“Tamo i nazad” je drugo ime za knjigu Hobit, ali tako se može nazvati i ovaj naš put do deteta. Kada vidiš dno, ili si blizu dna i nešto te opet baci u visine, kao bandži. Posle svega, da li je sve ovo imalo nekog smisla?
Nekako mi se uvek čini da se ništa ne dešava slučajno, pitanje je samo da li ćemo tu novonastalu situaciju uspeti da iskoristimo (i ostanemo koliko-toliko normalni) i nađemo smisao i u nečemu što apsolutno nije išlo u našu korist. Ili je bar tako delovalo u trenutku dešavanja.

Prevremeno rođena beba se razlikuje po mnogo čemu. Ona se borila za goli opstanak od samog trenutka (prevremnog) rađanja. Proživljavala je nešto što najveći broj beba neće (srećom) nikad. Kao i njeni roditelji – kako se oni osećaju i koliko strepe znaju samo roditelji koji su bili u istoj situaciji! I niko drugi.
Bebama nikad dosta topline, nežnosti, maženja, dodira, ušuškavanja u toplu maminu ili tatinu ruku i nuškanja u mamine grudi. U toku prvih meseci ona je usamljena, daleko od mame, naučena da se sama igra i uspava u sterilnim uslovima inkubatora, uz sve one iscrpljujuće kontrole i testove, kojih ima mnooogo.

Mnoge stvari koje se kasnije (ne)preporučuju kod beba rođenih u terminu, ovde su drugačije: nije dobro da beba plače, poželjno je da povremeno spava sa roditeljima, kao i da sisa kada god hoće i koliko hoće. Ovde “satnice” ne postoje. Čak može i da se uspava u toku sisanja, zajedno sa mamom. Ne možete razmaziti prevremeno rođenu bebu.
U svemu uvek ima i pozitivnih stvari, pa tako i ovde – ta deca su obično dosta samostalnija, psihički jača i pozitivnija od svojih vršnjaka rođenih u terminu. Što se nekako i uklapa u celu ovu priču. Čak je i mamino mleko jače i u sebi sadrži stvari koje se ne nalaze u mleku od majki koje su bebe rodile u terminu. Priroda sve balansira.

U svakom slučaju, mnogo možemo naučiti o životu gledajući ove majušne borce kako ne odustaju i bore se za svaki atom života, kakva god da je situacija. Često pomišljam da ima više pozitivne energije u biću od 590 grama, nego u 2 tone odraslih, prosečnih ljudi. I koliko god vam se čini da ih aparati drže u životu, situacija je zapravo drugačija: aparati i doktori im pomažu, jer prava borba se odvija u njima, ostali samo mogu da ih prate i poguraju da uspešno stignu do cilja. To nipošto ne umanjuje trud, znanje i zalaganje lekara, koji su, što se Instituta kod nas tiče – vrhunski!

Naša malena-velika devojčica ima 2 kilograma i prešla je u krevetić. Pravo je živahno i umiljato stvorenje, ali već pokazuje i svoju ovnovsku narav i “fazone”, jer tačno zna šta hoće i koliko hoće.

I sad, zašto sam ja u naslovu spominjao pelene?

Pa… kako se to radi? Da ne ispadnem smotan kada mi ćerkica stigne kući? :shy:

Napisao Ivan Jekić

Budući da je Banka prilično mlada, kao i da je osnovana pri Institutu za neonatologiju, mleko koje se u njoj prikuplja prevashodno ide ugroženim i prevremeno rođenim bebama, što dodatno uvećava njen značaj.

Porodilište i mleko

Najvredniji savet koji sam od iskusnih mama mogla da dobijem nakon porođaja bio je: Nikako ne dopusti da ti prekidaju mleko! Iskreno, zbog vandrendne situacije mleku se nisam ni nadala i bila sam prilično zbunjena i iznenađena kada je krenulo. S te strane od medicinskih sestara nisam dobila niti pomoć, niti razumevanje, već samo predlog da mi daju nešto što će prekinuti mleko, jer moje bebe nisu uz mene i zbog opasnosti od mastitisa i drugih komplikacija sa grudima. Valjda nisu računali da bi moje mleko ikada ikome moglo biti korisno, a neki drugi predlog, kao održavanje mleka i praktičnu pomoć oko njega, nisu za mene imali. Sva sreća što ih nisam poslušala! Kupila sam pumpicu i bila uporna. Kap po kap, krenulo je.

Neonatologija i mleko

Ginekologija i neonatologija, iako vrlo srodne, u mnogim stvarima se razilaze. Ginekologija se bavi pre svega majkom, a neonatologija pre svega bebom. Zato u porodilištu uglavnom vlada mišljenje da mleko u ovakvim okolnostima valja prekinuti, dok neonatolozi na mleko gledaju kao na najveće blago. Ja sam na strani ovih drugih.

Da bi neka majka mogla da donira svoje mleko, uz ostale uslove, potrebno je i da odradi neke analize krvi. Prvih dana zbog iscrpljenosti od cele situacije koja je prethodila porođaju, od samog porođaja, kao i od šoka koji je usedio nakon njega, neko vreme sam se iz petnih žila trudila samo da zadržim mleko. Tako su me savetovali i na Neonatologiji, govoreći da za donošenje ima još vremena, situacija je i dalje bila vrlo kritična za našu bebu. A onda su mi jednog dana rekli da uradim analize i da počnem da donosim mleko, što sam ja sa radošću prihvatila. Konačno mogu nešto i ja da uradim kako bih pomogla našoj devojčici!

Ja sam ponosni donor

Kao i sve na Institutu, i svim poslovima oko mleka pristupa se sa najvećom mogućom pažnjom i ljubavlju. Nakon obavljenih analiza, majke dobijaju potrebne informacije o izmlazavanju, sterilizaciji opreme, nezi grudi, čuvanju i donošenju mleka, kao i potrebnu opremu – termo torbicu, flašice, sapun i sredstvo za dezinfekciju, izmlazavalice… Takođe, svaka žena prođe mini obuku oko izmlazavanja, tako da mleko koje ona donese bude uvek ispravno.

Mleko na Institut odnosim svakog dana, između 12 i 14 h, kada su i posete bebama. Prikupljanje mleka može biti malo naporno, jer proces oko dezinfekcije i sterilizacije mora da se obavlja pažljivo i sa strpljenjem, i na svaka 3 sata, ali cilj koji ceo taj postupak prati je tako velik, da mi ništa ne pada teško.

Dok ja još uvek nisam donosila mleko, u najgorim trenucima, naša devojčica jela je mleko neke majke-donorke, kao što i sada moje preostalo mleko, koje Sunčica ne pojede, ide ugroženim bebama, čije majke nemaju mleko. Divan je osećaj znati da nekome možeš pomoći, a onim malenim borcima koji tamo leže mlekce je neprocenjivo u njihovoj borbi. Svakodnevno na Institut stigne oko 14 l, što je odlično, ali i dalje nedovoljno da se podmire sve potrebe.

Zato, drage žene, ne rasipajte svoje blago. Ukoliko vam okolnosti i zdravlje to dopuštaju, čuvajte mleko. A ako imate i viška, dajte onima čiji život umnogome od toga zavisi – dajte bebicama pred kojima kao najveći cilj stoji život.

Ukoliko vam mogu pomoći oko bilo kojih informacija, slobodno me pitajte, biće mi drago da odgovorim ako umem.

Podržite akciju otvaranja prve banke humanog mleka u Srbiji.

Potražite više informacija o Banci mleka.

Običnim jezikom govoreći, to je Bolnica za bebe, nešto o čemu nisam nikada razmišljala. U stvari, do skoro nisam znala ni da  postoji. Bebe se srećom uvek povezuju samo sa najlepšim stvarima, i bolnica svakako nije najbolji način da se započne život. Ali nekad i tako mora i jako su bitni uslovi u kojima se takva nega ostvaruje. Koliko je samo ljubavi, entuzijazma, humanosti i znanja iza tih zidova! Koliko velikih, VELIKIH ljudi! Naviknuti i zaslepljeni ljudima koji svoje živote grade na tako beznačajnim i iskvarenim vrednostima, i ne znamo koliko je onih koji svoje živote vode tiho i neprimetno, ulažući i uvećavajući svoje energiju u plemenite ciljeve, pomažući u borbi za život. Institut za neonatologiju ima u sebi prave ljude koji ga vode i održavaju. Ono što je nama posebno važno, ulivaju poverenje. To je jedna od retkih takvih zdravstvenih institucija kod nas. Dokaz da se sve može kada se hoće, da se i voljom mogu stvoriti uslovi. Velika naša vrednost. Pravi biser.

A to je i poprište igara živaca koje se u roditeljima vode dokle god je njihovo dete tamo. Mešavina strepnje, iščekivanja, ljubavi, straha, nežnosti i svega onoga što iz njih proističe, začinjenih sa novim osećanjem roditeljstva, nešto je sa čim smo morali da naučimo da živimo, a posebno onda kada se nađemo tamo. Tako je teško pomiriti tako suprotna osećanja koja istovremeno žive zajedno – ljubav i strah! Svako nekako pronalazi svoj način, a moj se sastoji u veri – u veri u pozitivnu energiju koja nam pristiže, u doktore, u Sunčicinu snagu, u ljubav, i u ono što je iznad svega toga.

A Sunčica… ona je jedna divna devojčica, jedan maleni-veliki borac sa pogledom koji nas iz dana u dan kupuje. Ne znam šta bih pre napisala o njoj, jer bih mogla pisati do sutra, kao svaka majka sam očarana i ushićena, ali pesnice su mi i dalje čvrsto stegnute u navijanju da sve bude dobro. Da pobedi sve. Da nam lepo poraste i da je što pre držim u naručju. Da se sutra i njena sličica nađe na panou sa fotografijama bebica, sada velike dečice, koje su nekada ležale na Institutu. Da i njena priča bude srećna.

A kao bebica koja je rođena celih 103 dana pre termina, naš biser lepo napreduje, i pored svih problema koji se javljaju zbog nedovoljne zrelosti organizma. Do sada je uspela da dogura do skoro jednog kilograma. Krvarenje u glavici počelo je da se povlači. Počela je lepo da diše sama. Živahna je i lepo raspoložena. Sigurnim koracima polako ide napred. A mama i tata je svakodnevno maze, pevaju joj i bodre je. I jedva čekaju da im osunča i ugreje kuću svojim dolaskom.

A vama puno hvala što mislite na nas!

Opali nas tako kad se najmanje nadamo. Dva života su lupkala u meni te srede kada sam nasmejana i sređena, kao svaka srećna trudnica, krenula na redovni pregled. Sve se preokrenulo za svega par minuta, kada me je strogi i oštar doktorev glas trgao iz idile, govoreći mi da sam otvorena 2 prsta i da hitno moram biti primljena u bolnicu. Nisam se još ni obukla, a sve je sređeno i objašnjeno i sve je bilo spremno za moj prijem u Gradsku bolnicu na Zvezdari. Ne samo što sam krenula da se otvaram, već je grlić bio stanjen, ili u prevodu – porođaj je počeo. Moja trudnoća bila je stara tek 25 nedelja. Ja nisam osećala ništa, nikakvu nelagodu, nikakve bolove.

Sva sreća pa nas je Priroda obdarila velikim mogućnostima i snagom kakve nismo ni svesni. Svaki dan je bio dragocen za moju trudnoću i moje bebe, a i za mene. Svaki dobijeni dan značio je i veću šansu da sve prođe što bolje. U mojoj glavi to je značilo da će biti sve ok, ali zapravo niko me nije spremio za nastavak i za sve ono što nosi prevremeni porođaj blizanaca. Pet dana provela sam na jakim infuzijama, sa svim onim lošim efektima koji su na mene imali lekovi za zaustavljanje porođaja, nisam nijednom ustala iz kreveta, nisam smela. Neću da se prisećam, ali to je sve sa sobom nosilo i nespavanje i neručkanje, uz sav strah, pritisak i iščekivanje. I brigu za one koji me vole i koji su uz mene. Saznala sam ko su mi pravi prijatelji, saznala sam koliko ljudska reč ume da bude jaka i koliko energije čovek u sebi krije, i ružne i lepe, i nazadne i napredne. Za neke mi se čini da nikada neću umeti dovoljno da im se zahvalim.

Izdržala sam do ponedeljka. Negde duboko u sebi znala sam da neće tako moći doveka, jer je sve postalo nalik mučenju, a zatvarala se nisam. Porođaj mi je bio sve bliži. A bebe tako male. Samo sam u glavi sebi ponavljala da moram da izdržim, da moram da verujem svom doktoru da ja to mogu, da ću sve pregurati, da će se sve lepo završiti. Više razloge svega ovoga nisam tražila, jer sam u međuvremenu shvatila da postoje neobjašnjive stvari, one na koje mi ne utičemo, za koje nismo mi odgovorni i koje su jednostavno, iz nekog razloga, bile namenjene nama. Zašto, vreme će pokazati.  A možda i neće.

Posle svega moram priznati da sam ja jedan medicinski fenomen. Dok sam sišla sa odeljenja za visokorizične trunoće i obavila sve što spada u pripremu za porođaj, otvorila sam se još za 5 prstiju. Tek sam tada videla da je proleće stiglo (iako sam ga po mirisu koji mi je svih tih dana ulazio kroz prozor osećala), da drveće cveta i da sunce sija zlatnom bojom. Koliko se sećam, bilo je oko 5 sati poslepodne, moje omiljeno prolećno vreme. Mazila sam svoj veliki stomačić i govorila bebicama da će sve biti u redu, da ćemo se uskoro upoznati i da mama zna da na ovakav dan može samo nešto lepo da se desi.

Porođaj je prošao brzo i pokazao mi da to nije ništa strašno. Posebno što sam prave bolove osetila kada je sve već uveliko počelo. Sve se odvija brzo, nabijeno je adrenalinom i jakim emocijama, nema tu puno mesta za razmišljanje. I sve je tako prirodno, a Priroda je sve rešila u našu korist, uglavnom. Iako nam je to ponekad teško da shvatimo. Rodila sam devojčicu i dečaka, Palčicu i Biberčeta od po 750 gr i 850 gr. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatila da je sve prošlo, kad su mi doktor i sestre čestitali, kad sam dobila narukvicu sa bebljim podacima, a devojčica je bila posebno iznenađenje, jer smo sve vreme bili ubeđeni da nosim dva dečaka! Ščepala sam telefon i čula se sa mnogima, morala sam da podelim svoje emocije, prosto su se prosipale iz mene. Završilo se sve ružno, svi napori i sav trud se isplatio, sve muke prošle, postala sam mama! Nisam bila svesna da je za neke stvari to bio samo početak.

Dečak Saša preminuo je nakon nepuna dva dana na Institutu za neonatologiju. Bio je jači, krupniji, dobio je veće ocene i to niko nije očekivao, mada su nas doktori na sve pripremali, jer su bebe rođene jako male. Nije odoleo jakoj infekciji koja ga je napala.

Nakon par sati od ovog saznanja u suzama, slaba i fizički i emotivno, izašla sam iz porodilišta, moj novi nagon me je vukao u Institut da vidim našu devojčicu, Sunčicu, kako joj je tata dao ime, jer je rođena u predivan dan. Ovo je bio najgori trenutak za mene. Još uvek se nisam oporavila od porođaja, izašla sam u spoljni svet koji je za mene sada bio sasvim nov, izašla sam držeći samo muža pod ruku, bez one slike iz moje mašte – sa nosiljkicama u kojima se smeškaju dve male, rumene, vesele bebe. Teško mi je bilo da vidim i svoje roditelje, i Ivana. Plašila sam se u oči da ih pogledam, jer pored svoje, nisam mogla da podnesem i njihovu tugu i sav strah kroz koji su prošli prethodnih dana. Za nedelju dana se tako mnogo stvari promenilo – od šetnje svog stomačeta po keju došla sam do mlade mame koja je jedno dete sahranila, a za drugo lekari nemaju dobre prognoze.

Videla sam našu Sunčicu i nisam izdržala da je gledam ni pet minuta. Tako je malena, krhka, tako je nežna i tako hrabra. A ja se tako plašim svega.

Prošlo je od tada nepunih deset dana. Naša Sunčica se bori lavovski, a mi imamo podršku sa svih strana, ogromna količina ljubavi i pozitivne energije upućena nam je, a mi je prenosimo dalje, našoj devojčici. Svakodnevno idemo kod naše malene, a ja sve svoje strepnje, nesigurnosti i strahove ostavljam u hodniku, a za nju donosim puno lepih reči, tepanja, pesmica i ogromnu ljubav. I tata sa mnom. Osim vere da će sve biti dobro, šta nam drugo sada preostaje, kada ni doktori još uvek nemaju konkretne dokaze da će sve biti dobro?

Medicina je jedno, a čovek je drugo, mada se često to dvoje ukršta i dolazi u međusobni dodir. Verujemo u medicinu i njenu neizmernu pomoć. Ali verujemo i u snagu našeg Sunca, naše malene devojčice. Neprestano u mislima teramo te ružne posledice krvarenja iz njene glavice i molimo se da se ona što pre oporavi. Korak po korak. Svaki dan je jako vredan.

I moramo dalje. Zbog sebe, zbog nas dvoje, zbog Sunčice, zbog naše buduće dece. Zbog budućnosti. Srećne i ružičaste. Molite se i verujte sa nama, mnogo će nam značiti. Hvala.

Kad god mi zafali neka suknjica, haljinica ili džemperak, svratim u jednu radnjicu u svom kraju koja drži Kooi trikotažu. Pored toga što se lepo održava, njihova odeća je interesantnog dizajna, veselih boja i odličnog kvaliteta. Cene su svakako mnogo niže od slične robe koju možete kupiti u najvećim tržnim centrima, a koje imaju vrlo prepoznatljive etikete. Pored ove, ima još mnogo domaćih proizvođača ne manje vredne končane odeće, a trenutno mogu da se setim samo one pod nazivom Just for you, vrlo lepih, modernih krojeva, sa kojima sam izgurala prve, zimske mesece trudnoće. A ima ih još toliko!

Pošto je kod nas trenutno aktuelno zavirivanje u stvarčice za bebe, došli smo do zaključka da kupiti osnovne stvari za bebu i ne mora biti tako skupo koliko smo mislili. Mlade mame sa svih strana hvale bebi odeću MiloMalo, a za njima ne zaostaje ni Alisa. Pogledala, uporedila i uverila se i sama. Naš pamuk i izrada ni po čemu ne zaostaju, osim što se često nalaze na malo zabačenijim policama, pa morate da prođete kroz hrpu sličnih proizvoda koji su platili svoju reklamu da biste do njih došli. A u svom kraju nedavno sam otkrila i Sneguljicu, porodičnu radionicu koja stvara čitav jedan šareni i mekani bebi-svet. Tu je i nezamenljivi Beluga jastuk, idealan za trudnice i dojilje, ali i za muževe!

I što se klope tiče, imamo svoje favorite. Nigde u inostranstvu nisam pila sokove poput naših, pa ni onda kada smo za njih morali da izdvojimo više para. Kada kažem sok, ne mislim na slatkalade u kojima pijete obojeni šećer koji loše imitira neko voće, već na prave, kvalitetne, zdrave sokove, koji ne služe da se njima nalivate, nego okrepite, znajući da ste nešto valjano za sebe učinili. Mislim na Zdravo sokove, ali i na Nectar (Life Premium posebno), koji za svoju cenu nude odličan ukus i kvalitet. Negde tu su i proizvodi Bakina tajna, sa svojim neobičnim kombinacijama organskih sokova (između ostalih i zova, ruža, dunja…), ali i džemovima, slatkima i drugim đakonijama za dijabetičare. Ako ih ikada budete gledali na policama marketa, gvirnite i na nemačke proizvode iste namene do njih, zagledajte malo etikete, i videćete jasne razlike. O nekim drugim našim proizvodima, poput najpoznatijeg plazma keksa (kako kažu, najprodavaniji srpski proizvod), nezamenljive bonžite, muslija raznih vrsta, povrća u teglicama i čokolada… da ne pričamo.

Budući da je u toku sređivanje našeg malog gnezda, posvetili smo se i potrazi za nameštajem. I sama sam se prijatno iznenadila kada sam, umesto socijalnog nameštaja na kakav sam kao mala bila navikla da viđam, naišla da mnogo lepih modela u Simpu, Jasenu, Jugodrvu, Eurosalonu… Posebno su me oduševile dečije sobice Bambino iz Subotice, za koje sam mislila da moraju doći negde iz inostranstva. Drago mi je što mi se neke stare zablude (Samo nešto stransko može biti lepo i kvalitetno) ruše. Njihove sobice dokazuju da i kod nas ima proizdođača vrednih pažnje, i kupovine. A srećni smo i iz još jednog razloga – to sebi možemo da priuštimo.

A ima nas i u nekim neobičnim oblastima. Jedna od njih je i nautika, a od ove godine se možemo pohvaliti i originalnom domaćom proizvodnjom porodičnih jahti. U pitanju je Yastog, na kome u poslednje vreme vredno, ozbiljno i krajnje posvećeno radi uvežban tim naših znalaca. Želimo im puno sreće u projektu i puno njihovih plovila na našim rekama! Brod ćete premijerno moći da vidite na predstojećem Sajmu nautike u Beogradu (od 25.-28. marta).

Ima još toliko stvari koje bih navela, među kojima je Mizan, marka veselog pamučnog veša koji trpi svašta, domaće pidžamice, spavaćice, čarapice, pa i kozmetika, dekoracija, unikati… Ne mogu ih sve ni nabrojati, ali nije to samo do mene, već i zbog njih. Moja zamerka mnogim našim firmama je loša prezentacija ili, još gore, nepostojanje iste, zbog koje ih je često teško pronaći, posebno kada se zna da se danas ne biraju sredstva da se drugima nametne i upadne im u oči. Pa i sada mnoge od njih nisam mogla da preporučim, jer ih onlajn ne možete videti, a bolju predstavu uz moje utiske biste stekli samo kada biste videli o čemu pričam. Ipak, ako se upustite u tu malu avanturu da ponekad odlutate i na neka ne tako ustaljena mesta za kupovinu, možda ćete se iznenaditi na koliko stvari za sebe možete naići. Vredi probati.

Dobra vest je što je očigledno mnogo stavki u našoj okolini koje bi nam mogle ulepšati život, učiniti ga zdravijim, a pri tom nam sačuvale novčanik. O onoj drugoj, političko-društveno-ekonomskoj strani, po kojoj na ovaj način pomažemo i našoj zemlji (pa u krajnjoj liniji i nama samima) da stanemo na noge, da ne govorim. Takvog patriotizma ne bi trebalo da se stidimo, zar ne?

U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

Šta to nudi Ubuntu što nema Windows?

Slobodu izbora i sigurnost, pre svega. Ovde nećete morati da se pitate “Koji aktivator je dobar? Koje šifre rade i nisu na crnoj listi? Želeo sam da budem legalan, ali zašto je Windows tako papreno skup? Koji antivirus da uzmem? Kako da se očistim od trojanaca, msn napada, špijuna i drugih štetočina? Zašto mi Windows sporije radi nego ranije? Kako da se oslobodim nepotrebnih programa?” Linux je besplatan, potpuno legalan, otvorenog pristupa. U stvari, ono što mi zovemo “linux” je u stvari kičma sistema (tzv. kernel), a ne sam operativni sistem. U linux svetu, operativni sistem se zove linux distribucija ili samo distro. Ima ih jako puno i u odnosu na Windows, međusobno se veoma razlikuju u izgledu i načinu rada, bez obzira što svaki od njih koristi isti kernel. Trenutno najpoznatija distribucija je Ubuntu. Njegova filozofija je korišćenje potpuno slobodnog i besplatnog softvera, jednostavnost upotrebe i upotreba najnovijih tehnologija. Iza Ubuntu-a stoji kompanija Canonical koja podržava i finansira njegov razvoj. Ubuntu, kao i ostali linux sistemi, ne mogu dobiti viruse, trojance, niti klasično đubre koje se taloži u svakoj Windows mašini, bar ne kod klasičnog, tzv. desktop-korisnika. Jedan od razloga je korišćenje potpuno drugačijeg i jačeg sistema organizacije i zaštite podataka (Unix-like), kao i podatak da se ne koristi toliko masovno kao Windows (ima nečega jako lepog u alternativi!). Po strukturi i zaštiti Linux je dosta sličniji načinu rada koji koristi Apple Macintosh (OS X), nego Prozorima. Google je svoj Chrome OS bazirao na Linuxu.

Sama instalacija Ubuntua zauzima jedan jedini CD, na kome se nalaze svi programi koji vam mogu odmah zatrebati – za veb, mejl, mesindžer, office paket, obrada i pregled fotografija, igrice, puštanje muzike i videa, cd/dvd rezač, itd. Sve ostalo što vam padne na pamet se može skinuti preko posebnog centra koji održava sve aplikacije. Bukvalno sve se može promeniti i prilagoditi korisniku. Linux aplikacije rade ono čemu su namenjene, nisu napumpane đubretom i prevelikim šarenilom. Zato ceo operativni sistem sa svim aplikacijama zauzima oko 2-3 gigabajta na hard disku, što je delić onoga koliko Windows traži, a Ubuntu generalno nije zahtevan za hardverom. Ovo znači da vaš stariji kompjuter ili laptop lako može povratiti stari sjaj.

Druga lepa stvar je što Ubuntu možete probati bez prethodne instalacije u tzv. Live CD režimu. Tako možete proveriti da li je sav hardver podržan, kao i da pogledate rad svih aplikacija i upoznate se sa okruženjem.

Radno okruženje

Za razliku od Windowsa kod koga je grafički interfejs (Vista i W7 koriste aero) u tesnoj vezi sa samim sistemom, kod Linuxa oni funkcionišu nezavisno. U mogućnosti ste da relativno lako promenite celokupno grafičko okruženje, a da opet radite u istom sistemu. Tako recimo možete instalirati KDE ako volite šareniš i želite da vas okruženje podseća na Windows. Ako koristite stariji hardver tu je XFCE, ultralaki i brzi interfejs koji će poleteti i na veoma slabim mašinama. Po difoltu, Ubuntu se isporučuje sa GNOME okruženjem, koje se odlikuje minimalizmom i podseća na Apple-ov OS X (ujedno i moj favorit). Nezavisno od okruženja, podržane su i najnovije tehnologije koje omogućavaju animaciju, efekte, senčenje, savijanje, providnost i td. svih prozora i panela.
Treba reći da svaki od ovih okruženja ima svoje aplikacije i da menjanjem okruženja menjate i njih. Većina uslužnih programa koje dobijete nakon instalacije potiče iz odabranog grafičkog okruženja (npr. muzički i video plejeri, igrice, mejl programi, itd.), pa i to treba uzeti u obzir.

Šta bi još trebalo da znam pre instalacije?

Ubuntu slobodan softver i uslove korišćenja prihvata doslovno i nakon što tek instalirate OS začudiće vas što neće moći da puštate MP3 muziku, pojedine video formate, pa čak ni regularan DVD film! U čemu je štos? Sve su to zaštićeni i zatvoreni formati sa relativno striktnim uslovima korišćenja i patentom (iako niko od običnih ljudi ne mari za te stvari danas, one, zapravo, stvarno postoje). To se kosi sa idejom otvorenog i slobodnog koda. Na sreću, sa par klika mišem automatski možete instalirati “restriktivni” paket koji će vam omogućiti da puštate sve te zatvorene formate. Moja topla preporuka je i neprevaziđeni VLC plejer koji pušta skoro sve što postoji od video formata.

Druga stvar je način rada. Tu će vam definitivno biti potrebno privikavanje. Sve što ikada budete radili kao korisnik u Linuxu, od podešavanja programa do kreiranja dokumenata, sve će se snimati u vaš lični home folder, koji je baza za sve što je vaše. Svi ostali korisnici će imati sopstveni home folder i niko od vas ne može da menja ili pristupa podacima iz tuđeg home foldera, osim ako nije dogovoreno drugačije. Ostali direktorijumi koji su bitni za funkcionisanje celog operativnog sistema su zabranjeni za sve korisnike, osim za administratora i ne možete menjati sadržaj bez prethodne autorizacije i privilegija. Ovo je ujedno i jedna od ključnih stvari za zaštitu vaše mašine i operativnog sistema od napada sa strane. Sa druge strane, home folder omogućava lak prenos podataka prilikom raznih apgrejdova. Naime, dovoljno je da sačuvate taj folder i prilikom sledeće instalacije operativnog sistema imaćete sva podešavanja od programa koje ste imali instalirane ranije, kao i sva vaša dokumenta.

Za razliku od Windows-a gde se apsolutno sve obavlja preko ikonica i prozora, Linuxu je najbitnija konzola. To je nešto nalik na Command prompt ili DOS, ako ih se sećate? Glavne stvari koje možete saznati i srediti na sistemu se rade preko konzole. Ovo je velika mana i vrlina Linuxa! Sa jedne strane, korišćenje konzole znatno otežava rad novajlijama i običnim korisnicima, jer zahteva predznanje i poznavanje komandi. Sa druge strane, nema lakšeg i bržeg načina da se reši problem ili izvrše naredbe. Ovo ujedno daje veliku fleksibilnost i punu kontrolu nad celim sistemom. Pre ili kasnije se morate upoznati sa radom u konzoli ako želite sami da podešavate hardver, operativni sistem ili rešite neki ozbiljniji problem. Ovaj priručnik vam može olakšati u snalaženju sa komandama.

Nažalost, podrška velikih kuća kao što je npr. Adobe je izostala. Tako postoje samo neki najosnovniji paketi za Linux, dok se Photoshop, Illustrator, Indesign, Dreamweaver aplikacije ne mogu koristiti. Barem, nisu mogli do skora… a onda je na scenu nastupila – Virtualizacija!

Windows u gostima!

Iako emulacija Windows okruženja u Linuxu postoji već odavno, ona nije dala zadovoljavajuće rezultate. Mnogi programi nisu radili, a oni koji jesu, bili su spori ili bagoviti – čast izuzecima, naravno. Srećom, jačanje hardvera je omogućilo pojavu programa koji rade virtualizaciju. To je mogućnost da u nekom postojećem operativnom sistemu regularno instalirate drugi operativni sistem u virtualnom režimu. Taj operativni-sistem-u-gostima ne zna da je virtualan i da staje u samo jedan jedini fajl. Rad u virtualno-instaliranom OSu je potpuno isti kao i u normalnom. Iako su ovo još uvek počeci u eri virtualizacije, oni su već sasvim dovoljni da bez ikakvih problema možete instalirati, upotrebljavati i raditi u programima koji zahtevaju Prozore! Tako recimo, Photoshop CS4 savršeno radi u Visti x64 koja se pokreće u Ubuntu Linuxu! I ne samo Photoshop, nego bilo koji drugi Windows program. Jedina mana je što ovo zahteva više memorije i nešto jači procesor, ali pretpostavljam da će u budućnosti to biti sve manje važno. Moja preporuka je program VirtualBox.

Zaključak

Ako ste pročitali ovaj članak do kraja znači da sam vas ipak malo zagolicao. Ništa vas neće koštati da Ubuntu probate u Live CD režimu. Taman se možete upoznati sa njim, prošarati internetom i videti kako rade programi. Možda se nećete odmah snaći ili će vam sve biti čudno, ali to je normalno. Koliko god vas podsećao na Windows, on je bitno različit po svemu. Mislim da se trud i upoznavanje isplate na duže staze. Imaćete osećaj da kompjuter radi za vas i da to nije ništa strašno, a tu će biti i olakšanje što nećete morati da razmišljate o nekim upadima, virusima, trojancima i čišćenju sistema od otpadaka raznih vrsta. Možda smešno zvuči, ali hard disk u Linuxu radi mnogo tiše (zapravo, jedva da se čuje) – nema tog vršljanja u pozadini. Nema ni traženja šifri po sumnjivim sajtovima, krekovanja i registracije programa – ako ste legalista, uštedećete gomilu novaca. Gde god da zapnete preko gugla možete izbunariti odgovor na skoro svako vaše pitanje. Linux zajednica je ogromna (imate i srpski ogranak), forumi i grupe vam mogu pomoći da otklonite svaki problem, a tu je i velika dokumentacija za razna podešavanja!

Što se mene tiče, stvar je rešena. Ja odavde ne mrdam. Ubuntu je sve bolji. Napredak je očigledan, a rad na kompjuteru je zabavan. Ne bih da mi Windows kvari taj užitak – koristim ga samo kao gosta. A svakog gosta 3 dana dosta.

napisao Ivan Jekić

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.

Moja stalna boljka, ona koja je tim veća što je modernija, oduvek je bila prevelika ambicija. Ne ona ambicija koja gazi po drugima, koja halapljivo hrli da uzme nešto što ne znam ni čemu će mi, osim da ojača moju iluziju da sam moćna, već ona vrsta ambicije čije neostvarenje donosi frustraciju. Najbolje je reći, ona vrsta ambicije koja vodi precenjivanju; u prevodu – zacrtam mnogo toga, ali ne mogu uvek to da ostvarim, ili mogu, ali sa izvesnim žrtvama koje nisam želela i posle ne znam kako to da nadoknadim.

Bebe su me naučile da to ne ide baš tako. Da, istina, ima perioda kada aktivan dan traje 20 sati,  ispunjen je i organizovan “na sat”, baš onako kako to nalažu savremeni rokovnici, perioda u kojima mama može sve, i sve to može sama. Kada je sve brzo, efikasno i kada se za mamu sa pravom može reći da je sposobna ženska. (Mada, mamu sve više boli uvo za to kako nešto izgleda i kakav utisak ostavlja! To je još jedna od lepih promena.)

A ima i dana kada mama mora da leži, jer je tako čika doktor rekao, a sve zbog njene i bebeće sigurnosti. Ima dana kada mama ne stigne, niti može da izgleda tip-top, pa ni blizu toga, kada su joj i najmanje šetnjice naporne jer joj se manta u glavi i muka joj je i kada kuća ne izgleda kao iz časopisa i ne miriše na lavandu. O da, mama je sve svesnija da su želje jedno, a mogućnosti drugo i da je uspešan samo onaj ko uspe da ih uskladi. A pre svega, kao ulaznica za prilagođavanje stoji tabla sa crvenim slovima: “Budi iskren prema sebi!”

Prihvatila sam tu igru. Prihvatila sam da nisam nadčovek, da su moje mogućnosti u datom trenutku takve kakve su, isto kao što sam prihvatila da ne samo što neću moći da vozim rolere do 5. meseca trudnoće (kao što sam mislila pre nego što sam zabebila), nego ih neću voziti uopšte sledećih godinu dana. Prihvatila sam da ne mogu uvek da odgovorim na nečiji poziv za susret, a možda će viđanja svakako biti svedena na minimum tokom cele trudnoće, jer mi je mirna savest prema sebi i svom okruglom stomaku mnogo bitnija od tih malih, slatkih zadovoljstava za koja će biti vremena. Naučila sam i pravo značenje prioriteta – nisu prioriteti ono što PRVO moraš da uradiš za jedan dan (a za tim i još gomilu drugih sitnica), već su i JEDINO što možeš da uradiš, dok sve ostalo ostavljaš po strani, dok na to ne dođe red, makar to bilo za nedelju dana. Isto kao što sam shvatila da stepenice fakulteta nisu uvek iste dužine (sada su ogromne), kao ni vreme potrebno za spavanje (sada to više nije 5 sati, već 10).

Prilagođavanje je ovde ključno, ta čarobna reč koju sam do sada poznavala uglavnom teorijski. Prilagođavanje novim okolnostima, novim malim ljudima i njihovim potrebama, novim životnim okolnostima, prilagođavanje novom telu i novim osećanjima. Sve se to uči, a ja do sada nisam imala dovoljno nadahnjujućeg učitelja, niti dovoljno strogog. Bebe su me naučile da postoji i reč: “Ne”, da nimalo nije stašno izreći je i da ona nije isto što i prihvatanje poraza. Ovo prilagođavanje ne važi samo za ambicije, već i za brzopletost, nerviranje, dizanje nosa i tako dalje… svako je u nečemu specifičan, pa će u skladu sa tim i otkriti gde se najviše kriju promene.

Ima tu još mnogo lekcija, spisak je povelik i stalno se dopunjava novim stavkama kako trudnoća napreduje. Možda nekim trudnicama-takmičarkama (O da, čak i ovde ima takmičenja! Rekla bih da je to ona loša vrsta ambicije) to predstavlja negativnu stranu trudnoće, onu mučnu, “kad pošašave”, ali za mene je to prijatna novina i prava blagodet. A iskreno se nadam da sada naučene lekcije neću zaboraviti i da ću ih u potpunosti sprovesti u delo, tj. da će neke promene biti trajne. U tom smislu, već počinjem da se osećam mnogo bolje!

Želim vam da nikada ne prestanete da želite. Da čuvate svoje zdravlje kako biste ostvarili ono što vam je najvažnije. Da volite. Da stvarate. Da ne prestajete da verujete da je ono što vas čini srećnim nepogrešivo prava stvar. Želim vam da stalno rastete, da se puno smejete i da nikada ne izgubite iz vida da je ovaj svet jedno lepo mesto. I da svojim zalaganjem drugima date razloga da veruju u isto to!

Milica, Ivan, njihova dva cvetića, Štucko i Pipi žele vam srećnu, ispunjenu i uspešnu Novu 2010. godinu!