Prethodnih godina se mnogo pričalo i pisalo o ukidanju pečata, naročito u IT delu naše poslovne zajednice. Jedan deo argumenata je svakako na mestu i tiče se nepotrebnog komplikovanja poslovanja. Drugi se odnosi na dokumentaciju koju dobijamo od drugih strana, a koja je često bila izvor problema – računi od internet servisa svih vrsta, koji prosto na sebi nemaju pečat, i masa preplašenih knjigovođa, bankarskih službenika, ali i poreskih inspektora, koji ne mogu da shvate da Google nema pečat, i da ga sigurno neće praviti zbog nas, niti nam slati papirnu fakturu sa pečatom i potpisom odgovornog lica.

Pečat je faktički ukinut početkom 2012. godine kada je u Zakonu o privrednim društvima jasno navedeno (član 25):

“Društvo nije dužno da upotrebljava pečat u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva, ako zakonom nije drugačije propisano.”

Istina, u nizu propisa ostalo je pominjanje pečata, ali je bilo očekivano da se i te stvari vremenom iščiste. Zakon je iznad svakog od tih dokumenata, ali avaj – problem je ostao. Razlog je to što u svakodnevnim situacijama “na terenu” nije bitno šta stoji u zakonu, već je jedino važno kako osoba sa druge strane stola ili šaltera misli da treba. Argument – mi to radimo tako već 30 godina je nešto što često razoružava.

Iako je deo preduzetnika bio spreman da menja sistem – jednog po jednog službenika, mnogima je prosto bilo lakše da ponesu prokleti pečat i završe sa tim. Ne krijem da sam i ja jedan od njih, jer prosto ne mogu sebi da opravdam tu količinu agonije i stresa. Prosto, ne mogu da pokušavam da urazumim nekoga ko to odbija po svaku cenu. Sizif je imao svoje razloge da se kažnjava. Ni njih nisam razumeo, ali kako to nije bio moj, već njegov posao, jedino je bilo bitno da njemu bude jasno. Faktor straha od greške kod službenika, svakako nije pomogao da se ovo reši bezbolnije. Zahvaljujući njemu, šta god da vam je potrebno, a da taj neki nije iskustveno doživeo kao moguće, rećiće vam da je nemoguće.

Istina, u par navrata, kada bi mi se učinilo da postoji nada, i da je sa druge strane razumna osoba, koja samo nema pravu informaciju, pokušavao sam objasnim. Nekad bih uspeo, nekada ne, ali sve u svemu, nedovoljno da se stvari pomere.

I desetine napisanih tekstova na internetu, koji precizno i jasno objašnjavaju, nisu rešili problem. Nisu, jer se obraćaju pogrešnim ljudima. Oni u kojima je problem, svakako ne čitaju takve stvari, jer da čitaju, valjda bi krenuli od zakona i problema ne bi ni bilo.

Šta se onda zapravo desilo 1. oktobra?

Stupanjem na snagu izmene Zakona o privrednim društvima od 1. oktobra van snage su stavljene odredbe čak 10 zakona i 107 podzakonskih akata u kojima se pominje pečat. Pored brojnih drugih stvari koje su donele nove izmene Zakona o privrednim društvima, čiji je zadatak bio usklađivanje sa evropskim propisima, pa samim tim i stvaranje uslova za razvoj elektronske uprave, iz Vlade su sa nama podelili informaciju o novom servisu koji stavljaju na raspolaganje svima kojima je potreban. U pitanju je e-mail adresa ukidanje.pecata@gov.rs, a tada je najavljeno da će od 1. novembra postojati i servis za direktan kontakt građana sa institucijama, što je kroz uslugu “Budimo u kontaktu” deo novog sajta Vlade koji je lansiran prošlog meseca.

Na ovaj način, ispunjen je i poslednji preduslov da pečat, a nadam se i neki drugi problemi postanu deo istorije. Naime, iako lično nisam imao potrebe, pa samim tim ni prilike da probam, nekoliko kolega je pohvalilo efikasnost servisa za ukidanje pečata, jer su imali čuveni problem (jedan od najčešćih) nemogućnosti preuzimanja pošiljke iz Pošte jer nisu imali pečat. Mnogi su ovo rešavali tako što su prosto nosili pečat, iako nisu morali, ali šta da rade oni koji su prosto pratili zakon, i prilikom osnivanja firme ili preduzetnika, odlučili da ga ne prave? Takvima bi sledila agonija od nekoliko dana objašnjavanja, koju bi često morali da ponove i u sledećim sličnim situacijama.

Kako sam čuo dva lična primera, u kojima je takva situacija rešena za manje od 24 časa, zainteresovao sam se da zatražim statistike ova dva nova servisa. Pisao sam putem novog sajta Vlade i narednog dana dobio odgovor koji prenosim:

Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu, u saradnji sa Nacionalnom alijansom za lokalni ekonomski razvoj (NALED), obezbedila je kontakt mejl adresu ukidanje.pecata@gov.rs koja je deo Kontakt centra Kancelarije (ite.gov.rs) gde svi pravni subjekti mogu da prijave institucije koje im traže pečat.

Na ovaj mail do danas je pristiglo 94 prijave. Na preko 80% mailova su vraćeni konačni odgovori, dok se kod ostalih prijava tražila dopuna – da se u prijavama dopuni naziv institucije koja je tražila pečat, zatim da se pojasni na kom dokumentu je tražen pečat i slično.

Prijave su se uglavnom odnosile na ekspoziture banaka, pošta i telekomunikacionih operatora. Iz Kontakt centra Kancelarije sve prijave su promptno dostavljane onima koji su kršili Zakon zahtevajući pečat, nakon čega se situacija efikasno ispravljala na terenu.

Sa druge strane, putem sličnog kontakt centra i servisa”Budimo u kontaktu” dostupnog na sajtu Vlade Republike Srbije (srbija.gov.rs) do danas je stiglo preko 1000 različitih upita građana. Na više od 88% je odgovoreno. Građani se najviše obraćaju Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (pristiglo 205 pitanja, odgovoreno na 185), Ministarstvu građevinarstva saobraćaja i infrastrukture (pristiglo 82 pitanja, odgovoreno na 74) i Ministarstvu zdravlja (pristiglo 66 pitanja, odgovoreno na 58).

Imajući u vidu ovaj odgovor, ohrabrujem i vas da koristite nove digitalne servise Vlade, i pomognete da se pažnja usmeri na rešavanje realnih problema koje sve nas muče, a za koje se možda i ne zna.

Ove godine se navršava 20 godina od trenutka kada je prvi sajt Vlade ugledao svetlost dana, a pre nekoliko dana, imali smo prilike da se upoznamo sa najnovijom iteracijom, četvrtom do sada. U okviru sadržaja novog sajta, mogu se pronaći arhivske verzije svih prethodnih. Tu možete videti da je sajt koji smo do nedavno gledali napravljen pre čak četrnaest godina.

U svoje vreme, bio je zadovoljavajući, i pružao je sličan nivo i kvalitet informacija kao i sajtovi vlada većine razvijenih zemalja. Ipak, četrnaest godina je izuzetno dug period kada su digitalne tehnologije u pitanju. Pre četrnaest godina je nastao Gmail, Facebook je bio tek u začecima, Youtube nije postojao, pametni telefoni su bili retkost i nisu bili ni nalik ovome danas, naša zemlja se zvala Srbija i Crna Gora, bez vize nismo mogli ni do Mađarske, i koristili smo .yu domen kao nacionalni.

Internet smo tada i dalje uglavnom konzumirali na mahove, sa sporih modemskih priključaka, i gotovo svi smo koristili isključivo desktop računare da mu pristupimo. Danas – čak i u Srbiji oko 35% svog Internet saobraćaja napravi se upotrebnom pametnih telefona. Mnoštvo nas koristi i prenosne računare, tablete, pa i više od jednog pametnog telefona, a Google već tri i po godine u svojim rezultatima pretrage favorizuje sajtove koji pružaju dobro korisničko iskustvo na svim uređajima.

Ispratiti sve ove nove trendova i zahteve tržišta nikada nije lako, a u komplikovanim sistemima gde se barata sa ogromnim količinama podataka i mnoštvom povezanih servisa, to je prava mala noćna mora. Zato se veliki sistemi retko menjaju, a što se više čeka, to je teže uhvatiti korak. Zato je često jedino rešenje da se napravi oštar rez i krene iz početka.

Koje su ključne novine?

Do sada je sajt Vlade bio isključivo informativni sajt sa redovnim vestima. Sada je informacija koje su nam dostupne mnogo više, bolje su strukturirane i organizovane, a građanima je na raspolaganju i formular za slanje zahteva i upita prema nadležnim organima, pri čemu Vlada kontroliše da li je na taj zahtev blagovremeno odgovoreno.

Novi sajt je potpuno prilagođen pregledu sa svih uređaja – telefona, tableta, računara, pametnih televizora, a implementirana su i rešenja koja ga čine dostupnim osobama sa invaliditetom. Tako recimo, na svim stranicama postoji i text2speech funkcija, koja vam nudi mogućnost da preslušate celokupan tekstualni sadržaj. Tako nešto nema ni jedan od sajtova u regionu, a rešenje je domaće – Alfanum je firma koja je potekla sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu i Laboratorije za akustiku i govorne tehnologije. Pre nekoliko godina sam imao prilike da ih slušam na TEDx Novi Sad, sjajni ljudi.

Sadržaja ima mnogo više, celine su dobro podeljene, a organizacija je logična. Svi servisi e-uprave, arhiva dokumenata i druge oblasti imaju svoje mesto. Sajt je bogat multimedijom, a sve bitne informacije su i vizuelno predstavljenje dobro.

Jedna od najvažnijih funkcija ovakvog sajta je i promocija Srbije. U prethodnim iteracijama te informacije su bile veoma skromne dok ih je sada daleko više, pa tako postoji i sekcija posvećena znamenitim Srbima, a deluje i da je ostavljen prostor za dalje proširivanje i unapređenje ovih sekcija.

Gde odmah postoji prostor za unapređenja?

Dizajn svega jeste značajan skok napred, ali lično smatram da je potrebno svedenije rešenje. Recimo, segment sa piktogramima servisa ili dokumentima i arhivom je lepo izveden, ali je možda u drugom planu jer ima mnogo atraktivnih fotografija koje privlače pažnju. Nisam siguran koliko ovakav način navigacije odgovara svim korisnicima. Verujem da se mlađa publika sjajno snalazi, ali da starijima nije baš najjasnije gde je šta kada pogleda naslovnu stranicu. Ovo svakako zahteva opširniju analizu i reakciju u zavisnosti od rezultata iste.

Ako pogledmo svet i najbolje prakse sa globala, lideri su Britanci, Nemci, Holanđani, Norvežani ili recimo Australijanci, a njihovi sajtovi su sa svedenim vizuelnim jezikom, sa krupnom i čitkom tipografijom, a upotrebljivost je na najvišem nivou bez obzira na to da li su korisnici napredni ili početnici.

Zato mislim i da je neophodno što pre postaviti svojevrsnu knjigu standarda odnosno „dizajn sistem“ koji će moći sve institucije da prate. Neke preporuke u vezi ovoga već postoje, ali sve je to neobavezujuće i vrlo rudimentarno. Bilo bi sjajno kada bismo imali nešto poput Service Toolkit-a GOV.UK ili dizajn sistema Vlade SAD.

Iako arhive starih sajtova postoje, rezultati sa njih se ne nalaze u pretrazi. To znači da će rezultat pretrage nekada biti nepotpun, a korisnici neće imati informaciju da bi možda trebalo da pokušaju da pretraže i sajtove u arhivi. Posebno to ističem jer pretrage tih arhivskih sajtova rade, sav materijal je tu, uključujući i audio/video materijale sa sednica od 2004. na ovamo, i ako posetite arhivu sajtova naćićete ih, ali za sada i dalje nisu deo pretrage.

Kada smo već kod pretrage – zašto je neophodno da korisnik pretražuje na pismu na kom čita sadržaj? Podrazumevano je da se sadržaj čita na ćirilici, a nisu svi u prilici da unose sadržaj za pretragu na istom pismu. Naravno, mogu prebaciti na latiničnu verziju sajta, ali to je, čini mi se, nepotrebno komplikovanje.

Infografici i atraktivni grafikoni sjajni su za korisnike jer prikazuju na jednostavan način kompleksne stvari, ali ako je već akcenat na pristupačnosti (accessibility) onda treba imati u vidu da ovakvi elementi, implementirani na ovaj način, ne mogu da se “prevedu” na pravi način. Nekada je umesto infografika sasvim dovoljan dobar grafikon, a za njih postoji mnoštvo gotovih biblioteka koje nude odlične mogućnosti prikaza i interaktivnost.

Gde smo u odnosu na region i svet?

Iako sam imao prilike povremeno da posetim većinu sajtova Vlada regiona u potrazi za vestima, novim zakonima i aktuelnostima, sada sam ih pregledao sve i situacija nije sjajna. Tako recimo – sajt Mađarske Vlade nije prilagođen pregledu sa prenosnih uređaja, a većina ostalih deluje zastarelo (na primer Slovenija), ili nedovršeno (na primer Bugarska).

Za kraj – ovo je samo početak

Iako ovo predstavlja pozitivan i hrabar korak napred, najvažnije pitanje koje ostaje je da li će suštinska promena pristupa koju novi sajt i profili na društvenim mrežama donose ostati samo deklarativna, ili će zaista otvoriti jedan novi, efikasni kanal komunikacije za građane.

Dakle, da bi sve imalo smisla potrebno je da građani koriste ove mogućnosti, a da se Vlada postara da oni koji pitaju dobiju odgovor u razumnom roku, pa makar taj odgovor i ne bio konačno rešenje njihove nedoumice.

Takođe, potrebno je da jedna po jedna institucija prati ovaj korak napred, i da tim zadužen za realizaciju prihvati da kada je ovo u pitanju ne postoji kraj – odnosno da unapređenja – i u kada je u pitanju tehnologija, ali i u svakom drugom segmentu, moraju biti kontinuirana.

Ako ste gledali Gladijator sigurno se sećate scene kada Rasel Krou kao Maksimus Decimus Meridijus, nakon borbe u areni, Marku Aureliju Komodu (koga tumači Hoakin Feniks) kaže ko je i šta je.

Maksimus je izmišljena ličnost… Rimski vojskovođa koji je živeo u Španiji a koga glumi Australijanac. Naš heroj je realan – a ko će njega glumiti kada dođe za to vreme, videćemo.

Novak je pobedom u noćašnjem finalu, svom šestom u saveznoj državi Ohajo, postao prvi igrač u istoriji tenisa koji je osvojio sve turnire Masters 1000 serije.

Kada su Štefi i Andre kompletirali Grand Slam i pridodali mu olimpijsko zlato, novinari su skovali izraz Golden Slam. Sada imamo Golden Masters. Da stvar bude luđa, Novak je svih ostalih osam Mastersa osvojio barem dva puta.

Problem sa Mastersima je to što idu u serijama – nedelju za nedelju, a taj tempo, za igrače koji uvek igraju završnice, nije lako izdržati.

Novak je Madrid je čekao do 2011, Šangaj do 2012, a Monte Karlo je do 2013.

The only player in HISTORY to complete the Career Golden Masters 

Congratulations, @DjokerNole!  pic.twitter.com/PYrnkOeiW8

— ATP World Tour (@ATPWorldTour) August 20, 2018

Taj prokleti Sinsinati je uvek izmicao. Nigde drugo Novak nije toliko puta bio tako blizu. Pet finala, bez pobede… do juče. Deset godina od prvog finala – prva titula.

A moglo se to desiti još 2008. godine. Ipak, Endi Mari bio bolji u finalu u dva tajbrejka. Te godine, Rodžer je ispao od Karlovića, koji je stigao do polufinala u kome je poražen od Marija, a Novaku je poslednja prepreka pred finale bio Nadal. Ipak, tada je Endi podigao svoj prvi Masters trofej.

U ostalih četiri finala, sa druge strane je tri puta bio Rodžer i još jednom Endi.

Možda je i kosmička pravda da najkompletniji igrač u istoriji bude jedini kojem je ovako nešto pošlo za rukom.

A kako stoje ostali?

Većini igrača nedostaje nešto od turnira na šljaci. Razlog za to je Rafa, koji je Monte Karlo osvajao 11 puta, Rim 8 puta.

Rodžeru nedostaje upravo Rim i Monte Karlo. Rafi – Pariz i Majami, a ni završni Masters nikada nije osvojio. Endi ima sve trofeje osim Indijan Velsa i Monte Karla. Od nekadašnjih velikana Andre Agasiju fale Monte Karlo i Hamburg, dok ostalima fali mnogo više.

Šta još nedostaje Novaku?

Osvojio je sva četiri Grand slam-a, svih devet Mastersa, završni Masters čak 5 puta, Dejvis kup. Od svih takmičenja koja imaju ikakvu vrednost u svetu tenisa Novaku nedostaje samo olimpijsko zlato.

U Pekingu, Rafa je uzeo zlato, a Novak je u meču za bronzu pobedio Blejka.

U Londonu, Endi je na travi Wimbledona osvojio zlato, a Novak je izgubio bronzu od Del Potra.

U Riju, Delpo je savladao Novaka u prvom kolu, da bi na kraju osvojio srebo, a Endi svoje drugo zlato.

Rafa ima pomenuto zlato u singlu, a u Riju je osvojio zlato i u dublu. Isto ima i Nicolás Massú, a do oba odličja je stigao u Atini. Fernando Gonzales ima sve tri medalje (zlato u dublu 2004. sa Massuom, srebro 2008. i bronzu 2004. u singlu).

Rodžer ima zlato u dublu iz Pekinga i srebro u singlu iz Londona.

Za Novaka – sledeća prilika je tvrda podloga u Tokiju za dve godine. Srećno!

Od pre nekoliko dana i otvoren je lokalni srpski Coca-Cola Journey sajt. U pitanju je digitalni magazin u okviru koga će kompanija Coca-Cola stvarati i promovisati zanimljive sadržaje.

Tamo već sada možete pronaći mnoge sjajne priče, a sigurno je da će ih biti sve više i ubuduće. U pitanju je deo globalne strategije, i veoma uspešan eksperiment od pre nekoliko godina, koji se polako širio po globalu i sada stigao i do nas.

Naime, kompanija Coca-Cola je, sada već davne 2011. godine, predstavila Coca-Cola content 2020. strategiju. Srž ove strategije predstavlja svojevrstni, slobodno se može reći, ”Kopernikanski obrt” kojim se dosadašnji fokus na oglašavanje, biti okrenut u smeru proizvodnje sjajnog sadržaja.

Uprošćeno rečeno, namesto zakupljivanja prime time oglasnih termina, Coca-Cola se okreće stvaranju ”zaraznih” ideja koje ništa nije u stanju da zaustavi u širenju. Ideja sa kojima se ljudi zaista mogu saživeti, identifikovati, podržati ih, razgovarati o njima i reagovati na njih od srca. Ideja koje će motivisati ljude i pokretati svet. Na taj način, Coca-Cola koja je mnogo više od običnog FMCG brenda, pričajući dobre priče čini ovaj svet boljim mestom, ne gubeći pritom iz vida svoje poslovne ciljeve.

A ko stvara ove ideje?

Digitalni magazin Coca-Cola Journey globalno zapravo već privlači milionsku publiku svakog meseca. Ljude koji vole Coca-Colu, uživaju u njoj i žele da ispričaju svoje priče, svoja razmišljanja, svoje ideje. Zahvaljujući tehnologiji, danas to mogu uraditi u bilo koje dana ili noći, a Coca-Cola je tu za njih svakog dana, svakog sata, svake sekunde u godini.

Dobre priče ispričane na pravi način uvek nalaze svoj put do ciljne publike. Coca-Cola ovakav sadržaj naziva „tečnim“ („liquid“), sadržajem koji se lako širi i prilagođava svakome jer poseduje vrednost i značaj za živote samih ljudi i potiče od njih. Sam brend je tu samo kao medij preko koga se sve dešava, usmerava i omogućava da dobra reč i gvozdena vrata otvori.

Ako bacite pogled na sajt videćete niz zaista sjajnih priča – recimo priču o Predragu Mitroviću, najvećem fanu Coca-Cole. Videćete da je Predrag lekar, koji je uz to završio i Elektrotehnički fakultet, ostala su mu dva ispita do kraja Muzičke akademije, svira u bendu, ima iza sebe nekoliko knjiga od kojih je jedna i ekranizovana. Kakve to veze ima sa Coca-Colom? Pa velike. Jer ako kaže da mu se oči zacakle i kad samo priča o njoj, onda je to mnogo više emocija nego što može da stane u moj kratki opis.

Tu je i priča o Tamari Kirš i tome kako je promenila život zahvaljujui programu podrške mladima koji kompanija Coca-Cola sprovodi od 2017. godine. Tu su i anegdote i sjajne priče iz istorije kompanije, pa tako i ona o tome kako je Džulijus Irving – popularni Dr. J, jedan od najboljih košarkaša svih vremena, postao suvlasnik jedne punionice i na taj način postao prvi tamnoputi vlasnici franšize za flaširanje bezalkoholnih pića i istovremeno bili su tada četvrta najveća firma u Americi koje je vlasništvo tamnoputih ljudi. To je napravilo ozbiljan pomak celog tržišta.

A ovo su samo neke od sjajnih lokalnih i globalnih, trenutno aktuelnih ili vanvremenskih priča.

Dakle, noseći stub Coca-Cola content 2020. strategije jeste evolucija u načinu kreiranja samog sadržaja koji je, do sada, predstavljao jednosmernu ulicu. Tajna Coca-Cole i njena sledeća ”big idea” je u prelasku na dinamički storyteling i korišćenje svog velikog uticaja za ostvarivanje pozitivnih promena u svetu.

U čemu je štos i kako to funkcioniše?

U osnovi svaka genijalna ideja zapravo je veoma prosta. Nakon postavljanja osnovnih elemenata sadržaja i njihovog ”puštanja u etar”, sama ciljna publika dobila je moć da dalje sama kreira priču prema svojoj meri i bude aktivni učesnik u stvaranju viralnog sadržaja. Planirani odnos između tipova sadržaja je 70-20-10. Prema njemu 70% kontenta biće sadržaj niskog rizika, odnosno dopadljivog sadržaja koji se lako kreira i komunicira sa svim ljudima.

20% sadržaja je potrebno da bude inovativan, next level kontent posvećen užoj ciljnoj grupi sa kojom će komunicirati na dubljem nivou i stvarati snažniji uticaj.

Na trećem mestu je 10% sadržaja visokog rizika, zapravo eksperimentalnog sadržaja koji se može ispostaviti kao totalni promašaj ili biti najveći pogodak ikada. Ovaj kontent traži hrabrost i razmišljanje koje pomera granice želeći da komunicira sa publikom na svaki zamislivi način. Jedino pravilo je – sadržaj mora biti raznovrstan, relevantan, donositi korist ciljnoj grupi i biti distribuiran kroz najrazličitije kanale u zavisnosti od toga kome se obraća.

Ovakva inovativna marketinška strategija pokazala se kao izuzetna. Zapravo Coca-Cola Journey site je počeo da polako preuzima primat od glavne web stranice Coca-Cole šireći pravu sliku vrednosti za koje se ovaj brend zalaže.

Coca-Cola svakako nije prva kompanija koja je shvatila vrednost content marketinga, ali je kroz ovakvu globalnu strategiju skrenula pažnju celog sveta na njegovu vrednost.

Napomena: Ovaj tekst je podržan od strane Coca-Cola Srbija.

Na tržištu mobilnih telefona, godinama unazad, nekoliko brendova se bori za primat u premium sektoru. To je i razumljivo – cena uređaja i novac koji kasnije korisnik ostavi kupujući dodatke i trošeći na aplikacije je izuzetno primamljivo. I tu je podela negde manje više jasna – ljudi koji se kunu u Apple, oni koji se kunu u Samsung, i oni koji su spremni da eksperimentišu, pa probaju druge proizvođače sa promenjivim uspehom.

A šta je sa svim ostalim korisnicima?

Onima kojima prosto nije potreban telefon od 500 ili 700 ili 1000 EUR?

Oni imaju opciju da biraju između starijih modela premium telefona i mora gotovo identičnih telefona niže klase. Često kada me neko pita šta da uzme za do 200 ili 250 EUR kažem ljudima da odu u prodavnicu i uzmu prvu stvar koja im se dopadne ako znaju za brend čiji logo stoji na proizvodu.

Nije sve baš tako, ali istini za volju, nije ni mnogo daleko od toga. I to se ne odnosi samo na mobilne telefone. Slična je situacija i na drugim poljima.

To je razlog zbog koga su, makar meni, jako interesantni pokušaji brendova da se istaknu i budu primećeni u masi.

Nedavno sam imao priliku da testiram novi Tesla Smartphone 6.3 koji je okrenut najširoj populaciji. Telefon izgleda zaista dobro i utisak pod rukom je bolji od očekivanog. U kutiji ćete naći i par iznenađenja, posebno kad uzmemo u obzir da je u pitanju uređaj od 210 EUR.

Koga zanimaju specifikacije, može ih pročitati ovde. Ono što je mene lično mnogo više zainteresovalo, jer svakako nisam potencijalni kupac, je papirić koji je bio zalepljen za kutiju. Njega možete videti odmotanog u cover fotki uz ovaj post.

U njemu je spemljen niz pogodnosti koje očekuju kupce Tesla telefona, a kada odete na link na Tesla sajtu, vidite da set pogodnosti postoji i za televizore.

Ukratko – u garantnom roku, u slučaju problema u veoma kratkom roku servis preuzima uređaj od vas, servisira i vraća vam ga na kućnu adresu. Takođe, u slučaju da ste telefon registrovali na sajtu (što je besplatno) u toku od 7 dana od kupovine, ukoliko dođe do loma ekrana, novi ekran ćete dobiti za samo 2.500 din (za neke modele 5.000 din).

Postoji u marketingu nešto što se naziva unique selling proposition (kod nas prevedeno kao jedinstvena prodajna ponuda). Ovo iznad je primer za udžbenike kako se to radi kada jednostavno ne možete da promenite proizvod. Možete da promenite usluge koje ga prate. Kontekst. Jer na kraju dana, jedino što je bitno je zadovoljan korisnik.

Pre nekoliko nedelja predstavio sam Facebook prijateljima servis MojaPijaca.rs. U pitanju je internet prodavnica u kojoj možete naručiti po principu danas za sutra (ili nekad kasnije u budućnosti) voće, povrće, zrnaste i jezgraste namirnice, sušeno voće, organske proizvode i brojne druge stvari. Već sada ima gotovo 200 različitih artikala, a biće ih vremenom još više. Sezonske stvari imaćemo u sezonama, uostalom videćete. 

Svi korisnici koji su servis probali oduševljeni su onime što su dobili. Zašto je to tako? Odnosno, zašto smo ovo napravili?

Već neko vreme postoji problem sa ponudom povrća i voća po marketima. Pijace su, takođe, već neko vreme uglavnom ispostave sa kvantaša, i ukoliko ne možete da se posvetite nabavci kao ozbiljnom poslu, osuđeni ste na ono što je dostupno u prodavnicama u vašem okruženju. A kvalitet toga je obično ispod nivoa koji želite. Takvo je bilo i moje iskustvo… Kada četiri meseca nisam nigde mogao da nadjem Granny Smith jabuke, kojih je do tada bilo ko pleve, prilično sam se iznervirao.

Zato smo odlučili da to promenimo.

Umesto prezrelog, sparušenog, drugorazrednog izbora iz marketa, nudimo vam one stop shop, za sve vaše potrebe kada su ove stvari u pitanju. Nudimo vam mnogo veći izbor, komociju da sve obavite iz svog doma. Po istoj ili sličnoj ceni, nudimo vam robu višeg kvaliteta, svežu, filtriranu, i dostavljenu na vašu kućnu adresu. Servis je dostupan, za sada, u Beogradu.

Uradili smo to zato što nama treba ovako nešto, a verujemo da nismo toliko posebni, i da bi i mnogima od vas to dobro došlo, posebno po ovom julskom i avgustovskom paklu. Operativnim delom posla se bave ljudi sa ogromnim znanjem i iskustvom u oblasti nabavke i sa dugogodišnjim iskustvom na tom tržištu. Stučni i posvećeni tome da svima nama u svakom trenutku obezbede najbolje što tržište može da pruži.

Pet vrsta boranije. Četiri vrste pasulja, nekoliko vrsta jabuka, krušaka. Četiri vrste (odnosno načina pripreme) kikirikija. Primera je mnogo, biće ih još više. Na vama je da odaberete. Sve fotografije su naše, sve što vidite na njima je odraz realnog proizvoda koji može samo minimalno da varira.

Dakle, ukoliko kao i mi, želite da jedete pomorandže koje mirišu na pomorandže, paradajz koji ima ukus kao paradajz, jagode bolje od svakog sladoleda, i ne gledate samo i isključivo da je nešto najjeftinije moguće – dobrodošli na MojaPijaca.rs.

Plaćate prilikom dostave, minimum za besplatnu dostavu je 850 RSD, a možete platiti gotovinom ili karticom.

p.s. Svi koji želite da malo uštedite možete iskoristiti kupon sa 10% popusta – hocupopust.

Često dobijam upite sa raznih strana da pomognem nekome da nađe posao. I kada mogu, ako verujem u kvalitete te osobe, pokušam. Naravno, sa promenljivim uspehom, ali nije mi teško da probam. Ako uspe, srećan sam zbog te osobe, ako ne, učinio sam šta sam mogao. Verujem da je to sasvim dovoljno da svet bude bolje mesto. Da svako učini koliko može, tako da sebe ne ugrozi.

Ako je u pitanju posao u marketingu ili IT, šanse da mogu da pomognem su svakako veće, ali ljudi sa iskustvom, kojima treba posao u toj industriji najčešće umeju i sami da se snađu. Sezona lova je otvorena stalno i uvek fali kvalitetnih ljudi.

Ono što je indikativno je to da kvalitetnih ljudi fali godinama unazad, ali se ništa ne dešava po tom pitanju. Dobro, nije baš da se ne dešava ništa, ali daleko je to od toga da stvaramo dovoljno kvalitetnih ljudi, iako je to industrija budućnosti, ima beskonačno opcija za biranje karijernog puta i izvesno je da će svaki izbor za rezultat imati visoku platu, uvek spremna alternativna radna mesta, i mogućnost da se relativno lako ode preko, kome je to cilj.

Pa ipak, fali ljudi…

Mi smo jedina zemlja na svetu u kojoj imamo istovremeno 30% nezaposlenih i apsolutno svi sa kojima sam pričao, od IT firmi do kafića, zanatskih radnji, proizvodnji, imaju problem da nađu radnike. Neki zahtevi su visoki, a u nekim slučajevima zahtev je samo da je osoba normalna i odgovorna.

Nego, da se vratimo na početak. Često me pitaju da pomognem prilikom zapošljavanja. Neretko su u pitanju mladi ljudi kojima treba naći prvi posao. Ljudi čiji CV sadrži najčešće dosta stavki (jer im je neko rekao da je to pravi put), koje uglavnom nikome nisu bitne. Jer ni jedna od njih, najčešće, sa sobom ne donosi dokaz da je ta osoba preuzela nekad odgovornost i zaista uradila nešto realno. Kod onih drugih, CV sadrži manje podataka od lične karte. U oba slučaja, izbor koji je pred njima daleko je od sjajnog u prvom koraku.

Često su u pitanju uzorna deca, završeni fakulteti, dobre ocene. I obično niko ništa tokom studija nije radio. Ne računam studentske organizacije i povremena volontiranja. Pričam o konkretnom radu, realnoj odgovornosti, plati – makar i maloj.

I onda dolazimo do najvažnijeg pitanja… Ovo sam inače pokupio od dragog prijatelja, Žarka Ptičeka.

Šta znaš da radiš?

Kao iz topa odgovor: Završio sam…

To me ne zanima, to te nisam pitao.

Surovo?

Ok, hajde da jednu reč zamenimo…

Šta želiš da radiš?

Bolje?

Želeti i umeti nisu isto. Nisu ni slično, ali ok, just for the sake of argument.

Često je odgovor – svejedno. Pa onda sa par pitanja shvatimo da to nije svejedno. Jel bi radila u kafiću? Pa ne. Jel bi radila u proizvodnji hrane? Uh, pa ne. Da li bi hteo da budeš kurir? Gde baš to, to je baš cimanje. Svaki od tih poslova je važan, i svaki od tih poslova mora da radi neko. I ako ga radi predano, ima šansu da napreduje. Sad, kapiram da to nije bilo u idealnoj zamisli, ali od nečega mora da se počne. I potpuno je ok početi sa tako nečim, a u slobodno vreme pokušati da se osposobiš za ono što želiš.

Ali da se vratimo na kandidate. Dakle dolaze u obzir samo “fini” kancelarijski poslovi. I to je ok, ali to najčešće nije u ponudi. I najčešće, ti ljudi koji sede za računarima, u kancelarijama, pored toga što žele nešto da rade, da bi dobili posao, moraju ponešto i da znaju. U nekim slučajevima, prvi posao može biti i takav, ali ti ljudi obično ne traže podršku i pomoć u pronalaženju, te klince posao sam nađe.

Ipak, omiljeni odgovor mi je – Nisam zbog toga završavao fakultet.

Ne znam zbog čega si ga završavao, ali čini mi se da si malo promašio poentu.

Samo kod nas ljudi još uvek misle da je obrazovanje nešto što se završava.

Sa završenim formalnim obrazovanjem učenje tek počinje. Pravo učenje.

Gde nešto učiš da bi znao da iskoristiš, a ne da bi znao da reprodukuješ jednom u životu i sutradan trajno obrisao. Gde to šta znaš i koliko znaš pokazuje šta si sposoban da uradiš i napraviš, i na neki način pokazuje koliko vrediš.

Pravo učenje gde mnogo čitaš, mnogo probaš, mnogo puta failuješ, pre nego uspeš da uradiš nešto.

I pravo učenje, gde sve zavisi od tebe. Neko drugi može da ti otvori vrata, da te usmeri ili ti reši problem, ali na kraju dana, radne navike i to gde ćeš stići, zavisi samo od tebe.

Živiš u zemlji u kojoj nije sjajno? Iskoristi to kao motivaciju.

Lepo kaže Jaganjac:

Samo se seti sta je Sveti Sava kazao Rumunima kada su ga molili za kintu.

Sve vam je dato, samo treba znati uzeti.

Prošlo je nekoliko dana od povratka, i utisci sa prošlonedeljnog puta u Minhen se polako sležu. Ako ste među onima koji nisu ispratili o čemu je reč, ukratko – Mastercard je organizovao kreativni konkurs sa temom – “Koliko daleko si spreman da ideš za klub koji volis?”, i ja sam se prijavio i ispričao svoju priču. Nagrada je bila odlazak na utakmicu četvrtfinala UEFA Lige šampiona između Bajerna i Reala iz Madrida. Desetak dana kasnije, obavešten sam da sam među odabranima.

U prethodnom blog postu, pisao sam vam o svojim dogodovštinama, i napravio neki, skraćeni, bucket list – šta želim videti i doživeti uživo. Stavka broj 9 kaže: Bayern Munchen na Allianz Areni. Od pre nekoliko dana .

Kada sam saznao da sam izabran, pozvao sam dragog prijatelja i kolegu Nikolu da mi se pridruži, a organizatore zamolio da, ukoliko je moguće, razmaknu malo letove, ne bismo li ostali koji dan duže i videli još neke stvari u prestonici Bavarske. Posla je mnogo, nema se vremena za mnogo opuštanja, ali dva dana preko smo mogli da odvojimo.

Ako volite sport, pivo, Nemačku i BMW, verujem da će vam ovaj izveštaj biti zanimljiv, a ja ću se potruditi da vam predočim sve što vam je potrebno da možete isplanirati nešto slično i sami.

1. dan: Let i utakmica

Direktnim letom Lufthanse sa Aerodroma Beograd za oko 2h smo stigli u Minhen. Inače, od letova na raspolaganju vam je direktno Lufthansa i dva puta nedeljno Wizz Air, a Air Serbia leti preko Berlina. Od aerodroma imate autobuse koji voze na centralnu železničku stanicu Hauptbahnhof, i oni su oko 11 EUR. To se ne odnosi na Wizz Air jer on leti na drugi aerodrom koji je dvostruko dalje, ali oni nude mogućnost transfera po takođe povoljnim uslovima. Ako se odlučite da vozite, put preko Hrvatske, Slovenije i Austrije je za svaku preporuku, ima oko 950 km, i uz pauze potrebno vam je oko 9 sati.

Uglavnom, transfer nas je odvezao do hotela, i tu smo se odmorili i pripremili za utakmicu. Hotel se nalazi u opštini Unterfering koja je na severu Minhena, a ukoliko vam je Allianz Arena prioritet, definitivno je dobar izbor. Arena je 20ak kilometara daleko od centra, a ova opština je u krajnjem severnom delu Minhena.

Takođe, ono što treba da znate je da je Allianz Arena pored autoputa, i da okolo, osim parkinga i stanice metroa, nema nekih posebnih sadržaja. U okviru same Arene postoji niz radnji i kioska sa klopom, pićem, suvenirima (koji su prilično skupi), ali se ne može plaćati gotovinom niti karticom, već je neophodno da pre ili nakon ulaza pronađete osobu kod koje mozete dobiti Allianz card – prepaid karticu koju napunite gotovinom (punjenje sa kartica je moguće samo ispred stadiona), a zatim njom plaćate dalje. Po završetku utakmice, na blagajnama ispred stadiona možete dobiti novac koji je preostao na kartici.

Iako ima više od 12 godina kako je izgrađen, stadion je savršeno nov, savršeno čist, sa savršenim travnjacima okolo i svim što uz to ide. Ukoliko ste na višim nivoima, potrebno je da se popnete uz zaista veliki broj stepenica, ali vredi. Pogled je impresivan, i zaista je sve sjajno. Ovde još treba da vam naglasim i to da je dobro da dodjete ranije, ali ne morate previše rano ići (a slično je bilo kod ekskurzije u Mančester) jer navijači uglavnom u poslednjih 10ak minuta pred početak krenu ulaziti u većem broju, dok je pre toga uglavnom prazno.

Ono što je inače, potpuno impresivno, je činjenica da na stadionu ima besplatan Wifi koji je radio sjajno i kada je on bio dupke pun.

Utakmicu neću komentarisati, pre svega jer sam i sada pod utiskom revanša u kome su, verujem, Bavarci oštećeni, ali ću pokušati da vam opišem atmosferu. Na južnoj tribini, na najnižem od tri nivoa nalaze se najvatreniji navijači Bajerna i oni zaista prave sjajnu atmosferu. Ostatak stadiona je uglavnom u pozorišnoj atmosferi, a u ovom konkrenom slučaju, dobar deo severne tribine činili su navijači Reala. Mi smo bili na zapadu, na trećoj terasi, i oko nas je bila veoma šarena publika. Gotovo svi su nosili obeležja Bajerna, a mnogo je bilo očeva sa decom ili celih porodica. Golovi se proslavljaju, ali osim toga, uglavnom je prilično mirno. Malo me je razočaralo to što je dosta ljudi 10ak minuta pre kraja odlučilo da napusti stadion i polako krenulo ka izlazu. To nije bio slučaj sa nižih nivoa, ali sa našeg je otišao značajan broj ljudi, a verujem da igrači oba kluba nisu zaslužili nešto tako.

Povratak u hotel je malo komplikovanija priča. Do stadiona smo došli Uber-om, a plan je bio da se tako i vratimo, jer stanica metroa nije bila baš blizu hotela. Ipak, to je barem sat vremena od izlaska sa stadiona nemoguće izvesti jer je saobraćajni kolaps. Znam da to ne očekujete od Nemačke, ali činjenica je da je to van grada i da 70.000 ljudi mora na neki način da dodje i ode. Mi smo odlučili da se lagano prošetamo i nakon nekih sat i dvadeset minuta, pozvali Uber.

Cena Ubera, u normalnim okolnostima (bez previše gužve) je otprilike 2x skuplja nego taksi u Beogradu. Platforma funkcioniše tako da vam daje procenjenu cenu vožnje, a ona je obično 10% viša od onoga što će vam na kraju i biti naplaćeno. Voze vas odlični vozači, obično doduše imigranti, a što se automobila tiče, novi su i za nas “ubogu sirotinju” impresivni (i u najjeftinijoj UberX varijanti) – po nas je dva puta došla nova crna Mercedes E klasa, jedan crni novi BMW 5, nova Toyota Rav4, a viđao sam i BMW 7, pa i VW Phaeton. Ipak, imajte u vidu da su relacije velike, te da vožnja do centra Minhena od Allianz Arene može biti i više od 40 EUR.

Što se tiče cena karata, za domaće prvenstvo cene su od 15 do 75 EUR, a za Ligu šampiona od 40 do 130 EUR, ali imajte u vidu da su gotovo uvek sve utakmice rasprodate mesecima unapred. Planirajte na vreme, a šansu možete okušati i na berzi karata na kojoj članovi kluba koji nisu u prilici da prisustvuju meču nude svoje karte.

Sve u svemu, zaista #neprocenjivo iskustvo i prelep stadion. Hvala #Mastercard!

2. dan: Selidba i obilazak centra

Narednog jutra, nakon doručka, prebacili smo se do drugog hotela koji smo bookirali za preostale dane, a koji je bio bliže onim delovima grada koje smo želeli da obiđemo. Hoteli u centru su od 100 EUR pa na više za noćenje / dvokrevetnu sobu, a mi smo odabrali LetoMotel München City Nord, gde nas je to isto koštalo malo više od 60 EUR. Tople preporuke jer je objekat sjajan, nov, sobe doduše jesu male, ali nama to zaista nije bilo važno jer smo tamo samo spavali. Postoji, kao i u većini objekata, besplatan Wifi, a pored su dve velike prodavnice, a faktički u istoj zgradi i pekara sa odličnim bavarskim pecivom  Ukoliko razmišljate o centru, a naročito ako vas ide više, preporuka za MEININGER Hotel Munich City Center. U četvorokrevetnim sobama noćenje izađe oko 20 EUR po glavi. U dvokrevetnim je oko 40 EUR, a dodatna vrednost je činjenica da je prekoputa Augustiner Bräustuben i Augustinerbräu, odnosno pivara i pivnica Augustiner.

Zašto je to važno? U pitanju je pivara osnovana 1328. godine. Nije greška, skoro 700 godina tradicije. Pivara je zaista ogromna, pivnica takođe, i izgleda baš onako kako biste je zamišljali. Ima solidan izbor zaista autentične hrane (preporuka za perece, i miks kobasica) a jedna zanimljivost je i to da su oni jedina pivara koja je ostala verna tome da se pivo toči iz drvenih buradi. Augustiner pivo je jedno od najboljih nemačkih piva, a u pivnici možete naći čak 15 vrsta ovog piva. Uz to, cene su daleko niže nego bilo gde u gradu pa tako možete popiti 0.5 točenog piva za 2.50 EUR. Takođe, ako razmišljate o pivskim suvenirima, predlažem vam da ovde kupite keramičku kriglu. Cena je 8.50 EUR, a to je daleko najpovoljnije i najautentičnije što možete kupiti za neki razuman novac.

Iako niste smešteni u hostelu koji sam preporučio (a meni ga je preporučio moj dragi prijatelj Miloš), iz najstoržeg centra vam treba 20ak minuta šetnje do pivare. Što se samog centra tiče, pešačka zona je velika, puna luksuznih butika i prodavnica, sa dosta malih objekata gde možete kupiti razne vrste suvenira. Možete to učiniti tu, ili na aerodromu, cene su gotovo svuda iste i magnetići će vas koštati 4-6 EUR po komadu.

Mene lično sam centar grada nije previše fascinirao ni prvi ni drugi put kada sam bio, ali vam svakako predlažem da napravite krug od Hauptbahnhof preko Karlsplatz pa na dalje. Videćete mnoge istorijske građevine i zanimljive spomenike, a Marienplatz je prilično impresivan. Takođe, usput je dosta zanimljivih pivnica 

Kad smo već kod piva. Bavarska i Minhen su možda i najbolje mesto u svetu, ako ga volite. Uostalom, ne postoji ni jedan ljubitelj piva, koji bar jednom nije poželeo da ode na Oktoberfest. U Minhenu, pored Augustiner pivare ima još nekoliko veoma značajnih pivara. U neposrednoj blizini Augustinera možete degustirati i Hacker Pschorr, po mnogima najbolje pivo na svetu, sa tradicijom od 1417. godine. Nedaleko je i Spaten, pivara koja postoji od 1397. godine. Tu je i Hofbräu, od 1589. i možete ga degustirati veoma blizu Marienplatz-a, a malo dalje su i piva koja su vam verovatno poznata, a ovde ih imate “na izvoru” – Löwenbräu i Paulaner.

Što se tiče “tipične bavarske hrane” ako izuzmemo perece, kifle i taj pekarski deo priče, koji je zaista impresivan, smešno je i porediti to što oni jedu sa onim što mi ovde nazivamo bavarskim pecivom. Ono ostalo – kobasice, čufte, kolenice, treba probati, jer – u Rimu budi Rimljanin, a u Bavarskoj – Bavarac, ali generalno, bićete razočarani gotovo izvesno.

Pored piva, hrane, preporuke po centru su i Residenz Museum sa impresivnom kolekcijom predmeta iz istorije Bavarske, neverovatnim enterijerom, galerijom sa portretima svih vladara i sl. Deutsches Museum sadrži neverovatnu kolekciju Nemačke tehnike i tehnoloških inovacija. Tu je i Bayerisches Nationalmuseum (Bavarski nacionalni muzej). Od galerija Alte Pinakothek (galerija starih slika) i Neue Pinakothek (galerija novih slika), posebno su impresivne.

Što se tiče transporta – dnevna Metro karta je 6.60 EUR i podrazumeva neograničen broj vožnji svim vrstama gradskog prevoza (metro, bus, tramvaj) od trenutka kupovine do narednog dana u 6 ujutru. Dvodnevna karta ne postoji, a trodnevna je 16.50 EUR. Pojedinačna karta za jednu zonu (gradsku) je 2.80 EUR, a za kratke vožnje 1.40 EUR.

Preporuka je da instalirate na telefon aplikaciju MVG Fahrinfo, zvaničnu aplikaciju javnog prevoza. Linija ima mnogo, mreža je velika i nije baš uvek jednostavno snaći se. Pomoćiće vam u planiranju ruta (zaista je sjajna), a ako vas ne mrzi da se registrujete, možete je koristiti i za skladištenje informacija o kartama i podsetnik.

3. dan: Olympiapark i BMW Welt & BMW Museum

Hotel smo uzeli u severnom delu grada upravo zbog ovoga… Sve počinje 1966. godine kada je  odlučeno da Olimpijske igre 1972. budu dodeljene Minhenu. (Zapadni) Nemci su odlučili da se zaista pokažu, i zaista su napravili nešto nestvarno – Olympiapark.

U okviru parka nalazi se Olimpijski stadion (onaj na kome je Dejo dao onaj gol Bajernu, onaj na kome je Dave Wottle pobedio na 800m nakon što je 600m bio poslednji, na kome su nastupile stotine muzičara), dvorana u kojoj je reprezentacija SFRJ osvojila zlato u rukometu koji se na igre vratio nakon 36 godina pauze, bazen u kome je Mark Spitz osvojio 7 zlata uz 7 svetskih rekorda. Tu je i veliko, prelepo jezero, brojni manji objekti, Olimpiaturm – 291m visok toranj sa koga možete videti i do 80 km u krug. Oko samog kompleksa je divni park sa trnažnim dvoranama, terenima, koji se prostiru kilometrima okolo. Tu je i Olimpijsko selo koje je danas deo stambeni kompleks, a deo studenski dom.

Ceo kompleks je nestvarno lep. Pored toga što i danas, 50 godina kasnije, izgleda kao naseobina na nekoj novoj planeti, sve je sjajno održavano i apsolutno prelepo. Ceo kompleks je pokriven krovom od staklenih ploča koji se, zategnut sajlama, preliva sa objekta na objekat.

Šetnja i uživanje u kompleksu su potpuno besplatni, a ima sjajnih sadržaja. U parku gde je i pivnica, nalazi se wall of champions gde možete videti sve Olimpijske šampione u svim sportovima sa ovih igara. Od naših, tu su rukometaši i Mate Parlov  Inale, tura po stadionu, uz pristup izložbi i projekciji dokumentarca o igrama je 3.50 EUR po čoveku, a pristup platformi na tornju je 7 EUR. Iskustvo je #neprocenjivo.

Ove igre ostale su upamćene i po terorističkom napadu palestinske grupe Crni Septembar u kojoj je život izgubilo 11 izraelskih sportista, i na samom ulazu se nalazi spomen ploča.

Na svega nekoliko stotina metara nalazi se BMW Welt – impozantna građevina u kojoj možete videti apsolutno sve iz aktuelne ponude BMW-a i njihovih drugih brendova – MINI, Rolls-Royce. Ulaz je besplatan, a pred vama će se naći na nekoliko nivoa apsolutno svi oni automobili i motorcikli koje sanjate. Tu je i velika prodavnica suvenira, ali imajte u vidu da, iako su zaista sjajni, takođe su prilično skupi.

Sve je inače deo kompleksa u kome se nalaze i BMW Museum, ali i sedište kompanije, kao i jedna od fabrika. E, baš taj muzej, posebno je impresivan. Ulazite u zgradu koja na prvi pogled deluje veoma malo, ali ne brinite, gotovo sve što će vas ostaviti bez daha nalazi se ispod zemlje. Mali deo kolekcije je dostupan svima, a ostalo ćete videti ako kupite ulaznicu koja je 10 EUR. Najbolje potrošen novac u životu – bez daljnjeg.

Kroz futuristički višespratni objekat povezan mostovima, sa staklenim zidovima na kojima su stalne projekcije, videćete apsolutno sve iz istorije BMW-a. Motorcikle, aviomotore i motore za plovila, i sva ona vozila koja smo toliko voleli i dan danas volimo. Sportski deo izložbe, posebno je impresivan. Videćete stakleni zid visine deset metara a širine sigurno dvadeset sa više od 50 motorcikala unutra. Tu je i soba posvećena “trojci” u kojoj jedan uz drugog stoje svih desetak iteracija ovog modela. Tu su mnogi koncept modeli, soba za projekcije gde svako može naći sjajne dokumentarce. Hiljade kvadrata, stotine eksponata, i na kraju puta zaista neverovatnu izložbu koja se menja sezonski. Odvojite barem 3 sata, a može vam se desiti da nikada ne poželite da odete.

Pokušao sam da vam dočaram neverovatnih 72h koje sam proveo u Minhenu.
U tekstu ćete pronaći neke slike, a na mom Instagram profilu još po nešto.
Koliko god bile lepe ili impresivne, ne mogu da prikažu ni mali deo iskustva koje smo doživeli.

Evo i tri panorame koje sam uslikao, verujem da će vam se svideti.

Hvala Mastercard, ovo je zaista bilo #neprocenjivo!

Postoje neke stvari koje želiš od malih nogu. Dečački snovi. Često kažem da su veoma važni. Oni su jedan važan deo onoga što postanemo kad “odrastemo”. Ima raznih dečaka i raznih snova. I devojčice imaju svoje, ali kako ja nikada nisam bio devojčica, ne mogu to da komentarišem. Zapravo, ja ću vam, veoma kratko, ispričati neke moje i kako sam ih ostvario. Ispričaću vam to pre svega zato što želim da vam pokažem da to ne mora nužno biti skupo i komplikovano.

Ja se ložim na sport. Mnogo. Nekada sam se ložio na bavljenje, danas se ložim na gledanje. Nekada kao navijač, a s godinama sve češće kao poštovalac predivne igre i vrhunskih veština. Kada se na nešto ložim, ja to nešto upoznam veoma dobro. To je neophodno da bi zaista razumeo to što gledam, a i da bih mogao da diskutujem o tome sa drugima.

U poslu kojim se bavim (a to je marketing i web development) najčešće, kao i svi, radim projekte do kojih mi nije preterano stalo. Ja sam profesionalac i svaki od njih će biti urađen kvalitetno, na vreme, u okviru budžeta i svih dogovora, ali prosto, nije kao da se budim sa osmehom kad se setim šta me čeka. Ponekad pak, imam sreću i privilegiju (a malo i zaslužim, nije da nije), da radim na stvarima koje me zaista lože. Te prilike dobijam zato što se zaista trudim da budem najbolji mogući u svom poslu, ali i zato što kolege sa kojima radim znaju koliko volim sport. I znaju da će, pored toga što će sve biti urađeno profesionalno, od mene lično, u takvom projektu dobiti “srce na terenu”. Neka to bude prva poruka koju želim da vam pošaljem – ukoliko nešto zaista volite i želite, pokažite to ljudima oko vas. Nije potrebno da ih opterećujete time, ali je poželjno da to znaju.

Inače, ti “dečački snovi” ne moraju uopšte da budu samo nešto iz detinjstva. To su sve one stvari koje želite “za svoju dušu”. Sećate se sigurno, to su sve one predivne stvari koje ne možete da stignete da uradite jer su se neke “odrasle” dosadne stvari isprečile. Svake godine ispunim nekoliko, i još neke nove dodam na spisak.

Koji su to moji dečački snovi?

Na naslovnoj fotki nalazim se u tunelu koji vodi na teren stadiona Crvene Zvezde. Iznad njega su tribine na kojima sam bio mnogo puta u prethodnih 20 godina, istina u poslednje vreme retko. Od kad sam bio klinac volim Zvezdu. Temeljno prilično. Pored Zvezde, zbog jednog debelog ćelavog francuza volim i Manchester United. Volim tenis, košarku, odbojku, fudbal, atletiku, streljaštvo, skijanje, rukomet, vaterpolo, snooker, MotoGP, formulu 1… i ima toga još. Znam, znam, ne deluje to baš normalno, ali ja nisam ni rekao da sam normalan  Pobrojaću vam sada neke momente koji su mi značili prethodnih godina:

Bio sam u Londonu na Olimpijskim igrama. Bilo je nestvarno, iako je mnogo toga ostalo što nisam video. Želeo sam u Rio, nisam uspeo, ali znam da ću doživeti još makar jedne Olimpijske igre uživo. Imao sam sreću, onu o kojoj sam pričao malopre, pročitajte u tekstu.

Bio sam u Mančesteru, gledao moj United, mog Nemanju sa kapitenskom trakom, kako pobeđuje. Sedeo sam na njegovom mestu u svlačionici, pomirisao englesku travu sa terena, sedeo na klupi za rezervne igrače. Ekskurzija me je koštala 350 EUR, a verovatno se moglo još uštedeti. Imao sam lokalnog vodiča i to je bilo sjajno, žao mi je samo što nisam imao uz sebe nekog od prijatelja odavde. Ali siguran sam da će biti prilike.

Bio sam na MotoGP u Barseloni na stazi Catalunya. Upoznao sam najlepši grad na svetu u društvu dragih ljudi. Prošetao stazom, video sva božanstva ovog sporta, upoznao mnoge neverovatne ljude i proveo nezaboravnih nedelju dana. I da ne zaboravim, bio sam sa Srđanom, osobom zbog koje sam ovo zavoleo, a tamo je bila i Jelena, osoba uz koju je lakše istrpeti Srđana. Nestvarno. A trošak je bio oko 400 EUR za 7 dana. Doduše, bili smo akreditovani, ali Dorna ume da ceni ljude koji vole njihov sport, i ako isplanirate na vreme, možete i vi biti.

Bio sam na Roland Garros-u, zahvaljujući upravo ovom blogu i ovom postu. Nažalost nisam gledao Novaka kako osvaja titulu, to je bilo naredne godine, ali sam proveo nekoliko divnih dana u Parizu sa Nikolom, a bolje društvo za dobar tenis je teško naći. Osim muškog polufinala, gledali smo program na ostalim terenima, uživajući posebno u veteranima koji prave najbolji šou.

Bio sam i u Bratislavi na meču između Slovačke i Srbije 2011. i pamtim to kao jedan od najlepših događaja u mom životu. U odlučujućem dublu, Jelena i Aleksandra Krunić su gubile 1:0 u setovima, 5:1 i 30:0, da bi onda mali zvrk ubacio u petu i preokrenuo meč. Jelena je taj dan bila više od šest sati na terenu. Nas nekoliko desetina Srba bilo je glasnije od četiri hiljade Slovaka. Izgrlili smo ih i izljubili na kraju. I dalje imam negde potpisanu zastavu. Ta ekskurzija je koštala oko 200 EUR.

Išao sam u Osjek da gledam Evropsko prvenstvo u streljaštvu, a godinama gledam Trofej Beograda sredinom decembra. Gledao sam Evropsko i Svetsko rukometno prvenstvo u Areni. Dobar deo Univerijade. Gledao sam sve Dejvis kupove do pre godinu dve, uključujući i sve mečeve one godine kada smo uzeli Salataru. Gledao sam i Serbia open. I kada nije bilo Noleta. Gledao sam neke druge ljude i tenis koji toliko volim… Nalbandijan, Gonzales, Per, Izner, Vavrinka, Lopez, Gulbis, Monako… Iz određenih razloga nisam mogao da gledam Evropsko u vaterpolu, ali gledao sam te momke nekoliko puta pre toga. Gledaću i atletiku za mesec dana, za par meseci planiram i kajakaše na Adi da gledam na Svetskom kupu i Evropskom prvenstvu.

Nego, da se vratim putovanjima… Da upotpunim fantastičnu 2015. godinu išao sam na Evropsko prvenstvo u košarci u Lille, i proveo nezaboravnih 7 dana sa Đoletom. Kakve sendviče pravi taj čovek! Gledali smo pobedu u 1/4 finalu i poraze u polufinalu i za treće mesto. Bolelo je, ali i to je sastavni deo sporta. Deset godina ranije kada mi je prvenstvo bilo na 100m od kuće, gledao sam iz prvih redova finale između Grčke i Nemačke. To je bolelo još više. Trošak? Oko 400 EUR.

Pre nekoliko meseci, sa grupom prijatelja sa kojima idem na košarkaške utakmice Zvezde, išao sam u Bamberg (i Minhen). Marko je neuspeh da uđemo na utakmicu ovekovečio tekstom na Vice-u. I istina, bilo nam je žao i teško. Ali Zvezda je pobedila u poslednjim sekundama, a mi smo dobili priliku da to proslavimo sa trenerom i igračima ispred svlačionice. Trošak? 200 EUR po čoveku, sa solidno popijenog piva i tradicionalne bavarske klope.

Kad smo već kod Vice-a, treba reći i to da sam zahvaljujući Milošu i Daniju imao priliku da budem deo intervjua sa Gudurićem sa kojim smo ostali drugari (mark my words, dobri momak Marko će biti veliki!), zatim sa Teodosićem, Džiletom, Pantelom i kumom mu Dekijem. O svakom od njih se pričalo nedeljama, prevođeni su i citirani beskonačno. Nisu oni moja zasluga. To pripada Milošu i Daniju. Ja sam samo bio tu da fotnem, da pomognem možda nekim pitanjem, ali pre svega da sa najboljeg mesta doživim nešto fantastično. Nešto za sva vremena, a nije koštalo ništa.

Idemo i u Milano, da gledamo Armani – Zvezda, a i ova kalkukacija izgleda da će izaći oko 200 EUR po osobi, samo ovaj put letimo, za Minhen smo vozili kombi…

Bilo je i drugih stvari.. koncerata, muzeja, gradova. Bio sam u NASA u Hjustonu, dva puta gledao Rocketse u Toyota centru (2009 i 2016), obišao Njujork, video Luksemburg, bio u piceriji Valentina Rossija u Tavulji, vozio BMW M5 i M3, kao i celu Mercedes AMG garnituru na stazi…

I biće toga još… možda ne sve sa spiska, ali videćemo…

1. Wimbledon. Ne postoji ništa veće i svetije, za neko ko voli tenis, od te trave
2. Masters u Rimu, jer Foro Italico mora da se upozna
3. Tokio 2020. Zar su potrebne reči?
4. FIFA World Cup… nekad
5. MotoGP Mugello, Mizano, Valencia
6. IAAF Diamond League miting na Olimpijskom stadionu u Rimu, Stokholmu ili Londonu
7. Svetsko prvenstvo u plivanju u velikim bazenima
8. Svetski šampionat u snookeru u Crucible Theatre
9. Bayern Munchen na Allianz Areni
10. Gradski derbi u Milanu
11. ISSF World Cup u Minhenu
12. Svetsko prvenstvo u gimnastici
13. Evropsko prvenstvo u odbojci za žene
14. Evropsko prvenstvo u odbojci za muškarce
15. Formula 1 Monza, Spa, Silverstone
16. …

Koji je vaš “dečački san” i šta ćete uraditi po tom pitanju?

Ovi današnji mladi, pa to je strašno. U moje vreme, to zaista nije bilo tako. Znao se, brate, neki red. Znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. Uvek je bilo i ovakvih i onakvih, ali ovi danas… Ako oni treba jednog dana da donose odluke i predvode nas, bojim se da je sve izgubljeno…

Ne vidim nadu za budućnost čovečanstva ako ona zavisi od današnjih mladih. Moderna omladina je bezobzirna preko svih granica. Kada sam ja bio mlad, učeni smo da poštujemo starije, a današnja mladež je potpuna suprotnost toga – ni malo ne poštuje starije.

Hesiod, 700 p.n.e.

Mladi danas vole samo luksuz. Oni imaju loše manire, preziru autoritet i ne poštuju starije. Oni gluvare po ceo dan. Raspravljaju se sa roditeljima, upadaju drugima u reč, terorišu svoje učitelje.

Sokrat, 380 p.n.e.

Svet prolazi kroz teška vremena. Mladi danas misle samo na sebe. Oni govore kao da sve znaju, i ono što je za nas mudrost, za njih je glupost i ludost.

Petar Pustinjak, 1274 n.e.

Maloletnička delikvencija raste alarmantno i izjeda srce Amerike.

Američko pravosuđe, 1946 n.e.

p.s. Znam da ne pišem toliko redovno, ali ako vam to stvarno nedostaje, pratite Magazin na MojaFirma.rs. Možda je sramotna samopromocija, ali zaista se veoma trudimo svi mi, da taj segment sajta ima deo duše kao ovaj blog 🙂