Share This

Retko imamo prilike da u ovdašnjoj časopisnoj produkciji naiđemo na tako dobro uređenu svesku kao što je to tematski broj časopisa “Poezija” posvećen Gotfridu Benu. “Poezija” je standardno natprosečan časopis, ali ova sveska je jedna od njenih najboljih svezaka. Časopis je započeo život kao projekat Milutina Petrovića, a poslednjih nekoliko godina kao kourednik deluje Borislav Radović; dva vrhunska pesnika i odlična poznavaoca poezije, dosledna tematska i vrednosna profilisanost, mali ali kvalitetan krug saradnika, posvećenost… To su preduslovi, i nije ih lako ispuniti.

Kad je konkretno reč o broju posvećenom Gotfridu Benu, zasluge pripadaju pre svega Draganu Stojanoviću, koji je napravio izbor Benovih tekstova (pesama, ogleda, pisama), preveo ih i napisao opsežan ogled o Benovim „cvetnim“ pesmama. U realizovanju tematskog broja Poezije učestvovale su, prevođenjem ogleda o Benu iz pera nemačkih pesnika i kritičara, i Aleksandra Kostić i Una Popović. Kao rezultat smo dobili svesku dragocenu pre svega za stručnjake, i to ne samo germaniste, nego i teoretičare i kritičare književnosti – ali i za sve druge čitaoce zainteresovane za pitanje o tome kako izgleda poetički lik jednog od najvažnijih pisaca nemačkog jezika u dvadesetom veku.

Pretpostavljam da je naročiti izazov predstavljalo prevođenje Benovih tekstova, pesama, ogleda i pisama. To posebno važi za esejistički „Landsberški fragment“ iz 1944, Roman fenotipa, relativno taman za tumača i utoliko neugodniji za prevodioca. Sasvim okvirno rečeno, u tom tekstu Ben izlaže svoju teoriju romana, ali i svoju kritiku kulture. Ben nije samo jedan od onih koji tvrde da je premoć Zapada, evropskog, belog čoveka, došla do kraja; on veruje da minulost životnih formi evropske kulture postavlja zadatak da se iznađu nove diskurzivne forme koje će o tome moći da govore. „Roman u sedećem položaju,“ piše u jednom od odlomaka Ben, „Junak koji se malo kreće, njegove akcije su perspektive, tokovi misli njegov element. Prva reč stvara situaciju, imenične veze, rapoloženje, nastavak sledi iz krajeva rečenica, radnja se sastoji u misaonim antitezama.“

Da li je tu zaista reč samo o formi romana? Ili i o duhu Zapada, za koji se sve odvija u „misaonim antitezama“? Jedna od važnijih figura mišljenja koje obznanjuju kraj tog duha, i na koju se Ben često naslanja u svojim tekstovima, jeste Fridrih Niče. Niče, koji je sa druge strane (eto opet jedne antiteze!), po Benu, „suviše često“ prikazivao umetnost kao „poslednji metafizički zadatak evropske rase“. On je time, verovatno želi da sugeriše Ben, u poslednjoj liniji potpadao pod istu onu predstavu koju je čitavo njegovo delo nastojalo da obezvredi: predstavu o primatu apolonskog, umnog, metafizičkog…

Stav o umetnosti kao „poslednjem metafizičkom zadatku“ problematičan je u okviru mišljenja koje, kao sva kritika kulture, pa prema tome i Ničeova, želi da obelodani oproštaj od svih vrednosti. Zbog čega, naime, iskupljujuća uloga ne treba da pripada recimo religiji ili nauci, a može da pripadne umetnosti? „Treba pretpostaviti da u svakom značajnom delu postoje mesta koja samom autoru ostaju nejasna,“ primećuje Ben u vezi sa Ničeovim fragmentom iz Vesele nauke, nešto pre nego što će izneti svoju ocenu o „poslednjem metafizičkom zadatku“. To je valjano hermeneutičko zapažanje; ono se, naravno, može primeniti i na samoga Bena. Tako Jerg Drevs u ogledu „Suprotnost ‘dobronamerno mišljenom’“, naglašava da stav o umetnosti koja preostaje „posle relativizovanja svih vrednosti kao pouzdana vrednost“, postaje „ugaoni kamen“ Benove poetike. Utisak o beskompromisnosti poezije koju je pisao Ben (i što ne smemo brkati sa kompromisima koje je mogao činiti oko sopstvene ličnosti), u skladu je sa tim poetičkim uverenjem.

Samo, to što se umetnost shvata kao poslednje pribežište vrednosti u savremenom svetu, ne znači da umetnost ima obavezu da taj svet ulepšava, ne znači da ono estetsko treba da bude utešni dodatak koji će iskupiti svet ili će ga makar učiniti podnošljivijim. Benovo istrajno bavljenje poezijom, tim „nemilosrdnim poslom“, ni u kom slučaju ne može da se shvati kao opredeljenje za dekorativno. Pesnik i esejist Peter Rimkorf u ogledu „Lirska slika sveta posleratnih Nemaca“ ukazuje na suštinsku razliku između Benove poezije i „esteticizma bez otpora i napetosti“ kao karakteristike pesništva koje je u Nemačkoj nastajalo pedesetih godina prošlog veka. Umesto da se, sa Benom i uz njegovu pomoć, određenije nadoveže na „sopstvenu nacionalnu poeziju velegrada i poeziju svesti“, ovo pesništvo je Benovu ideju da „nikakva stvarnost nije potrebna“ pretumačilo u svojevrsno izbeglištvo iz sveta. Šta, uostalom, znači živeti u postistoriji? Da li je to isto što i nemati istoriju? Ili to znači – odreći se istorije? Na karakter tog „post“ verovatno cilja i sledeći Benov stih: „Razaranja – / ali tamo gde više nema šta da se razori.“ Smisao postistorijskog kod Bena nastoji da rasvetli u svom ogledu i Volf Lepenis; po njemu, „Ben nije ni prorok pesimizma ni pesnik dekadencije, njega karakteriše nihilizam odolevanja, mišljenje u mestu, koje je, međutim, ispunjeno visokom unutarnjom pokretljivošću. Na mesto istorije sada stupaju saznajne forme stanioniranog i onog uvek jednakog, kao što su antropologija i estetika. Postistorija je njihov period procvata, umetnost stvara sebi svet izraza.“

Poslednjem ekspresionisti, pesniku koji je unutrašnju emigraciju umeo da poveže sa pobunom protiv društvenih konvencija, protivniku onoga što se sumarno naziva građanskom kulturom, moralo je biti tesno u posleratnoj Nemačkoj, možda skoro isto koliko i u predratnoj i ratnoj. Tome je sigurno doprinosio i zazor u javnosti prema Benu, uzrokovan njegovim odnosom prema nacionalsocijalizmu. Lako je danas reći, na krilima uverenja o autonomiji estetskog, da vrednost poezije nema ništa sa pesnikovom privatnom ličnošću. Ali to nije uvek lako. Dragan Stojanović je izborom ogleda i fragmenata tekstova o Gotfridu Benu uspeo da pokaže da ovaj za nemačku književnu kritiku, ali i, šire posmatrano, za nemačku kulturu, i posle više od pola veka, koliko je prošlo od njegove smrti, ostaje nerešeno pitanje, mesto o koje se lomi doslednost koncepcija i njihovih zaključaka. Dodajmo, na osnovu odnosa nemačke javnosti prema Benu, mogli bismo, po analogiji, ponešto da zaključimo i o nekim relacijama u savremenoj srpskoj književnosti. I ovde se često zaključuje prema vladajućim i, što je još gore, neknjiževnim merilima.

Ovaj osvrt zaključiću skretanjem pažnje na ogled priređivača tematskog broja “Poezije” Dragana Stojanovića, „Les fleurs Gotfrida Bena“. U njemu je demonstrirano ne samo uzorno poznavanje materije, nego je i pronađen jedan originalan, prilično iznenađujući način pisanja o Benu kao pesniku. Stojanović nam pokazuje da Ben nije samo ekspresionistički pesnik koji se „stideo harmonije“ i koji je sledio Ničea i njegov antimetafizički žar. On je i pesnik pesama o cveću, čiji jezik je uglavnom neobično harmoničan i okrenut slavljenju lepote. Istina, to je lepota distancirana prema svetu i utoliko unapred izgubljena, ali lepota koja u isti mah ukazuje na bolje mogućnosti tog sveta, možda u magnovenju u kojem „bogovi zaustavljaju vagu / za jedan kolebljiv čas.“ Slika Gotfrida Bena kao pesnika lepote koju u svom ogledu skicira Dragan Stojanović, neočekivana je ali moguća. Stanovišta su se menjala, podseća nas Stojanović, stvaralaštvo prolazi kroz „faze“, i pesme su različite. Ali ostaju takve kakve jesu, i ne mogu se opovrgnuti. Uostalom, kada govorimo o tumačenju, uvek je razborito govoriti i o onome što sa sobom donosi tumač. Insistiranje na skladu i lepoti, trenutnoj i zato nedostižnoj, jedan je takav doprinos.

Share This

Ono što svakoga ko se u ovoj zemlji bavi književnošću verovatno raduje, jeste detalj da je Ministartsvo uz ovaj konkurs dopisalo “Trajni PR Srbije”. Za trajni PR se, istina, moglo dodeliti i više od 60 hiljada eura, ali dobro, svaki početak je težak. Zanimljiv je spisak zemalja i jezika, kao i dela čije prevođenje će biti podržano. Srbija neće podržati nijedan prevod na engleski jezik. Da li je neki izdavač iz anglofonskih zemalja konkurisao, u odluci ne piše. Biće podržan samo jedan prevod na slovenački, nijedan na makedonski, što je neobično, jer znamo da se u ovim dvema državama još uvek relativno često objavljuju prevodi srpske književnosti. Mađarski, poljski, bugarski, nemački, italijanski, francuski, ukrajinski, ruski, španski i grčki (poslednja tri jezika sa po jednim prevedenim delom) - to su jezici na kojima će se pojavljivati dela srpskih književnika.

Među piscima dominiraju savremeni autori, i to je takođe dobro. “Klasika” je zastupljena samo sa Nušićem i Crnjanskim, osim ako u tu kategoriju ne svrstamo i Stevana Raičkovića. Najviše je romana, tu i tamo se provuku pripovetke ili drame, poezije skoro da nema (pomenuti Raičković i Zlatko Krasni, čije prevođenje na nemački jezik verovatno može da se razume pre kao izraz priznanja i zahvalnosti za njegov višedecenijski istrajan rad na prevođenju nemačke književnosti, nego kao potvrda kvaliteta poezije koju piše). To je odraz interesovanja izdavačkih kuća (pa verovatno i čitalaca), i ne razlikuje se od onoga koji vlada u Srbiji.

Možda je zanimljivo i to da će, pojedinačno gledano, Ministarstvo kulture najviše sredstava izdvojiti za francuski prevod triju drama Milene Marković (3.500) a najmanje za prevod erotskih priča Milorada Pavića na ukrajinski (200).

Share This

Naplata u Beogradu ovolika, u Vojvodini onolika, u Kragujevcu nešto preko pola - a na jugoistoku “imaju problema”, jer je narod sirot. Tu me dotakoše.

Moje iskustvo je ovakvo: kad za javni servis nešto, ne daj bože, iz nekog razloga radiš, radiš za svoje zadovoljstvo. Za opštu stvar. Da se, zelen si još, afirmišeš. Za dž., dakle. Jer sirota je javna kuća. Nema ni da angažuje umivene i glagoljive, nego se samoreklamira.

Share This

Stvar nije baš jednostavna: radi se, konkretno, o preuzimanju nekoliko fragmenata nejednake dužine (najmanje 3-4 cela stiha). Nesporno je, dakle, da je reč o (doslovnom) korišćenju tuđeg teksta, ali pitanje je da li se slučaj može podvesti pod situacije u kojima je takvo korišćenje legitimno.

Mogu da zamislim tri tipa takvih situacija: 1. tuđi tekst (citat ili parafraza) kao autoritet kojim se podržava sopstveni tekst, 2. tuđi tekst (opet citat ili parafraza), kao meta kritičko-ironijskog zahvata, 3. tuđi tekst u sklopu neke varijante montažnog postupka.

Prva i druga mogućnost otpadaju jer osnovni tekst nije autoritet, niti se sa njim polemiše; treća mogućnost bi dolazila u obzir samo ukoliko bi se moglo dokazati da su na sličan način upotrebljeni i neki drugi tekstovi. Takođe, za takav jedan zahtev bilo bi potrebno malo više poetičke samosvesti nego što je u ovom sporu u igri, na obe strane.

Zapravo, mogu da pretpostavim šta se najverovatnije dogodilo. Pesnikinja B je čitala knjigu pesnikinje A i zapisivala neke stihove koji su na nju ostavili utisak. Prošlo je neko vreme, ona je našla te stihove među svojim beleškama, nije se više sećala da ih je zapisala kao citate, već je pomislila da ih je sama smislila i - eto… Samo, pitanje je da li to, iako je vrlo verovatno, mogu da stavim u svoj izveštaj. Jer ne radi se o književno-kritičkoj ili teorijskoj verovatnoći, nego o psihološkoj.

A ima i ono: pozajmica iz jednog teksta = plagijat; iz dva teksta = esej; iz tri = kompilacija; iz četiri = disertacija.

(Ilustracija pozajmljena sa: www.armel-gaulme.com/artblog.)

Share This

Program skupa se još uvek utvrđuje, ali je sigurno da će jedna od tema biti književnost na blogu (ili već nešto u tom smislu). Govorićemo Branislav Dimitrijević i ja, a očekuje se učešće i drugih pisaca/blogera kojima je ta tema bliska.

Opširnije i detaljnije na sajtu projekta, narednih nedelja.

Share This

Nagradu Metafori doživeo sam delimično kao priznanje ličnim naporima, a delimično kao podršku izlasku književnosti u druge medije.

U okviru pomenute manifestacije, bio je predviđen i razgovor o e-časopisima za književnost. Stvar se, međutim, svela na promociju triju projekata - uz Metaforu, Balkanski književni glasnik i Treći trg. Ne mogu reći da nije bilo zanimljivo - bar meni, kao jednom od učesnika - ali neka pitanja koja sam skicirao i o kojima sam želeo da ponešto kažem, otišla su u prazno.

Koja pitanja? O tome detaljnije, možda, nekom drugom prilikom, a sada i ovde samo ovoliko: zašto časopis? Zašto e-časopis? Šta je potrebno (koje kompetencije) za rad na časopisu? Šta je potrebno za rad na e-časopisu? Zašto ne papir? Zašto (ipak) papir? Šta se čita? Kako se čita? Ko čita?

Share This

Skriveni citat sa Guglovog Akademika (Google Scholar) glasi: “stanite na ramena velikana”. Metaforu modernih kao patuljaka koji sede na ramenima divova prvi je upotrebio Bernar od Šartra (Bernard de Chartres, kraj XI i početak XII veka). Tako H. R. Jaus u jednom ogledu o tradiciji i svesti o modernosti.

Znanje o tome ko je prvi upotrebio metaforu ne približava nas razumevanju metafore. To je prazno, sitničarsko znanje.

Obrazovanje kroz koje smo prošli je puno takvih primera. Znamo ko je formulisao ovu ili onu teoriju, ali ne možemo da je uporedimo sa drugim srodnim ili konkurentskim teorijama. Učimo sijaset hemijskih formula, učimo o građi i oblicima listova, o reljefu dalekih zemalja - a da nemamo nikakvog iskustva ni sa tim zemljama, ni sa tim biljkama, ni sa tim jedinjenjima.

Znamo a ne znamo. Ne možemo da se snađemo u računu za struju. Pismeni, a ne umemo da ispunimo obrazac u opštini.

Share This

Lepa prilika da se kaže koja reč i o kako i zašto elektronskog izdavaštva. Danas, tehnički, svako može da pokrene, sa malo sredstava i nešto malo više rada, književni magazin. Ali, u stvari, ne može svako. I tu je prva kvaka, pitanje kompetencije i verodostojnosti ostaje na snazi. Druga je u tome što treba poštovati osobenosti medija. Elektronski časopis se ne pravi kao što se pravi onaj koji će se štampati na papiru. (Dobro, i to je u osnovi pitanje kompetencije, samo one medijske, a ne književne. I jedna i druga se uče, tj. stiču iskustvom.)

Spremajući se za taj razgovor, pogledao sam i kako pozvani stoje sa rangiranjem na Alexi. I vidim da su bolje rangirani i mostarski Knjizevnost.org i forum Eniaroyah. Za prvi projekat, koji distribuira književne vesti iz ex-yu regiona, čudi me da nije i bolje rangiran - ali velika popularnost jednog književnog foruma bila je za mene prijatno iznenađenje. Mislim da se u tome potvrđuje teza o medijskoj kompetenciji. Ali o tom potom, do petka (30. maja) uveče.

Share This

Pre nego što se nova Metafora pusti u pogon, biće potrebno preneti veći deo sadržaja u novu bazu, preraspodeliti rubrike, ali i osmisliti nove. Za sada najveći problem predstavlja način preuzimanja PDF fajlova; tu će biti eksperimentisanja sa Wordpress-ovim dodacima.

Za dizajn će biti uspotrebljena tema (BranfordMagazine 2.2) koja je već isprobana na ovom blogu, prevedena na srpski, i u koju su unete minimalne izmene na par mesta u PHP kodu i CSS postavkama.

Za D-dan je predviđena nedelja, 25. maj; kao novi početak računaće se 1. jun (a da bi se do tada izglancale sve greške koje budu uočene). Testiranje u lokalu za sada teče bez problema, ali nikad se ne zna…

Share This