Šta je to doneo PayPal?

Doneo je (za sada) mogućnost da šaljemo novac drugim korisnicima PayPal-a u inostranstvu i da plaćamo putem Interneta proizvode i usluge na sajtovima gde PayPal postoji kao opcija plaćanja. Dodatne opcije koje imaju i obični korisnici u svetu kao što su “request money” i “merchant services” nisu dostupni, ali izgleda da je ovo uobičajena praksa kompanije kada uvodi nova tržišta u sistem.

Mada se u međuvremenu drastično smanjio broj online prodavnica koje primaju isključivo PayPal, mnogo puta smo bili uskraćeni za kupovinu nekih sitnica sa sajtovima koje prosto nemaju mogućnost da instaliraju velike procesore plaćanja već su imali samo PayPal kao opciju. To je prouzrokovalo često veliko nezadovoljstvo ljudi iz Srbije.

Od stvari koje sam ja kupio preko Interneta, za stručne knjige sa nekoliko online knjižara (Amazon, TheBookDepository) obična kartica je uvek radila, moja draga je više puta naručivala kozmetiku na isti način, ali na primer WordPress tema za ovaj blog je kupljena preko PayPal naloga koji je imao prijatelj i nije bilo ni jednog drugog načina. Ovakve situacije se sada potpuno izbegavaju.

Ono što do sada nije moglo – da se koristi eBay, izgleda da je sada moguće. Nisam proverio.

O čemu treba voditi računa prilikom otvaranja i verifikacije PayPal naloga?

Prvo uzimam za početno stanje da već imate karticu kojom je moguća kupovina putem Interneta. Potrebno je da na njoj imate sredstava prilikom prijave na sistem. Sve ostalo je veoma slično plaćanju na Internetu u bilo kojoj prodavnici, odnosno kreiranju bilo kog naloga na nekom online servisu. Drugo – vaš nalog nije verifikovan prilikom prijave – limitirani ste na trošenje 500€ dok ne verifikujete nalog. Verifikacija je jednostavna – kada je započnete PayPal povlači sa vaše kartice 1,50€ (koje će vam kasnije refundirati) i šalje vam račun koji u sebi sadrži kod u formatu PP*XXXXCODE gde je umesto XXXX četvorocifreni kod koji treba uneti prilikom verifikacije. Po obavljenoj verifikaciji, limit od 500€ prestaje da važi i možete koristiti svoj PayPal nalog neograničeno.

Ostala pitanja:

• Da li radi za sve kartice?

Deluje da da, ja sam probao sa Raiffeisen Visa Virton karticom i za sada imam potvrđenu informaciju da radi sa Visa karticom Banka Intese i Komercijalne banke. Verovatno će raditi sa svim karticama sa kojima ste do sada mogli da kupujete na netu.

• Da li je moguće primati novac?

Ne, za sada nije moguće. Testirano na više načina. Hvala Jeleni Milošević koja je pokušala iz Holandije da mi pošalje 1€ da testiramo opciju. Poruka koja se pojavljuje, u slobodnom prevodu je: “Momentalno srpski PayPal nalozi mogu  samo da šalju plaćanja. Ovaj primalac ne može da primi novac… Možda zato što je privatan račun, a ne račun firme”

• Da li je moguće otvoriti poslovni “biznis” merchant account

Opcija postoji ali izgleda da je stranica samo placeholder (informacija by @valex), ja nisam uspeo da povežem biznis karticu i da napravim drugi, biznis nalog, ali do sada nisam ni koristio tu karticu za Internet plaćanje

• A da li stvarno radi taj obični nalog, da li si probao?

Da, upravo sam obavio jednu kupovinu.

• Kaže mi da su registracije iz Srbije obustavljene, šta da radim?

Verovatno će se dešavati zbog velike navale, budite strpljivi…

 Pročitajte ostale postove na temu dolaska PayPal-a u Srbiju:

• Ivan Minić FTW - PayPal od noćas dostupan u Srbiji
• Snajper Blog – Stigao PayPal u Srbiju

Šta reći o konferenciji o kojoj je skoro sve rečeno?

Šta reći o konferenciji o kojoj su pored online medija, što je do sada bio standard, mnogo više nego ikada do sada rekli i tradicionalni mediji?

Malo “behind the scenes” podataka:

Blogomanija je kao koncept nastala odmah posle Tvitomanije, pre više od godinu dana. Prva ideja je bila da bude na proleće, ali proleće je donelo previše negativne energije, jer se predizborna kampanja zahuktala, pa bi se bilo kakva informacija o Blogomaniji nepotrebno zaturila dnevno-političkim temama. Tako je Blogomanija odložena “do daljnjeg”, jer je jedna od sublimalnih namena Blogomanije i širenje pozitivne energije. Tako smo dočekali i jesen, osnovni koncept je i dalje bio tu, ali samo na papiru.

Nekako se nadam da će #blogomanija da pokrene talas optimizma koji nam nedostaje. Nije teško.

— Zoran Torbica (@torbica) December 12, 2012

Zašto je Blogomanija toliko uspešna?

Jesen je za internet zajednicu uvek obeležena biZbuZZ konferencijom koja se tradicionalno održavala u Nišu, obično u novembru. Ove godine biZbuZZ je izostao iz objektivnih razloga, a nije bilo ni tradicionalnog BlogOpen-a. Tako je većina ljudi iz internet zajednice ostala uskraćena za druženje i razmenu informacija.

Recept za uspeh?

• Spojiš Zorana Torbicu sa svojim prirodnim talentom za stvaranje “buzz”-a i štimunga,
• sa Ivanom Minićem koji na sebe preuzme organizaciju sa svojim poznavanjem internet scene, aktuelnih tema i svim svojim kontaktima,
• potpomogneš ih Vladimirom Aleksićem, Vitomirom Ognjanovićem, Minom Smiljanić i Srđanom Radićem,
• na sve to dodaš  Đoleta Jovanovića, koji na sebe preuzme sponzore i #kafanizaciju uz pomoć Ivana Zeljkovića,
• Slobodan Vučković pruži logističku podršku oko organizacije
• Na to sve dodaš Strahinju Todorovića, zajedno sa Krstom Arsenijevićem,  Brankom Đurkovićem, Slobodanom Stojanovićem, Ivonom Karajlović, Ivanom Drecun, Bojanom Lečić, Ljubicom Hajdin, Tisom Milić, Ivanom Đujić, Zoranom Radivojević* i mnogim drugima, obezbediš sponzore i fenomenalnu lokaciju…

Dobro mešaš par nedelja, da ne izgore i da se međusobno ne pobiju… I eto uspešne konferencije.

*htedoh linkovati organizatore na sajtu Blogomanije, ali realno, svi zaslužuju da budu pomenuti po imenu i ovde

Značaj Blogomanije za one koji još ne pišu

Iskreno se nadam da je Blogomanija pokrenula mnoge da počnu da pišu blog. Možda ne sa velikim temama, odabranom nišom, definisanom strategijom i slično, već ono, da uzmu i pišu. Danas, krajem 2012. godine WordPress zauzima 55% tržišta sajtova baziranih na CMS sistemima. Da je to veliki broj, vidi se upoređenjem sa “odmah sledećima” – Džumlom (Joomla) koja ima 8,8% i Drupalom sa 7,1%.

Šta ovo tačno znači? To znači da bilo koji posao koji budete radili, a koji će imati svoju stranicu na Internetu, imate 50% šanse da će njegov sajt biti na WordPress-u. Danas u oglasima za posao vidite obično “Office i korišćenje Interneta”, bliži se dan kada će osnovnoj informatičkoj pismenosti biti dodat i rad u WordPress-u. Zato nema izgovora da bilo ko, ko ne piše blog, a želi da se bavi bilo kojim oblikom biznisa povezanog sa novim medijima ne počne da piše, odmah i danas.

Značaj Blogomanije za one koji već pišu

U godini koja je ostala bez biZbuZZ-a i BlogOpen-a, prosto nam je trebalo mesto i vreme za druženje. Takozvano “oživljavanje avatara” je nešto što svi volimo, da se sretnemo uživo sa ljudima sa kojima dnevno komuniciramo i da upoznamo neke koje još uvek ne pratimo. Konferencije su uvek bile mesto za razmenu iskustava i stvaranje novih prijateljstava. Ovo se dodatno mutiplikuje brojem ljudi, izolovanošću mesta i kvalitetom programa. A Blogomanija nije manjkala ni u jednom od pomenutih.

Različite teme nose različita iskustva, međutim ona su često primenjiva i na oblasti u kojima nisu primenjena pre toga. To je prava prednost Blogomanije. Čuti iskustva iz regiona, čuti iskustva velikih blog zajednica kao što su kulinarski i modni blogovi, čuti predavanja i prisustvovati radionicama profesionalaca u ovim oblastima, a povrh svega toga moći da se opustiš u opuštenoj atmosferi večernjih zabava uz mogućnost da upoznaš ljude “iznutra” da ih spoznaš kakvi su zapravo (a nema boljeg mesta od kafane i “after-hour”-a, e to je prava stvar.

Značaj Blogomanije za mene

Prvo rešio sam da češće pišem, da ne budem više pominjan u kategoriji “oni koji dobro pišu, ali nedovoljno redovno da bi bili pomenuti“.

Lično mnogo volim konferencije, još više volim kada mogu svojim radom da pomognem neku od njih. Za ovu sam dao sve od sebe a pojedini problemi su bili poprilično izazovni:

• Kako da napravimo scenografiju od 6x2m koja će istovremeno dobro da izgleda i da zakloni svetlo?
• Kako da transportujemo sve to do Stare planine
• Kako da eksportujem fajl od 6m sa kompjutera kada programi dozvoljavaju fajlove od ~5,5m
• Kako da pripremimo sve da bude bez greške, jer kad odemo na planinu to je to, nema ispravki….

Na kraju se svelo na to da su Ivan i Vita odradili lavovski posao na tom polju, a da je moj posao bio samo da dobro pripremim sve fajlove, i svi ti problemi, svo nespavanje, i mnogi, mnogi drugu izazovi, sve to prođe i padne u vodu kada čuješ prezadovoljne utiske posetilaca, a tebi kroz glavu prolazi ona Molierova: “Što je veća prepreka, to je veća slava kada je savladaš” i onda još na sve to dobiješ priznanje, e to je prava stvar:

Samo da konstatujem da je @ivancosic odradio jedan junacki posao, i da je zivot mnogo tezi kada nemas @ognjanovic na svojoj strani. #Hvala

— Ivan Minic (@burek) December 3, 2012

Posebno želim da se zahvalim svojim gošćama na panelu o kulinarskim blogovima; Dragani Pušici, Mariji Petrović i Tadeji Bjažević, koje su mi pomogle da fenomenalno pripremimo panel i obradimo sve relevantne teme (eh da smo imali sat i po, gde bi nam bio kraj). Takođe hvala svim posetiocima mojih radionica u nedelju i na svim komentarima koje sam dobio tom prilikom.

Priprema panela o kulinarskim blogovima Fotografija: mamajacooks

Da li je Blogomanija mogla biti još bolja?

Verovatno,

Uz bolje vremenske uslove, većina učesnika bi bila u mogućnosti da dođe, i program bi bio potpun, a organizatori programa bi imali mnogo manje stresa.

Uz malo veću posećenost predavanja/posvećenost publike (mene i dalje oduševljava publika na Proactive konferenciji).

Blogomanija je i pored toga postavila neke nove standarde za organizaciju konferencija, i šteta bi bilo da je sve “iz prve” bilo fenomenalno, ovako imamo taman onoliko koliko je potrebno da je stalno unapređujemo i pravimo sve bolje i bolje konferencije.

Vidimo se na nekoj sledećoj konferenciji

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Prilog o Blogomaniji u OKO magazinu uradila je Irina Ivić:

Rezime Blogomanije – LiveETV

U tom univerzumu postoji samo jedna pumpa gde sipate gorivo. Imate pravo na jedan rezervoar. Ako želite da sipate drugi to je duplo skuplje.

Imate i pekaru gde možete kupiti samo jedan hleb dnevno po normalnoj ceni. Drugi je skuplji, treći još skuplji od drugog. U mesari isto tako, porcija vam je 200 gr, ako želite kilogram ne možete po istoj ceni kupiti sve odjednom već morate dolaziti svaki dan po svoju porciju…

Ali to je samo deo te, sada zamišljene, paralelne stvarnosti… Deluje baš jako čudno, zar ne? Teško da bi tako nešto funkcionisalo u našem svetu? Vratimo se u našu pravu stvarnost…

Mi živimo u vremenu kada se svi koji se bave biznisom bore za svog potrošača, više nego ikada. Svi smišljaju bolje i autentičnije načine da zarade, kroz odnos sa svojim potrošačima i/ili klijentima. Dobar i veran kupac je zlata vredan. Zato se moderni marketing okreće baš vernim kupcima, jer su oni ti koji će vam svojom preporukom dovesti buduće, a svojom potrošnjom povećati vašu prodaju.

Tako ćete ako puno kupite od jednog prodavca na pijaci, gotovo sigurno dobiti još malo pride, “preko mere”. Ako ste stalni u nekom restoranu dobićete bolju uslugu. Ako ste redovni u komšijskoj pekari, šarmantna pekarka će vam uvek preporučiti ono što je sveže i izabrati baš ono što je posebno dobro. U velikim marketima često možete nakon velikih kupovina ostvariti dodatne popuste na određenu robu, mnoge kompanije razvijaju posebne vrste “loyalty” programa i slično.

Svi žele da vam prodaju više. Svi žele da naprave još više profita, jer ako vi više kupujete i trošite oni više zarađuju, zar ne?

Onda ipak u ovoj našoj stvarnosti imamo kompaniju koja se zove:

Elektroprivreda Srbije

Koja je cenovna politika Elektroprivrede Srbije? Imaš svojih 350KW/h mesečno po jednoj ceni, a ako trošiš više, onda se menja cena – prvo za 50%, a posle toga – 300%.  Što je najgore, ovo je propisano zakonom. Ne znam tačno kada je počelo ovo ludilo, ali poslednja promena ovog zakona bila je krajem 2006. godine, od strane Saveta agencije za energetiku Republike Srbije. Pretplata na brojilo zavisi od kvadrature stana, dok granica takozvanih zona (zelena, plava i crvena) nije različita prema kvadraturi stana/kuće već je ista za sve.

Da kažemo sve ovo surovim jezikom istine: Kompanija Elektroprivreda Srbije KAŽNJAVA SVOJE NAJVEĆE KUPCE time što im svoj “proizvod” naplaćuje 50% do 300% skuplje od onih koji malo troše.

Da li možete ovo da zamislite u bilo kom drugom biznisu?

Ono što me najviše čudi jeste da niko o ovome ne priča.

Standardni odgovori – monopol, štednja i slično. Da li postoji, opet pitam, kompanija koja ima veću potražnju od onoga što proizvodi, a da neće da uloži u to da više prodaje?

Gde god krenete po Evropi videćete vetrenjače, solarne panele, vodenice. Što se ne ulaže ozbiljno u proizvodnju dodatnih količina struje kada je toliko tražena? Čemu restrikcije i insistiranje na smanjenoj potrošnji? Južno od Dunava na svakom koraku imamo planinske potoke koji mogu da generišu popriličnu količinu struje. Ja sam iz Vršca, dobro znam da bi Vojvodina mogla da generiše ogromne količine struje koristeći vetar i vetrenjače.

Već neko vreme se pitam – zašto niko ne priča ništa o ovome? Dokle će “relikti prošlosti” trajati kod nas? Kada će neko normalan shvatiti da neke stare stvari treba da se menjaju? Kako je to EPS postao zaštićen ko beli medved, kad je to “javno preduzeće” koje treba da bude “na usluzi građanima”? U nekim državama je već i bežični Internet postao “ljudsko pravo”, a nama ni struja nije zagarantovana… Verovatno ovaj tekst neće mnogo pomoći, ali par puta sam već u životu bio magarac koji je sam sebi postavio pitanje “ko će ako neću ja?” pa rekoh da javno napišem o tome kako je biti verni kupac jedne velike kompanije.

Pripreme

Napravili smo plan da nam porodica pomogne koliko su u mogućnosti za učešće, da podignemo subvencionisani kredit i da kupimo stan u novogradnji (uslov za subvencionisani + možemo da povratimo PDV zbog kupovine novog stana). Izbor je u tom trenutku očekivano pao na Naselje Stepa Stepanović, koje je tada počelo da se gradi pod parolom “jeftini stanovi za mlade“. Stanovi su možda jefitini ukoliko dođeš, kupiš stan i useliš se, ali za kupce stana preko kredita, koji treba da plate stan u izgradnji po punoj ceni, da godinu dana plaćaju rate kredita (najčešće kao u našem slučaju paralelno sa kirijom za stan u kojem živiš), to i nije bilo baš tako jeftino. Ipak, na papiru je delovalo kao jedina dobra ponuda u datom trenutku, ali je za tu odluku bilo neophodno dosta hrabrosti. Kada smo odabrali stan i otišli da ga vidimo, tada je bila iznad njega samo ploča i započet stan iznad, a mi smo odabrali stan na prvom spratu. Mislim da je to dovoljno objašnjenje koliko je zgrada bila izgrađena u tom trenutku.

Podizanje kredita

Kako je bilo potrebno da pronađemo banku koja će nam dati kredit, ovo je zahtevalo posebne pripreme. Godina je odmicala, a bilo je određeno samo 250 subvencionisanih kredita za ovo naselje. Drugi deo priče je da smo mogli da podignemo kredit samo u jednoj od banaka koje su investitori u naselju, tačnije u grupi zgrada za koje smo zainteresovani. Tako smo dobili spisak od šest banaka. Od toga su dve odmah ispale, jer “još uvek nisu pripremili proceduru za to naselje” često nam postavljajući pitanje “a što toliko žurite?“. Drugi test je bio elektronski: Postavili smo okvirnu računicu koliko nam para treba i hteli smo da vidimo ko će od banaka moći da odgovori mailom. Ovde je otpala još jedna banka, jer su nam odgovorili da ovakve stvari ne odgovaraju mailom, već da možemo doći u poslovnicu. Od tri koje su nam odgovorile, nismo imali kako da ih poredimo, jer nismo znali taj sitan detalj subvencionisanih kredita – da su finansijski uslovi isti. Tako smo od 3 banke dobili ponude koje su se u iznosu rate razlikovale u svega par eura na mesečnom nivou.

Kako je jedna od te tri skoro tražila, karikiram “uzorak DNK, životno osiguranje i sistematske preglede kod njihovih doktora” i od njih smo odustali i ostale su nam dve. Interesantno – domaće banke. Jedna od njih je bila AIK-Banka. Setio sam se da su krajem 2011. godine baš tokom biZbuZZ konferencije lansirali internet kampanju povodom štednje i kontaktirao sam ljude koji su vodili njihove naloge na društvenim mrežama. Stupio sam u kontakt sa njima sa jednostavnim zahtevom – “nemam pojma oko kredita, treba mi osoba koju ću moći sve da pitam što me interesuje“. Dobio sam ime osobe koja će voditi moj kredit, i otišao sam da se dogovorim. Odmah smo se dogovorili, nije me bio blam da pitam bilo šta što me je interesovalo, a pomenuta gospođa se oduševila kada sam sve što treba da se uradi želeo da napravim u vidu task liste (kao quest u igrici, kada ideš i rešavaš jedno po jedno).

Na prvo pominjanje AIK Banke nisam imao nikakve asocijacije. Nisu mi bili mnogo poznati, nije bila u pitanju neka strana, fensi banka, nisam znao šta da mislim. Međutim, u međuvremenu, dok sam čekao određene procedure da se završe, razgovarajući sa prijateljima i rodbinom koji su stariji, ozbiljni u svojim poslovima, svi su me uverili da je AIK Banka zapravo ozbiljna domaća banka, ali da je tek od pre par godina počela da radi sa fizičkim licima, da je dosta, dosta dugo jedna od veoma ozbiljnih banaka u poslovnom svetu. To mi je ulilo dodatno poverenje. Konačno daljim istraživanjem shvatio sam da je AIK Banka posebna i za naselje u kojem sam kupovao stan. Da je jedan od najvećih (kreditora) investitora. Valjda se tako kaže, nadam se – u prevodu za ljude kao što sam ja: jedna od banaka koje su investitorima dale novac za izgradnju i za zgrade koje su oni finansirali možemo da budemo sigurni (koliko je to u Srbiji moguće) da će biti završene.

Paralelno sa mojim podizanjem kredita postavili su i mikro sajt AIK Krediti koji je budućim kupcima objašnjavao proceduru podnošenja kredita, po stavkama. Iskreno, to je jedan od najboljih načina da običnim ljudima kao što sam ja objasnite ovako nešto. Nešto svedeniju verziju sam ja već imao u tom trenutku, od moje službenice u banci, ali sam od tog trenutka koristio tu sa sajta i drugima koji su me pitali kako se podiže kredit linkovao direktno. Odabrao sam banku po sistemu: “Mnogo ću se smoriti sa Državom oko svih ostalih procedura, najbolje da imam banku koja će mi pomoći u svemu, nemam vremena još i sa njima da se bakćem“. I stavarno su opravdali moja očekivanja.

Deo iskustava o podizanju subvencionisanih kredita sam ispričao i za KursorTV

Država na drugoj strani

Fenomenalno je koliko zapravo shvatiš kakva je država u kojoj živiš tek kad se upustiš u posao sa njom.

U mojoj glavi:

1) kupujem stan u državnoj stanogradnji

2) izaberem stan

3) podignem kredit, oni završe papire i gotovo, moje je da plaćam rate

U praksi izgleda ovako:

1) biraš stan od (države) Građevinske direkcije Srbije, potpisuješ ugovor, overavaš ga u Sudu (plaćaš overu državi)

2) plaćaš učešće (koje se računa kao kapara) a ako ti (ovi iz države) ne odobre kredit propada ti kapara

3) kredit mora da se osigura kod NKOSK – platiš državi

4) stan mora da bude upisan u katastar (država) i zato se čeka 30ak dana

5) zbog čekanja na katastar, moraš da potpišeš aneks ugovora da prolongiraš plaćanje (opet plaćaš overu aneksa – državi)

6) kada sve prođe, i čekaš da se useliš, onda vraćaš PDV, i to od Poreske uprave (država). Ovde prolaziš u mini verziji gotovo celu proceduru podizanja kredita (toliko papira treba – plus najčešće kada ti treba da dobiješ neke pare uvek se uvodi dodatna procedura FT1P)

7) i kad se konačno dođe do useljenja nemaš predstavu zašto kasni useljenje – ipak dobiješ ključeve 30 dana kasnije, ali se ne buniš (jer ipak to je država)

8) onda dobiješ obaveštenje da je tvoj stan manji ili veći od “projektovanog”. Ako je tvoj stan veći moraš pre dobijanja ključeva da platiš razliku, ako je tvoj stan manji, onda čekaš da te pozovu iz (države) Direkcije da ti oni plate (ovo se isto čeka oko mesec dana)

9) u oba gornja scenarija opet se ide na overu aneksa koju ti plaćaš u Sudu (državi)

Najtužnije u svemu ovome je što je stav Građevinske direkcije Srbije (države) zasnovan na nekom posebnom zen – budizam stilu, koji nikad ranije nisam video u praksi. Oni nisu nadmeni, buntovi, ne možeš da uđeš u svađu sa njima (što ja naročito volim) – oni su sve vreme u fazonu “nema veze, mi vas ne teramo, ako vi nećete ima ko hoće“.

Logične nelogičnosti kupovine stana u Srbiji

Konačno postoje i brojne nelogičnosti koje otežavaju kupovinu stana. Kada ih spomeneš nekome prvo što ti odgovore je “pa logično“. Jeste logično negde drugde, osim kada si ti u situaciji da treba da kupiš stan.

• Ako nemaš stalni posao – nema kredita (niko neće uzeti u obzir to što za 10 godina života u Beogradu si morao od nečega da plaćaš stan, najčešće u visini rate kredita)
• Da bi podigao kredit treba ti ugovor. Ugovor se potpisuje sa 5% kapare. Ako ne uspeš da podigneš kredit, kapara odlazi prodavcu. Treba debelo da budeš siguran da ćeš dobiti kredit da bi stavio 5% vrednosti stana “na kocku”
• Da bi vratili PDV treba da su vam svi članovi domaćinstva prijavljeni na istoj adresi u vreme potpisivanja ugovora. Ako niste bili prijavljeni na istoj adresi (jer recimo neki stanodavac nije hteo da vam to dozvoli) onda morate u Sud da biste uradili izjavu dva svedoka da vi i vaš supružnik živite zajedno (džaba vam venčani list koji ste isto priložili)

U svom stanu…

Na kraju… Ništa od toga nije teško kad sedneš na terasu u svom stanu, i popiješ kafu ili dočekaš goste. Krajem jula, konačno smo dobili ključeve od svog stana. Sređivanje, nabavka nameštaja i tehnike, radovi i sitne prepravke… Sad ništa nije teško, ali trebalo je doći do toga…

Kao i u onoj staroj poslovici “ako ne znaš kuda ideš, ni jedan put te neće dovesti do cilja“, tako i u današnje vreme ne znači nam ništa što imamo toliko ljudi koji žele da rade kada ono što znaju da rade nije upotrebljivo.

Kada se malo prouči popularna ekonomska i geopolitička statistika može se uvideti da je 50% svetske populacije mlađe od 30 godina. Mi danas imamo mnogo mladih koji su završili fakultete i “čekaju posao”. Kada kompanije traže ljude često tih ljudi nema, jer pored onoga što su naučili na fakultetima, obično nemaju nikakvog praktičnog iskustva. Tako dolazimo do činjenice da 10 najtraženijih poslova u 2010. godini nisu ni postojali 2004. godine. Ovde čak nije problem samo sa našom zemljom. Danas se školuju deca za poslove koji još uvek ne postoje, koje će raditi uz pomoć tehnologije koja nije još uvek izmišljena, kako bi rešili probleme za koje još uvek ne znamo da postoje.

Smatra se da se kompletna količina tehničkih informacija duplira svake dve godine, što znači da za studente tehničkih fakulteta polovina stvari koje nauče tokom studija zastari dok završe fakultet.

Sa druge strane, povremeno viđam pojedince za koje određene kompanije jedva čekaju da završe fakultete kako bi ih zaposlili kod sebe.

Dok sam tokom 2003-2004. radio dizajn za lokalnu Microsoft kancelariju, radili smo i u sklopu akademskog programa dizajn za lokalni Imagine Cup. U pitanju je takmičenje u programiranju za studente fakulteta. Danas mnogi članovi tih studentskih timova rade kako za Microsoft tako i za vodeće development kompanije.

Mnogi studenti koji su okrenuti marketingu i odnosima sa javnošću, koji su aktivni na društvenim mrežama još pre kraja studija su “rezervisani” od strane ozbiljnih kompanija da jednog dana budu u timovima koji se bave marketingom i nastupom kompanije na društvenim mrežama, kompanije ih zapošljavaju čim završe studije.

U čemu je tajna?

Nema tajne. Ovi poslovi nisu poslovi “preko veze”, u pitanju je samo aktivnost i predanost, strast i ljubav prema onome što žele da rade u životu. Ako bismo ipak morali da pobrojimo glavne kvalitete ljudi koji na ovakav način dolaze do posla evo nekoliko:

• Proaktivnost – nemojte čekati da kompanija objavi konkurs za posao, budite poznati i pre toga, budite aktivni i imajte nekoliko projekata kojima možete da se pohvalite
• Strast – volite ono što radite da bi radili ono što volite
• Predstavljanje – vi ste svoj lični brend. Budite u stanju da bilo kad u toku dana možete u par kratkih reči da se predstavite da svima bude jasno ko ste, šta ste, i čime se bavite.
• Predstavljanje Plus – uvek napomenite ono što vas pokreće
• Rezultati – nije bitno šta ste radili u životu, već šta ste postigli (ima razlike)

Živimo u čudnom vremenu. Ko ne prepozna izazove može reći da je jako teško vreme. Zapravo je jako dinamično. Očekivanja su da će oni koji danas idu u školu do svoje 40 godine raditi na 10-15 poslova. Koliko ste do sada poslova obavili, promenili? Računaju se i oni mali, koje ste radili tokom leta, privremeno…

Mladi lideri

Pozitivna strana priče je da su kompanije shvatile da ne mogu lako doći do kvalitetnih ljudi, pa sve više i same rade na pronalaženju takvih. Da li ste vi ti? Da li ste spremni?

Ukoliko tražite posao umesto da čekate da on vas nađe, do 01. oktobra na sajtu mladilideri.rs otvoren je online konkurs za prijem mladih lidera.

Kompanija koja raspisuje konkurs neće biti poznata do 01. oktobra, što mi je bilo dovoljno interesantno da vam preporučim da se prijavite, ovim svojim postom dajem podršku ovakvim akcijama.

QR kod ne služi samo za web adrese

QR kod su razvili 1994. godine Japanci u kompaniji Toyota (zapravo kompanija koja je njihov podizvođač) kako bi pratili automobile na proizvodnoj traci. Nazivaju ga najpopularnijim tipom dvodimenzionalnih bar kodova (i ovo vam verovatno ništa ne znači, ali možete koristiti tu informaciju da zvučite pametnije). Ono što je bitno jeste da je napravljen tako da može da se jako brzo dekodira. Razvojem pametnih telefona sada je svako u mogućnosti da ima “bar kod skener u džepu” ali i o tome ćemo kasnije, bitno je odgovoriti na pitanje “za šta može da služi QR kod?”

Prost odgovor (koji vam isto ne znači mnogo) je: za skladištenje bilo kog tipa tekstualnih podataka. Međutim evo konkretnih primena tih tekstualnih podataka:

URL / web adresa

Ovo je najčešća primena – napravite QR kod sa web adresom i korisnik umesto da kuca adresu u svom pretraživaču, samo skenira vaš bar kod i skener aplikacija mu ponudi da otvori stranicu

Text

Sam QR kod služi za skladištenje tekstualnih podataka, pa mu je ovo osnovna primena koja nema nikakvu praktičnu primenu…

Send mail

Podesite kome se šalje (čak i CC/BCC), šta je Subject, koji je sadržaj poruke elektronske pošte, i korisniku se nakon skeniranja otvara mogućnost da pošalje Email sa tim podacima. Ako imate potrebu da vam se korisnici prijavljuju putem maila na newsletter ili da se na taj način uključuju u neku akciju, nije loša stvar. Možete naići na korisnike koji nemaju podešenu elektronsku poštu na svom telefonu, ako je tako – tada ovo pada u vodu.

Send SMS

Isto kao iznad, samo što podešavate broj telefona na koji ide SMS. Mnogo praktičnije, jer ne zavisite od toga da li je korisnik podesio aplikaciju. Nažalost jako se malo koristi ovaj tip QR koda, a na svakom koraku vidimo razne akcije “pošalji SMS na broj” naročito u domenu humanitarnih akcija.

Geolocation

QR kod ima tu opciju da sačuva geografsku širinu i dužinu, i da posle njegovog skeniranja automatski otvori zadatu tačku u nekoj od maps ili navigacionih aplikacija. Lično ne vidim masovnu upotrebu ovog tipa kodova, ali nije loše znati da postoji, naročito ako organizujete eventove u nekim nedođijama.

Phone number

Opcije koje se pojavljuju skeniranjem ovog bar koda su “Sačuvajte broj telefona” i “pozovite broj”. Dobra stvar ako želite samo to. Idealna ako imate komplikovan broj za pamćenje.

Calendar

Prilikom kreiranja ovog bar koda unosi se datum i vreme početka nekog događaja kao i to isto za završetak događaja. Veoma lepa primena, jer mene lično smara da neke event-e dodajem u kalendar, jer vam jednim klikom dodaje sam događaj u kalendar. Milion puta sam dobio pozivnice ili “save the date” mailove, najčešće ih preletim i onda se setim u poslednjem trenutku. Iskreno preporučujem ovo za pozivnice i najave.

Wi-Fi Network

U poslednje vreme naročito su popularne “skrivene” Wi-Fi mreže. Možete napraviti QR kod sa svim informacijama o vašoj mreži, skrivenoj ili ne, i sve što je potrebno je da korisnici u vašem prostoru skeniraju bar kod i da se priključe na vašu mrežu.

vCard

Možete dodati: ime, prezime, titulu, ime kompanije, fiksni i mobilni telefon, adresu elektronske pošte, web adresu i fizičku adresu i verovatno što šta još… Skeniranjem ovog bar koda možete dodati osobu u imenik, odmah je pozvati ili poslati elektronsku poštu. Ovo omogućava ljudima da u par akcija na mobilnom telefonu sačuvaju vaš kompletan kontakt – i može ih naterati da shvate stvarnu vrednost QR kodova.

Kako da povećamo broj ljudi koji koriste QR kodove?

Kako sam u HTC/Android “taboru” za čitanje koristim “Barcode Scanner“, koji je besplatan i radi sve ovo što sam naveo gore. Skeneri za bar kodove postoje za sve tipove pametnih telefona. Kada je krajem prošle godine Gaga Đermanović pisala o QR kodovima navela je link ka listi aplikacija za čitanje QR kodova na pametnim telefonima. Ukoliko želimo da češće koristimo QR kodove u budućnosti prvo treba da povećamo broj ljudi koji ih koriste, a to možemo samo tako da ljudi stvarno vide neku korist od skeniranja. Jednostavan odlazak na web adresu više nije dovoljan. Tamo treba ili da se nalazi konkretan sadržaj, obavezno optimizovan za mobilne uređaje, ili treba da ih koristimo za nešto drugo što će korisnicima uštedeti vreme.

U svakom drugom slučaju upotrebom QR kodova ”pucamo sebi u nogu”, jer će sve više korisnika smatrati da je upotreba QR kodova besmislena i nepotrebna. Da ne bi imali situaciju iz Mikijeve radionice “čemu ovo služi a uz to i ne radi” trudite se da QR kodove koristite za prave stvari.

• Nemojte koristiti QR kodove za web adrese koje nisu optimizovane ili se očajno vide na mobilnim uređajima
• Nemojte koristiti QR kodove za web adrese na kojima korisnici neće videti razlog zašto su došli na tu stranicu
• Koristite QR kodove uz komplikovane brojeve telefona
• Koristite QR kodove za SMS/E-mail akcije koje zavise od teksta koja je u SMS/E-mail poruci
• Ako imate besplatan Wi-Fi u vašem prostoru, podatke stavite u QR kod
• “Save the date” – Koristite QR kodove za najave događaja i pozivnice
• Koristite ih na vizit kartama, ali i u trenutku kada ih dajete ljudima – objasnite im da su svi podaci sa vizitke na QR kodu i da mogu samo skeniranjem da dodaju vaš kontakt u svoj imenik

U praksi…

Radio sam već nekoliko projekata sa QR kodovima, najnoviji je projekat novih vizit-karti za Centar E8, za njih sam radio 37 različitih QR kodova sa vCard fajlovima, sa novim znakom organizacije u sredini QR koda. QR kod omogućava da oko 30% površine bude zamenjeno sa nečim drugim (čitaj logotipom najčešće) te omogućava još jedan mogući nivo brendinga. QR kodovi mogu da budu u raznim kombinacijama boja (dokle god se zadržava kontrast u odnosu na pozadinu) i u raznim tipovima linija.

Pošto je glupo da javno objavljujem tuđe kontakt podatke, evo kako izgleda QR kod koji sadrži moj vCard:

Takođe već neko vreme se “igram” sa fenomenalnim QR kodovima koje možete napraviti pomoću servisa Visualead. Stupio sam i u kontakt sa ekipom koja stoji iza ovog servisa, jer sam tek istraživanjem šta je njihov servis u mogućnosti da uradi shvatio ogromne mogućnosti spajanja funkcionalnog i vizuelnog. Vizuelno su par godina ispred svih ostalih, osim što nemaju još uvek mogućnost pravljenja Wi-Fi, kalendar i vCard kodova, s tim što su obećali da će vCard funkcionalnost pustiti u rad u roku od mesec dana, jedva čekam. Imaju veliki broj mogućnosti, naročito za razne profile na društvenim mrežama, ako vam je primarni cilj kampanje da privučete ljude na svoje naloge na ovim mrežama, preporučujem. Evo kako izgleda QR kod za moj tvitter nalog urađen pomoću njihovog servisa:

Par pitanja za komentare:

• Kakva su vaša iskustva u korišćenju QR kodova?
• Koje aplikacije koristite za skeniranje?
• Koje aplikacije koristite za pravljenje kodova?

-

Cover image (na naslovnoj strani) je preuzet sa sajta visualead.com hvala im i za mnogo korisnih informacija o QR kodovima

Vratio sam se sa ovogodišnje Proactive konferencije, sigurno jedne od najvećih regionalnih konferencija koje se bave odnosima sa javnošću, komuniciranjem uopšte i svim relevantnim temama u ovoj oblasti. Kako sam možda i previše spamovao preko svog tviter naloga proteklih dana, a u jednom tvitu od 140 karaktera je praktično nemoguće objediniti sve što želim da kažem o ovoj konferenciji i da se zahvalim svima, idemo redom:

Hvala Gago!

“Što si me ubacila u Proaktivnu mašinu”.

Posle kreiranja prezentacije za Draganu Đermanović za webcom Montreal 2011, došli smo zajedno do ideje da bih mogao da pripremim predavanje na temu kako praviti prezentacije, i tada je ona smislila nešto što će se pokazati kao ključno u prethodnoj godini. Predložila je da održim predavanje na prošlogodišnjoj konferenciji Proactive i povezala me sa ljudima koji su pored nje učestvovali u organizaciji. I dan danas osećam beskrajnu zahvalnost na ovom malom gestu za nju a velikom za mene.

Hvala Dragane!

Tako sam upoznao Dragana Močevića, vlasnika agencije Prime, koji sa svojim timom organizuje ovu konferenciju. U kratkom razgovoru na prošloj konferenciji shvatili smo da imamo mnogo šansi za zajedničku saradnju, koja traje evo već više od godinu dana.  Ono što malo ljudi stvarno prepoznaje je to koliko se ovaj čovek trudi da “ispoštuje” organizatore ostalih konferencija u regionu. Tako je pored prisustva na ostalim PR skupovima u regionu bio prisutan i na gotovo svim ostalim konferencijama i drugih tematika, od najvećih kao što su konferencije biZbuZZ i Etrgovine do mnogih drugih.

Pored toga, ono što svi sigurno vide jeste da je Dragan tokom Proactive-a pravi domaćin, 24/7 posvećen gostoprimstvu svojih gostiju, brinući se o svemu da teče u najboljem mogućem redu. Dragane, hvala ti na svemu!

Hvala Prime!

Pored Dragana, ne treba ni zaboraviti ni sve ostale koji mu pomažu u organizaciji. Uvek je u ovakvim slučajevima nezahvalno pominjati pojedinačno sve, jer ipak nekog zaboraviš, ali kapiram da će mi biti oprošteno ako samo pomenem Dobrilu (i čestitam joj rođendan ovom prilikom), Lejlu (uvek spremnu da pomogne i odgovori na bilo koje pitanje učesnika) i Ogija (koji se uvek brine da tehničke stvari ne omanu). Jako mi je drago što sam konačno upoznao i Andreu, koja je bila od velike pomoći do sada u radu sa Prime-om.

Hvala Dren!

Drenislav Žekić, predsednik UO Hrvatske udruge za odnose sa javnošću, čovek koga sam upoznao na prošloj konferenciji, me je već tada počastvovao time što me je preko nekoliko puta pomenuo u svojoj priči, a sa druge strane jako mnogo uticao na mene da shvatim bitnost i prepoznam priče koje mogu inspirisati druge u životu. Svaki trenutak koji sam proveo sa njim na konferenciji je dragocen. Svojim savetima i pogledima na svet jako utiče na mene i moj rad. Tu dolazimo odmah i do sledeće zahvalnosti…

Veliko hvala Peđa!

Peđa Ašanin Gole, iz Slovenačkog društva za odnose sa javnošću, mi je učionio veliku čast idejom da umesto da on i Dren prave svoje prezentacije, ja napravim prezentaciju na osnovu koje ćemo nas trojica ispričati potpuno različite priče. Veliko hvala Peđa. Ideja me je oduševila, ali i stavila na muke, jer je odgovornost bila prevelika. Smatram da je prilika da držim predavanje rame uz rame sa vama dvojicom velika čast, i posebno mi je bilo drago što su reakcije publike bile više nego fantastične.

Hvala starim prijateljima!

DedaBor, Miloš Đajić i Miloš Grujić su ona vrsta prijatelja koji kada “iskopaju iz prošlosti” nešto pozitivno o tebi ti se oduševiš i shvatiš koliko neke stvari mogu da ostave uticaja na tvoje prijatelje i koliko im značiš.

Hvala Nini Borovac i Robertu Čobanu na sada već tradicinalnom noćnom urlanju od smeha, taj mali detalj čini Proactive, za mene lično, savršenim. Konačno, hvala starom dobrom Ka5anu koji ima neku čudnu moć da te raspoloži u deliću sekunde.

Hvala na savetima!

Konačno sam posle dugo vremena imao prilike da upoznam i Miloša Čiriča. Miloše, ovom prilikom želim da ti se zahvalim kako na savršenom predavanju, tako i na brojnim savetima i idejama koje si podelio sa mnom.

Roberta Ličena sam upoznao još prošle godine, a ove sam imao prilike da mi otkrije samo deo načina na koji razmišlja, na čemu sam mu beskrajno zahvalan.

Hvala i Paskalu, key note predavaču ovogodišnje konferencije, kojem sam, kako nije mogao da ostane još dan duže, pretpremijerno predstavio svoje prezentacije, mučeći se da ih uživo prevodim na engleski. Njegove pohvale su mi ulile dodatnu dozu optimizma i samopouzdanja za predavanja uživo.

Hvala Srbi Jovanoviću!

…što se već drugu godinu za redom nesebično pobrinuo da bezbedno stignem na i sa konferencije. Što me svaki put oduševi svojim pogledima na život i što nas je u povratku oduševio posetom Moroviću, jednom od čarobnih lokacija u Srbiji.

Izvinjenje svima…

…koje nisam pomenuo, jako je teško posle samo jednog dana srediti utiske i setiti se svih ljudi koji su učinili da utisak sa #Proactive8 bude spektakularan.

…sa kojima nisam uspeo da duže porazgovaram tokom ove konferencije. U moju odbranu i to da tokom 3 dana nisam izašao van kruga hotela ni malo, jer sam želeo da maksimalno provedem vreme sa svima vama.

A kako je bilo na samoj konferenciji?

Fantastično. Proactive je jedna od četiri konferencije zajedno sa WebFestom, biZbuZZom i Etrgovinom, koje su kod mene u kalendaru zabeležene pod “obavezno prisustvo”. Ništa više od toga neću reći. O tome kako je bilo na samoj konferenciji najbolje je da pogledate u izveštajima:

• DedaBor: I dan, II dan, III dan
• Miloje Sekulić: Uvod, Zaključak
• Miloš Petrović: I dan, II dan
• Hana Kazazović (Cyberbosanka)
• Had
• Intermezzo

FB fotogalerije:

• Proactive
• Plagosus

U Americi još 2009. godine, Skot Monti (inače glavni čovek Forda za društvene medije) pokrenuo je akciju Fiesta Movement (Link 01, Link 02, Link 03), gde je primenio jedinstven koncept. Naime, ideja je bila da o automobilima (konkretno o Fiesti) pišu i podižu YouTube klipove obični “dnevni” vozači. Njegov stav se pokazao kao ispravan, jer je potencijalnim kupcima daleko interesantnije bilo da čuju od nekoga ko je sličan njima utiske tokom vožnje novih automobila, a ne od ljudi koji se profesionalno bave testiranjem i analizom automobila. Ford je ovim dostigao to da je po količini “buzz”-a najpopularniji brend automobila na društvenim medijima. Prošlogodišnja akcija me je posebno obradovala, jer je to bio prvi slučaj da jedna automobilska kompanija pokreće druženje i saradnju sa blogerima u Srbiji. I baš mi je bilo drago da je to upravo Ford koji je poznat po tome.

Kako inače vozim “mali” auto, na prošlogodišnjem druženju sam Fiestu ostavio za kraj, i posle vožnje velikih modela iskreno me je zadivila svojom snagom i okretnošću. Zato sam bio veoma zadovoljan kada su mi javili da mogu uzeti na test od petka do ponedeljka baš Fiestu. Meni ne smeta što u Americi Ford sa Fiestom i celom svojom kampanjom targetira domaćice. Na domaćem tržištu prednosti malog automobila se pokazuju na svakom koraku, od parkiranja u centrima velikih gradova, preko manje potrošnje i konačno male cene zbog klase kojoj pripadaju. Ali, kako sam imao mnogo puta priliku da duže puteve idem udobnim automobilima (što bi rekli tehničari: “sa velikim međuosovinskim rastojanjem”) želeo sam da probam moderan mali auto u uslovima dugačkog puta.

Ford Fiesta na autoputu

Put do Niša nas je zadesio u petak prepodne, pa smo smo imali više nego otvoren i prazan put pred sobom. Ford Fiesta se za mali auto ponaša više nego prijatno na autoputu. Kako je Koridor 10 nesavršen, tako na pojedinim delovima možete osetiti kako se auto snalazi sa nepredviđenim neravninama i rupama, a Marfi se pobrinuo i za testiranje naglih promena brzine, kada dva genijalca sa kamionima požele da zaobiđu jedan drugog sa minimalnom međusobnom razlikom u brzini. Auto je blago neudoban, ali samo nama, osobama sa većim gabaritima posle nekoliko sata vožnje “u cugu”, ali je sa druge strane to savršen signal da se napravi kraća pauza posle koje se sve nastavlja u najboljem redu. Ford Fiesta se jako dobro pokazala u brzinama predviđenim za autoput. Bilo je veoma interesantno voziti je preko 100 km/h. Mada joj treba znatno više u odnosu na jače automobile da dostigne ove brzine, iznanađujuće je koliko se lako prilagođava promenama brzine ukoliko je potrebno.

Ford Fiesta na magistralnom putu

Posle završenog seminara u Nišu krenuli smo put Bora. Kada se sa autoputa odvojite ka Boru i Zaječaru, imate još jednu savršenu priliku za test, a to je uspon na Čestobrodicu (to je ona destinacija koju uvek čujete kao druga treća lokacija zimi gde ne treba da idete). Ovde je naravno Fiesta dala sve od sebe. Okretnost, mali gabariti i dobar manuelni menjač je sve što je potrebno za uživanje u vožnji. Spust sa Čestobrodice u pravcu Zaječara i Bora je bio posebna avantura, naročito ako idete u proleće, u vreme predizbornih aktivnosti. Tako smo imali mogućnost da testiramo kako se snalazi u uslovima naglih kočenja, preglednosti puta, zaobilaženju ali i savladavanju rupa i radova na putu. Konačno smo posle celog puta stigli u Bor.

Ford Fiesta u Boru i kod kuće

Tokom subote Ford Fiesta se odmarala na parkingu hotela Albo u Boru, u kojem se odvijao EastWeekendFest. Nedelju smo iskoristili za obilazak Bora, sa kojeg možete pogledati slike. Nakon boravka, vratili smo se istim putem nazad, koji nam je omogućio da probamo vožnju u kišnim uslovima, koja je samo potvrdila da većini novih automobila apsolutno ne smetaju atmosferske prilike. U uslovima vožnje po Beogradu se naravno ništa nije promenilo, osim što je bilo pravo uživanje parkirati auto.

Na kraju…

Uživao sam u vožnji. Dovoljno rečeno. Što se tiče Fieste subjetivno mi je zasmetalo što prilikom ulaska u auto, sve svetli kao mali svemirski brod, pa sam često zaboravljao da upalim kratka svetla, ali ovo je već stvar navike, mada bi moglo da napravi problem novim kupcima u prvim danima nakon kupovine, ukoliko nisu navikli da svetlo u kabini i svetlo spolja nisu povezani. Sa druge strane, kako sam imao prilike da probam i jače modele iz Fordove game, i kao ljubitelj raznih gedžeta i funkcionalnosti, voleo bih da je unutrašnjost kabine i sam auto opremljen sa mnogo više nekih funkcija, ali ovo je baš, baš subjektivno. U vožnji, jedini problemčić (koji nije vezan samo za Fiestu, ali ga Fiesta deli sa mnogim modernim automobilima) je manja preglednost bočne i zadnje strane usled mnogo većih stubova automobila, ali sve ostale pozitivne strane daleko nadmašuju ovu, i većina mojih zamerki su samo stvar navike.

Elem, u ponedeljak prošle nedelje, vratio sam Fiestu ljubaznim predstavnicima Forda, zadovoljan, ali tužan što se moramo rastati. Nakon finiširanja posla oko novog stana sledeća stvar koju planiram je kupovina nekog boljeg auta, a posle ovog testa Ford Fiesta je veoma visoko na listi potencijalnih kandidata.

Pogledajte i galeriju fotografija Ford Fieste tokom obilaska Bora.

- – -

Posebno zahvaljujem: Zoranu i ljudima iz Forda i New Momenta na brzoj reakciji, Slobi Markoviću (u odlasku)  i mojoj dragoj (u povratku) na igranju uloge kopilota, Nikolini iz ABC Srbija za promenu rasporeda kako bismo mogli sve da izvedemo u cugu. Siniši i ekipi EastWeekendFesta na gostoprimstvu u Boru. DedaBor-u na pomoći oko fotografija.

Kako do Stare planine?

Umesto da krenemo sa dva auta u startu, ipak smo krenuli u ponedeljak jednim, pa nam se sutradan pridružio drugi deo ekipe. Opet su usledili pozivi da proverimo koji je najbolji put do “gore”. Prema onome što smo dobili od informacija, svi putevi do Stare planine vode preko mesta Kalna koje se nalazi u blizini Knjaževca. Do Kalne je moguće stići ili tako što se odvojiš pre Pirota levo, ili prečicom iz Svrljiga, ili od Svrljiga otići putem do Knjaževca pa onda produžiti dalje. Najbliži put je “prečicom” iz Svrljiga do Kalne, čime se izbegava kruženje preko Knjaževca, ali smo dobili informacije da taj put nije u najboljem stanju i da je bolje da prođemo kroz Knjaževac. Odmah moram da napomenem da me je taj put kroz kraj kojim sam pre dve godine išao u Knjaževac potpuno oduševio izgledom. Ne preterujem kad kažem da kada se skrene kod Niša ka Sofiji (Pirotu) i kada se sa njega odvojite ka Svrljigu prolazak kroz dolinu ka Knjaževcu izgleda kao srpska verzija Toskane ili Provanse. Stvarno je prava šteta što je taj kraj poprilično nerazvijen, a nekoliko deponija uz put narušava savršen pogled i uživanje u pejsažima.

Finalni deo puta, kojim smo morali da prođemo i u povratku od sela Kalna, a naročito pred sam vrh je ujedno i jedina negativna impresija sa celog puta – put je, blago rečeno, očajan. Verujem da su seoski putevi u nekim krajevima Srbije bolji od ovoga. Još veći problem predstavlja kombinacija kvalitetnog i starog, lošeg puta, koji se sporadično smenjuju. Taman kada pomisliš da si prošao najgori deo i da je sad dobar put, opet naiđeš na rupe i usled nepažnje možeš žestoko da oštetiš auto.

Novi hotel na Staroj planini

Ipak na kraju puta nas je čekala svojevrsna nagrada, dolazak do novog hotela. Prva stvar na koju smo naišli je veliki parking ispod celog hotela, u maniru poznatih domaćih šoping molova. Jedna od malih prednosti ovog hotela u odnosu na hotele na drugim skijaškim i planinskim centrima, koju će svaki vozač znati da ceni. Dok se vi odmarate u novom hotelu od napornog puta, na to ima pravo i vaš auto. Drugo oduševljenje bilo je rezervisano za apartman. Bili smo smešteni u senior apartmanu za četiri osobe koji je imao dve spavaće sobe, svaka zasebno kupatilo, sa velikim dnevnim boravkom koji komotno može da prihvati druženje do desetak ljudi bez da se guraju. Treće oduševljenje bilo je Internet. Kako smo u prirodi geek-ovi koji su poneli “posao sa sobom” odmah smo pristupili testiranju brzine Interneta, U celom hotelu je dostupan bežični Internet koji radi savršeno, a testirana brzina je bila od oko 6Mbit/s u dolaznom do čak (iznenađujuće) 9Mbit/s u odlaznom saobraćaju.

Smeštaj u novom hotelu je na bazi polupansiona. Doručak i večera (švedski sto) se poslužuju u velikom restoranu, u kojem možete i ručati “a la carte”, a pored restorana od ugostiteljske ponude tu je veliki lounge bar i picerija koja se nalazi na drugom kraju hotela, za koju verujem da će biti mnogo popularnija kada bude toplije zbog pogleda koji se pruža sa terase. Hrane ima u izobilju, i stvarno je vrhunska i raznovrsna.

Spa centar poseduje bazen i poprilično veliki prostor oko bazena, tako da se gotovo nikada nema osećaj gužve. Tu su đakuzi, sauna, i parno kupatilo, pa ko šta voli može stvarno da uživa. Tu je i fitnes centar sa pogledom na bazen, pa ko želi da održava kondiciju u zatvorenom, može i to.

Lepi mali ljudski detalji…

Kako su prijatelji sa kojima sa bio na Staroj planini stalni posetioci konferencije Etrgovina koja se održava na Paliću svake godine, nismo mogli da ne primetimo da je deo usluge veoma sličan onoj na Paliću. Kasnijim razgovorom sa ljudima koji vode hotel shvatili smo da ima razloga za to, deo ljudi koji su “postavljali” hotel su došli baš sa Palića i uticaj na ponudu je svakako vidljiv. Nevezano za samu ponudu,  posebno sam primetio uslužnost osoblja koje sam hvalio na svakom koraku. Za konobare sam imao utisak da poseduju posebne nindža veštine, jer se pojavljuju baš onda kada su ti potrebni, kada želiš nešto da im zatražiš oni ti već to donese i slično, uopšte nisam skapirao kako to izvode. Sa druge strane spremačice koje obilaze sobe nastupaju u maniru pit-stop ekipa Formule 1. Ulaze zajedno, završavaju sve maksimalnom brzinom i ostavljaju sređene sobe pre nego što su i ušle. Okej, malo preterujem ali stvarno su me oduševili ljudi.

Skijališta Srbije

Nisam skijaš, rođen sam u ravnici i to su verovatno razlozi zašto nisam nešto posebno orijentisan ka planinama. Ipak gondola koja kreće od samog hotela privukla me je da se odvezem do vrha, obiđem podnožje Babinog zuba, i vratim se laganom šetnjom do hotela. Ovo je jedan od tri ski centra u Srbiji, i kako smo “zakačili” poslednje dane ski sezone, prvi put sam poželeo da sam stvarno skijaš. Ipak ne bih se sada frljao sa raznim terminima, kvalitetima staza, dužinom i slično, obiđite i isprobajte sami.

Digitalno nomadstvo na Staroj planini

Foto: Natalija Stanivuk

Digitalnim nomadima se nazivaju ljudi koji mogu da obavljaju svoje poslove nevezano za lokaciju na kojoj se nalaze. Interesantno je da od nas 8 koliko nas je bilo zajedno na planini, nas sedmoro nesmetano obavljalo svoje poslove i iz samog hotela. Mada je danas sasvim uobičajeno da posao obavljaš kako od kuće tako i iz kafića ili restorana u velikom gradu,  ovo je prvi put da sam bio toliko “daleko od kuće”, a da moj posao nije skoro uopšte trpeo. Ovaj hotel je idealan za “radni odmor” ovog tipa, svež vazduh, raznovrsna ishrana i mogućnost rada iz bilo kog dela hotela, da li ćeš izabrati kafić, restoran ili raditi u sobi, apsolutno je svejedno. Već sam maštao i zamišljao različita scenarija da se ovde odvojim sa “ekipom” koja bi cela radila na nekom budućem projektu na istom mestu, izdvojena iz svakodnevne gužve, fokusirana na rezultate.

Od moje ekipe još su Sandra i Branko napisali svoje blog postove pa pročitajte i njihove impresije. Takođe nekoliko nedelja pre nas Staru planinu je posetila ekipa Hiishii studija, pa pogledajte i uživajte i u Katarininoj reportaži.

Lično istraživanje…

Kako je prva agencija u kojoj sam radio radila za British American Tobacco (proizvođač Dunhill-a), a druga agencija u kojoj sam radio je bila naslednik agencije koja je pomogla kompaniji Remtsma (nosilac Davidoff i West licenci) da uđe na domaće tržište, neki od mojih prvih koraka u brendiranju i učenju o brendovima su bile knjige korporativnih standarda koje su ove dve kompanije postavile za svoje brendove. Pored toga što sam ljubitelj Davidofa, delimično poznavanje politika obe kompanije me je jako zainteresovalo. Ipak kako se lično nisam uverio u priču moje prijateljice blago sam za sve i zaboravio dok se i meni nije desilo nekoliko dana kasnije.

- Molim vas kutiju Davidofa, gold.
- Nemamo Davidof, da li želite Danhil?
- Od kad je Danhil zamena za Davidof?
- Danhil je istog kvaliteta i slične cene
- Ko vam je to rekao?
- Ne znam ja, tako su nam rekli.
- Ko vam je rekao?
- Hoćete li Danhil ili nećete?
- Neću, kada će biti Davidofa?
- Neće ga biti.

Rešio sam naravno da ponovim i sa ostalim mestima prodaje. Na većini mesta dijalozi su varirali u nekoliko rečenica, ali su sve gotovo identične u početku. U nekoliko prodavnica sam ipak pronašao ono što sam tražio tako da sam prikupio dovoljnu količinu (“za ne daj Bože, ako se stvarno povlače sa tržišta”). Ovo je već počelo da me kopka pa sam krenuo da se pitam na Tviteru i među ostalim prijateljima da li su primetili istu stvar. Rešio sam da kontaktiram i ljude koji distribuiraju Davidof, pa da dobijem odgovor i od njih.

Prvi korak – da nađem kompaniju Remtsma. Ispostavilo se da je ovu kompaniju kupila kompanija Imperial Tobacco pre nekog vremena. Ok, tražim sad tu drugu kompaniju. Konstantno mi izlaze neki podaci koji su sa raznih domaćih direktorijuma koji još uvek imaju .co.yu domene i slično. APR će znati! Na APR-u nema kontakt telefona, ali pronalazim da je nova adresa u poslovnom centru Ušće. Nalazim konačno telefon Ušća, zovem, kapiram kod njih su u zgradi, znaće valjda broj. Zovem, kaže dečko sa centrale – “mogu ja da vas spojim na lokal ako treba?” “Treba, spoji nas” – kažem ja. Ok, zvoni, javlja se sekretarica, ja mucam “Ja sam znate… (šta da kažem bre? bloger, tviteraš, verni pušač?) jedan od vaših vernih potrošača i želim da prijavim da na nekim mestima prodavci nude brendove drugih proizvođača” – Uf snašao sam se nekako, nije delovalo glupo… “Aha, znamo, samo da vidim da li može neko da popriča sa vama, da vam objasni…” – kaže sekretarica. Ja čekam. “Sada su svi na sastanku, ali javiće vam se brend menadžer da vam objasni u čemu je stvar, ako biste bili ljubazni da nam ostavite ime i broj telefona”. Budem ja ljubazan, ostavim ime i broj telefona.

Prođe desetak minuta zvoni telefon. Ja se javljam. – “Dobar dan ovde <ta i ta>, iz kompanije Imperial Tobacco.” Ja se pretvorio u uvo… – “Želimo da vam se zahvalimo na vašoj brizi i interesovanju i da vas obavestimo da naših proizvoda ima u svim prodajnim objektima osim u kioscima Štampe i Future Plus“. Aha, novi podaci. Nisam ni razmišljao o tome gde sam ja pitao, a gde nisam. Krenem ja sa lavinom pitanja, da sam čuo da se povlače sa tržišta, da se nude zamene drugih kompanija i tako to, ipak dobijam samo odgovor da “nisu uspeli da se dogovore sa upravom nove kompanije koja upravlja kioscima” i da je to to.

Naravno nisam stao na tome… Ja razumem korporativne politike i kako neke stvari nisu za javnost naročito kod firmi koje prodaju robu koja baš ne sme mnogo da se reklamira. Iz nezvaničnih izvora, preko raznih prijatelja ipak saznajem, u međuvremenu, da su novi vlasnici kompanija Štampe i Future Plus tražili veoma visoke cifre za prodaju robe po svojim prodajnim objektima.

Na ruku im ide dosta toga:

• Najveći su prodavac štampanih novina, pa novine naravno da neće pisati ništa o tome
• Mogu da rade šta god žele prodavcima cigareta, ovi nemaju kanale preko kojih bi mogli da objave bilo šta, jer je zakon o oglašavanju poprilično rigorozan
• Nisu jedini i ne rade ništa novo, veliki trgovački lanci odavno naplaćuju ovakve stvari prilikom početka distribucije pravdajući to “ulistavanjem” ili “izlistavanjem” pod koji podvode otvaranje bar kodova za nove proizvode, dodeljivanja dela prodajnog prostora i slično, pa kad mogu veliki onda mogu i svi oni koji pretenduju da budu veliki, a inspekcije se ne mešaju, jer bi morali da počnu od velikih.

Ipak nuđenje konkurentskih proizvoda, sa apotekarskom terminologijom u vidu “zamena” je nešto novo, naročito što sam daljim interesovanjem za ovu tematiku saznao da postoje čitave liste gde je pored svakog proizvoda Imperial Tobacco kompanije naveden sličan (u cenovnom rangu) proizvod neke druge kompanije.

Još jedna od rupa u našem sistemu

Ovo što se dešava na ovom jednom primeru je nažalost samo još jedan primer da živimo u sistemu koji je kao kost koja je posle preloma pogrešno srasla. Tako ja to vidim. Kod nas veliki i moćni trgovci ne dolaze do velikog tržišnog udela samo radi profita, kada dođu na taj nivo umesto da dalje rade na razvoju oni kao da uživaju u prividu monopola uslovljavajući one sitne, svoje dobavljače raznim klauzulama i uslovima da bi im prodavali robu. I ko je na kraju na gubitku? Pa mi – potrošači. Kako god okreneš na nama se slome kola.

Kako funkcioniše sistem u razvijenim zemljama?

Ajde da ne budem hejter, već da kažem i ponešto o dobrim praksama. Svuda u svetu prodavac ima pravo na određenu svotu novca od proizvođača. Ali ovaj novac se ne daje direktno prodavcu već se investira u marketing. Ove prakse su definisane i svode se na korišćenje takozvanih MDF (Market Development Fund) i COOP (Cooperative Fund) fondova od strane finalnog prodavca. Negde oko 5% marketing troškova svakog brenda prolazi kroz ove fondove i namenjen je direktno prodavcima. Ovaj budžet ima namenu da se poveća svest o prisustvu brenda (brand awareness), da se stvori veća potražnja (demand generation) ili da se dođe do novih potrošača (new customers reach). Razlika između njih je u tome što je MDF definisan i prodavac ga dobija unapred, pre prodaje, da bi poboljšao marketing proizvoda na mestu prodaje, a COOP je uvek definisan od procenta prodaje na licu mesta (nakon prodaje) i retroaktivno se refundira prodavcu koji ga posle toga ponovo investira u marketing.

Želim samo da vas podsetim, da bez obzira na sve, mi imamo veoma moderan zakon o oglašavanju, koji je poprilično restriktivan po pitanju reklamiranja duvana. Prema njemu, duvanske proizvode je moguće reklamirati gotovo samo na mestu prodaje, što praktično znači da sami prodavci mogu imati jako mnogo koristi od toga što će iskoristiti svoje dobavljače duvana i njihov novac od marketinga pretvoriti u zajednički profit. Umesto toga, još uvek smo u sistemu gde vladaju monopoli, ucene i druge vrste poslovanja. A od ovoga mogu bolje živeti i prodavci, i marketing radnici, i štampari i mnogi drugi… Eto samo toliko

Epilog…

Ponovo sam obišao danas i juče neke kioske. Ne ponavalja se ista pesmica od prošle nedelje, valjda su shvatili da su otišli predaleko, ili samo ja imam premali uzorak. Sada samo kažu da “nema”.

Disklejmer: Ovaj post nema nameru da promoviše na bilo koji način konzumiranje duvana i autor je u potpunosti svestan svih štetnosti koje konzumiranje duvana donosi. Namera ovog posta je da ukaže na pogrešnu praksu u strategijama prodaje i marketinga proizvoda u duvanskoj industriji. Kompletan sadržaj teksta je lični stav autora na osnovu dostupnih informacija. Takođe kao autor nadam se da sam ovim tekstom uklonio svaku sumnju i želim da se izvinim kompaniji British American Tobacco jer su prve sumnje u mojim tvitovima bile usmerene na nju.