo, iako jednako besmisleni, makar na trenutak nisu tako prazni jer ako sve te prljave strane ličnosti poseduju i oni koji imaju sve, onda, valjda, ni mi nismo tako nenormalni kako nam se ponekad čini. Potpuno pogrešno, naravno i zapravo smo luđi nego ikad i samo još dodatno zatrovaniji smećem i beznađem koje nam se za doručak, ručak i večeru servira sa malih ekrana...
Aleksa Grubeša