Члан председништва Српске напредне странке и шеф посланичке групе „Александар Вучић – Србија не сме да стане“ у Скупштини Србије Миленко Јованов у разговору за 24седам говори о најтурбулентнијим политичким и друштвеним изазовима године за нама, покушајима дестабилизације државе, улози опозиције и спољним притисцима, као и о порукама грађанима уочи периода који следи.

Како сагледавате годину за нама – политички, економски и друштвено? Који су били највећи изазови, а шта сматрате кључним резултатима државне политике?

– Највећи изазов је био блокадерски покушај рушења државе, што је довело и до политичких и до економских и до друштвених проблема. Ту долазимо и до одговора на питање кључног резултата, а то је одбрана државе. До тог резултата су довела два фактора – председник Александар Вучић и народ. Председник, јер је од самог старта имао идеју како се у датом тренутку треба супротставити блокадерима и народ, јер није дао да му странци отму државу.

Колико је тешко водити државу у времену истовремених спољнополитичких притисака и унутрашњих покушаја дестабилизације?

– То је изузетно тешка и сложена ситуација. Фактички, држава се налазила између чекића и наковња и зато сам сигуран да се, да је било ко други био на челу земље уместо председника Вучића, не би постигао овакав резултат борбе за Србију. Свако би негде погрешио, повукао неки исхитрен потез, испровоциран лудачким акцијама блокадера. Председник Вучић је, међутим, све урадио без грешке и данас и они који тада нису разумели неке одлуке, које су се чиниле као слабост и неодлучност државе, разумеју шта се радило и зашто се радило.

24sedam/Goran Sivački

ОПОЗИЦИЈА И ПОЛИТИЧКА СЦЕНА

Ко данас, по вашем мишљењу, реално чини опозицију у Србији? Да ли говоримо о политичким странкама са програмима или о уличном притиску без одговорности?

– Блокадери. Сви су они блокадери. Сви су учествовали у покушају обојене револуције и зато нема никакве разлике између Срђана Миливојевића и Милоша Јовановића. Или Радомира Лазовића и доктора Несторовића. Сви су, уз Ђиласа, Алексића, Ћуту, Јова Бакића, ректора Ђокића, Зденка Томановића, Проглас и све остале, покушали да злоупотребом једне трагедије дођу на власт. Потпуно ми је свеједно да ли је неко био део блокадерске, антидржавне, побеснеле руље зато што је плаћен, зато што је видео прилику за себе или зато што је глуп и није видео шта се дешава.

Како видите улогу парламентарне опозиције и зашто се стиче утисак да се кључне политичке поруке све чешће шаљу са улице, а не из институција?

– Блокадери у Скупштини никада нису савладали вештину борбе у институцијама. Све време су уличарским понашањем и насиљем покушавали да се изборе за неке своје позиције. Сада имамо додатни проблем, јер они више никога не представљају. Ми са њима полемишемо, али те полемике мало шта могу да донесу, јер они могу да говоре искључиво у лично име, а ови са улице се од њих ограђују и све чешће их врло лоше карактеришу. Видите, они су подржавали, финансирали и промовисали сопствену политичку алтернативу, мислећи да ће на њиховим леђима они да заседну у фотеље. Међутим, десило се обрнуто. Алтернатива их је прерасла и више за њих, како ми се чини, на политичкој сцени нема места.

24sedam/Goran Sivački

ДЕХУМАНИЗАЦИЈА И ПОЛИТИЧКО НАСИЉЕ

Грађане све више узнемирава дехуманизујући наратив блокадера – претње, етикетирање и једноумље. Како објашњавате појаву тог новог облика политичког екстремизма?

– Није то нешто што је ново у Србији. Ми смо пола века имали на власти политичку партију која је функционисала по принципу оне песме спеване њиховом вођи: „ко друкчије каже, клевеће и лаже и нашу ће осетит’ пест“. Блокадери се данас врло слично постављају. Причају да се боре за демократију и грађанске слободе, а на делу примењују најгору диктатуру и ускраћивање свих могућих слобода – од слободе кретања до слободе говора. Међутим, мислим да је такав начин размишљања производ једне много шире, либерално-леве политичке културе. Видите да се припадници тог политичког блока понашају потпуно исто у САД, у појединим деловима Европе и у Србији. Говоре исто, облаче се исто, изгледају исто… Право питање је како су леволиберали успели да себе, од људи који се залажу за слободу и грађанске вредности, доведу у позицију најгорег тоталитаризма.

ПРАВОСУЂЕ

Како оцењујете стање у правосуђу и Врховном јавном тужилаштву, посебно када је реч о реаговању на политичко насиље и притиске на државу?

– Један део правосуђа је активно учествовао у покушају обојене револуције и за то мора да сноси одговорност. Оно што је за мене недопустиво јесте њихов покушај да буду мач странаца у Србији. Дакле, да они буду ти који ће по налогу странаца уклањати из политике или јавног живота уопште све који нису довољно послушни или су превише Срби. То, уосталом, видимо како функционише у неким околним земљама. Уставним променама држава Србија се повукла из правосуђа, остављајући им слободу да се сами организују и да служе својој земљи у складу са Уставом и законима, а они су на то реаговали тако што су у тај празан простор, настао повлачењем државе и њених грана власти, пустили странце да диктирају шта ће да се ради. Е, то не може и не сме да прође.

РЕГИОН, ХРВАТСКА И СПОЉНИ УТИЦАЈ

У Хрватској сведочимо отвореним усташким испадима без озбиљне реакције ЕУ. Како то утиче на положај Срба у региону и укупну стабилност? И како гледате на то што део опозиционе сцене у Србији тражи политичку подршку и савете управо у Хрватској?

– Хрватска је одувек била таква, само сада сматрају да је дошло време у коме више не морају да глуме да, у својој суштини, нису усташе. Зато се тако и понашају. А то што су у блокадерима нашли савезнике за остваривање својих интереса њихова је способност, а блокадерска срамота. Сцена у којој студенти у Европском парламенту аплаудирају и кезе се непатвореном усташи Бартулици, који је у свом говору рекао све најгоре о Србији и Србима, говори више о блокадерима него што бих ја могао за два живота. Када се томе дода да су у Хрватској, за потребе обојене револуције, отворили на хиљаде ботовских налога на друштвеним мрежама, као и да су сви новосадски блокадери оптужени за тешка кривична дела против своје земље побегли баш у Хрватску, те да је Хрватска постала сигурна кућа за сваког блокадера, онда је јасно да ту више нема ничег тајног, већ да је та љубав јавна и обострана. Али добро. И то ће оценити грађани на изборима.

24sedam/Goran Sivački

ПОРУКА ГРАЂАНИМА

Коме је у интересу насилна смена власти у Србији и која је ваша порука грађанима који желе мир, стабилност и решавање политичких разлика кроз институције?

– Многима је у интересу да се председник Вучић уклони, јер је осмислио, дефинисао и прокрчио пут политици слободне, самосталне, суверене и независне Србије. Таква Србија одговара само њеним грађанима, али не и странцима, који у време великих геополитичких гибања и напетости траже послушнике, а не партнере. Грађани који желе мир, стабилност и демократски начин решавања друштвених проблема знају да је управо то политика председника Вучића и први приоритет те политике за наредну годину. Уколико се и сами залажу за ту политику, онда на изборима, који се приближавају, својим гласом треба да подрже њено спровођење.

Аутор: Драгана Миловановић

Када се осврнете на годину која је иза нас, шта сматрате највећим успехом Србије у 2025. години?

– Највећи успех Србије је што се и политички и економски супротставила блокадерским покушајима рушења државе. За то су била одлучујућа два фактора. Први је председник Вучић, који је мирно, сталожено и мудро избегао све покушаје да се Србија увуче у грађански рат и био апсолутно одлучан у намери да не попусти под притисцима, претњама и уценама што из земље, што из иностранства, а други је народ који се супротставио блокадеирма и тако сачувао државу.

Који бисте резултат рада Српске напредне странке у протеклој години посебно издвојили као важан за грађане?

– Све што радимо радимо због грађана и резултати су видљиви на сваком кораку. Нови путеви, пруге, болнице школе, подизање животног стандарда кроз повећање плата и пензија… Све су то резултати рада СНС-а и то у потпуно ненормалним међународним околностима, као и околностима бруталног напада на земљу и споља и изнутра. Зато бих рекао да је најважнији резултат СНС-а то што је чврсто и непоколебљиво стао у одбрану државе када је била нападнута. Нападали су нас, вређали, покушали да спале нашег председника странке и чланове у Новом Саду… И за све то време ниједан члан нашестранке није променио страну. То је, уверен сам, охрабрило и народ да се храбрије супротстави блокадерском терору и рушењу државе.

Када се осврнемо на ваш ангажман у Скупштини Србије, шта Вам је лично био највећи професионални изазов током 2025. године?

– Већ годинама ми је највећи професионални изазов да објасним неким колегама у Скупштини зашто су ту и шта им је посао.

Шта бисте издвојили од дешавања која су обележила протеклу годину, који “бисери“ опозиције су вам остали најупечатљивији?

– Свакако је најупечатљивији моменат био напад на наше посланике сузавцем, димним бомбама, бибер спрејом, противпожарним апаратима и чиме све не. Јасмина Обрадовић је доживела мождани удар. Соња Илић Одаловић је умало изгубила бебу. Зато ми је слика године онај командос у шлафроку,Милош Јовановић, који храбро окреће главу на другу страну, док јуначки женама у очи прска бибер спреј. Какав јунак такво и јунаштво.

Да ли верујете да ће се дијалог вратити у парламент? Очекујете ли да ће блокадери наставити са малтретирањем грађана?

– Мислим да је насиље суштина блокадерског бића и не верујем да ће икада одустати од насиља. Само је питање да ли ће околности бити такве да то и покажу. Свака блокадерска вашка је у руљи показала своје покварено, наказно, насилно лице. Међутим, сигуран сам да ће свако насиље бити санкционисано и варају се они који мисле да могу некажњиво да тероришу народ и земљу. Што се Скупштине тиче, ми некакав дијалог водимо. Можда није баш идеалан, можда није ни превисе академски, али бар разговарамо. И то је највећи успех који смо направили у претходној години, што се Скупштине тиче. Да и поред свих локадерских глупости, насиља, опструкција и слично, Скупштина све време ради и испуњавасвоју улогу.

Шта грађани Србије могу да очекују од Вас и СНС-а у 2026. години, који су главни приоритети?

– Наставићемо да се боримо за Србију у никада тежим околностима. Председник Вучић је дефинисао политику слободне, самосталне, независне и суверене Србије. Таква Србија, међутим, одговара само народу у Србији и никоме споља. Зато ће се наставити покушаји да се Србија укључи у нарастајуће сукобе на овој или оној страни. Наш је задатак, међутим, да останемо своји, водимо рачуна о својим интересима и за то ћемо се борити, а наредна година ће у том контексту можда бити и најтежа.

Председник Србије Александар Вучић недавно је најавио када можемо очекивати изборе, како гледате на политичку стабилност Србије у том контексту?

– Једини проблем је то што блокадери најављују изборе као нови окидач за њихово насиље, а не као проверу народне воље. Оно што превиђају је да се држава одбранила, да се освестила од првобитног шока, да ће повратити своју снагу у потпуности и решити питање отетих делова државног система, тако да то о чему они сањају може и да остане само на нивоу снова. То свакако не значи да ће избори бити лаки за нас. Напротив, биће веома тешка кампања, али морамо дати све од себе да победимо убедљивије него икада. Што се стабилности тиче, не знам која би земља на свету на ногама издржала оно што је Србија издржала претходне године. Ако смо то превазишли, а јесмо, не видим неку опасност за стабилност земље у година пред нама.

Како видите позицију Србије у региону и свету у години која је пред нама, током 2026?

– Рекао сам већ, наредна година ће бити веома захтевна у контексту очувања наше слободе и независности. Све што будемо радили, сваки наш потез, посматраће се кроз геополитичку призму и притисци ће бити само још јачи. Али на нама је да се изборимо за оно што је интерес наше земље, а не интерес странаца. Што се региона тиче, не желим било кога да вређам, али ми имамо заиста своје мишљење и заиста своју политику. Неки нам на томе завиде, неки нас због тога мрзе, а сви би да намто сруше. Али, борићемо се.

Нова година је време за поруке грађанима — коју поруку бисте упутили младима у Србији на почетку 2026. године?

– Грађанима Србије желим да им 2026. донесе пре свега здравље и сваку личну срећу и радост, да у овом светском лудилу радимо за своју земљу, живимо свој живот и гледамо своја посла, а остали нека раде како год мисле да је у њиховом интересу.

За крај, једно лично питање: како памтите прославе Нове године из детињства и да ли сте тада замишљали да ћете се бавити политиком?

– То су биле уобичајене новогодишње прославе из последњих година СФРЈ и све што сада може да се нађе у старим филмовима, ја сам и доживео. Од руске салате, до реформ торте и назад. Имали смо породична окупљања и баш сам волео сам те дане, пошто се остајало и неколико дана након самог дочека. Иако ме за то време везују прелепе успомене, сада Нову годину не славим уопште. А што се политике тиче, слутило је да ће ствари ићи у том правцу још од нижих разреда основне школе. Није баш уобичајено, али је заиста било тако.

Аутор: С.М.

У том контексту војни буџети за наредну годину говоре јасније и конкретније од пригодних фраза које ће бити изговорене у честиткама за Божић и Нову годину, јер ће уместо уобичајених најлепших жеља, говорити о стварним намерама. Сједињене Америчке Државе најављују буџет за војску од више од 900 милијарди долара. Немачка је, после деценија уздржаности, утростручила војни буџет са око 50 на више од 150 милијарди евра и планира даљи раст трошкова за ту сврху. Европа се наоружава, свет се припрема… За шта тачно, видећемо. Ако будемо имали среће, не за неки велики рат, већ за дуго стање конфронтације и тензија. У том правцу треба посматрати и разговоре о окончању сукоба у Украјини. Са оваквим војним буџетима у свету и сталним спомињањем рата као извесне опције, исправније је говорити о примирју, него о трајном миру. Уместо некадашњег Хладног рата из 20. века, 21. век на свом почетку доноси Врео мир.

У таквом свету, велике силе више не траже партнере, већ поданике. Не траже лојалност, већ слепу и беспоговорну послушност. Чак се и савезништво све више своди на питање послушности, а не на борбу и рад на остварењу заједничких интереса. Неутралност се, са друге стране, доживљава као непријатељство, а самостална политика као недопустива ароганција, безобразлук и проблем. Велике земље и глобални играчи све ће мање бити спремни да прихвате сложену реалност малих држава. О интересима малих држава и не размишљају.

Зато ће Балкан и даље бити простор на којем се глобални сукоби преламају. Није реч о томе да регион постаје центар света, чак напротив, већ да постаје лакмуис тест за утицаје, лојалност и дисциплину. Буквално свака одлука, ма како деловала безазлено и неважно, ће се тумачити кроз призму геополитике, а свака неодлучност као знак слабости и некооперативности.

Због тога ће Србија 2026. године бити под појачаним притисцима да се сврста. И те притиске ће доживљавати са свих страна. Једни ће тражити да Србија беспоговорно прати њихов пут, иако често делује да ни сами не знају куда иду и да, за мало тапшања по рамену и ништа друго заузврат, то ради на своју штету. Са друге стране ће јој тражити да игра улогу каменчића у ципели и да са поносом трпи чињеницу да тај каменчић има сврху само ако га неко непрестано гази. Дакле, порука која ће наставити да стиже са различитих страна биће једноставна: време је да се изабере. Иста порука ће се, нажалост, понављати и из саме Србије. Неки из интереса, неки из глупости, а неки из чисте пакости и злобе, отежаваће Србији ситуацију са идејом да што је Србији горе и теже, то су веће шансе за њих да остваре своје личне интересе. Они свакако неће говорити народу у Србији да тај избор није и не може бити без цене и да би свака таква одлука имала политичке, економске, безбедносне, демографске и ко зна какве још последице.

Највећи ризик за Србију није у томе што ће бити изложена притисцима, јер то је неминовно. Ризик је у томе да на те притиске не буде у стању да одговори. До сада је
то могла, јер је имала лидера подржаног од народа и стабилну власт. И управо је зато у Србији на делу вишегодишњи низ разних покушаја дестабилизације земље и рушења председника Вучића, као јединог политичара који је у стању да добије већинску подршку народа и који народу у Србији, а не странцима, одговара за оно што ради. То не одговара заинтересованима споља. Уместо таквог лидера, потребан је неко слаб и безличан ко народу не дугује ништа, али странцима све. Уместо снажне и доминантне политичке снаге у Скупштини и Влади, потребан је збир политичке нејачи, која ће бринути само о свом останку у власти, док ће их странци укључивати и искључивати из игре у зависности од тога колико буду били послушни и сервилни.

Србију ће своју најважнију одлуку донети током идуће године, можда и пред саму 2027. годину. Наиме, за наредну годину председник Вучић је најавио изборе. На тим изборима ће се одлучивати о томе да ли ће Србија наставити да буде слободна, самостална и суверена земља, или не. Односно да ли ће у различите односе са другим земљама улазити као држава са сопственим интересима, или као објекат туђих стратегија и алат за остваривање туђих интереса.
Председник Вучић је, у најгорим могућим околностима, успео да Србију и њене интересе држи и изнад оквира који су нам од стране моћних одређени и задати. Са друге стране, неки тврде да би требало да имамо и више од тога, али не говоре о последицама. Кажу и да би баш они могли то да остваре, али не кажу како. Они други, међутим, сматрају да је председникова борба за самосталност, сувереност, слободу и интересе наше земље, чисто губљење времена и да би све било и лакше и једноставније када бисмо само извршавали задатке који се пред нас поставе. Једино што избегавају да кажу народу да тиме заправо желе да укину државу, а народну вољу потпуно обесмисле.

Зато ће 2026. бити година истине. Година у којој ће постати јасно да ли Србија и даље жели да води рачуна о себи у свету који све мање нуди изборе, а све више поставља ултиматуме. Или ће постати још једна у низу земаља чију ће вољу, као пластелин, да обликују према сопственим жељама. Управо због тога ти избори ће бити веома тешки, а кампања изузетно захтевна.

Ипак, верујем у наш народ и његов избор. Јер, историја нас учи, када је Србија у питању, победа је једина опција. Победиће Србија и овог пута. И остаће слободна и своја.