фрагментарије

Јован Стерија Поповић: Надгробије самоме себи

2012-02-14T18:58:00.001+01:00

Ништа из ништа
Згрувано у ништа
Даје све ништа.
Шта желиш више
Од ишчезлог ништа?
Пламен кратко траје,
Вечно гаси се.
Стихотворац, ретор,
Професор, правдослов,
У књигама име
Вечно остаје ти.
Но тело нам ништа,
Ум такође ништа,
Све је, дакле, ништа
Сенка и ништа.

The Joy of Books

2012-02-11T19:03:00.004+01:00

Šta se dešava kada knjižara ostane u mraku, iza zaključanih vrata?

Da li knjige spavaju ili jednostavno - zaplešu?

Ako još niste pogledali, video koji sledi svakako će izmamiti osmeh, i vratiti nadu da se život knjige ne završava na recepciji golog teksta.

Ova video animacija nastala je tokom višednevnog snimanja knjiga duž polica, njihovim slaganjem i ponovnim razmeštanjem, u jednoj knjižari u Torontu.

Autori, bračni par i 27 volontera, su svake noći spremali i raspremali knjige po policama, ne bi li se napravio dovoljan broj fotografija od kojih je nastao video. I sve to ne bi izgledalo tako jedinstveno da nije predivne muzike koja se odlično uklopila u atmosferu.

S druge strane, pored namere da se ljudima približe knjige, u smislu predmeta, a ne isključivo teksta, ovim je napravljena i dobra promocija knjižare koja je mesto ove nesvakidašnje zabave.

"The Joy of books" nije prvi video nastao na osnovu stotina fotografija knjiga i polica: prošle godine isti ljudi su se poigrali na sličan način, a kako stoji u opisu videa, sledeće što bi voleli da rade je Kongresna biblioteka.

Knjižara u kojoj knjige šetaju, plešu i komuniciraju međusobno, oživljene tajnama koje kriju, izaziva oduševljenje i divljenje kod većine čitalaca, tj. gledalaca.

Ima nešto u tim, opipljivim, papirnim predmetima, nezavisnim kućama teksta.

Јован Христић: Федру

2012-02-07T23:02:00.001+01:00

И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

Уточиште

2012-02-03T22:57:00.003+01:00

Отерати лудило и бес што даље. Мало је оних који умеју да се ослоне на сопствену интуицију и у потпуности јој верују. Јер сумња увек погађа дубину негативним алузијама. Несигурност је трн у оку сваког појединца, и благодет свих владара.

Како учинити дан лепшим? Како завући се у љуштуру непрегледне битности и открити освежавајућу лакоћу постојања, приближити се суштини и ослободити се намета савремености?

Побећи од речи, од значења каква им приписује садашњица, теретна свакодневица. Пронаћи искру једног новог поретка (заправо старог колико и човек) који може и треба да буде основа свакодневне перцепције.

Заборавити информацију. Утонути у другу димензију речи. Читати поезију. Ући у суштину стихова наспрам тишине - тишине која не охрабрује, која не смирује, која долази од занемелости пред оним што се дешава. Тишине која гуши јер настаје као резултат горчине.

Читајући стихове, они у нама говоре: одјек њиховог значења делује лековито. Открива се пут који одувек постоји у паралелном микрокосмосу, само је сакривен површним тумачењима. Човеку је потребан неки нови приступ: употреба речи на један други начин. Не скениран, него прочитан текст.

Песма није захтевна, за њу није потребно много времена, али је неопходна посвећеност у тих пар тренутака. Она је својом формом прилагођена брзини и несталности свакодневице. Ако је добра, кроз њу откривамо истине које се крију у подсвести, и то нам далекосежно може испунити живот и очекивања. Поезију, заборављену у површности, можемо посматрати као уточиште од онога што прогања и скраћује време.

Постоје песме којима се враћамо. Из године у годину, сваки пут када се надвије немушто ништавило, стихови у свом ритму испливавају и чине да се онај део личности који гази путем бесмисла - пробуди.

Ознаком Уточиште биће обележена поезија којој се враћам и желим да је имам на једном месту.

Илистрација: flickr.com/photos/visualdensity

Забрањене књиге

2011-10-01T22:29:00.000+02:00

Censorship is telling a man he can't have a steak just because a baby can't chew it.

- Mark Twain -

Од 1982. године под слоганом „Учите, не спаљујте!“ (Learn, not burn!) у САД обележава се Недеља забрањених књига (Banned Books Week), која је ове године трајала од 24. септембра до 1. октобра. А све зарад ширења свести о слободи читања.

Књига постоји док постоји текст. Забрањена књига је она чији се материјал уклања или уништава. С друге стране, може јој се ограничити приступ и слобода ширења, продаје и читања. Такве књиге се уклањају из библиотека, или школских програма. Сама забрана је резултат некога ко се поставља изван оквира спонтаног развоја мисли и друштва. Цензурисање књига је увек политички, религиозно или етички обојено. При томе, често се оправдање налази у утицају који те спорне књиге могу имати на потомство, или шире народне масе, које би могле да преобликују свој приступ животу на основу онога што писац потенцира кроз свој (метафоричко-алегоријски) текст. Е, сад, ако је нека књига забрањена, велика је вероватноћа да је баш она вредна читања, јер показује нове, могуће путеве, и на тај начин опонира власти, односно некој верској институцији, па се поставља питање границе слобода појединца у одлучивању шта ће, а шта не да реципира.

flickr.com/florian_b

Шта је подобно, а шта не, може се наћи и у Индексу забрањених књига Римокатоличке цркве који је 1559. издао папа Павле IV (Index librorum prohibitorum – Попис забрањених књига). Читање дела са овог списка било је забрањено католичким верницима све до 1967. када је Индекс престао да се попуњава. На ову црну листу доспела су дела Коперника, Кеплера, француских енциклопедиста, а један од последњих унетих на листу био је Жан Пол Сартр.

Као један од последњих примера како се религија уплиће у секуларну државу и књижевна питања, наилазимо на предлог да се у Русији забране Набоков и Маркес. Наиме, „Лолита“ и „Сто година самоће“ су, како се наводи, дела која на романсиран начин представљају „перверзне страсти и чине људе несрећнима“.

Пре извесног времена била је покренута прича око прихватљивости Твеновог „Хаклбери Фина“ и расистичких импликација које ово дело носи. Данас читам да је једно друго дело Марка Твена, „Евин дневник“, илустровани роман чија је тема прича о рајском врту из перспективе прве библијске жене, а забрањен 1906. године, добио дозволу да може да се врати на полице.

Гора ствар од цензурисања на основу религиозних или моралних ставова, може бити цензура под идеолошким притиском који најчешће спроводи држава, односно власт жељна манипулације. Власт је кроз историју показивала да је, независно од географског положаја и историјског тренутка, спремна да забрани дела која је критикују, срамоте или на било који други начин угрожавају. Конкретно, и на овим просторима, нарочито након Другог светског рата, постојали су критичари који су оправдавали или оспоравали излажење појединих дела. На срећу, чини се да та, како је називају, вулгарна догматска политика оспоравања уметности по политичкој или идеолошкој основи, иако још присутна, нема више отворено упориште међу читаоцима. Мада, у неким земљама власт и даље намеће шта је морално читати на основу пишчевих личних уверења и поступака (нпр. у Ирану је јануара ове године забрањена књига П. Коеља). Списак књига које су биле забрањиване кроз историју је широк, а укључује и дела као што су: Кандид, Дневник Ане Франк, Владалац, Фаренхајт 451, Врли нови свет, Мадам Бовари, Лолита, 1984, Уликс, Доктор Живаго. (Више погледајте на следећем линку)

Под плаштом морала и исправног утицаја на друштво и његов развој, често су на удару цензора и дела дечје литературе. Нека од дела класичне дечје књижевности која су била забрањивана у појединим државама, или се расправљало о њиховој подобности су: бајке браће Грим, „Алиса у земљи чуда“, као и неке од бајки Х. К. Андерсена, али и „Хари Потер“.

Не прође много времена, а да не осване вест о неком од књижевних дела о чијем моралном или друштвеном утицају се расправља. Различите културе, државе, религије одражавају свој однос према писаној речи дефинишући своје ставове на основу догматског или идеолошког уверења шта је исправно, а шта не. У суштини теме које се провлаче као спорне су увек исте: сексуалност, расизам, наркоманија, положај човека у друштву. С тим у вези, неко може поставити и питање да ли је некакав вид цензуре ипак потребан? Да ли је у реду допустити свакоме да објављује шта му је воља, ширећи при томе можда и говор мржње или неке своје принципе који се косе са цивилизацијским тековинама? И колико је човек у стању да препозна естетске или етичке вредности самог текста.

Ипак, омогућити људима да читају шта желе, значи дати им слободу да сами дођу до закључка и развију сопствене ставове. Развију критичко мишљење које је један од предуслова политички и морално одговорног друштва.

О Бранку Миљковићу (... и другима)

2011-07-26T18:42:00.002+02:00

Познаник мог познаника је зими ишао у кошуљи кратких рукава. Држао је отворене прозоре и на минус десет. Када су га питали зашто то чини, одговорио је: „Желим да се разболим и умрем млад, као сви велики песници“. Превише је примера који могу да оправдају ову његову тезу.

Млад песник. Неки млади песници по годинама, зрели су по својој поетици. Године су варљива карактеристика нечије егзистенције.

* * *
Пре 50 година умро је принц песника. Имао је 27 година.

Петар Џаџић своју књигу посвећену Бранку Миљковићу започиње речима:

„Песник Бранко Миљковић живео је двадесет и седам година: много је хтео и много започео. Покошен на самом прагу зрелости, прикључио се великој породици прерано изгубљених наших песника, остављајући нам горак утисак да му је зенит остварења испод вертикале могућности, делећи и у томе оно „једно опште“ заједничке судбине многих својих претходника. Сагорео је брзо, у сангвиничкој сталној напетости која је узела фаталан обрт, у великом, опасном пламену своје контемплативне и песничке страсти, посвећен без остатка загонетном чвору који сплиће основна питања живота и разлога да се живи, смрти и муклих дозива ноћи, бића и небића. Да поезија за њега није била само средство израза већ и начин живљења, судбоносна обавеза, да су изговорене речи имале тежину стварних догађаја, доказао је чином без опозива“.

(Петар Џаџић: „Бранко Миљковић или неукротива реч“, Просвета, Београд, 1965)

Да се у ноћи између 11. и 12. фебруара није нашао у том предграђу Загреба, Миљковић би данас имао 77 година. Довољно, али не превише за тишину.

По званичној верзији, извршио је самоубиство. Али... Шта се заиста десило тог фебруара? Од времена смрти до данас наилазимо на нагађања о песниковом крају, који је пребацио вео преко његовог живота, и учинио га у неку руку мистериозним чином, на граници поистовећивања певања и смрти.

Политика је у фебруару ове године, обележавајући годишњицу смрти песника, објавила текст „Како је страдао Бранко Миљковић“ у коме се недвосмислено намеће дилема изазвана писањем П. Џаџића и сведочењем Т. Младеновића.

У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже: „Постојала је једна жена – увек постоји једна жена, коју можемо и не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”. Џаџић цитира и писмо које је од Бранка Миљковића добио из Загреба, у којем он, између осталог, бележи: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа... Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре...” У пост скриптуму моли Џаџића да му пише све о Њој и каже: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.”

С друге стране, Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

Чланак поводом обележавања годишњице смрти Б. Миљковића, Политика завршава цитатом из текста који је Бранко објавио у Књижевним новинама 8. априла 1960. године, а поводом годишњице смрти Мајаковског:

„Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите“, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника“.

Илустрација: Д. Стојановић

Пар месеци касније, маја 2011. исти дневни лист објављује и фељтон „Страдање Бранка Миљковића“ у коме покушава да одгонетне, или више заинтригира, износећи сведочења, тачније сећања, песникових савременика о њему и његовој смрти.

Први део „Зашто убијају песника у социјализму“ је сведочење Владимира Богдановића (1940), сликара и књижевника из Новог Сада, који се са Миљковићем дружио у Загребу. Топла сећања на познанство са песником и кафанска дружења са њим, прожимају текст. Богдановић препричава и инцидент који се догодио једне вечери јануара 1961. изазван Миљковићевим повиком „Зашто убијају песнике у социјализму?“, због кога су оба уметника завршила у станици полиције. Млади сликар је пуштен уз речи да пази са ким се дружи. Оно што смета у целој причи јесте то што не знамо шта је навело песника да узвикне питање због којег је завршио у полицији. (Или је Богдановић намерно прећутао.)

У другом делу, „Жив је отишао међу живе“ своја сећања износи Драган Колунџија, песник из неосимболистичког круга, коме је припадао и сам Миљковић. И он прича о београдским кафанама и дружењима, женама и „манифестима“, о животу који се слави, од ког се не бежи. Колунџија, осврћући се на писмо Б. Миљковића упућено П. Џаџићу, верује да се Бранко Миљковић у Загреб упутио са предосећањем да се у Београд више никада неће вратити. (Због чега?)

Последњи текст „Као риба на удици“ је виђење Б. Миљковића кроз сећања М. Данојлића и Петра Пајића који понавља дилему насталу постављањем питања да ли се песник убио због несрећне љубави или су га убили „сумњиви типови“. Пајић налази доказе, односно оправдања и за једну и за другу могућност:

За прву – највише у Бранковој поезији, његовој радозналости да види ноћ са друге стране месеца, ноћ вишања, његовој чежњи за непорочном љубави, његовој слабости пред речима кад прејака реч убија. За другу – његова љубав према животу, али и оно дрвце, танко као човечија рука, испод чије је гранчице клечао обешен Бранко Миљковић. Можда за ову другу верзију преране смрти једног од највећих српских песника треба узети и реченицу његове мајке Марије која је, кад су отишли да изјаве саучешће, рекла: „Ја сам га родила, ја га најбоље познајем. Он се никада не би убио“.

... На крају остаје питање зашто је покренуто преиспитивање поводом Миљковићеве смрти. Може нам се учинити и да је уметницима, Миљковићевим савременицима, на тај начин отворен медијски простор јер у центру сва три дела су они сами. Ништа ново није речено, иако је најављено као ексклузивно. (Али, то је моје мишљење; немојте се обазирати на њега.)
Како год, алузије овог фељтона су јасне... А није лако одупрети се утиску да је цела прича покренута ради новинарске жеље за сензационализмом.

Један други дневни лист обележио је годишњицу смрти великог песника текстом „Миљковићева трагедија“, у коме је акценат стављен на откривање природе односа између песника и његових савременика, након додељивања Октобарске награде Б. Миљковићу. Аутор текста између осталог каже:

„Прескаче се велики скандал у књижевној чаршији, из којег је Б. М. изашао као трагична жртва. После додељивања Октобарске награде Бранку Миљковићу, једне вечери је у Клубу књижевника група писаца и пријатеља напала награђеног да се продао режиму, а он је (прилично пијан) прихватио понуду да јавно врати награду.

Одмах је нађен празан лист хартије, Бранкову изјаву је песник Бранко В. Радичевић однео у редакцију „Дуге”. Ујутро је Миљковић јурнуо да повуче изјаву, али му је речено да је закаснио (што је била лаж). Десетак Бранкових пријатеља и критичара јавно га је због тога облатило.

Посрамљен, утекао је у Загреб, где су му уточиште пружили Звонимир Голоб и Ирена Вркљан. Једног јутра је његово тело нађено поред неког периферијског бирцуза.

Двадесетак година касније, кад су већ поремећени односи са Хрватском, јавили су се накнадни тумачи (међу њима и песник Т. Младеновић) тврдећи да су га убили хрватски националисти. Удео београдске књижевне чаршије је забашурен до данас, како треба“.

* * *
Шта је истина, знао је песник у тренутку одласка. Ми у свему можемо видети оно што желимо да видимо. Овакве спекулације непотребне су свакоме ко чита Миљковићеву поезију, јер, иако мртав живи кроз своје стихове, кроз прејаку Реч коју је оставио за собом. Његова поезија живи и живеће, утолико већа уколико је већи утисак да „исто је певати и умирати“. И живети.

Песника видимо кроз стихове и њихов смисао. Снага Бранка Миљковића никако није у његовој смрти, него ономе што је чинио његов живот; његове речи; он сам и вечна ватра у којој је изгорео, у коју се претворио.

Погледајте и:
Фрагменти о поетици Бранка Миљковића
Изабране песме Бранка Миљковића

Станар

2011-07-08T16:29:00.001+02:00

Никада није био задовољан оним што му се нудило.

Иако је град био обасјан светлошћу уличних лампи, он је упалио свећу.

by Éole

Лежећи на кревету своје подстанарске собе, на ком су пре њега многи сањали, одмарали, планирали и дангубили, поигравао се сенком својих прстију на пожутелом зиду. Тишина је почела да добија свој облик.

Читав свет се налазио у његовим рукама.

Када је успео да направи птицу која се извија над градом, дозволио је себи да одлута на далеко острво. И тамо је видео савршен живот за који му није било потребно ништа сем сунца и воде. Тежина која га је данима ломила, нестала је поништена једноставношћу којој се одувек надао. Било је то најлепших 30 секунди.

Додирнуо је свој топли стомак, и у том интимном тренутку зачуо императив сопственог тела.

Сетио се да мора да се сели. Само није још одлучио где. „Овај свет или онај, овај град или неки други; станови, улице, дворишта, куће - није ли свеједно?“ - помислио је и упалио светло.

Читав свет, који је имао у својим рукама, нестао је.

(А он то није знао, или се правио да не зна... 'Човек лакши и од сене'.)

* * *

Текст је продужетак коментара на једну причу.

Тамо где су биле куће, сада су њиве

2011-07-05T01:46:00.001+02:00

Тамо где су њиве, ничу гробља...

- Бато, па где сте ви до сада? Ја вас чекала, чекала, Јеја се забринула већ је три пута звала. Добродошли ми!
- Ево нас, нисмо могли пре. Мала је дуго спавала. Како си ми ти Зорице?
- Ма, ето... Живим још колико могу. Ја се забринула, мислила сам да ћете раније кренути. Спремила сам доручак: питу. И пилетину сам испекла, да буде врућа када дођете. А сада се охладила. Еј, Бато мој! – сета и осмех захвалности испунили су добродошлицу.

Сеоска тишина је тупо испунила слух. После два сата вожње стигли смо у јужни Банат. 30 километара оронулог пута кроз атар, пролазак кроз два села о којима је прича увек почетак једног ламента над изгубљеним временом, закопаним животима - били су довољни за увод у дан који нас је чекао.

Муве су се вртеле у круг око избледелог грла за сијалицу. Конка је одисала старим ваздухом. Машински везен столњак из седамдесетих година XX века, белео се на малом столу око кога су биле поређане дрвене хоклице. Зарђала бунарска пумпа у углу просторије подсећала је на време када је летња кухиња била средишње место дома, где се породица окупљала пре и после рада у пољу.

- Хајде у кућу да једете!
- Нисмо гладни, доручковали смо пре него што ћемо поћи. Седи са нама да причамо.
- Не, не! Хајте у велику кућу.

by Horia Varlan

* * *
Велика кућа, нова, иако стара колико и летња кухиња, заузима посебно место у срцу домаћина. То је простор у коме је смештено све оно чиме се домаћин поноси, што испуњава његово срце, што слави. Зидови украшени портретима деце и унучића, као и старим, избледелим фотографијама са којих преци гледају у садашњост, са прекором према будућности. По која репродукција кич пејзажа, и уредно поређане новогодишње честитике из ко зна колико година уназад.

- Хајде, седите. Узмите, послужите се. Краставац је из моје баште. Снајка да ли ти треба кромпира да ти извадим? А јаја?
- Зорице, седите, да мало попричамо.
- Седећу; морам прво да вас угостим.
- Нисмо дошли да једемо.
- Нека, ја морам да спремим. Служите се!
- Тетка, стварно ниси требала! Како ти је нога?
- Ево, гура се некако. Боли ме, јој како ме боли. А сад и раме почело да боли, јаче но нога. А све нећу да идем код ове наше докторке, мислим даће ми ињекције. А неће ми бити боље.
- Је л имаш ко да ти помогне?
- Немам. Ко? Сви су отишли. Сама сам овде. Мало се Мара и ја помажемо, кад њој што затреба, ја сам ту, кад мени, она ми помогне... Јој, како ми је мала порасла! – узвикује старица разнежено гледајући у дете које је дошло у посету.

* * *
- Шта је са овима преко? - упита најстарији гост.
- Отишли. Сви су, Бато, отишли. Више нема ни петсто становника у селу.
- А како деца иду у школу?
- Прва четири разреда имају овде, а онда путују. Немамо ништа. Ево и продавница се затворила. Остао само Мићо на ћошку. Он што донесе из града то је. Умесимо хлеб, па не бринемо пар дана. Ни не иде редовно у набавку. Јој, како ми је драго што сте дошли! Служите се!

Некада је село било ново, пуно младости, ведрине. Многи су у њему одрасли. Па су отишли и оставили куће и старе за собом. Сада све полако копни, отапа се из дана у дан.
Главна улица пропада: пуна је рупа на путу, запуштених окућница и одаје утисак да се дуж ње непрестано одлази: што у град, што на гробље.

Усред села наместо напуштених кућа, ниче коров и багремац. Нека дворишта и куће се претварају у њиве и баште за оне који немају куд. Који остају у селу док их не однесу на гробље смештено између обрадивих војвођанских површина обраслих кукурузом и јечмом.

- Је л Бато, знаш ли да је Мишо умро? Јесенас. Није стигао мамину кућу да доврши. А тако је имао велике планове... Греота, млад човек. Како ми је жао.
- Нисам знао. Штета. А шта је са Ивом? Од Јанчића.
- Е, и он је умро. Ниси знао? Па још пре две године. А, ти ниси био овде дуго. Поумирали људи. Ретко кад се ко роди. Само умиру.

* * *
- Мислио сам да обиђем гробље.
- Може, Бато. Само, идите около. Знаш како је нарасла трава! Последњи пут нисам могла да прођем. То ми до врата неко шибље израсло. Страшно. Нема ко ни да одржава. Све стари људи одлазе на гробове, ови млади што зађу у село, одраде посао по њивама и журе у град. Нико ту више не гледа село. Ето, видео си преко пута, што је Плавшић направио себи њиву. Део је претворио у башту и све има за себе. А кад се сетим како је лепа била кућа! Нема, сада је све напуштено. Мало су избеглице, тамо на главном путу, средили неке куће. А и они полако одлазе. Виде, нема овде живота. Шта ћете да попијете? Ево, имам и сока! Може чаша сока? Није газирани, леп од наранџе.

* * *
Након велике кривине, појавило се гробље. Неограђено, напуштено. Ван села. Оивичено спрженим коровом и травом која још мирише на отров.

- Еј, види, неко је попрскао траву! - узвикну старица скоро па радосно. - Видиш, то је све било јако и зелено. Није се могло проћи туда. Ко ли је попрскао траву?

Гробна места предака, ветар, и хук. Ко не иде на гробље, не зна ту тишину, јачу од буке. Тамо нема ничега. Само оно што је било. Док стојимо наспрам великог споменика над костима дединог деде и оца и бабе и мајке, слушамо причу:

- Видиш, Бато, ту је један гроб. Баш ту где стојимо. Неко је ту сахрањен, види се тачно хумка. Је л' видиш? А сваког Ускрса неко донесе јаје и остави ту. Ево, видиш. – и показује трулу љуску фарбаног јајета. – Ја не знам ко би то могао бити. А и тамо поред је исто неки гроб, само је шибље израсло, па затворило. Ко би то могао бити?
- Не знам. Хајмо до Душе.

Иза споменика теткиног покојног мужа, Душе, налази се мермерни споменик са натписом: „Костић Јово 1907 - и Софија: 1909 - Споменик подижу себи за живота“.
- Па, јесу Костићи још живи? - упита деда изненађено.
- Ма откуд, Бато! Умрли су не знам ни кад. Заборавила. Него, нико није уклесао у споменик годину смрти. Па остало, тако да се не зна када су умрли. А давно су они још отишли. Хајмо, идемо!

* * *
Од гробља до села, вукла се копрена непостојања. Нечујно су пролазили улицама, земљаним коловозима, између подивљалих шљива и ринглова. Та стабла су ту стајала и пре десет година, нека су још старија. Непомични, неми сведоци људских живота. Ко зна хоће ли за десет година и даље правити хлада окућницама, или ће се све сравнити са земљом и постати непрегледан видик који се стапа са хоризонтом војвођанских поља.

А тамо где је дневна соба, можда ће почињати кукуруз, који ће се простирати кроз гостињску собу и кујну, па до у недоглед, до краја аренде, па линијом до гробља које ће постајати све веће, узимајући данак околним ораницама, док има људи. А после, онако широко постајаће напуштено и непознато обележје, нечега што су људи топло називали селом.

Ритуалним прањем руку на дворишној чесми, отерали смо остатке онога чега нема, знајући при том, да те исте демоне, од којих бежимо, из дана у дан невољно вучемо за собом, бивајући им све ближи.

* * *
Још пар тренутака у летњој кухињи, неколико мува, паук који се спушта дуж своје нити са таванице, и – туга.

О, да ли?

2011-05-20T10:19:00.000+02:00

Једне ноћи, насумично пребацујући ТВ канале, зауставила сам се на 2. програму због овога:

И у моменту се јави онај доживљај стварности. Повратак у 90-е. Није ми било мучно. Напротив.

Постоје периоди када је неопходно чишћење ума, када се враћам уназад, па опет идем напред.

Наредног дана је уследило преслушавање Обојеног програма, по ко зна који пут, али вероватно први у овој години. Пуштам прво да песме иду онако како су на албуму поређане, па затим прескачем неке, тражим оно што ми се слуша. „Пријатељу кочнице ти не раде баш све“. Напред – назад. И свака прија.

Али не постоји онај моменат изненађења (који је био доминантан претходне вечери), када ти се одједном појави осмех и трчиш за сваким тактом, да га не испустиш, да не одлети пред силином казаљке. Желиш да сваку секунду ухватиш за врат и држиш је, а она, залеђена, пулсира у ритму само за тебе. И то је то. Нема после. Само Сада и Овде. Док музика траје, не постоји ништа што би ти одвукло пажњу, јер за све се има времена, сачекаће, а после Твоје песме, уследиће рекламе, или досадни водитељ. Ово је њено време.

Говорим о оном периоду када смо слушали радио и понекад гледали телевизију, када смо трагали за плочама, касетама. Поготово ми у провинцији, у којој су се албуми наручивали у продавници ексера и алата, и чекали две недеље, док газда не оде у престоницу по своју робу, па успут покупи и пар касета које ће нам продати испод тезге. „Хвала“

Данас је лако. Углавном лако.

Скоро све што се тражи, наметне се негде, на неком линку.
Дешава се и да случајно наиђем на нешто што ме пријатно изненади, и онда се јави онај заборављени импулс одушевљења. Међутим, усуд Мреже и човека је што постоји После. Тако моменат открића траје знатно краће и после делића секунде, или пар секунди, јави се мисао „ово ће у букмарке“ (у време активног деловања на друштвеним мрежама, неминовна је мисао о шеровању). „Ви сте људи тако мали вама увек нешто фали“.

И тако оно што је лепо и некада неухватљиво, сада је ту, пред нама, ретко када искориштено у потпуном интензитету, увек доступно, без ишчекивања. Па и време добија другу димензију: она залеђена секунда сада се топи и клизи низ руку. Ту је, обесхрабрена, да створи привид како је искориштена, а у ствари је изобличена у својој брзини.

* * *
( Спот „Полицајац“ био је на неком 6-7. месту топ листе емисије „Око моје главе“, на чију сам епизоду из ''96. те вечери случајно налетела.)

Кеј

2011-04-01T17:52:00.002+02:00

Постоји мали град. И поред њега протиче река. И крај реке се налазе клупе. И на клупама су деца. А деца расту. Па почну да пишу или сликају. Или науче акорде. Упознају се са оним речима које се чине великим и важним. Мисле да су на правом путу. И верују у оно што раде.

Тих пролећа им се слобода увлачи у ноздрве и косу.

Након низа пробдевених ноћи и проспаваних дана, иста та деца, сада људи, не налазе времена за писање и сликање. И заборављају муком научене акорде. А оне необичне и снажне речи губе значење и чине се неважним.

Док река у тишини и даље протиче поред малог града. А наместо старих сломљених клупа се постављају нове.

Uzalud pitaš

2011-03-25T12:07:00.003+01:00

D.Rundek - CARGO: Uzalud pitaš

kolko si puta gledala kad se
vraćahu mladi momci s megdana
i svaki je htio poljupcem
da se umije

prvi bi bio previše grub
a na drugom bi bilo previše rana
ni jedan tvome oholom srcu
drag nije

teške se kiše spremaju
kroz tvoj se prozor
samo jablani vide

nad gradom munje sijevaju
uzalud pitaš ko ide
uzalud pitaš ko ide

budaline u planine
pustahije kroz kapije

svijetlo na tvome prozoru često
blijedi pred prvim zrakama dana
kad vani nema nikoga
da zaviruje
krevet je tvrd i duga je noć
ajde pogledaj kakvo vrijeme se sprema
a doma nema goluba da te miluje

stari stražari zijevaju
kroz tvoj se prozor
samo jablani vide
daleki momci pjevaju
uzalud pitaš ko ide

uzalud pitaš ko ide

budaline u planine
pustahije kroz kapije

pogasi sve
i budi vesela
jer ljubav je
za nas tek počela

***

Haustor: Uzalud pitaš

Дан матерњег језика

2011-02-21T21:23:00.001+01:00

21. фебруар је 1999. године УНЕСКО прогласио Међународним даном матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични језик. Циљ обележавања овог дана је промовисање језичке културе, као и вишејезичности. Дакле, свако има право на употребу матерњег језика, као и испуњење потребе његовог очувања.

Обележавање Дана матерњег језика у свету, ваљда, иде у прилог чињеници да је очување језика (небитно да ли је у питању мањински или већински народ) једно од већих задатака сваке државе. А шта држава чини по том питању? Шта Србија чини не би ли сачувала језик од нестајања, искварених реченица, некада непотребних туђица, погрешне употребе писма...

Следе нека моја прошлогодишња запажања.

Прошла година је била посвећена књижевности и језику. Да ли је неко то запазио и пропратио (изузев политичких радника и новинара којима је синтагма година књиге и језика била редовна фраза у извештајима са културних манифестација)? Покренут је сајт „Година књиге и језика“. У духу времена и жеље за повратном реакцијом, постављена је анкета на чије је питање „Треба ли нам година књиге и језика?“, од 27. априла 2010. до 21. фебруара 2011. одговорило укупно 218 гласача (218 у односу на... колико оно корисника интернета?).

Е, сад, зашто „само“ година; зар не би било боље да је свака година „година књиге и језика“? Овако остаје горак осмех да језик заслужује ту једну годину, и бедан сајт на коме су текстови ажурирани спорадично, о чему јасно сведочи рубрика „Књига дана“ где се ређају препоруке шта би вредело читати. С обзиром на то да је пројекат назван „Година књиге и језика“, та година има цела три месеца, јер је прва препорука забележена 23.04.2010, а последња 30.07. 2010. С друге стране, ако се нешто и желело истаћи и промовисати овим подухватом, била је то књижевност, јер о језику скоро да нема ни говора. Тако су могли да скрате његов назив у „Година књиге“. Једно време, средином октобра прошле године, сајт је био и хакован, а администраторима је било потребно неколико дана да уоче промене (за разлику од прошлонедељне приче „Очистимо Србију“). Једне дневне новине још увек држе банер на врху странице упућујући на поменути сајт. Да ли су надлежни одлучили да продуже „Годину књиге и језика“ или је то само траг ка нечему што је требало да покаже како постоји брига о култури.

У циљу промовисања језичке и опште културе, као и писмености појавио се Политикин Правопас. Намера је била да се кроз духовитост и игру млади и стари упознају са најчешћим грешкама које се праве приликом писања. Занимљиво. Колико и поучно, нека свако сам просуди.

HikingArtist.com

На Сајму књига у Београду представљено је дуго очекивано измењено и допуњено издање „Правописа српскога језика“ у издању Матице српске. Дуго очекивано кажемо зато што је последње издање Правописа српског језика изашло 1993. године, и оно се користило као смерница шта је стандард, иако се много тога за 15 година променило. Пола године раније из штампе је изашао „Правописни речник српског језика“ Милана Шипке, у издању Прометеја. Последњи правописни речник за тадашњи српскохрватски језик публикован је 1960. године у издању Матице српске и Матице хрватске. Требало је да прође 50 година, па да буде направљен први правописни речник српског језика.

Из 2010. године, дакле, изашли смо са две велике књиге које би ваљало користити. А да би се дошло до њих, потребна је више него симболична сума, при чему за „Правописни речник“ постоји разумевање, док се за „Правопис српског језика“ негде поставило питање: зар не би требало да буде доступан свима, као нови Устав што је својевремено био, без обзира на материјалну ситуацију грађана? Тако би држава показала шта је спремна да учини не би ли приближила народу одреднице стандардног српског језика и тако га описменила...

Очување језика је систематичан посао, за који је неопходна корелација свих сегмената друштва. То сви знају. Зна се и то да је неопходно и „наметање“ стандардног језика, као и „укидање“ слобода присутних у медијима, који нису у обавези да имају макар једног лектора. Лектори су заборављена категорија оних који представљају „вишак“ већини издавачких и медијских кућа. Часописи и портали, ако уопште и проверавају правопис и језик, чине то користећи једноставне алатке текст процесора. Радио и телевизија иду логиком да је то непотребно, рачунајући да већина њихових конзумената ретко и примети грешке које праве новинари и/или спикери.

Поврх свега стоји и чињеница да се катедре за српски језик у иностранству гасе, или лекторате преузимају други народи из јужнословенске језичке групе. О односу државе према свима који желе да науче српски је следећи текст (такође из прошле године).

Новотарије везане за интернет и компјутерско окружење унеле су највише промена у српски језик последњих година. Наравно, већина нових речи је из енглеског. Колико је могуће контролисати њихов продор, питање је за неки други пут. Оно што је Ранко Бугарски рекао у једном тексту поводом данашњег дана је најближе истини:

„Без страних речи данас се не може, само их треба употребљавати с мером и са знањем, дакле, не претерано и не незналачки, као што се често ради“, каже он.
„Кад се с тим претерује, кад се то прихвата без икаквог размишљања о оном што је већ уобичајено и што је нормалан начин изражавања у српском језику, кад се то све пренебрегне, па се посебне за првим англицизмом који се чује, е ту човек већ мора да изрази одређену резерву“, каже он.
Бугарски наглашава да су домаћа неписменост и непотребна бирократизација често још погубније од неумереног утицаја страних језика и истиче да би на томе морало да се ради много више и систематичније.

Статистички подаци о језицима у свету и писмености у Србији, ако икога интересује, могу се прочитати на блогу Колегијум.

Овде сам набацала неколико ставки које осликавају како се држава односи према очувању матерњег језика њеног већинског становништва. Можемо претпоставити каква је ситуација што се тиче језика мањина...

Нисам језички чистунац, не волим да солим памет, али сматрам да треба следити стандардни књижевни језик, јер језик је, просто речено, средство комуникације, и ако свако измишља своја правила и налази оправдања за погрешну употребу, јавиће се неразумевање, а неразумевање води у најмању руку – тишини.

* * *

„Правопис српског језика“ из 1993. као и Клајнов „Речник језичких недоумица“ могу се преузети са неколико интернет-адреса. За успутно онлајн коришћење послужиће и непотпуни Трипод и Вокабулар.

Милош Црњански: „Суматра“

2011-02-19T21:20:00.001+01:00

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

* * *

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ОБЈАШЊЕЊЕ „СУМАТРЕ“

Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје „Вјерују“ о поезији.

Мада и ми, „најновији“, имамо, разуме се, своје интенсије у књижевности, не могу о њима да говорим без збуњености, јер, прво: други, одушевљенији од мене, би то боље извршили, а, осим тога, ја не верујем да убеђивање, у књижевној борби, у борби уопште, ишта помаже.

Зато, и кад бих могао да претпоставим читаоца који није циник, не бих могао да покажем оне вредности у нашој најновијој лирици, које ја, лично, држим да су врло велике. Могу само, у контурама, без синтеза, да откријем мисли које владају, са оне стране, папирнате, барикаде, где смо ми.

Најновија уметност, а особито лирика, напада се, већином, због њене „таме, неразумљивости, декадентности“ итд. О томе се не може говорити без ироније!

Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује све корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без осећања за уметност, а препуни социолошког самољубља, тако често намећу. Социјализам, на пример, ми не бисмо ширили лирским песмама!

И тако, о тој нашој књижевној „критици“, која је често апсурдна, ми не говоримо.

Али да најновија поезија није ни лудорија, ни декадентство, то ће сваки увидети, кад буде сазнао за утицај руских футуриста, и „декадената“, њиног, префињеног, часописа који се зове Мир искуства, у руској револуцији. Ни наша, најновија, уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као нека лепотица, у кули од слоноваче. Још је та кула „eburnea“, моћна, као станице бежичног брзојава.

Већину тих напада на најновију, нашу, поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала. Уосталом, и права популарност често је много смешна. То знају сви они који су видели шта је оно што милиони Немаца сматрају да је велико код Гетеа.

„Расно, јасно, просто“ у уметности не помаже ништа. Све је то дао Витмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала.

Постоје неминовности. Непопуларност најновије поезије, и код нас, својевољна је! Сав овај увод био је, уосталом, потребан само зато да бих преко много чега могао прећи ћутке.

Остају противности које се не могу прећи иронично. Те се неће решити брзо. Положај, дух, наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после Скерлића, сасвим је нов и измењен. Пале су идеје, форме и, хвала богу, и канони!

Најновија уметност, а особито лирска поезија, претпоставља извесне, нове, осетљивости. Они који не могу да дишу изван предратне, уметничке, атмосфере, прилазе јој узалуд.

Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле крај лешина, рушевина, и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле-миле стихова, сликова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним, додацима. Али , су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали. Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд.

Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити.

Као нека секта, после толико година, док је књижевност значила само разбибригу, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас. Не да се угушити.

Песник је био, код нас – где је Крањчевић мислио о њему као о искупитељу – фанатик нових, националних, покрета. Зар да од све те мистичне радости остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликова? Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе. Вечити проблем „њеног венчања“ нас не буни!

Оделили смо се од овог живота, јер смо нашли нов. Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних, а то значи и „расних“, израза. Нисмо одговорни за своје „ја“! Не постоје непроменљиве вредности!

Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова. Не мећемо све то у приправљене калупе.

Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на мењачки, новинарски, званични, смисао речи. Давно је Бергсон оделио психолошко време од физичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика, чији је израз на ступњу фељтонских могућности!

Стих је наш занесена играчица, па своје покрете чини у екстази. Своју екстазу претвара у голе покрете. У лирици то нешто вреди! Ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне. Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да „шуште звезде“! Ми, дабогме, одосмо даље!

Можда те, формалне, новости мање занимају читаоца? О њима треба говорити други пут. Што се, пак, тиче наших, хипермодерних садржаја, ми их се не бојимо. За њима корача маса оних који су међу лешинама, под отровним гасовима, осетили и те како „хипермодерне“ сензације. Па су изгубили радост, коју им ни породица не може вратити више. Они су осетили много штошта што се назива „болесним“ у поезији. Ми изражавамо све што они још крију, што их мучи, али неизбежно сустиже. Тврдимо, фанатично, да постоје нове вредности, које поезија, одувек пре него живот, налази!

Покушавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у болу. Покушавамо да ослободимо, многе, бивших срамота, веза, закона и заблуда! Верујемо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше!

Као што верујемо у дубљи, космички, закон и смисао, ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у нас.

Ако су фељтони литература, онда модерна поезија постаје исповест нових вера. Иначе, сва та хрпа стихотворства, заната, не би била ништа друго до одвратно траћење времена. Али наш слободни стих, наша неразумљивост – коме је милије „болест“ – сасвим је нешто друго. Оно Аристотелово: кад смо будни имамо сви исти свет, а кад сањамо свако свој!

Сад би требало да се упустим у метричке дискусије. Међутим, за то је, прво, још рано, а, друго, ја нисам никад био толико савестан као неки Малербов ђак. Нећу да будем ни духовит, па да употребим иронију Едгара Поа. Без препирке о версификацији, ја ћу, просто, да испричам како долази до тих песничких, хипермодерних, бунцања, као што је Суматра.

Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране. Крај мене су, тог дана, пролазили Сенегалци, Анамите; срео сам једног свог доброг друга, који се враћао из рата. Кад га запитах откуд долази, он ми рече: из Букхаре!

Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам!

А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Еглеске, где су ме ухапсили“.

„Па шта мислиш сад?“ — питао сам га. „Не знам ни сам. Сам сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда није добијала моја писма. Ко зна шта ће и она дочекати? Не знам ни сам шта ћу, можда ћу добити место у некој банци“.

Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву. Он је дуго, и благо, описивао тај крај на Уралу.

Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пута понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.

У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по возовима и бродовима. То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке Горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено.

Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам и жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.

Хтео сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да се румени, и да је весео. Очи су ми биле уморне од неспавања, а обузела ме је била тешка слабост од дугог путовања. Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету. Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао.

А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен прозор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког тунела, пешке.

Било је хладно. Ишао сам у гомили непознатих путника. Трава је била мокра, па смо клизили лагано, а неки су и падали. Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом, нестајала су још у свитању. Био сам заостао иза осталих.

А моје мисли, једнако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао. Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима.

Најзад, мир, мир зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је заувек у мом мозгу. Одједном сам се сећао, и ја, градова, и људи, које сам ја видео, на повратку из рата. Први пут приметих неку огромну промену у свету.

На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: Суматра,Суматра!

Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу.

Воз је пошао и затутњао. Успављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони!

Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ — рекох, опет, подругљиво, себи.

Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је. Изиђох у ходник, где је било хладно. Стајали смо опет у некој шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа.

Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац.

Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом.

Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха.

После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму.

Београд, 1920.

Милош Црњански

(М. Црњански: Песме, Београд, Нолит, 1983.)

95 година ДАДЕ

2011-02-08T21:57:00.004+01:00

ДАДА: „дрвени коњић“

„ДАДА НЕ ЗНАЧИ НИШТА“.

Тристан Цара

У покушајима да се дефинише нејасност и „незначење“ ове речи, произлази и њено основно значење, а то је: одређено стање духа који у односу на сва постојећа правила и функције преферира спонтаност, а то значи и слободу.

Цара предлаже да ДАДА крене новим путем, да се не осврће на постојеће околности, премда су те околности главно правдање револта који је дадаизам доносио. Он не одустаје од жустрине којом прокламује гађење и негацију вредности, презир према институцијама.

Дадаизам се као покрет уобличио у Цириху 1916. као синтеза кубистичких, футуристичких и експресиоинистичких тенденција. То је била „уметност без папуча“ (Т. Цара) и још више антиуметност са паролом:

„Ми смо против свих принципа, уметност је апотекарски продукт за будале. Све што је бесмисленије, утолико је боље... Дада неће ништа, ништа, ништа. Он ствара нешто само зато да би публика рекла: ми не разумемо ништа, ништа, ништа. Дадаисти сами не представљају ништа,н ишта, ништа, и без сумње, они неће постићи ништа, ништа, ништа.“

Поред обрачуна са академском уметношћу, дадаисти се обрачунавају и са грађанском мизеријом и хистеријом рата. Они су за негацију свих шаблона и равни очекивања, као и против било каквог уметничког идеала, а своју уметност воде ка заоштравању кубистичких и футуристичких „трију принципа: брутализма, симултанизма и новог материјала у сликарству“.

За Тристана Цара, који је поред Хуго Бала, један од оснивача покрета, поезија је дилетантска делатност на коју имају сви право; а сликарство или пластично дело је бескорисно.

По дадаистима, свет дела није дефинисан у њему самом, него припада небројеним варијацијама гледалаца. За властитог ствараоца он је без узрока и без теорије.

„Уметност је приватна, уметник је стваран само за себе: схватљиво дело је производ журналиста... Стваралац, уметник кога хвале новине, у прилици је утврдити разумевање властитог дела: бедна постава огртача јавне корисности...“ (Т. Цара)

Дадаисти су против стереотипног у уметности, и веровали су да уметност може бити било шта и било где, као и да идеја вечности нема основу за своје постојање. Они не воде рачуна о томе шта ће им пробудити инспирацију. Често се служе шок-методом, како би произвели ефекат у публици, а своје идеје обликују кроз разне видове изражавања приближавајући, их једним видом синкретизма, кроз визуелну или аудитивну допуну вербалног.

Поред Цириха, дадаисти су деловали и у Њујорку, Берлину, Келну, Паризу, Хановеру, Прагу, као и на просторима Русије и Балканског полуострва.

Друштвени ангажман, негација ауторитета и оспоравање традиционалног у уметности, на даду и авангардне покрете надовезује посмодернистичка струјања. Некако, чини се да када неко жели да искаже своје немирење, често посегне за овим методама у којима негација и непристајање на наметнуте обрасце понашања води у један вид неочекиване креације.

Постоји један занимљив текст који анализира додирне тачке између ДАДЕ и ПАНК покрета седамдесетих година, при чему је акценат стављен на визуелне уметности. Аутор дефинише одређене премисе новог како у панку, тако и у дадаизму. Ради се о додирним тачкама које се грубо речено тичу следећег: и један и други покрет су проистекли из побуне и немирења са наметањем спутаности како у друштву, тако и у уметности; побуна је неопходна као искорак ка слободи; припадници оба покрета су били принуђени да се сналазе у одабиру средстава изражавања; уметничка дела су често настајала колажном техником или једноставним копирањем већ постојећих мотива; оба покрета улажу у моменат неочекиваног код публике која не треба да остане равнодушна...

* * *
9. и 10. фебруар 2011. – Пројекција филма „Последња дадаистичка представа“ из 1992.

* * *

Луј Арагон:

Сигурносна брава

Мој говор

Рука хвата врата

Врло заузет мој пријатељ врло заузет

Да се тако каже

Или

Пусти ми реч

Држим кључ

Засун с окреће попут језика

Дакле

* * *

Драган Алексић:

Дада

Умивен јасно сумња реалан човек

музички обрис стих вапненац базалт

Душа пас субјективан сам

около нечега иде све

около нечега миче крај

Пробијен виђен нећу сутон свој

окрутно крутим укрућени створ

биће чиста немогућа галерија

Без јасности јасног јасан живот.

* * *

Тристан Цара:

Како сачинити дадаистичку песму

Узмите новине.

Узмите шкаре.

Одаберите у новинама који вам се чини довољно дугачак

да од њега може достати за вашу пјесму.

Изрежите чланак.

Затим пажљиво изрежите све ријечи које творе

тај чланак и одложите их у врећу.

Радите помно.

Затим поређајте изреске једне покрај других

по реду како су напуштале врећу.

Препишите пажљиво

личити ће на пјесму.

И ето, ви сте "бескрајно оригиналан писац

дражесне осјетљивости, кога још није захватила простота".

(Из Антологије дадаистичке поезије, Нови Сад, 1985.)

* * *
О дадаизму:
Dada and Dadaism
The International Dada Archive
The ABC's of DADA (YT): први део; други део; трећи део
Arte
Interpretacije

Сајтови за писање

2011-02-03T22:00:00.005+01:00

Пишете. Ако то није само у „терапеутске сврхе“, можда би требало размислити и о објављивању. Где се све може објавити песма, прича, цртица, есеј?

Да занемаримо овога пута књижевне часописе и осврнемо се на слободан простор интернета. Видимо га као двојаку варијанту једне ствари. Иако је могуће стварати књижевно дело са посебним карактеристикама, као креативни производ мултимедијалности, хипертекста и интерактивности, интернет се на првом месту користи са циљем да се путем њега објави неки поетски или прозни текст. С једне стране увек су ту блогови или е-дневници, или индивидуалне странице. С друге, слободан приступ у објављивању оличен је у виду сајтова на којима је дозвољен приступ свима који желе да публикују свој рад.

Слободне блог – платформе, било домаће или стране, стоје на располагању свима који поред списатељског дара, имају и жељу да науче да се сналазе у том окружењу. Писати на блогу је једноставно, с једне стране, али је исто тако и захтевно с друге: а то се тиче промоције онога што пишете. Односно: није довољно само имати простор, већ је потребно имати и читаоце (што, наравно, нема никакве везе са књижевношћу, већ са неким технички стварима). Такође, не треба сметнути са ума да ће добар текст или блог, кад тад највероватније, наћи своје читаоце.

Наравно, на свом блогу сте сам свој уредник: не постоји нико ко ће рећи да нешто не ваља и да зато треба да остане у текстуалном едитору у ком сте и писали текст. Изузев самих читалаца. Па и они су у могућности да упуте критику само ако су тако подешене опције за коментарисање. Дакле, можете и да не дозволите коментарисање уколико се покаже као неконструктивно. На крају, пишемо зарад себе, и то делимо са другима.

by Andre Mielnik

С друге стране, ако не желите да имате блог, а желите да објавите неко своје писаније, могуће је тако нешто урадити и у неком другом облику, на неком другом месту.

Овде бих указала на неке сајтове који пружају отворен приступ простору за објављивање радова. Да би се објавило нешто на таквом месту, потребно је само регистровање корисника. Разлика између њих и блогова је, између осталог, и у томе што се око ових портала већ скупља публика коју интересују одређени књижевни жанрови. Дакле, не постоји проблем рецепције дела. Ако објавите нешто, можете бити сигурни да ће то неко и да прочита. Можда и одреагује.

На овим просторима, можемо издвојити следеће сајтове: Бундоло, Поезија Онлајн, Поезија СЦГ, Eniaroyah као и многобројне форуме (нпр. Свет књига).

Набројана места су више или мање успешна у дефинисању своје циљне групе, како писаца, тако и читалаца, и мислим да свако може пронаћи свој кутак (ако жели).

По свеприсутности или популарности, као и извесном сензибилитету карактеристичном за кориснике, издваја се Бундоло, који је поред живости самог сајта, почео да добија и своја штампана издања. О Бундолу можете више прочитати на Биљанином блогу, одакле преносим одломак:

„Да ли се књижевни текст може вредновати по унапред утврђеним критеријумима једно је од питања које су отворили форуми на Бундолу. То је нарочито постало важно када се припремала штампана верзија, другог броја „Бундоло офлајн“. На једном месту се помиње и могућност да штампана верзија добије своју независност од дишућег, живог, свакодневног протока уметничких остварења с Бундоло сајта. Веома је интересантно како се вешто избегава овакав приступ књижевности, који, по било каквим изговором, на мала врата уводи елитизам. Могу то бити опаске како су се неки већ доказали, објавивши своје збирке, те да треба наговестити којим ће правцем кренути ЕX YU књижевност, или нешто треће. Одговор је увек исти : Бундоло је underground сајт. Свако има право на реч. Бундоло не трпи никакво омеђивање, понекад се чини да се покреће импулсивно, али је увек интуитиван, у бергсоновском смислу.
Коментари на текстове су већ некакве критичке опаске. Углавном се поштују позитивне критике, јер негативне, због посебног темперамента Бундолаша, могу да склизну у „флејмовање“ или „троловање“, да се послужимо сленгом. Да ли је овим изворна замисао донекле промењена, остаје да се види. Најраспрострањенији критеријум вредновања је онај субјективни, типа: „Мени се ово свиђа“. Да ли ће ова екипа издржати у свом ставу да у књижевности нема узора, само покрета, преврата, живе речи, показаће се“.
Цео текст прочитајте овде.

У сваком случају, главна одлика и Бундола и других наведених сајтова је, поред свеприсутне либералности и неформалности, и објављивање без неке уређивачке концепције. Тачније, свако може да остави свој текст (уколико се то наравно не коси са неким општеважећим условима морала и пристојног понашања).

Такође, постоји још једна одредница нарочито карактеристична за сајтове на којима се објављују радови, премда је присутна и по блоговима, а тиче се ауторства. Наиме, идентитет аутора је, готово увек замагљен и најчешће сакривен иза надимка. Такав приступ не мора да буде лош, с обзиром да дело на тај начин долази у први план, а и ствара се извесни утисак слободе, па и храбрости читалаца да се упусте у интеракцију, која је добродошла како у смислу критике самог дела, тако и као размена мишљења.

На крају, може се поставити питање рецепције: какав је пријем текстова објављених на интернету, било на блогу или неком од сајтова, ко су читаоци и да ли та дела могу имати било какав утицај на развој књижевности.

Поезија за двогодишњаке

2011-01-15T17:29:00.002+01:00

Напомена: није за старије (осим за маме, тате, бабе, деде, тетке, стричеве и остале припаднике одрасле популације који воле децу)!

* * *

Таши таши танана
и свилена марама
у марами шећера
да нам беба вечера.

(Уместо беба изговарамо име детета коме се пева.)
Преко ових стихова се већина најмлађих први пут сусретне са поезијом. Не знам колико је стара ова усмена варијанта , али неке сличне њој сигурно постоје и у усменој лирици (ташунаљке). Ако, не, онда је дефинитивно Змај поставио основу за ове стихове, којих иначе нема у његовој песми "Таши-таши".
На крају долази и чувено "Растееег!" - то да дете порасте.

* * *

Коко, коко, даја
Снела кока јаја!

Два стиха: за велике, бесмислена, али за мале - трећина је врло добро позната. Ономатопејско "ко-ко-да" апсолвирали смо у раном периоду. Из песмице, учимо да постоје узрок и последица и да ништа не пада са неба. Па ни јаја.

* * *

Зеко, зекане,
шапице ти мекане;
дуге уши, кратак реп,
јао зеко, баш си леееп!

* * *

Боц-боц иглицама
не дирај га ручицама;
Боде, боде јеж,
сви у шуму - беееж!

* * *

Капље киша капљицама кап кап кап,
Гази гусан барицама шљап шљап шљап.
Врат је дуги испружио нек се зна
Оба крила раширио: га га га!

Ове три песмице из "животињског корпуса", отварају нове видике. Временом ће се обим песама овакве тематике сигурно повећавати. Као што се види: важно је истаћи основне карактеристике животиње, са посебним нагласком на особине по којима се она разликује од осталих живих бића.

* * *

Туцам туцам шећер
Мутим мутим јаја
И све мало посолим
и колачи готовиии!
Њам, њам, њам...

(Какви су то колачи?) Ова, последња песмица пружа детету перспективу у којој човек, поред тога што мора да руча и спава, треба да своје време посвети и раду, да би створио себи оно што му је неопходно. А то су, свакако - колачи!

* * *

До оваквих песама долазимо усменим путем, преко бака, тетака и других родитеља. Ко је њихов аутор, мени је непознато (ако неко зна, нека допише у коментару).

Уз прикладну гестикулацију и мимику, двогодишњаци ће се одушевљено играти речима: ломити језик и вежбати меморију.

photos by: opinionsandexpressions.files.wordpress.com; superheroj.com; flickr.com/barnoid

Виртуелна књижевност

2011-01-13T17:59:00.005+01:00

О неким особинама текстова насталих на Мрежи, већ сам писала. При томе, мислим на дела која својом структуром или начином настајања припадају више или мање књижевности. Било је речи о: хипертексту, интерактивности, судбини књиге, књижевности на блогу, или романима насталим у онлајн окружењу. Ипак, многа питања остају отворена.

Да ли је неко дело књижевност или није, тј. да ли је песништво, по Аристотеловој Поетици, првенствено одлучује заступљеност мимезиса (појам који се кроз историју естетике и уметности различито тумачио, али у суштини, најлакше се може дефинисати као подражавање или однос уметничког дела према стварности). Исто тако, књижевност претпоставља извесну сликовитост, уметничку фикцију, рад уобразиље. Књижевност је и естетички вид језичке творевине, код којег је поучна сврха у сенци композиције и лепог стила (А. Г. Матош). А тај естетички вид, тј. циљ књижевности може бити уобличен на разне начине, кроз различите облике медија доступних човеку у одређеном историјском раздобљу.

Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око причи и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет.

by B. S. Wise

И као што је већ речено, технолошка достигнућа не могу променити бит уметности која суштински представља људску делатност, при чему уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива... Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију... Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности... она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“. (М.Солар)

Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Да ли можемо рећи да данас онај ко нема своју интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја?

Сећам се када сам започињала своје крстарење Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас, знам за нека места у том паралелном свету, која посећујем, а на која сам упутила свој РСС читач, и као таква она могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности.

Мој циљ свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин креације и комуникације.

У сваком случају, виртуелна књижевност постоји, у повоју, без система, без граница, без стандарда. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања...

Срећна свима

2011-01-01T11:48:00.001+01:00

У себи видети друге -

У другима препознати себе.

Осмех.

Љубав.

Радост.

Свим читаоцима и случајним пролазницима:

све најлепше у

Новој 2011. години :)

Proglas

2010-12-30T13:42:00.004+01:00

Ideja da čovek nailazi na poeziju ma gde da krene, čini je vitalističkom. Šetajući ulicama, zapažamo fraze i rečenice koje odjekuju u mozgovima jer smo ih hiljadu puta čuli: na radiju, TV-u, u prolazu. Vizuelne predstave sa bilborda, svetlećih reklama, ili plakata u izlozima, puštaju korene u podsvesti i čine nas, hteli - ne hteli, izmanipulisanim.

Stihove mnogi pišu, niko ih ne čita. Oni od kojih se očekuje da prožive pesmu, skrajnuti su usred elitističkog pristupa nečemu što je odlika ljudskosti. Približavajući poeziju samo "odabranima", pesnici je udaljavaju od čoveka koji je zauzet svojim egzistencijalnim problemima, razmišljajući kako da dočeka sledeći mesec.

Ideja: približiti poeziju čoveku u brzini. Igrati se. (Ili nešto treće?)

by Norm Walsh

Poeziju će svi čitati

Pišu: Milan Aleksić i Marko Aksentijević

Na novogodišnjem Pesničenju, održanom 25. decembra u bioskopu Rex, pročitan je pesnički manifest koji objašnjava zašto su publici podeljene nalepnice sa odštampanim pesmama i šta sa njima treba da rade

U četvrtak, 23. decembra 2010. godine, izdata je i 40-milionita zbirka poezije i s tim smo završili. Poeziji ne treba više ISBN brojeva i mesta u arhivi Narodne biblioteke, ne trebaju joj ni profesori da je prežvakavaju ni pesnici da trube o njoj. Poeziji treba neko da je čita. A ljudi? Ljudi čekaju, sami ili u redovima, na stanicama, u bankama i sudovima, na rubu svojih živaca, u soliterima i bolnicama. Čekaju autobus, zeleno na semaforu i da ovo dvoje više izađu iz wc-a, čekaju prijatelje koji uvek kasne i one koji kasne baš sada, čekaju da im se desi nešto lepo, čekaju ručak, čekaju petak, čekaju jer ne znaju šta bi drugo radili. I dok ljudi čekaju, poezija napada.

Sa bandera i zidova, u vozovima i na ulicama, kurvinski podmetnuta u jelovniku restorana ili na dugačkom semaforu, zalepljena u wc-u suda ili gurnuta u ruke prolaznika kao flajer za školu stranih jezika, ostavljena na stolici čekaonice ili ispisana sprejom na zidu opštine. Poezija dolazi iako je niko ne čeka, odnosno baš zato, udara u trenucima nepažnje, u onih par minuta dana koji nisu isplanirani jer nikad ne znaš da li će lift doći odmah ili za dva minuta, hvata te nespremnog, sa spuštenim pantalonama u wc-u noćnog kluba, na pola zalogaja zagorele pice dok čekaš prvi jutarnji, dok lutaš gradom više ništa ne očekujući. I baš zato dobijaš. Nekome će to biti prva pesma koju je pročitao posle osnovne škole, nekome možda poslednje što će pročitati u životu, nekog će, suludim asocijativnim tokom, nagnati da konačno promeni posao, neko će kupiti luk umesto šargarepe po koju je pošao, a većinu neće ni dotaći. I to je ok, nije radilo ni dok je čamilo u knjizi, ne radi ni na banderi, pa šta.

Poezija izlazi iz prašnjavih podruma brižnih vlasnika antikvarnica i zaboravljenih svezaka gradskih depresivaca na milost i nemilost uličnim lektorima, kritičarima i drugim barabama s markerom u džepu. Više ljudi će pročitati tvoju pesmu u Kotežu, na pretposlednjoj stanici četrdesettrojke, nego u antologiji najboljih mladih pesnika. Izdati zbirku poezije danas je izdaja poezije. Nemoj imati iluziju da ćeš kroz svoju poeziju postići besmrtnost. Nije tvoj dželat vreme nego radnik gradske čistoće. Ali možeš zajebati vreme, sabotirajući agoniju čekanja, budeći u prolazniku potajnu nadu da autobus koji pristiže na stanicu nije onaj koji on čeka jer mu je ostalo još par redova pesme, a sigurno će se naći i onaj koji će dozvoliti sebi da živi, propustivši zeleno na semaforu kako bi još jednom pročitao dobar stih.

Neko će ganut tvojim rečima i sam, po prvi put, napisati pesmu, drugi će to isto uraditi jer mu je očigledno da može bolje. Ostavi svoje misli na papirićima po javnim mestima, ne nužno jer one to zavređuje već što da ne. Tvoje su misli iskrenije i znače više od svih našminkanih manekenki sa raznih bilborda i svetlećih reklama koje ti se smeju dok poručuju "kupi!" - kafu, izbeljivač, svoje ropstvo u večnoj tranziciji. Izbaci iz sebe sve što ti je na umu. Ne menjaj svet, ne bavi se politikom, izjavi ljubav, lamentiraj nad detinjstvom, pohvali život, ulepšaj lift, ulepšaj dan. Budi što nikad nisi. Budi gde nikad nisi. Oslobodi poeziju sopstvene potrebe da se dopadneš: Ne potpisuj pesme. Ne okreći se da vidiš da li neko čita i kako reaguje. Prepusti svoje reči nekom drugom životu i samo naslućuj kakav je on. Sve će pisati na stanici.

*Klub Šipražje, Beograd, 24. decembra 2010, oko 4 sata ujutru

(Izvor: e-novine)

Дис у музици?

2010-12-23T18:20:00.001+01:00

Поезија. Мелодија. Музика.

Слој звучања је један од основних разлика између поетског и прозног приступа стварању. Док читамо стихове, прија постојање значајне звуковне стране која се јавља у слуху. Ритам песме пулсира бићем читаоца ако је песма добра. И још дуго остаје сећање на природу речи и њихов темпо смењивања у стиху. На фигуре дикције и раније сам се освртала у неким текстовима.

С друге стране постоји музика. Природна и лака, као супротност речи.

Онда се деси да некоме падне на памет да споји поезију и музику.

Па имамо поезију у музици. Подсетићу на већ споменуте Тишму и Рундека (неко би рекао и М. Младеновић, Штулић, Кебра, Н. Врањковић итд.).

Е, а постоје и они који поезију желе да преточе у чисту мелодију или да направе спој који, руку на срце, често не иде у прилог музичарима, а постојеће стихове само наружи.

Док сам припремала постове о Дису и његовим песмама, наилазила сам и на овакве примере интерпретација песама. Дакле, неки људи који се баве музиком, потрудили су се да пронађу њима адекватан облик неке од Дисових песама, да дају сопствени израз ономе што већ функционише као засебно биће.

О важности или успешности таквог подухвата, можете сами већ створити свој суд. Мој утисак је да оваквим поступком музика губи од стихова. Ако је нешто писано као поезија, чини се, да тако треба и да остане. Такође, текстови писани паралелно са музиком добри су зато што делују у садејству са музичком подлогом - могу и одвојено, али је лепше заједно.

Што се тиче Дисових песама, с обзиром на то да су актуелне, очекивано је да добију и музичке аранжмане. Поред доле наведених песама, чуди ме како нису обрађене и „Оргије“, „Химна“, „Нирвана“ или „Наши дани“ (можда и јесу само ми не знамо). Следе неке које сам запазила:

Актуелна у сваком времену, песма „Пијанство“ је добила два аранжмана. Врисак генерације дао је, можда, најприхватљивију обраду.

Пијанство

Crazy Zagor је обрадио исту песму на свој начин. Ко воли овакав стил, вероватно нема ништа против. За њих до сад нисам чула, па су ми у извесном смислу откриће.

Пијанство

Обрада Дисове „Јутарње идиле“ иначе посвећене његовом брату, направљена је, изгледа, за потребе неке приредбе (како се то говорило некада). То не мора да значи да је ова обрада морала да буде млака и бљутава, али јесте таква. На страну што је намера била да музика однесе примат јер је Дисова песма скраћена, многе значајне строфе су избачене, такође она није ни схваћена, и поврх свега насловљена је као „Можда спава“. Могла сам је прескочити, али, хајде, погледајте (тамне стране интернета)...

Јутарња идила

И на крају, наравно, ништа без „Можда спава“. Са избаченим стиховима, скраћена, са стилским примесама свега и свачега, Опака посада се показала као стварно „опака“.

Можда спава

Питам се шта би Владислав рекао на све ове уметничке слободе...

Нирвана

2010-12-11T22:12:00.001+01:00

Владислав Петковић Дис: Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

„Тамница“ означава степен преласка не-бића у биће. Поетичку егзистенцију оличену у љубави, налазимо у песми „Можда спава“. Трећи степен представљен је у песми „Нирвана“, у којој долази до напуштања мотива мртве драге и преласка у потпуну резигнацију и ништавило.

Потреба песника за не-осећањем, за отупелошћу, за неком врстом вегетације, за физичким одмором, за спавањем, али не и сањањем, за стањем у коме се бивствује на једном другом нивоу, у коме се заборављају грчеви овога света, у коме резигнација и безизражајност достижу највиши ниво, присутна је у неким песмама које би могле претходити крајњем ништавилу „Нирване“, као што су: „Виђење“, „Слутња“, „Песма без речи“, а најексплицитније у стиховима „Утопљених душа“:

Нама се спава, нама се не сања

То стање безосећајности и непостојања, духовне отупелости и заборава у тренуцима лебдења у оном свету, свој врхунац достижу у песниковој спознаји ништавила и мртвила. Смрт и нестајање, који су друго лице егзистенције, као основно стање преплављују стихове песме и песника одводе у не-биће, у стање распршене материје. „Нирвана“ је нивелисање свега падом смрти, што је и формула Дисовог песимизма у чијој основи имамо идеју да је овај свет ништаван, зао и ругобан. У стиховима:

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

- открива се успела филозофска слутња (М. Павловић). Наиме, и у „Тамници“ наилазимо на стихове:

Ал’ бегају звезде, остављају боје
Места и даљине и визију јаве

у којем је дато осећање панике неорганског света, при стварању органског, у часу појаве живота. Звезде означавају суштину другог света, док су боје ознака за земаљски свет. Звезде (суштина) одлазе, остају боје (привид). Боје видимо као атрибуте пролазности.

by nasa

У „Нирвани“ сусрећемо се са значењем боје као синонимом пролазности, а не својство ствари, при чему је песник део тих пролазних ствари. У песми ишчезавају сви знаци живота, а ствари нису ухваћене у нестајању, већ у стању непостојања. При томе епитет „мртав“ не означава разлаз са животом, него стање непостојања. Песмом Дис обрађује потпуно безнађе, резигнацију и прелазак из бића у не-биће и представља емотивну удаљеност од ствари које су га, до мало пре, дотицале у његовом очају, тражењу или љубави.

Песмама „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“ остварена је егзистенцијална драма човека у овом свету и изван њега. Две песме су описале ситуацију човековог преласка из једног у друго стање. „Тамница“ описује ситуацију човековог пада и постојање неког света пре тог пада који је човек напустио. „Можда спава“ описује прелазак из сна у јаву. „Нирвана“ је слика егзистенције не-бића.

Оне такође, обухватају „главне моменте Дисове метафизике: „израњање из небића, рођење као космички догађај, индивидуалну егзистенцију као несигурно лелујање између сна и јаве, између оног што је било и што се очекује, у чијем је средишту лик идеалне драге, нестваран, неодређен, неименован, и на крају поновни повратак у небиће, тоњење у бездан времена, против кога се узалудно бори несигурно људско сећање, свеопшти крај света, нирвана“ (Ј. Деретић).

***

На крају остајемо запитани пред мишљу није ли ово само мала огреботина на површини семантичког сагледавања поезије која изнова остаје недоречена. Сваким новим читањем ове лелујаве, нестварне, фантазмагоричне поетичности, откривају нам се нови углови сагледавања. Оним што је оставио иза себе, Дис се прикључује току српског песништва коме припадају метафизичари песници: Његош, Костић, Змај – али разликује се од њих по свом интуитивном, а не интелектуалном приступу стваралаштву. С друге стране Дису дугују многи песници, пре свих: Црњански, Дединац, Раичковић, Симовић, Вукадиновић, као и сви они који су у илузијама и слутњама откривали конкретне слике и шетали се просторима сна и непостојања.

Интеракција

2010-12-03T17:44:00.002+01:00

Иако је претходни пост у основи био посвећен појму хипертекста и његовог деловања на свест човека пред монитором, као и његове евентуалне употребе у књижевном делу, коментари иза њега су се више односили на једну другу, сродну карактеристику својствену било ком виду интернет издаваштва – интерактивност.

интеракција, -е, ж. 1. међусобни утицај, узајамно деловање (природних појава, предмета, људи, друштвених група итд.). 2. физ. Дејство двају или више система једног на други, узајамно дејство двају појава или двају тела.
интерактиван, -вна, -вно 1. који се односи на интеракцију, међусобни утицај. 2. (о рачунарима, електронским медијима и сл.) који делују у два правца, који омогућава међусобну размену. Интерактивна настава која обезбеђује активан однос свих учесника.
(Иван Клајн, Милан Шипка: Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2007.)

Имајући у виду претходна објашњења, али и спознаја какву већина нас има, интерактивност подразумева двосмерну комуникацију. Њоме порука коју шаље писац наилази на одговор читаоца. Књиге из едиције која се спомињала у коментарима на претходни пост захтевају од читаоца ангажовање, изналажење одговора, како би се фабула развијала.

Читалац полази од претпоставке да му се књижевно дело нуди као пут којим се креће ка разрешењу фабуле. У линеарном читању тај пут је праволинијски. У нелинеарном, тај пут се рачва у одређеном тренутку: читалац се нађе на раскрсници и бира да ли ће ићи право или скренути лево или десно. Тај моменат рачвања је хипертекст, а моменат одлуке је интеракција. Читалац се, при том, не препушта матици, већ сам одређује свој правац који ће га одвести до циља. Од њега се тражи да буде активан у садејству са делом, и то не само на нивоу доживљаја, већ и кроз конкретну акцију. Кроз садејство са делом, он постаје коаутор.

by kevindooley

Када говоримо о интерактивности у електронској књижевности, тај процес можемо да упоредимо са интерактивним моментом какав постоји у усменој књижевности. Наиме, док су се књижевна дела преносила усменим путем, публика је била та која је суделовала у стварању коначне представе и крајњег естетског утиска. Писана цивилизација је читаоца оставила заглављеног и заборављеног иза прочитаног дела. Данашње сналажење интернет простором подразумева активно учешће читаоца у даљем одабиру текста, у зависности од тога која су његова интересовања или циљ. Према томе, посматрајући виртуелну реалност из угла теорије рецепције, она се уобличава у интеракцији стваралац-дело-прималац-дело-стваралац.

С друге стране, присталице сигнализма говорећи о рецепцији дела, без обзира да ли је оно штампано или у дигиталном формату, говоре о томе како се између књижевно-уметничког дела и читаоца, ствара један нови свет, једна нова реалност. По њима виртуелност је заправо „облик у коме се дело отелотворује у читаоцу“ у чијој свести се ствара „коначан текст“ због кога књижевност и постоји. Тако текст не остаје забачен на маргини свести, већ постаје ре-актив текст (или текст који расте са читаоцима), јер читаоци утичу на његово поновно стварање својим духовно-креативним ритмом. Више о сигналистичкој представи интерактивности текста у облицима електронске књижевности, може се прочитати овде.

Читаоци, дакле, нису пасивни посматрачи, већ постају активни учесници, или коаутори делова текста, чиме се аутору онемогућава да буде свезнајући приповедач, а његово дело није недодирљиви производ, већ место сусрета различитих ставова и доживљаја.

* * *

У контексту интерактивности, каква постоји свуда на Мрежи, наметнуло ми се и питање шта је блог. У његовој основи јесте овакав вид рецепције, међутим постоје и блогови (или места на разним блог платформама) који 1. не доносе нове текстове, тј. њихови аутори нису активни; 2. остају без коментара (небитно који је разлог), или чак, аутор не дозволи исте.

Да ли, дакле, таква места можемо назвати блогом? Или је блог начин писања који тражи извесни континуитет и интеракцију?

Novo čitanje novog čoveka

2010-11-26T18:22:00.003+01:00

Većina ljudi koja će se susresti sa ovim tekstom, ima pojma o značenju hiperteksta. Međutim, postoje i oni koji prvi put razmišljaju o samom izrazu, prethodno ne obraćajući pažnju na prirodu čitanja i funkciju linkova, odnosno veza, sa kojima se susreću pri otvaranju svakog internet pretraživača.

Umberto Eko, u eseju spomenutom u prethodnom postu, kao jednu od osnovnih vrednosti računara i Interneta, vidi upravo u upotrebi hiperteksta. Pri tome, on ne nalazi opravdanje za bojazan da će hipertekst, koji je istovremeno i multimedijalne prirode, onemogućiti dalji napredak i štampanje knjiga. Po njemu, hipertekst je upravo ono što daje nove mogućnost, ono što pruža svojevrsnu novinu u odnosu na priznate i poznate načine čitanja, na koje su se ljudi navikli kroz evoluciju.

Eko hipertekst definiše kao: „višedimenzionalnu mrežu čija se bilo koja tačka ili čvorište potencijalno može povezati sa bilo kojim drugim čvorištem“.

Inače, hipertekstualni model pisanja i čitanja u književnosti bio je moguć i pre upotrebe računara. Sa nelinearnim načinom čitanja sreli smo se i u mnogim delima svetske književnosti koja sežu u dalju prošlost. Zapravo, svaki tekst koji u sebi sadrži različite priče koje se međusobno račvaju ili prepliću, jeste hipertekst. Tako, na primer, možemo da čitamo Bibliju, ili Dekamerona (iz domaće književnosti Pavićev Hazarski rečnik, npr.). Grčki mitovi, takođe funkcionišu po modelu hiperteksta, oseća se povezanost i bliskog između likova i događaja, ma u kojoj priči se nalazili.

U osnovnoj školi čitala sam ediciju nekih ilustrovanih romana, bez izrazite književne vrednosti, čega tada nisam bila svesna, niti mi je bilo važno. Bili su uglavnom avanturističke prirode. Svaki je dozvoljavao čitaocu da kreira put kojim će ići glavni junak, time što su u presudnom momentu za razvoj radnje bile ponuđene mogućnosti u fusnoti. U zavisnosti od toga koju opciju čitalac odabere da sledi, radnja romana se odvijala na taj jedinstven način. Žao mi je, što ne mogu da se setim ni naslova, ni autora. (Molim ako je neko prepoznao o čemu se radi da obavezno ostavi ime pisca ili naslov bilo koje knjige u komentaru; hvala!). U svakom slučaju, ovakav način čitanja prepoznajem kao nelinearan, i identičan čitanju kakav danas koristimo, svakodnevno se susrećući sa raznim tekstovima internet sfere.

by Graham Steel

Sam pojam i viziju upotrebe hipertekstualnog načina čitanja (i pisanja) predstavio je Marshall McLuhan u svom delu Gutenbergova galaksija, šezdesetih godina XX veka. On kaže kako će linearan način razmišljanja, započet izumom štampe, ustupiti mesto jednom novom, globalnijem načinu opažanja i razumevanja putem televizijskih slika i drugih elektronskih izuma.

Ovde bih se osvrnula na još dve značajne postavke ovog kanadskog teoretičara medija i to:

da je medij poruka, tačnije da je i sam izbor medija preko koga se nekom upućuje informacija, zapravo veoma važna informacija; te na osnovu toga Umberto Eko razlikuje dve klase građana – jednu čine oni koji samo gledaju televiziju i primaju unapred fabrikovane slike, a drugu čine oni koji poseduju znanje korišćenja kompjutera i sposobnost da selektuju i obrade informacije;
da je razvoj elektronskih medija uveo čovečanstvo u drugu „fazu socijalnog razvoja“ koje se označava kao informatičko društvo, odnosno „elektronsko globalno selo“, u kome je sve svima dostupno, i to sada.

Umrežen u obilju informacija, čovek, ako ih neadekvatno koristi, može da sklizne u negativno dejstvo istih: s jedne strane u apatiju, koja ga pretvara u vegetativno biće, i s druge strane u osobu koja neobuzdano traga za znanjem i informacijama, pri čemu mnoge od njih onesposobljavaju njegovu akciju. Zato je potrebno razvijanje svesti o funkciji nelinearnog čitanja: hipertekst hipnotiše i mami čoveka da mu se pokori u bezočnom praćenju veza ka drugim tekstovima, slikama i drugim multimedijalnim izvorima. S druge strane, upotreba hiperteksta u novoj književnosti je još uvek u fazi eksperimenta, koji je na dobrom putu da stvori novi pristup književno-umetničkom stvaralaštvu.

Slikoviti odnos čoveka i nove tehnologije koja utiče na njegov evolutivni razvoj dat je u sledećem citatu:

„Odnos čoveka i kompjutera nije po svojoj prirodi mnogo različit od odnosa praistorijskog čoveka i njegovog prvog čamca ili upravo pronađenog točka, ali jedina bitna razlika je to da je čovekov odnos prema prethodnim tehnologijama bio parcijalan i povremen dok je sa elektronikom totalan i veže čoveka u svakom momentu bilo gde. Čoveku se sada mozak izvlači iz lobanje, a nervi iz kože. Nova tehnologija stvara novog čoveka.“ (McLuhan)

P.S. O tome koliko je nova tehnologija zarazna, iskusila sam na sopstvenom primeru, a to je osećaj koji se već nekoliko puta pojavio u realnoj situaciji - razočaranost pred nemogućnošću upotrebe opcije „undo“.

Традиционална књига и технологија

2010-11-24T11:40:00.002+01:00

Често се поставља питање: каква је будућност књижевности у ери технолошки развијене цивилизације. Умберто Еко је у једном свом есеју на ту тему, Од Интернета до Гутенберга, из далеке 1996. дао одговор на то питање и закључио:

„Књиге ће остати незаменљиве не само у књижевности, већ и у свим другим наменама где је неопходно пажљиво читање, читање које се не своди на пуки пријем информација, већ подразумева и одговарајуће промишљање и рефлексију“.

Он свој текст почиње подсећањем на Платона и цитатом из његовог Федра о томе како Хермес, коме се према легенди приписује изум вештине писања, своје откриће приказује фараону Тамусу, хвалећи га као нову технику која ће људима омогућити да запамте ствари које би иначе неминовно заборавили. Фараон, међутим, не дели његово одушевљење и подсећа га да је памћење „велики дар човеков који одржавамо живим тако што га непрекидно увежбавамо“ . Писање, као спољашњи механизам, ће, по фараоном мишљењу, људе усмерити у супротном правцу од оног који је до тада био једини прихватљив, при чему они неће користити своје унутрашње настојање и вежбати памћење, већ ће се препустити моћи новог изума.

„Може се слободно рећи да фараоново размишљање изражава наш исконски страх да ће једно ново технолошко достигнуће уништити или искоренити нешто што сматрамо драгоценим и корисним, нешто што за нас представља вредност по себи, и то вредност која је по својој природи дубоко духовна“ .

by Brenda Starr

Овај страх постоји и данас и односи се на смену књиге и компјутера, односно штампе и Интернета. Питање колико су основане овакве сумње је и даље отворено, али и тешко прихватљиво.

Недавно је проглашена добитница америчке Национална награда за есејистику. Реч је о Пети Смит, која је на церемонији доделе награде, између осталог, опоменула издаваче да „не дозволе новој технологији да „убије“ традиционалну књигу“.

Можда грешим, али мени се чини наивним овакво размишљање и уопште сумња да се тако нешто може десити. А с времена на време, јављају се заштитници писане речи, са мишљу да ће Интернет онемогућити или угушити издавачку делатност. Лаковерни (и наивни) могу помислити да се то и дешава, да је на помолу неки „дигитални фаренхајт 451“. Међутим, тако нешто се може десити (и дешава се) нпр. са дневном штампом, па и енциклопедијским издањима или лексиконима и речницима. Са књижевношћу, с друге стране, ствари стоје другачије. Нема потребе дизати буку и борити се против нечега што не представља опасност.

Овде би требало променити приступ, а не борити се за превласт. Јер и штампане и дигиталне књиге егзистирају у својим оквирима, са предностима и манама...

Lazina onlajn ljubav

2010-11-20T23:39:00.002+01:00

Laza je voleo da isprobava nove stvari. Želeo je da u život unosi promene, naivno razmišljajući da će ga to obogatiti nekim novim iskustvom. S druge strane, nije uspevao da se snađe u okolini u realnom svetu. Onako smušen, dozvoljavao je da se mnogi poigravaju njegovim životom.

Želeći da stvori svoj kutak, svoje parče sveta, sve je više živeo na društvenim mrežama, a otvorio je i svoj blog: Lazalog, doduše više da bi objavljivao svoju umetnost, nego bilo šta drugo. Udaljavajući se od stvarnog sveta, uplitao se u nove situacije za koje nije znao da li su realnost ili fikcija.

... (jedan Larijev blogpost, radna verzija)

„Uz zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku, stigla mi je i poruka u kojoj je preslatka plavušica, Kasija Popov, rekla da me je letos videla na reci, i da bi volela da se upoznamo. Reče i da joj se strašno svidela moja profil slika: onako sa plavim okicama, razbarušene kose - lepo se videlo da sam nekakav umetnik. I time me je prisvojila. Dvoumio sam se da li da prihvatim njen zahtev, ipak, ne znam ni ko je, ni odakle je. A bila je preslatka... Šta da radim, muški poriv je u meni narastao.

Iako nisam neki socijalan tip, volim da sklapam nova poznanstva, mislim i da je to dobro za moju inspiraciju (kažu treba je tražiti u životu a ne u knjigama). Dobro, ovo nije bio pravi život, al' ajde. Ono što nisam znao jeste da taj život koji nije stvaran, može da preraste u čudovišnu zavisnost.

Prvo smo razmenjivali aplikacije: koje inače mrzim, ali, rekoh sebi, šta fali, devojka je slatka, možda i bude nešto! I nisam pogrešio: te debilne sličice su me približile osobi koju sam svakim danom sve više osećao kao svoju drugu polovinu. Poljupci, srca i zagrljaji su prštali na sve strane. Kada bih bio sa ortacima u kraju, postajalo mi je muka pri pomisli na FB. Međutim, čim bih se vratio u svoju sobu, grabio sam od vremena, šaljući što više virtuelnih poljubaca.

Ljudi moji, koliko sam samo vremena potrošio razmišljajući o njoj! Postojao je neki neobjašnjiv impuls na svakoj fotografiji, u svakoj njenoj reči: kao da je to ono pravo. Potpuno neobjašnjivo. Lajkovao sma svaki njen link, komentarisao fotografije, trudio se da je tagujem u postovima (grizao se što ona mene taguje u nekim svojim bljuvotinama; bilo me sramota pred ortacima). Njene slatke reči hvale i komplimenata su mi odzvanjale, čineći da se osećam posebno. Usledile su i razmene poruka i čet: a kakav je samo sadržaj bio u njima! Na moju jednu, ona je dodavala tri svoje. Zaboravio sam na sve devojke iz škole i kraja. Želeo sam da je upoznam. Tako sam želeo!

Ali, kurva me iskulirala. Posle sedmog poziva rekla je: "Sad kada sam te upoznala, ne mogu da zamislim šta bih još pričala sa tobom. U stvari, činiš me nervoznom, a uz to si i klinac. Mislim da ovako neće ići dalje." Posle pola sata nije je više bilo na listi mojih frendova.

Tada sam pukao! Inspiracija mi je, konačno, počela nadolaziti: ljubavne pesme su se nizale jedna za drugom. Uživao sam u tom bolu, a u isto vreme sam i želeo smrt. Shvatio sam šta su Eros i Tanatos.

Ta tri meseca, koliko smo se vukli po Fejsu, bila su najlepša, i najteža u mom životu. Hteo sam da poludim. Na sreću, ortak Toša se našao, kao i uvek, tu da me razuveri i smiri. Da nije bilo razgovora sa njim, ne znam kako bih sve prošao, jer se nijednom nisam upitao da li je Kasija stvarna. Šta ako ona ne postoji, šta ako sam se zaljubio u fikciju?“

...

Laza je teško prešao preko svoje prve virtuelne ljubavi. To iskustvo pomutilo je sva osećanja i probudilo sumnju u svakog čoveka kojeg je upoznao u onlajn svetu. Počeo je da se pita ko su stvarni ljudi, a ko digitalni likovi sa Fejsbuka, Tvitera, i da li je njegov blog stvaran ili i njega čitaju imaginarna imena.

Najgore od svega je bilo to što se Tošina pretpostavka da je Kasija Popov izmišljen profil, ispostavila potpuno tačnom. Devojka koja se tako predstavljala je zapravo bila Leposava, komšinica sa šestog sprata. Žena u kasnim pedesetim godinama koja, kao svaka komšinica sa velikim K, nije imala pametnija posla, nego da se uvlači u tuđe živote i nadgleda ih sa strane. Ona je u svojoj zlobi i zavisti, želela da se poigra sa klincem iz komšiluka čija je rođena sestra raskinula vezu sa njenim sinom jedincem pre 10 godina, te je ovaj nije ni dan danas preboleo, i živi bez ikakve zainteresovanosti za suprotan pol.

Leposava je nahranivši svoju sujetu uspela da se barem na trenutak oseti kao pobednik koji je vratio milo za drago. Osvetu je sprovela u delo bez znanja svog sina i bilo koga drugog. Samo bi povremeno, u mimohodu, na ulazu u zgradu, sretnuvši se sa Lazinim roditeljima, dobacivala zlobnu aluziju na neku od Lazinih priči koje je saznala četujući sa njim u doba Kasijine i njegove velike ljubavi.

***
Ovo je odgovor na pokrenutu igru Onlajn Bildungsroman