U Japanu je normalno da čovek izvrši samoubistvo ako napravi veliko sranje na poslu.
U Indiji je normalno da se devojčice od 10-12 godina udaju.
U Južnoamerickoj republici je normalno da noćne klubove čuvaju ljudi naoružani automatskim oružjem.
U Srbiji je normalno da se puca na Božić.

Mom kolegi sa vežbi je normalno da mrzi pedere.
Mojoj drugarici je normalno da danima ne izlazi iz kuće.
Mojoj drugoj drugarici je normalno da je u vezi sa dečkom koja živi više od 1000km daleko.
Mom drugu je normalno da maltene religiozno gleda vesti svaki dan.
Mom drugom drugu je normalno da bude u vezi sa nekoliko devojaka odjednom.

Meni je normalno da diskutujem o tome da li te teleportacija prikazana u Star Treku zapravo ubije svaki put i napravi identičnu kopiju na drugoj strani ili ne.
Meni je takođe normalno da diskutujem o internim strukturama koje naše nesvesno kreira da bi predstavilo naša iskustva i doživljaje.
Meni je normalno da igram kinesku stratešku igru na tabli staru 4000 godina.
Meni je normalno da dane i noći provodim sa nepoznatim ljudima iz celog sveta i da im verujem više nego nekim ljudima koje poznajem godinama.

Koliko ja vidim u većini slučajeva ljudi “normalno” koriste da opišu stvari koje su uobičajene u nekom kontekstu, nekoj kulturi, nekom okruženju..

I kada pogledamo šta je sve u raznim kontekstima, kulturama i okruženjima uobičajeno, šta mu tačno dođe to “normalno”?

Ili zashto stotine ljudi vec 10 godina unazad jedan dan odluce da se provozaju metroom bez pantalona?

Ja sam probao i nije mi bash uspelo. Na pitanja “A zashto to rade?”, “Kakav su autoritet ti shto to organizuju pa ih ljudi tako slusaju?” i slicna nisam imao adekvatan odgovor. Najbolje shto sam mogao da kazem je “Pa.. zabavno je”.

Srecom, nisam morao mnogo da objashnjavam, vec sam mogao da pokazem primerom kako to funkcionishe i zashto ljudi to rade.

U subotu, 9 Aprila, masa od par stotina ljudi se okupila ispred hotela Moskva. Povod je bila organizovana akcija od strane trupe ImprovEverywhere, kao deo Share konferencije.

ImprovEverywhere je, kako sami kazu, kolektiv shaljivdzija koji prave scene haosa i zabave na javnim mestima. Pomenute scene sa smrzavanjem na Centralnoj Stanici ili Metro voznja bez pantalona su samo neke od najpoznatijih misija koje su izveli, a za 10 godina koliko postoje imali su preko 100 razlicitih akcija.

Niko nije znao shta nas ocekuje, ali smo svi sa nestrpljenjem cekali da nam se neko iz organizacije obrati. Gomila osmeha i skoro pa opipljiva pozitivna energija su obecavali odlican provod.

Konacno, Brian Fountain i Robyn Sklaren su se popeli na cesmu i izneli nam plan akcije.

Ideja je bila da kroz Knez Mihajlovu prodje mobilni klub, sa sve zidovima, muzikom, ljudima koji djuskaju unutra, redom za ulaz i naravno obezbedjenjem.

Kako je bilo dosta ljudi podelili smo se u 3 grupe, u zavisnosti od meseca rodjenja. Mi smo bili u drugoj grupi, koja je na Trgu cekala da klub dodje i pokupi nas. Iskreno, nisam ni sam bio skroz uveren koliko ce ovo biti zanimljivo, ali sam bio voljan da mu pruzim shansu.

Cim je klub stigao do Trga, ubacili smo se u red za ulaz i uz malo guranja i potezanja veze kod obezbedjenja uspeli smo da udjemo u klub.

Prvih 5-10min, dok smo sa Trga ponovo doshli do Kneza je bilo malo previshe guzve i nije bash bilo tako sjajno. Medjutim, kako smo ushli ponovo u Knez Mihajlovu, prostor se rascistio i krenulo je zezanje.

Uz muziku sa kasetofona, dobili smo i pojacanje par momaka sa doboshima koji su odmah podigli atmosferu i klub je zivnuo i postao najbolje mesto u gradu u tom trenutku.

Sada, kada pokushavam da se prisetim i da opishem shta je tu bilo toliko zabavno, nemam pojma, ali znam da mi je djuskanje i glupiranje u centru grada, sa gomilom ljudi u oblaku pozitivne energije, neverovatno prijalo.

I najbolje od svega, kada se klub “zatvorio” kod cesme u Knezu, devojka koja mi je pre ovoga postavljala sva ona pitanja sa pocetka teksta je sa velikim osmehom na licu prokomentarisala “Ako bude opet ovako neshto organizovano obavezno zovite, doveshcu josh ljudi”.

Mislim da je posle ovoga svaki dodatni komentar suvishan

Za kraj, evo snimka sa dogadjaja, koji ce vam, nadam se, preneti makar delic atmosfere.

Ne znate?

Strašno, ja sam šokiran ko sve čita ovaj blog.

Šalim se, naravno

Iskreno, ni ja nisam imao pojma. Srećom, znam ko zna.

Da li ste čuli za Klub putnika Srbije?

Evo šta piše na strani Klub putnika – o nama

Klub putnika Srbije okuplja putnike koji veruju u aktivan, konstruktivan pristup putovanju. Pri tome je akcenat na samostalnim putovanjima istraživačkog karaktera, ali u obzir dolaze sve vrste putovanja.

Znači u pitanju je udruženje ljudi avanturističkog duha, kojima ideja samostalnog putovanja po svim krajevima ove naše planete, dok ne nađemo još neku, nije strana.

A kako svi koji su putovali znaju, pogotovo ako idete sami, poznavanje lokalnog jezika može znatno da utiče na iskustvo koje imamo tokom puta. Par pravih reči u pravom trenutku nekad vrede više od svih para koje ste poneli na put.

Upravo zbog toga, članovi Kluba putnika Srbije su pripremili Putnički rečnik.

U pitanju je džepni rečnik sa oko 300 praktičnih reči i izraza, dovoljnih za osnovnu komunikaciju i jednostavnije razgovore. Pokriva razne teme, od prevoznih sredstava, smeštaja, zdravlja, hrane do snalaženja u prostoru i opštih konverzacijskih reči i izraza.

Za 3 godine koliko postoji urađeni su rečnici za 21 jezik, a ne sumnjam da će broj vremenom samo rasti.

Ne znam za vas, ali ja sam iskreno oduševljen ovim projektom. Ma koliko bih voleo da znam sve jezika sveta, stvarno nemam vremena za to i planiram da koristim Putnični rečnik čim se ukaže prva prilika(nadam se uskoro ).

U nadi da će vas ovo možda motivisati na neko novo putovanje, pozdravljam vas sa

Rihla saida

Iako već dosta dugo konzumiram velike količine informacija u audio ili video formatu, falio mi je sistem za lako i brzo podsećanje na poslušano/pročitano. Iako mislim da imam prilično dobro pamćenje, pored toliko informacija kojima smo svakodnevno bombardovani neminovno je da se dobar deo jednostavno zaboravi.

A rešenje je jako jednostavno, pravljenje beleški tokom predavanja.

Iako je ovo nešto što sam u školi i na fakultetu radio više od pola života, kada su u pitanju online predavanja trebalo mi je dosta dugo vremena da počnem da primenjujem isti pristup. I sada to ne činim uvek, ali kada naletim na nešto što mi se čini vredno dodatnog truda, obavezno otvorim Google Docs dokument i krenem da pišem.

Hvatanje beleški, shvatio sam usput, ima dvostruku svrhu

• sam proces hvatanje beleški i organizovanja informacija na neki meni zgodan način pomaže da ih dosta bolje zapamtim
• neuporedivo je lakše preleteti preko 10tak strana beleški i podsetiti se ključnih informacija nego premotavati video seminar u trajanju od 8-9 sati

Pre jedno 2 nedelje sam vas pitao da li i vi hvatate beleške tokom predavanja i evo rezultata.

Istina, 14 glasova nije neki veliki uzorak, ali mi je i dalje zanimljivo. Skoro polovina(43%) uvek ili uglavnom hvata beleške što je jako pohvalno, dok bi ova trećina što to ne radi mogla da počne

Ako već niste, iskoristite još ovih 5 dana(do 20 Februara) koliko traje anketa i glasajte ovde. U slučaju da rezultati budu znatno drugačiji možete očekivati update.

Ostaje mi samo problem sa audio knjigama i predavanjima. Suviše mi je dosadno da samo sedim i slušam ih kod kuće, tako da ih uglavnom slušam u prevozu ili dok se šetam. Dobra strana ovakvog pristupa je što efikasno koristim vreme, loša strana je što vožnja u prevozu ili šetnja nisu baš pogodni za hvatanje beleški. Ako neko ima rešenje za ovo, slobodno recite.

Astronomski kamp na Letenki je kamp za popularizaciju nauke, pre svega astronomije. Kamp organizuje Astronomski magazin uz pomoć prijatelja i to od 2001. godine.

Kao što vidite kamp ima solidnu tradiciju i ja sam već četvrtu godinu za redom tamo. Kao i svake godine i ovaj put je kamp bio pravo uživanje.

Glavna stvar na svakom okupljanju su naravno ljudi. Sa nekim ljudima iz drugih gradova se viđam maltene isključivo na Letenci i uvek je jako prijatno kada se okupimo i provedemo par dana zajedno. Naravno, uvek se upoznaju i neki novi ljudi tako da je svaka godina priča za sebe. Ove godine su nam se pridružili i Slavko i još par drugara, pa smo uz @tamburixa i mene imali i mini Tweetup na Fruškoj gori.

Iako je društvo možda najbitnija stvar za dobar provod, kada neko pomene Letenku prva stvar koja meni padne napamet je zvezdano nebo. Daleko od gradskog svetla, vedro nebo nad Letenkom se otkriva u svoj svojoj lepoti i definitivno je najjači utisak koji nosim sa kampa. Prve godine smo se izvalili na livadu i satima samo gledali u nebo. Mali medved, Veliki medved, Kasiopeja, Orion, Jupiter i milijarde drugih nebeskih tela koja nemo zure u nas vam prosto vam promene pogled na svet oko sebe. Ako se dobro zagledate, možete videti i obrise Mlečnog puta, ogromnog i reklo bi se beskrajnog.

Kako se na kampu svake godine održava takmičenje u traženju M(Mesijeovih) objekata dosta ljudi donese teleskope tako da je moguće baciti malo bolji pogled ka planetama i zvezdama. Iako su slike koje gledamo u časopisima i emisijama mnogo veće i detaljnije, ipak ima posebnu draž kada svojim očima vidite Jupiter i njegove satelite ili izrovarenu površinu Meseca. Uz gledanje se uvek povede i neka priča, pa se mogu čuti razne zanimljive stvari, od poslednjih naučnih otkrića do značenja koja su naši preci dodeljivali određenim sazvežđima.

Pored priča uz teleskope na Letenci se svake godinu održavaju i razna predavanja i radionice, od predstavljanja galaksije uz pomoć balona za decu do razmatranja mogućnosti života na Marsu.  Ove godine je jedno od zanimljvijih svakako bilo i predavanje Milivoja Jugina, čoveka koji je, pored ostalih događaja koje je prenosio, prisustvovao i poletanju Apolo-a 11.

Nadam se da sam barem malo uspeo da vam prenesem atmosferu sa Letenke i možda vas zainteresujem da nam se pridružite sledeće godine.

Za kraj, jedan prilično neozbiljan ali nadam se dovoljno zabavan video izveštaj. Uživajte

Duškovo i Acino epsko putovanje na Letenku from Aleksandar Latinovic on Vimeo.

Znam ja to generalno, ko piše o kuvanju je poznat kao kuvar, a ko piše o programiranju kao programer, ali je očigledno trebalo da mi neko ovako direktno kaže pa da malo ozbiljnije porazmislim o tome.

Naravno, odmah sam uzeo i pregledao svoj blog, čisto da se podsetim malo šta sam sve pisao i kakav utisak ostavlja ovo moje pisanije. Moram priznati da mi je bilo jako zabavno da čitam neke postove od pre godinu dana, zaboravi čovek šta mu se sve izdešavalo.

Iako sam pisao o svemu i svačemu za skoro 2 godine na ovom domenu, najjači utisak na ljude je definitivno ostavio serijal o programu Hundred pushups. Vidim to i po broju komentara na blogu i po komentarima ljudi uživo, iako ima jedno pola godine kako sam o tome pisao. Kako je taj serijal je trajao par meseci nije ni čudo, bilo je vremena da se ljudima ureže u sećanje, sve ostalo je bilo vrlo jednokratno.

Zaključak koji se iz ovoga moze izvući je sledeći: Ako ljudima dovoljno dugo pričate o nečemu počeće da vas poistovećuju sa time o čemu pričate. Znam, ništa preterano pametno niti novo, ali nisam do sada previše razmišljao o tome.

E sad, kada već znamo sve ovo postavlja se pitanje, šta dalje? Već neko vreme razmišljam da bih trebao nešto da uradim sa blogom. Da li smišljeno pisati o nekim stvarima i tako graditi sliku o sebi ili kao i dosada pisati o stvarima koje su zanimljive u tom trenutku, pa ostaviti na ljudima da se snadju u gomili sadržaja?

Iskreno, nemam pojma. Kako mene svašta nešto zanima palo mi je napamet da otvorim novi blog gde bih pisao o nekim “ozbiljnijim” stvarima, a da ovo ostane ovako lično i nasumično, ali nisam još siguran da li želim to da radim.

Šta vi mislite na tu temu? Da li je moguće na istom blogu pisati i o sklekovima, muzici i recimo online marketingu, a da to i dalje deluje smisleno a ne samo kao gomila nabacanih tekstova?

Ne poričem da je korisno, ako ljude nateraš da rade nešto neizbežno je da će pre ili kasnije naučiti kako se to radi i odrađivati posao kako treba. Najverovatnije neće biti srećni što to rade, ali ćeš im dovoljno ubiti duh da im neće biti bitno. Problem koji ja imam sa ovim pristupom je što psihički nikako nije zdravo i što podrazumeva da je svaki dan isti i da je čovek svaki dan isti.

Ono što sam ja naučio u poslednjih par meseci je da nije bitno što jedan ili dva dana neću raditi ono što sam planirao. Možda sam sinoć presisao u kafani, možda me je nešto tokom dana poremetilo, možda me jednostavno mrzi(ovo se generalno ne dešava, ali sam bio blizu par puta). Bitno je to što znam da ću sledeći dan i svaki potom odraditi. To je moje viđenje discipline, kada znam da sam odlučan da nešto uradim i dovoljno motivisan da to radim iz dana u dan uz dozu fleksibilnosti.

Ako prihvatimo da je svaki dan drugačiji i svaki dan gledamo kao izazov za sebe, ako to što smo i ovaj dan ustali i radili ono što smo naumili vidimo kao uspeh, kakav god bio ishod tog našeg truda, život se čini mnogo lakšim i lepšim. Dosta pritiska koji svakodnevno trpimo, pre svega sami od sebe, prosto nestaje i možemo više da uživamo.

Znam da zvuči kao pametovanje i filozofiranje, ali meni funkcioniše. I mnogo se bolje i rasterećenije osećam od kada sam usvojio ovakav način razmišljanja.

Šta za vas znači disciplina?

NAPOMENA:
ovo se odnosi na stvari tipa redovno vežbanje, bavljenje nekim aktivnostima koje želimo a koje traže posvećenost, čak i na posao ako imamo slobodu da sami sebi određujemo kada i koliko radimo. čik dođite šefu i recite da danas baš i niste u fazonu da radite, možda sutra

Ali i pored toga, ne mogu opisati koliko sam zadovoljan rezultatom ovog malog psihofizičkog izazova. Kako sam baš detaljno pratio napredak ovo se potpuno pogodilo sa mojim očekivanjima tako da mogu reći da sam uradio taman koliko je trebalo. A ako zanemarimo ovih 15 sklekova manje,  ja samu činjenica da sada po treningu radim preko 220 sklekova smatram uspehom. Da ne pominjem to što se generalno mnogo bolje i snažnije osećam.

I što je još bitnije od broja sklekova, izgurao sam stvar do kraja pa sam zbog toga i psihički dosta snažniji i sigurniji. Nije da nisam verovao u sebe, ali znam kako su raniji pokušaji da redovno vežbam prošli pa sam imao neke sumnje. Srećom, uz odgovarajuću motivaciju i malo ozbiljniju organizaciju sve je prošlo kako treba. Velika pomoć su svakako bili i dnevni izveštaji na Twitteru i pisanje na blogu. Kada čovek zna da ljudi prate šta rade(za razliku od svakodnevnog života gde obično nikoga nije briga šta radiš) dosta se drugačije pristupa svemu tome. Delom zato što ne želiš da se obrukaš pred drugima, a delom zato što ne želiš da razočaraš ljude.

Ovo je svakako bila jako dobra lekcija na temu motivacije i organizacije, tako da planiram da ovaj sistem primenim i na neke druge stvari u životu. Između ostalog i na blogu, za koji već neko vreme imam par ideja ali nikako da ih sprovedem u delo. Samo se oko jedne stvari dvoumim, da li da otvaram novi blog ili da ovaj skroz pretumbam, ali to je priča za neki drugi post.

A za kraj evo nekih brojki, znam da to svi vole

• Program je trajao11 nedelja. 6 nedelja programa + 1 ponovljena + po nedelju dana za svaki test.
• Smršao sam 4kg. Nije puno, ali kako to nije ni bio primarni cilj odlično je. Takođe verujem da je ovo dugotrajnije nego da sam za 10 dana skinuo 10kg.
• Prvi i najslabiji trening sam uradio ukupno 61 sklek u 5 serija, dok je najjači trening bio 220 sklekova.
• Ukupuno sam uradio 2713 sklekova

Kako se približava kraj sve više razmišljam zašto sam počinjao sa ovim i šta sam sve dobio. Neke stvari su očigledne, kao naprimer bolja kondicija. Kako sam pored sklekova radio i čučnjeve i trbušnjake, generalno se mnogo bolje i energičnije osećam. Kada hodam, kada radim bilo šta fizički prosto se lakše osećam, lakše se krećem, manje se zamaram, divota jedna. Takođe, skinuo sam par kila. Ne mnogo, ali dovoljno da me motiviše da i dalje nastavim sa vežbom i malo zdravijom ishranom.

Sve ovo je bilo manje više očekivano, ali par stvari nisam očekivao. Za početak, imam utisak da mi se i držanje popravilo. Što opet nije čudno već posledica jačanja stomačnih, leđnih i guznih mišića, ali prosto nisam razmišljao o tome i kada sam skontao vrlo sam se obradovao.

Druga stvar koja se dosta poboljšala je moja disciplina po pitanju vežbi. Prvih par nedelja sam jedva nalazio vremena da vežbam, dešavalo se da zaboravim i sednem da klopam pa moram da radim punog stomaka a par puta sam radio i dobrano posle ponoći. Za razliku od toga, poslednje 2 nedelje sam jako pazio kada radim vežbe, kako ih radim, pravio sam pauzu od par sati između obroka i vežbi i generalno mnogo ozbiljnije se ponašao uz dosta manje truda nego na početku. Što samo znači da mi je ovo već prešlo u naviku a to je fenomenalno.

A da sav ovaj trud ne bi bio uzalud sada treba održavati tu naviku. Kako sam pored sklekova radio i druge vežbe već imam manje više gotov plan i program sa kojim ću da nastavim, samo moram da osmislim neke povremene izazove kojima bih testirao svoj napredak. Skapirao sam da kada imam konkretan cilj i detaljan plan kako do njega doći mnogo ozbiljnije shvatam celu priču i motivisaniji sam da radim. Ne radim vežbe samo da bih ubio vreme već idem ka nečemu, a to očigledno dosta utiče na psihu.

U svakom slučaju, rezultati dosadašnjeg treninga su već sada vidljivi i jako pozitivni, a za jedno nedelju dana ćemo videti da li su tih 100 sklekova stvarnost ili su samo marketingški trik.

Ono što me je najviše iznenadilo je činjenica da je drugi dan naizgled mnogo lakši od prvog. Program za prvi dan je 36/40/30/24/min 40, što sve zajedno dođe 170 sklekova. Program za drugi dan je 19/22/18/22/min 45, ukupno 126. Znatna razlika,  mora se priznati. Čak i finalni set od 45 sklekova nije nešto strašno, već sam jedanput u finalnom setu odradio 45 komada a i poslednji kontrolni test je prošao sa 45. Znači nije da ne mogu, već sam iz nekog razloga skroz izgubio snagu na kraju. Da li sam zaista bio toliko umoran(nije isključeno) ili sam se navikao na jaci ritam u prva 4 seta pa se nisam dovoljno zagrejao, nisam siguran. Proveriću sa ljudima koji se time bave pa ću javiti šta otkrijem. I potrudiću se da bolje spavam veče pred trening.

A sada odoh da odradim četvrti set ponovljenog prvog dana pete nedelje, dosta sam odmarao