postcards...

Mec

2010-06-14T18:02:45Z

Gost je stigao. A dobri domaćini se uvek trude da usreće svoje goste. Kako mi znamo da naš gost voli Francusku odlučišmo da mu priredimo malu turu po istoj. Tri grada za tri dana. Prvi je bio već spomenuti u prošlom postu Strazbur. Te tako u subotu, drugog dana, pred podne stigošmo u Mec (Metz). Miljan je izabrao Mec jer je dovoljno blizu Strazbura i nemačke granice te nećemo gubiti mnogo vremena u putu. Takođe je blizu i Nensija koji nam je služio kao mesto za prespavati. Nensi je opet izabran sasvim slučajno jer smo tamo našli najjeftiniji smeštaj.

Kroz Mec protiče Mozel. Isti onaj o kojem sam već pisala u Vinskom raju. O Mecu, ni o Nensiju nismo znali mnogo i nismo očekivali mnogo. Niska očekivanja su inače preporučljiva u životu jer obično vode u totalni trans od silnog oduševljenja onim od čega nismo ništa očekivali. E baš reč trans idealno opisuje moje stanje nakon bacanja prvog pogleda na Mec, prelazeći jedan od mnogobrojnih mostova. Jedno glasno Vaaaauuuuu.

Dan provedošmo lutajući po gradu. A grad kao iz bajke. Bez ikakvog preterivanja. Konstantno sam imala osećaj kao da se nalazimo u jednom džinovskom srednjevekovnom zamku. Boja zgrada žućkaso-bež, sa velikim prozorima. Ova boja potiče od oksidisanog gvožđa iz sedimentnih stena čija su nalazišta česta u ovom kraju Francuske. Takozvane žute planine. Poznate su i kao sunčane stene. I zaista, konstantno smo imali osećaj da nas Sunce obasjava i pored sivih sumornih oblaka koji su se lenjo razvlačili po nebu. Sve nekako drugačije od svega što sam videla ranije. Toliko oduševljenje nisam doživela još od svog prvog puta iz Srbije za Češku. Sećam se koliko sam samo blejala kroz prozor na mađarska polja i savršeni autoput. Pa posle na one moderne vetrenjače, koje sam do tog momenta viđala samo na TV-u. E jedno isto takvo, zaprepašćeno oduševljenje doživeh opet.

Krenusmo od trga, na kome se nalazi i turistički biro u kojem smo pokupili kartu mesta. Na njoj nekoliko označenih putanja kojima preporučuju da prošetate, obojene različitim bojama. Svaka putanja ima poseban simbol koji je u obliku strelica usečen u trotoar. Kada smo se konačno privikli na arhitekturu, usledilo je iznenađenje u vidu najdivljijeg gradskog zelenila. Krenuli smo od nemačke kapije (Porte des Allemandes), niz reku Sel (Seille) do jednog od označenih vidikovaca. Ova nemačka kapija, sa kulama koje se uzdižu sa strane i kamenim mostom koji vodi preko reke građena je tokom 15. i 16. veka. Reka je uska i plitka. Sa jedne strane uzdižu se ostaci srednjovekovnih zidina, a sa druge uska pešačka staza okružena visokim drvećem koje zaklanja pogled na obližnju civilizaciju. Osećaj kao da smo u šumi, iako se u blizini nalaze stare zidine i kasnije prostire pitomiji park.

Nakon čitanja karte ustanovišmo da se glavni trg zove Trg Oružja, isto kao svaki trg u Peruu. Peruanci imaju taj čudni običaj da se glavni trg uvek zove isto. To je onaj najlepši deo kod svakog putovanja. Kada otkrijete sličnost između dva mesta na praktično suprotnim stranama Sveta, i po ko zna koji put prođe vam ista misao kroz glavu, kako je ovaj Svet zapravo jako mali. Na tom trgu se nalazi katedrala Svetog Stefana (Cathédrale Saint-Étienne de Metz) u kojoj je bila umetnička postavka. Četiri figure različitih boja poslagane tako da čine savršen kvadrat. Ukoliko stanete u centar kvadrata i podignete glavu u vis ugledaćete petu kako se njiše sa tavanice. Katedrala je poznata po svojim vitražima, odnosno veličini istih. Najveća u svetu, površina pokrivena vitražima.

Napravismo još par nasumičnih šetnji po centru uživajući u velelepnim građevinama, a zatim se premoreni uputismo ka Nensiju.

Strazbur

2010-05-19T20:24:55Z

Strazbur k’o Strazburg (Strasbourg), ili kako ga ko već zove. Grad poznat po Božićnom marketu. To je ono gde se neki od onih što su religiozni po gregorijanskom kalendaru okupljaju da jedu i piju. Za razliku od ostalih skupljanja i grupnih narodskih glupiranja, ovom se baš radujem. Ne znam ni sama zašto. Verovatno to ima neke veze sa tim da je to jedini period u godini kada slatkiše jedem bez griže savesti.

Strazbur ima stari centar grada, koji izgleda kao većina starih gradova koje smo do sada obišli uz Majnu, i Rajnu, i Mozel. Naravno, pod uslovom da su preživeli drugi svetski rat. Kada bolje razmislim taj u Strazburu je još i najveći i najočuvaniji koji sam do sada videla. Jeste da je u Francuskoj, ali je manje više tipičan nemački grad. Čak vas u prodavnici obavezno posluže nemačkim, ravnopravno s engleskim kad shvate da na francuskom nećete daleko dogurati.

Strazbur je poznat i po Sudu za ljudska prava. I po katedrali u centru. I po slatkim mostićima u centru grada. I po ulici s rodama, koju ja još uvek nisam uspela da nađem. U mom srcu Strazbur zauzima posebno mesto. Tamo sam kupila svoju slatku jaknicu. Kada je obučem svi mi kažu da izgledam kao Francuskinja, a ja to olako prihvatam kao kompliment.

U Strazburu ima puno nemačkih turista. Verovatno zato što je blizu granice. I verovatno zato što se tamo osećaju kao kod kuće. Još jedan simpatičan gradić u nizu. Zgodan za prošetati sa gostima. Da nije te jaknice, verovatno mi ne bi bio baš toliko drag.

U Strazburu se nikada ne zadržavamo dovoljno dugo da bismo obišli neki muzej ili se malo više zadubili u istoriju ili značaj neke znamenitosti. Obično provedemo par sati u šetnji, kupovini ili kraćem odmoru u lokalnim kafanama gde hrana mnogo više podseća na nemačku nego francusku. Da li je tako baš svuda ili mi nismo imali mnogo sreće, ne znam.

Zato je i ovaj post upravo takav, kratak i prazan. Ako baš želite više informacija o ovom gradu pročitajte post na sajtu Kluba putnika Srbije. Kod mene, ovog puta, samo gomila nabacanih slika bez komentara i želje da prikažu bilo šta osim detalja koji su nam u toku šetnje zapali za oko.

Zeleni Zub, mislim sos

2010-05-09T09:57:23Z

Operete i sitno iseckate 7 različitih začinskih biljčica. Sve ukupno 500g.
Izmešate bilje sa 500g pavlake. Pored pavlake možete staviti i majonez. Ili sve zameniti jogurtom ako brinete o obimu struka.
Dodate smesi 1 kašiku senfa i 1 kašiku sirćeta, so i biber.
Sve to lepo ohladite.
Obarite jaja i ohladite. Isečete ih na četvrtine ili polutke.
Obarite krompir. Njega ne treba hladiti.
I onda sve zajedno servirate, topli krompir, hladna jaja i hladan sos.

I to bi bio još jedan u nizu recepata iz sjajne nemačke kuhinje. Sada se verni čitaoci ovog bloga pitaju: “Još jedan u nizu? Ovo je prvi za koji ja znam.” Naravno, verni čitalac je potpuno u pravu. Ja ne pišem o sjajnim nemačkim receptima iz prostog razloga što tu nema ama baš ništa sjajno.
Povod za post su dani zelenog sosa koji se u toku maja može jesti po Frankfurtsim (ili Frankfurškim?) ulicama. Opet ništa spektakularno, ovde stalno postavljaju tezge po ulicama i jedu i piju oko istih. Nego, pročitah komentar kako Nemci žele da ga zaštite. Tj. kako se zelenim sosom može zvati samo ono što sadrži tačno definisanih 7 biljaka (Parsley,Chives, Chervil, Sorrel, Dill, Borage and Cress). Ne znam svim biljkama ime na srpskom, te ih ostavljam u engleskoj verziji.

E sad se jedan neljubitelj zelenog sosa na kraju pita: wtf?

p.s. Imaju Nemci sličan fetiš i sa šparglom, no o tome drugom prilikom.

Od Lorha do Kauba

2010-04-25T20:16:01Z

Idući Rajnom (Der Rhein) od Vizbadena (Wiesbaden) stićićete do Bona (Bonn). Od jednog do drugog mesta, moguće je doći putem ili železničkom prugom koje vode tik uz reku, no ono što je posebno zanimljivo je da čitavom dužinom postoje obeležene pešačke staze sa obe strane reke. Taj pešački put, dug 320 km, poznat je kao RheinSteig. U prevodu, uzvodno Rajnom (steig=uzvodno, der Rhein=Rajna). Put spaja uzvodna sela, što znatno olakšava pristup. Izaberete početnu stanicu do koje se dovezete vozom, odatle pešačite dok se ne umorite, opet siđete do železničke stanice i nazad kući. Iako preferiram šume na preko 1000m nadmorske visine, moram priznati da je staza izuzetno prijatna. Pre svega zbog izuzetnih vidikovaca sa predivnim pogledom na Rajnu i priobalska sela. S druge strane, celom dužinom puta, sa obe strane reke, uzdiže se na desetine zamkova i ruina koje upotpunjuju ceo doživljaj. Rajnski region je veoma poznat po proizvodnji vina te se u toku godine organizuju i takozvani vinski putevi. Proizvođači vina iznose vina na tezge, postavljaju stolove i stolice te je vino moguće piti na svakom koraku.

Moje posete ovom kraju su dosta ograničene, s jedne strane izbegavam ove staze u toku vinske sezone zbog pijanih šetača, a sa druge zbog Miljanove alergije na pojedino rastinje. Staza je gotovo uvek pretrpana ljudima. Kao Česi, i Nemci vole da šetaju po poljima, livadama i obroncima šuma. Ima ih zaista svih uzrasta, no ja lično najveće simpatije gajim prema bakama i dekama koji su u mnogo boljoj kondiciji od većine mojih prijatelja.

U Nemačkoj je prevoz izuzetno skup, no na sreću postoje takozvane vikend karte (Schönes-Wochenende-Ticket) koje važe za regionalne vozove. Koštaju od 37 evra ako ih kupite preko sajta ili 39 na aparatu, možete da koristite bilo koji regionalni voz, u bilo kom pravcu i na bilo kojoj relaciji u okviru Nemačke za maksimalno 5 putnika. Kako je ušće Majne (der Main) u Rajnu relativno blizu Frankfurta, ove jednodevne izlete organizujemo relativno često.

Danas smo za početnu stanicu izabrali Lorh (Lorch), proveli par sati u šetnji po predivnom aprilskom suncu, i zaustavili se u Kaubu nakon nekih 14ak kilometara. Na izlazu iz Lorha nalaze se ostaci nekadašnje Nolig kule (Ruine Nollig). Veruje se da je građena izmađu 12. i 13. veka. Pristup samim zidinama je blokiran, ali put vodi tik ispod kule. Taj početni deo staze vodi između vinskih polja te je jednim delom asfaltiran zbog pristupa vinogradima. Staza je većim delom na nekih 200 metara od nivoa Rajne, te je praktično cela na tom delu jedan dugačak vidikovac.

Nakon pet – šest kilometara put ulazi u šumu. U ovo doba godine, u Nemačkoj šume tek odevaju novo ruho. Putevi su u ovom delu poljski, putanja gotovo ravna ili blaga nizbrdica, sa svega jednim manjim usponom od oko 200 metara. Pred ulazak u Kaub moguće je izabrati putanju uzbrdo ka sledećem zamku kroz šumu ili se spustiti do Rajne. Mi smo se odlučili za drugu varijantu. Preko puta Kauba, nalazi se malo ostrvo sa zamkom Falcgrafenštajn (Burg Pfalzgrafenstein), koji je podigao Ludvig Bavarijan u 14 veku. Danas, zamak služi kao muzej.

Prvobitno smo nameravali da nastavimo pešačenje nakon ručka u Kaubu, ali tako napunjenih stomaka želja za daljim pešačenjem nas je brzo prošla, te se vratišmo za Frankfurt. Nadam se da ćemo uskoro nastaviti započeti put ka Bonu.

Crtice iz Srbije

2010-04-06T19:23:19Z

- Mogli bismo u Srbiju za Uskrs – predložiše oni.

- Paaaa, karte su skupe… za te pare možemo u Španiju ili Francusku – pokušavam da ih odvratim.

- Mogli bismo kolima – ne odustaju.

- Ali treba nam 15 sati do tamo – ne odustajem ni ja.

- Ako krenemo četvrtak posle posla, prespavamo negde u Austriji i nastavimo u petak bili bismo u Beogradu petak popodne, subotu i nedelju i onda rano u ponedeljak krenemo nazad. – razrađuju oni put – Ali ako se vama baaaaaš ne ide, onda ništa – dodaju malo tužnijim glasom.

- Njima se baš ide – okrećem se ka Miljanu.

- Pa onda nemamo baš mnogo izbora.

- Samo tri dana u Srbiji… to će biti pakao….

- Imaš li snage da im kažeš ne? – reče sležući ramenima pomirljivo.

- OK onda, Srbija na tri dana, al’ prvo moramo za Novi Sad da obiđemo Miljanove, tako da nam za Bg ostaju samo subota popodne i nedelja. – složismo se na kraju.

- Jeeeee… šta sve možemo da vidimo za to vreme? – upitaše jednoglasno.

- Uključujući familiju, ručkove i večere gotovo ništa.

- Nema veze… jeeeee…. idemo za Srbiju… jeeee – dodadoše na kraju, s onim njhovim zaraznim osmesima na licu.

Pored njih dvoje malo šta možemo da radimo sem da budemo srećni i radujemo se suludim planovima…

- jeeee…

Posle toga je usledila priprema u vidu sedenja i razmišljanja o tome šta mi to zaista volimo u Srbiji i šta je to što moraju da vide za to kratko vreme. U Novom Sadu kafić Absolut, naći ću ga valjda. Sećam se da je u Zmaj Jovinoj, u blizini zgrade sa terasom na kojoj se reklamiraju neke venčanice. Ta radnja s venčanicama je bila toliko neobična kada sam je prvi put videla da nikako ne mogu da je izbacim iz glave, dođe mi gotovo kao simbol Novog Sada. Tamo sam bila samo jednom, vodila me jedna Novosađanka koju upoznah preko Interneta kada nam se putevi suludo ukrstiše na par sati u Novom Sadu. Mesto na kojem smo nas dve pokušavale da ispričamo jedna drugoj toliko stvari za tako malo vremena. Preplićući naše priče, kao da pričamo o jednom životu tako sličnom a opet totalno drugačijem. Povremeno upadajući jedna drugoj u reč kratkim komentarima – stvarno? i ja isto! Mesto posle kojeg sam pomislila koliko je nepredvidljiva ta pojava koju zovemo život – koliko je neverovatno da nakon par razmenjenim email-ova i pročitanih postova sediš ispred jednog bića i osećaš toliku bliskost i ljubav.

Ako im se ne svidi (a znam da hoće), vodimo ih u Gusan. Toliko smo piva tamo popili sa dragim nam ljudima da bi mogli da nas dočekaju s poklon burencetom. Za posle kafića bilo koji klub u Laze Telečkog i onako nikada nisam bila preterano oduševljena mestima sa preglasnom muzikom. Za po gradu… zapravo malo šta. Za dnevni život nas malo šta vezuje tamo. Mi nikada nismo imali svoje usamljene romantične trenutke po Novom Sadu. Doduše i nemamo baš mnogo vremena, obilazak centra i odlazak na tvrđavu će biti više nego dovoljno.

U Beogradu Klub svetskih putnika. Prvo mesto koje smo posetili zajedno. Sedeli smo za uskim stočićem prekrivenim heklanim miljeom, sa slojem razglednica i teškim staklom. On nije skidao osmeh sa lica, pričao je brzo povremeno neprimetno zamuckujući ni ne pokušavajući da sakrije koliko je sretan i uzbuđen što baš ja tog trenutka sedim ispred njega. Šetnja Knez Mihajlovom, po mogućstvu slepljeni u zagrljaju tako da on hoda unazad. Taj položaj će mu omogužiti da me ljubi bez prestanka od Palate Albanije do Kalemegdana. Posle kojeg ćemo prošetati istim, pa sići do Nebojšine kule i nastaviti šetnju kraj 25. maja, uz reku, ispod Brankovog mosta pored zarđalih brodova, sve do Ade. Drugi dan bi mogli da krenemo od Slavije. Slavija je za mene uvek bila najružniji deo Beograda, previše bučna i prljava. A onda je on to uspeo da promeni odlučivši da me baš tamo prvi put poljubi. Krenućemo od Meka, mesta prvog poljupca, Ulicom srpskih vladara, izaći na Brankov most i preći na drugu stranu reke, a zatim dugo šetati sve do Gardoša. A Košutnjak, Topčider, Avala, Bulevar i Botanička bašta?

Drugi put. Znala sam da će i već nabrojani deo biti više nego nemoguć.

Na putu za Srbiju, negde oko Budimpešte saobraćaj postade malo gušći. Ništa preterano iritantno ali brzina nemoguća preko 80 km/h. Obe trake pune, zaobilaženje totalno besmisleno. Da bi pored nas pomoćnom trakom projurio (činilo mi se brzinom svetlosti) džip sa subotičkom registracijom. Pomislih besno: “Dobrodošla kući”.

Par stotina kilometara dalje pređošmo granicu bez većeg zastoja. Carinici više nego ljubazni. Vraćajući nam pasoše carinik dodade kako moramo da ih prijavimo u roku od 24 časa. Nasmeših se saglasno i čim pređošmo granicu odlučišmo da ih ne prijavljujemo.

- Jel mogu da nas uhapse zbog toga? – upita uzbuđeno nas gost.

- Ne verujem.

- E šteta, zamisli da me uhapse i da se posle hvalim ortacima kako sam bio u srpskom zatvoru. – dodade razočarano.

Po prelasku svratismo na prvu benzinsku pumpu da kupimo vodu i malo se osvežimo. Osetih po ulasku da je nešto drugačije ali ne prepoznah odmah razliku.

- Zar je na srpskim benzinskim pumpama dozvoljeno pušenje? – upita me drugarica izneneđeno.

- A to je dakle ta razlika. Primetila sam da mi je nešto drugačije. Da draga, u ovoj zemlji pušenje je dozvoljeno svuda.

- Ali oni sede s malim detetom.

- Preživeće… Sem toga, kakav je prvi utisak?

- Kao da sam se vratila u devedesete.

- A? Stvarno?

- Aha… Pa pogledaj kako su ljudi obučeni, a i muzika…. devedesete definitivno.

Na putu do Novog Sada beskrajna ravnica prekrivena smećem, mini deponije na svakom koraku, plastične kese lete preko oranica.

- Od kada smo napustili Nemačku, najprljaviji deo puta – promrmljah postiđeno.

- Podseća me na Daleki Istok. A ti znaš koliko ja volim Aziju, sav taj nered u njoj, koliko mi je muka od ispeglane Nemačke. Da, ova vaša zemlja je kao Azija u Evropi. Sviđa mi se :) – dodade moja drugarica, činilo mi se samo da me uteši.

Setih se posta o Ruandi sa sajta Kluba putnika Srbije, i toga kako su tamo plastične kese zabranjene. Pomislih da im ispričam o tome, ali se na kraju predomislih.

Malo niže niz put prođosmo pored tela neke zgažene životinje na putu.

- Uh

- Navikni se, biće toga sporadično.

- Stvarno?

- Da, ali nije to kao što ti misliš. – poče Miljan da zeza – Nismo mi surovi neljubitelji životinja koji jure za njima da ih gaze po putu. Naprotiv, mi ih toliko volimo da su se one toliko nakotile da ih ima i previše. I onda su se totalno ubezobrazile. Stanu na sred puta i neće da se mrdnu. Proklete živuljke. Nemaš baš mnogo izbora nego da ih gaziš :P

- Eeeee mogli bi sada da igamo onu igru. Licitiramo koliko ćemo zgaženih životinja videti do povratka. Pobeđuje onaj s najbližom prognozom.

- Ja sam za, oko desetak? Mada nije fer vi bolje poznajete teren, ovde ste domaći. – dodade naš drug.

- Odvratni ste – dodade ona, još uvek pomalo potrešena pređašnjim prizorom – odbijam da u tome učestvujem.

Kasnije će se ispostaviti da je Alex bio sasvim blizu broju smljeskanih životinja pored kojih ćemo proći, i svaku priliku ćemo koristiti da skrenemo pažnju zgroženoj Kejt na lešinu, uzvikujući gotovo jednoglasno: “Evo je još jedna!”.

No sem mrtvih životinja, do odlaska će ostati iskreno fascinirani time da se autoputem naziva nešto sa samo dve trake podeljene dvostrukom punom linijom i kolektivnim kršenjem zakona pri kome se vozači trude da voze slepljeni uz desnu i levu ivicu asfalta (u suprotnim smerovima naravno), kako bi prostor u sredini mogao da se koristi za preticanje iako je jasno podeljen već spomenutom punom linijom.

Nakon manje od 24h provedenih u Novom Sadu i manje-više ispunjenim planom, krenusmo u subotu ka Beogradu starim putem. Negde oko Inđije mahnu nam policajac da stanemo.

- Dobar dan.

- Jel možete da upalite prednja svetla. Hmmm rade. Odakle putujete?

- Iz Frankfurta.

- A jel znate da svetla moraju da budu upaljena?

- Nismo imali pojma. A jel to po novom zakonu?

- Da. Kazna je 3000 dinara.

- Pa nismo znali – ponovih, već imajući u vidu da moljakanjem nećemo mnogo postići – Napišite račun platićemo.

- Hm, dajte mi njegov pasoš i vozačku. – čim ih se dokopa, nastavi – Mora da se plati… bla, bla, bla, … zadržaćemo pasoš na 5 dana… bla, bla…

U stanju sam da razaznam samo delove rečenice, počinje da mi skače pritisak i na ivici sam da počnem da urlam. Policajac ga poziva da izađe i poziva nekog od nas da prevodimo. Miljan izlazi spreman da bude mio i drag s policajcem u nadi da ćemo se izvući sa opomenom. Alex odlazi do policajskih kola srećan nadajući se da će moći da zove šefa u utorak i izvini se za izostanak s posla zbog boravka u srpskom zatvoru. Na kraju se vraćaju, uz opomenu. Toliko drame ni oko čega.

Dva dana u Beogradu gotovo proleteše. Nedovoljno da se obiđe ni pola od onoga što sam zamislila. Odmarajući u nedelju upitah ih kako im se sviđaju ljudi.

- Mnogo su namršteni. Tj. pre nekako preozbiljni. Malo se smeju. Ja sam mislila da će svi da budu kao ti i Miljan.

- Baš naprotiv – rekoh, smejući se – U Srbiji ljudi jesu preozbiljni. Ako se glasno smeješ, opomenuće te da si nepristojan. Ako si razdragan i veseo u sred bela dana a stariji od 15 godina, optužiće te da si pijan. Ako im se svidiš na prvi pogled postaće ti najbolji prijatelji u roku od pola sata, ako im se pak ne svidiš biće loši prema tebi bez ikakvog razloga. Mislim da je to jedan od razloga zašto su raseljeni Srbi toliko nesrećni. Susreću se sa ljudima koji su naučeni da im pruže osmeh i ljubaznost pri prvom susretu i oni to tumače kao naklonost. Nakon toga, u stanju su da pruže sve toj nepoznatoj osobi koja ih naravno odbija i oni često ostaju razočarani u čudu ne shvatajući šta se to dešava.

- Zar se ti i Miljan tako osećate?

- Ma neeee. Ja i Miljan se osećamo zbunjeno u kontaktu sa Srbima. Mi smo uvek nasmejani i ljubazni, iako u 99% slučajeva ne marimo za ljude uopšte. Pre se osećamo šokirano kada ljudi pređu granicu ljubaznosti i krenu da se ponašaju previše familijarno prema nama. Zapravo meni više nego prija ta zapadnjačka hladnoća.

- Oooooo…. život u Srbiji mora da je onda bio težak za vas?

- Preživeli smo – našalih se – Ma nisu stvari tako crno-bele, to je i onako samo jedan mali delić međuljudskih odnosa.

- Istina.

- A hrana?

- Kao što si me upozorila, previše mesa. Sve je ukusno, ali previše mesa i masnoće. Previše mleka, jogurta, sira. Primetili smo da su svi zgodni do određenih godina, a preko toga su svi debeli. Ta vaša ishrana me podseća na Atkinsonovu dijetu, znaš onu za kojom je ceo Svet bio lud jedno vreme. Kako si ti uopšte uspela da budeš vegeterijanac ovde?

- Teško – promrmljah, pokušavajući da zaboravim taj mučni deo mog života.

- Ali mi se generalno mnogo sviđa što su ljudi na ulicama opušteni i nekako spontani.

Pomislih da imamo sreće što je praznik a grad poluprazan, zbog odsustva gradske gužve i buke.

- I da… sviđa mi se ćirilica, sviđaju mi se parkovi….

- Sviđaju nam se zgrade, one male slatke šarene po Novom Sadu i sive masivne po Beogradu. Čak i blokovi iz komunističkog perioda, prosto su lepi u svojoj ružnoći…

- Znači, došli biste opet?

- Definitivno :)

Čudan neki dan, čudne neke misli…

2009-08-28T14:09:58Z

Duva vetar, uporan, hladan. Nebo iznad mene prekriveno teškim sivim oblacima. U daljini, nebo je prolećno plavo sa oblacima iz dečijih slikovnica. Oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Télépopmusik – Breathe. Tonem u san. Sanjam o nekim davnim vremenima.
Imam oko 5-6 godina. Budim se iz sna prestravljena. Opet isti san. O onom čudnom starcu koji živi na vrh brda sa gomilom dece. Svaki dan dolazi neka ogromna ptičurina, kojoj ne znam ime i krade mu po jedno dete. Stavljam ručice preko ušiju i teram snove da odu. Želim da ih zaboravim. Zamišljam drugačiji kraj, ali ne pomaže. Strašna ptičurina mi ne izlazi iz glave. Skačem iz krevata i otrčavam u spavaću sobu kod mame i tate. Uvlačim se između njih. Mama me grli i pita šta sam to strašno sanjala. Ne želim ni da pričam. Lepim se uz nju, obuzima me toplina njenog zagljaja. Osećam se konačno spokojno i zaštićeno. Tonem ponovo u san. Ovog puta ptice više nema.
Imam oko 7-8 godina. Ležim u krevetu. Mama nas je već oterala u krevet. Napolju još uvek nije mrkli mrak. Sestra u krevetu do moga, bratovljev ne mogu da vidim iz tog ugla. Svi smo budni i igramo onu igru kada jedno zamisli neki pojam a ostali pogađaju šta je zamišljeno. A jel to stvar? A jel živo? A jel životinja?… Iznova i iznova. Neumorno ponavljamo dok nas san konačno ne obuzme.
Imam oko 9 godina. Šetam s tatom niz ulicu Vuka Karadžića koja posle postaje Titova. Zagledam svaki komadić uskog trotoara pazeći da ne načepim liniju gde se spajaju dva asfaltna bloka. Mrzim taj deo puta. Podseća me na odlazak u školu, a danas je nedelja i neću da mislim o školi. Hvatam tatu za podlakticu i verem mu se o ruku. On je preklapa i ne dozvoljava da izvučem šaku. Smejem se i pokušavam da istrgnem ruku, ali mi ne ide. Moja omiljena igra. Na kraju uspevam da je izvučem. Likujem sva srećna i ponovo je vraćam na njegovu podlakticu čekajući da je on opet zarobi. Tom začaranom krugu nema kraja. Ponovićemo to bar još sto puta dok se kasnije popodne ne vratimo iz nedeljne šetnje.
Imam oko 16 godina. Grejanje ne radi. Opet. U dnevnoj sobi raširen trosed, spreman za spavanje i ako je tek pet popodne. Napolju je neki strašan mraz. Ponovo je sve zaleđeno. Ležim u krevetu prekrivena jorganima. Do mene tata prekriven svojom gomilom jorgana. Blejimo u TV i sprdamo se sa sestrom koja nešto ozbiljno posluje po kuhinji. Na TVu neka teška glupost o pomeranju stvari mislima. Čovek na TVu opisuje metode: Skoncentrišite se na predmet. Mislite o njemu. Pokušajte da ga opipate u mislima… U tom momentu zvoni telefon, niko ne odgovara. Zaboga radi se ozbiljan posao, tata pokušava da pomeri olovku a ja avan, mislima naravno.
Imam oko 29 godina. Ponovo sam u Srbiji. Opet čekam vizu. Noć je, i bar u snovima sedim pored Miljana. Stiskam ga za ruku. Šetamo nekom livadom, ogromnom, prekrivenom cvećem. Bude me jaki bolovi u stomaku. Ustajem i odlazim do toaleta. Bolovi izazivaju, prvo dijareju, zatim se penju višlje, počinjem da povraćam. Čini mi se da agoniji nema kraja. Tresem se, obuzima me drhtavica. Iscrpljena izlazim iz toaleta. Mama i tata me zabrinuto gledaju. Uvlačim se u krevet između njih. Nemam snage da pričam. Lepim se uz mamu. Opet me obuzima ona njena smirujuća toplina. Osećam se tako sigurno u tom zagrljaju. Tonem polako u san. Bolova više nema.
Sedim na poslu. Treba da pošaljem još par email-ova pre nego što odem kući, ali oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Faithless – Everything Will Be Alright Tomorrow…

Kako ukloniti miris luka?

2009-08-07T17:14:38Z

Ja volim da kuvam. Ujutru, popodne, uveče, noću, vikendom… ne pitam za vreme. Ja takođe mnogo volim luk. Ako “normalan” čovek u neko jelo stavi jednu glavicu luka, ja ću u isto strpati bar tri. Ukoliko instrukcije za recept glase: iseckati dva čenja belog luka, naravno da ću iseckati celu glavicu. Ja imam dva blendera. Ali, nikada ne koristim blender za seckanje luka, za to imam svoj omiljeni nož i svoju samo za luk dasku. Posle seckanja luka ruke mnogo smrde. Ja ne volim taj miris. Volim miris koji ispunjava kuću dok se luk dinsta, kuva ili prži, ali ne volim miris koji ostavlja na mojim rukama.
Ja takođe volim da perem sudove odmah posle ručka. Jedna sam od onih žena koje ma koliko sudova da imaju nekako uvek uspevam da baš sve do poslednjeg isprljam u toku kuvanja. To znači da posle ručka, uvek stoji hrpa sudova koja čeka da bude oprana.

Miljan uvek briše sudove. Naša kuhinja je jako mala. Dok briše sudove često je primoran da me dotiče, pomera u stranu i cmače. Pranje i brisanje sudova je ljubavni akt u našoj kući. Romantičan i nežan. Savršen.
Miljan i ja smo imali gosću. Ona ne voli da kuva ali uvek je prala naše sudove. I tako je nastao problem. Nikada ranije nisam razmišljala o tome zašto moje ruke ne smrde na luk. Jednostavno nisu smrdele. Prošle subote sam kuvala neko jelo, sa puno luka naravno. Posle toga je moja gošća oprala sudove. Sedeli smo do kasno na terasi i jeli lubenice a onda smo premoreni otišli na spavanje. Negde u sred noći sam se probudila. Ruka mi je bila na nosu i smrdela na luk. Od tog slatkasto-čudnog mirisa nisam mogla više da zaspim. Tako sam počela da razmišljam o mirisu luka.
Ljudi su skloni da olako uzimaju stvari. Pre nego što nešto krene da nas muči, obično i ne razmišljamo o tome. Trebala mi je čitava sekunda pre nego što sam shvatila da moje ruke nikada ne smrde na luk zato što uvek perem hrpu sudova posle ručka. Ali kako ubiti taj miris u dva ujutru ležeći u krevetu? Nikako. Maštala sam da sam glavni kuvar u luksuznom restoranu. Demonstriram početnicima metode seckanja luka i svi me zadivljeno gledaju. Iz tog ludog sanjarenja neprimetno pređoh u pravi san.
Sutradan smo ustali ranije. Doručkovala sam i oprala sudove. Ali miris je još uvek bio tu. Očigledno nije bilo dovoljno sudova.

Krenuli smo vozom za Rudeshajm. Turističko mestašce nedaleko od Frankfurta. Nisam sigurna da iko sem vlasnika restorana i suvenirnica živi tamo. Seoce na Rajni, isprepletano uskim kaldrmisanim uličicama i kao mnoga druga duž Rajne i Mozela opasana brdašcima i poljima vinove loze. Rudeshajm je jedna od najvećih turističkih atrakcija u Nemačkoj. Promenada uz Rajnu, poput neke morske, restorani sa prostranim baštama. Stolnjaci poznati karirani, miris jak i neko čudno pucketanje u vazduhu.Malo niže niz ulicu vinski muzej u starom zdanju sa ogromnim dvorištem.
Skrećemo u usku kaldrmisanu ulicu. Obuzima nas čudan turistički osećaj. Svraćamo u prvu suvnirnicu. Gledam džidža-bidže, magnete za frižider, keramičke krigle, majice sa vickastim natpisima koje pokušavama da razumem. Izlazimo iz jedne i ulazimo u sledeću, porcelanske lutke na sve strane. Samo za kolekcionare. Slikanje naravno svuda zabranjeno. Kradem po koju sliku, kupujemo po koju glupost koja će nekome skupljati prašinu dok mi bude pominjao sve po spisku zbog silne pažnje koju sam mu priredila poklanjanjem iste. Odlazimo dalje.
Svi putevi vode u Rim, sem rudeshajmskih oni vode do žičare. I ako bih lično izabrala tabananje do obližnjeg brdašceta sa čuvenim spomenikom i vidikovcem, većina me nadglasala. Zavalismo pozadine u klupice i prepustišmo se letu. Prava turistička tura, samo je nedostajalo vodičevo blebetanje u pozadini. Pogled zaista impresivan. Lepa je Rajna, vijugava među brdima. A i sva ta mala seoca, uživo čak i lepša nego na razglednicama. Žičara se završava gotovo tik pored spomenika. A on stoji onako ogroman u sred šume i gleda na Rajnu. Podsetio me je na spomenik Neznanom junaku na Avali. Izgleda drugačije ali ostavlja isti utisak. Kao da mu tu, među tim drvećem i nije mesto ali opet jedna od onih tvorevina zbog koje ste ponosni na celu ljudsku rasu. Od njega krenusmo peške kroz šumu. Hm šumu. Toliko je ljudi bilo na stazama da je pre ličila na neki ogroman park koji je tako spretno napravljen da drveće krije pogled na okolne zgrade i ulice. Staza je s vremena na vreme izlazila na okolne livade i pružala nam pogled na Rajnu, obližnja seoca duž obale i zamkove po brdima. Na kraju staze ogromno ograđeno polje sa srndaćima. Tako lepe i mile životinje.Dolazile su da nam jedu iz ruku sveže počupanu travu. Oblizivali mi prste skroz zelene od trave i mazili se umilno kao mačići.

Odatle se ponovo spustismo žičarom do obale. Klizili polako među visokim drvećem do krajnjeg odredišta. Još jedno seoce kao sa slike. Bele kuće sa drvenim isprepletanim gredama, najrazličitijim detaljima od kovanog gvožđa i uglavnom crvenim muškatlama po prozorima. Cveće u Nemačkoj je tako divno i šareno, izgleda da mu prijaju ovi dugi dani i blaga leta. Gde god se okrenete cvetni aranžmani. I sve tako puno boja, milion nijansi žute, roze, crvene, plave, lila, bele.
Iz sela se uputišmo stazom ka Rudeshajmu koja je celim putem krivudala prateći Rajnu. Na livadama s leve strane smenjivali su se vinogradi i kupine. Zastajkivala sam uz gotovo svaki žbun, brela kupine, jela ih halapljivo i nastavljala dalje. Nakon nekog vremena, Miljan i gošća me totalno zapostaviše umorni od mog stalnog zaostajanja. Pružala sam korak i gotovo trčala za njima u momentima dok mi glava nije bila zabodena među kupine.

U jednom momentu zapazih da mi šake imaju čudnu boju. Neki čudni miks zelene od čupanja trave i ljubičaste od kupina. Primakoh ih nosu. Nisu više imale nikakav miris. Nisam bila sigurna od čega je ispario onaj loši miris luka… trave, srneće pljuvačke, kupina ili nečeg totalno desetog. No napokon srećna i prepunog stomaka sustigoh ostatak ekipe pred gotovo sam ulazak u Rudeshajm.
Te eto ako vas iko zapita za dobar savet kako da ukloni miris luka sa ruku slobodno mu preporučite:
- odlazak do Rudeshajma
- vožnju liftom
- šetnju šumom
- maženje i hranjenje srndaća
- još jednu vožnju liftom
- i dugu šetnju uz Rajnu sa mnoooogo kupina (2-3 kile cenim)
Recept ne može da omane, lično sam ga isprobala.
Eh i da, najvažnije: ugostite jedno vama drago biće koje će vam prati sudove, i ići u kupovinu, i seckati lubenicu, i kuvati kafu, i spremati kuću, i biti tu da vas dočeka i isprati, obaspe toplinom i ljubavlju… i… i…i koje će vas naterati da mislite o tome koliko vam nedostaje mama da brine o vama čak i kada zaista veliki odrastete i počnete da verujete da ste dovoljno jaki da i na kraj sveta sami stignete.

Leto u Frankfurtu

2009-07-23T08:06:11Z

Pada kiša. Opet.
Padala je ceo vikend, padala je juce, padala je noćas. Od kada je počelo leto oznojila sam se ukupno 0 puta, bila nervozna zbog vrućine 0 puta i nisam mogla da spavam od vrućine, zamislite opet 0 puta.
Nedostaju mi barice po tasteri nastale usled silnog znojenja pored kompijutera. Nedostaju mi komarci. Nedostaje mi ona vrućinčina od koje gubim apetit.
Ne jedu mi se lubenice. Nisu mi se jele jagode. Trešnje nemaju isti ukus na 20 stepeni.
Izlazim jutros iz metroa i počinje kiša. Po odeći mi oni odvratni tragovi od krupnih kapi kiše. Nebo opet sivo. Moj veš opet mokar na terasi stoji. Pitam se: hoće li se ikada osušiti?
-    Ako dođem danas kući mokar, definitivno se selimo.
-    Jebem ti zemlju bez Sunca
-    I mora…
-    U kojem može da se kupa
-    Pa nisam se ja za džabe iz Srbije selio
-    Čim se Crna Gora odvojila…
-    U Češku :P
I tako vodimo nas dvoje isprazne razgovore skoro svako jutro, jer skoro svako jutro pada kiša. Kada ne kukam Miljanu na odsustvo vrućine tu mi je uvek moja draga Kejt:
-    Ajde da se pravimo da smo Nemci, idemo na plažu i glumimo da nam je vruće na 20 stepeni..
-    Jeeeee ajde
-    Hocemo da nosimo sandale s otvorenim prstima?
-    Ah bolje japanke idemo na plažu
-    Buuuuuhahahaha plaža
Iz dana u dan patimo svi mi ne Nemci za Suncem i letom, za letnjim opekotinama, za majicama na bretele i kratkim suknjama, neki i za morem.

Frankfurtski Zoo

2009-07-05T21:25:12Z

Posle berlinskog najstariji u Nemačkoj. Počeo sa radom davne 1858. godine. Za vreme rata totalno sravljen sa zemljom i ponovo obnovljen nakon istog.

Ne znam kako je izgledao te davne 1858. ali danas ne izgleda preterano fascinantno. Kako smo to opet dospeli do zoološkog vrta ni sama ne znam. Tražili smo mirni zeleni kutak u okolini kuće zbog obaveza koje je Miljan imao na poslu. A zoo je jedino zeleno mesto u blizini koje do sada nismo obišli. Što se zelenila tiče nismo se pokajali. Kao i svi prethodni već viđeni po Češkoj, i ovaj zoološki vrt pre liči na ogroman park sa ograđenim delovima za životinje. Ali za razliku od onih Čeških ovde malo koja životinja ima “normalne” uslove za život. Sve ćelije su nekako skučene, previše zabetonirane i ustakljene bez neke preterane veze sa prirodnim staništem zatvorenika. Ne znam koliko tačno različitih životinjskih vrsta ima u njemu ali nije delovao preterano bogat. Činio mi se brojčano manji čak i od beogradskog. Po površini možda baš sličan njemu. Moram priznati da sam bila zaista razočarana. Ovo je drugi veliki plus za Češku u odnosu na Nemačku. Prvi je javni prevoz ali to je već priča koju ću vam nekom drugom prilikom ispričati.

Sam park u kojem je zoo smešten deluje prostrano i neverovatno “divlje” s obzirom da se nalazi u centru grada. Neverovatna milina i izolovanost od užurbanog spoljneg sveta. Simpatičan kutak za nedeljno popodne kada nemate priliku da se sklonite u pravu divljinu. I ako sam na kraju ostala izuzetno negativno iznenađena samim zoološkim vrtom, mir koji je vladao tamo, osamljene klupice samo za nas dvoje i izuzetan meksički restoran u krugu vrta učiniše ovo popodne posebnim. Toliko, da poželeh da napišem post posle toliko vremena ;)

Vinski Raj

2010-07-27T17:18:40Z

- Život je lep. – rekoh tiho. Zatvorih oči i utonuh u neke slatke misli o sreći, prepuštajući se milini koja mi je ispunjavala svaki delić tela. Kada sam ih ponovo otvorila ugledah Mesec kako se uzdiže iznad susednog brda. Otpih još jedan gutljaj vina. Ponovo mi slatki ukus zagolica nepce.
- Kako je dobro ovo vino. Znaš kako u knjigama uvek opisuju slatki ukus vina, a ja uvek pomislim kako preteruju jer je vino gorko. A vidi sada ovo… tako dobro… tako slatko. – reče presecajući reči kao mala deca kada pokušavaju nešto da slažu, s onim njegovim zaraznim osmehom i iskrama u očima.
- Znam. – rekoh uz osmeh i nastavih da ga milujem po kosi. – A znaš li ti da sam se ja zaljubila u tebe zbog tih tvojih cakanih šljaštećih okica i tog preslatkog osmeha? – ponovih po ko zna koliko već puta izgovorenu rečenicu.
- Jel da?
Spustih šake na njegov vrat i zagnjurih se u njegovo lice mazeći ga po nosu i obrazima, prelazeći svojim usnama preko njegovih. Ostadoh u zagrljaju, slepljena uz njega još neko vreme zagledana u mesec.
Otpih još jedan gutljaj vina. Svaka kap je prijala više od one prethodne i posle svake je Mesec postajao sve mutniji. Zatvorih ponovo oči i promrmljah:
- Život je lep.

Sutradan smo ustali rano. Čekala nas je duga šetnja mozelskom dolinom. Uputili smo se ka šumi udaljavajući se od još uvek usnulog Kohema koji smo izabrali za našu početnu stanicu. Nogu pred nogu, šetali smo polako zemljanim putem srećni bez nekog posebnog razloga. Šuma ponovo. Okružena visokim drvećem čije su se grane sklapale iznad naših glava osetih se ponovo živom. Slobodna ponovo. Daleko od one gradske gužve, pretrpanih šoping molova i supermarketa. Bez sirena, buke i lupe. Opuštena ponovo. Oko mene zelenilo sveže okupano kišom koja je padala prethodnih dana. Izmileli puževi golaći, ovde tako neobično crveni, terali su nas da pazimo na svaki korak. Raspevane ptice na sve strane. Pored šume, Mozel dubok i samo na oko miran krči svoj put dolinom. Uvrće se i uvija među visokim brdima prekrivenim šumama i vinovom lozom u čijem smo vinu toliko uživali prethodno veče. Šumu su povremeno smenjivala polja obrasla visokom travom i divljim cvećem. Potpuna milina. Tek ponegde smo usput sretali ljude. Obično u parovima. Mozelska dolina je jedna od najlepših u Nemačkoj.

Pored ogromnih polja vinove loze i čuvenog vina krase je i mnogobrojni zamci. Uzdižu se na okolnim brdima čuvajući svoje priče o prinčevima, princezama, ratovima i ljubavima. Neki još uvek stoje ponosno u punoj snazi kao i vekovima ranije, dok su se iz drugih kraljevi davno odselili ostavljajući za sobom pustoš i ruine.

Šetnju smo toga dana završavali u podnožju jednog od najlepših mozelskih zamkova – Eltz. Star preko osamsto godina jedan je od retkih orginalnih, još uvek u posedu iste one porodice koja ga je i gradila. Zamak je dograđivan i razvijan sve do sredine sedamnestog veka tako da su na njemu vidljivi stilovi od Romanskog do Baroknog. Zahvaljujući mudroj politici familije Eltz zamak je samo jednom bio umešan direktno u oružane sukobe (1331-1336) i zahvaljujući tome ostao neoštećen kroz sve protekle vekove. Ista porodica je 1736. godine kupila ogromno imanje na području današnjeg Vukovara i sagradila dvorac koji im je kasnije sa ostatkom imanja zaplenjen u toku drugog svetskog rata. Dvorac je danas sedište Gradskog muzeja i pretrpeo je ogromnu štetu u toku poslednjeg rata (1991.).
Od zamka smo se spustili do sela Moselkern prateći rečicu Eltz koja je na pojedinim mestima toliko plitka de se može pregaziti bez problema. Konačno, premoreni vratišmo se u Kohem da uživamo ostatak večeri uz najslađe nemačko vino.

Sledeće jutro još uvek mamurni i krmeljivi krenuli smo u obilazak Kohema. Grad se tek budio, sa tek po kojom otvorenom pekarom. Međutim, ispred svake znamenitosti već su se tiskale grupe turista oko lokalnih vodiča čiji su glasovi odzvanjali još uvek polupraznim selom. Selo sa jedva 5000 stanovnika i preko milion i po turista godišnje. Mi smo se uputili ka Rajhsburg zamku koji krasi obližnje brdo obraslo redovima vinove loze. Peli smo se uskim kaldrmisanim ulicama prolazeći pored već otvorenih vinskih prodavnica sa naslaganim burićima i najrazličitijim flašama napunjenih belim, rozen i crnim vinom. Ispred svake natpisi o kvalitetu i sastavu, dugoj vinskoj tradiciji i pozivima na besplatno degustiranje istog. Uživali smo neko vreme na terasi zamka, upijali jutarnje sunce i uživali u senkama koje su pravile visoke kule. Negde oko podneva pretovareni flašama lokalnog nektara krenusmo na stanicu ka surovoj realnosti. Bližio se kraj ovom bajkovitom vikendu. Čekale su nas svakodnevne frankfurtske obaveze. I dok smo se vozili ka Frankfurtu, pomislih kako me je vikend u jednom nemačkom seocetu naučio da uživam u vinu i kako je i pored svih ovih problema sa kojima uveče ležemo i ujutru se budimo život na trenutke zaista čaroban.