postcards...

La Habana (Havana)

2012-02-02T16:41:22Z

Ja se retko kada opredeljujem za “posetite metropole” tip putovanja. U velike gradove putujem ili po potrebi da završim neki posao ili da posetim nekoga. Problem je što su veliki gradovi toliko veliki da iako vidim “sve” imam taj čudan osećaj da nisam videla ništa. S druge strane, ako mi grad služi samo kao polazno mesto za obilazak prirode, nacionalnog parka ili nekog dela obale ovaj osećaj se gubi. Valjda onda celom tom gradu pristupam rasterećenije, od početka s pomirljivom idejom: eto tu smo na par sati ili dana bez ikakvih nerealnih očekivanja da imamo dovoljno vremena da sve vidimo, te hajde onda da uživamo u šetnjama nasumično izabranim ulicama. U Havanu smo upravo tako otputovali. Služila je kao mesto u kojem smo se odmarali posle sletanja i pripremali za poletanje.
Kada putujete sa istoka na zapad i preletite par vremenskih zona vašem telu treba neko vreme da shvati da je sedam ujutru a ne podne. Što je zapravo izuzetno zgodna stvar, jer bez ikakvih napora ustajete rano i imate ceo dan pred sobom za gluvarenje. A s obzirom da je Havana dvomilionski grad, trebaće vam dosta vremena da istabanate svim njenim ulicama.

Pre odlaska na neko mesto ja se uvek dobro informišem o tome šta tamo negde mogu videti, raditi, očekivati. I nekako i pored dobre pripreme uvek ostanem zatečena i silno iznenađena onim što me dočeka. Obično, sve to izgleda drugačije od slike koju sam ja u svojoj glavi projektovala. Sa Havanom je začuđujuće bilo drugačije. Ona je izgledala upravo onako kako sam je zamislila. Zanimljivo je da je prvi komentar mog muža bio da je nije zamišljao toliko “raspalu”. Doduše kasnije se ispostavilo da su zgrade koje je on video kao ruševine, bile zapravo zgrade u fazi renoviranja u nedeljno popodne.
Ruku na srce, prosečna havanska zgrada i jeste u fazi poluraspada sa čađavim fasadama čiji se malter, poput pregorele turističke kože, ljušti u slojevima. Prosečna havanska zgrada je ukrašena balkonima sa kojih se viori čist veš u svim bojama duge, podsećajući na turističke zastave po evropskim gradovima. Tu i tamo promoli se koja čovečija ili pseća glava, promatrajući vas poluzainteresovano sa visine. Najbolji način da vidite unutrašnjost je da odsednete u nekom od stanova koji nude privatni smeštaj. Mi smo promenili dva domaćina u Havani. Ono što je bilo zajedničko za oba stana su ekstremno visoke tavanice, preko 4-5 metara, hladni podovi, kao i za naše uslove nepojmljiva količina plastičnog cveća, plastičnog voća i porcelanskih lutkica. Visoke tavanice i pločice obezbeđuju hlad u ovim kućama i u najtoplijim danima, dok su cveće i porcelan neiscpran izvor šala na račun domaćinovog (ne)ukusa.
U većim ulicama je uglavnom nepodnošljivo vruće i zagušljivo u toku toplijih dana. Iako većina zgrada formira arkade, koje štite od direktnog sunca i kiše, otpadni gasovi iz starih automobila u kombinaciji sa uzavrelim asfaltom nemilosrdno guše. Uske ulice su toliko pretrpane ljudima i parkiranim automobilima, decom koja igraju bejzbol, da je normalan saobraćaj kroz njih gotovo nemoguć.

Kada bih morala da se odlučim za meni omiljeni deo Havane to bi definitivno bio Vedado. Najveći deo promenade Malecon pripada ovom delu Havane. Rane jutarnje i kasne večernje šetnje Melaconom, uz more ostaće mi najdraža uspomena iz Havane. Ovaj deo Havane ima dosta očuvanih zgrada ali za razliku od centralnog dela mnogo manje turista, tako da su šetnje mnogo prijatnije. Posebno su zanimljive i žive ulice oko univerziteta (Universidad de La Habana) i istočno od njega ka centralnom delu Havane. Ovom delu pripada i Memorijal Hose Martiju, koji je na žalost bio zatvoren u vreme naše posete. S njega se pruža lep pogled ka čuvenom muralu Čea i manje čuvenom muralu Kamila. Manje čuvenom jer je izgrađen tek 2009. Na žalost, pogled na ostatak Havane s tog mesta i nije preterano impresivan, beton, ružne višespratnice iz novijih vremena i turistički autobusi.

Habana Vieja je najturističkiji deo Havane, no ne bi je trebalo zaobići. Ona je bitna iz dva razloga. Prvi je da će vam dati sliku koliko je Havana zaista lepa i koliko bi čarobno izgledala da se sve zgrade renoviraju poput onih u ulicama Obispo i Mercaderes. Drugi, to je jedno od retkih mesta gde ćete pojesti pristojan obrok, po zapadnjačkim standardima sa sve zapadnjačkim cenama. Ja nisam gurman, ali čak je i meni pirinač sa pasuljom uspeo da dojadi posle deset dana.

Kada je kulturni život Havane u pitanju malo šta smo zapravo videli. U potrazi za cigarama, koje smo se naravno setili da kupimo zadnji dan koji je sasvim slučajno bio i državni praznik, završismo u muzeju cigara. To mesto je zaista simpatičan muzej koji izlaže istoriju duvanske industrije, raznih alata i naravno cigara, tabakera, kutija za cigare itd. Svaki komad je malo umetničko delo. No, i pored toga ponašanje zaposlenih je u nama brzo ubilo osećaj krivice što muzejima nismo ostavili više prostora. Iako je ulaz u muzej besplatan, zaposleni će vas na brzinu sprovesti po muzeju ne ostavljajući vas ni 5 minuta nasamo, konstantno vas podsećajući da možete i treba da slikate, i na izlazu tražiti 10 dolara bakšiša. Ovo iskustvo mi je bilo zapravo jako interesantno. Apsolutno mi je bio jasan onaj deo, gde se gospođa trudi da zaradi bakšiš pa čak i onaj gde je ona već zacrtala visinu istog. Ono što mi je zaista fasciniralo je način na koji ona misli da jedan prosečan čovek želi da poseti muzej. Za muzej te veličine u Berlinu, ja bih recimo odvojila bar par sati sa sve kaficom između, uglavnom bez slikanja. Ja muzejske eksponate ne slikam sem ako baš nisam odlučila da napišem post na blogu, pa čisto da ga zašarenim.
Kada je muzika u pitanju, u Havani smo i taj deo dobrim delom propustili. Ulični svirači su česta pojava i muzika se praktikuje na svakom trgu od rane zore do kasno u noć, te nekako usled toga nismo osećali neku preteranu potrebu za noćnim izlascima po čuvenim salsa klubovima. Meni se lično salsa kao ples preterano ni ne sviđa. Kada gledam par kako pleše podsećaju me na loš brak, bez emocija i strasti i sa puno svađe. Čini mi se da se ta dva tela previše divlje bacakaju u prostoru bez ikakve međusobne privlačnosti. Nekako mi je prostački divlji bez one zavodljivosti koju ima tango na primer. Naša poseta Kubi bi prošla bez kluba sa živom muzikom s plesom da nismo slučajno u jednoj večernjoj šetnji naleteli na španski restoran sa flamenko igračima i živom muzikom. Koliko mi se salsa ne sviđa toliko me flamenko ostavlja bez daha. Nisam sigurna da li su igrači zaista bili toliko dobri, ili su kokteli učinili svoje, a možda i činjenica da nam je to bilo poslednje veče pred povratak s Kube, no to veče će mi ostati u sećanju kao jedno od najlepših na Kubi.

Havanski grafiti

2012-01-31T22:11:35Z

Oduvek sam volela grafite. Ova moja ljubav je prerasla u totalno ludilo od kada smo se doselili u Berlin, prestonicu ove najčešće zidne umetnosti. Havana, za razliku od Berlina nije “pretrpana” grafitima. Naletali smo na njih sporadično. Propagandne parole i lokalni junaci uglavnom su dominirali užim centrom grada. U ostalim delovima slike smešnog i zabavnog karaktera bile su podjednako zastupljene.
O havanskim (i svim ostalim) grafiti umetnicima ne znam apsolutno ništa te ću vas poštedeti komentara i ostaviti da uživate u bojama i oblicima.

Oda Kubi

2012-01-08T02:38:41Z

Verujem da svaka zemlja na svakog čoveka ostavlja drugačiji utisak, kao što svakom od nas u svakom trenutku vazduh miriše drugačije. Verujem da dva čoveka, ma koliko da su slična ne mogu doživeti isto osećanje. Zeleno koje vidi moje oko nije isto zeleno koje vidi tvoje, a živeći sa Miljanom naučih da pokatkad zeleno može biti i crveno.

Moja Kuba je bila lepa iako se malter odvajao sa većine fasada. Sunčana i onih dana kada je padala kiša… vesela, šarena, raspevana, razigrana… Slobodna i kada se šetaš po šumama sa vodičima jer ti je zabranjeno da šetaš sam. Bogata iako svako pokušava da te zajebe za dolar. Moja Kuba je bila i ono što Kuba jeste, ali i mnogo štošta što ona zapravo nije. Ja gajim tu neku suludu ljubav prema tim američkim zemljama koje se prostiru od Južnog pola do Kalifornije. A ljubav kao ljubav uglavnom je slepa. Kada volimo idealizujemo, zatvaramo oči pred onim što se ne uklapa u tu savršenu sliku i stvaramo iluziju od svakog podnošljivog momenta. Moja slika Kube nije slika trezvenog čoveka, to je slika sanjara ludog od ljubavi, čula toliko opijenih da mu je pamet potpuno pomućena. Lagaću ako kažem da ne znam odakle tolika strast prema tom delu sveta u meni, znam ja dobro ali tu tajnu čuvam duboko u sebi. Bojim se ako je izgovorim, ako je podelim sa nekim, postaće manje važna, manje vredna, prekinuće se ta tanana nit na kojoj stoje nanizani svi ovi snovi.
Mogu li skupiti snage i otvoriti oči bar na trenutak? Mogu li priznati da neke stvari nisu bile baš pravedne? Da je tamo gde se svi vesele bilo i tuge? Da su oblaci ponekad i zaklanjali sunce? Da Kuba nije zemlja gde veseli ljudi piju rum ili mohito dok puše kohibu? I na kraju, hoće li sve to pomutiti moju ljubav?
A onda opet, nije li ljubav zapravo još veća onog momenta kad nestane stida zbog nesavršenosti? Ne doživljava li svoj vrhunac dok stojimo nagi jedno naspram drugog, ogoljeni do srži, nesavršeni i obični, bez šminke i skupih odela?
Pa… Kubo moja, hoćemo li biti kao oni ljubavnici što provode svoje noći u mrklom mraku ili ćemo početi da volimo svoje male nesavršene stvari zato što su naše, a ne zato što su lepe, ugodne, savršene… Možda… možda je ipak vreme da ti priznam neke stvari.

Draga moja, ti si najneslobodnija zemlja na svetu. Ponekad pomislim šta bi Če rekao, da sada može da te vidi? Zaključala si sopstveni narod na tom ostrvcetu. A znaš… oni imaju snove da vide Ajfelovu kulu, da šetaju po parkovima prekrivenim snegom, da istraže egipatske piramide. Dala si im znanje o svemu, naučila si ih mnogo toga, oni su narod sa najmanjim procentom nepismenih. Tvoji ljudi su videli slike celog sveta po raznim knjigama, čuli o svim čudima, ali ništa nisu stvarno videli, ništa nisu osetili. Oni imaju snove, koje nikada neće proživeti, jer si ih ti tamo zatvorila.
Ti nisi htela da budeš rob bogatoj Americi, a danas si rob svakom turisti koji kroči na tvoje tlo. Kako si to tačno zamislila ravnopravnost kada postoji taj deo zemlje po kojem mi , tvoji gosti ne možemo da se šetamo slobodno i taj drugi deo zemlje gde oni, Kubanci ne mogu da kroče bez posebnih dozvola? Kakva je to sloboda u kojoj smo svi konstantno nadgledani? Orvel bi ti pozavideo. From bi se verovatno godinama tvojim slobodama bavio.
Nisam razumela baš najbolje ni tu dvostruku valutu. Kako to tačno pomaže budući procvat Kube? Nije mi smetalo to što sve treba da platim otprilike četrdeset puta više od lokalaca. Smetalo mi je to što ne mogu da probam lokalne banane, da popijem kafu u lokalnoj kafanici i probam domaću picu. Smetalo mi je to, što sam tako retko uspevala da sretnem onoga ko je zaslužan za moje uživanje i da mu se zahvalim na tome. Kad malo bolje razmislim to su bili samo ona dvojica vodiča koja su nas “sprovodila” po onim, za nas turiste dozvoljenim stazama. Za dve nedelje uspeli smo da upoznamo samo dva čoveka. Priznaćeš da je to pomalo bedan rezultat.

No nekako, draga moja, čovek i pored svega toga mora da te voli. Ima nešto u toj tvojoj pesmi, u tom tvom zavodljivom plesu, u tom tvom osmehu, tom optimizmu koji te ne napušta i sreći ni zbog čega, sreći zbog sreće kao takve. Tvoj smeh nije posledica dobre šale ili nekog događaja, tvoj smeh… Tvoj smeh je lek za taj napaćeni narod. Tvoj smeh je vetar koji odnosi tugu. On je kiša koja sklanja suze.

Priznaću ti jednu tajnu. Osmeh. Osmeh je taj koji osvaja moje srce. Kad se zaljubim u nekoga, zaljubim se u njegov osmeh. Mora da bude širok da ga vidim sa velike visine, mora da bude glasan da ga čujem iz daleka, mora da bude topao da me istopi. Ti imaš taj osmeh, iskren, drag, neodoljiv.
Ma koliko me mučile sve tvoje nepravde ne mogu da prestanem da te volim. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ne mogu da ubijem ovu želju da ti se vratim.

Weihnachtsmarkt (Božićni vašar)

2011-11-27T15:12:15Z

Božićni vašar se danas organizuje gotovo u svim protestantskim i katoličkim zemljama Evrope. Ovaj vašar obično počinje četiri nedelje pre Božića (početak crkvene godine) po gregorijanskom kalendaru, kod nas poznatijeg kao katolički Božić. Ovaj običaj orginalno potiče iz germanskih zemalja (Austrija i Nemačka), u kojima se slavi još od 13. veka. Kasnije se proširio i po ostalim protestantskim i katoličkim zemljama. Za razliku od raznih uličnih festivala koje Nemci organizuju naveliko tokom leta i u kojih se uglavnom klonim, božićnom vašaru se radujem kao malo dete. Ne znam šta me više oduševljava, svetla koja dopiru sa prodajnih štandova, deca koja ciče na ringišpilima, gužve u redovima za kolače, vino i roštilj ili sveopšte ushićenje koje vlada na ovim vašarima. Svo to ludilo odvlači pažnju od toga da su vam se stopala, prsti, uši i nosevi odavno smrzli. A tako umotani u tri tone zimske gardorebe, kada je struk zbog naslaganih stvari odavno izgubio formu, polako nestaje i osećaj krivice zbog upravo unesenih kalorija. Jer zima je na severu Evrope duga i svo to salo će se lepo istopiti tamo negde do maja, kada nas sunce konačno ogreje.

Berlin ima ukupno 54 vašara, raštrkana po trgovima raznih delova grada. Neki su toliko poznati da su postali deo turističke ponude mnogih zemalja. Moj prvi pravi susret s ovim vašarom je bio pre tri godine u Frankfurtu, kada nas je profesor nemačkog vodio na vašar kao deo praktične nastave koji je naravno podrazumevao ispijanje Glühwein-a i jedenja Bratwurst-a, hrane i pića tipičih za ovaj vašar. Oni kojima vera nije dozvoljavala alkohol su pili neku bezalkoholnu verziju Glühwein-a, a mi kojima dobar ukus nije dozvoljavao jedenje mesa smo se prežderavali krompirićima i slatkišima. Od tada, ja redovno odlazim bar jednom u te četiri nedelje da se prežderem nemačkim pred-božićnim đakonijama. Te evo prilike da podelim i s vama listu tipičnih jela i pića na nemačkim vašarima (bez ikakvog reda, tj. kako mi koji bude dolazio na um):

Glühwein – poznatije kod nas kao kuvano vino. Postoje i verzije sa brendijem (Glühwein mit Schuss). Meni je najklasičniji i najukusniji.
Flammkuchen – ovo jelo orginalno potiče iz današnjeg francuskog, nekada nemačkog Alzasa, te ga ja svrstavam ipak u tipična nemačka jela. Tanka kora nafilovana prilozima slično kao pica, ali testo je mnogo tanje, hrskavije i ukusnije. Za razliku od pice i prilozi su totalno drugačiji. Najtradicionalniji Flammkuchen kao podlogu ima krem sir (zapravo nešto gustine i ukusa između pavlake i švabskog sira), a po njemu prethodno propržen crni luk sa sitno seckanom slaninicom. Ubedljivo najukusnija verzija. Pravi se i u vegeterijanskim varijantama.
Lebkuchen – slično kao medeno srce, ili generalno naši medeni kolači, samo jedno milion puta ukusnije. Prave se i u ukrasnoj verziji poznatijoj kod nas kao licidarsko srce. Jedan od mojih omiljenih kolača, sa svim podvarijantama koje ima. U orginalnoj, nemačkoj verziji Ivice i Marice, vešticina kuća je bila od lebkuchen-a.
Bratwurst – nemačke kobasice koje dolaze u milion i jednoj podvarijanti. Uglavnom grilovane, serviraju ih u Brötchen-u (pogačice, od belog brašna) sa senfom. Mada varijanata ima milion u zavisnosti od tipa kobasice i nemačke pokrajne u kojoj ih jedete.
Gebrannte Nüsse - Razno kandirano koštunjavo voće, u našem narodu poznate kao orasnice.
Pommes, Kartoffelspalten – Krompir na hiljadu i jedan način, ovde navedena dva najčešća na vašaru. Nemci imaju najlepši krompir na svetu i najbolje recepte za pripremanje istog.
Schokofruechte – Komadići voća nataknuti na roštiljski štapić, uvaljani u otopljenu čokoladu. Moje omiljene kombinacije: banane sa mlečnom čokoladom i jagode sa belom čokoladom.
itd….

Ovo je naravno samo moj mali doprinos u širenju slave nemačkih vašarskih đakonija, lista je naravno mnogo duža. O podvarijantama glavnih nabrojanih jela da ne pričamo. Usresredimo se na krkanluk, prijatno!

Memorijal u Treptover Parku

2011-11-13T21:10:51Z

Na jugu centralnog dela Berlina nalazi se Treptover Park (Treptower Park). Kako je Berlin odlučio da nas iznenadi još jednim sunčanim danom nismo hteli da ga razočaramo te smo prošetali do jednog od retkih parkova koje do sada u Berlinu nismo obišli. Berlinu zaista ne manjkaju parkovi, svih vrsta, veličina i različite pitomosti. Treptover Park nije moj omiljeni. No nekako je danas izazvao u meni neko čudno osećanje, pre blagi oblik divljenja zbog memorijala koji se u njegovom središtu nalazi. Ovaj memorijal je posvećen sovjetskim vojnicima stradalim u bitki za Berlin 1945. Ja sam odavno znala za ovaj memorijal, no kada sam god čitala o njemu na raznoraznim blogovima (uglavnom stranaca koji žive u Berlinu) bio je predstavljan, blago rečeno, kao ruglo, nešto neopisivo ružno. Meni se lično izuzetno svideo. Verovatno zbog veličine i ušuškanosti u park. Ja sam ga zamišljala mnogo ogoljenije. Kao go beton u sred ničega. S druge strane, postoji taj neki suludi trend u Istočnom Berlinu da se uništi sve što bi podsećalo na Istočnu Nemačku, te nekako dodatno cenim svaki svoj susret sa “preživelim” sovjetskim delom.

Memorijal je završen na četvrtu godišnjicu od završetka rata, 8 maja 1949. Prvi spomenik na koji se naiđe, simbolizuje majku koja plače za izgubljenim sinom. Od nje, ka centralnoj figuri prolazi se kroz prolaz oivičen sovjetskim zastavama koje se viore na vetru. Ispred svake nalazi se po jedan vojnik u klečećem položaju. Odatle se dalje pružaju leva i desna staza, koje se na svojim krajevima ponovo spajaju ispred centralne figure. Duž ovih staza postavljeni su reljefi sa motivima boraca, običnih ljudi, bitaka… na jednoj od njih nalazi se i lik Lenjina. Na svakoj od njih uklesana je i po jedna Staljinova poruka, sve u stilu: Hvala ovima, ili onima na hrabroj borbi, odbrani, itd. Posle nekog vremena sam prestala da čitam. S jedne strane su ispisane na ruskom, a sa druge na nemačkom. Sa svake strane ih ima po osam, za svaku sovjetsku republiku po jedan.
Centralna figura je izdignuta te se do njenog podnožja dolazi stepeništem. Ova figura predstavlja sovjetskog vojnika koji u jednoj ruci drži nemačko dete a u drugoj mač, istovremeno gazeći kukasti krst. Izvesni vojnik, Nikolaj Masalov je u toku bitke spasio jedno nemačko dete, te je njegov junački gest poslužio umetniku kao inspiracija.

Kako je dan ovde već sada poprilično kratak ostalo nam je jako malo vremena za ostatak parka, te smo stigli da obiđemo samo krug oko obližnjeg jezera. Inače je park vrlo popularan među Berlinjanima tokom sunčanih dana. Mi ćemo se potruditi da parkove po Berlinu dobro ispitamo pre leta, jer su ovdašnji, kao i svi ostali Nemci, poznati po svojoj silnoj ljubavi ka nudizmu. A go Nemac uglavnom nije prijatan prizor za oči :).

Muke po (na) nemačkom

2011-11-09T15:16:20Z

I danas se blago naježim kada se setim svog “prvog” susreta sa nemačkim jezikom. Prvi nije bio zaista prvi jer sam i pre dolaska u Nemačku, nemački čula u Austriji uživo i pre toga odgledala podosta nemačkih filmova. No, taj susret koji zovem prvi, odigrao se u frankfurtskom tramvaju na putu od centra grada ka Niderad naselju. Zanimljivo već sam uspela da zaboravim broj (11 ili 12, beše). Doduše, glasa koji je odzvanjao sa zvučnika se još uvek jasno sećam. Tramvajem je odzvanjalo nešto kao: “lkgkgiuynbsgagfatdsdkuivds”. Za mene to nisu bile reči, bio je zvuk, dug, nerazuljiv. Kasnije, kada sam konačno počela da razaznajem reči otkrila sam da nas je robotizovana gospođa obaveštavala o sledećim stanicama. Od stanice do stanice njene rečenice su počinjele isto: “Sledeća stanica: Ta i Ta”. Ja u to vreme ne samo da nisam razumela šta ona priča, nego mi se činilo da izgovara jednu predugačku reč. I uopšte mi se nije činilo da poruka svaki put počinje isto. Tada mi je nemački zvučao jednako strano koliko i kineski npr.

U početku sam se trudila da ga naučim. Kasnije, kad sam počela da radim (na engleskom, koji je bio zvanični jezik u firmi) izgubila sam sav entuzijazam (koji teško da sam ikada i imala) da naučim ovaj jezik. Danas ga znam toliko da ga pričam samo kada me nateraju, ili eventualno u kupovini. Ovo drugo dobrovoljno. Kada god je zaista bitno da ga razumemo, obično platimo advokata da pozavršava stvari za nas. Moj prvi veliki problem s jezicima je taj što ja pokušavam da ih prvo dovedem do savršenstva, a onda progovorim. Drugi, ni malo manji, je što pokušavam da jezik rastavim na sitne komade između kojih ću naći neku vezu a onda bi mi sve to lepo pomoglo da rešim svaki jezički problem. Paaaa… da, jezik nije matematika, znam, ali moj mozak i dalje odbija to da prihvati. Jezik je nešto što čovek uči praveći “početničke” greške i kada je daleko od početka odmakao, učeći napamet, a ja u takvim stvarima nikada nisam bila dobra. Recimo, ja mogu savršeno da vam objasnim kada koristite “a” ili “the” u engleskom, ali ću ih u toku priče ili pisanja jednostavno izostaviti, zameniti sa some, any ili slično kada je moguće, ili nabacati bez ikakvog reda.

No ja sam samo deo problema u celoj ovoj priči, jer ja ipak koristim i engleski i ruski sa svim greškama i daleko od savršenstva. Problem je dobrim delom u nemačkom jeziku. Na stranu pravila o slaganju reči u rečenici. Manje više to su pravila bez izuzetaka, i svako pravilo se da naučiti, tj. navežbati. Mada i ovde problem može da se javi kod glagola sa razdvojnim prefiksima. Iz nekog razloga, iako savršeno dobro znam pravila, dešava mi se da čitam nešto napisano u sadašnjosti i tek nakon desetak minuta shvatim da konstantno zanemarujem prefiks na kraju, što potpuno menja značenje reči. Srpski primer tome bi recimo bila rečenica: “Ja postavljam sto”. Koristeći nemačka pravila to bi zvučalo: “Ja stavljam sto po”. E sada moj mozak nekako odbija da prihvati taj “po” na kraju, te ću ja provesti dobar deo svog života razmišljajući o tome šta je pisac hteo da kaže time da stavlja sto. Gde ga stavlja? Na šta ga stavlja?

Moj drugi veliki problem s nemačkim su složenice. Joj, što ih oni vole. Katastrofa. Do dve reči mogu da ih smislim. Ali iz nekog razloga dobar deo njih ima mnogo više od dve reči. S druge strane ima toliko složenica, da ćete se i na najelementarnijim kursevima naveliko s njima sretati. Meni je inspiracija za ovaj post danas bilo pisamce koje nam je poslao distributer za struju. U tom pisamcetu stoji rečenica: “Anschlussnutzungsverhältnis ist in §4 der Niederspannungsanschlussverordnung (NAV) vom 01.11.2006 beschrieben.” Ta rečenica kaže da je nešto - ”Anschlussnutzungsverhältnis” opisano u nekoj uredbi koja reguliše nešto vezano za niski napon - ”Niederspannungsanschlussverordnung”. I ovde postoji pravilo da se reči spajaju sa slovom s, u stvari preciznije one su u genitivu pa imaju nastavak s. Međutim, ajd ti meni sad smogni snage da tražiš es-ove u tolikoj reči. Ja iskreno, odmah lepo na početku odustanem. Evo recimo, za vežbu možete da rastavite zvanično najdužu nemačku reč: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.
Teško zar ne?

I kako se ja na kraju borim sa ovim? Nikako. Odustala sam. Od proleća krećem da učim španski. A kada me Nemci začuđeno pitaju: “Zar još uvek ne znaš nemački?”, opsovaću im sočno na nemačkom: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.

Još samo…. 21, 20…. 14, 13…. dana

2011-08-18T13:39:47Z

I tako… Došlo vreme za još jedno seljenje. :)
Pre dva-tri meseca bila sam sigurna da ću vam razglednice slati iz Amsterdama. Bio je još tada Berlin u konkurenciji, nego eto nekako mi je bilo nelogično da ostajemo u istoj zemlji duže od tri godine. Ali, Nemci se nisu predavali lako, te se od septembra selimo za Berlin.
To uopšte nije loše kada se uzme u obzir da je Berlin jedan od retkih gradova u koje sam kročila turistički i pomislila da bih tu mogla da živim. Beograd je bio prvi, a Buenos Aires drugi. Dok ne stignemo do ovog drugog, uživaćemo u trećem.

Živeći u Frankfurtu, shvatila sam koliko mi je potreban osećaj prostranstva. Brnu sam praštala veličinu (~400.000 stanovnika) zbog silnih šuma koje su ga okruživale i koje su mi pružale osećaj širine. U Frankfurtu (~700.000 stanovnika) prostranstva nije bilo ni u gradu, ni oko njega. Konstantno sam imala osećaj da me je neko ponovo bacio u Rumu (~30.000 stanovnika) gde se konstantno sudaram sa istim ljudima i stvarima.

Nekada davno, bilo mi je 19. godina, živela sam u već pominjanoj Rumi i završavala srednju školu. Na poslednjem pismenom zadatku iz srpskog trebalo je da napišemo rad na temu: Vreme je rastanka, ili tako nekako. Ja sam pisala o tome kako jedva čekam oktobar, da krenem na fakultet i da lunjam po Beogradu, otkrivam sve tajne kutke velikog grada, tražim svoju omiljenu ulicu, omiljenu klupu, omiljeno samo moje drvo. Da me sada pitate koja mi je omiljena ulica, omiljeni kutak ili klupa ne bih mogla da se odlučim. Ima ih previše. Za drvo već znam. Deo njegove kore putuje sa mnom sve ove godine.

Sada se osećam nekako slično. Jednako uzbuđeno i poletno. S jednakim nestrpljenjem iščekujem da otkrijem svoja omiljena mesta. U Berlinu sam, do sada, bila samo jednom, na četiri dana. Nisam uspela da vidim ni 20% stvari sa ni-slučajno-ne-propusti liste koju sam prethodno deset puta skraćivala. Šetnje po Berlinu su me podsetile da mi trebaju patike u kojima ću moći da pešačim 20km po asfaltu. Ta jedna poseta Berlinu me je podsetila na prednosti života u prestonici. Za razliku od Srbije, nemačka “provincija” nije siromašna. No kao i u Srbiji prestonica jeste centar u svakom pogledu. Nedostajao mi je život u centru. Izgleda da je pravo vreme za povratak.

Te, dragi moj Berlinu spremi se. Mi dolazimo. :)

P.S.
Hvala iPhoto programu na mapi i strelicama. Valjda me Apple neće tužiti za ovo.
Hvala i http://icons.mysitemyway.com/ na ikonicama. Oni me sigurno neće tužiti za ovo.

Lepotice Angkora

2011-07-22T19:46:52Z

Ako bi pravila statistike o motivima koji se pojavljuju na mojim slikama iz Angkora, ženske figure uklesane u zidove bi uveliko premašivale sve ostale. Angkor je mesto na kojem će se vaše oči umoriti od detalja. Došetaćete do impozantnog hrama, susresti se sa zidovima u potpunosti prekrivenim reljefima, na svakom reljefu milion i jedan detalj, svako lice potpuno drugačije, svaka haljina drugačije naborana, oko svakog vrata drugačiji ukras. No najlepše od svih lica su lica devata i apsara. Nebeske lepotice, sa zavodljivim osmesima gledaće na vas sa dugačkih zidova stojeći smerno ili plešući zavodljivo.

Apsare su nebeske nimfe, na reljefima obično razigrane oko bogova ili pak izdvojene kao poseban detalj na stubovima hramova. Ove oslikane na stubovima su i najveće koje ćete naći u okviru Angkora, najviše do četrdesetak centimetara dugačke. Na reljefima simbolizuju blaženstvo, raj ili pobedu. Imaju karakterističan položaj; stoje na jednoj nozi blago povijenoj, dok je druga podignuta višlje takođe povijena u kolenu dodirujući prstima stopala nogu na kojoj stoje u predelu kolena. Ruke su pri tome obično savijene u laktovima i nesimetrično uzdignute iznad glave. Drugi karakteristističan položaj je sa jednom izdignutom rukom i drugom koja dodiruje telo tik iznad kuka. Kmerski narodni ples sadrži iste elemente i stoga ga i zovu ples apsara.

Devate za razliku od apsara uglavnom mirno stoje. Kada su isklesane u nizu, obično područuju jedna drugu. Izgledaju kao mladice krenule na korzo u šetnju. Česti su motivi na ulaznim kapijama hrama, ili na dovratku. Iako njihovo ime upućuje na boginje (reč deva na indijskom označava boginju), njihova uloga je mnogo sličnija anđelima čuvarima. Samo na Angkor Vatu ih ima 1796. Ove kamene lepotice su visoke do 110cm i svaka od njih ima drugačije lice, ogrlice, haljine, krune. Svaka od njih ima isti blaženi, spokojni osmeh koji će zaštiti hram od svakog zla i nesreće.
Ovaj smireni, majčinski osmeh pun mudrosti na njihovim liscima je moj omiljeni detalj sa Angkora.

Keks

2011-07-06T19:40:32Z

Svratismo danas posle posla u restoran na večeru. Tj. kako ko, dragi na večeru, a ja na kafu. I tako opsednuta obimom struka, sedim gladna, jer žene sa mojim metabolizmom i godinama liniju održavaju gladovanjem. Dobro, većina žena u mojim godinama već odavno i ne mari kako izgleda. A ruku na srce posle decenije gladovanja, ni ja više ne osećam glad.

No, vratimo se temi.
Sedim ja tako i čitam od čega je sazdan keksić koji su mi doneli uz kafu. I imam šta da vidim. Keks se na nemačkom kaže keks, a tako se i piše. I nemam pojma što sam se toliko oduševila oko tog otkrića. Ali eto, oduševih se.
A onda me spopade muka. Množina od keks na nemačkom je kekse, a kako je na srpskom? Keksi, keksovi ili nešto treće?

I eto, gotov post dok si rek’o keks.

Monasi i Angkor

2011-06-27T18:32:31Z

Da moram da naslikam Angkor, bile bi mi dovoljne plava za nebo, zelena za drveće i travu, siva za ruševine, i narandžasta za budističke monahe. Kao i deca, monasi vole da poziraju. Vole i da se smeše na slikama.

Za razliku od dece ne pružaju ruku i ne traže dolar. Neki od njih znaju da izvade fotoaparat i slikaju svetlu turističku decu. Naši majmunčići su njima egzotični koliko i njihovi nama. Turistička deca takođe ne pružaju ruku i ne traže dolar. I turistička deca vole da poziraju smešeći se.
Angkor je mesto puno osmeha.