U stvari, ja stvarno mislim da je za mnoge stvari u ovom svetu vrag odneo šalu. Nešto što je nekad neko izumeo iz najbolje moguće namere, radi prosvećenosti ljudi ili zabave, okrenulo se u svoju suprotnost i u izvor svih mogućih pošasti. Mislim na medije u svakom njihovom obliku. Takođe, ne razumem današnji sistem vrednosti, ako tako nešto uopšte i postoji. Do skora sam možda mislila da su i najegoističnijem biću najbitnija svoja leđa, ali ni u to više nisam sigurna. Ljudi uništavaju planetu, a ne znam kako njihovo zdravlje i život sutra mogu sačuvati uglačani automobili, plastična spoljašnjost tela, šljokice na odelima, predimenzionirani hajtek pansioni i tanka autocad drvca u strogo kontrolisanoj ograničenoj baštici na daljinski upravljač. Isto tako mi nije jasno kako se dvoje može voleti ako se ne viđaju i ne dodiruju, niti kako deca mogu da rastu u iluziji da imaju roditelje, ako od njih dobijaju jedino stan i hranu. Isto kao što mi ne ide u glavu koliko je danas humanost zloupotrebljena.

Ipak, gde smo tu mi, sa svojim malim, jednostavnim životima i, nadam se još uvek, skromnim, ljudskim potrebama? Ne sećam se odakle mi ta pričica, ali ona ide otprilike ovako: Čovek stoji pred slikom i pomno je zagleda. Vidi svaki delić platna, svaki česticu boje, analizira sliku deo po deo i ulazi u samu njenu srž. I pored svega, pravi smisao slike pronalazi tek kada se odmakne i sliku sagleda u celini, tek tada je doživljava na pravi način i tek tada u njoj uživa.

Imala sam tu pričicu na umu kada sam razmišljala o svim nepravilnostima koje nas okružuju. Kada se od svega odmakneš, kada shvatiš da ti malo šta možeš kontrolisati na duže staze, okrećeš se sebi, onome što ti je u životu najbitnije. Kako onda sve izgleda jednostavno i lepršavo! I kako onda možeš da živiš i delaš kao Čovek!

Nego, nisu ovo teme za male bebe, i sada zvanično zatvaram vrata pred njima. Za bebine osetljive ušice i pametne, neiskvarene glavice su neke lepše stvari. Uostalom, svakom najviše prijaju nežne reči, vesele pričice, smeh i pesma. I da, zbog toga slobodno sebe mogu nazvati optimistom, jer verujem da će lepa reč i lepa emocija spasiti svet. A on koliko izdrži!

Mnogo bolje od mene će vam to ispričati Dejan Aleksić. Otkriće njegovih knjiga za decu (i one odrasle koji ponekad i priznaju da to jesu) spada u one skrivene svetle tačke naše stvarnosti. Na kućnim bebi čitalačkim časovima redovno učestvujemo u avanturama, poput onih iz Pustolovina jednog zrna kafe, putujemo sa vetrom Duvoljubom u potrazi za ljubavlju (Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu) i tražimo načina da zauzdamo Plavo (Devojčica i Plavo). A kao šlag na tortu (sa višnjom odozgo!) dolazi duhovita i maštovita zbirka pričica Muzika traži uši, nakon čijeg čitanja zaista možemo da nazremo rešenje za spasenje planete. Ili je to samo moj utisak, ali probajte i vi! U njoj možete svratiti u jedan iz lanaca restorana u ormanu kod gospodina moljca, a možete pomoći praznoj priči da se popuni i strašnom zmaju da se zaposli u priči za laku noć. Kod Dejana Aleksića je sve moguće, a posebno biti srećan!

A što se muzike tiče, okrenuli smo se klasicima, instrumentalnim, ali i dečjim. Na čelu tog raspevanog jata stoji Dragan Laković sa svojim hitovima na kojima smo svi mi odrastali. Za sada sve pesmice slušamo sa Ju Tjubeta, a jedva čekam da odemo do grada, posetimo stari PGP (ne pamtim kad sam poslednji put ušla tamo!) i kupimo CD sa dečjim pesmicama. Lepo je podsetiti se. I lepo je pevati! Hajdemo sad svi zajedno:

I moram vam priznati… naši mali dečaci, sada mladi pune 22 nedelje, uživaju! Znam, jer mi se svakog dana osmehuje stomak!

Šta to nudi Ubuntu što nema Windows?

Slobodu izbora i sigurnost, pre svega. Ovde nećete morati da se pitate “Koji aktivator je dobar? Koje šifre rade i nisu na crnoj listi? Želeo sam da budem legalan, ali zašto je Windows tako papreno skup? Koji antivirus da uzmem? Kako da se očistim od trojanaca, msn napada, špijuna i drugih štetočina? Zašto mi Windows sporije radi nego ranije? Kako da se oslobodim nepotrebnih programa?” Linux je besplatan, potpuno legalan, otvorenog pristupa. U stvari, ono što mi zovemo “linux” je u stvari kičma sistema (tzv. kernel), a ne sam operativni sistem. U linux svetu, operativni sistem se zove linux distribucija ili samo distro. Ima ih jako puno i u odnosu na Windows, međusobno se veoma razlikuju u izgledu i načinu rada, bez obzira što svaki od njih koristi isti kernel. Trenutno najpoznatija distribucija je Ubuntu. Njegova filozofija je korišćenje potpuno slobodnog i besplatnog softvera, jednostavnost upotrebe i upotreba najnovijih tehnologija. Iza Ubuntu-a stoji kompanija Canonical koja podržava i finansira njegov razvoj. Ubuntu, kao i ostali linux sistemi, ne mogu dobiti viruse, trojance, niti klasično đubre koje se taloži u svakoj Windows mašini, bar ne kod klasičnog, tzv. desktop-korisnika. Jedan od razloga je korišćenje potpuno drugačijeg i jačeg sistema organizacije i zaštite podataka (Unix-like), kao i podatak da se ne koristi toliko masovno kao Windows (ima nečega jako lepog u alternativi!). Po strukturi i zaštiti Linux je dosta sličniji načinu rada koji koristi Apple Macintosh (OS X), nego Prozorima. Google je svoj Chrome OS bazirao na Linuxu.

Sama instalacija Ubuntua zauzima jedan jedini CD, na kome se nalaze svi programi koji vam mogu odmah zatrebati – za veb, mejl, mesindžer, office paket, obrada i pregled fotografija, igrice, puštanje muzike i videa, cd/dvd rezač, itd. Sve ostalo što vam padne na pamet se može skinuti preko posebnog centra koji održava sve aplikacije. Bukvalno sve se može promeniti i prilagoditi korisniku. Linux aplikacije rade ono čemu su namenjene, nisu napumpane đubretom i prevelikim šarenilom. Zato ceo operativni sistem sa svim aplikacijama zauzima oko 2-3 gigabajta na hard disku, što je delić onoga koliko Windows traži, a Ubuntu generalno nije zahtevan za hardverom. Ovo znači da vaš stariji kompjuter ili laptop lako može povratiti stari sjaj.

Druga lepa stvar je što Ubuntu možete probati bez prethodne instalacije u tzv. Live CD režimu. Tako možete proveriti da li je sav hardver podržan, kao i da pogledate rad svih aplikacija i upoznate se sa okruženjem.

Radno okruženje

Za razliku od Windowsa kod koga je grafički interfejs (Vista i W7 koriste aero) u tesnoj vezi sa samim sistemom, kod Linuxa oni funkcionišu nezavisno. U mogućnosti ste da relativno lako promenite celokupno grafičko okruženje, a da opet radite u istom sistemu. Tako recimo možete instalirati KDE ako volite šareniš i želite da vas okruženje podseća na Windows. Ako koristite stariji hardver tu je XFCE, ultralaki i brzi interfejs koji će poleteti i na veoma slabim mašinama. Po difoltu, Ubuntu se isporučuje sa GNOME okruženjem, koje se odlikuje minimalizmom i podseća na Apple-ov OS X (ujedno i moj favorit). Nezavisno od okruženja, podržane su i najnovije tehnologije koje omogućavaju animaciju, efekte, senčenje, savijanje, providnost i td. svih prozora i panela.
Treba reći da svaki od ovih okruženja ima svoje aplikacije i da menjanjem okruženja menjate i njih. Većina uslužnih programa koje dobijete nakon instalacije potiče iz odabranog grafičkog okruženja (npr. muzički i video plejeri, igrice, mejl programi, itd.), pa i to treba uzeti u obzir.

Šta bi još trebalo da znam pre instalacije?

Ubuntu slobodan softver i uslove korišćenja prihvata doslovno i nakon što tek instalirate OS začudiće vas što neće moći da puštate MP3 muziku, pojedine video formate, pa čak ni regularan DVD film! U čemu je štos? Sve su to zaštićeni i zatvoreni formati sa relativno striktnim uslovima korišćenja i patentom (iako niko od običnih ljudi ne mari za te stvari danas, one, zapravo, stvarno postoje). To se kosi sa idejom otvorenog i slobodnog koda. Na sreću, sa par klika mišem automatski možete instalirati “restriktivni” paket koji će vam omogućiti da puštate sve te zatvorene formate. Moja topla preporuka je i neprevaziđeni VLC plejer koji pušta skoro sve što postoji od video formata.

Druga stvar je način rada. Tu će vam definitivno biti potrebno privikavanje. Sve što ikada budete radili kao korisnik u Linuxu, od podešavanja programa do kreiranja dokumenata, sve će se snimati u vaš lični home folder, koji je baza za sve što je vaše. Svi ostali korisnici će imati sopstveni home folder i niko od vas ne može da menja ili pristupa podacima iz tuđeg home foldera, osim ako nije dogovoreno drugačije. Ostali direktorijumi koji su bitni za funkcionisanje celog operativnog sistema su zabranjeni za sve korisnike, osim za administratora i ne možete menjati sadržaj bez prethodne autorizacije i privilegija. Ovo je ujedno i jedna od ključnih stvari za zaštitu vaše mašine i operativnog sistema od napada sa strane. Sa druge strane, home folder omogućava lak prenos podataka prilikom raznih apgrejdova. Naime, dovoljno je da sačuvate taj folder i prilikom sledeće instalacije operativnog sistema imaćete sva podešavanja od programa koje ste imali instalirane ranije, kao i sva vaša dokumenta.

Za razliku od Windows-a gde se apsolutno sve obavlja preko ikonica i prozora, Linuxu je najbitnija konzola. To je nešto nalik na Command prompt ili DOS, ako ih se sećate? Glavne stvari koje možete saznati i srediti na sistemu se rade preko konzole. Ovo je velika mana i vrlina Linuxa! Sa jedne strane, korišćenje konzole znatno otežava rad novajlijama i običnim korisnicima, jer zahteva predznanje i poznavanje komandi. Sa druge strane, nema lakšeg i bržeg načina da se reši problem ili izvrše naredbe. Ovo ujedno daje veliku fleksibilnost i punu kontrolu nad celim sistemom. Pre ili kasnije se morate upoznati sa radom u konzoli ako želite sami da podešavate hardver, operativni sistem ili rešite neki ozbiljniji problem. Ovaj priručnik vam može olakšati u snalaženju sa komandama.

Nažalost, podrška velikih kuća kao što je npr. Adobe je izostala. Tako postoje samo neki najosnovniji paketi za Linux, dok se Photoshop, Illustrator, Indesign, Dreamweaver aplikacije ne mogu koristiti. Barem, nisu mogli do skora… a onda je na scenu nastupila – Virtualizacija!

Windows u gostima!

Iako emulacija Windows okruženja u Linuxu postoji već odavno, ona nije dala zadovoljavajuće rezultate. Mnogi programi nisu radili, a oni koji jesu, bili su spori ili bagoviti – čast izuzecima, naravno. Srećom, jačanje hardvera je omogućilo pojavu programa koji rade virtualizaciju. To je mogućnost da u nekom postojećem operativnom sistemu regularno instalirate drugi operativni sistem u virtualnom režimu. Taj operativni-sistem-u-gostima ne zna da je virtualan i da staje u samo jedan jedini fajl. Rad u virtualno-instaliranom OSu je potpuno isti kao i u normalnom. Iako su ovo još uvek počeci u eri virtualizacije, oni su već sasvim dovoljni da bez ikakvih problema možete instalirati, upotrebljavati i raditi u programima koji zahtevaju Prozore! Tako recimo, Photoshop CS4 savršeno radi u Visti x64 koja se pokreće u Ubuntu Linuxu! I ne samo Photoshop, nego bilo koji drugi Windows program. Jedina mana je što ovo zahteva više memorije i nešto jači procesor, ali pretpostavljam da će u budućnosti to biti sve manje važno. Moja preporuka je program VirtualBox.

Zaključak

Ako ste pročitali ovaj članak do kraja znači da sam vas ipak malo zagolicao. Ništa vas neće koštati da Ubuntu probate u Live CD režimu. Taman se možete upoznati sa njim, prošarati internetom i videti kako rade programi. Možda se nećete odmah snaći ili će vam sve biti čudno, ali to je normalno. Koliko god vas podsećao na Windows, on je bitno različit po svemu. Mislim da se trud i upoznavanje isplate na duže staze. Imaćete osećaj da kompjuter radi za vas i da to nije ništa strašno, a tu će biti i olakšanje što nećete morati da razmišljate o nekim upadima, virusima, trojancima i čišćenju sistema od otpadaka raznih vrsta. Možda smešno zvuči, ali hard disk u Linuxu radi mnogo tiše (zapravo, jedva da se čuje) – nema tog vršljanja u pozadini. Nema ni traženja šifri po sumnjivim sajtovima, krekovanja i registracije programa – ako ste legalista, uštedećete gomilu novaca. Gde god da zapnete preko gugla možete izbunariti odgovor na skoro svako vaše pitanje. Linux zajednica je ogromna (imate i srpski ogranak), forumi i grupe vam mogu pomoći da otklonite svaki problem, a tu je i velika dokumentacija za razna podešavanja!

Što se mene tiče, stvar je rešena. Ja odavde ne mrdam. Ubuntu je sve bolji. Napredak je očigledan, a rad na kompjuteru je zabavan. Ne bih da mi Windows kvari taj užitak – koristim ga samo kao gosta. A svakog gosta 3 dana dosta.

napisao Ivan Jekić

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.

Moja stalna boljka, ona koja je tim veća što je modernija, oduvek je bila prevelika ambicija. Ne ona ambicija koja gazi po drugima, koja halapljivo hrli da uzme nešto što ne znam ni čemu će mi, osim da ojača moju iluziju da sam moćna, već ona vrsta ambicije čije neostvarenje donosi frustraciju. Najbolje je reći, ona vrsta ambicije koja vodi precenjivanju; u prevodu – zacrtam mnogo toga, ali ne mogu uvek to da ostvarim, ili mogu, ali sa izvesnim žrtvama koje nisam želela i posle ne znam kako to da nadoknadim.

Bebe su me naučile da to ne ide baš tako. Da, istina, ima perioda kada aktivan dan traje 20 sati,  ispunjen je i organizovan “na sat”, baš onako kako to nalažu savremeni rokovnici, perioda u kojima mama može sve, i sve to može sama. Kada je sve brzo, efikasno i kada se za mamu sa pravom može reći da je sposobna ženska. (Mada, mamu sve više boli uvo za to kako nešto izgleda i kakav utisak ostavlja! To je još jedna od lepih promena.)

A ima i dana kada mama mora da leži, jer je tako čika doktor rekao, a sve zbog njene i bebeće sigurnosti. Ima dana kada mama ne stigne, niti može da izgleda tip-top, pa ni blizu toga, kada su joj i najmanje šetnjice naporne jer joj se manta u glavi i muka joj je i kada kuća ne izgleda kao iz časopisa i ne miriše na lavandu. O da, mama je sve svesnija da su želje jedno, a mogućnosti drugo i da je uspešan samo onaj ko uspe da ih uskladi. A pre svega, kao ulaznica za prilagođavanje stoji tabla sa crvenim slovima: “Budi iskren prema sebi!”

Prihvatila sam tu igru. Prihvatila sam da nisam nadčovek, da su moje mogućnosti u datom trenutku takve kakve su, isto kao što sam prihvatila da ne samo što neću moći da vozim rolere do 5. meseca trudnoće (kao što sam mislila pre nego što sam zabebila), nego ih neću voziti uopšte sledećih godinu dana. Prihvatila sam da ne mogu uvek da odgovorim na nečiji poziv za susret, a možda će viđanja svakako biti svedena na minimum tokom cele trudnoće, jer mi je mirna savest prema sebi i svom okruglom stomaku mnogo bitnija od tih malih, slatkih zadovoljstava za koja će biti vremena. Naučila sam i pravo značenje prioriteta – nisu prioriteti ono što PRVO moraš da uradiš za jedan dan (a za tim i još gomilu drugih sitnica), već su i JEDINO što možeš da uradiš, dok sve ostalo ostavljaš po strani, dok na to ne dođe red, makar to bilo za nedelju dana. Isto kao što sam shvatila da stepenice fakulteta nisu uvek iste dužine (sada su ogromne), kao ni vreme potrebno za spavanje (sada to više nije 5 sati, već 10).

Prilagođavanje je ovde ključno, ta čarobna reč koju sam do sada poznavala uglavnom teorijski. Prilagođavanje novim okolnostima, novim malim ljudima i njihovim potrebama, novim životnim okolnostima, prilagođavanje novom telu i novim osećanjima. Sve se to uči, a ja do sada nisam imala dovoljno nadahnjujućeg učitelja, niti dovoljno strogog. Bebe su me naučile da postoji i reč: “Ne”, da nimalo nije stašno izreći je i da ona nije isto što i prihvatanje poraza. Ovo prilagođavanje ne važi samo za ambicije, već i za brzopletost, nerviranje, dizanje nosa i tako dalje… svako je u nečemu specifičan, pa će u skladu sa tim i otkriti gde se najviše kriju promene.

Ima tu još mnogo lekcija, spisak je povelik i stalno se dopunjava novim stavkama kako trudnoća napreduje. Možda nekim trudnicama-takmičarkama (O da, čak i ovde ima takmičenja! Rekla bih da je to ona loša vrsta ambicije) to predstavlja negativnu stranu trudnoće, onu mučnu, “kad pošašave”, ali za mene je to prijatna novina i prava blagodet. A iskreno se nadam da sada naučene lekcije neću zaboraviti i da ću ih u potpunosti sprovesti u delo, tj. da će neke promene biti trajne. U tom smislu, već počinjem da se osećam mnogo bolje!

Želim vam da nikada ne prestanete da želite. Da čuvate svoje zdravlje kako biste ostvarili ono što vam je najvažnije. Da volite. Da stvarate. Da ne prestajete da verujete da je ono što vas čini srećnim nepogrešivo prava stvar. Želim vam da stalno rastete, da se puno smejete i da nikada ne izgubite iz vida da je ovaj svet jedno lepo mesto. I da svojim zalaganjem drugima date razloga da veruju u isto to!

Milica, Ivan, njihova dva cvetića, Štucko i Pipi žele vam srećnu, ispunjenu i uspešnu Novu 2010. godinu!

Gladna sam!
Steže me bodi.
Piški mi se!
Stiskaju me hulahopke.
Mukicaaaa! Kiselinaaaa!
Ne ‘vataj me. Češkaj me.
Ne mogu sama da zašniram gojzerice!
Jede mi se pileći giros sa cacikijem! Sa Zakintosa.

Za mene se vesela, svetleća i šarena sezona otvorila na najlepši mogući način. Videla sam naše blizančiće kako se pomeraju, kako vrckaju, sede u turskom sedu, a zatim ručice stavljaju preko očiju. Nisam plakala, nisam vrištala od sreće, samo sam zinula shvativši da se ovo što se u meni dešava graniči sa čudom. Ili i samo jeste čudo. Rastu mala bića, imaju svoj ritam, svoje pokrete, svoje potrebe i uzdaju se u moju pomoć. Ja sam srećna žena. Biću mama. Postaću bogata.

Treći mesec doneo mi je nove eksplozije emocija, nove osećaje, povećan apetit za nedefinisanom hranom, oko 20 cm u struku i nepunih 500 grama dodatne težine od početka trudnoće. Ali i izvesnu sigurnost da sve ide svojim tokom i da se lepo snalazim u svim ovim slatkim promenama. Znate li da sam đuskala uz jednu jedinu pesmu Dejvida Birna i Brajana Ina i posle toga odmarala dobrano vremena?

Dok uživamo u nikad bogatije okićenoj kućici, smišljamo kako ćemo se zabaviti tokom ove zimske idile. Evo nekih predloga koje delimo sa vama:

1. Deda Mraz. Knjižica sa prelepim i staromodnim ilustracijama koja baca pogled u Deda Mrazovu radionicu negde u nekoj zabiti na Skandinaviji. Kakav je to čovek Deda Mraz i kako je digao celo selo Mrazovaca na noge da spreme poklone. Knjižicu je izdao Kreativni centar.
A sa sličnim imenom, Djed Mraz, sećamo se knjige iz prošlog veka, u nekom hrvatskom izdanju, koje možda možete naći samo u nekoj dečjoj biblioteci. Deda Mraz je tu prikazan kao običan čovek, jedno matoro gunđalo koje mrzi sneg, nada se letu i pre bi sedeo kod kuće sa svojim mačorom i psom.

2. Božićna priča (Christmas Carol). Ima mnogo obrada ovog Dikensovog romana, ali meni se posebno sviđa kako su to uradili Mapetovci 1992. godine, sa Majklom Kejnom kao Skrudžom. Potražite ovaj film!

3. Neki zimski puzzle. Uz Ne ljuti se, čoveče (ili čovječe) i jamb jedna od najlepših zajedničkih zabava. Pijuckate čaj ili toplu čokoladu, slušate muziku, pričate o raznim neobaveznim stvarima i zajedničkim planovima i “slikate” neki zimski pejzaž, na primer, ili bilo šta što vam se mnogo dopadne. Nema pobednika, ali onaj ko u slagalicu stavi poslednji komadić oseća se ispunjeno.

Za nas je čarolija počela, a vama želimo da pronađete svoju!

I tako ja ostadoh negde u vazduhu, malo iznad zemlje da lebdim sa njima. A kako je biti trudnica? Uvrnuto. Promene su aktivne na svim nivoima, ali krenimo od svakodnevice.

1. Hrana. Pih, što je to postalo nešto grozno obavezujuće! Nekada mi je Ivan u šali pričao kako bi lepo bilo da možeš hranu da uzimaš u pilulama, te uštediš energiju, posuđe i prostor, što je meni bilo neverovatno besmisleno, budući da je uživanje u hrani i isprobavanju novih ukusa vrlo primamljivo. Ipak, sada bih rado pozdravila tu njegovu ideju, jer trenutno hrana ne samo što nije uživanje, nego je i mučenje. Sve ima jak miris koji podiže želudac, a ono što sam uvek volela da jedem sada ima bezveze oblik, konzistenciju i boju. Pitanje sa kojim se sada najteže nosim je: Šta ćeš sada da pojedeš? Dakle, nisu to klasične mučnine, već jedna opšta odbojnost prema hrani. I da, saznala sam da tim mukicama samo tepaju jutarnje mučnine, jer inače mogu da traju po ceo dan, pa i noć. Napominjem da je to vrlo individualno, ali da se svi ovi simptomi pojačavaju ako je u pitanju blizanačka trudnoća, kao što je kod mene.
U svemu tome, za dečurliju ne brinem, ti su se sigurno dobro poslužili na mom švedskom stolu. Ljubi ih majka.

2. Kmečanje. Valjda sam ja pre njih odlučila da u tome probijem led. Kmečanje, slinjenje, kenjkanje, plakanje… to je toliko postalo uobičajeno, da sam često zbog toga teška sama sebi. Drugima nisam, njima je to simpatično, tim pre što uopšte ne liči na mene. Ako mi je mnogo toplo, mrštim se i guram sve oko sebe. Ako gledam u pun tanjir i shvatam da gubim borbu sa njim, rasplačem se. Ako je neko malo grublji, po mojim sadašnjim, osetljivim,  shvatanjima, dignem nos i zaigra mi vilica. Podetinjila, valjda se to tako kaže. Nije lako, ali uvek mogu da legnem u krevet, pokrijem se i zaspim, ako mi mučnine to dozvole. Ako ne, idemo u sledeći krug kmečanja.

3. Zevanje. Kao početni stupanj spavanja u bilo koje doba dana. Ovo je dodatno podstaknuto time što mi je prepisano ležanje kod kuće, posebno zbog vremena napolju, kao i aktuelnih prehlada, gripova i drugih pošasti. Zato – knjiga u ruke, pa dokle doguram, dok se sa istom ne uspavam.

4. Snovi. Međutim, noćno spavanje nije nimalo tako spokojno i dugotrajno kao što je umelo biti. Buđenja su česta, sa trčkaranjem do kupatila, a posle ko može da se uspava – super. Sanjam kao nikada ranije. I to vrlo živo i dugo, a kasnije se sećam svih detalja. Sanjam ljude koje nisam dugo videla, pa i one koje više nikad neću videti. Sanjam neke zaboravljene događaje iz detinjstva. Sanjam i ono pod tačkom broj 1, s tim što u snu mnogo bolje izgleda. Ali najbitnije je da su ti snovi skoro nepogrešivo vrlo lepi i prijatni, kao da mi otvaraju jedan novi svet, iako već doživljen.

5. Telo. Zaobljava se. Ne, nisam se još uvek nimalo ugojila, štaviše – malo sam i smršala. Ali promene se vide svakog dana i sada mi već neke stvari iz bliže prošlosti izgledaju neverovatno. Na primer, trčanje, koje mi je toliko prijalo do skora. Bicikl, na koji sad ne bih mogla ni da sednem. Roleri? Nikako, plašila bih se! Penzionerske šetnjice i po neka vežbica da se ne ukočim od silnog mirovanja – puna kapa!
U farmerke više ne ulazim, stežu me, sada su mi hit trenerke. Brus omalio, a pidžamice i spavaćice omilele.

6. Štucanje. Zeznula sam i našeg mačka koji je po ovoj aktivnosti dobio ime. Sada mi se i on smeje. Dok ja ne zakmečim!

Bilo kako bilo, super mi je ovde i ne bih se menjala za ne-trudnu Milicu. Sve je nekako novo, drugačije, bogatije i interesantno samo po sebi, a još kada pomislim na konačan cilj – mojoj sreći nema kraja!

U njegovim knjigama sam u svakom periodu pronalazila nešto za sebe. U to vreme nisam znala gotovo ništa o filosofiji (iako sam od njega naučila osnovne pojmove i prvi put čula za neka imena o kojima sam tek kasnije nešto više naučila), ali me je privlačila tajnovitost i misterija, želja da otkrijem šta je u stvari iza onoga što je naizgled uobičajeno i logično.

Kasnije, u srednjoj školi, ma koliko profesorka filozofije nije volela da se koristi bilo kakva “nenaučna” literatura, ova knjiga mi je bila skriveni i verni pomagač onda kada neke ozbiljne postavke i misli nisam mogla da razumem, valjda zato što su mi bile prenošene na zapetljan način. Možda sam samo zato i zavolela filosofiju. Ako ništa drugo, neka pitanja kojima se ona bavila postala su mi interesantna i pokušavala sam da ih rešim na svoj način.

Malo kasnije sa njim sam se zaljubila u Norvešku, u Skandinaviju. Te jeseni odlazila sam na Banjicu na plivanje i krenula bih ranije kako bih imala slobodno vreme da sedim u parku i čitam. Ne znam zašto, ja sam prolećni tip, ali uvek sam uživala zamišljajući sebe na hladnom severu, kako vozom putujem kroz planinu, a od magle samo nazirem put i šume. A fjordovi su ostali moja velika ljubav i sigurno ću jednog dana ići da ih posetim.

A onda sam otkrila ljubav. Ne onu raspevanu, bezbrižnu i stidljivu zaljubljenost, već ljubav koja vezuje, koja donosi odluke, koja boli, koja daje i uzima sve. I to sam pronašla u jednoj njegovog knjizi koju čitala plačući, ne zato što je u osnovi patetična ljubavna priča, već zato što je neko uspeo da da oblik, da stavi u reči ono što ja nisam znala. O, kako mi je to pomoglo, ma koliko teško bilo!

I danas. Kao i pre petnaest godina, dobila sam njegovu novu knjigu od mame. Pomalo sam odlagala da je uzmem u ruke, jer sam se plašila da možda neću osetiti ništa, da će mi sve to biti bezveze iz ovog mog “odraslog” ugla devojke koja se načitala svega i svačega i zato što je htela i zato što je morala i koju je, koliko god da se ne da, današnje vreme sa svojim ograničenim shvatanjima uzelo pod svoje, oblikujući tako njen književni ukus.

Međutim, nije, opet se desilo otkrovenje! Opet sam ščepala knjigu i uživala u putovanju Severom, u otkrivanju misterija, u razmišljanju o samoj sebi, u prelaženju granica. Kod Justejna Gordera ljubav i filosofija žive zajedno, uživaju i pate zajedno, rastu zajedno – da bi na kraju postali jedno.

Kod nas su sva njegova dela izašla u izdanju Geopoetike, gde možete i videti nešto više o njima. U svakom slučaju, ovde su prevedene i neke knjige koje nisu stekle popularnost u drugim zemljama i jako mi je drago zbog toga što zato bili srećni da ih se dokopamo.

Do sada je kod nas objavljeno:

Sofijin svet (1996)
Vita brevis (1997)
Misterija pasijansa (1998)
U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1998)
Maja (2002)
Kći direktora cirkusa (2002)
Devojka s pomorandžama (2003)
Zamak u Pirinejima (2009)

Justejn Gorder (inače i sa svojom ženom osnivač Sofijine književne nagrade) je negde u maju, kada je kod nas izašla njegova poslednja knjiga, posetio i Beograd. Nažalost, nisam uspela da ga vidim, ili nisam ni htela. Možda bih se sada ispravila…

Ipak, ono što mi još više nedostaje jeste da pročitam njegove knjige za decu, koje nisu prevedene kod nas, niti se mogu naći na Amazonu. Nadam se da će biti prilike da ih nekako dođem i do njih.

Do tada, nadam se da ćete i vi kod njega pronaći nešto za sebe!

Baka Marija, kako je se sada sećam, bila je starica od oko 80 godina, niska i pogurena. Stalno je nosila maramu vezanu na glavi, i neki ofucani pleteni prsluk smeđe boje. Stalno je bila u nekoj oker suknji do ispod kolena i teget plavim čarapama na kojima su se mogle videti zakrpe i tragovi šivenja. Bila je mirna žena, usporenih, gotovo spokojnih pokreta, uvek odmerena u svojoj bednoj skromnosti. A lice? Lice joj je krilo tajne dugovečnosti i mudrosti i stalno beše upereno ka tlu… kao da je tražila nešto izgubljeno na zemlji oko sebe. Kada bi u retkim trenucima znala da podigne glavu i pogleda u tu gomilu dečurlije koja je pljuvala tri puta i hvatala se za nešto crveno, mogao sam videti začuđujuće mlado lice zdravo ružičaste boje,  sa vrlo malo bora, i tankim usnicama na čijim krajevima se mogao videti samo titraj nekog vragolastog osmeha. Tada bi svojom starom platnenom maramicom protrljala nos, a mi bismo se razbežali očekujući neko prokletstvo ili ko zna šta.
Nikada joj nismo čuli glas. Druge babe su znale urlikati na nas kada bismo se popeli na njihovu kajsiju, ili gazili po njihovoj bašti… ali Marijin glas bilo je nešto kao večita misterija za nas, i na nekom nivou plašili smo se da ga čujemo… Ja sam zamišljao da njen glas mora pratiti jaka kiša, grmljavina i mesečina… a to nisam želeo da iskusim.
Jedno veče, majka me je poslala u selo da donesem sveže pomuženo mleko, jer je tako zdravije… Gle čuda, ta žena od koje smo donosili mleko živi odmah pored udžerice baka Marije… Marija sedi na svojoj hoklici, noć pada, a ja sa kanticom za mleko koračam korak po korak približavajući se toj strašnoj ženi koja kao da me je čekala u nekoj zasedi. Nisam osećao noge od straha, kolena su mi klecala, hladan znoj, niz kičmu su mi išli trnci, zadihan i uplašen sam se okrenuo i otrčao kući. U trčanju sam bacio pogled na vešticu, a ona je samo sedela i gledala u tlo, pogurena, sitna i crna. Imao sam osećaj da se onaj njen titraj na usnicama pretvorio u samo ždrelo pakla i da čeka samo mene da me proguta i svari.
Od majke sam dobio grdnje, i lekciju kako su moji strahovi nerealni i kako sam glup… i eto, imam 10 godina i još uvek verujem u veštice… kako moje ponašanje nije lepo, i kako bih se ja osećao da se neko tako ponaša prema mojoj baki. Opucala mi je šamar, i zapovedila da odem po to mleko i da ne trošim njeno vreme.
Krenuo sam… sa besom u grlu i bridenjem u obrazu, koračajući odlučno i brzo. Čim sam je ugledao te odlučnosti je nestalo i počeo sam oklevati. Možda je majka u pravu? Možda ta žena i nije veštica? Sporijim i uplašenijim hodom sam koračao i dalje… sada sam gotovo bio samo metar udaljen od tog arhineprijatelja svega dobrog. Setio sam se! Šarmiraću Mariju i pokušati da joj se dodvorim, to mi je uvek išlo za rukom. Gotovo zadovoljan svojom sjajnom idejom, prošao sam pored nje ne odvajajući pogled od potencijalne opasnosti. Najlepše što sam umeo odcvrkutao sam „dobro veče“. Iznenađeno me pogledala, odlepivši pogled sa svojih papuča. Video sam te sive mutne oči u kojima je sada bila iskrica ljudskosti, onaj sjaj što karakteriše mladost i život. „Dobro veče, drago dete…“ začuo se njen glas, hrapav i umoran ali ipak nekako lep i spokojan. Veče je bilo mirno, prolećno… mirisao je jorgovan, i svuda beše tišina koja se može čuti samo u nekim selima kada su posebne noći poput ove.
Iskezio sam se nespretno i šmugnuo u kuću po mleko. Kada sam izašao sa mlekom Marije nije bilo, spakovala je svoje prekrivače i hoklicu i nestala negde u svom domu.
Kasnije sam zamišljao kako bi taj dom mogao da izgleda, ili miriše, i zamišljao tu ženu kako kuva ručak ili pere svoje teget čarape. Samo sam joj se ja javljao želeći da pokažem drugarima svoju hrabrost. S vremenom sam i to prestao da radim kad je prestala biti fora u društvu. Izgubio se onaj strah koji smo imali, a ja sam i dalje svako veče odlazio po mleko prolazeći pored baka Marije.
Jedne vlažne i hladne oktobarske večeri opet sam prolazio istim putem, sa istom kanticom u ruci… i procedio standardan pozdrav toj nepoznatoj ženi. Umesto standardnog odgovora od nje, dobio sam: „Čiji si ti? Tako lepo vaspitano dete nisam srela godinama…“ Počeo je da mi se vraća moj dečački osećaj otupelosti nogu, vrućine u licu i zbunjenog mucanja. Baka Marija nije dozvolila da išta kažem, predložila mi je da uđem kod nje na kolače i ovogodišnji kompot od trešanja. Pristao sam sa onom dečjom naivnošću i pošao za njom. Ponudio sam se da joj ponesem hoklicu, jer sam lepo vaspitan. Išao sam za njom, mirišući vazduh kao pas koji želi da onjuši opasnost. Osećao sam samo memljiv miris opalog lišća i sivi miris starosti kako smo ulazili.
Unutra me je dočekala skromno nameštena sobica okrečena u belo, sa furunom i par goblena. Nije imala mačke niti bilo kakve druge životinje.
Udisao sam starost i samoću sedeći za stolom i jedući kolač sa višnjama. Marija je ćutala, čekajući da završim svoju porciju kolača. Potom ustade i donese taj famozni kompot od trešanja koji više nikada neću jesti. Beše to najlepša poslastica koju sam ikada okusio.
Završio sam sa jelom i lepo zahvalio… stavio sam ruke u krilo očekujući razgovor, ali nije ga bilo. Ćutali smo oboje, ja sam gledao u stranu istraživajući ovo novo mesto, a Marija je gledala u mene… osećao sam to.
Prošlo je sigurno petnaestak minuta, i ja sam se uzvrteo na stoličici na kojoj sam sedeo. “Morao bih po mleko“, rekoh neuverljivo i ustadoh…. “hvala još jednom!“.
Marija stavi svoju ruku na moje rame i svojim spokojnim glasom reče:  „Drago dete, u usamljenim noćnim tišinama koje te čekaju, imaćeš samo lekcije koje te život naučio… ostani tako dobar kao što si sada…“ Na njenim obrazima zacaklile su se dve suze, i gledao sam njihov trag. Iskrice u njenim očima sada bejahu življe i razigranije. Jadna Marija… opet je na kratko bila među živima! Njene oči su mi to govorile, iako je plakala nekako sam znao da je srećna što je podelilia sa mnom jednu svoju mudrost, što je imao ko da je čuje…
Tu noć sam brzo zaboravio, kao što bi i svako drugo dete. U svakom slučaju sutradan kada sam išao po mleko nije bilo zelene hoklice, prekrivača, ni Marije. Mlekarica mi reče da je Marija umrla sinoć. Pronašli su je u svojoj fotelji, pored stola na kom su bila dva tanjirića za kolače i kašikice za kompot.
Joj, kako sam plakao! Vrištao sam od bola za tom nepoznatom nesrećnom ženom, koju zapravo niko nikada nije upoznao.
Skoro sam se setio njenog saveta koji mi je bio u glavi 20 godina, i koji se nikada nije pojavljivao, kao zavist bio je prikriven da bi se pokazao u pravo vreme…  Sinoć beše veče kao te davne 1989.godine, kada sam dobio taj savet i kada je Marija otišla od gomile preplašene dečurlije na neko drugo mesto. Usamljene noćne tišine, lekcije koje sam naučio, tu su… i ja zapravo tek sada shvatam šta mi je želela reći te noći. Želim biti bolji čovek. To obećanje sam dao baka Mariji…

napisao Igor Ember

Pitanje je kako smanjiti troškove i privući posetioce. Kazaću vam. Moje iskustvo na TV Oktopodu kaže da publiku  širom sveta privlači – NASILJE. O, da! Silvester Stalone nije postigao ono što je postigao igrajući likove Džejn Ostin. Stoga, u našem Zoo vrtu mesta ima samo za životinje potencijalno opasne. Za krvoločne zveri! Ostale će, bojim se, morati da idu.

Samo je iz usta Džona Kliza ova izjava mogla da zazvuči smešno. U suštini stoji jedna surova (da ne kažem krvoločna) ideja koja je svog maha uzela ne samo te, kako se sada čini daleke, 1997. godine, nego se velikom brzinom proširila na celokupno društvo, zauzimajući vodeće mesto u medijima, malim i velikim društvenim krugovima, umetnosti, sportu, javnom i svakodnevnom životu. Nasilje je postalo zabava, psihoterapija, oruđe i jedna od centralnih tema onoga što se danas zove civilizacija.

Citat sa početka preuzet je iz filma Ta opasna stvorenja (ili surova, ili krvoločna – Fierce Creatures), koji predstavlja neku vrstu nastavka genijalne komedije iz 1988. Riba zvana Vanda (A Fish Called Wanda), budući da je čini ista ekipa “pajtonovaca” u sastavu Džon Kliz i Majkl Pejlin, a stvaranju filma pomogao je i Teri Džons. Upravo zbog ove oprobane ekipe kroz ova dva filma ne provejava mračna atmosfera, iako bi često bilo razloga na to, budući na tematiku kojom se bave, već sve dobija drugačiji, optimističniji smisao. Ovo je još jedan dokaz da je vedriji pogled na svet moguć, a da ta vedrina nije isto što i naivnost ili površnost. Ipak, krunu svega čini gluma Kevina Klejna, koji je sa punim opravdanjem za ovu ulogu dobio Oskara, onda kada je ta nagrada možda nešto i vredela. Dugo nisam videla da glumac u sebi odjednom može da sadrži nekoliko oprečnih karaktera i da ih sa toliko žara reprodukuje, da se istovremeno plašite i smejete kao ludi na brašno. U narednom filmu Kevin Klejn glumiće dva glavna lika.

Devet godina kasnije pojavljuje se i drugi film, Fierce Creatures, koji iako deli dosta sličnosti sa prethodnim, ne može da sakrije surovost ne životinja, već sveta u koji su one smeštene. Ogromne korporacije, ljudi sa vrhova koji misle da su besmrtni, obezvređenost živih bića i njihovo svođenje na puki marketinški trik, izviru ispod dobropoznatog humora posle koga se čini da je sve lakše.

Ne mogu reći da sam zaluđenik filmovima, niti da sam ih pogledala na hiljade. Ali sve ono što gledam (pa i čitam, isto se ovo odnosi i na knjige), radim sa punom pažnjom, a reči, muzika, scene mi ostaju danima. Ovi filmovi su me svakako nasmejali, čineći taj smeh ne privremenim i ovlašnim, već donoseći olakšanje u sagledavanju sveta u kome živimo. I danima se pitam kako se sa svim lošim stvarima nositi, kako se izboriti jednom kada ih postanemo svesni? Odgovore na to pitanje tražim od uspešnih ljudi, ne u ekonomskom, već u jednom prefinjenijem smislu. Želim da čujem šta imaju da kažu oni koji su svojim intelektom, radom i čovečnošću uspeli da sačuvaju osmeh. Do tada, uživam u ovome što je već stvoreno. Učim da se smejem.

A nedavno su “pajtonovci” proslavili 40. godina svog stvaralaštva. U tu čast, pogledajte “nešto sasvim drugačije” na njihovom YouTube kanalu.