Upotreba SH-ova ima svojih prednosti nad klasičnim kanapima. Recimo da su nam u jednom trenutku potrebni daleki izbačaji, u drugom imamo velike prepreke tik iza leđa, a već u trećem želimo spustiti musicu na samo dno brze i duboke vode. Sve ove i druge situacije rešavamo brzom promenom SH-a, tj lako se pilagođavamo uslovima na vodi što je često odlućujuci faktor da bi jedan izlazak na vodu i bio uspešan.

Pored brze promene, druga veoma vazna prednost je to sto kod SH-ova u svakom trenutku znamo kolikom težinom opterećujemo štap, i da je težina nepromenjiva. Prilikom bacanja je ceo SH izvan vrha štapa; duzina Running Line-a( RL ) izvan vrha štapa je onolika koliko nam je potrebno za double haul i to važi i za overhead i za underhand ( moderni spey). Dakle, prilikom bacanja SH-ovima ne ispuštamo RL kao kod klasičnih kanapa da bi povećali njihovu dužinu, već bacamo samo dužinom SH-a što nam omogućava da snažno, brzo i lako napunimo štap i zato je jednostavno bacati daleko posle samo podizanja SH-a sa vode.

SH-ovima se baca dalje nego kanapom, bolje “seku” vetar zbog veće brzine loop-a i bolje nose veće mušice.

Današnji štapovi, naročito, u klasi 8-10 su veoma snažni. Brzo prenose uloženu snagu sa ruke na kanap tako da se, kod potrebe klasicnih kanapa, javlja tzv: razlika u taktu. Drugim rečima, klasični profil kanapa mnogo mirnije prenosi energiju nego što je snažni jednoručni štap prenosi te se može steći osećaj da se kanap “kači” za vršni provodnik. To se narocito oseća u malo težim sitacijama kao što su jak vetar ili malo prostora. 

Pre nego su se pojavili gotovi SH-ovi u prodaji, ribolovci su ih morali praviti sami. Uglavnom su se sekli DT kanapi. U zavisnosti od željene dužine, uzimali bi se kanapi iste, nize, ili više klase. Naravno da je ovaj način još uvek u upotrebi i daje odlične rezultate.

slika 1

Vrste Shooting Head-ova

U sustini imamo tri vrste SH-ova:

• Plivajuci. Za suve mušice i strimere koji love na povrsini. (slika 2)
• Plivajuce/tonuci (float/sink):  Kod ovih SH-ova je zadnji kraj plivajući dok prednji ima različite brzine tonjenja i to: Sink1, sink3 i sink5. Ova vrsta je možda i najviše u upotrebi jer je lako podići ih sa vode zbog plivajuće zadnje strane a ujedno lovimo duboko zbog tonućeg prednjeg dela.
• Tonući: Veliki je izbor za tonuce SH-ove za jednoručne štapove. Dele se prema brzini tonjenja i kreću se od «Hover» pa do «sink 6».

slika 2

Šta bi značio ovaj broj brzine tonjenja? Jedan foot ili 1ft iznosi 30,48cm i podeljen je na 12 toma. Dakle jedan tom je 2,54 cm i to bi značilo da jedan SH sa oznakom sink 6, tone 6 toma u sekundi a to je oko 15cm u sekundi. Kod pojedinih tonućih SH-ova postoje i duple oznake kao na slici 3. Ovde oznaka sink 3/4 znači da prednji deo tone brzinom od 3 toma a zadnji brzinom od 4 zato što je tanji i potrebna mu je veća gustina da bi podjednako tonuo sa snažnijin zadnjim delom. Ovakvi SH -ovi su odlični za reke sa ravnomernim tokom koji omogućuje ravnomerno tonjenje.

SH-ovi sa jednom oznakom se preporučuju za veće reke sa jakom strujom, većom dubinom i neravnomernom strujom.

Pored toga što su tonući modeli izvanredni u ribolovu, oni imaju i veću gustinu a samim tim manji dijametar što im omogućava da dobro seku i jače vetrove. I sam kasting im se mora prilagoditi, tj svi pokreti moraju biti brzi nego kod plivajućih.

slika 3

Dužina i težina Shooting Head-a

Težina SH-a jeste važan faktor ali je dužina važnija. To je zato što smo mi prinuđeni da bacamo određenom dužinom SH-a da bi se obrazovao jedan upotrebljiv loop. Najidealnija duzina SH-a za jednoručne štapove je oko 10,5 metara.

Podizanje prekratkih i predugačkih SH-ova sa vode, ima svoje negativnosti. Kratki će dati jedan otvoren loop koji je uperen na gore u back cast-u i kao rezultat imamo to da se neće biti ispravljen kad započnemo front cast. Rezultat je nekontrolisani loop sa lošom prezentacijom. Ujedno kratki SH-ovi daju manje daljine jer se loop brzo razmota u vazduhu. Najčešće se kratki SH-ovi dobijaju sečenjem DT kanapa a prilikom regulisanja gramaže.

Prilikom podizanja predugačkih SH-ova (long belly line) sa vode dešava se to da padaju nisko u back cast-u i to pre nego su se ispravili, što cesto rezultira kačenjem za žbunje. Niska polazna tačka, za front kast, rezultira time da se dobija jedan otvoren i nekontrolisan loop. Oni mogu biti i izvanredni za ribolov ali su im i tajming i količina uložene energije veoma kritični tako da ih nije ni najmanje lako svaki put izvesti precizno i kontrolisano.

Težina SH-a za jedan štap je malo različita i deli se po tome da li zelimo bacati overheadom ili underhandom. Kod overheada je izbor težine SH-a kritičan jer je potrebno optimalno napuniti štap. Ukratko, za overhead nam je potreban SH koji je par grama lakši nego optimalna težina koju štap nosi. Ta razlika se kompenzira tako što radimo malo brže i jače štapom.

Idealan oblik SH-a za underhand ( moderni spey) vidimo na slikama 4-5 i on bi trebao biti za par grama teži od optimalne težine koju štap nosi. Ovakav oblik je odličan i za overhead pa se može nazvati allrounder-om. Zato što je u obrazovanom D-loop-u prva trećina SH-a izvan štapa aktivni deo, tj deo koji će poneti ostatak SH-a zajedno sa predvezom i mušicom i taj deo treba da je teži zbog bržeg punjenja štapa.

slika 4

slika 5

Orijentaciona tabela tezine SH-ova u normalnim uslovima:

Overhead Underhand

#6 – 15gr #6 – 17gr

#7 – 17gr #7 – 19gr

#8 – 19gr #8 – 20gr

#9 – 20gr #9 – 22gr

Running line

RL igra veliku ulogu prilikom izbačaja. Njen osnovni zadatak je da svojim trenjem kroz sprovodnike uspori malo okretanje loopa tako da se ceo predvez zajedno sa mušicom fino ispravi.

Postoje dve vrste RL-a. Jedna je sa coating-om i druga od najlona. RL od najlona ima manji već pominjani otpor, tako da u suštini daje malo veće daljine ali ima i svojih velikih nedostataka. Osnovni nedostatak je da se loop neće ili će se nekontrolisano razmotati naročito kod Spey zabačaja. Ovo se moze donekle kompezovati kračenjem i uređivanjem predveza ali i to ima svoje nedostatke.

Najlonskim RL-om je teško imati kontrolu nad samom mušicom i vođenjem naročito pri malo hladnijem vremenu kad su prsti manje pokretljivi. Njome se i mnogo teže menduje.

RL sa coatingom međutim (Slika 6) ima sve ove prednosti. Lakša je za vođenje i mendovanje i daje mnogo kontrolisaniji izbačaj iako je nešto kraći tako da se preporučuje za upotrebu. Njena idealna debljina bi bila od oko 0,65mm pa do nekih 0,75-0,80mm za jednoručne štapove.

slika 6

slika 7

 

Nebojša Petrović

 

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Nekoliko sezona je več prošlo od kakao koristim ovu imitaciju i veoma sam zadovoljan njenom lovnošću. Uvek sam sa njom imao lepe uspehe ali je ipak nisam toliko forsirao. Zašto? Ni sam ne znam.  Spomenuo sam da velike pastrmke vole takve zalogaje i to je istina ali u mom slučaju ni mnoge manje pastrmčice nisu mnogo praštale ovoj imitaciji. Naravno, postoje dani kada se pastrmke selektivno hrane i ne misle niti pogledati ovako nešto. Ipak,  sa druge strane baš zbog onih velikih se isplati imati po koju ovakvu imitacju u kutijici za svaki  naš mušičarski izlask jer nikad se ne zna kakva nas prilika čeka na vodi.

Ovakve imitacije treba bacati popreko ili popreku i nizvodno kao i sve ostale muddler imitacije. Ako lovite u mirnijem vodenom toku onda povremeno  dodajte akciju strimeru tako što će te zaigrati vrhom štapa levo desno. Tako će ovaj strimer da dobije rad peša koji želi pobeći vrludajući levo desno. Ako je to primetila kakva pastrmka ili mladica to će dodatno izprovocirati njen predatorski nagon. Također zanimljiva tehnika je bacanje ovakve imitacije uzvodno puštajući da je nosi tok kao ranjenu ribicu. Tu i tamo kratkim trzajem joj možemo dati malo života.

Prije nego ovu imitaciju mislite zabaciti je dobro da je prethodno malo pokvasite i istiskate među prstima, neki ribolovci je vežu odma na predvez, bace u plićak i izgaze. Kako god to da uradite takva imitacija će odmah početi da tone jer ste istisnuli sav vazduh iz nje.

Jedan mali savet glede materijala i udica. Udice neka budu klasične pastrmske strimerske udice dugog vrata po mogućnosti sa ravnom ušicom. Ova udica na kojoj sam ja sada u prikazu radio je namenjena  velikoj mladici pa sam zbog toga stavio jaču strimersku udicu. Inače preporučujem klasične udice koje sam gore spomenuo.  Od zonker trakica ne preporučujem cross-cut  iako se i njima da raditi. Na slici je baš takva. Radije pronađite pune zonker trakice.  Ako ne znate kako se spinna Deer Hair možete na youtube-u pronaći video instrukcije tako što će te u search ukucati “Spinning Deer Hair”. Za glavu se može koristiti i sculpin wool što ima nekih svojih prednosti s tim da se prsne peraje mogu uraditi od pera patka ili pak polipropilena.

Materijal:

Udica – klasična strimerska dugog vrata (samo u ovom prikazu je malo drugačija udica)

Rep i deo trupa –  Zonker trakica maslinaste boje

Rebra: 0,20mm do 0,30mm najlon

Leđa: Blood Marabou maslinasti ili zlatno smeđi

Stomak: svetlo maslinasti Angel hair

Glava: Deer Hair prirodne ili maslinaste boje

Proces vezivanja:

	Korak 1 Namotajte osnovni konac na vrat udice, zatim istim koncem učvrstite najlon 0,30mm,  Preko toga namotajte deblju olovnu žicu ili trakicu, pređite preko svega toga osnovnim koncem I sve osigurajte sa par kapi super lepka. Tako ćete dobiti čvrst temelj za ostatak materijala koji ćete navezati.
	Korak 2 Napravite dubbing omču i udabirajte svetlo maslinasti angel hair.
	Korak 3 To namotajte do kraja olova kao na slici. Morate ostaviti prostor na vratu udice za glavu.
	Korak 4 Zonker trakicu pričvrstite koncem kao na slici,
	Korak 5 Sada tu trakicu prepognite kao što je prikazano na slici pričvrstite je koncem. Nojlonom porebramo telo imitacije i tako čvrsto pričvrstimo zonker trakicu za telo strimera. Taj najlon dobro pričvrstite za ostatak vrata udice koncem i kapnite malo super lepka i sačekajte da se malo osuši..
	Korak 6 Maslinasti ili zlatno smeđi Blood Marabou navežite kao što je prikazano na slici i tu napravite jedan čvor finišerom te kapnite malo super lepka da bi material bio što bolje pričvršćen
	Korak 7 Sada ste već pri kraju i trebate uradio još samo glavu od jelenske dlake “spinning deer hair” tehnikom. Oštrim makazicama lepo ošišajte jelenovu dlaku tako da oblikujete glavukao što je prikazano na slici. Kada ste završili sa šišanjem okrenite strimer na leđa i kapnite super lepak sa donje strane glave i pustite da ga material upije. Tako ćete imati čvrstu glavu koja vam se neće raspasti.

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Ove ribe ima svuda oko nas, u rekama, jezerima, barama, čak i fontanama. Mnogi je preziru i odbacuju, a od ove godine je i zvanično proglašena uljezom i štetočinom, i dozvoljen je njen neoraničeni dnevni ulov. Naočiled poseduje sve atribute koji je čine nedostojnom protivnikom i nemušičarskom ribom. Ipak, to nije tako. Babuška se može loviti mušicom i to jako uspešno. Štaviše, kad se otkrije jato i upotrebi odgovarajući pristup, dobar mušičar ulovom može da zaseni i najboljeg plovkaroša!

BILO NEKAD

Polovinom devedesetih po prvi put sam se oprobao u mušičarenju babuške sitnim nimfama crvenih, vatrenih kolora. Pošto su tih godina moj ciljani plen uglavnom bili bucovi, mnogo puta sam u potrazi za njima obilazio dunavske rukavce u kojima sam nailazio na velike kolonije krupnih babuški. Jednom prilikom sam, iz čiste znatiželje, poneo i par jednostavnih imitacija krvnih crva (blood worm), u nameri da okušam sreću sa širokim grbavim ciprinidama. Lagana mušica, porebrena tankom bakarnom žicom, napravila je pravu uzbunu u jatu letargičnih riba. Utrkivale su se koja će je pre sustići, pokupiti u propadanju i usisati, a bilo je čak i pravih “masnih” udaraca. Ta vrsta zabavnog i eksperimentalnog mušičarenja potrajala je celo jedno leto. U narednih nekoliko godina babušku sam lovio sporadično, davajući primat mušičarenju bucova.

PONOVNI SUSRET

U želji da ispoštujem novouvedeni lovostaj za bucova, ovog proleća sam se ponovo setio babuške. Tek izašla iz mresta, gladna, okupljena u velikim jatima, sredinom proleća zaposela je svaki delić slobodne vode u nepreglednom tepihu dunavske trave. Načičkana jata tik ispod površine vode, naočigled potpuno letargična, brzo su obeshrabrivala svakog ribolovca da makar i pokuša da ih upeca. Oni odvažniji bi povremeno okušali sreću, ali sistemi sa olovom i plovcima samo su plašili ove vrlo oprezne ribe.

Sastav jata je bio raznovrstan, od prilično sitnih komada, do onih izdvojenih od jata i dobro sakrivenih kilašica. Kako su ranijih godina krupnije ribe uglavnom bile nedostupne, odlučio sam da se ponovo oprobam u mušičarenju babuški, ali je pre toga trebalo kreirati savršenu babuškarsku nimfu, onu kojoj ni kapitalna riba neće moći da odoli. Budući da mi je imitacija krvnog crva prethodnih godina donosila dosta sitnurije, okrenuo sam se nimfi na koju sam tokom jednog proleća uhvatio veliki broj krupnih protfiša – gamarusu, čestom stanovniku trave i omiljenom zalogaju velikog broja riba. Zbog specifičnog pozicioniranja babuški, račić je morao biti neotežan, tj. takav da veoma sporo propada. Vezao sam jednu seriju sivkastih račića sa nožicama od oker polipropilena, materijala koji će omogućiti ravnomerno tonjenje nimfe na nešto težoj udici, spakovao kutije, i po najvećoj vrućini krenuo put vode.

URNEBES U TRAVI

Gamarus, savršena "babuškarska" nimfa

Sunce je tih dana pržilo od ranih jutarnjih sati, a ja sam na vodu izašao tek u podne, kada su drugi ribolovci tražili spas u senci drveća i hladnom pivu. Dan je bio bez vetra, dunavska bonaca, voda mala, a nepregledna jata krupnih babuški na svojoj poziciji ispod površine. Štap petica, konusni predvez od četiri metra, tri puta kraći tipet od fluoro-karbona promera 0.17 mm i obavezne polarizacione naočare, jer babuška često uzima nimfu daleko od obale, što je jedva vidljivo u najvećem broju slučajeva.

Osmotrio sam situaciju na površini: sitnija je bila bliže obali i pliće, a krupna dalje i dublje. Zabacio sam nekoliko metara preko jata, tako da ih ne uplašim i navukao gamarusa ispred prilično velike babuške. Jasno sam video kako se lenjo telo pokreće iz travnatog obruča i kako otvorena bela usta usisavaju nimfu. Lagana kontra i prijatan osećaj punog štapa. Držao sam ga visoko, ne dopuštajući ribi beg u travu. U trenutku potpune zategnutosti najlona i visokog naboja štapa, babuška iskače, pleše kao čigra, ne jednom, već dva puta – potpuno nova dimenzija borbe sa grbavom! Okreće se, podbočuje, izvodi sve moguće trikove, ali bezuspešno. Ubrzo se na obali našla riba od nekih 600-700 gr. Uhvatio sam još nekoliko istovetnih, a onda odustao zbog prejakog sunca. Narednih nekoliko nedelja eksperimentisao sam sa vrstama nimfi, načinima preyentacije, dubinama, i svakim danom hvatao krupnije i više. A onda je došla ona prava, veličanstveno ružna, Kvazimodo među ribama, ona što ispušta prozukle zvuke kad se nađe na obali. Poput tihog kreketa žaba!

LOPATA

Tih dana Dunav je blago nadošao i zamutio priobalje. Hodajući kraj reke opazio sam mnoštvo sitne bele ribe kako luduje po plićaku. Reka je očigledno izbacila mnoštvo organizama iz ustajalog dna, pa se riba berićetno gostila. A onda, na samo par metara od nogu, opazih nju. U prvom trenu učini mi se šaranom. Preoravala je po nanosu algi i mulja. Čučnuh, zabacih malo preko, gamarus potonu, ali se riba u zadnji čas pomeri metar ka meni, ne spazivši nimfu. Zauzeta riljanjem po dnu nije ni primetila opasnost narednog zabačaja. Nije se ni pomerila sve dok joj gamarus, trepereći polipropilenskim nožicama, nije bupnuo pravo ispred njuške. Osetio sam kako je svu pažnju usmerila na njega. Kakav je to prizor bio: prethodno blazirana riba iskrsnu u grabljivca. Munjevito ga je pokupila nastavivši dalje, očito zadovoljna nenadanim poklonom. Odložena kontra. Strahovit očaj preplavi ribu. Prvih nekoliko begova behu potpuno mahniti, trava joj je bila blizu, na zamah repa, a tako  daleka i nedostižna. Sva snaga stvorenja upirala je ka dubini. U nemoći da dosegne travu, podbočila se mesnatim telom, u odlučnom naporu da spreči nevidljivu silu koja želi da je otrne iz vode. Moć štapa i strune bila je neumoljiva, savršen instrument koji je ribi oduzimao životnu energiju. Poslednji trzaj joj je umalo doneo toliko željenu slobodu. Potpuno obamrla, u samoj obali, ispred izdajnički pružene ruke, drznula se na poslednji pokušaj očuvanja života. Taj šaranski, ciprinidni beg, okončah na pola njenog najdužeg puta. Žilavi karbonac umirio je i njen poslednji drhtaj. Najveća babuška u mom veku. Na mušicu. Na gamarusa.

Ne treba čeznuti i tugovati za udaljenim mestima. Lepo je i sanjati. Osvrnimo se oko sebe, tu gde nam se događa život sa svojim senzacijama, gde starimo. Tu, za nas koji mušičarimo, postoji riba koja se zove babuška. A leto je njeno i naše vreme!

NEZVANI GOSTI

Dok sam ovog proleća mušičario babuške, imao sam i dva susreta sa nezvanim, a vrlo ratobornim gostima. U prvom slučaju sam bacao suvu muvu, koju su alava jata kadera potopila u vodeni film. Dok je mušica lagano tonula, pojavila su se velika žuta usta i usisala je. Tolstolobik težak oko 7-8 kg nastavio je lagano da pliva, a ja sam zbog šoka kontrirao tek koji sekund kasnije. Kad je krenuo u beg, izvukao mi je sav konac, beking od 30 metara i na kraju pokidao najlon. Pored njega sam primetio još nekoliko komada, što ne treba nimalo da čudi, jer se dunavski plićaci u proleće napune ogromnim jatima ove neobične ribe, koja krstareći zalazi i u najveće plićake, gde nažalost postaje plen grabuljaša. Nakon što sam se malo primirio, pokušao sam da privolim još neku od sličnih grdosija da pokupi mušicu, ali bez imalo uspeha. Šta je onog nagnalo da uzme suvu mušicu, nikada neću saznati.

Drugi slučaj se desio samo nekoliko dana kasnije. Naleteo sam na uznemireno jato krupnih babuški, kojima nisam mogao da spustim nimfu a da ne izazovem paniku među njima. Očigledno su bile poplašene, a par trenutaka kasnije saznao sam i zašto. Bacivši nimfu nešto dalje, u želji da je lagano navučem pred jato, primetio sam kako se babuške raspršuju, dok je iz obližnje trave sinuo bljesak u pravcu mušice. Usledio je udarac pune snage i bez kalkulisanja – bucov! Nakon besnog ludovanja na površini, riba se primirila, pa sam je rutinski do obale lako oslobodio udice, i neozleđenu vratio u vodu. Tog dana sam uhvatio još par sitnih komada koji su se priključili jatu babuški radi, pretpostavljam, lakšeg prilaska sitnoj ribi.

Zvezdan Nikolić

Objavljeno u “Spin & Fly” magazinu broj 1

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Ovo su poznati stihovi uvodne pesme starih Karapandžinih kulinarskih emisija koje su naše majke sa nestrpljenjem svake nedelje očekivale. Stihovi koji se mogu primeniti u svim oblastima ljudskog delovanja, dok verujem da svoju punoću i primenu imaju upravo u ovom našem malom carstvu, u mušičarenju.

“Jedina moja”, “My treasure”, “Top secret”… su česti nazivi za mušicu koju nećemo nikom, ama baš nikom pokazati. Čak i kad supruga priđe stolu instiktivno je krijemo rukom. To je ona, oprobana na mnogim vodama, mnogo puta cepana od ribljih zuba pa opet radosno pravljena sa detaljnim ponavljanjem.

“Jedina moja” se prva baca na jednu nepoznatu vodu iako nam neko dobroćudno reče šta bacati. To je ubedljivo najbolja kreacija mušice koja je ikad ugledala svetlost dana jer je njoj prethodilo naše dugotrajno, mučno i profesionalno razmisljanje. Celokupna naša kreativnost se stavila u pogon prilikom njene izrade. Nje nema nigde. Nema je na internetu, nema je po katalozima, nema je čak ni u nečijoj glavi kao potencijalna ideja. Jer to što smo mi uradili, to je unikat. Takvu promenu materijala i boja ni autor originalne mušice koja nam je prvobitno bila uzor, nije mogo ni da sanja jer šta znaju ti Englezi, Ameri, Francuzi, Česi…

Ako i pokažemo ulov nekome “Jedinu svoju” nećemo spomenuti. Možda samo reći: “Ma na neku moju zajebanciju koja se oštetila pa sam je bacio. I tako, i ulov pokazan i tajna sačuvana.

Naravno da i ja imam “Jedinu moju” koja mi je donela mnoge radosti. Onu koja je izmamila mnogobrojne uzdahe kolega koji pecaju u okolini i pokretala njihovu znatiželju da vide završetak mog predveza. Ali ja se ovde rastajem sa njom. Oči pune suza, srce puno bola…   Ona će još uvek biti moj broj jedan ali ne više “Jedina moja”! Možda je niko nikad neće napraviti ali će u mojoj glavi stajati to da sam je posle toliko vremena podelio sa nekim. Baš zbog tog lepog osećaja to i radim. Znam da me razumete.

Pa da počnem:

	1. Korak: UDICA- Partridge Klinkhammer Extreme  #16. Iako je razdaljina između vrha i tela udice relativno mala, pa neko može pomisliti da će se riba lako otkačiti ipak nije tako. U svako slučaju može se koristiti i obična klinkhammer ili najnovija TMC 212Y. KONAC: Benecchi crveni 8/0
	2. Korak: Oko okca ptičvrstimo beli polygarn tako da razmak između zadnjeg namotaja konca i okca udice bude oko 1 – 1,5mm i to da bi je lakše vezali za najlon kasnije.
	3. Korak: Zatim pričvrstimo Grizzly saddle hackle na mestu gde je savijena udica i idemo koncem do kraja tela udice gde privežemo gumeni bezbojni body spanflex i trakicu Reflections flash mother ili flashabu mirage.
	4. Korak: Ovako bi izgledalo gotovo telo.
	5. Korak: Namotamo dubbing koji je mešavina Caddis pupa green i crne boje Fly-Rite dubbinga, a zatim namotamo zimsku jelenovu dlaku Dubbing Loop tehnikom.
	6. Korak: Podšišamo dlaku i namotamo Grizzli završavajući mušicu.
	7. Korak: Izgled mušice u vodi.

Još samo da napomenem da je mušica veoma plovna jer kad dubbing, jelenova dlaka i Grizzli hacke propadnu, u  levku od Polygarn-a se obrazuje balon od vazduha koji drži mušicu na površini.

A sad tvoj red! Veruj mi da je stverno lep osećaj kad podelimo nešto svoje sa drugima. Idi do kutijice, sakrij suzu rastanka i oprosti se od “Jedine tvoje” pa i nju na sunce!

Jedina moja više nije samo moja…

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Kako su problemi pribora, tehnike zabacivanja i taktike lova već odavno (mada ne konačno) definisani, za inventivnost ostaje upoznavanje insekata, vezivanje imitacija, izbor i pronalaženje novih materijala i osmišljavanje novih koncepata u pristupu imitiranju. Ogroman broj mušičara koji se žele oprobati u imitiranju i vezivanju sopstvenih imitacija dovelo je do neverovatnog broja imitacija koje su se u zadnjih nekoliko decenija umnožavale gotovo geometrijskom progresijom. Ponekad su izmene i dorade u odnosu na neke porepoznatljive uzore bile znamerljivo male i govorile više o velikoj želji ljudi da budu pomenuti i zapamćeni nego o stvarnoj potrebi za promenama i poboljšanjima dizajna, trajnosti i lovnosti. Svi realni ribolovci lako mogu razdvojiti  konstruktivne promene ili inovacije od onih koje imaju kozmeticko komercijalni pristup i one nastavljaju svoj život i nadogradnju onoliko dugo koliko je njihova realizacija stvarno revolucionarna i potrebna.

U zelji da jedan lep primer inventivnosti obeležen i na našem sajtu ne bude zaboravljen ili na bilo koji nacin iskrivljen odlučili smo se na ovakvo dokumentovanje. Svima su veoma dobro poznate imitacije legende slovenačkog i svetskog mušičarenja dr Božidara Voljča.  Armiranje pera ptica na neelastičnoj mrežici ili ženskoj čarapi postalo je donekle i zaštitni znak po kome mnogi prepoznaju slovenačko vezivanje a gospodinu Voljču donelo priznanje vanserijskog mušičara i vezačkog inovatora. Proces lepljenja pera nije posebno težak ali zahteva minimum spretnosti i iskustva u rukovanju lepilima. Pera armirana ovom metodom, za koju mislimo da je ne treba ponavljati jer nema ozbiljnog mušičara koji je ne poznaje, bila su čvrsta i lako su se oblikovala u krila tularaša ili skakavaca. Medjutim ceo proces je dosta pipav i skopčan sa neprijatnostima udisanja acetona, prljanja radnih površina i nemogućnošću rada sa velikim krilnim i repnim perima.

Naš kolega Karlo Rašić (HITNA !!) iz Hercegovine, uneo je u ovu tehniku novi momenat koji ne umanjuje značaj i ne otudjuje ideju armiranja pera ali donosi nova i značajna poboljšanja same tehnike koja svakako vredi objasniti i podeliti sa kolegama mušičarima koji vole površinsko mušičarenje slovenaćkim (Voljćevim) tularašima. Kao zdravstveni radnik Karlo je povezao materijal koji svakodnevno sreće na svom radnom mestu sa tehnikom koju je i sam puno puta u izvornom obliku koristio. Razmišljajući u svakom trenutku delom mozga i o mušičarenju, prepoznao je u jednoj novoj vrsti flastera idealnu podlogu za armiranje pera. I ne samo to, podloga je već bila namazana lepilom koje dozvoljava neometan rad i sa pacijentima i sa perima a svojom gotovo neograničnom širinom i dužinom omogućavala je lepljenje na sebe bilo kakve dimenzije i strukture pera. Posebna pogodnost bila je ta da za razliku od rastvorenog lepila lepilo sa flastera nije prodiralo na površinu pera, lepilo njegovu dlakastu strukturu i uništavalo prirodan izgled. Mekana struktura podloge idelno je pratila oblik pera pa tako velike i debele peteljke krilnih pera sova, ćurana, čaplji, nisu odbijale podlogu i onemogućavale kvalitetno lepljenje dugih isperaka. Kako sve to izgleda vidite ne fotografijama Karlovih lepljenih pera i imitacijama koje su članovi sajta musicarenje.org vezali za ovu priliku odajući počast i originalnom tvorcu tehnike i našem klegi koji ju je poboljšao. Još jednom čestitamo Karlu na bistrom i brzom razmišljanju a sve članove i prijatelje sajta pozivamo da i sami uzmu učešće u evidentiranju i predstavljanju sličnih ideja.

Aleksandar Veselinović

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Kada pronadjete mesto gde nisu prošli mikrocefali sa sakovima i ostima, eliminišete klince koji bi da se kupaju u baš svakom viru i ne pobijete se sa kolegama koji misle da su plovak i larva tularaša samo jedna varijacija češkog nimfarenja, možete pokušati da uživate u malo mušičarenja pastrmke koje je ruku na srce u ovim uslovima blago problematično. Nikada nećete ostvariti rezultate iz aprila i maja ali nemojte sumnjati da akcije može biti. Naše iskustvo kaže da se ni u jednoj letnjoj sezoni ne dešavaju baš sve moguće situacije ali zato pisanje teksta ima prednost nad dešavanjima kraj reke u tom smislu da većinu može obuhvatiti i predstaviti.

Osim kopnenih insekata koji u odredjenom delu leta mogu biti preovladavajući i zbog delimično atraktorskog delovanja njihovih imitacija za ribolovca prihvatljiviji, na sceni su kao uostalom cele sezone : tularaši, jednodnevke i dvokrilci. Bez entomoloških detalja zadržaćemo se samo na sledećem opisu. Svi predstavnici navedenih redova insekata u navećem delu slučajeva su značajno manji od onih koje imitiramo početkom sezone. Krupnije vrste jednodnevki smenjuju majušni Cloeoni i Ephemerelle a mikro tularaši su prava pošast i u dubini i na površini kako svojim dimenzijama tako i vremenom rojenja koje pomera aktivnost riba duboko u noć. Sama ta konstatacija trebala bi vam dovoljno reći i o našoj mušičarskoj orijentaciji prilikom vezivanja i korišćenja veštačkih mušica. Imitiranje kontura (presudnih za pravilno zauzimanje položaja na ili u vodi), veličine i boje te na kraju sporednih detalja je ono što u najvećem broju slučajeva donosi uspeh i zadovoljstvo u mušičarenju. Kako slike govore više od reči predstavićemo deo našeg izbora malih imitacija uz sledeće sugestije : mali vodostaji zahtevaju pažljiviji pristup vodi (ukoliko je moguće najbolje je uopšte joj ne pristupiti), bacanja sa malo većim distancama i upotrebom tankih krajeva predveza. Velične imitacija insekata koje vam predstavljamo trebale bi se kretati oko veličina 16 i 18 a izuzetno 20 ukoliko dvokrilci (koji takodje mogu biti vrlo brojni) imaju svoja rojenja. Opšte imitacije poput Zečjeg uva i Fazanovog repa u svim oblicima imitiranja daju rezultate i na površini i u dubini, za prelazne oblike kod jednodnevki i tularaša izaberite neke standardne imitacije pupa i emerdžera, setite se starih a svakako morate probati svoje imitacije ukoliko u poplavi informacija koje nudi moderna komunikacija nešto uopšte možemo nazivati svojim. Velika pomoć u imitaranju može biti korišćenje materijala koji svojom iskričavošću i živošću mogu malo prevazići veličinu imitacije i donekle sakriti nesavršenost oblika. Sigurni smo da dobro poznajete korišćenje svih imitacija koje vam nudimo kao predlog pa ćemo samo još pomenuti imitacije koje nas polako uvode u jesen i vraćanje na veće brojeve udica. Sredinom avgusta, bez obzira na vodostaje, imate na sceni rojenja velikih lutaka Potamophylax i Halesus tularaša i po neku stidljiva jednodnevka Ecdyonurus venosus. Ukoliko niste uspevali da primetite velike žuto smedje lutke to je zato što rojenja tempiraju prema količni svetlosti i obično onda kada smo već daleko od vode ali riba i preko dana vrlo dobro prihvata imitacije provedene na pravom mestu, nekad uz malo više upornosti. Potražite na površini i kamenju u mirnim zatonima košuljice od prethodnih rojenja i na osnovu njih ocenite intenzitet te pojave. Za razliku od tularaša rojenja Ecdyonurusa su mnogo puta slabija ali će sa dolaskom hladnijih noći i dana krupnije nimfe i vlažna Martovka postati opet aktuelne. Lov nimfama (klasično Zečije uvo) i Smedjom lutkom tularaša na izlazu iz dubokih brzaka ili uz stenovite zidove virova daje solidne šanse za krupnije ulove. Osim ovih krupnijih zalogaja pastrmka sve češće prelazi samo na male uklije, duge tek par centimetara, pa tome prilagodite svoj lagani pribor i izgledna mesta pročešljajte vlažnim muvama Alexandra i Peter Ross. Klasika od pre jednog veka i dalje daje odlične rezultate pa ne treba baš uvek izmišljati nešto bolje. Za mirne krečnjačke reke dvokrilci mogu imati značajne populacije pa se bojom i veličinom imitacija tereba priblžiti njihovim larvama, lutkama i zrelim insektima jer im koncentracija može biti znatna i naterati ribu da se digne do površine u pravoj selektivnoj euforiji.

Kao i u svakom tekstu sve izgleda idealno ako zanemarimo da su naše prosečne reke (sa par svetlih izuzetaka koji bi uskoro morali postati primer ostalima) postale kolektori svakojakog zgada i ocerupana pera salmonidne perjanice. Hoće li saveti i podsećanja pomoći ako u rekama nema riba ili ćemo kao sve češće u praksi uživati samo u prirodi i drugarstvu.

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Pri normalnim vremenskim uslovima klimatski pojas Balkana obično podrazumeva žarko leto koje napravi presek u ribljoj aktivnosti od Petrovdana do Preobraženja (sredina jula do sredine avgusta). Prateći rojenja, polaganje jajašaca ili druge vidove aktivnosti insekata (drift – pojedinačno ili masovno premeštanje insekata nizvodno u zavisnosti od doba dana, vodostaja, priprema za rojenje, širenje izazvano brojnošću populacije ….) i riba prilagodjava svoju aktivnost. To su mnogo puta ponovljeno, rana jutra i period od par desetina minuta pre totalnog mraka. Noć je u ovom periodu vreme najaktivnijeg lova većine riba koje bi poželeli na štapu ali je i vreme lova sportskih ribolovaca jasno ograničeno na period pre i posle noći. Od ove letnje šeme povremeno ume odstupiti lipljen i dijapazon mušica za njegov lov tada daleko izlazi iz okvira kopnenih o kojima sada želimo govoriti ali kako se i on leti veoma dobro lovi na majušne imitacije kopnenih insekata tako ima svoje mesto pominjanja u ovoj priči.

Od nivoa mora do najviših planinskih predela mravi su prisutni u svim vrstama staništa i zastupljeni su velikim brojem vrsta (oko 12000). Bilo da u vodu dospeju padanjem sa grana priobalne vegetacije ili za vreme svog svadbenog leta, ne postoji gotovo nijedna riblja vrsta salmonidnog i prelaznog regiona koja se u takvim prilikama neće bogato hraniti. Pažnju zaslužuje razmišljanje da određene vrste insekata i njihove predatore povezuje i nešto više od vizuelnog opažanja. Naime, primetno je da pastrmka sakuplja mrave u bilo koje doba godine čak i kad u njenoj blizini postoje mnogo primamljiviji zalogaji insekata. Jedino logično objašnjenje može biti da poseban afinitet sledi iz specifičnog ukusa koji prouzrokuje mravlji kiseli odbrambeni aparat. Pastrmka se mravima hrani na površini ili neposredno ispod nje. Nakon jakih letnjih pljuskova ili za vreme vetrovitih dana ogroman broj mrava biva oduvan ili spran u vodu. Ti insekti veoma kratko plivaju površinom a nakon toga ih voda kroz brzake i vodopade potopi i nosi ispod površine. Pastrmka ih presreće na mestima koja svojim čulima identifikuje kao zone na kojima podvodne struje koncentrišu hranu. Pogodne imitacije ovakvih mrava su one izrađene od konca (Hardshell Ant), naglašene siluete i sa veoma malo namotaja nogu. Treba ih imati u veličinama od 12 – 20 jer i veličine prirodnih mrava variraju od vrste do vrste. Tehnika lova u ovakvim situacijama je uobičjena za vlažne mušice. Pošto je određivanje momenata kad pastrmka sakuplja mrave u dubini gotovo nemoguće, pravi trenutak za ovakav pokušaj je svako neobjašnjivo odbijanje drugih imitacija u vreme kad se njima normalno lovi. Od kraja jula pa do kraja septembra iz brojnih mravljih kolonija poleću krilate ženke da bi se parile sa mnogo manjim mužjacima. Nijedan vodeni insekt ne može izazvati takvu euforiju riba kao kad velike mravlje ženke, skromni letači, počnu padati po površini. Rojenje mrava se odvijaja gotovo istovremeno na prilično širokom prostoru, sa milionima jedinki u vazduhu pa srazmerno veliki broj završi i na površini reka. Čim jednom dodirnu vodu mravi se sa nje više ne mogu podići pa su lak plen pastrmki. One ih skupljaju polako te se na površini vide samo koncentrični krugovi. Imitacija krilatih mrava osim veličine mora imati odgovarajući oblik, boju a svetlucava imitacija krila pospešuje njihovu lovnost (Brown Flying Ant i Black Foam Ant). Pastrmke se u lovu na mrave lociraju na mirnijim delovima reke pa im se imitacije moraju baciti sa bezbedne daljine i dosta uzvodnije od mesta gde uočavamo aktivnost ribe.

Letnja ishrana pastrmki koje nastanjuju delove reka gde su obale planinske livade veoma često sadrži skakavce, popce, zrikavce. Kao i većina kopnenih insekata interesantni su ribama u svojoj zreloj fazi života. Prirodni skakavci odvajkada su poznati kao posebna poslastica u bilo kom trenutku leta i jeseni pa postoji i veliki broj njihovih imitacija. Međutim, pojačana upotreba insekticida dovela je do nestanka ovih insekata u mnogim sredinama. Engleska je jedan od takvih primera, pa su mušičarske imitacije skakavaca tamo izgubile svaki smisao. Na sreću i riba i ribolovaca, još uvek čiste sredine imaju značajne populacije ovih insekata. Imitiranje zavisi od njihovog izgleda, a među pripadnicima raznih rodova postoje i razlike u boji i veličini. Generalno, skakavci su veoma slični jedni drugima pa jedan tip imitacija za koji utvrdite da na vašoj vodi daje rezultate treba doterivati samo u boji tela ili krila i veličini koja mora biti primerena trenutno aktuelnoj ribljoj hrani. Telo skakavca čine glava sa velikim očima i par pipaka te grudni deo na kome su tri para nogu od kojih je zadnji par višestruko uvećan i služi za skakanje. Abdomen je konusno izdužen a pokriva ga dva para krila od kojih su gornja čvršća i služe osim za letenja i kao zaštita donjem nežnijem paru. Oblik krila dosta podseća na krila tularaša pa mnoge imitacije tularaša mogu biti lovne u situaciji kad se riba hrani skakavcima i obrnuto. Pri imitiranju se mora voditi računa o proporcijama imitiranog insekta i boji abdomena. Imitiranje nogu doprinosi još većoj realističnosti imitacija, ali nije presudno. Od vrelih julskih dana pa do prvih novembarskih snegova skakavci se na planinskim poljanama sreću u velikom broju. Od vrsta koje pri skakanju koriste i krila pa njihov skok može biti i desetak metara do običnih skakača čiji je skok dug jedva pola metra. Najveću pažnju u lovu imitacijama skakavaca moramo usmeriti na vreme kosidbe planinskih livada, kada se ogroman broj ovih insekata skloni u uski, netaknuti pojas vegetacije uz vodu. Skok ili puzanje po travi veoma često završi u reci. Nema gladne pastrmke koja neće reagovati odmah po padu insekata. Kao i sve plivajuće imitacije i skakavac se navodi na mesto gde vidimo da u to vreme riba ne{to lovi ili pretpostavljamo da očekuje svoj plen. Očekivanje konstantnih znakova na vodi nije moguće jer je teško pretpostaviti kad će neki od insekata pasti u vodu. Imitacijama skakavca se pretražuju izgledna mesta ili ga nudimo nekoj od riba koje odaju svoje prisustvo uz našu pretpostavku da se u tom trenutku ona hrani kopnenim insektima. U uslovima niskih letnjih vodostaja i prozirne vode treba servirati imitacije sa bezbedne udaljenosti i što je moguće tanjim predvezom.

Nezaobilazne u pominjanju kopnenih insekata su imitacije osa, bumbara, tvrdokrilih buba…. Prve dve vrste se retko masovno nadju na vodi ali pastrmka a pogotovo klen, ne mogu da odole toj kombinaciji boja tela naših imitacija i popriličnom zvuku koji takve imitacije mogu proizvesti pri padu na vodu. Imitacije od šenila, jelenske dlake, policelona, paunovih isperaka pa i balze idealni su materijali za njihovo imitiranje. Ovom prilikom vam predstavljamo daleko veći broj imitacija od onih u tekstu pomenutih ali su sve one klasika imitiranja kopnenih insekata i nećete pogrešitit oslonivši se na bilo koju od njih. Toplo vam ih preporučujemo u svakom trenutku kada se ukaže prilika za njihovo korišćenje a najčešće u žarkim danima leta.

O priboru tek toliko da je ono što imate najbolje ukoliko sebi ne možete priuštiti štap i strunu za svaku priliku. Za ovu bi odgovarali štapovi dužine 8-9 stopa u klasama 3-4 sa odgovrajućim strunama. Lagani predvezi sa vršnim delovima ne debljim od od 0,18 za krupne imitacije tvrdokrilaca i skakavaca na #12-14 ali ako na mirnom i bistrom prelivu vežete mrava na # 20 trebaće vam najlon debljine oko 0,12 – 0,14. Pokretanje imitacija poželjno je eventualno kod korišćenja skakavaca ali je generalno mirno nizvodno kretanje najbolji izbor tehnike i kod plivajućih i kod vlažnih imitacija kopnenih insekata.

Imitacije koje preporučujemo:
Quil Ant	Black Beetle	Black Polycelon Ant
Brown Flying Ant	Cinnamon Ant	Coch y Bondhy
Cochy Bondhy Beetle	Crvena Policelon Buba	Deer Hair Wasp
Duletov Bumbar	Hardshel Ant	Hot But Caddis
McQuinty	Niška Bambula	Parashut Hopper
Polycelon Beetle	Polycelon Cricket	Žuta Policelon Buba
Whitlock’s Hopper	Yellow Hedgehog

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Ja naravno nikada nisam priliku da “izmušičarim” soma, ali sam za 17 godina varaličarenja imao popriličan broj ovih macana na štapu i sasvim sam solidno upoznao navike ove ribe. Što je najzanimljive, najčešće sam namenski lovio “vruće” somove, tj. one koji se podignu sa dna i upuste u površinski lov na svoj omiljeni plen, ribu. Upravo ta iskustva bi mogla biti korisna mušičarima, pa ću u narednim redovima probati da iznesem ono što bi po meni budućim mušičarima “somolovcima” moglo biti od koristi. Za početak, moje viđenje “toplote” somova:

1. Hladan ko špricer od vina iz frižidera - spava u nekoj rupčagi na dnu i ništa ga ne zanima. Možeš mu zabaciti rovca ispred nosa i neće ga ni onjušiti. Mušičarenje – samo ako ste više od 2 puta dobili sedmicu na lotou.
2. Hladan ko špricer od vina iz podruma - leži negde na dnu, ali to ne mora biti neka rupa, već bilo kakvo zanimljivo mesto – iza neke grane, stene… Neće pojuriti za plenom, ali ako mu prođe dovoljno blizu smazaće ga. To su oni koji se love na dubinku ako mu je zabaciš ispred nosa ili (nešto češće) ako mu provučeš džiga (ili ređe dubokoronećeg voblera) pored glave. Muščarenje – samo za one koji su bar jednom dobili sedmicu na lotou.
3. Mlak ko pivo koje zaboraviš da staviš u frižider (a dođu drugari da gledate fudbal), dakle prilično neupotrebljiv, ali ako nema boljeg… Kreće se pri dnu i brkovima njuška okolinu. Lako će naći živ mamac, situacija koju dubinkaši čekaju. Rado napada kašike, čikade, dubokoroneće voblere, džigove i slično. Postoji teoretska šansa (ravna dobitku šestice na lotou) da se uhvati na nekog strmera povlačenog po dnu, ali je za mušičarenje ipak bolji:
4. Topao som, ko kuvano vino koje ste stavili u termos i poneli na lov štuke strimerima kroz rupe u ledu! Taj lovi u svim slojevima, ali nije nezasita ala. Može su uhvatiti na sve poznate mamce, uključujući i strimere. Može biti u bilo kom delu reke, ali mu najviše leže oni sa srednjom brzim tokom, kao i kontra tok. Na Južnoj Moravi (koja je relativno plitka reka) najšešće je na dubinama oko 1.5-2 m. Ponekad raubuje, ali se najčešće sve dešava ispod površine. Ne znaš gde je dok ga ne uloviš. Najbolje je brzo pretraživanje terena, jer udari u prva 3 zabačaja. Strimerom ipak ne bih toliko žurio, već bih mesto pročešljao sa nekih 10-15 zabačaja. Po 3-4 na svakih pola metra dubine, od površine ka dnu. Većina somova koja ja ulovim na varalicu su ove kategorije, ali kada se povremeno desi “somovsko ludilo” imamo onakve kakve je na +42 C napipao Mixmaster (baci pogled na forum i brkatu ribicu od metra pod temom “Muhom na soma”), odnosno:
5. Vruće somove, ko grejana rakija uz meze na Svetog Nikolu! Ti napadaju sve što mrda. Može biti bilo gde, ali je najčešće tamo gde su jata riba. U letnjim mesecima to mogu biti najjači brzaci gde progoni skobalje i sitnije mrene. A može biti i neki vir sa povratnim tokom, zatim klasično klenovsko mesto sa umereno brzom vodom, kamenitim dnom i u senci neke vrbe, a može ući i u sam tišak gde će napasti beovice na površini, bodorke u srednjem sloju ili deverike u dubini. Takvi somovi se vide po svojim raubima, ali ne uvek. Nekada luduju ko nezdravi, a da se na povšini to uopšte ne primeti ili se eventualno vidi beg ribica bez rauba grabljivca. Takav som napada na prvi zabačaj i uopšte ga ne zanima šta je na drugom kraju strune. Ovo somovsko ludilo se dešava češće nego što mislimo, možda na svakih par dana, ali traje svega pola sata – sat, a onda sve prestaje. Imam utisak da se tada svi somovi kao po nečijoj komandi podižu sa dna i love dok neko ne dune u pištaljku i kaže – “Dosta, za neki dan opet.”. E ti su najbolji za mušičarenje, ali je fora što treba ubosti baš dan, sat i mesto. U tim trenucima važno je ne gubiti vreme na jednoj poziciji, već što brže pročešljati što već teren. Ako ne udari u prva 3-4 zabačaja, menjaj mesto. Varaličari zbog jačeg pribora tada znaju izvući puno komada, dok bi za mušičara sve preko 2 bilo ogroman uspeh.

Dakle, situacija je sledeća. Za mušičarenje bi po meni bili zanimljivi ovi pod brojem 4 i 5. Četvorke je teže prevariti, ali su one mnogo češće, dok su petice “samouhvatljive”, ali je zato teško uhvatiti trenutak. Zato ne treba mnogo lupati glavu o trenutnoj aktivnosti soma, već loviti po svome i već će ti se kasti sa kim imaš posla. Najveća mudrost je pronaći mesto sa somovima klase 4. i 5. Leti je to najščešće neko mesto sa bržim tokom dubine oko 1.5 m. Na takvim mestima som je po pravilu ili u samoj matici ili u mirnijem delu odmah do nje. Veoma često deli stanište sa bucovom, pa je nekada teško reći “Ko to tamo lovi”.

Kada bih ja mušičario soma, zagazio bih do trećine Morave i češljao onu “srednju” trećinu, dakle najbrži tok reke. Lagano bih išao niz reku i bacao poprečno. Zadržao bih se samo na izglednim mestima i probao da u tih sat – dva somovskog cuga obićem što veći teren. Strimera bih povlačio relativno sporo, ali sa što više cimkanja, promene pravca i raznoraznim ludorijama. Som ne vidi baš najbolje (mada vidi bolje nego što mnogi misle), pa je vibracija mnogo bitnija od boje.

Što se doba dana tiče, od 4-7 i od 18-21 h je najbolji period da se traži “vruć” som koji lovi blizu površine. Dobijao sam ih i loveći klenove po najvećem suncu, oko 15 h, ali po pravilu u sredini reke u bržoj vodi bogatijoj kiseonikom. Ovaj deo godine je odličan, avgusta često usledi malo zatišje (mada ne uvek), da bi prvih dana septembra somovi opet krenuli da jedu ko ludi. Septembar je po meni možda i najbolji mesec za lov somova (ali i većine drugih slatkovodnih riba) i tada su raubi po površini još češći. Zbog nešto hladnije vode ne moraju biti u brzacima, već se često rašire po čitavom mirnijem delu reke i na svakom mestu možete očekivati udarac. Oktobra i dalje odlično jedu, ali se povalače u dublju vodu i šansa za ulov mušičarenjem je minimalna.

Nadam se da je neko pročitao sve ovo i da sam bar nešto pametno napisao.

Goran Tokić

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Ako lovimo na rekama, tradicionalna tehnika ribolova ovom muvom je “pec na dužinu štapa” koji su u dužini od 9’6 (2,90m) ili više. Tradicionalna i ispravna tehnika ribolova muvama tipa North Country Spiders je “upstream” ili “up and across” – odnosno ribolov baziran na zabačajima samo uzvodno ili uzvodno popreko gde ribolovac prati ceo sistem ili drži pod kontrolom tako da vrh štapa polako podiše prema gore prateći vodeni tok koju nosi muvu prema njemu. Tavim vođenjem ribolovac uvek ima direktan kontakt ili kontrolu nad muvom i celim predvezom. Kada riba uzme, ako ju ne vidimo, jednostavno se vidi trzaj na blago olabavljenom predvesu. Budući da je ova muva spada pod kategoriju mokrih njom se lovi tik ispod površine mada može i malo dublje. Uglavnom lovimo nešto malo ispod površine vode. Kada ju napadne veća pastrmka lepo se da videti mali vrtlog koji pastrmka napravi repom prilikom napada na muvu. To zna biti vrlo uzbuđujuće. Ovaj tip muva se može vezati na udicama različitih veličina. Mogu se raditi vrlo minimalističke verzije kao i muve na udicama prosečnih veličina (#16-12) što ne isključuje ni malo veće udice, sve je ovisno koju se ribu lovi i kada, kojega se insekta imitira i kada.

Ovu verziju “March Brown” sam izabrao jer ona u stvari imitira sve veće jednodnevke smeđe boje. Upotreba ove muve se preporučuje od kraja marta do malo pred kraj maja. Inače sa tom preporukom se ne trebamo previše ograničiti nego treba opaziti šta se roji na vodi (u ovom slučaju veće smeđe jednodnevke). Na link: http://www.fishingwithstyle.co.uk/northcountry.htm možete pogledati razno razne modele ili verzije muva tipa “North Country Spiders” i tabelu prema kojoj se preporučuju određene muve za određene periode. Iz ne samo moga iskustva mogu pouzdano tvrditi da se ovim tipom muva mogu uspešno loviti i lipljeni (pa i druge riblje vrste). Ovom prilikom želim ohrabriti sve mušičare da isprobaju ove muve i opisanu tehniku ako do sada to nisu učinili.

PROCEDURA VEZIVANJA

Materijal

1. Zečiji dubbing smeđe-maslinasti (može i samo smeđi)
2. Udica TMC 107SP #16 – #12 (ili neka druga sličnih karakteristika)
3. Smeđi konac – Ultra Thread 70
4. Nogice/krila i rep od perca Jarebice koja sa sive vuče na smeđu (može i samo siva ili samo smeđa)

	1. Korak: Namotamo konac te istovremno pričvrstimo rep koji treba da bude jednake dužine leđa udice. Konac namotamo nazad sve do oka/ušice ili početka udice.
	2. Korak: Zatim uzmemo odabrano perce od jarebice. Višak fibri sa donjeg dela skinemo sa korena perca. To činimo da dobijemo što lepši i uredniji oblik muve sa malo ređim nogicama. Prstima povučemo fibre u kontra stranu s tim da na vrhu ostavimo par fibri u prirodnom položaju. Taj vršni deo pričvrstimo na udicu (dva milimetra od oka udice) i preko toga namotamo konac. Ako viri kakav višak perca slobodno ga odsecite.
	3. Korak: Upredemo dubbing u konac kojim vežemo.
	4. Korak: Namotamo do samog repa vodeći računa da sve bude proporcijalno kao što je i na slici.
	5. Korak: Osam do devet puta porebramo istim koncem sve do perca koje će nam poslužiti kao nogice.
	6. Korak: Koren perca pričvrstimo u kontrapincetu te namotamo ali ne do samoga oka udice. Pogledajte sliku.
	7. Korak: Pažljivo namotajte konac preko tog dela korena perca bez fibri. Dobro ga pričvrstite i odsecite delić korena ako štrlji. Koncem nastavimo sa formiranjem lepe i uredne glavice sa blago upognutim nogicama u nazad.
	8. Korak: Finisherom napravimo zavrsini cvor kojega osiguramo sa malom kapljicom head cementa i muva je spremna za akciju!

Dodatak:

Pored March Brown verzije North Country Spiders-a moji favoriti, jednako i za lipljena i pastrmku su: siva verzija od sivog zečijeg dubbing za telo; žuto siva verzija sa telom od žutog konca (ultra tread) i thoraxom od sivog dubbinga, gde naravno u oba slučaja za nogice/krila koristim perce od jarebice. Prilikom namotavanja nogica/krilca dovoljna su samo dva namotaj jer originalni i tradicionalno vezani North Country Spiders-i imaju ređe namotane nogice/krila. Opet to ne isključuje mogućnosti ili želje za eksperimentisanjem. Kod vezivanja ovog tipa “spiders-a” od materijala za telo ne treba da se ograničimo samo na dubbing ili svileni konac. Postoje još razni izvanredni materijali kao što je npr. turkey biots. Svakako vas ohrabrujem da i to isprobate u slučaju da već niste.

Za mene osobno ovaj tip mokrih umetnih muva ima posebnu vrednost, koliko zbog izuzetne lovnosti toliko zbog bogate istorije i same tradicije škole “North Country” kod koje ne nalazim ništa što bi moglo negativno da utječe na moderno mušičarenje.

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.

Debljina žice (WiRE DiAMETER). Proizvođači imaju standardizovane merače debljine žice. Sistem “X” se koristi za obeležavanje debljine žice bila ona manja ili veća od standardne mere. Svako X obeležava jednu veličinu. 1X tanja udica veličine 14 ima prečnik žice kao udica veličine 15. 2X tanja udica veličine 14 ima prečnik žice kao standardna 16. 2X teža udica veličine 12 ima prečnik kao ista veličine 10. Suve muve mogu biti pravljene na udicama koje su , teže ili duže od standardnih.

Vrat (SHANK) je rastojanje od oka do početka zakrivljenja udice (BEND). I ovde se koristi isti sistem obeležavanja “X”, za dužinu vrata. 2X duži vrat udice veličine 10 identičan vratu udice za dva broja veće, veličine 8. Tako isto 6X duži vrat udice veličine 10 identičan je vratu udice za šest brojeva veće ili veličine 4 standardne dužine udice. Suve muve se mogu praviti na udicama sa 1X, 2X ili 3X dužim vratom.

Oko (EYE) udice je mesto gde se muva spaja sa tipetom. Veličina oka je srazmerna veličini udice. Postoje udice sa okom okrenutim na gore (TU) i sa okom okrenutim na dole (TDTE). Vrlo bitna stavka kod spajanja tipeta i muve je izbor čvora, naime ukoliko muvu na udici veličine 20 spojite sa tipetom klinč čvorom uvećavate veličinu muve za 25%.

Vrh udice (POINT) je deo udice o kome treba voditi posebnog račina zbog čestih oštećenja. Udice se najčešće oštre hemijskim putem tako da nije potrebno ostrenje pre pecanja. Dok kod nekih vrsta kovanih udica, potrebno je turpiom zaostriti vrh. Mogućnost oštećenja udice ogleda se i u odlamanju vrha, sto se često događa prilikom ribolova. Prvoklasne udice renomiranih proizvođača kao sto su TiEMCO, DAiiCHi…imaju izuzetno ostar vrh.

Sve vise se na vodama u svetu kao i kod nas uvodi poseban režim ribolova sa udicama bez povratne kuke (BARBLESS HOOKS). Ovakav način ne samo sto ribe spasava od trajnih ostećenja već ribolovca dobodi do posebnog iskusenja i realne borbe 1on1. Svaka udica se može prepraviti, jednostavnim odlamanjem povratne kuke.

©2012 musicarenje.org. All Rights Reserved.