postcards...

Čudan neki dan, čudne neke misli…

2009-08-28T14:09:58Z

Duva vetar, uporan, hladan. Nebo iznad mene prekriveno teškim sivim oblacima. U daljini, nebo je prolećno plavo sa oblacima iz dečijih slikovnica. Oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Télépopmusik – Breathe. Tonem u san. Sanjam o nekim davnim vremenima.
Imam oko 5-6 godina. Budim se iz sna prestravljena. Opet isti san. O onom čudnom starcu koji živi na vrh brda sa gomilom dece. Svaki dan dolazi neka ogromna ptičurina, kojoj ne znam ime i krade mu po jedno dete. Stavljam ručice preko ušiju i teram snove da odu. Želim da ih zaboravim. Zamišljam drugačiji kraj, ali ne pomaže. Strašna ptičurina mi ne izlazi iz glave. Skačem iz krevata i otrčavam u spavaću sobu kod mame i tate. Uvlačim se između njih. Mama me grli i pita šta sam to strašno sanjala. Ne želim ni da pričam. Lepim se uz nju, obuzima me toplina njenog zagljaja. Osećam se konačno spokojno i zaštićeno. Tonem ponovo u san. Ovog puta ptice više nema.
Imam oko 7-8 godina. Ležim u krevetu. Mama nas je već oterala u krevet. Napolju još uvek nije mrkli mrak. Sestra u krevetu do moga, bratovljev ne mogu da vidim iz tog ugla. Svi smo budni i igramo onu igru kada jedno zamisli neki pojam a ostali pogađaju šta je zamišljeno. A jel to stvar? A jel živo? A jel životinja?… Iznova i iznova. Neumorno ponavljamo dok nas san konačno ne obuzme.
Imam oko 9 godina. Šetam s tatom niz ulicu Vuka Karadžića koja posle postaje Titova. Zagledam svaki komadić uskog trotoara pazeći da ne načepim liniju gde se spajaju dva asfaltna bloka. Mrzim taj deo puta. Podseća me na odlazak u školu, a danas je nedelja i neću da mislim o školi. Hvatam tatu za podlakticu i verem mu se o ruku. On je preklapa i ne dozvoljava da izvučem šaku. Smejem se i pokušavam da istrgnem ruku, ali mi ne ide. Moja omiljena igra. Na kraju uspevam da je izvučem. Likujem sva srećna i ponovo je vraćam na njegovu podlakticu čekajući da je on opet zarobi. Tom začaranom krugu nema kraja. Ponovićemo to bar još sto puta dok se kasnije popodne ne vratimo iz nedeljne šetnje.
Imam oko 16 godina. Grejanje ne radi. Opet. U dnevnoj sobi raširen trosed, spreman za spavanje i ako je tek pet popodne. Napolju je neki strašan mraz. Ponovo je sve zaleđeno. Ležim u krevetu prekrivena jorganima. Do mene tata prekriven svojom gomilom jorgana. Blejimo u TV i sprdamo se sa sestrom koja nešto ozbiljno posluje po kuhinji. Na TVu neka teška glupost o pomeranju stvari mislima. Čovek na TVu opisuje metode: Skoncentrišite se na predmet. Mislite o njemu. Pokušajte da ga opipate u mislima… U tom momentu zvoni telefon, niko ne odgovara. Zaboga radi se ozbiljan posao, tata pokušava da pomeri olovku a ja avan, mislima naravno.
Imam oko 29 godina. Ponovo sam u Srbiji. Opet čekam vizu. Noć je, i bar u snovima sedim pored Miljana. Stiskam ga za ruku. Šetamo nekom livadom, ogromnom, prekrivenom cvećem. Bude me jaki bolovi u stomaku. Ustajem i odlazim do toaleta. Bolovi izazivaju, prvo dijareju, zatim se penju višlje, počinjem da povraćam. Čini mi se da agoniji nema kraja. Tresem se, obuzima me drhtavica. Iscrpljena izlazim iz toaleta. Mama i tata me zabrinuto gledaju. Uvlačim se u krevet između njih. Nemam snage da pričam. Lepim se uz mamu. Opet me obuzima ona njena smirujuća toplina. Osećam se tako sigurno u tom zagrljaju. Tonem polako u san. Bolova više nema.
Sedim na poslu. Treba da pošaljem još par email-ova pre nego što odem kući, ali oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Faithless – Everything Will Be Alright Tomorrow…

Kako ukloniti miris luka?

2009-08-07T17:14:38Z

Ja volim da kuvam. Ujutru, popodne, uveče, noću, vikendom… ne pitam za vreme. Ja takođe mnogo volim luk. Ako “normalan” čovek u neko jelo stavi jednu glavicu luka, ja ću u isto strpati bar tri. Ukoliko instrukcije za recept glase: iseckati dva čenja belog luka, naravno da ću iseckati celu glavicu. Ja imam dva blendera. Ali, nikada ne koristim blender za seckanje luka, za to imam svoj omiljeni nož i svoju samo za luk dasku. Posle seckanja luka ruke mnogo smrde. Ja ne volim taj miris. Volim miris koji ispunjava kuću dok se luk dinsta, kuva ili prži, ali ne volim miris koji ostavlja na mojim rukama.
Ja takođe volim da perem sudove odmah posle ručka. Jedna sam od onih žena koje ma koliko sudova da imaju nekako uvek uspevam da baš sve do poslednjeg isprljam u toku kuvanja. To znači da posle ručka, uvek stoji hrpa sudova koja čeka da bude oprana.

Miljan uvek briše sudove. Naša kuhinja je jako mala. Dok briše sudove često je primoran da me dotiče, pomera u stranu i cmače. Pranje i brisanje sudova je ljubavni akt u našoj kući. Romantičan i nežan. Savršen.
Miljan i ja smo imali gosću. Ona ne voli da kuva ali uvek je prala naše sudove. I tako je nastao problem. Nikada ranije nisam razmišljala o tome zašto moje ruke ne smrde na luk. Jednostavno nisu smrdele. Prošle subote sam kuvala neko jelo, sa puno luka naravno. Posle toga je moja gošća oprala sudove. Sedeli smo do kasno na terasi i jeli lubenice a onda smo premoreni otišli na spavanje. Negde u sred noći sam se probudila. Ruka mi je bila na nosu i smrdela na luk. Od tog slatkasto-čudnog mirisa nisam mogla više da zaspim. Tako sam počela da razmišljam o mirisu luka.
Ljudi su skloni da olako uzimaju stvari. Pre nego što nešto krene da nas muči, obično i ne razmišljamo o tome. Trebala mi je čitava sekunda pre nego što sam shvatila da moje ruke nikada ne smrde na luk zato što uvek perem hrpu sudova posle ručka. Ali kako ubiti taj miris u dva ujutru ležeći u krevetu? Nikako. Maštala sam da sam glavni kuvar u luksuznom restoranu. Demonstriram početnicima metode seckanja luka i svi me zadivljeno gledaju. Iz tog ludog sanjarenja neprimetno pređoh u pravi san.
Sutradan smo ustali ranije. Doručkovala sam i oprala sudove. Ali miris je još uvek bio tu. Očigledno nije bilo dovoljno sudova.

Krenuli smo vozom za Rudeshajm. Turističko mestašce nedaleko od Frankfurta. Nisam sigurna da iko sem vlasnika restorana i suvenirnica živi tamo. Seoce na Rajni, isprepletano uskim kaldrmisanim uličicama i kao mnoga druga duž Rajne i Mozela opasana brdašcima i poljima vinove loze. Rudeshajm je jedna od najvećih turističkih atrakcija u Nemačkoj. Promenada uz Rajnu, poput neke morske, restorani sa prostranim baštama. Stolnjaci poznati karirani, miris jak i neko čudno pucketanje u vazduhu.Malo niže niz ulicu vinski muzej u starom zdanju sa ogromnim dvorištem.
Skrećemo u usku kaldrmisanu ulicu. Obuzima nas čudan turistički osećaj. Svraćamo u prvu suvnirnicu. Gledam džidža-bidže, magnete za frižider, keramičke krigle, majice sa vickastim natpisima koje pokušavama da razumem. Izlazimo iz jedne i ulazimo u sledeću, porcelanske lutke na sve strane. Samo za kolekcionare. Slikanje naravno svuda zabranjeno. Kradem po koju sliku, kupujemo po koju glupost koja će nekome skupljati prašinu dok mi bude pominjao sve po spisku zbog silne pažnje koju sam mu priredila poklanjanjem iste. Odlazimo dalje.
Svi putevi vode u Rim, sem rudeshajmskih oni vode do žičare. I ako bih lično izabrala tabananje do obližnjeg brdašceta sa čuvenim spomenikom i vidikovcem, većina me nadglasala. Zavalismo pozadine u klupice i prepustišmo se letu. Prava turistička tura, samo je nedostajalo vodičevo blebetanje u pozadini. Pogled zaista impresivan. Lepa je Rajna, vijugava među brdima. A i sva ta mala seoca, uživo čak i lepša nego na razglednicama. Žičara se završava gotovo tik pored spomenika. A on stoji onako ogroman u sred šume i gleda na Rajnu. Podsetio me je na spomenik Neznanom junaku na Avali. Izgleda drugačije ali ostavlja isti utisak. Kao da mu tu, među tim drvećem i nije mesto ali opet jedna od onih tvorevina zbog koje ste ponosni na celu ljudsku rasu. Od njega krenusmo peške kroz šumu. Hm šumu. Toliko je ljudi bilo na stazama da je pre ličila na neki ogroman park koji je tako spretno napravljen da drveće krije pogled na okolne zgrade i ulice. Staza je s vremena na vreme izlazila na okolne livade i pružala nam pogled na Rajnu, obližnja seoca duž obale i zamkove po brdima. Na kraju staze ogromno ograđeno polje sa srndaćima. Tako lepe i mile životinje.Dolazile su da nam jedu iz ruku sveže počupanu travu. Oblizivali mi prste skroz zelene od trave i mazili se umilno kao mačići.

Odatle se ponovo spustismo žičarom do obale. Klizili polako među visokim drvećem do krajnjeg odredišta. Još jedno seoce kao sa slike. Bele kuće sa drvenim isprepletanim gredama, najrazličitijim detaljima od kovanog gvožđa i uglavnom crvenim muškatlama po prozorima. Cveće u Nemačkoj je tako divno i šareno, izgleda da mu prijaju ovi dugi dani i blaga leta. Gde god se okrenete cvetni aranžmani. I sve tako puno boja, milion nijansi žute, roze, crvene, plave, lila, bele.
Iz sela se uputišmo stazom ka Rudeshajmu koja je celim putem krivudala prateći Rajnu. Na livadama s leve strane smenjivali su se vinogradi i kupine. Zastajkivala sam uz gotovo svaki žbun, brela kupine, jela ih halapljivo i nastavljala dalje. Nakon nekog vremena, Miljan i gošća me totalno zapostaviše umorni od mog stalnog zaostajanja. Pružala sam korak i gotovo trčala za njima u momentima dok mi glava nije bila zabodena među kupine.

U jednom momentu zapazih da mi šake imaju čudnu boju. Neki čudni miks zelene od čupanja trave i ljubičaste od kupina. Primakoh ih nosu. Nisu više imale nikakav miris. Nisam bila sigurna od čega je ispario onaj loši miris luka… trave, srneće pljuvačke, kupina ili nečeg totalno desetog. No napokon srećna i prepunog stomaka sustigoh ostatak ekipe pred gotovo sam ulazak u Rudeshajm.
Te eto ako vas iko zapita za dobar savet kako da ukloni miris luka sa ruku slobodno mu preporučite:
- odlazak do Rudeshajma
- vožnju liftom
- šetnju šumom
- maženje i hranjenje srndaća
- još jednu vožnju liftom
- i dugu šetnju uz Rajnu sa mnoooogo kupina (2-3 kile cenim)
Recept ne može da omane, lično sam ga isprobala.
Eh i da, najvažnije: ugostite jedno vama drago biće koje će vam prati sudove, i ići u kupovinu, i seckati lubenicu, i kuvati kafu, i spremati kuću, i biti tu da vas dočeka i isprati, obaspe toplinom i ljubavlju… i… i…i koje će vas naterati da mislite o tome koliko vam nedostaje mama da brine o vama čak i kada zaista veliki odrastete i počnete da verujete da ste dovoljno jaki da i na kraj sveta sami stignete.

Leto u Frankfurtu

2009-07-23T08:06:11Z

Pada kiša. Opet.
Padala je ceo vikend, padala je juce, padala je noćas. Od kada je počelo leto oznojila sam se ukupno 0 puta, bila nervozna zbog vrućine 0 puta i nisam mogla da spavam od vrućine, zamislite opet 0 puta.
Nedostaju mi barice po tasteri nastale usled silnog znojenja pored kompijutera. Nedostaju mi komarci. Nedostaje mi ona vrućinčina od koje gubim apetit.
Ne jedu mi se lubenice. Nisu mi se jele jagode. Trešnje nemaju isti ukus na 20 stepeni.
Izlazim jutros iz metroa i počinje kiša. Po odeći mi oni odvratni tragovi od krupnih kapi kiše. Nebo opet sivo. Moj veš opet mokar na terasi stoji. Pitam se: hoće li se ikada osušiti?
-    Ako dođem danas kući mokar, definitivno se selimo.
-    Jebem ti zemlju bez Sunca
-    I mora…
-    U kojem može da se kupa
-    Pa nisam se ja za džabe iz Srbije selio
-    Čim se Crna Gora odvojila…
-    U Češku :P
I tako vodimo nas dvoje isprazne razgovore skoro svako jutro, jer skoro svako jutro pada kiša. Kada ne kukam Miljanu na odsustvo vrućine tu mi je uvek moja draga Kejt:
-    Ajde da se pravimo da smo Nemci, idemo na plažu i glumimo da nam je vruće na 20 stepeni..
-    Jeeeee ajde
-    Hocemo da nosimo sandale s otvorenim prstima?
-    Ah bolje japanke idemo na plažu
-    Buuuuuhahahaha plaža
Iz dana u dan patimo svi mi ne Nemci za Suncem i letom, za letnjim opekotinama, za majicama na bretele i kratkim suknjama, neki i za morem.

Frankfurtski Zoo

2009-07-05T21:25:12Z

Posle berlinskog najstariji u Nemačkoj. Počeo sa radom davne 1858. godine. Za vreme rata totalno sravljen sa zemljom i ponovo obnovljen nakon istog.

Ne znam kako je izgledao te davne 1858. ali danas ne izgleda preterano fascinantno. Kako smo to opet dospeli do zoološkog vrta ni sama ne znam. Tražili smo mirni zeleni kutak u okolini kuće zbog obaveza koje je Miljan imao na poslu. A zoo je jedino zeleno mesto u blizini koje do sada nismo obišli. Što se zelenila tiče nismo se pokajali. Kao i svi prethodni već viđeni po Češkoj, i ovaj zoološki vrt pre liči na ogroman park sa ograđenim delovima za životinje. Ali za razliku od onih Čeških ovde malo koja životinja ima “normalne” uslove za život. Sve ćelije su nekako skučene, previše zabetonirane i ustakljene bez neke preterane veze sa prirodnim staništem zatvorenika. Ne znam koliko tačno različitih životinjskih vrsta ima u njemu ali nije delovao preterano bogat. Činio mi se brojčano manji čak i od beogradskog. Po površini možda baš sličan njemu. Moram priznati da sam bila zaista razočarana. Ovo je drugi veliki plus za Češku u odnosu na Nemačku. Prvi je javni prevoz ali to je već priča koju ću vam nekom drugom prilikom ispričati.

Sam park u kojem je zoo smešten deluje prostrano i neverovatno “divlje” s obzirom da se nalazi u centru grada. Neverovatna milina i izolovanost od užurbanog spoljneg sveta. Simpatičan kutak za nedeljno popodne kada nemate priliku da se sklonite u pravu divljinu. I ako sam na kraju ostala izuzetno negativno iznenađena samim zoološkim vrtom, mir koji je vladao tamo, osamljene klupice samo za nas dvoje i izuzetan meksički restoran u krugu vrta učiniše ovo popodne posebnim. Toliko, da poželeh da napišem post posle toliko vremena ;)

Vinski Raj

2009-05-11T20:44:38Z

- Život je lep. – rekoh tiho. Zatvorih oči i utonuh u neke slatke misli o sreći, prepuštajući se milini koja mi je ispunjavala svaki delić tela. Kada sam ih ponovo otvorila ugledah Mesec kako se uzdiže iznad susednog brda. Otpih još jedan gutljaj vina. Ponovo mi slatki ukus zagolica nepce.
- Kako je dobro ovo vino. Znaš kako u knjigama uvek opisuju slatki ukus vina, a ja uvek pomislim kako preteruju jer je vino gorko. A vidi sada ovo… tako dobro… tako slatko. – reče presecajući reči kao mala deca kada pokušavaju nešto da slažu, s onim njegovim zaraznim osmehom i iskrama u očima.
- Znam. – rekoh uz osmeh i nastavih da ga milujem po kosi. – A znaš li ti da sam se ja zaljubila u tebe zbog tih tvojih cakanih šljaštećih okica i tog preslatkog osmeha? – ponovih po ko zna koliko već puta izgovorenu rečenicu.
- Jel da?
Spustih šake na njegov vrat i zagnjurih se u njegovo lice mazeći ga po nosu i obrazima, prelazeći svojim usnama preko njegovih. Ostadoh u zagrljaju, slepljena uz njega još neko vreme zagledana u mesec.
Otpih još jedan gutljaj vina. Svaka kap je prijala više od one prethodne i posle svake je Mesec postajao sve mutniji. Zatvorih ponovo oči i promrmljah:
- Život je lep.

Sutradan smo ustali rano. Čekala nas je duga šetnja mozelskom dolinom. Uputili smo se ka šumi udaljavajući se od još uvek usnulog Kohema koji smo izabrali za našu početnu stanicu. Nogu pred nogu, šetali smo polako zemljanim putem srećni bez nekog posebnog razloga. Šuma ponovo. Okružena visokim drvećem čije su se grane sklapale iznad naših glava osetih se ponovo živom. Slobodna ponovo. Daleko od one gradske gužve, pretrpanih šoping molova i supermarketa. Bez sirena, buke i lupe. Opuštena ponovo. Oko mene zelenilo sveže okupano kišom koja je padala prethodnih dana. Izmileli puževi golaći, ovde tako neobično crveni, terali su nas da pazimo na svaki korak. Raspevane ptice na sve strane. Pored šume, Mozel dubok i samo na oko miran krči svoj put dolinom. Uvrće se i uvija među visokim brdima prekrivenim šumama i vinovom lozom u čijem smo vinu toliko uživali prethodno veče. Šumu su povremeno smenjivala polja obrasla visokom travom i divljim cvećem. Potpuna milina. Tek ponegde smo usput sretali ljude. Obično u parovima. Mozelska dolina je jedna od najlepših u Nemačkoj.

Pored ogromnih polja vinove loze i čuvenog vina krase je i mnogobrojni zamci. Uzdižu se na okolnim brdima čuvajući svoje priče o prinčevima, princezama, ratovima i ljubavima. Neki još uvek stoje ponosno u punoj snazi kao i vekovima ranije, dok su se iz drugih kraljevi davno odselili ostavljajući za sobom pustoš i ruine.

Šetnju smo toga dana završavali u podnožju jednog od najlepših mozelskih zamkova – Eltz. Star preko osamsto godina jedan je od retkih orginalnih, još uvek u posedu iste one porodice koja ga je i gradila. Zamak je dograđivan i razvijan sve do sredine sedamnestog veka tako da su na njemu vidljivi stilovi od Romanskog do Baroknog. Zahvaljujući mudroj politici familije Eltz zamak je samo jednom bio umešan direktno u oružane sukobe (1331-1336) i zahvaljujući tome ostao neoštećen kroz sve protekle vekove. Ista porodica je 1736. godine kupila ogromno imanje na području današnjeg Vukovara i sagradila dvorac koji im je kasnije sa ostatkom imanja zaplenjen u toku drugog svetskog rata. Dvorac je danas sedište Gradskog muzeja i pretrpeo je ogromnu štetu u toku poslednjeg rata (1991.).
Od zamka smo se spustili do sela Moselkern prateći rečicu Eltz koja je na pojedinim mestima toliko plitka de se može pregaziti bez problema. Konačno, premoreni vratišmo se u Kohem da uživamo ostatak večeri uz najslađe nemačko vino.

Sledeće jutro još uvek mamurni i krmeljivi krenuli smo u obilazak Kohema. Grad se tek budio, sa tek po kojom otvorenom pekarom. Međutim, ispred svake znamenitosti već su se tiskale grupe turista oko lokalnih vodiča čiji su glasovi odzvanjali još uvek polupraznim selom. Selo sa jedva 5000 stanovnika i preko milion i po turista godišnje. Mi smo se uputili ka Rajhsburg zamku koji krasi obližnje brdo obraslo redovima vinove loze. Peli smo se uskim kaldrmisanim ulicama prolazeći pored već otvorenih vinskih prodavnica sa naslaganim burićima i najrazličitijim flašama napunjenih belim, rozen i crnim vinom. Ispred svake natpisi o kvalitetu i sastavu, dugoj vinskoj tradiciji i pozivima na besplatno degustiranje istog. Uživali smo neko vreme na terasi zamka, upijali jutarnje sunce i uživali u senkama koje su pravile visoke kule. Negde oko podneva pretovareni flašama lokalnog nektara krenusmo na stanicu ka surovoj realnosti. Bližio se kraj ovom bajkovitom vikendu. Čekale su nas svakodnevne frankfurtske obaveze. I dok smo se vozili ka Frankfurtu, pomislih kako me je vikend u jednom nemačkom seocetu naučio da uživam u vinu i kako je i pored svih ovih problema sa kojima uveče ležemo i ujutru se budimo život na trenutke zaista čaroban.

Dozvolite da vam uvalim nešto!

2009-03-18T18:42:34Z

Negde krajem januara, krenuli Miljan i ja u obilazak teretana po Frankfurtu sa željom da nađemo odgovarajuću za nas. U tom momentu sam znala da je u Nemačkoj vrlo popularno biti član nekog fitnes kluba i da se ugovori sa klubovima uglavnom potpisuju na godinu dana. A fitnes klub mu dođe nešto kao teretana s bazenom, velnes centrom i sličnim drangulijama. Ono za šta smo mi bili zainteresovani u tom momentu je bila samo teretana, sve ostalo mi se činilo suvišno.

I tako, zaređamo mi redom po centru. Problem je i taj, što živimo na obodu centra grada, što znači da su sve moderne preskupe teretane odlučile da se smeste u naš komšiluk. A takve obično brigu vode samo o broju nesrećnih članova kluba. Ipak, naoružani gvozdenim živcima optimistično krenusmo u obilazak.
Prvo ubodosmo Pure Fitness. Dočekala nas je simpatična nenavalentna (kasnije se ispostavilo kao vrlo bitna karakteristika) devojka, koja nas je prošetala okolo, pokazala nam teretanu i objasnila neki njihov specijalni sistem rada s trenerima. Zapravo, svako dobije trenera na početku koji u zavisnosti od vaših potreba sastavi plan vašeg treninga i to vam snimi na neki ključ. Taj ključ vi možete da ubacite u svaku mašinu, koja vam na displeju prikaže statistike vašeg trenutnog rada i istoriju svih vaših vežbanja na tom tipu mašina. Sve to naravno možete da pratite i na website-u, samo ukucate svoje korisničko ime. Naravno, trener je tu za vas da koriguje plan kada god to zaželite. Cena, skoro sitnica, oko 100 evra za godišnju članarinu plus nedeljno 5 evra, što mu dođe maksimalno 25 evra mesečno. U momentu kada smo izlazili iz teretane bili smo ubeđeni da ćemo se vratiti u istu da potpišemo ugovor, no informisanja radi krenuli smo i u obilazak drugih.

Sledeća je bila Fitness Company. E to je već na samom ulazu delovalo gadno. Prebukirana, s preglasnom muzikom i ovog puta navalentnim prodavcem. Nisam baš sigurna, koji deo u celoj priči mi je bio odvratniji, ali ovi su nas izgubili kao potencijalne klijente još na vratima.

Ima nešto što vam se u teretani svidi ili ne svidi na samom početku. Ja sam kasnije shvatila, da je to osećaj da su ljudi došli na to mesto da se rasterete stresa i učine nešto dobro za svoje telo. I upravo sam taj osećaj i imala u onoj prvoj teretani. Celokupna atmosfera je delovala opuštajuće, primamljivo, kao mesto na koje čovek ode i na izlasku se oseća preporođeno. Ova druga je pre podsećala na plažni bar, prebukiran ljudima koji okolo šeću umesto da vežbaju, s ogromnim šankom na ulazu.

I tako, potpuno nezadovoljni nastavišmo dalje. Sledeća u nizu je bila Fitness First. Eeee, tu sam nasela kao malo dete. Problem u datom momentu je bio taj što se dotični fitnes otvarao tek početkom marta, te su oni nama pokazivali slike kako će to izgledati i razgovor je tekao otprilike ovako:

Prodavačica: To će biti najmoderniji i najveći klub u Frankfurtu, u ovoj modernoj zgradi što se gradi preko puta. Pored mašina, moćićete da koristite i bazen, solarijum, pedikir, manikir, masažu, terasu na vrhu za sunčanje i bla bla bla…. za samo 100 evra (za nešto) i 60 evra (za nešto) i 20 evra (za nešto) i još samo 65 evra mesečno.

Mi (s nimalo impresioniranim izrazom lica): Dooooobro.

P: OK, OK… evo otpisaću vam ovih 100 evra odmah, znači, samo za vas 60 evra (za nešto) i 20 evra (za nešto) i još samo 65 evra mesečno.

Mi (s nimalo impresioniranim izrazom lica): Dooooobro.

P: OK, OK… hm… ajde pričaću s menadžerkom, da vas ubacimo nekako u ovu grupu od prethodne nedelje onda bi vam mesečna rata bila samo 59.99 evra. (odlazi)

Okrećemo se jedno drugom i počinjemo razgovor na Srpskom.

M1: Jbt, kakvi su kreteni… ova stvarno misli da smo ludi da nasednemo s ovim njenim samo za nas spuštanjem cena.

M2: Ali imaju bazen.

M1: Ma daaaaaj, dva puta zamaneš i udariš u ivicu.

M2: OK, znači nećeš?

M1: Neću.

Prodavačica se u međuvremenu vratila i gleda nas znatiželjno.

M: Pa, mi ipak ne bismo.

P: Zašto? Ali evo ja sam sada razgovarala s menadžerkom i ona je odobrila popust.

M: Preskupi ste i dalje. Za te pare ne dobijamo ništa što nam treba i još moramo da čekamo mesec dana na otvaranje.

P: Ali, ali… Pa mi imamo Power Plate!

M: Stvarno? Uračunato u cenu? Vauuuuuu… Ček da se konsultujemo.

Na Srpskom.

M1: Imaju Power Plate. Možda bi onda i mogli.

M2: Šta je to?

M1: To je ona sprava što se trese i radi mišiće mnogo bolje nego obično.

M2: Pa kako znaš da je efikasno?

M1: Ma pričala sam ti da je Onaj radio na tome i skroz se sredio. Pliiiiizzzz, mozda je to jedina nada za moju vrećastu zadnjicu.

M2: Znači hoćeš ove?

M1: Hoću.
……………………………………………………………………………………………………………
Dva meseca kasnije, u kancelariji za žalbe.

Onaj što treba da se bakće nezadovoljnim korisnicima: ne, ne, ne ….
Mi: Ali nama je prodavačica rekla da je Power Plate uključen u cenu. I sada vi očekujete da vam ja za isti doplaćujem još 25 evra mesečno???
OŠTDSBNK: Mi smo odgovorni samo za deo koji piše u ugovoru, a u ugovoru ne piše da možete da koristite PP.
M: Ali u ugovoru ne piše ni da ne možemo. Šta to znači? Da ste nas svesno lagali da bi potpisali ugovor?
OŠTDSBNK: ne, ne, ne… (gomila izrečenih gluposti i laži)… ne, ne, ne….
…………………………………………………………………………………………………………
Pola sata kasnije, u kancelariji menadžera, problem je rešen… nekako…
…………………………………………………………………………………………………………
Kada sravnam račune i presaberem se, ispadne da za tu cenu čak i da koristimo samo bazen u meri u kojoj ga koristimo, jedna moja poseta fitnesu košta 2.5 evra. Kada to uporedim s cenama u Srbiji i Češkoj, sa standardom ovde i tamo, to i nije skupo… ali opet… ostaje neki odvratan osećaj da mi je neko nešto na prevaru uvalio. A ta činjenica me poprilično pogađa. Poslednja stvar koju sam očekivala kada smo dolazili ovde je da će nam usluge biti prodavane na ovakav način. Baš sam neprijatno iznenađena nemačkim načinom poslovanja. Da stvar bude gora, ovo nije jedini primer. Slično tome smo dali dodatnih 25 evra za telefonske kartice, pa 30 evra pride za struju, itd, itd. Malo me poražava činjenica ovdašnjih prodavaca da zloupotrebljavaju u toj meri naše nepoznavanje jezika i ovdašnjih običaja. Činjenica je, da bismo mi svakako dali te pare jer drugog izbora nemaš, ali nekako bih više volela da ako ništa drugo, u cilju bolje brige o troškovima unapred znam kolike nas realne sume zaista očekuju.
……………………………………………………………………………………………………
Nešto kao P.S.
Fitness First je zapravo kupio pomenuti Fitness Company i potpuno su ista bagra. Dotični fitnes elem, nije ni najveći ni najmoderniji u Frankfurtu. Čak im je i koncept i izgled potpuno isti kao ovima već pominjanima. Sva sreća pa na bazen odlazimo ranom zorom kada gotovo da nema ljudi, inače bi ove pare baš nizašta davali.

Svrbe me stopala

2009-03-03T21:52:16Z

Nekako se uvek selimo krajem jeseni, kada krene da se skraćuje dan. I ono malo sunca u toku dana obično bude prekriveno oblacima. Onda krene zima, u gradu uglavnom bez snega, depresivna, previše hladna, predugačka. A onda, naglo, početkom marta pojavi se sunce. I nebo više nije sivo, i boje više nisu sumorne.
E baš negde, u to vreme, sa tom naglom promenom vremena, mene krenu da svrbe stopala. Ako me svrbi desno, to znači da ću ja nekoga voditi u šetnju, a ako me zasvrbi levo to znači da ću biti prošetana. Kako god, ona zimska depresija nestaje istog momenta, ja izlazim iz kuće i zaboravljam da ista postoji. Sezona skitanja je konačno počela.

Ove godine smo sezonu otvorili kratkom šetnjom po Taunusu. Taunus je brdoviti deo rajnsko-majnskog regiona i gledano iz moje perspektive počinje (iz neke druge, završava se) na severozapadu Frankfurta. Lako je dostupan. Dovoljno je sesti u metro i nakon polučasovne vožnje izaći u Kronbergu, odakle smo mi počeli našu šetnju. Do ivice grada na severu, ka kojoj smo se uputili, ima malo više od četiri kilometra. Prvobitno smo planirali da prvo prošetamo po Kronbergu i brdu koje se nalazi praktično u sred grada i na čijem vrhu smo već ranije opazili neke ruine, a zatim da se uputimo ka brdima. Međutim, to jutro smo ustali kasno pa smo odustali od obilaska ruina i zaputili se direktno u brda. Od ivice grada do najvišeg vrha Taunusa, Großer Feldberg (879m) ima malo manje od 5 km, usput se prolazi pored vidikovca sa kojeg se pruža lep pogled na Kronberg i susedni Konigštajn (Königstein) u čijem se središtu takođe uzdiže brdo na čijem se vrhu nalaze ostaci nekadašnjeg zamka. Zapravo, ja i nisam baš najsigurnija da li su Kronberg i Konigštajn predgrađa Frankfurta ili odvojena susedna sela. Pod onom severnom ivicom grada sam podrazumevala sever Konigštajna.

Visinska razlika između metro stanice i najvišeg vrha je oko 450m, tako da smo se konstantno penjali blagom uzbrdicom. Već negde na pola puta smo pravili pauzu u brdskom restoranu iznad čijeg su se vrha vijorile nemačka, neka lokalna i hrvatska zastava. Toliko sam se već navikla na brojnost balkanskih naroda ovde, da bih se iznenadila da je bilo drugačije. Ali se zato svaki put iznenadim onim što se u nemačkim lokalima može popiti, te sam se nakon prošlonedeljne fascinacije mešavinom koka-kole i soka od narandže (zaboravih joj ime) ovog puta čudila toplom narandžinom soku.

Do vrha smo gotovo celim putem išli prokrčenom šljunkovitom stazom, koja je uglavnom bila prekrivena ledom. U nižim delovima, dok smo još uvek bili među listopadnim drvećem sneg je bio plitak, uglavnom otopljen. U višim delovima, dočekali su nas borovi i znatno dublji sneg. Na samom vrhu magla je bila previše gusta, te nismo mogli da uživamo u pogledu, niti da osmotrimo sam vrh. Za povratak smo izabrali drugu stazu. Ne znam da li zbog toga što smo išli nizbrdo, pa sam bila odmornija i više obraćala pažnju na detalje, ali ta staza mi se mnogo više svidela. Sunce je nekako našlo rupu među oblacima, te je nebo dobilo onu neverovatnu plavu boju. Snega je bilo samo na stazi a cela šuma obojena u onu jarko narandžastu koja se može videti samo u jesen. Jesenju sliku su kvarile samo gole grane. Neverovatne boje za ovo doba godine.

Taunus je inače poznat po rimskim ostacima. Većina tih ostataka je lako dostupna, ali na žalost ja još uvek nisam iskopala dovoljno relevantnih podataka o tome. No biće vremena i za to, lepo vreme je tek počelo a ova brda su nam na dohvat ruke. O tome više nakon neke buduće šetnje.

Sprich doch endlich!

2009-02-02T07:41:35Z

Ovo gore bi trebalo da znači: Kaži nešto! Ali sasvim je moguće da sam omanula. Posle mesec i po dana intezivnog učenja još uvek sam daleko od znanja nemačkog. Prepoznajem nazive predmeta koji me svakodnevno okružuju, mogla bih i savršeno da vam izmenjam glagole po licima u sadašnjem i prošlom vremenu, ali da sastavljam rečenice to mi još uvek malo teže ide.

A ovo bi kao trebao da bude post o učenju nemačkog u Nemačkoj, mada je sasvim moguće da će se kao i mnogi pre njega raspliniti u ko zna kom smeru. Prva “muka” u Nemačkoj mi je prisela već drugi dan boravka ovde. Krenuli smo u prodavnicu. I na putu do supermarketa, prošli smo pored neke manje piljarnice. Prolazimo pored pomenute piljarnice i primetim ja grožđe, domaće, belo, ono sitnije, još malo pa prezrelo, u onom najslađem stadijumu. Tu stomak krene da zavija, a kroz glavu prolazi misao: I kako ja sada da kupim grožđe? Sada će nevini čitalac u sebi pomisliti: U čemu je problem? Uzmeš grožđe; dođeš do tete na kasi; pružiš joj grožđe; zbunjeno se nasmešiš promrmljaš nešto na ne-nemačkom; ona ti nešto odgovori; ti je ne razumeš ali nije te briga; pružaš pet evra jer skuplje od toga ni ne pomišljaš da može biti; ona ti vraća kusur i… i u sledećem momentu prezrelo zrnevlje puca između tvojih nepca i jezika; ti si srećan, veseo, i sve ti je lepo.

E da… Tako bih i ja, da pre toga dve godine nisam živela u Češkoj, solidno razumevajući ili bar nazirući šta reči znače ali nikada pričajući češki. Teško je dočarati frustraciju koju čovek oseća živeći u stranoj zemlji bez mogućnosti da se ljudima obraća na njihovom jeziku. Zašto onda češki nikada nisam učila? Pa, zavaralo me je to prepoznavanje i natucanje značenja većine reči. S druge strane od prvog dana smo znali da je samo pitanje dana kada ćemo otići pa mi se sve to činilo nebitno. Na kraju se ispostavilo da je to bio ozbiljan propust. Ta frustracija je dovela dotle da sam počela panično da se plašim susreta sa ljudima za koje procenim da nisu u stanju da sa mnom komuniciraju na engleskom. Što je bio i slučaj sa prodavačicom u piljarnici. Zbog tog glupog straha sam ostala željna dobrog grozđa, jedući na kraju ono ogromno odvratno uvozno, koje izgleda poput plastičnog voća koje neki ljudi drže po kućama dekoracije radi.

Kako čovek najbolje uči na sopstvenim greškama, tako mi je trenutno učenje jezika jedan od najvećih prioriteta. U Nemačkoj je sve mnogo lakše i bolje organizovano nego u Češkoj. Pre par godina, suočeni sa sve većim problemima vezanim za doseljenike i njihovu integraciju, Nemačka je preduzela određene mere kako bi olakšala proces integracije. Jedna od mera je jeftino i brzo učenje nemačkog. Te zahvaljujući tome ja pohađam kurs za svega 1 evro po času. Naravno tu se škola lopovski ugradi da vam proda knjige i naplati kojekakve sitnitarije. Te umesto 100 evra po kursu plaćaćete 125 u proseku. Cela obuka obuhvata 6 kurseva sa po 100 časova. Prednost je i ta, što se u intenzivnoj varijanti odsluša 25 časova u toku jedne nedelje, što znači da ste nakon pola godine u stanju da komunicirate na nemačkom.

Ove časove po doniranim cenama ne drže sve škole. Za to je najjednostavnije otići u neku lokalnu školu stranih jezika i direktno se kod njih raspitati. Naravno kvalitet ovih časova varira. U mnogome zavisi od same škole ali i čiste sreće s kim ćete u grupi biti, jer može se lako desiti da u istoj grupi bude neko ko recimo nikada ranije nije pisao abecedom. Takođe, nemaju ni svi prava na ove donirane cene, ali i te informacije se mogu dobiti direktno u školi, tj. oni će vas uputiti na mesto gde se ta potvrda izdaje. Krajnje jednostavno, samo treba volje za učenje jezika.

Odoh sada da se bacim na učenje, a do sledeceg posta: Tschüs!

Palmengarten

2008-11-24T10:29:29Z

Trenutno živimo u stanu na čijem zidu ne vise naše slike. Spavamo u tuđoj posteljini i jedemo iz tuđih tanjira. Dobra strana toga je što svakog petka dolazi teta koja čisti ovaj stan i menja posteljinu. Loša je, što ovaj stan nije naš dom. Osećamo se kao da živimo u hotelu, što nas tera da svaki mogući trenutak provodimo skitajući. To opet ima svojih dobrih strana; ovde smo nešto manje od četiri nedelje, a Frankfurt gotovo da nosimo u džepu.

Juče je osvanula jedna od onih nedelja kada poželim da se lenjo razvlačitm po krevetu ceo dan. Odvrnem grejanje do maksimuma, a onda se s onim slatkasto-maznim osećajem uvijam oko Miljana, naizmenično ga štipajući, ljubeći i grickajući do iznemoglosti. Ali ova posteljina koja nije meka onako kako sam navikla, i nema onaj miris na koji sam navikla, tera nas da ustajemo iz kreveta.

Gde bismo po ovoj tmurnoj nedelji? Zagledam spisak sa muzejima i nekako mi se svaka umetnost čini dosadna u tom trenutku. Ja bih negde u prirodu, ali znam da nije vreme za to. I dok gledam kako se drvo ispred prozora savija pod naletima vetra neka hladnoća mi se uvlači u kosti. Na kraju mi pogled pada na kartu. Palmengarten. Spas. Olakšanje u trenutku.

Lako smo se dogovorili da doručak i prvu jutarnju kaficu završimo u gradu, u našem omiljenom Coffee shop-u. Valjda je to ime za ona mesta na kojima vam pored raznoraznih kafa nude i nešto na brzaka za pojesti i po koji slatkiš. Šetnja širokim trotoarima na kojima smo sretali taman toliko prolaznika da se ne osećamo usamljeno bila bi potpuno uživanje da hladan vetar nije ledio krv u žilama.

Kada smo najzad stigli do ulaza u kompleks u kojem se nalazi staklenik sa palmama bilo je već podne. U kompleksu se nalazi više odvojenih staklenika u kojima se održavaju vremenski uslovi koji odgovaraju mestima sa kojeg su biljke orginalno potekle. Te smo sa one hladnoće uleteli pravo u tropsku baštu, prvo suvu, a zatim hodnikom prešli u vlažnu. Sa temperaturama iznad dvadeset stepeni, uživali smo u šetnji među rascvetalim tropskim biljem.

Ova šetnja među džinovskim primercima onih biljki i puzavica koje naše mame često gaje u svojim stanovima gurnu me nekih par godina u prošlost. Setila sam se naših lunjanja po Južnoj Americi gde su kaktusi, indijanska pera, filandedroni i ostalo cveće veliki kao naše zimzeleno drveće, sa listovima preko pola metra širine, koje vam pravi hlad dok šetate po upekloj crvenici. Nozdrve su nam se punile egzotičnim mirisima a oči odmarale u beskrajnom zelenilu.

Uživali smo u “alejama” kafe i kakaa, manga i papaje. Ispipkali smo sve moguće bodlje svih viđenih kaktusa, nagledali se nekih čudnih šara na još čudnijem drveću, posmatrali neke neobične mesožderke. Propustili gomilu korisnih informacija, jer su sve na nemačkom, i s vremena na vreme bili u konfuziji jer su oznake sa imenima biljaka i njihovim poreklom na pojedinim delovima nespretno postavljene.

Iz egzotičnih tropskih bašta, izašli smo ponovo na hladan vazduh koji se nakon onih dvadesetak stepeni činio još hladnijim. Bukvalno dotrčašmo do sledećeg staklenika u kojem nas je dočekala hladna subantartička klima sa rastinjem koje istu krasi. Treba li naglašavati da smo u ovom stakleniku proveli onoliko vremena koliko je dovoljno da se vrata otvore, uđe u neku prostoriju i iz iste pobegne? Ali, bar smo našli omiljeni staklenik za letnju posetu bašti.

Posetu smo završili obilaskom kuće palmi u kojoj smo se sudarali i tiskali sa gomilom dečurlije. Kako smo kasnije otkrili u okviru kompleksa nalazi se i pozorište za decu, pa ih roditelji dovode u baštu da uživaju pre predstave. U šetnji do centra sustigao nas je mrak, vetar se konačno smirio pa je put do kuće bio mnogo prijatniji. A onda opet ritual: uvlačenje u posteljine bez mirisa, spavanje, buđenje i preživljavanje do sledećeg vikenda i temeljnog gledanja Frankfurta iz nekog drugog ugla.

Bethnmann park i Kineska bašta.

2008-11-16T22:00:08Z

Našli smo stan u meni najlepšoj frankfurškoj ulici. Činjenica da se useljavamo tek od januara, nije nas sprečila da ovaj kišni nedeljni dan provedemo upoznavajući budući komšiluk.

Na samom početku Berger Strasse nalazi se mala zelena oaza. Park je prvobitno bio privatna bašta bogatog jevrejskog bankara Moritz von Bethmann-a (1768-1826). Kasnije, za vreme rata 1941. park im je oduzet od strane Nacista. 1952. je konačno otvoren za javnost kada ga je Bethmann familija ustupila gradu Frankfurtu na korišćenje. Danas je ovo jedan od poznatijih parkova u Frankfurtu, kojeg pored Kineske bašte krase i predivne cvetne aleje čiji su tragovi jasno vidljivi čak i u ovim hladnim danima. U parku se nalazi i ogromna šahovska tabla u vidu podnog mozaika.

Došli smo u Frankfurt u ovo pomalo nezahvalno vreme za šetnje po parkovima. Dok ovaj hladan vazduh i svakodnevna kiša s jedne strane omogućavaju romantične osamljene šetnje, uživanje u miru i samoći na inače prometnim mestima, s druge strane ubijaju one jarke boje neba i biljnog sveta oko nas. Te iako se iz šetnje vraćamo punog srca, oči nam i dalje ostaju gladne.

Bethmann familija je jedna od najbogatijih u Frankfurtu. Poznata i po bliskim vezama sa Rothschild familijom. Velelepnu vilu šire rodbine ovih drugih imali smo prilike da vidimo na jednom od najlepših poluostrva Azurne obale. Ove dve familije su pored svojih bankarskih poslova u Frankfurtu poznate i po osnivanju najvećih železničkih kompanija Srednje Evrope sredinom 19. veka.

U samom parku nalazi se Kineska bašta, sagrađena u čast žrtvama masakra na Tiananmen trgu u Pekingu 1989. Te ne tako davne 1989, nakon smrti Hu Jaobanga, studenti su krenuli u šetnje u sećanje na preminulog lidera. No kako je vreme prolazilo okupljanja postaju masovnija, pridružuju im se ljudi protestvujući zbog sve rasprostranjenije korupcije i pozivaju se na demokratiju. Tadašnja vlada je upozorila demonstrante da će preduzeti sve mere da suzbije nastali socijalni haos. No niko se nije nadao tako drastičnim merama. Kasno u noć, 3. juna vojska je tenkovima okružila demonstrante iz više pravaca i otpočela napad na nenaoružane protestante. Više stotina civila je nastradalo u ovom okršaju.

Bašta je poklon Frankfurtu od kineskog pobratima Guangdžoua. Kineski majstori su je gradili po principima feng šuija većim delom od materijala donešenog iz Kine. Na samom ulazu, dočekaće vas dva kamena lava. U središtu bašte nalazi se jezerce prenaseljeno ribama, preko kojeg možete preći zakrivljenim mostićem od žada ukrašenim statuama zmajeva. Ili pak izabrati kameni ukrašeni most koji će vas odvesti do hrama u kojem leti možete uživati u hladovini, a zimi potražiti zaklon. Šetajući, moći ćete da uživate u autentičnom kineskom rastinju i neverovatnim arhitektonskim detaljima na svakom koraku. Na ovom mestu svake nedelje možete posmatrati “obožavaoce” Taj čija dok uvežbavaju pokrete ove drevne veštine.

Raduje me činjenica da će mi ovaj predivni kutak uskoro biti nadomak stana. Tako da ćete definitivno uživati i u nekim življim slikama sa ovog mesta od proleća :)