FILOBLOGIJA

Kako objaviti knjigu - 10 načina

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Wed, 07 Dec 2011 10:24:00 +0000

foto: http://makelardhistory.blogspot.com/

Silno žudite za objavljivanjem sopstvenog dela, a ne znate kako to da ostvarite i kako da konačno postanete "pravi" pisac? Pažljivo proučite ovih deset saveta, jedan mora da upali.

1. Najzgodnije je i najlakše objaviti knjigu ako ste se rodili u književničkoj porodici.* Ako ste od malih nogu okruženi proslavljenim piscima, izdavačima ili kojekakvim kulturnim delatnicima, vaš će talenat biti primećen veoma rano. Dovoljno je da poželite da pišete i da vas ne mrzi da ispunite stotine stranica. Ako pri tom umete i imate šta da kažete – uspeh je zagarantovan: odmah počnite da pišete, o izdavanju knjige ne brinite, to će prirodno doći.
Kao što rekoh, ovo jeste najzgodnija varijanta, ali zavisi od okolnosti na koje mladi pisac ni najmanje ne može da utiče. Stoga, idemo dalje.

2. Ono na šta pak možete da utičete je s kim ćete da provodite svoje vreme. Ako se intenzivno družite sa ljudima iz prve grupe, malo njihovog talenta može preći i na vas.

3. Nađite sebi slične, družite se i udružujte. Gledajte da vas bude što više u grupi, ali pazite da broj bude okrugao i, ako je moguće, simboličan. Organizujte i posećujte književne događaje, najbolje u grupi, kako biste bili primećeni. Neka žestoka bura pesničke snage oduva sve neumetničko oko vas - a za to je, ponavljam, važno da vas je mnogo. Kad se na jednom mestu skupi 100000 pesnika, uopšte više neće biti važno ko tu ume da piše, a ko ne.
Ako krenete ovim putem, vaša dela će isprva izlaziti u zbornicima, ali to je samo korak do samostalnog izdanja.

4. Ako niste u mogućnosti da se okupljate u fizičkom prostoru - povezujte se na Fejsbuku. Redovno objavljujte svoje "notes", darežljivo lajkujte tuđe i obilato se tagujte. Ovde je veoma važno da se čuvate preterivanja: ako neki prijatelj zaboravi da vam lajkuje neki poetski izliv, nemojte mu slati link u inbox, to je već... stvarno... preko svake mere...

5. Postanite selebriti. Istaknite se u bilo kojoj oblasti (ne mora da ima nikakve veze sa pisanjem), ali bitno je da budete medijska ličnost, najbolje estradni umetnik/ca ili političar/ka. Ako baš nemate nikakvog talenta - povežite se (čitaj: sklopite brak) sa nekim ko već jeste selebriti. Kada javnost počne da se interesuje za vas, pravi je trenutak da objavite knjigu. O sebi, podrazumeva se.

6. Platite objavljivanje knjige - najbrže i najjednostavnije rešenje koje sigurno možete da priuštite bar jednom u životu. Uloženi novac će vam se vratiti čim publika shvati kakav ste genijalni umetnik.

7. Napišite komercijalnu knjigu (koja, da podsetim, ne mora da bude loša). Objasnite izdavaču da za nju ima mesta na tržištu. Lepo i pošteno rešenje, jer u ovom slučaju objavljivanje knjige zaista zavisi od toga kako pišete, a ne od toga ko vam je mama/tata ili s kim idete u krevet.

8. Učestvujte u književnim konkursima - nisu baš svi namešteni.

9. Objavite elektronsku knjigu. Možete je sami pripremiti i postaviti na Amazon, Scribd, sopstveni sajt...
Međutim, ako vam je knjiga potrebna samo da biste zadovoljili sujetu i dobili priznanje od onih kojima su tvrde korice važnije od sadržaja knjige, e-knjiga nije najbolji izbor, jer pojaviće se već neka budala koja će vam, dignuta nosa, reći da to nije prava knjiga i sve će upropastiti.

10. Šta će vam uopšte knjiga? Znate da svako ko se malo potrudi može da je ima - a znate i kakvo se đubre izdaje - tako da sama činjenica da je knjiga objavljena ne znači ništa. Napravite blog i pišite - može vas čitati mnogo više ljudi nego što ste sanjali, a to je svakako lepše nego da vaše knjige, neotvorene, leže po kojekakvim policama. Zar nije?

__________________
*Napomena za one koji će u ovom tekstu naći "hejterske" argumente: među Fejsbuk pesnicima, komercijalnim piscima, pa čak i među decom mejnstrim kulturnih delatnika ima zaista talentovanih pisaca (za selebritije ne znam, nikad nisam poželela da čitam nekog od njih). Autorka ovih redova se oštro protivi diskriminaciji na osnovu "lako je tebi" argumenta. Zavist i umetnost ne idu zajedno, mislite o tome.

Mister Svetolik i dr Jozić u bajci o pisanju priče

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Tue, 15 Nov 2011 17:36:00 +0000

Gost autor: Svetolik Jozić

1.
Bio jednom jedan čovek i zvao se Svetolik.
Zašto bio?
Zato što se tako započinju priče. Mogao je i da ne bude, zar je važno? Bitna je priča.
Znači li to da ako ga ne bude- neće biti priče?
Znači da ako nastaviš da zapitkuješ- priče neće biti!
Pa nastavi onda!
Pa nisam ni počeo i kako onda da znam gde sam stao?
Pa stao si kod Svetolika.

Ma ja sam Svetolik!
Ti?
Ja.
A šta je sa onim: Bio jednom jedan čovek i zvao se Svetolik?
Pa ništa. Zaboravio sam.
Šta si zaboravio?
Ništa.
Kako ništa nisi zaboravio?
Otkud ja znam?!
A ja treba da znam.
Jok.
Gde si stao?
Kod Svetolika.
Ama, ko je Svetolik?
Pa ja.
Aha, dobro, i?
I? Ništa i!
2. Dakle, bio jednom jedan čovek i zvao se Svetolik. Bio je. Jednom.
Davno?
Ne, ne tako davno.
I gde je sad Svetolik?
Pa ja sam Svetolik, rekoh ti.
Ama, ništa mi nisi rekao!
Nikome ništa nisam rekao.
Stvarno?
Da.
A zašto nisi nikome rekao?
Nisam hteo.
Pa reci meni, ondah.
A što tebi, ko si ti?
Svetolik.
3. E pa onda: bila jednom dva čoveka koja su se zvala Svetolik.
(I, u čemu je razlika?
Kako u čemu?
Pa da si rekao: Bila jednom dva Svetolika koju su bili ljudi.
Pa vidi, otkud ja znam da li su dva čoveka ljudi? Ko zna šta sve može da padne na um dvojici ljudi?
Razumeo, nastavi?
Šta si razumeo? Šta da nastavim?
Oh, ne znam.
Šta ne znaš? Da si razumeo ili da nastavim?
I jedno i drugo.
E, pa sad ni ja ne razumem.
Ma, šta ima da razumeš: Bio jednom jedan čovek koji se zvao Svetolik i bio jednom još jedan čovek koji se zvao Svetolik. Zatim, bilo je nekoliko ljudi, dvojica zapravo, i oni su se bili zvali Svetolik. I šta dalje?
Otkud znam šta dalje?
Čini se da si imao ideju?
Nisam imao ideju!
Pa šta si hteo?
Ništa.
Hoćeš da kažeš da priča nije bitna?
Neću. Zašto bih to rekao?!
Kako zašto, pa nema priče!
Kako nema?
Kako nema? Pa zar ti ovo liči na priču?
Ne.
Pa onda?
Pa zar priča mora da liči na priču da bi bila priča?
Ne, ali počeo si priču, o jednom čoveku, dva zapravo, ili jedan, uostalom, nije ni bitno. Bitno je to da su se zvali/zvao, Svetolik.
Da, ali ti si me prekinuo.
Pa kako kad nisi ni počeo.
Pa da počnem onda?
Odakle da počnem?
Od početka.
Pa ja ne znam priču od početka.
Pa počni od sredine, više!
Ma ona je dosadna.
Pa dobro, počni od kraja onda!
Od kraja? Siguran?
Naravno.
Pa dobro. Kraj.
?
?
?
I?
Šta i?
Pa počni!
Zapravo, ja sam završio.).

Kreativno pisanje eseja o književnom delu

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Fri, 02 Sep 2011 03:44:00 +0000

http://www.flickr.com/photos/erinkohlenbergphoto/

Pre samo par vekova, u romantizmu, preovladavalo je uverenje da književna kritika, da bi bila "dobra", mora da poseduje izvesne književno-umetničke kvalitete. Iako je, srećom, ovo shvatanje vrednosti "dela o delu" odavno napušteno, manir je preživeo, pa imamo fantastične zbirke banalnih, sladunjavih tekstova kojima se i dan danas smeju studenti književnosti, koji te bisere nalaze na spiskovima obavezne literature.

Ovde neće biti reči o takvom kreativnom pisanju.

Želite da napišete zaista dobar esej / sastav / seminarski rad iz književnosti?

Listen carefully, I shall say this only once...

Odavno imam u planu da napišem mali priručnik koji bi bio podjednako koristan đacima koji pišu pismeni sastav iz srpskog, studentima koji pišu seminarski rad iz književnosti, ali i "običnim" ljubiteljima pisane reči koji traže način da o knjigama koje vole pišu, na primer, na svom blogu. Naravno, od prirode Vašeg interesovanja, kompetencije, čitalačkog iskustva, stepena obrazovanja (ako pišete rad za školu/fakultet), i - na kraju krajeva - teme eseja, zavisi koliko ćete duboko zaći u tumačenje knjige o kojoj pišete.

Metodološki pristupi mogu biti različiti, ali ćemo se u ovom tekstu zadržati na onome što je od zajedničkog značaja za sve koji žele ili treba da napišu esej u kome će predstaviti i interpretirati jedno književno delo.

Kako ne treba da izgleda esej

Kvalitetni eseji o književnim delima često se veoma razlikuju po formi i pristupu, ali zato većina osrednjih (i loših) sastava sledi jedan obrazac:

Uvod: biografija pisca
Razrada: prepričavanje
Razrada II: nabrajanje (tema, likova, svojstava, ideja, stilskih sredstava)
Zaključak: opšte mesto vezano za epohu u kojoj je delo nastalo ili sl.

Ako je napisan smisleno i gramatički korektno, sastav koji prati ovu shemu će "proći" kod većine profesora, ali - možete vi i bolje.

Kako početi

Nadam se da ste već nekoliko puta pročitali delo o kome želite da pišete, kao i svu dostupnu literaturu... Niste? Nema veze. Ako ste barem jednom pažljivo pročitali knjigu, možete da počnete (za one koji pišu seminarski rad: literaturu ćete nalaziti i čitati u sledećoj fazi; što je najbolje, tada ćete tačno znati šta vam treba i kako to da upotrebite).

Pre nego što uopšte počnete sa pisanjem, treba da odgovorite na nekoliko pitanja - o vašoj poziciji i pristupu, o predmetu proučavanja i o samom delu.

I Polazišta

Pretpostavljam da već imate bar radnu verziju naslova svog rada i počeli ste o delu da razmišljate u određenom pravcu. Morate, pre svega, da ispitate taj pravac: da li je utemeljen na nekoj opštoj ideji i doktrini? Kojoj? Kakav stav imate prema neknjiževnim elementima dela (npr. filozofskim i religijskim idejama, ako postoje)? Imate li predrasuda?

Ako se oslanjate na precizno definisan skup ideja (primer koji se nameće je feministička kritika, kao i drugi pravci u proučavanju književnosti koji se zasnivaju na kulturnoj teoriji) morate se čuvati učitavanja i paziti na to da li je ono što hoćete da istaknete ili kritikujete zaista zasnovano na tekstu (ili metatekstu).

Ili - nemate definisano polazište i hoćete, naprosto, da pišete o knjizi? Super, samo, to nije tako jednostavno. Imate polazište, samo možda niste toga svesni.

Svi smo mi individue sa sopstvenim pogledom na svet (koji pak može biti različite širine, ali nećemo sada o tome), imamo svoja uverenja i predrasude, osetljivi smo na sadržaje koji nas se lično tiču... Niko od nas, kada čita, ne isključuje svoju ličnost. Naprotiv, pri svakom čitanju dolazi do komunikacije između dela i čitaočevog sveta, pri čemu se intelektualno, emocionalno i moralno biće čitaoca angažuju u najvećoj meri.

Znate li šta može da se dogodi ako ne razmislite dobro o ovome? Može vam pasti na pamet da pišete o "asocijalnosti kao uzroku tragičnih sudbina" u Kamijevim delima (pogledajte komentare na moj tekst o Strancu). Asocijalnosti. Uzroku. Tragičnih sudbina. Kod Kamija. Kako vama ovo zvuči?

Meni zvuči kao neprimerena upotreba
1. socioloških pojmova (asocijalnost) - koji svakako sužavaju perspektivu, a u ovom slučaju (tumačenje Kamijevog "Stranca" i "Preobražaja") čitaoca, koji - umesto da bude u superiornoj poziciji u odnosu na delo koje mu je praktično na dlanu - čita iz žablje perspektive, iz pozicije Mersoovog advokata,
2. kauzalnosti (uzrok) - u svetu književnog dela ne mora da postoji (i pri čitanju se ne sme nametati) uzročno-poslednični sled kakav vidimo u svakodnevnom životu,
3. laičko određenje termina "tragično" - koji se, s rezervom i uz tone objašnjenja, može primeniti kada se govori o "Strancu", ali nikako kada se govori o "Preobražaju".

Kako glasi vaš naslov?

(Pročitajte i Spoljašnji pristupi proučavanju književnosti.)

II Predmet proučavanja

To može biti delo. I ne mora. Može biti pisac. Predmet proučavanja može biti i čitalac, odnosno publika. Može se proučavati odnos između bilo koje dve, od tri ponuđene instance: odnos pisac-delo, delo-čitalac, pisac-čitalac. Sve je sasvim legitimno dokle god ste svesni šta pručavate, čime se bavite - samim delom, nekim njegovim aspektom ili pak uticajem delova piščeve biografije na književno delo.

III Književno delo

Vreme je da se zapitate o suštini. Ne šta je pisac hteo da kaže, nego šta samo delo govori. Šta je ono esencijalno, što je nagovešteno na svakoj stranici, a u potpunosti se sagledava kada imamo u vidu celinu, nakon što smo sklopili korice?

Odgovorite na ovo pitanje na tri načina: u jednoj rečenici, u obliku kratkog objašnjenja (desetak rečenica) i u obliku eseja (koji će kasnije, možda, postati centralni deo vašeg teksta - ili ceo sastav).

Na koji način je rečeno to što ste odredili kao suštinsko? Kojim stilskim sredstvima su određene fine nijanse značenja? Ironijom, aluzijama, groteskom? Karakterizacijom i interakcijom likova koji su nosioci ideja?

Ovo su neke od najvažnijih stvari na koje bi trebalo da obratite pažnju. Dalje sve zavisi od vas. Ako imate pitanja, tu sam. :)

Prevođenje: šta zaista čitamo?

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Fri, 26 Aug 2011 21:31:00 +0000

Gošća autorka: Jelena Katić Živanović

Koliko često imamo priliku da proverimo da li ono što čitamo zaista odgovara izvornom tekstu?

Sigurna sam da je većina ljudi makar čula za Dikensovu „Božićnu pesmu“ (A Christmas Carol, 1843). Ako ništa drugo, nije bilo božićnih i novogodišnjih praznika u poslednjih nekoliko godina da barem jedna televizija nije prikazala barem jednu od dvadesetak ekranizovanih verzija ovog romana, uključujući niz animiranih filmova, i isto toliko televizijskih filmova, od kojih je najpoznatiji i originalu najbliži onaj iz 1984 (George C. Scott u glavnoj ulozi).

Ebenezer Skrudž je tvrdica, cicija, džimrija, stipsa, alaun... Najgora sorta beskrupuloznog trgovca i samoživog zelenaša. Intervencijom njegovog pokojnog poslovnog partnera kod neke više sile, Skrudž dobija priliku da se popravi – posećuju ga Duh prošlih Božića, Duh sadašnjeg Božića i Duh budućih Božića. Dikens je smelom kompozicijom uspeo da nam dočara ne samo razvoj jednog lika kroz čitav njegov životni put do trenutka kada radnja romana počinje, nego i naknadni razvoj tog lika koji pred našim očima izrasta u osobu potpuno drugačiju od one s kojom se srećemo na prvim stranicama romana. Tako smo dobili klasičnu priču o preobraženju i spasenju, o prepoznavanju i prihvatanju pravih vrednosti.

Središnju stanicu na Skrudžovom duhovnom putovanju predstavlja poseta brojnoj i siromašnoj porodici njegovog činovnika Boba Krečita, koja uživa u oskudnoj božićnoj večeri, zahvalna za ljubav i poštovanje koje vlada za stolom, uprkos tome što im je najmlađi član smrtno bolestan. U Skrudžovom suočavanju s prošlim izborima, sadašnjim prilikama i budućim izgledima, lik Malog Tima predstavlja jedan od najjačih utisaka koji su zaslužni za njegov preobražaj.

Zamislite sada verziju u kojoj je potpuno izbačen deo o Timovoj smrti. !!!???!!! U čemu se tu radi? Zašto bi neko to dopustio?

Kompanija „Novosti“ je 2009. godine objavila „Božićnu priču“ Čarlsa Dikensa u biblioteci „Dečji klasici“. Prevod je prosto rečeno oskrnavljen. Ne samo što su pasusi preskakani ili ih je više spajano u jedan – kao da je neko prepričavao tekst, već nedostaju i čitavi delovi priče.

Evo primera:

There never was such a goose. Bob said he didn't believe there ever was such a goose cooked. Its tenderness and flavour, size and cheapness, were the themes of universal admiration. Eked out by the apple-sauce and mashed potatos, it was a sufficient dinner for the whole family; indeed, Mrs. Cratchit said with great delight (surveying one small atom of a bone upon the dish), they hadn't ate it all at last! Yet every one had enough, and the youngest Cratchits, in particular, were steeped in sage and onion to the eyebrows! But now, the plates being changed by Miss Belinda, Mrs. Cratchit left the room alone – too nervous to bear witnesses – to take the pudding up, and bring it in.
Suppose it should not be done enough! Suppose it should break in turning out! Supose somebody should have got over the wall of the back-yard, and stolen it, while they were merry with the goose: a supposition at witch the two young Cratchits became livid! All sorts of horrors were supposed.
Hallo! A great deal of steam! The pudding was out of the copper. A smell like a washing-day! That was the cloth. A smell like an eating-house, and a pastry cook's next door to each other, with a laundress's next door to that! That was the pudding. In half a minute Mrs. Cratchit entered: flushed, but smiling proudly: with the pudding, like a speckled cannon-ball, so hard and firm, blazing in half of half-a-quartern of ignited brandy, and bedight with Christmas holly stuck into the top.
Oh, a wonderful pudding! Bob Cratchit said, and calmly too, that he regarded it as the greatest success achived by Mrs. Cratchit since their marriage. Mrs. Crachit said that now the weight was off her mind, she would confess she had had her doubts about the quantity of flour. Everybody had something to say about it, but nobody said or tought it was at all a small pudding for a large family. It would have been flat heresy to do so. Any Crachit would have blushed to hint at such a thing.
At last the dinner was done, the cloth was cleared, the hearth swept, and the fire made up. The compound in the jug being tasted and considered perfect, apples and oranges were put upon the table, and a shovel-full of chesnuts on the fire. Then all the Cratchit familly drew round the hearth, in what Bob Cratchit called a circle, meaning half a one; and at Bob Cratchit's elbow stood the family display of glass; two tumblers, and a custard-cup without a handle.
These held the hot stuff from the jug, however, as well as golden goblets would have done; and Bob served it out with beaming looks, while the chestnuts on the fire sputtered and crackled noisily. Then Bob proposed:
„A Merry Christmas to us all, my dears. God bless us!“
Which all the family re-echoed.
„God bless us every one!“ said Tiny Tim, ate last of all.

Charles Dickens, Christmas Carol,

Creative editions – Harcourt Brace &amp;amp; Company, 1995.

Prenosim pomenuti prevod:

Takve slasne guske još nikad nije bilo! Njeno krto meso, ukus, veličina i, dabome, niska cena, bili su predmet opšteg oduševljenja i hvale. Uokvirena krompirom, činila se sasvim dovoljnom za ručak čitavoj porodici Kračitovih. I zaista, gđa Kračit, uočivši jednu preostalu mrvicu na činiji, pomisli da je, eto, nisu mogli celu ni pojesti. Za sve je bilo dovoljno, pogotovu za najmlađe Kreačite, koji se behu umazali do ušiju. A onda, dok je Belinda menjala tanjire, gđa Kračit ustade i uputi se sama u kuhinju (nije htela da joj iko bude svedok) da izvadi i donese puding.
“Zamislite, samo, da puding još nije gotov!“ uzviknu otac veselo se smešeći.
“Ili da se, pri vađenju, sav raskomada!“ dodade Belinda, povodeći se iz sveg srca za očevom šalom.
“A zamislite tek da je, dok smo se sladili guskom, neko prekoračio preko zida i ukrao puding!“ dobaci Marta smejuć se.
Dvoje najmanjih Krečita razrogačiše oči, premrevši od straha.
Ali, kakva sreća! Najpre, oblak pare! Puding je bio izvađen iz bakrenog suda! Pa onda miris, koji je podsećao na sveže rublje – možda zbog platna u koji je bio uvijen! Pa, potom, miris na gostionicu i kolačarnicu! Eto, to vam je puding! I trenutak kasnije gđa Kračit stupi iz kuhinje, sva zajapurena, ali sa ponosnim osmehom, noseći puding kao kakvo pegavo, šareno topovsko đule, zakićeno grančicama božićnjeg drveta.
Napokon su završili s obedom i sa stola je dignut prekrivač, ognjište raščišćeno i vatra podstaknuta. Bio je trenutak da se napravi bola – taj slatki napitak bez koga se engleski Božić ne da ni zamisliti. Bola je bila ocenjena kao izvanredna, a onda na sto iznesoše jabuke i narandže, dok čitave pregršti kestenja behu stavljenje na rešetku iznad vatre. Potom se svi poređaše u polukrug oko ognjišta, sa svim čašama koje su se zatekle u kući – uz dve čaše za pivo i jedno lonče za mleko bez drške. Ipak, u njih nasuše topli napitak kao da su u pitanju kristalni pehari, dok je kestenje na vatri veselo praskalo.
“Neka je srećan Božić svima nama“, nazdravi otac. “I neka nas dragi Bog sve blagoslovi!“
Čitava porodica složno ponovi zdravicu. “Neka Bog blagoslovi sve nas i sve ljude!“ zaključi na kraju mali Tim.

Čarl Dikens, Božićna priča, Kompanija Novosti, 2009.

A za one koji ne znaju engleski, evo i mog, doslovnog prevoda:

Nikada nije bilo takve guske. Bob je izjavio da ne veruje da je ikada takva guska bila spremljena. Njena mekoća i njen ukus, njena veličina i niska cena, predstavljali su predmet sveopšteg divljenja. Dopunjena umakom od jabuka i pireom od krompira, bila je to večera dovoljna za celu porodicu; i zaista – kao što je gospođa Krečit na kraju sa velikim uživanjem rekla (proučavajući jedinu trunku kosti u činiji) – nisu je pojeli celu! A ipak, svi su dobili dovoljno, i svi su bili, a naročito najmlađi Krečiti, umazani u žalfiju i luk do ušiju! Ali sada, kada je gospođica Belinda promenila tanjire, gospođa Krečit je sama napustila prostoriju – previše nervozna da bi podnela prisustvo svedoka – da uzme božićni kolač i da ga unese.
Šta ako nije dovoljno pečen? Šta ako se izmrvi pri presipanju na tanjir? Šta ako je neko došao preko zida dvorišta i ukrao ga, dok su se oni sladili guskom: pretpostavka na koju su dvoje najmlađih Krečita pomodreli od besa! Svakakvi užasi su mogli da se pretpostave. ((- ovaj pasus nije u obliku dijaloga!!! ))
Ehej! Velika količina pare! Kolač je izvađen iz bakrača. Mirisalo je kao dan za pranje rublja! To je bilo zbog platna*. Mirisalo je kao gostionica, i kao poslastičarnica koja je odmah do nje, sa vešerajem koji se nalazi pored! To je bio kolač. Pola minuta kasnije, gospođa Krečit je ušla: crveneći, ali sa ponosnim osmehom, noseći kolač u obliku istačkanog topovskog đuleta, težak i čvrst, koji se sijao u polovini od pola četvrtine zapaljenog brendija, i sa grančicom zelenike zabodenom na vrhu.
Oh, veličanstveni kolač! Bob Krečit je rekao, sasvim spokojno, da smatra da je to najveći uspeh koji je postigla gospođa Krečit otkada su u braku. Gospođa Krečit je rekla da bi sada kada je to breme više ne mori, mogla priznati da je imala sumnje u pogledu količine brašna. Svi su imali nešto da izjave tim povodom, ali niko niti je rekao niti pomislio da je to u stvari vrlo mali kolač za tako veliku porodicu. Bila bi vrhunska jeres to izgovoriti. Bilo koji Krečit bi pocrveneo kada bi samo nagovestio tako nešto. ((- ovaj pasus je potpuno izostavljen!!! ))
Napokon je večera bila završena, stolnjak pospremljen, ognjište očišćeno, a vatra podložena. Smešu iz bokala su probali i našli da je savršena, na sto su izneli jabuke i narandže, a na vatru stavili punu lopatu kestenja. Tada se cela porodica Krečit okupila oko ognjišta, obrazujući ono što je Bob Krečit nazivao krug (misleći pritom na pola kruga), a na ispustu kamina pored Boba Krečita stajala je čitava porodična izložba staklarije: dve obične čaše sa debelim dnom i jedna činija za puding bez drške.
U njima se pušila vruća smeša iz bokala, jednako dobro kao što bi se pušila u zlatnim peharima; i Bob ju je ozarenog izraza lica posluživao, dok je kestenje na vatri vrskalo i bučno pucalo. Onda je Bob izrekao zdravicu:
„Srećan nam Božić, dragi moji. Bog nas sve blagoslovio!“
A cela je porodica te reči ponovila.
„Bog blagoslovio svakoga od nas!“, rekao je naposletku i Mali Tim.

* Tradicionalni engleski božićni kolač priprema se tako što se kuva umotan u krpu, zbog čega dobije oblik lopte, a zatim se prelije brendijem i flambira (nap.prev.).

Čarls Dikens, Božićna pesma

(Prevod nije objavljen jer je izdavačka kuća „Beli put“ u međuvremenu prestala da postoji).

Stvarno razumem kreativnu slobodu i verujem da se u prevođenju ne treba pridržavati rasporeda zareza i reda reči iz stranog jezika, ali ovakvo nepoštovanje ne samo duha originala, već i samog smisla teksta, zaista ne mogu da shvatim. Pritom, ova edicija kompanije „Novosti“ namenjena je deci i predstavlja priče koje će uticati na njihovo obrazovanje i rečnik.

Ime prevodioca nigde nije navedeno. Tiraž izdanja je 15.000 primeraka. Ne sumnjam da su ih rasprodali do poslednjeg, zajedno sa ostalim naslovima iz edicije („Tom Sojer“, „Troja“, „Guliverova putovanja“, „Tri musketara“, „Tajna napuštenog vrta“). U te izvornike nisam imala uvid, ali ne verujem da je u njihove prevode uložen iole veći trud.

Što je najstrašnije od svega, čitaoci najčešće nisu ni svesni koliko su prepušteni na milost i nemilost uredničkog, lektorskog ili prevodilačkog hira. Ponovo pitam, zašto bi neko ovo dopustio? Da li je u pitanju samo profit? I sama sam prevodilac, pa ipak ne vidim kako trideset srebrnjaka može da opere bilo čiju savest.

Jelena Katić Živanović

Filologija, Filoblogija, terminologija i etimologija

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Tue, 23 Aug 2011 09:37:00 +0000

Foto: http://www.flickr.com/photos/visentico

Posle nešto više od godinu dana postojanja bloga (na adresi www.filoblogija.com postoji tek od oktobra 2010, pre toga je bio na filoblogija.blogspot.com i imao je raznovrsniji sadržaj koji je vremenom uklonjen...) vreme je da objasnim zbog čega se tako zove i šta uopšte znači "filoblogija".

Očigledno je (nadam se da jeste) da se radi o složenici (ili izvedenici, ako hoćete) nastaloj od reči filologija i blog. Odnosi se na celokupan semantički potencijal obe reči, naročito ove prve.

Filologija

Ako biste slučajne prolaznike naterali da definišu termin "filologija", od njih biste verovatno čuli da je u pitanju nauka o jeziku/jezicima. "Filološki" u nazivu Filološki fakultet obično se percipira kao "jezički", jer se na njemu uče jezici.

Ja sam filolog. Nisam studirala jezike.

Nauka o jeziku zove se lingvistika.

Šta je onda filologija?

Filologija je divan, ali neprecizan termin koji označava mnogo (doduše povezanih) stvari – a sve su one predmet mog interesovanja.

Drugi izraz, "filologija", podložan je brojnim nesporazumima. Istorijski uzev, on je upotrebljavan tako da je obuhvatao ne samo sva književna i lingvistička proučavanja već i proučavanja svih proizvoda ljudskog uma. Mada je najomiljeniji bio u Nemačkoj devetnaestog veka, on i danas živi u naslovima nekih časopisa – na primer "Modern Philology", "Philological Quarterly" i "Studies in Philology". Bek, koji je svojim delom "Encyklopadie und Methodologie der philologischen Wissenschaften" (objavljenim 1877, ali zasnovanim na predavanjima koja delimice potiču još iz 1809.) dao osnove "filologije", definisao ju je kao "znanje o poznatom" i otud kao proučavanje jezika i književnosti, umetnosti i politike, religije i društvenih običaja. Očigledno, pobude Bekove filologije, praktički istovetne sa Grinlovljevom "književnom istorijom", jesu potrebe za proučavanjem klasične starine, za koje pomoć istorije i arheologije izgleda neophodna. Proučavanje književnosti za Beka je samo jedna grana filologije kao ukupne nauke o civilizaciji, a posebno nauke o onome što su on i nemački romantičari nazivali "nacionalnim duhom". Danas, s obzirom na njenu etimologiju i veliki deo stvarnog rada stručnjaka, filologija se često shvata kao lingvistika, naročito istorijska gramatika i proučavanje starih oblika jezika. Pošto taj izraz ima tako mnoga i razilazna značenja, najbolje je da ga odbacimo.
(Rene Velek i Ostin Voren, "Teorija književnosti" – u kontekstu traženja pravog naziva za sistematsko i celovito proučavanje književnosti.)

Veće staraca (oprostite što ovog trenutka ne mogu da se setim kako se zove nadležno telo koje se bavi nazivima državnih fakulteta i stručnim zvanjima koja se na njima stiču) nije poslušalo Veleka i Vorena, i nije odbacilo termin "filologija", iz razumljivih razloga, uprkos brojnim protivrečnostima – termin filolog u stručnim nazivima "diplomirani filolog kineskog jezika", "diplomirani filolog opšte lingvistike" i "diplomirani filolog opšte književnosti i teorije književnosti" (uvek se smorim kad tipkam ovo) jednostavno nema jedinstveno značenje (osim u onom najširem smislu gde bi čak mogao da bude tumačen kao sinonim za pojam društvene nauke).

No, uprkos rogobatnom nazivu na mojoj diplomi, i dalje volim reč "filologija".

Filologija znači ljubav prema svemu onom što označava reč logos – reč, pojam, smisao, duh, razum, red... - ono od čega je, kažu, a neki možebiti i veruju, nastao ovaj svet. U početku beše Logos.

Blog...

...jer Filoblogija jeste blog, i jer na njoj pišem (i) o blogovanju – jer blogovanje je ništa drugo nego pisanje, način da se upražnjava privrženost Logosu. Ljubav prema rečima, jeziku, smislu, književnosti. Filologija.

Kako ne bih ispala nedosledna, moram da napomenem da etimologija reči "blog" sa celom ovom pričom nema nikakve veze. "Log" u "web log" nije logos. Nije ni logaritam (ne znam da li je to još kome palo na pamet). Koren "log" postoji u nekom staronorveškom izrazu koji je na engleski transkribovan kao logbook ili lodgebook - to je bila sveska u koju su pomorci beležili razne stvari tokom puta. Dnevnik plovidbe. Mnogi današnji blogovi takođe su dnevnici nekih metaforičkih plovidbi.

Nadam se da volite reči. Sigurno volite, čim ste pročitali ovaj tekst do kraja – zaista ih je bilo previše... :)

Beleška o spisateljskoj blokadi i nezapisanim idejama

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Mon, 15 Aug 2011 10:12:00 +0000

Photo: http://www.flickr.com/photos/alexkerhead/

Danas, verovatno, ne bi trebalo da pišem. Ne ide mi. Da mogu da raspolažem svojim vremenom kako ja hoću, isključila bih laptop, otišla u šetnju, ili ... a pisanje bih ostavila za noćne sate, ili rane jutarnje, ili neki drugi dan. Samo što ja baš ne mogu da pišem kad mi se prohte. Danima nisam uspevala da zabeležim ni rečenicu-dve. Sada baš mogu. Šteta, jer sam tokom prethodnih nekoliko dana imala, ne baš bezbroj, ali sigurno pet ili šest dobrih ideja. Ne samo ideja – za svaku sam imala koncept u glavi, razrađivala ih, intenzivno mislila o svakoj od tih tema. Sad, kad sam konačno sela – ne samo da ne mogu da prizovem koncepte iz pamćenja, nego ne mogu da se setim ni o čemu se uopšte radilo.

Početnička greška – nisam zapisivala ideje na vreme. Katastrofalan, nepopravljiv propust... Ili nije? Da li su te ideje zaista otišle u nepovrat? Ne bih rekla.

Mnogi produktivni, profesionalni kreativci redovno beleže ideje i izvlače maksimum iz svake od njih. Ja pak, poput mnogih ljudi, prolazim kroz faze manje i veće produktivnosti, veće i manje kreativnosti.

(Primetićete, kreativnost i produktivnost su različite stvari. Ipak, svaka od njih je onoj drugoj neophodna za život.)

Neće ovo biti jedan od onih tekstova o spisateljskoj blokadi – mada je on čist primer da, ako se potrudite, možete za tili čas da je prevaziđete tako što ćete početi da kontemplirate o onome što vas muči i, naravno, prstima po tastaturi pratite tok te kontemplacije – piece of cake!

Moram da vam kažem i da sam, pišući ovo, počela da se prisećam gorepomenutih ideja, pa ću na kraju fantastično iskoristiti slobodno vreme koje imam, jer slobodno vreme je luksuz.

Sada me zanimaju ideje. Šta se sa njima dogodi ako ih ne zapišemo. Odu u nepovrat? Ne. Ako su to naše autentične ideje, ako smo razmišljali o njima, kao o temama koje nas se tiču – sigurno je da neće da propadnu. Razvićemo ih, pa će, možda u nešto izmenjenom obliku, obogatiti neke buduće tekstove, pojaviti se na način koji u početku uopšte nismo imali u vidu. Ni to neće biti kraj – ideje će nastaviti da rastu i da se razvijaju sa nama.

Nekad se dogodi da se, kada nas neka tema zaintrigira, uhvatimo za nju, intenzivno je promišljamo neko vreme (obično jako kratko) zapišemo nešto, zasitimo se i imamo utisak da smo je iscrpli i sa njom završili. I nikad joj se više ne vratimo.

Ovo, naravno, nije pravilo. Onome što nas zaista zanima vraćamo se bezbroj puta, premišljamo i domišljamo. Ako zabeležimo svaku priliku, svaki kontekst u kome se ona javlja, moguće je pratiti razvoj same ideje ili pisca... Kao kad poredimo ideje izložene u pojedinim romanima sa ranijim dnevničkim beleškama njihovih autora.

Ipak je šteta ne zapisati. Sigurno. Ali...

Ako ideje žive u vama, zapisivali ih ili ne, vi ste izuzetna osoba. Setite se toga svaki put kad vam bude žao što nešto niste zapisali. Zapisi su materijalizovani fragmenti bogatstva vašeg unutrašnjeg života, ali vi ste taj neiscrpni izvor. Nastavite dalje, ne pokušavajte da se prisećate o čemu ste mislili juče, pišite o onome što vas zanima danas, a ono od juče će vaskrsnuti baš u pravom trenutku.

Treba li pisati o aktuelnostima? Slučaj Pere Blogera

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Sun, 14 Aug 2011 17:04:00 +0000

Najveći broj tekstova u časopisima i blogovima predstavlja artikulaciju odnosa autora prema društvenoj realnosti – i to je normalno. Veći deo čovečanstva bavi se današnjicom. Ljudi o tome misle, čitaju i pišu. (Možda premalo čitaju, a previše pišu, ali to sada nije tema.)

Ako sa velikom pažnjom i strašću pratite savremena zbivanja, ako imate snažne emoticionalne i intelektualne reakcije, i želju da sopstvena (nadam se, autentična) razmišljanja na aktuelne teme podelite sa svetom – samo napred! Ostatak ovog članka se ni na koji način ne odnosi na vas i nema potrebe da nastavite sa čitanjem.

Postoji, međutim, izuzetno rasprostranjeno uverenje da blog samo tome i služi (tj. komentarisanju aktuelnosti...). Na osnovu toga, imaginarni bloger (nazvaćemo ga Pera Bloger) koji želi da ima uspešan i posećen blog (a svi to želimo, inače ne bismo pisali blogove, nego privatne dnevnike) skuje ovakav plan...

Ljude zanimaju novosti. Pratiću, dakle, novosti iz oblasti koja me zanima (tzv. mikro-niša), komentarisaću ih i objavljivati na blogu. (Svi to rade, razlikuju se po ažurnosti i angažovanju na društvenim mrežama.) - To je plan Pere Blogera.

U praksi će, naravno, doći do odstupanja. Pera često neće imati vremena, inspiracije, volje (kako god to zvali), neće znati šta da doda, te će vest preneti popularnom copy-paste metodom. Zatim će se polomiti od promocije, postavljaće linkove gde stigne, tvitovati u tri smene (svaka mu čast, težak je to posao) ne bi li što više ljudi vest pročitalo na Perinom blogu, pre nego na nekom drugom (ili na izvoru? Ljudi koje zanimaju aktuelnosti imaju tu nezgodnu naviku da zalaze na mesta gde su informacije uvek sveže.)

Napabirčiće Pera stotinak poseta dnevno (možda i više, u zavisnosti od toga koliko ima followera) – svratiće mu na blog ljudi koji u tom trenutku nemaju pametnija posla, ostaće najviše 2 minuta i neće se vratiti dok, možda, opet slučajno, opet ne vide link ka nekoj drugoj vesti koja ih, zapravo, i ne zanima.

Pera Bloger će za godinu dana objaviti dvesta blog-postova. Slučajni prolaznici će uvek čitati poslednji (eventualno poslednja dva), a preostalih sto devedeset osam će da čami u arhivi. Da postoje u štampanom obliku, verovatno biste jednog subotnjeg jutra mogli da vidite neku bakicu na pijaci kako u njih zavija jaja. Najzad će Pera, jednog dana, nadam se, odustati...

Da li zaista treba ulagati vreme i energiju da bi se pisalo o nečemu što već za nekoliko dana nikoga neće zanimati?

Da li vam se desilo da vam propadne tema za pisanje? Nešto se dogodi, vi osetite da imate mnogo (u svakom slučaju, više nego Pera Bloger) da kažete o tome, ali iz neko razloga ne napišete ništa (ili napišete, ali ne objavite na vreme)? Ovo bi, naravno, trebalo da vas brine ako ste novinar, ali ako niste – odahnite. Šteta zaista nije tako velika.

Sve što treba da znate pre nego što upišete opštu književnost i teoriju književnosti (svetska književnost)

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Tue, 05 Apr 2011 08:14:00 +0000

Vama, koji ste pitali...

Filološki fakultet u Beogradu

Nedavno me je jedna čitateljka bloga Interpretacije zamolila da joj približim studije opšte književnosti i, naravno, pitala me je šta se posle može raditi sa tom strukom. Odgovorila sam joj – studije su divne, a posle možeš da pišeš blog. To je bila šala na moj račun, ali nije daleko od istine, jer kada, nakon završenih studija opšte aka svetske književnosti, odete u Nacionalnu službu za zapošljavanje, tamo će vam reći da vašeg obrazovnog profila nema na njihovom spisku, tj. da na tržištu rada za vas nema mesta. To u praksi znači da bilo ko iz one vojske beznadežno nezaposlenih, ukoliko ima bilo kakve kvalifikacije, ima veće šanse da se zaposli od vas. Ako ste dovoljno hrabri ili ludi, ako vam samopouzdanje dopušta da ignorišete ovakve sitnice, pročitajte članak do kraja.

Moj slučaj

Ja sam se na katedru za opštu književnost upisala sasvim slučajno. Kažem to zato što, iako sam uvek volela da čitam, studiranje književnosti - čak ni čitav Filološki fakultet sa svim njegovim studijskim programima - za mene nikad nije bila opcija za razmatranje. Pripremala sam se za prirodne nauke (kasnije sam saznala da su mnoge kolege skrenule baš sa tog puta upisavši opštu), pisala sam maturski rad iz hemije, ali čak ni onog dana kada sam dobila svoju gimnazijsku diplomu nisam znala šta zaista želim da upišem. Nema potrebe da naglašavam koliko je ova situacija neprijatna i deprimirajuća – treba da donesete odluku koja će vam potencijalno promeniti život, a ne vidite put (ja sam, naravno, pre toga imala plan, u stvari – imala sam mnogo planova, menjali su se manje-više jednom godišnje, ali sam uvek bila sigurna da tačno znam šta želim da upišem – sve do pred kraj četvrte godine gimnazije). Osećala sam se promašeno i beznadežno.

Kasnije sam saznala da sam, u stvari, bila veoma srećna što sam u to stanje dospela baš tada. Na fakultetu sam upoznala ljude kojima se to dogodilo nešto kasnije u životu, recimo na trećoj godini studija na nekom drugom fakultetu. Shvatiš odjednom da put kojim si išao/la nema smisla i odlučiš da napraviš rez. Tako smo se našli na svetskoj književnosti, mi, tragači za smislom.

Argument protiv je (ne)mogućnost zaposlenja. Međutim, stvari su takve kakve jesu, živimo u Srbiji, to znači da nikome, bez obzira na znanje i kvalifikacije, ništa ne garantuje da ga posle studija čeka posao. Studiraj ono što voliš – jedino tako nećeš izgubiti vreme.

Alternative

Ja sam, kao što rekoh, potpuno odbacila argument vezan za zaposlenje, ali razumem da nisu svi spremni toliko da rizikuju, pa ako želite da napravite kompromis – možete studirati srpsku književnost i postati profesor srpskog jezika i književnosti. Na Filološkom fakultetu u Beogradu postoji više smerova nakon kojih se dobija navedeno zvanje. Ako odbacimo grupe na kojima se prvenstveno izučava jezik, ostaju dve: grupa 05 – srpska književnost i jezik (koja definitivno nije pravi izbor za istinske ljubitelje književnosti, ali je, priča se, izuzetno "laka" za studiranje) i grupa 06 – srpska književnost i jezik sa opštom književnošću, koja je, po svemu sudeći, pun pogodak: dovoljno svetske književnosti za dušu, ali i diploma profesora za u džep.

(Sve vreme govorim o mogućnostima u Beogradu, volela bih da me dopune ljudi koji studiraju ili su studirali u drugim gradovima.)

Imajte u vidu da studije opšte književnosti nisu "samo" studije književnosti, nego i studije evropske kulture kao konteksta u kome su nastala sva ta dela. Upoznaćete se sa istorijom umetnosti (ovaj predmet se sluša tri godine), istorijom filozofije (dve godine kao poseban predmet), istorijom religija (u okviru proučavanja razdoblja i pojedinih književnih dela, upoznaćete se sa staroistočim kulturama i religijskim idejama, sa antičkom Grčkom i Rimskom mitologijom, detaljno ćete proučiti Bibliju, a pitanjima poput teodiceje i ateizma ćete se baviti uz Dostojevskog, između ostalog)...

Grupa 08 – opšta književnost i teorija književnosti, zvanje: diplomirani filolog opšte književnosti i teorije književnosti

Na sajtu Filološkog fakulteta precizno je navedeno za kakve aktivnosti vas ove studije osposobljavaju.

Kompetencije

• Poznavanje evropskih književnosti i kultura, od helensko-rimskih i judeo-hrišćanskih početaka do XXI veka.
• Poznavanje književnih teorija od antike do XXI veka.
• Poznavanje starih istočnih književnosti, pojedinih aspekata daleko-istočnih i modernih američkih književnosti i kultura.
• Analiza književnih dela, njihovih filozofskih implikacija i povezanosti sa opštijim kulturnim fenomenima.
• Sposobnost da se u srednjim školama specijalizovanim za filološku struku predaju predmeti iz oblasti istorije opšte književnosti, retorike, teorije i tumačenja književnosti, uvoda u studije evropske kulture.
• Istraživanje, akademsko pisanje, publicistika i novinarsko pisanje u oblastima nauke o književnosti, komparativne istorije evropskih i svetskih književosti, komparativnog proučavanja evropskih i svetskih kultura, srpske kulture i književnosti u svetskom kontekstu.
• Sposobnost za interdisciplinarno, teorijsko i praktično, povezivanje verbalnih i vizuelnih medija.
• Sposobnost za vrednovanje i preispitivanje književnih dela i kulturnih fenomena. Sposobnost za pisanu i usmenu komunikaciju u javnosti (’public relations’ u sferi kulturnih delatnosti).
• Sposobnost za uredjivanje izdavačkih planova, programa iz kulture u medijima, bibliotekama i kulturnim centrima.

Nota bene! Lepo piše "kompetencije", nigde ne piše da ćete po završetku studija zaista naći posao za koji su ključna upravo ova znanja.

Upis, prijemni ispit

Upis ne treba da vas brine – nalazite se na pragu jedne od onih katedri koje je neuporedivo lakše upisati nego završiti. Prijemni ispit se sastoji iz dva dela: poznavanje gramatike srpskog jezika proverava se putem testa (sprema se iz "žute gramatike" Ž. Stanojčića i Lj. Popovića). Iz književnosti se piše esej na jednu od tri zadate teme. Ako ste tokom dosadašnjeg školovanja uživali u čitanju i sami pisali svoje sastave – zaista nema potrebe da se posebno pripremate za ovaj deo prijemnog ispita. I ne, ne morate biti vukovac.

Šta posle?

Ako ne spadate u malobrojne srećnike koje "čeka" mesto asistenta ili nešto slično čim diplomiraju, veoma je neizvesno šta će biti posle. Iskoristite mogućnost učenja stranih jezika (imaćete dva izborna strana jezika, jedan ćete učiti tri godine, drugi dve; pored toga, niko vam ne brani da, kao student Filološkog, pohađate predavanja i vežbe iz nekog trećeg, četvrtog...) i moći ćete da aplicirate za neke divne stipendije (nije naučna fantastika u pitanju, četvoro mojih prijatelja je otišlo u Francusku na postdiplomske, troje sa opšte književnosti).

I šta je, na kraju, bilo s vašom filoblogerkom

U ovom trenutku ima tačno mesec dana kako aktivno tražim posao (prethodne tri godine i par meseci sam se bavila prvenstveno svojim detetom i, usput, blogovima, radi održanja sive mase). Ne očekujem da ću naći nešto "u struci" i insistiram na nekim drugim znanjima koja sam u međuvremenu stekla. S razlogom se nadam da ću započeti karijeru u onlajn komunikacijama i internet marketingu. Obavestiću vas...

Htela sam još štošta da napišem, ali ovaj članak je već predugačak. Pitajte.

Književne radionice - za i protiv

noreply@blogger.com (Milena Ilić) — Mon, 07 Feb 2011 11:22:00 +0000

Gošća autorka: Milena Ilić

Nevezano za prethodni post o relativizaciji pravila prilikom pisanja i čitanja, smatram da je neophodno skrenuti pažnju na neke bitne i korisne savete koje afirmisani i neafirmisani pisci, književni teoretičari i iskusni čitaoci mogu da podele sa piscima u ovakvom vidu interakcije.

Čini se da je nebitno da li je reč o piscu početniku ili piscu u zenitu – svako ko iole želi da svoje pisanje usavrši, rado će poslušati mišljenje drugih ljudi. Relevantnost mišljenja zavisi od toga gde i od koga ga tražite. Nećete na isti način prihvatiti mišljenje strine i nekog sa književne radionice. Možda ćete više verovati strini, a zazirati od onih koji vaše delo kritikuju zato što ga ne razumeju. Moj savet je da razmotrite svaku sugestiju, i pokušate da se skoncentrišete na njenu nameru. Već je bilo reči o sumnjivim merilima prilikom procenjivanja dela, pa bi bilo najbolje da pokušate da kombinujete pravila i odstupanje od istih. Morate imati na umu da je pisanje zanat koji može i treba da se usavršava, menja, prolazi kroz različite faze, da bi se utvrdio neki stil s kojim se kasnije može eksperimentisati.

U samom naslovu ovog posta stoji „za i protiv“, a opet mi se čini da ću se ovde usredsrediti na ovo „za“, iako ću započeti sa nečim što bi moglo da se svrsta u „protiv“.

Šta ljude odbija od učestvovanja u književnim radionicama

- Nedostatak novca

- Nedostatak samopouzdanja

- Nedostatak želje za promenom stila pisanja

Iako nisam baš najbolje upoznata sa praksom književnih radionica na teritoriji Srbije, primećujem da je u poslednje vreme primetan porast broja istih. Pojedine zaista zahtevaju određenu sumu novca koju prosečan građanin ne može da izdvoji za nešto što mu se kasnije finansijski neće isplatiti, niti ga zasigurno učiniti piscem. S druge strane, velike su šanse da će se pisac demotivisati pre samog pristupa radionici činjenicom da neke od njih bije glas opasnih mesta kojima je zadatak da kod pisca početnika osujete svaki pokušaj bavljenja pisanjem. Što se nedostatka želje za promenom stila pisanja tiče (ukoliko je, naravno, promena potrebna), taj nedostatak proizlazi iz prethodnog koliko god to bilo paradoksalno.

Pored ovih skupocenih, nailazimo i na neke neprofitabilne, koje uglavnom srećemo na Internetu, a koje imaju isti cilj, ali malo slobodniji pristup. To nužno ne isključuje kvalitet i posvećenost učesnicima, naprotiv – iako je neprofitabilno, često se susrećemo sa vrlo predanim radom učesnika i učenika, a neretko vidimo i dobar rezultat ovakve interakcije.

Jedan od ključnih ljudi radionice Znak Sagite, pisac Boban Knežević objašnjava zbog čega ljudi nerado pristupaju ovoj radionici, i u kojoj meri greše zbog toga - Dugo vremena diljem Interneta se širi glas da je Znak Sagite mesto gde se oni koji nešto znaju o pisanju izruguju onima koji znaju manje, ali to zapravo nikada nije bilo tako. Svako ko je došao i zatražio bilo koju vrstu pomoći ili učešća u svom radu, redu i napredovanju, bio je ispoštovan. Znak Sagite forum je ozloglašen među piscima-početnicima kao mesto gde će doživeti najstrašnija poniženja i izvrgavanja ruglu. OK, bilo je verovatno i toga; bilo je naglašeno negativnih kritika, ali šta smo ipak dobili pozitivno? Kriterijum se podigao na viši nivo i možda su neki pojedinci odustali od daljeg pisanja, ali oni koji su ostali i koji su im se pridružili su jedna silina u nastajanju.

Određena tema, broj karaktera i žanr

U gotovo svim književnim radionicama je tema omeđena, a neretko i broj karaktera, kao i žanr. Zašto je to dobro? Pre svega, pisac mora da savlada razne izazove, i na taj način prepozna šta mu “leži” a šta ne. Čak bi bilo dobro usredsrediti se na ono što mu u tom trenutku ne odgovara, i ako tu postigne zadovoljavajući uspeh, velike su šanse da je na pravom putu.

Isto je sa brojem karaktera. Nije jednostavno svaku temu smestiti u isti broj karaktera i ispoštovati (ili opovrgnuti) moguća pravila pisanja.

Književna igraonica

Često se ove radionice pretvore u prave igraonice, što može biti samo plus u odnosu na nešto strogo formalno s neprivlačnim pristupom. I mi smo svojevremeno na Filoblogiji imali proznu igru i to je bio jedan od načina da se pisci i čitaoci oslobode i napišu nešto o čemu možda nikad ne bi pisali.

Samo postavljanje teme kao nečeg već određenog treba prihvatiti i kao igru (ozbiljnu igru) i odgovoriti na nju u skladu sa mogućnostima.

Kriterijumi za ocenjivanje i usmeravanje pisaca u radionicama

Kriterijumi se razlikuju od osobe do osobe, zavise od obrazovanja i čitalačkog iskustva. U pojedinim književnim radionicama glavnu reč vode pisci, dok su u drugim to profesori i teoretičari književnosti koji se možda nikad nisu okušali u pisanju. Zoran Živković je dobar primer pisca koji istovremeno odlično vlada teorijom književnosti, zbog čega je njegova radionica jedna od najpopularnijih.

Dokle god neko ne pokušava da vam nametne svoj stil (što je, priznaćete, nemoguće), i pažljivo čita vaša pisanija, pokušajte da razmotrite sugestije i kritike koje su vam upućene.

Postoje i javna mesta gde je svim prisutnim dato da komentarišu prispele radove (forum Znak Sagite, ali i srodni forumi, pa i ovaj blog) i gde svako može da da svoj sud o određenom delu. Spisateljica Ivana Milaković (takođe učesnica pomenutog foruma i radionice) o tome kaže sledeće:

Ono što svako može da učini jeste da kaže da li mu priča glatko teče ili "štuca", da li mu je bilo dosadno ili zanimljivo, da li su likovi uverljivi, da li njihova motivacija fercera, kakvi su ritam i tempo priče, da li mu se rečenična struktura čini dobrom ili tu nešto štrči, postoji li unutrašnja logika u priči ili ne, jesi li osetio neke emocije tokom čitanja ili si ostao 'ladan na sve pa makar u priči klali bebe... To sve može da bude subjektivan kont, ali ako petoro ljudi za neku priču kaže da su likovi neuverljivi, onda bi to autoru moglo nešto da znači.

Plus, tokom takvih razmišljanja o priči i davanja komentara, i sam posmatrač ili čitalac uči šta funkcioniše, šta ne, i onda to može da primeni na sopstveno pisanje.

Što se zbunjenosti autora jer dobija oprečne komentare tiče, i dva profesionalna književna kritičara mogu da daju oprečno mišljenje, nema to veze sa nedostatkom iskustva. Na autoru je da proceni koliko mu određeno mišljenje pomaže u unapređenju zanata.

Književna čitaonica

Ovo proizlazi iz prethodnog citata i tiče se onih posmatrača koji mogu da komentarišu, a ne žele da učestvuju u pisanju. Iz komentara drugih priča se uvek može naučiti nešto novo, pa čak i kada je čitanje u pitanju. Pažljivije ćete čitati i obraćati pažnju na nešto na šta ranije možda i niste, tim pre što je dat određeni zadatak koji treba ispuniti.

Dakle, kvalitetno čitanje vodi kvalitetnom pisanju, a vežba i igra doprinose istom u bitnoj meri.

Vodič za kršenje pravila

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Wed, 02 Feb 2011 09:10:00 +0000

Gošća autorka: Milena Ilić

Često se susrećemo sa različitim tutorijalima, udžbenicima i savetima za mlade pisce. Mnogi od pomenutih su više nego korisni, i mogu vam pomoći da napravite dobar temelj, kako biste kasnije mogli da eksperimentišete sa tekstom. U tom smislu je ovaj Vodič na tankom ledu ako ste pisac početnik. Mada, ukoliko smatrate da ne treba da se okušate u kršenju pravila za pisanje, možete razbiti neke od predrasuda kada je u pitanju čitanje. Upravo zbog toga sam naziv vodiča nije jasno determinisan – može da se čita i kao Vodič za kršenje pravila za pisce, ali i za čitaoce.

Kršenje pravila broj 1 – Priča mora da ima početak, sredinu i kraj

Ovo sveto trojstvo je u nekim priručnicima zaista uzdignuto na pijedestal svetinje. Priča koja ima uvod, razradu, zaključak, već ima strukturu, i kao takva, može da funkcioniše i da se nazove pričom. Ali, šta znači početak, sredina i kraj? Da li to znači da radnja mora negde da počne, da se nešto sa njom desi, i konačno, da se negde prekine? Verovatno ne, s obzrom da svaka priča to ima. Možda to ipak znači da početak, sredina i kraj moraju da budu savršeno tempirani, bez ikakvih iskakanja i pomeranja.

Za naučni rad, trojstvo – uvod, razrada, zaključak su bespogovorni, tj. ako ne postoji hipoteza na početku, razvijanje i dijalog sa njom u sredini, onda neće biti ni zaključka u kome vidimo da li nam je hipoteza postala teza, ili smo je opovrgli. Ali, da li je tako sa književnim delom? Neki početak, naravno, mora da postoji, ali šta je sa radnjama koje počinju in medias res i koje nemaju informativne početke? Ruski formalisti su insistirali na razlici između fabule i sižea. Fabula bi bila hronološki raspored elemenata priče, dok bi siže bio njihov raspored u samom delu. Primer iz Odiseje – mi se sa Odisejem upoznajemo u trenutku kad se vraća u Itaku, i retrospektivno saznajemo gde je sve bio i šta je zapravo radio. Siže bi bio raspored ovih elemenata tačno kako su opisani u samom epu/romanu/priči, dok bi fabula bila puko hronološko nabrajanje. Lineran, hronološki, pristup je uvek loš izbor (smatraju ruski formalisti), i da bi književno delo bilo uspelo, bitnije je da je siže dobro razrađen. Što bi, možda, značilo da bi ovo trojstvo moglo da se naruši i poremeti zarad bolje priče.

Kršenje pravila broj 2 – Delo mora da poštuje jedinstvo vremena, mesta, radnje

Iako je ovo pravilo nekad bilo pogrešno pripisivano Aristotelu, kasnije je doživelo svoj vrhunac u klasicizmu, ali i danas možemo da naiđemo na savete da je preporučljivo poštovati jedinstva.

Naravno, zavisi od dužine priče da li će biti jedinstvena radnja, ali mesto i vreme su uvek podložni promenama, čak i drastičnim promenama. U jednoj rečenici mogu da se smene vekovi, baš zato što pripovedačko vreme nije isto kao i realno vreme. Takav je i prostor književnog dela. Pisac odlučuje koliko će se dinamično smenjivati, da li će svog junaka zatvoriti unutar dela, ili će mu dopustiti da šeta gde i koliko hoće.

Kršenje pravila broj 3 – Likovi moraju da budu dosledni i verodostojni

Negde se čak savetuje izbegavanje korišćenja istoriskih ličnosti za protagoniste. Ali, što se karakterizacije tiče, mislim da je apsolutno nebitno da li je ličnost istorijska ili potpuno fiktivna. Zapravo, šta mi znamo o istorijskim ličnostima? Neke puke informacije koje se tiču određenih aspekata njihovih ličnosti, što opet ne pokriva sve ostale aspekte koji mogu da se razrade. Zapravo, u podjednakoj meri mogu da se uobliče istorijski i fiktivni likovi. Dobar primer za to su Šekspirove istorijske drame, gde je sve lepo razrađeno, i gde je nama Ričard III podjednako fiktivan i podjednako stvaran, kao da nikada nije postojao. Ako se lik dobro razradi, biće dosledan, ako se ne razradi dobro, istorijske činjenice neće mnogo uticati na to. Opet, treba imati na umu da pisac nekad može svom liku da ostavi prostor da bude nedosledan, s obzirom da i čovek, u realnom prostoru i vremenu, nije uvek dosledan. Takva karakterizacija bi možda bila doslednija, ako se posmatra na ovaj način.

Kršenje pravila broj 4 – Puška, koja visi na zidu u uvodu, mora da opali u razradi

Ovo pravilo se odnosi na upotrebu motiva i usmeravanje motivacije. Naime, kada malo bolje razmislite, svašta može da se desi sa municijom iz puške. Možda u pušci zapravo nema municije, a možda je neki motiv toliko detaljno opisan da ima neku drugu svrhu u priči – konkretno on neće opaliti, ali će nas navesti da pomislimo da hoće. Desiće se, recimo, da glavni junak izvuče nož i preseče niti priče.
Takođe se kod nekih pisaca (na primer, kod Edgara Alana Poa) susrećemo sa, s jedne strane jako detaljnim opisom nečeg naizgled nebitnog, i škrtih opisa nekih, opet samo naizgled, bitnih stvari. U takvim slučajevima treba potražiti ostale slojeve dela, da se ne bismo čudili kako je puška opalila, a da u uvodu nije visila na zidu.

Kršenje pravila broj 5 – Opisi prirode, likova i situacija moraju da budu slikoviti

Naprotiv, detaljni, a nepotrebni opisi prirode i likova su potpuni promašaj, i narušavaju osnovnu koncepciju književnog dela, jer se na taj način primenjuju sredstva likovne umetnosti, što nikada ne daje dobre rezultate. Još je Lesing isticao značaj razgraničavanja ovih medijuma. Karakterizacija mora da bude posredna, kaže on, i daje primer lepe Helene čija se lepota u samoj Ilijadi ne pominje konkretno, već samo kroz oduševljenje prisutnih.

Što se opisa enterijera tiče, pogledajte kako je to O Henriji uradio u jednoj priči: I tako, dok je domaćica prelazila iz jednog stanja u drugo, da bacimo pogled po kući. Namešten stan za 8 dolara nedeljno.

Kršenje pravila broj 6 – Priča mora da bude originalna

Neko je rekao da su sve priče ispričane još u antici. Upravo zbog toga ne treba tragati za novim sadržajima, već prihvatiti činjenicu da sve može da bude dobra tema za pisca, iako su sve iskorišćene. Ako pisac želi da učini temu zanimljivom, on neće eksperimentisati na polju ideja, već će se usredsrediti na pitanja forme.

Kršenje pravila broj 7 - Kada su već pravila u pitanju, mora da ih ima bar 10

Ne mora. Ja ću se ovde zasad zadržati i zamoliti vas da sa rezervom prihvatite Vodič za kršenje pravila. Pretpostavimo da nemam adekvatan zaključak za napisano, pa ostavljam otvoren kraj za vaša pravila koja smatrate prekršivim i eventualni nastavak teksta.

Kao neformalni zaključak ipak prilažem jednu kratku priču (da, u pitanju je cela priča!) koja krši neka od pravila, a ima odličnu strukturu.

Devojka reče, znate, meni se život sviđa. Kako, kako ste kazali? Tako, meni se život sviđa. Objasnite mi to, lepo mi objasnite. Sviđa mi se kada bih morala da ga napustim bilo bi mi veoma žao. Objasnite nam to gospođice, strašno je zanimljivo. Vi, tamo, dođite i vi da čujete, ovde gospođica kaže da joj se život sviđa.

(Dino Bucati, „Zanimljiv slučaj“)

Milena Ilić

Elektronski časopis LIBARTES

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Tue, 01 Feb 2011 10:30:00 +0000

Predstavljam vam prvi broj elektronskog časopisa Libartes, koji se bavi teorijom umetnosti, njenom praksom, ali i društvenim i kulturološkim pitanjima. Časopis izlazi dvomesečno i bavi se različitim granama umetnosti - književnošću, muzikom, filmom, likovnim umetnostima, dizajnom i arhitekturom.

U prvom broju su se, između ostalog, našli i tekstovi blogera koje odavno poznajete. U sledećem se mogu naći vaše priče, pesme, fotografije, ilustracije, stripovi, kompozicije, video radovi, eseji i teorijski tekstovi. Časopis je otvoren za buduće saradnike. Detalje u vezi sa slanjem radova možete pročitati ovde.

Libartes takođe možete pratiti na Fejsbuku i Tviteru.

Deset sumnjivih merila: osobine koje vaše delo (ne) mora da poseduje

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Tue, 11 Jan 2011 01:52:00 +0000

Ovaj tekst, kao i čitav blog uostalom, namenjen je talentovanim neafirmisanim piscima. Već sam pisala o tome kako čitati svoje delo i biti sopstveni kritičar. Ipak, koliko god samokritični bili, svima nam je neophodno da čujemo mišljenja drugih, jer za njih i pišemo. Pisci-početnici u potrazi za čitaocima neretko dođu u situaciju da ih obeshrabre ocene loših, nedovoljno stručnih ili indoktriniranih kritičara iz neposredne okoline. Najbolji i najčitaniji među njima će vam reći da vam likovi nisu psihološki ubedljivi, da vam ideje nisu originalne (ili, ako su im nepoznate, da ih ne pronalaze), da vam je jezik suviše komplikovan ili pak sasvim prost. Nil Gejmen, jedan od pisaca koji su za Gardijan naveli svojih deset saveta za pisanje proze, kaže da - ako vaš čitalac kaže da nešto nije kako treba - postoji velika mogućnost da je u pravu, ali ako precizira šta mu se konkretno ne sviđa i ima predlog kako to da ispravite, najverovatnije nije u pravu. (Svi saveti: link) Ovo ipak zavisi od toga ko vas čita. Ja ću pokušati da vam ukažem na neke kritičarske argumente koji mogu da deluju ozbiljno i razumno, ali kojima ne treba da popustite i skrenete sa puta ka izgrađivanju sopstvenog, autentičnog stila i shvatanja književnosti.

Psihološka uverljivost likova - možda će neko primetiti da likovi u vašim pričama, romanima ili dramama nisu dosledni u psihološkom smislu, da se ponašaju "nelogično" ili da su pak suviše tipični. Ovo može da bude ozbiljna primedba, ali samo pod uslovom da se, pišući, upravo psihologijom bavite i težite realističnom prikazivanju karaktera. Možda vi želite nešto sasvim drugo i eksperimentišete sa ponašanjem likova. Možda pišete satiru za koju su vam dovoljni tipovi i klišei, možda upravo tu stranu ljudske prirode želite da (pre)naglasite. U tom slučaju navedena primedba znači da čitalac nije razumeo vaše namere (razmislite da li bi trebalo da poradite na njihovom naglašavanju) ili da ima veoma kruta shvatanja o vrednosti književnih dela, izgrađena čitanjem nekoliko devetnaestovekovnih romana.
Realistično prikazivanje stvarnosti u prozi je zahtev koji su opovrgli veliki pisci pre stotinak godina, ali koji široka čitalačka publika i dalje postavlja, jer se pojmom "klasik" još uvek najčešće označava devetnaestovekovni klasik. Realizam je bio epoha procvata romana kao žanra, tada je nastala i većina dela koja se danas nalaze u školskoj lektiri. Odrasli na tim knjigama, mnogi ljudi smatraju da fantazijama i eksperimentima nije mesto u prozi, nego u poeziji, dok na romane i dalje primenjuju merila usvojena čitanjem devetnaestovekovnih majstora, ubeđeni da su dela realista vrhunski domet književne umetnosti. Ne dozvolite da vas ovo pokoleba ako ste imali nešto drugo na umu.
Iskrenost je jedan čudan i neozbiljan kriterijum koji ipak zaslužuje da bude na ovoj listi, jer se veoma često pominje, uglavnom među laicima. Obično se tvrdi da je neki bestseler (na primer autobiografija poznate ličnosti) dobra knjiga, jer je autor iskren. Sa druge strane, nikad nisam čula da se nekom piscu ili delu prebacuje zbog odsustva iskrenosti. Više je nego očigledno da ona ne predstavlja nikakvu vrednost u književno-umetničkom smislu, te joj zaista ne treba težiti.
Moralno-vaspitni utilitarizam je takođe nešto što nema nikakve veze sa vrednošću književnog dela, pa nemojte brinuti ako vam neko zameri zbog "nemoralnosti" nekog lika ili dela u celini. Takve tendencije, naprotiv, često škode samom delu. Ipak, nemojte zaboraviti da zaista treba nešto da kažete svojim delom. Zbog toga i pišete, zar ne?
Lepota stila - vekovima se insistiralo na "visokom" pa čak i kitnjastom stilu u književnosti. Mnogi čitaoci i danas uživaju u takvom stilu, čak i kada čitaju dela kojima neosporno nedostaju drugi kvaliteti. Paralelno sa tim postoji i shvatanje da književna dela treba da budu pisana običnim, pa čak i vulgarnim jezikom. Sve je to stvar mode i ukusa, ni jedni, ni drugi nisu apsolutno u pravu. Stil jednog dela treba da bude u skladu sa suštinskim osobinama tog dela, vrlo jednostavno.
Upotreba određenih stilskih figura - sećate li se kako su nas učiteljice i nastavnice srpskog stimulisale da koristimo poređenja u opisima, na primer, što je kod nekih od nas dovelo do toga da počnemo da se gnušamo opisa i da ih preskačemo dok čitamo? Pesma neće biti bolja ako joj nakalemimo što više metafora. Ne postoji stilsko sredstvo čija upotreba automatski podiže vrednost delu.
Originalnost u apsolutnom smislu ne postoji. Časna reč. Možete preuzeti čak i čitavu fabulu tuđeg dela: ako je ispričate na nov način, sa novom poentom, ako ironijski preosmislite značenje onoga o čemu govorite - imate sasvim novo delo. Samo nemojte prepisivati.
Jedinstvo mesta, jedinstvo vremena i jedinstvo radnje su odlike koje su se nekad zahtevale od drame (danas je obavezno samo jedinstvo radnje), ali su se, blagodareći viševekovnom eksperimentisanju sa mešanjem žanrova i njihovih osobina, prelile i na druge književne forme. U praksi to izgleda ovako: nekome će smetati paralelni tokovi radnje ili razne digresije, vremenske ili prostorne - to ne znači da one ne treba da postoje, pod uslovom da su dobro uklopljene u kompoziciju dela.
(Uz najbolju volju, nisam uspela da smislim šta bi bilo broj devet. Pretpostavljam da to možemo zajedno, u komentarima. :)
Apsolutna negacija nekog od prethodno navedenih merila - tokom istorije su se često pojavljivale neke buntovne književne škole čiji su predstavnici, boreći se protiv "tiranije nametnutih vrednosti", imali običaj da nipodaštavaju remek-dela prethodne epohe. To nije ni lepo, niti pametno. Ne nasedajte.

Sledeći put kad budete dali nekome da oceni vaše delo imajte na umu da ne postoje univerzalna merila i da su pojedine osobine književnih dela, iako ih nalazimo u velikom broju priznatih remek-dela, sve do jedne - vrednosno neutralne.

Umeće čitanja

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Wed, 22 Dec 2010 20:18:00 +0000

Da li umete da čitate? Većina čitalaca ovog bloga to ume, ali dešava se i da ljudi zalutaju, pa moram da pitam za svaki slučaj. Ako neko zna sva slova i značenje reči pomenutih u tekstu, to još uvek ne znači da ga je dobro pročitao. Malo je tekstova kod kojih se smemo zaustaviti na doslovnom značenju: uglavnom nam se nudi i neka mnogo važnija poruka. Ako tu poruku nismo primili, isto je kao da nismo ni videli (namerno ne kažem "pročitali", jer to nije pravo čitanje) tekst.

Ako želite da proverite da li dobro čitate, evo nekih stvari na koje bi trebalo da obratite pažnju.

Imate li smisla za humor?
Ili, preciznije, imate li čulo za ironiju? Prepoznajete li satiru? Pisac vam nikad neće sve objasniti, poći će od pretpostavke da je u nekim slučajevima ironija potpuno očigledna i pokloniće vam poverenje. Nažalost, većina čitalaca nije u stanju da opravda ukazano poverenje, što može poprimiti groteskne razmere. Evo divnog, aktuelnog primera: da li biste, pre čitanja komentara, pretpostavili da većina ljudi čita Njuz.net kao ozbiljne novine? Ne bih ni ja.

Izbegavate "tešku" literaturu, ali savršeno razumete jednostavnije tekstove (članke iz novina, postove na blogovima)?

Ova pozicija je u stvari nemoguća i, ako ste se prepoznali, budite oprezni, jer vas je lako izmanipulisati - vlast i mediji vas baš takve vole.

Da li, dok čitate, razmišljate o tome kakve ciljeve ima autor? Šta radi sa tekstom?
Svaki tekst treba da poseduje izvesnu koherentnost, unutrašnju logiku. Kod književnih dela govorimo o kompoziciji koja objedinjuje doslovno i ono manje očigledno značenje. Mi pratimo radnju, ali nije "šta će biti na kraju" jedino saznanje do koga čitajući treba da dođemo.
Kada čitamo kolumne ili neke druge tekstove sa političkom porukom (ili bilo koji tekst koji nam nudi određeni ugao i pogled na svet) ne smemo dopustiti da nas zavede stil i dopadljivost argumenata, jer to je stvar veštine. Da li će neki tekst biti uspešan i ubedljiv više zavisi od umeća onoga koji ga piše nego od toga da li su argumenti valjani, pogled na svet ispravan i naročito od toga da li je ono što je napisano istina.

Da li vam se dešava da budete potpuno sigurni šta je pisac hteo da kaže?

Najverovatnije niste u pravu ili ste, u najboljem slučaju, došli do onoga što je pisac hteo da vi mislite da on misli.

Da li ste zlonamerni?
Mogla sam da pitam i "imate li predrasude?". Da li se dešava da unapred "imate osećaj" o čemu se u tekstu radi (da ne pominjem "čvrst stav" o nečemu što se spominje u naslovu teksta), pa ga ovlaš preletite u potrazi za rečenicom koju ćete izvući iz konteksta i upotrebiti kao argument da je tekst ili autor "glup"? Jako mnogo ljudi radi ovo svakog dana, primetili ste ako ste ikad učestvovali u raspravi na nekom forumu.
Da li ste konzervativac koji će smatrati glupim sve što kaže liberal? Ili obrnuto? Da li ima svrhe što vas ovo pitam?

Čini vam se da sam prestroga?
Nemojte previše brinuti ako ste na neko od pitanja odgovorili pogrešno, samo radite na tome da postanete još bolji čitalac. Oni na koje sam ciljala nisu ni stigli do ovog pasusa.

V.Đ.

Da li smo mi dokoličari?

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Mon, 13 Dec 2010 00:31:00 +0000

Pre nekoliko dana me je devojka koja vodi jednu emisiju na radiju pozvala da snimimo razgovorčić o knjigama i o blogovima. Pitanja su bila fina i svrsishodna, uglavnom su se odnosila na ono o čemu sam ovde već pisala, pa neću da se ponavljam, a onda je usledilo jedno "nezgodno": da li smo mi koji pišemo (blog ili bilo šta drugo) u stvari dokoličari? Da li pišemo zato što nemamo pametnija posla?

Rekoh joj, otprilike, ovako:

Pisanjem se bavimo iz potrebe da saopštimo nešto svetu. Ljudi koji ne čitaju i ne pišu, koji se drže podalje od te oblasti duha, to ne mogu ni da razumeju. Šta su to uopšte “pametnija posla”? Posao za koji smo plaćeni i koji obavljamo rutinski? Ne radi se ni o onom opštem mestu da danas živimo jako brzo - ni u ranijim vremenima mnogi nisu imali razumevanja za ljude sa književnim ambicijama. Potreba za čitanjem i pisanjem je potreba da prevaziđemo onu osrednjost koja nas okružuje i želi da nas uvuče u sebe. Ako neko oseća da ima nešto važno da kaže, treba da piše. Neće zbog toga trpeti ni posao, ni drugi aspekti života, a začuđujuće je koliko ljudi koji spominju “pametnija posla” provode vremena pred tv-om ili igrajući igrice. Kada pišemo, nalazimo se sami sa sobom, mnogima to nije baš najprijatnije društvo... Pisanje bloga je sigurno jedan od najkvalitetnijih načina na koje možete provesti svoje slobodno vreme.

A onda, da bi intervju zadržao pristojan ton, uhvatismo se poslednje rečenice. Zašto je to najkvalitetniji način da provedemo slobodno vreme? Koje su to prednosti...? Pa lepo, vežbamo da mislimo, na primer.

Nekada nam se čini da je ideja koja nam u trenutku padne na pamet savršeno logična i razumljiva, ali kada treba da je izgovorimo ili zapišemo ispostavi se da to nije baš tako. Ja recimo mnoge stvari shvatam intuitivno, a da bi se komuniciralo, dakle - i da bi se pisalo, neophodno je to intuitivno prevesti u pojmovno, odnosno u reči. Kada zapisujemo neku misao, na taj način je ispitujemo, ali i obogaćujemo.

Završila sam sa prenošenjem razgovora.

Kad vas neko ko vas ne poznaje pita ovako nešto, date uopšten odgovor i sve je ok. Međutim, mene povremeno nešto slično pitaju (nekad i prećutno, ali osećam to) ljudi sa kojima sam se družila (jer se sad ni sa kim ne družim - objašnjenje u nastavku - ali se, na drugi način, družim sa vama, premda to druženje nema neku emocionalnu komponentu, što meni ne smeta, ali sad već oftopikujem...), jer ja niti posao imam, niti ga tražim. Opravdava me to što sam ušuškana u poziciji voljene žene - mame - domaćice (pre svega mame, jer ne dozvoljavam da mi se iko meša u vaspitanje deteta, čak ga i rođene bake retko čuvaju, tako da vrtić ne dolazi u obzir). To je prvi deo objašnjenja.

Blogopisanje u mom slučaju ipak nije posledica ogromne količine slobodnog vremena, jer nemam mnogo vremena - zato se jako retko viđam sa drugaricama, ne kafenišem s komšinicama, ne gledam tv (osim ako se računaju crtani filmovi koje gledam sa sinom). Skoro svaki slobodan trenutak provedem čitajući ili pišući, jer to moram da radim. Kada bih imala još i neka "pametnija posla", ne znam da li bi posao trpeo zbog pisanja ili pisanje zbog posla, ali ideja da radim nešto konkretno, korisno - ako nije inspirativno (i ako nisam ja glavna) - ne deluje mi ni pametno, ni lepo. To bi bilo traćenje vremena, jer ja nisam efikasna u ispunjavanju zadataka. Dobra sam samo kad sam svoja.

Blogom protiv piščeve (spisateljske) blokade

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Sat, 20 Nov 2010 10:53:00 +0000

Piščeva ili spisateljska blokada, poznata i kao nedostatak inspiracije ili kriza kreativnosti, specifična je psihološka pojava: pisac (ili neko ko se nada da će to postati) zaglavljen je u fazi u kojoj jednostavno - ne piše. Razlozi mogu biti brojni, zajedničko im je to što nikad nisu objektivni. Blokada može da traje od nekoliko sati do nekoliko godina. Ono što neko ko pati od ove boljke mora da zna je da inspiracija neće doći sama.

Spoljašnji podsticaji mogu pomoći, brojni pisci i kvazi-pisci zloupotrebljavali su alkohol i droge. Međutim, pomenuta hemijska sredstva ne podižu stvarno nivo nečije kreativnosti - ona samo uspavljuju unutrašnjeg cenzora. Mišljenja sam da njega ipak nije pametno sasvim anestezirati.

Problem je psihološke prirode, što znači da ga moramo prevazići svesno, snagom svoje volje.

Na raznim mestima možete pročitati da su neki veliki umetnici nakon perioda stvaralačke krize stvarali svoja remek-dela. To je smisleno i objašnjivo, ali nemojte previše misliti o tome, jer sva je prilika da ćete na taj način još dugo ostati u stadijumu "danas baš nisam spreman/na da započnem nešto epohalno".

Već sam pisala o tome kako blog može unaprediti nečije umeće pisanja (Pet razloga da, pre romana, započnete blog). Moguće je ipak da neko ko se upravo nalazi u stadijumu spisateljske blokade nema materijal za blog: stare priče ili pesme neće da objavi, jer misli da će nove biti bolje, a nove ne piše. Nije poenta ni u tome da se ruše kriterijumi i objavljuje bilo šta.

Ako vas čak ni ideja o instant objavljivanju na blogu nije ohrabrila i motivisala da napišete novu priču ili pesmu, nije kraj sveta. Odustanite na trenutak od ideje o pisanju fikcije i probajte da pišete nešto drugo. Na blogu možete voditi dnevnik (samo vodite računa o tome da pišete za javnost), zapisivati svoje refleksije o različitim temama, napraviti blog sa stavom, baviti se političkim aktivizmom ili amaterskim novinarstvom. Možete raditi isto što i ja - pisati edukativne tekstove iz oblasti u kojima ste stručni. Ovo je najbolji izbor, jer web je prepun površnih i loših tekstova koje su pisali ljudi vrlo ograničenog znanja, pa čitaoci budu više nego zahvalni kada ih kroz neku oblast povede neko ko se u nju zaista razume.

Dakle, za blog ćete odabrati temu koja prividno nema veze s kreativnošću. Steći ćete naviku svakodnevnog pisanja, razvijaćete stil, dobićete čitaoce. Pitanje je vremena kad ćete shvatiti da je kriza odavno iza vas i počećete da pišete fikciju - možda spontano, možda kao odgovor na neku od kreativnih igara sa ovog bloga.

Ja godinama nisam pisala fikciju, delom zbog obaveza, delom zbog lenjosti, a najvećim delom zbog toga što sam studentske dane provela čitajući sve sama remek dela svetske književnosti i tekstove koji se bave tumačenjem istih. To nije moglo ostati bez posledica: nezgodno je imati baš jako visoke kriterijume i želeti da pišeš. Nezgodno, ali i dobro, vremenom ću to pretvoriti u svoju prednost.

Moja višegodišnja spisateljska blokada okončana je kad sam započela prvu proznu igru - toliko ljudi se odmah odazvalo da sam imala moralnu obavezu da napišem nešto. Posle toga sam napisala još dve priče, jednu sa lakoćom i uživanjem, drugu ravnodušno, tek da stavim na probu ideju da mogu pisati prozu kad mi se prohte. Da, eto, mogu. Moći ćete i vi.

Već sam nekoliko puta rekla, ali ponoviću: ako ste autor bloga koji je nastao kao odgovor na podsticaj s moje strane, predstavite ga čitaocima Filoblogije. Volela bih da u komentarima vidim linkove ka vašim blogovima (molim samo spamere da ovo ne protumače kao da se dobrodošlica odnosi i na njih).

Roman o Lazi - presek

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Wed, 17 Nov 2010 21:13:00 +0000

Za one koji ne znaju šta se ovih dana dešava na desetak različitih blogova čiji autori igraju neke uloge, a sve se vrti oko izvesnog Laze, radi se o novoj proznoj igri: onlajn Bildungsroman. Ja sam nešto zamislila, realizacija nije krenula baš kako sam zamislila, nego spontano svojim tokom i opet je dobro, nismo promašili temu i - zabavno je.

Lazu već poznajemo, ovako smušenog kakav je - bitno je da dečko ima potencijala. Imamo niz likova koji predstavljaju Lazino prirodno okruženje: tetku Miru, sestru Vecu, ortaka iz kraja i nekoliko profesorki koje su se, svaka na svoj način, bavile Lazinim pisanjem: Jelena mu je predavala građansko vaspitanje, Mima - srpski u osnovnoj školi, a tu je i aktuelna profesorka srpskog. Na koji način su svi ovi likovi uticali na Lazino poimanje života, možete pratiti na njegovom blogu.

U međuvremenu se zbio i jedan veoma važan događaj: Laza je bio na razgovoru za posao.

Sada je vreme za donošenje odluke: da li će Laza raditi ono što ne želi i odustati od svojih snova ili će upisati fakultet i (da li je bilo reči o tome odakle je on? mislim da ne, pa neka bude iz provincije, kako bi lakše bilo da ga odvojimo od trenutnog okruženja i stavimo u novu sredinu, jer to je važna komponenta svakog obrazovnog romana) preseliti se u veliki grad? Laza će sam doneti odluku, ali tek kad sasluša šta svako od vas o tome misli.

Potrebana nam je posebna prilika kako bismo sve likove fizički doveli na jedno mesto, na kom bi moglo da se razgovara i razgovara. I da se pije, dabome. Tetka Mira će napraviti roštilj u Lazinu čast - upravo je završio gimnaziju. Svi će doći, uključujući i ljude koji će se možda sada prvi put pojaviti. Trebalo bi sada da smislimo šta će se konkretno dešavati tokom te duge večeri - ključni događaji u grubim crtama - molim da svoje ideje izložite u komentarima. Kada to bude gotovo, svako će iz pozicije svog lika napisati po jedan post o tome šta se te večeri dogodilo. Priče se ne moraju sasvim poklapati, bitno je samo da ne bude velikih kontradiktornosti, a to ćemo izbeći tako što ćemo ovde napraviti plan. Zapamtite da ne treba svi likovi da pripovedaju o svemu što se tamo dogodi - oni nisu upućeni u ono što mi ovde pišemo, nisu sveznajući naratori i njihova gledišta su ograničena. U toku te večeri svaki od likova će imati priliku da, makar na kratko, nasamo porazgovara sa Lazom.

Ok, mislim da sam rekla dovoljno, iznesite sad svoje predloge, da se dogovorimo, pa da krenemo...

Incest i SEO

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Wed, 17 Nov 2010 08:39:00 +0000

Na blogu na koji sam juče nabasala prateći linkove nalazi se tekst Sex With Sister Tips - Writing Tips That Is. Bertram ukratko kaže sledeće: incest je tabu, stoga uvođenje istog u knjigu mora biti motivisano. Jedna čitateljka u komentaru primećuje da je za bilo koji događaj o kome se pripoveda u književnom delu potrebna motivacija. Ok, u ovom slučaju je potrebna naročita motivacija, ali blogoautor se nije na tome zadržao.

Šta je uopšte motiv za nastanak takvog teksta u kome ništa nije rečeno? Piše u prvom pasusu: čovek želi nove čitaoce, mnogo čitalaca, a prema njegovom saznanju fraza sex with sister veoma je tražena na google pretraživaču.

Da li ovo ima smisla? Ako neko traži pomenutu frazu i naiđe na blog o pisanju proze otići će brže nego što je i došao - i da li je potrebno reći da se više nikad neće vratiti? To nisu kvalitetne posete, one povećavaju jedino bounce rate bloga. Naravno da treba mamiti ljude na svoju web lokaciju, ali one koje će zanimati šta ti imaš da kažeš, marketniškim rečnikom rečeno: svoju ciljnu grupu.

Bilo kako bilo, posete sa gugla su pale, a tekst u kome blogoautor nabraja fraze po kojima su ga nalazili najpopularniji je na blogu. Kako sad to objasniti?

Možda mnogo različitih ljudi svakoga dana ukuca u google frazu koju ja više neću da pominjem, da ne bi i mene počeli tako da nalaze. To je prilično zabrinjavajuća pretpostavka.

Možda ipak ljudi koji dolaze na blog iz drugih razloga hoće da vide šta sad ovaj piše o takvoj temi. Činjenica je da ogromna većina ljudi, kada se nađe na sajtu ili blogu nepornografskog sadržaja, a vidi naslov koji u sebi sadrži reč seks - obavezno klikne.

Ja imam jedan takav tekst na blogu i veoma sam ponosna što sam uspela da ga nekim drugim postovima izguram sa prvog mesta na listi najpopularnijih (sada je na četvrtom, cilj mi je da ga izbacim sa liste i to ne tako što ću ga obrisati sa bloga).

Zbog ovoga već nisam naročito ponosna: nisam čitala druge tekstove na Bertramovom blogu, odmah sam se zalepila za ovaj. Prokleta ljudskost. :)

Onlajn Bildugsroman (nova igra)

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Thu, 11 Nov 2010 17:50:00 +0000

Još kada smo započinjali prvu proznu igru, javila se ideja da bismo mogli nešto da napišemo zajedno. Pisanje priče u komentarima pokazalo se kao veoma loša zamisao. Gradiva je predložila da drugačije koncipiramo pisanje u nastavcima - da priča kruži u obliku mejla i da svaki učesnik dobije bar po jedan ceo dan vremena da napiše svoj deo. Nisam sigurna da bi tako nešto uspelo, jer bi opet nedostajala jedinstvena pripovedačka instanca. Zbog još jednog razloga mi se ovaj predlog ne dopada: priča bi kružila kao mejl i na kraju bi bila objavljena na ovom blogu. Mislim da je mnogo bolje da sve bude koncipirano kao jedan web performans koji se događa istovremeno na svim našim blogovima uz maksimalan nivo interakcije i da svako od nas ima po jedan svoj glas uz prisustvo naratora koji je izvan i sve to objedinjuje. Zvuči preambiciozno? Pazite sad.

Znate li šta je obrazovni roman? Junak obrazovnog romana ili Bidungsromana nije neki veliki junak: to je obično mladić koji ima potrebu da osmisli svoj život. Roman prati njegovo sazrevanje, uticaje koji na njega deluju i samospoznaju. Ključna reč je uticaj: u životu tog junaka se pojavljuju razni ljudi sa svojim osećajem za vrednosti i oni utiču na njega. Svrha svega toga je da se junak reši detinje naivnosti i osposobi za delatno suočavanje sa svetom. Najpoznatiji Bildungsroman je Geteov Vilhelm Majster. Najpoznatija parodija obrazovnog romana je Manov Čarobni breg.

Zar ovo nije sjajna tema za igru?

Imamo junaka, već ga poznajete: to je Laza. On je jedan prosečan mladić, izgubljen u svetu: očajnički mu je potreban neko da ga povede. Evo šta još treba o njemu da znate za početak.

Laza ima dvojicu drugova - Peru i Miku. Pera je najveća faca među njima jer je jednom imao seks sa dve devojke u isto vreme. Laza nikad nije imao devojku, kao ni Mika, kao uostalom ni Pera, ali avaj! Laza to nije znao, mislio je da je poslednji nevini osamnaestogodišnjak na svetu. [Nisam vam prošli put rekla da Laza ima samo osamnaest godina? Dabome da nisam, ni ja to nisam tada znala.] U doba kad su dečaci obično buntovni, Laza je pomalo smušen, jer je stidljiv. Ipak, pogrešili bismo kad bismo rekli da u njemu nema ni malo bunta: gaji on u dubini duše neku tihu, ali ozbiljnu pobunu koju za sad ne ume da imenuje i izrazi. Počinje da se povlači iz stvarnog sveta i provodi sve više vremena na internetu.

Laza čita blogove, vaše blogove - u njima traži istinu o svetu. Vi ste izvori uticaja koji treba da ga oblikuju. Vaš zadatak u ovoj igri je da napišete po post (ili više njih, što bi svakako bilo bolje) tako da se u njemu direktno ili indirektno obraćate Lazi i da mu ponudite pogled na svet (koji može i ne mora da se poklapa sa vašim pravim, ličnim pogledom na svet - u pitanju je igra). Ako nemate ideju šta da pišete, možete odabrati neku od sledećih uloga: vernik, ateista, evropejac, konzervativac, naučnik, psiholog, fatalna žena, zavodnik koji flertuje sa tom fatalnom ženom (erotski uzor za Lazu), kombinaciju ovih uloga ili šta god vam padne na pamet. Igra će se protezati i na komentare - svi ćemo komentarisati iz pozicije svojih uloga [za prave komentare, ako baš ne uspemo da ih izbegnemo, koristićemo uglaste zagrade].

Laza će odgovarati na vaše postove, štaviše pisaće sopstveni blog na kome će se ogledati vaši uticaji, tako da ćete u svakom trenutku znati kako napredujete u borbi za Lazinu dušu. Narator će povremeno progovarati sa ovog bloga. Kada se igra završi (a ja se nadam da će potrajati), sastaviću sve u jedan pdf fajl, kao pravi roman.

Igramo se?

Rezime prve prozne igre

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Wed, 10 Nov 2010 09:51:00 +0000

Pre nedelju dana na ovom blogu započeta je prozna igra. Učesnici su pisali priče na zadate teme. Teme su zapravo bile počeci nekih pripovedaka kojima nisam navela nazive i autore. Sada je vreme da to učinim.

Prvu priču, Putnik u tramvaju napisao je Franc Kafka kada mu je bilo dvadeset i četiri godine.

Druga je bila priča Edgara Alana Poa, Jama i klatno ili u prevodu koji ja imam Jama i njihalo. Ova priča je predugačka da bih je postavila na blog, ali sada kad znate o čemu se radi sigurna sam da ćete lako doći do knjige.

Treća tema je bila mini drama Danila Harmsa Makarov i Petersen.

Želim pre svega da se zahvalim učesnicima na odzivu, drago mi je da vam se dopala zamisao i što ste me zatrpali pričama. Odakle sad da počnem...

Prva tema: Sedim na platformi električnog tramvaja...

Tomcaa je napisao prvu priču u nizu Op. 28, #18, f-moll. U pitanju je refleksivna proza, naizgled u duhu slična izvornoj priči, mada sa drugom temom - Tomciin narator se ne bavi toliko svojom pozicijom u svetu, koliko samim tim svetom i gnevom koji prema njemu oseća.

Marija Sever je u priči Posmrtni ropac bube zadržala introspektivni ton, ali je otišla u jednu krajnost: njen junak nije jedan od onih tipičnih nesigurnih_među_ljudima likova, već jedan ozbiljan psihopata s neobičnim hobijem...

Milja Lukić se uspešno držala teme i razradila je. U priči Honorarni klovn vidimo mladog čoveka pritisnutog represijom koju na njega vrši otac. Milja je, sigurna sam, odmah prepoznala Kafku. :)

Tanjin junak Beskrajne ispovesti je naročito zanimljiv jer, za razliku od prethodnih, misli na ženu. Ova priča se odvija na duhovno potpuno drugačijem terenu od prethodnih; da li ste primetili da jedino u Tanjinoj (ako ne računamo Kafkinu) priči nema reči o samoubistvu? Ha, žena ili smrt :)

Junak priče The Passenger by Amarilis je na nečemu, ne znam na čemu, al' je mnogo dobro. Radnja je smeštena u Lastin autobus koji ide za Mladenovac, tu je i bogom dana sagovornica - baba...veoma zabavna priča!

Milena Ilić je napisala Šlag. F. S. Rajner namerava da se ubije i piše oproštajno pismo, ali kako želja za željom želi da žudnjom potisne želju za životom, priča se raspliće na potpuno neočekivan način.

Zubarica, kojoj ne verujem da joj je ovo prvi literarni pokušaj (čini mi se da mi je rekla tako nešto) je u priči I vi i ja smo samo san prešla put od ontološke nesigurnosti do apsolutne sigurnosti i nazad, sa zaključkom da bi svaki čovek morao biti podjednako nesiguran.

Dragana je u priči Zaključan predstavila čoveka koji doživljava udar i na čudan način svestan moguće smrti rezimira osnovni kvalitet svog života.

Junaka priče Đorđa Kalijadisa Još jedna obična Long Play ljubavna priča je jednostavo ostavila devojka, ali to ovu priču ne čini manje zanimljivom od ostalih, naprotiv.

Druga tema: Bilo mi je zlo, užasno zlo od tih dugotrajnih muka (revolucija)

Sopranova prozna igra bez naslova je vrlo nedorečena i zahteva izvesna učitavanja i rekonstrukcije da bi čitalac otkrio o čemu se tačno radi, tako da ja sad neću ulaziti u tumačenje (previše bi mi prostora trebalo). U svakom slučaju u pitanju je interesantan izazov za čitaoca.

Retka Zverka je u priči In memoriam predstavila jednog idealistu per excellence koji drži do toga da je ideja veća od čoveka, kao i da je ona neuništiva, pri čemu ljudski život, čak ni njegov sopstveni, nema naročiti značaj.

Emo Šerpica je izuzetno psihološki uspelo opisala stanje ranjenog u borbi. Preporuka za priču Revolucija.

Revolucije i tak te stvari - prozna igra Miloša Jocića se na zanimljiv način bavi školskim sistemom u kome darovito i kreativno dete nakon napisanog sastava na temu Francuske revolucije biva poslato kod školskog psihologa.

Zakasneli revolucionar Branislave Džigurski predstavlja jednog na smrt osuđenog čoveka koji ne može da prihvati presudu, pa ne znamo da li ga više pogađa to što će umreti ili to što se toga plaši: progoni ga unutrašnji glas (đavo?) koji ga naziva kukavicom.

Junak Nedovršenog posla (autor je Mirko) žali što nije malo bolje zaslužio svoju smrtnu kaznu.

Iva Pavlović je napisala List iz memoara Vićenca Vivijanija: Vivijani je narator i svedok izricanja presude Galileju. Zanimljiva psihološka studija u obliku fragmenta.

Treća tema: Makarov i Petersen

Jungle Queen je napisala Predvorje želja, neozbiljan dijalog sa ozbiljnim naravoučenijem - životna mudrost se ne može pokupiti iz jedne jedine knjige koja sadrži sva pitanja i sve odgovore.

Kraj (vižeznačna odrednica) Milene Ilić ne nudi nikakvu poentu, zbunjuje i zabavlja. To i jeste poenta. :)

Na kraju, evo i moje priče: Sreća se nadovezuje na temu koju mi je zadala Jelena u jednom komentaru.

Nadam se da ste uživali u igri koliko i ja. Ukoliko mislite da sam pogrešno protumačila neku od vaših priča, pravo je vreme da mi to kažete. Da li vam se dopadaju originali Kafke i Harmsa? Igraćemo se mi još...

Želja da postaneš pisac

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Sun, 07 Nov 2010 01:34:00 +0000

Laza je želeo da postane pisac. U stvari, preciznije bi bilo reći da je želeo da postane umetnik. Umetnici su tajanstveni, zanimljivi i dopadaju se ženama. On nije umeo da svira, slika ili glumi. Međutim, umeo je da piše: još u prvom razredu naučio je sva slova.

Jednom je na televiziji video pisca. Nosio je crnu rolku i neurednu bradu. Laza je odmah odlučio da prestane da se brije i kupi identičnu rolku. Sutradan se veoma obradovao ugledavši crne tačkice po svojim obrazima: za samo dan ili dva biće od njega pravi pisac. Dosetio se kako njegova uredna, na razdeljak očešljana kosa uopšte nije u skladu sa njegovim budućim pozivom. Uputio se u biblioteku. Na policama je bilo raznih knjiga, debelih i tankih, u svim bojama i dezenima. Lazu su zanimale samo slike na zadnjim koricama. Pomislio je da su oni sa dužom, razbarušenom kosom sigurno najbolji i najdarovitiji umetnici. Osetio se pomalo potišteno: proći će meseci pre nego što mu kosa tako poraste i nije izvesno da će ikada imati taj volumen. Da li je moguće da ljudska sudbina u krajnjoj instanci zavisi od takvih slučajnosti?

Sledećeg jutra se moglo reći da je Laza zarast'o. Nažalost, njegovo lice još dugo neće zračiti dostojenstvenom neurednošću jednog pisca: otac se nije obradovao ugledavši neobrijanog sina, odmah ga je poslao u kupatilo. Sada mi sigurno neće dozvoliti ni da pustim kosu, mislio je, mora da postoji neki drugi način da postanem pisac.

Setio se pisca sa televizije - taj je sve vreme drvio o kafani. Laza nije imao s kim da ode u kafanu. Ipak nije želeo da propusti poslednju priliku da postane pisac. Pomislio je na sve one opake momke iz akcionih filmova koji nonšalantno ulaze u kafanu i sedaju za šank. Lazu je bilo stid da ga vide za šankom. Smestio se u tihi, zamračeni separe. Naručio je prosto - viski. Posle druge čašice počeo je da se oseća umetničkije. Graja oko njega slila se u jednoličan ton na koji više nije obraćao pažnju. Pored njega je sedela mlada žena nabujalog dekoltea. Mirisala je na voće. Pitala ga je da li je došao da postane muškarac. On je došao da postane pisac, ali je to već bio zaboravio. Shvatio je da je jako kasno i da neće moći da opravda ocu svoje odsustvo. Istrčao je iz kafane kao da ga neko juri. Ujutru se probudio u svom krevetu, bez ikakve ideje o tome kako je tu dospeo. Težak je život nas umetnika.

V. Đ.

Manje kreativan deo posla

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Fri, 05 Nov 2010 09:41:00 +0000

Pišete u jednom dahu? Divno! Ipak, nemojte žuriti da pokažete tekst prijateljima ili da ga objavite na blogu. Ne prepuštajte drugima preostali deo posla: budite svoj prvi čitalac i kritičar. Nije dovoljno prekontrolisati da li ima pravopisnih grešaka: lektorisanje i korekturu možete ostaviti za kasnije, ima važnijih stvari na koje treba obratiti pažnju.

Nije jednostavno biti sopstveni kritičar. Pristrasni smo, sujetni, nedovoljno ili pak previše samokritični. Treba imati sistem koji bi nam omogućio da što objektivnije procenimo ono što smo napisali. Ja ću vam, naravno, ponuditi jedan.

Mislite na čitaoca

Čitalac je važniji od vas. Ono što se može zaključiti na osnovu napisanog od većeg je značaja nego ono što je autor stvarno mislio. Stavite se u poziciju nekoga ko prvi put dolazi na vaš blog (ili prvi put čita vaša pisanija u bilo kom obliku), nekoga ko ne zna ništa o vama, vašim interesovanjima, znanju, stavovima i opsesijama (i od koga ne smete očekivati da sa posebnim interesovanjem pročita sve vaše prethodne postove kako bi doneo svoj sud: to se neće desiti). Da li bi se njemu dopao tekst? Da li ono što ste napisali ima logičnu poentu? Unutrašnju koherentnost? Da li će neko ko nije proveo bog zna koliko vremena u vašem svetu imati pojma o čemu se radi? Ne mučite čitaoce - sporo čitanje je veština koju je teško upražnjavati online. Naročito važi za blogere: internet je mač sa dve oštrice, relativno je lako dovesti ljude do vaše stranice, ali oni mogu lako i da odu: zarobite ih tekstom.

Ne štedite reči: brišite ih

Verujte mi: ovo je dobro za vaš blog. Brbljanje je dopustivo samo ponekad i to jedino ako je izuzetno duhovito.
Svi smo pomalo bolećivi prema rečima koje su proistekle iz našeg genijalnog uma, ali čitalac neće biti, zato - brišite nemilosrdno svaku reč, rečenicu ili pasus bez kojih bi se moglo, sva objašnjenja koja ne prikazuju temu o kojoj pišete u novom svetlu... Google možda voli duge tekstove, ali čitaoci vole kratke i koncizne. Ne treba stoga da se trudite da pišete kratko i jasno: pišite kako volite i kako mislite da treba, u skladu sa temom i vrstom teksta. Brbljanje je čak korisno dok pišete, povećava produktivnost, sprečava onu situaciju u kojoj sedite i ne znate koju rečenicu biste sledeću napisali. Možda vas dovede do neke bezmalo genijalne misli, ali može i da uguši efekat te misli kod čitaoca ako ostane u tekstu; sve izbrišite na kraju. Čitaoca ne zanima kako ste došli do neke blistave ideje, nego sama ta ideja - pružite mu je i nemojte kvariti utisak.

Fikcija

Ovo što sam gore napisala odnosi se na bilo koju vrstu teksta (izuzetak bi bili radovi sa unapred određenim brojem strana ili reči, tada treba ostaviti i malo "ničega"), ali to je zakon kad je u pitanju pisanje fikcije, naročito poezije i kratkih priča. Ilustrovaću to na primeru moje kratke fikcionalne tvorevine "Sreća", ne zato što mislim da je naročito uspela, nego zato što iz prve ruke znam kako je nastala, a ispala je ipak mnogo bolje od svoje prve verzije. Prva je bila skoro duplo duža. Evo malo drafta:

Sledećeg trenutka knjiga joj* je bila sklopljena na kolenima. ~~Vreme je da krene. Nema odlaganja. Sve bi opet bilo isto.~~ Ne sasvim zaboravljena jeza...

...htela je da nastavi sa čitanjem. ~~Neke misli nam lakše padaju kada su tuđe.~~ izvesnost je bila...

*) prva verzija pisana je u trećem licu, posle mi se učinilo da će prvo lice imati bolji efekat. Koliko vas je mislilo da se ispovedam?

Cilj mi je bio da tekst izgleda kao da je nastao u jednom dahu. Istina je da je nastao na silu, ali sam sigurna da se to ne vidi. Naime, nije mi se posalo uopšte, godinama nisam pisala tako nešto, ali pošto sam dvadesetak ljudi navukla da istog dana napišu priču na zadatu temu (prozna igra) bilo mi je nekako bezveze da se izvlačim (ionako je poenta ovog bloga da upravo sebe nateram da pišem).

Nego, šta vi radite sa svojim draftovima?

Prozna igra

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Mon, 01 Nov 2010 11:20:00 +0000

Uvek sam volela da se igram pisanja, znate ono kada dvoje ili više ljudi zajedno pišu pesmu ili priču, tako što se nadovezuju jedno na drugo. Maša mi je, kad smo se rekonektovale na fejsbuku, poslala pesmu koju smo tako napisale na času istorije u gimnaziji. Užasno me je obradovala: potpuno sam na to zaboravila. U ranim studentskim danima sam sa Lukom i Milicom pisala neke esejističko-prozne fantazije...

To doba za mene predstavlja neki prošli život. Sa druge strane, opet bih da se igram. Hoćete li da se igrate sa mnom?

Evo šta sam zamislila - prepisaću početak neke pripovetke koje nema na internetu, a onda ćemo svi da se nadovežemo na nju, svako da na svom blogu napiše svoju varijantu sredine i kraja. Ako želite da se igrate, a nemate blog ili vam se, kao meni, takvi prozni "ispadi" ne uklapaju u koncepciju postojećeg bloga - pošaljite mi priču na mejl filoblogija@live.com i sve ću objaviti na posebnom blogu. Onda ću, za desetak dana, napisati post sa linkovima ka svim tekstovima i, naravno, celu priču kojoj smo ukrali početak.

Kada sam birala priču, shvatila sam da postoji problem: mi se razlikujemo, različito pišemo, svako ima sopstvene opsesije i omiljene teme. Možda bi bolje bilo da odaberem tri priče, pa neka svako izabere na koju će se nadovezati. Nešto kao tri teme za pismeni.

Prva priča počinje ovako (svako za sebe nek joj da naslov):

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.(...)

Druga priča:

Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.(...)

Treća priča, pardon, drama:

Makarov: Ovde, u knjizi, piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše. Isto tako, shvatićeš - kako se lako ostvaruju tuđe želje, i kako je teško ispuniti svoje.

Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Tako govore indijanske poglavice.

Makarov: Ova knjiga je takva - da o njoj treba i govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu.

Petersen: A pereš li ruke, pre nego što dodirneš tu knjigu.(...)

To je to. Jedva čekam da vas čitam :)

UPDATE: Lista vaših proznih igrarija nalazi se u sidebaru, odmah ispod twitter gadgeta. Igra nema rok trajanja - možete dodavati nove priče u svako doba, ali ću početkom sledeće nedelje napraviti presek i predstaviti sve do tada prispele priče u jednom postu. Posle toga će početi neka nova igra...

Pisanje - ispovest ili maska

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Sat, 30 Oct 2010 07:22:00 +0000

V. Tarner, "Oluja"

Niče je govorio o apolonijskom i dionizijskom principu u umetnosti, Šiler o naivnom i sentimentalnom pesništvu, Eliot o subjektivnim i objektivnim pesnicima, Man je spekulisao o pitanjima humaniteta i otmenosti - sve su to nadovezivanja na prastaro, teorijski odavno prevaziđeno pitanje o tome da li se piše u zanosu ili u "hladnoj rezignaciji uma". Niče je bio poslednji teoretičar koji je govorio o božanstvima, u devetnaestom veku se uglavnom govorilo o prirodi (suprotnost prirodnog i veštačkog, artističkog), u dvadesetom - o subjektivnosti i ekspresionizmu. Sve je to danas pomalo staromodno, ali ja sam dete dvadesetog veka i, osim toga, ne pišem akademski, teorijski tekst, nego mi se malo priča sa vama o tome kako pišete i na koji način razmišljate povodom sopstvenog pisanja.

Iskrenost kao princip

Verovatno najrasprostranjenija zabluda o pisanju je uverenje da je najvažnije biti iskren, u smislu da treba preneti vlastite emocije u obliku u kom su se javile. Na primer, zaljubite se i poželite da o tome napišete ljubavnu priču ili pesmu. Čini vam se da je čitav svet prožet energijom koju osećate i odjednom suptilni znaci naklonosti između vas i vaše simpatije zadobijaju značaj univerzalnosti i suštinske istine. Da li mislite da će to i drugima značiti koliko i vama? Ta vi ste zaljubljeni, a ne čitalac.

Upotreba emocija

Naravno, ne može se biti ni potpuno hladan. Književnosti trebaju emocije. Kao građa, naravno. Ne verujem da neko ko nikad nije osetio onu posebnu ustreptalost može nešto da stvori. Ipak, konačan oblik može da dostigne savršenstvo tek kad se čovek ohladi, kada je sposoban da razmišlja o efektu. S tim u vezi, ako već niste, pročitajte odlomak iz Manovog "Tonija Kregera" koji već odavno stoji na ovom blogu.

I jer nije nikakav majstor onaj koji misli da stvaralac sme osećati. Svaki pravi iskreni umetnik samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se ipak smeška. (...) Ako vam je odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce za to odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na potpun fijasko. (pročitajte ceo odlomak)

Sekundarna literatura

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Thu, 28 Oct 2010 23:16:00 +0000

Kada se student prvi put suoči sa pisanjem seminarskog rada, misli otprilike ovako: Znam tako malo o temi, a oni koji su napisali knjige znaju sve. Ne samo da znaju sve, nego se i mnogo bolje izražavaju nego ja. Kako onda ja da dam sopstveni odgovor i to svojim rečima? Ionako se sve vreme mučim da razumem šta tačno oni kažu.

Izgleda nemoguće, ali samo ste pogrešno razumeli svoj zadatak. Ne treba da reprodukujete ono što piše u knjigama, kao da su to nekakvi originali koje treba da sažmete i predstavite u seminarskom radu. Vaš zadatak je interpretacija: interpretacija iz vašeg ugla i iz ugla određenog onim što je tema vašeg rada.

Knjige koje čitate spadaju u dva tipa literature: primarnu i sekundarnu. Ako pišete rad iz književnosti, primarna literatura je delo koje obrađujete, dok sekundarnu čini ono što kolokvijalno (i pogrešno) zovemo kritike - književna kritika je nešto drugo, deo vaše literature zaista čine kritike, ali i tekstovi sasvim drugačije prirode, tako da ih je, za potrebe pisanja seminarskog rada ili spremanja ispita, jedino ispravno zvati sekundarnom literaturom. Ako pišete rad iz filozofije ili socioligije, primarnu literaturu čine dela filozofa ili teoretičara kojima se bavite, a sekundarnu - knjige napisane povodom tih dela. Kada je istorija u pitanju, primarnu literaturu čine istorijski izvori.

Vaš zadatak i cilj je tumačenje primarne literature, sekundarna je tu da vam pomogne; ona je zamenljiva. Dva su moguća odnosa između vas kao autora seminarskog rada i sekundarne literature: ako ne znate unapred iz kog ćete ugla sagledati ono o čemu pišete, ona može da vam ponudi ugao. Sa druge strane, ako znate kako i o čemu ćete pisati, literaturu možete birati u skladu sa tim, diskvalifikovati (ili iskritikovati) pojedine knjige i naći neke druge - da, student sme to da radi, dokle god zna o čemu govori.

Zamislite da ste u mogućnosti da razgovarate sa autorom knjige koju čitate. Koje pitanje biste mu postavili? Zatim između korica potražite odgovor na to pitanje. Ovo neće biti problem ako ste, kao što sam pisala u prethodnim postovima, pre čitanja sekundarne literature proveli dovoljno vremena razmišljajući (i pišući) o temi vašeg eseja. U biblioteku se ne ide prazne glave: prethodno se opremite pitanjima.

Postoje neki tipični problemi koje studenti imaju sa sekundarnom literaturom. Pokušaću da ih nabrojim i predložim rešenja za svaki od njih.

Misli vam lutaju koliko god se trudili da se koncentrišete na tekst? Sve vreme ste fokusirani na nedostatak koncentracije. Umesto toga, čak i umesto pokušaja da se koncentrišete na tekst, usmerite pažnju na sopstveni udeo u konverzaciji, na svoja pitanja i pretpostavke: na taj način će vam se i tekst otvoriti.
Gubite vreme prepisujući citate bez sistema? Imajte uvek na umu svoju tačku gledišta, informacije dobijene iz literature birajte prema tome koliko su relevantne za vašu tezu, sve ostalo preskočite.
Ne čitate dovoljno brzo? Usporite. Zaustavite se da biste razmislili o tome šta u stvari autor radi sa svojim tekstom.
Teško vam je da se izrazite svojim rečima? Ne prepisujte. Sklonite knjigu i razmislite o onome što ste pročitali, zatim zapišite svoje zaključke.
Kada uopšte treba nešto da prepišete? Sigurno ne svaki put kad vam se učini da je nešto sjajno objašnjeno - tako biste mogli da prepišete čitavu knjigu. Izdvojite samo ona mesta koja planirate da citirate i brižljivo ispitate u samom radu.

Uskoro ćemo se detaljnije baviti ovim problemima, ali pre toga očekujte nekoliko postova o ovih dana pomalo zapostavljenoj temi - kreativnom pisanju.

Mali student međ' svim tim knjigama

noreply@blogger.com (Valentina Đorđević) — Tue, 26 Oct 2010 09:06:00 +0000

Već sam pisala o tome da zadatak studenta koji piše seminarski rad nije da napravi kompilaciju teza koje pronađe u sekundarnoj literaturi: potrebno je napisati sopstveni tekst. Sa druge strane, student ne treba ni da "prežvaće" sve te knjige kako bi izrekao neku poslednju mudrost. Može vam se učiniti da upravo to traže od vas, a to vas može dovesti do stagniranja i gubitka motivacije. Knjige koje treba da pročitate pisali su stručnjaci, univerzitetski profesori, u svakom slučaju ljudi koji o materiji kojom se bavite znaju mnogo više nego što se od vas očekuje, jer vi ste još uvek samo student.

Tema seminarskog rada je pitanje; od vas se očekuje da date odgovor, ali to ne treba da bude tačan (u smislu "jedini pravi") odgovor, nego vaš najbolji odgovor. Literatura služi da se snađete i informišete, ali temu morate sagledati iz sopstvene perspektive i izneti sopstvenu tezu. Ja ću se potruditi da vam u tome pomognem. Možete mi postavljati pitanja u vezi sa radovima koje trenutno pišete, ali vas molim da za to koristite prostor za komentare (ako mi se i obratite putem mejla, odgovoriću vam na blogu). Da se sad vratimo na pravu temu - kako da ostvarite ovo što je gore rečeno.

Šta ne treba da radite

Ništa vam neće oduzeti toliko vremena koliko fiks ideja da treba da pročitate kompletnu literaturu pre nego što napišete prvu rečenicu svog rada. Osećam se malo čudno, jer vam govorim da ne radite ono šta ja jesam radila i to sve do pred kraj studija. Zato i znam o čemu govorim. Naravno, ako imate višak vremena i entuzijazma, neće vam škoditi da prvo sve to pročitate, jer ćete tako u diskusiju ući spremniji i kompetentniji - u to nema sumnje. Sa druge strane, imajte u vidu da ćete na taj način najverovatnije provesti nekoliko nedelja bistreći materijal koji vam možda ništa neće značiti kako za rad koji pišete, tako ni za neki budući ispit. Izdvojićete veliki broj citata, a na kraju će vam trebati samo par (može se desiti da to uopšte ne bude ono što ste izdvojili) i zamorićete se (smorićete se) pre nego što uopšte počnete da pišete. Preporučujem da umesto toga samo zainteresovano prelistate neku od dostupnih knjiga u potrazi za prvom idejom za koju biste mogli da se zakačite, a onda...

Odmah pišite

Čim pronađete okidač, a to može biti neka ideja od ranije koju treba artikulisati ili nešto na šta ste na leteli letimičnim pogledom na literaturu, pišite. Ako se naterate da odmah pišete, nateraćete se i da razmišljate. Može se vrlo lako desiti da ceo prvi nacrt seminarskog rada završite pre nego što se bacite na sekundarnu literaturu. Naravno da na kraju rad neće ličiti na tu prvu verziju, ali to nikako ne znači da ćete izgubiti vreme. Pisanje i razmišljanje su veoma produktivni, dokazano je da će vas dovesti do - još razmišljanja i pisanja.

Moguće je da su vaše misli haotične i neorganizovane. Pisanje je najbolji način da otkrijete koliko je vaša misao zrela, smislena i upotrebljiva. Napredak ne nastaje samo upijanjem novih informacija, nego i transformacijom znanja koje već imate u sebi.

Kada već imate pitanja i neke odgovore, te se konačno bacite na literaturu - biće vam neuporedivo lakše nego da ste prvo to radili: čitaćete brže, nećete tako lako gubiti koncentraciju, znaćete tačno šta da tražite i šta da pribeležite.

U sledećem postu ćemo se baviti vašom sekundarnom literaturom, odnosno načinom na koji joj treba prići.