Ove sezone ću trenirati i takmičiti se sa Trek bikeom i Bontrager opremom koja proizodi sve delove za Trek (koji praktično samo proizvodi ramove), sprinterice, kacige i opremu za vožnju. Nedavno je dogovrena saradnja sa lokalnim biciklističkim šopom u San Vicenteu, univerzitetskom mestu pored Alicantea gde trenutno treniram. U pitanju je oficijleni Trek Concept Store, i radi se o eksluzivnom distributeru brenda.

Voziću Trek series 6 model rama - Project One koja predstavlja kompletnu personalizaciju bicikla; biranje tipa rama (Trek ramovi dolaze u tri verzije H1, H2, H3 koje se razlikuju po geometriji) kao i boje i dizajna, sa željenom grupom i svim delovima (lula, korman, šticna, sic, boje bužira, boje guma, model i boje točkova pa sve do boje “kape” za lulu tj viljušku) sa Sram Red black grupom.

Bike je naručen, identičan je kao na slici. Trebao bi da stigne u roku od mesec do dva. Serija 6 se sklapa samo po narudžbini tj. ne može se naći u radnjama prethodno spreman za kupovinu, stoga je potrebno tako puno vremena jer je custom made u Americi pa se nakon sklapanja šalje u Evropu, tj Nemačku prvo potom u Španiju. Do tada ću verovatno dobiti drugi bike za trening i prve trke.

Kaciga i sprinterice su takođe kao na slici. Sprinetrice su Bontrager RXXXL limited edition i imaju samo 199 grama! Kad sam ih stavio i probao na vožnji osećaj je kao da vozite bosi, i svakim stiskom na njih se dobija osećaj da se ni J (džul) energije ne gubi. Stvarno sam iznenađen, jer sam do sada vozio par modela takođe veoma dobrih sprinterica ali ni jedne nisu ni približne ovima.

Za više informacija o prodavnici posetite fan page na facebooku.

Prošlu Nedelju sam učestvovao na dve trke u mestu El Campello, koji je par kilometara od Alicantea, tačnije plažama je spojen sa Alicanteom. Od Alicantea do El Campella se proteže najpoznatija i najlepša plaža “Playa San Juan”. Prvo je na “meniju” bila ulična trka 5.7 km po imenu “I Carrera de Reyes El Campello” a potom plivačka 1.2 km trka “I Travesia a Nado reyes El Campello”.

U 10 h je startovalo trčanje. Zbgo prijavljivanja sam dosta kasnio sa startom zagrevanja tako da se moje “zagrevanje” svelo na 10 minuta, što je katastrofa. Mislim da je bolje “iz kreveta” startovati trku nego se kao zagrejati uključujući i par vežbica i nazovi ubrzanja u svega 10 minuta. Ali šta je tu je, ionako je samo trening bio u pitanju.

Dan pred trku, tj. u subotu sam imao teži trening od 1:20 h i koji minut trčanja sa 8×2 min jači tempo uzbrdo, a ujutru sam imao jako plivanje sa 6×100 anaerobno, tj. na petoj sam bio toliko pun mlečne kiseline i laktata da mislim da mi je krv bila zelena, a to je bilo pred ako se dobro sećam bar 2 km “pull” plivanja sa lopaticama.

Međutim odmor uveče, nutritijenti, glutamin, compex, večera bogata kompleksnim ugljenim hidratima su “spasili” situaciju tj. omogućili da dođem na trku sa ok osećajem i svežijim nogama i rukama.

Napravio sam grešku odmah na startu jer sam krenuo jače sa par trkača, nedovoljno zagrejan. Ta greška me je koštala da do kraja trčim na pragu. Da sam samo malo slabije krenuo bio bi u mogućnosti da pojačam i napravim negativan prolaz, ali nema veze, još jedan dobar trening laktatne otpornosti.

Jedan se izdvojio odmah i trčao je sam do nekih 1 km do finiša kada je prestignut, a nas 4-5 je trčalo u grupi svo vreme. Ja sam u drugom krugu na okretu, znači na nekih 4-4.5 km pustio jer nisam hteo baš da se preforsiram jer ipak je ispred mene bila još jedna plivačka trka plus 3 h brdovitog bikea posle podne… Tako da sam do kraja spustio puls za par otkucaja i otrčao pristojan tempo.

Završio sam kao 5-i ukupno i kao drugi senior. Staza je ravna sa jednim brdašcem po krugu i par krivina i okreta. Garminom su merili da je 5.7 km. Mada i dalje mi tempo po km od 3:14 deluje sporo, imao sam osećaj da idemo brže.

Rezultati na oficijelnom sajtu

Slike sa Picase

Lepo istrčavanje za de-kiselizaciju, potom glutamin/bcaa, proteinska čokoladica, banana, “pola kile” odlične Benidormske torte/pite (koja sam inače dobio na pokon posle plivačke trke kao prvi senior! juhu. ali stoji netaknuta, sutra ću je načeti posle plivanja ili ručka i podeliti sa ostalima jer mi je rođendan…), voda, izotonik, kao i pola limenke cole zero sa kofeinom. Prvi put posle jaaakao puno vremena da sam popio i gutljaj kole, ali pošto ne pijem kafu kada sam ugledao kafein na limenci znao sam da će pomoći jer mi je trebao mali kick pošto jako lako reagujem na kafein.

U 12 h je bio start plivanja. Opet zagrevanje par minuta zbog proglašenja sa trčanja… mada nije bilo potrebno zagrevanje, nego rasplivavanje nakon trčanja…

Opet loš start ali sam posle 100 m jačeg plivanja bio iza timskog drugara Estebana koji je završio kao drugi iza mene prošlog meseca na trci na plaži Postiguet. Ubrzo nam se pridružio triatlonac veteran koji je završio trčanje kao treći. Napravio sam grešku što sam nakon prve bove plivao u nogama Estebana koji je plivao iza veterana Matea jer je samo jednog trenutka Mateo otišao tj Esteban je, ne znam kako niti zbog čega, izgubio draft i pustio ga da se odvojio.

Kada sam to uočio odmah sam reagovao i zaobišao Estebana (do tada sam zaista komforno plivao, opet tempo tipa ruka-ruku-čeka), međutim on mi nije dao da ga pređem već me je stalno gurao u stranu i najmanje 3 minuta smo potrošili u međusobnoj borbi jer nikako nisam mogao da nađem način da uhvatim Matea jer mi je Esteban konstatno ulazio u pravac nebitno da li sam ubrzavao ili ne. Stoga mi je pukao film, prešao sam preko njega i otišao u drugu stranu i pojačao tempo i stigao sam Matea na poslednjoj bovi ali bilo je kasno jer odmah pri okretu je imao prednost jer sam mu bio u nogama, tj nemoguće je bilo da oko bove dva takmičara prođu istovremeno, morao sam ja iza njega.

Odmah tu je bio plićak i istrčao je prvi i prošao kroz cilj kao pobednik. Ja sam 3 sekunde kasnije ušao kao drugi, odmah nakon bove sam uvideo da nema šanse da ga stignem, a iza mene Esteban koji nas je koštao verovatno prve i druge pozicije da je bio pametniji pošto smo potrošili tonu energije ni za šta, umesto da smo istu upotrebili u dostizanju prvoplasiranog. Međutim jedini krivac za poraz toga danas sam ja. Super lekcija, dobro je da se desilo na trening trci, a ne na pravoj trci. Moja taktička greška je bila što nisam plivao u nogama Matea jer u tom slučaju ni u snu ne bi uspeo da se odvoji na pola trke.

Isprašio mi je guzu veteran , ali ako ništa gledam sa pozitivnije strane, imam još 20 godina trkanja na visokom nivou jer očigledno godine ne moraju da budu limit.

Telo je vikalo “horizontala” nakon završenih trka, ali poslepodnevna programirana vožnja je ipak bila šlag na tortu, posebno poslednjih pola sata. Zar to nije jedini način u ovom sportu?

Rezultati sa oficijelnog sajta

Slike sa Picase

Video (i ne tako dosledan i zanimljiv…) sa YouTubea

Nakon završetka prethodne sezone trkom na Novom Zelandu napisao sam u članku da ću uskoro objaviti rekapitulaciju/pregled cele sezone međutim taj članak bi verovatno bio veličine 10-ak A4 stranica i oduzeo bi mi nedelju dana pisanja, stoga sam napravio ovaj filmić koji velikim delom prenosi atmosferu i stečeno iskustvo tokom sezone. Ne kažu za džabe da slika vredi hiljadu reči…

Nakon dve nedelje solidnog treninga u Alicanteu boravio sam na visinskim pripremama/kampu na 2300 m u sportskom centru na Sierra Nevadi.

“C.A.R.” trenažni centar poseduje sve potrebne uslove za nesmetan trening ne samo triatlonaca, već plivača svakako, atletičara, veslača kao i zimskih/alpskih/nordijskih disciplina.

Sierra je idealna jer je na 4 h vožnje od Alicantea. Zaista je neverovatno da samo 2 časa autom deli plažu na Sredozemnom moru i planinski centar koji je na preko 2000 m.

Nakon Font Romea i Davosa koji su redom 1800 i 1600 m, boravak na 2300 m je zahtevao novu adaptaciju i svakako da je trening dodatno otežan. Odmah sam se uverio u to kada sam na prvom jednočasovnom trkačkom treningu krenuo lagano uzbrdo a puls je skočio kad radim intervalni trening!

Nevezano za tu činjenicu odradio sam odličan blok treninga iako 2 nedelje i nije baš idealno, međutim ovo je više bio test  i adaptacioni kamp nego striktne pripreme. Trenirao sam nešto više nego što je to bilo predviđeno Sergiovim treningom jer sam se većinom boravka osećao dobro sem jednog dana kada je bio potpuni shut down i kada su mi laktati pred prvi dnevni trening bili čak 2.5 mmol (normalno je do 1.0 mmol, a anaerobni prag je u proseku na oko 4 mmol)!

Ponekad se šalim da ja praktično spavam na aerobnom pragu, a ponekad i na anaerobnom . Svakako da sam odmah “precrtao” trening, odradio 1.5 km jako laganog plivanja ne bi li “izbacio” junk iz tela međutim laktati su bili praktično isti, samo 0.1 niži tj 2.4 mmol nakon tog ispliva, tako da je to bio jasan znak za rest dugme i odmah sam se teleportovao u krevet u horizontalan položaj.

01.01.2012. sam odradio biciklistički trening sa Andreu-om (inače bilo nas je 8 sa U.A. u kampu na čelu sa trenerom Robertom) u Granadi koja je “dole” na par stotina metara visine i nalazi se na 1 h vožnje autom. Osećaj je zaista odličan kada siđete dole jer praktično dobijete “treće plućno krilo”. Nakon par bagova mog Garmina trening se odužio i nakon smrkavanja, tako da smo završili avanturu nakon 3.5 h. Odličan način za započinjanje Nove 2012 Godine!

Bazen je 50 metarski i poseduje kompletnu podvodnu tehnologiju za snimanje jer ima nekoliko staklenih prozora i prostorija za podvodno praćenje. To je poslužilo kao odličan način za vizuelnu komunikaciju Roberta i Sergia i malo analize tehnike.

Takođe, odmah pored bazena je i tartan staza za trčanje, mada nisam baš siguran kakav se intervalni trening može raditi na 2330 metara! Verujem da bi hiljadarke bile minimum 15 sekundi sporije nego na nivou mora, a zahtevana pauza odnosno oporavak dosta duži. Iskustvo iz Font Romea mi to govori jer sam na 500 m nižoj nadmorskoj trčao 10 sekundi sporije u proseku nego što obično trčim ponavljanja od 1 km.

U centru postoji i par zatvorenih 100 – 150 m tartan staza za atletske dvoranske potrebe, kao i nekoliko teratana, spa centar sa saunom, jacuzzijem, ice bath-om i td. Hrana je takođe prilagođena sportistima.

Što se tiče ruta za bike, pretpostavljate, u pitanju su samo dugačke nizbrdice tj. uzbrdice. Praktično se trening svodio na 20 min spuštanja a potom 40 min do preko 1 h konstanog uspona. Na poslednjoj Vuelti je vožena etapa sa finišom u selu u Sierri, koja je na 2200+ metara (2-3 km od centra).

Tempo trčanja ili ona sa aerobnim ponavljanjima sam radio na 1600 m gde se nalazi lepa brdovita trail staza u dužini od nekih 5 km. Društvo mi je uglavnom pravio David “Davinchi” kojeg Roberto trenira i koji je mašina za brda jer ima 50-ak kilograma. Lični na polumaratonu mi je nekih 1:13 mislim stoga me je pomučio nekoliko puta i par puta naterao da krvarim ! Krv iz nosa je uobičajena pojava jer je to znak da se proizvode crvena krvna zrnca i da se u telu pojavljuje višak krvi. Mislim da mi je čak 3 puta curila u toku aerobnih treninga kada smo silazili na 1600 metara.

Vreme je neverovatno za planinu i tu nadmorsku visinu, jer je u toku dana uglavnom 15 C, a snega nisam video sem na vrhovima. Na stazama za skijanje je veštački sneg.

Pred odlazak na pripreme i prvog dana nakon dolazka u Alicante uradili smo kompletno krvno testiranje sa krvnom slikom, analizom urina uključujući i dnevnu analizu urina (mokri se 24 h u flašu tj u mom slučaju flašE).

Rezultati nisu pokazali skoro nikakvo poboljšanje u novu hematokrita i gvožđa i feritina što je samo dokaz da se glavne fiziolške promene na visinskim pripremama dešavaju u trećoj nedelji.

Svim čitaocima bloga/sajta bih poželeo dobro zdravlje u Novoj 2012-oj Godini, srećne Božićne praznike i u isto vreme bih se svima zahvalio za ogromnu podršku!

…A lot more to come in this 2012!!!

Kao što sam naveo u prethodnom članku, prošlu Nedelju sam učestvovao na prvoj trci za Univerzitet Alicante. “Copa de Navidad” je tradicionalna trka dužine 1.5 km koja se održava na centralnoj plaži u Alicanteu – Playa del Postiguet.

Svakako da sam trci pristupio kao najobičnijem treningu, ali itekako sam imao želju da pobedim jer pre svega skroz neočekivano mi je Roberto spomenuo trku kada sam došao u Španiju.

Treninzi, čak ni u subotu nisu bili ni 1% podređeni trci, jedina stvar koja se razlikovala od normalne trenažne rutine je što sam se natrpao testenine te večeri što nije slučaj osim pred trku.

Start je bio u 11h. Sunce je sijalo u punoj snazi ali je duvao vetar stoga je bilo prohladno, a voda je bila ledena, ipak je u pitanju Mediteran i “otvoreno” more. Cenim da je bilo oko 16, 17 C.

Zagrejao sam se dobro i na suvom i u vodi tako da nakon starta uopšte nisam imao osećaj da se smrzavam, dok kada sam ušao u vodu prvi put na zagrevanju vilica mi se sledila.

122 takmičara je trkom krenulo nakon sirene, jer je start bio sa plaže. Ja sam katastrofalno startovao, ne znam zbog čega, suviše sam opušten bio. Loše sam trčao i nezgodno sam nagazio par koraka i kada sam uskočio u vodu nogavice su mi se zasukale i odelo mi se malo napunilo vodom. Tako da sam prvih 50 do 100 metara proveo sa zastajkivanjem zbog izbacivanja vode i vraćanja nogavica “na mesto”.

Za to vreme je 5, 6 takmičara steklo minimalnu prednost tako da sam morao pošteno da “zapnem” da bi ih uhvatio da mi ne bi pobegli. A drug iz tima je baš prejako krenuo tako da kada sam video koliko je ispred situacija je postala alarmantna stoga sam uključio sve propelere i na prvoj bovi sam ga dostigao i potom uključio cruise mode plivajući skoro vežbu “ruka ruku čeka” iza dvoje vodećih. Zaista opušteno, i odmah nakon te prve bove mi je bilo jasno da sam pobednik trke.

Na okretu tj na trećoj bovi koja je negde na 800 metara sam ubacio u “petu”, skrenuo ulevo i trka je bila rešena, odmah sam napravio zavidnu prednost i potom do cilja plivao u “četvrtoj”. (ne znam da li se sećate, ali imam 6 brzina…).

Držao sam pristojno rastojanje, ali sam opet prilikom trčanja u plićaku izgubio nekih 10-ak sekundi, ali kontrolisano sam držao prednost koja se smanjivala u tim poslednjim metrima stoga to nije igralo nikakvu ulogu jer sam svakako prošao kao prvi kroz cilj.

Odličan trening, a potom i topla (vruća!) čokolada nakon trke i kraćeg rasplivavanja da ogreje promrzle kosti. Poslepodne sam otkrio odlično brdo i par od milion španskih sela na 2.5 h bikea.

Kao nagradu sam dobio xx litara konzervisanog sportskog pića, energetskog pića, i ponešto alkoholnog pića. Cimeri su u toj situaciji najviše profitirali jer sam im sve poklonio.

Rezultati po kategorijama

Slike (Jose Miguel photos) picasa web albums

Od 13og decembra se nalazim u Alicanteu. Letos u julu kada sam bio u ETU kampu ukazala se prilika da upišem studije ovde. Univerzitet Alicante ima triatlon tim pošto u Španiji postoji nacionalno Univerzitetsko prvenstvo tako da me je profesor (Dr) i trener Roberto Cejuela Anta pozvao što se naravno ukazala kao idealna prilika sa obzirom na vremenske uslove, sportski centar, a takođe i zbog samih studija. Pošto sam nakon završene prve godine na PMF-u na primenjenoj matematici (finansija) morao da zamrznem drugu zbog ne mogućnosti treniranja i trkanja na ovom nivou uporedo sa studijama.

Tako da nakon malo administracije zvanično je prihvaćena moja aplikacija i ove godine ću imati samo kurs, tj. ne prave studije za pravi smer ali ću i dalje imati potpun status studenta. Kurs mi počinje u februaru (drugi semestar) i on će biti samo 4 h nedeljno. To je super jer će mi i dalje prioritet biti triatlon što sam svakako i planirao u najkraćem roku do Londona, ali iskreno verujem i dalje, tako da ću još videti kako prođe sledeća “sportska” godina, jer će to diretno uticati na upis novog ili nastavka mog smera u “full time”-u.

Roberto mi je zaista izašao u susret što se tiče svega i pomogao mi sa svih aspekata stoga sam zaista srećan sa podrškom koja nažalost može da se dobije samo van Srbije… Jer mi nimalo nije logično da sam imao ovako topao prijem u mestu sa kojim sam jedino povezan tako što sam trenirao u istom nedelju dana, a da kod kuće triatlon savez mora 3 puta da objašnjava Olimpijskom Komitetu Srbije pravila kvalifikacija u triatlonu za London…

Nakon Novog Zelanda sam imao 2 nedelje full odmora i jednu gde sam lagano uradio do 10-ak treninga po osećaju. Oporavak je bio dobar i sve baterije su napunjene. I što je najbitnije svi testovi, kako i funkcionalni koji sam odradio u Republičkom Zavodu za Sport na Košutnjaku u Beogradu, tako i zdravstveni – komplet sa ultrazvukom srca, EKG-om, pritiskom i td… takođe obavljeni u RZS-u pokazuju da mi ne fali dlaka sa glave i da sam 100% spreman za hard yards što bi rekao Simon Whitfield. I krvna slika je skroz u redu koju sam uradio odmah prilikom dolazka sa NZ jer sam nakon debakla na bikeu posumnjao da nešto nije u redu.

Tako da se polako vraćam u ozbiljni trening i sada sam u adaptacionom periodu ali milje su polako počele da se skupljaju, časovi u teretani da se talože i td… Ovde ću takođe uraditi nekoliko testova, pošto je Roberto zaista izvanredan sa naučne strane sporta jer mu je to profesija pre svega. Naravno, i dalje radim po Sergiovom programu sa kojim sam u stalnoj komunikaciji e-mailom.

U timu nas je preko 10 i svi su kul momci i devojke. Njima su studije prioritet (barem se tako vodi) tako da nisu elitni sportisti ali će itekako dobro doći za zajedničke ne specifične treninge. Plivaju sasvim dobro, tako da uz činjenicu da sam u bazenu spor, praktično su skoro kao i ja. Mojih su godina, polovina koju godinu mlađi i većina su od juniorskih dana u triatlonu na nekom nacionalnom nivou, a par njih je tek pre godinu do tri krenulo da trenira.

Naredne nedelje idemo na dvo-nedeljne visinske pripreme u Sierra Nevadu na 2400 m gde ću provesti (napokon snežnu!) Novu godinu.

Uskoro sledi članak sa moje prve odrađene trke (otvoreno plivanje) za Unvierzitet.

Sa Svetskim kupom u Aucklandu sam završio ovu dugačku sezonu, uspešnu ili manje uspešnu u zavisnosti iz kog ugla se gleda. Po mom mišljenju izuzetno vrednu. Rad i trkanje ove sezone će tek da se iskažu u budućnosti dok ih telo absorbuje. Ubeđen sam u to.

Nakon trke u Guatapeu došao sam u Novi Sad u sredu kasno uveče (četvrtak rano ujutru), proveo četvrtak kod kuće i već u petak rano ujutru sam krenuo ka Novom Zelandu. Stigao sam u Auckland u subotu kasno uveče (Nedelju rano ujutru).

Zvuči naporno? Nisam imao taj osećaj ali je telo trpelo (što će se ispostaviti tek kasnije), sa obzirom da sam obišao 3/4 zemljinog ekvatora u samo nekoliko dana. Mogao sam da snimim film “put oko sveta za 72 h” .

U sredu u pauzi između leta iz Bogote i leta ka Beogradu sam trčao u parku – šumi koja je samo jednu metro stanicu od aerodruma u Frankfurtu (ostavim stvari u biznis loži i nakon treninga se istuširam u istoj), i već u petak uradio to isto u pauzi između leta iz Beograda i leta ka Singapuru. Za 48 h 2 trčanja u Frankfurtu a jednim trčanjem kući između. Život triatlonca…

Već u Nedelju sam se privikao na časovnu zonu i bez problema legao “na vreme” uveče i ujutru se budio oko 7 – 8 h bez alarma. To je svakako jako bitna stvar. Mislim da sam srećan što mi telo jako dobro podnosi česte promene zona.

Boravio sam u apartmanu sa Ron Darmonom iz Izraela i Heo Min Hoo-om iz Južne Koreje koji su takođe bili članovi ITU SD tima za ovu trku. Oni su stari drugari i puno puta smo bili zajedno na trkama.

Auckland i ova trka su specijalni iz više razloga. Prvi je taj da će se naredne godine održati Svetsko prvenstvo tj. finale Dextro WCS serije. Svakako će osim Londona sledeće goine prioritet biti U23 Svetsko prvenstvo u Aucklandu.

Druga je stvar je prelep ambijent u kome se održava trka jer se radi o samom centru grada sa vožnjom i trčanjem između nebodera sa plivanjem u okeanu.

A treća i jako bitna stvar je najteža staza, slobodno mogu reći ikada. 10% brda su prosek. 8 krugova, sa jako puno krivina. Znači zahtevna i tehnička staza. Ako imate loše noge, vaš dan je završen! Svedočim o tome iz prve ruke . Nažalost…

Kao i u Huatulcu i Guatapeu moj magični napredak na plivanju je i ovde uzeo maha. Pošto je organizacija bila savršena više od polovine nas se nije zagrejalo u vodi pred trku jer nismo došli u minut kao što je bilo navedeno u programu. Stoga sam se zabrinuo malo jer u Meksiku i Kolumbiji sam imao jako dobar osećaj nakon zagrevanja.

Ali ispostavilo se da to nije igralo ulogu, jer odmah nakon sirene i starta osećaj za vodu je bilo fenomenalan. Ne treba da napominjem da se plivalo u neporenu jer je temperatura bila oko 16 stepeni. Ipak se radi o Tihom okeanu.

Već od prvog zaveslaja nisam gledao napred i uzimao sam vazduh na svaki četvrti. Nakon 30-ak sekundi bio sam među vodećima. Stran osećaj za mene, ali veoma moćan! Napokon su stvari pod kontrolom na plivanju, jer u prošlosti jedina stvar koju sam doživljavao nakon starta je tonjenje na začelje grupe i borba za pozicije.

Pošto nisam imao baš dobru startnu poziciju morao sam da plivam “ulevo” da bih uhvatio vodeće. Učinio sam to dosta brzo i nalazio se oko 10-og mesta sve do izlaska između prvog i drugog kruga. Rutinsko plivanje, “ruka ruku čeka”. Zaista odličan osećaj.

Na početku drugog kruga je počela da se stvara razlika između nekoliko vodećih i Heo-a koji je bio ispred mene, međutim odmah sam reagovao i zaobišao ga i uhvatio noge odličnog “Kiwija” McNeice-a i tako isplivao kao 7-i. U drugom krugu sam imao preko 10 sekudni prednosti na nekoliko takmičara koji su bili samnom na kraju prvog kruga.

Solidna prva tranzicija i već pri prvom okretu pedale stvar se obrnula za 180 stepeni. Jako loš osećaj, bez snage. I na ravnom delu na keju sam se mučio pokušavajući sa Ivanom Ranom i par ostalih da sustignem par novozelanđana i Richarda vargu koji su bili malo ispred, a kada je došlo prvo brdo samo sam ostao usidren. Nikada mi se ništa slično nije dogodilo. Kao da sam vozio pod kočnicama, ili kao da su pakne od kočnica žuljale točak. A siguran sam da nisu jer sam 10 puta proverio bicikl pred trku.

Mislim da ne treba previše da se zadržavam objašnjavajući bike na ovoj trci. Hteo sam da stanem već na prvom brdu, jer je to bilo nešto zaista posebno, kao da nisam trenirao pola godine i da sam došao na trku. Prvu grupu sam ispustio, zatim na drugom brdu me je zaobišla druga grupa, na trećem treća a na četvrtom sam ispustio i četvrtu grupu!

Smejao sam se sam sebi bukvalno. Tokom karijere mi je nekoliko puta ta crna misao odustajanja prolazila kroz glavu ali sada je odzvanjala! Međutim jedan delić mozga ali i savest zbog ITU SD tima me je ipak terao da završim trku makar bio poslednji. Tako je i bilo. Jer toliki put sam prešao da bih odustao? Ni u bunilu.

Na kraju sam vozao sa manjom grupicom i osećaj je bio nešto bolji ali to je bio “počasni krug” do kraja, jer bilo je totalno jasno da mogu da se oprostim od bilo kakvog plasmana sa takvim nogama koje jedva mogu da stisnu pedalu. Kao što sam na početku napisao, ako niste 100%, vaša trka je završena.

U poslednjem krugu sam skočio i vozio sam do T2 (kakva farsa, skočiti iz 5-e grupe…). Osećaj na trčanju je bio sasvim ok osim čudnih bolova u trbušnjacima i grudima, kao upala tih mišića. Ali ignorisao sam to i trčao do cilja koji je označavao odmor koji je telu bezuslovno potreban.

Uopšte nisam imao osećaj pred trku da sam umoran, čak štaviše jako puno sam odmorao ali je jednostavno forma opala zbog mnogo trka, telo se hronično zamorilo od silnog putovanja i jednostavno je organizam digao ruke i otišao na odmor 1.5 h pre vremena…

Skoro 20 takmičara nije završilo trku. Mislim da su reči nakon te činjenice suvišne. A dan tj vreme je bilo idealno! Pravo proleće…

Na kraju 38-a pozicija. Naravno zbog velikog zaostatka za Krisom, trening parterom iz Davosa, 0 ITU bodova zbog “cut off” vremena.

Veliko razočarenje. Zaista sam bio optimističan, pogotovo plivajući na vrhu grupe na pored “Queen Wharfa” sa neverovatnim pogledom na “skyline” metropole, ali triatlon me svakim danom nauči nelim novim. Ovog puta da u sekudni može da se obrne ceo tok trke. A upravo me ta činjenica vodila u prošlosti kada sam loše plivao i kada sam na početku bikea uvek vijao grupe i probijao se napred i kada ni u jednom trenutku nisam odustajao i gubio nadu i kada se na kraju uglavnom ispostavilo da nikada ne treba odustajati jer trka traje 2 sata. Sada se stvar malo obrnula. Ali radi se o tome da sam bio u “oba koša” i da sledeće sezone samo treba da iskoristim iskustvo iz prvog, i iz drugog i posao je obavljen!

Brzo sam zaboravio za trku jer sam i dalje optimističan. Jednostavno mi celo telo i mozak govore da sam sposoban da se trkam napred na tom nivou, od početka do kraja. Potrebno je samo ovogodišnje iskustvo sortirati, odmoriti se, sledeće godine odabrati manje trka i tempirati top formu za njih.

Sergio je rekao jednu smislenu rečenicu a to je da je Kris samo u jednoj sezoni došao iz pakla do vrha. Stoga je to samo poruka da je najgora stvar izgubiti motivaciju, odustati ili bili utučen jednom lošom trkom. Stoga već samo jedne nedelje odmora (a tu su još jedna, dve …) već sam spreman za naporan trening i uzbuđen sam zbog trka u 2012-oj godini!

Uskoro ću napisati i članak sa sažetkom sezone, padovima, usponima, i naučenim lekcijama.

Rezultati sa ITU-a

Slike i video na ITU sajtu

Članak sa ITU sajta 

Guatape, malo mesto sagrađeno visoko na Kolumbijskim Andima je po drugi put ove godine ugostio ITU triatlonce, i nakon Pan Američkog Kupa u junu kada sam bio 5-i, ovoga puta je održana trka višeg ranga – Svetski Kup na kojem je nastupilo 60 takmičara.

Guatape je turističko naselje u delu koji se zove Antioquia i koje je ispresecao gomilom malih zaliva većeg jezera. Najpoznatije mesto u blizini na 80-ak km je Medellin, više poznato po lošem glasu jer je Pablo Escobar živeo u njemu.

Trenutno je kišna sezona stoga je vreme zaista promenljivo. Stigao sam kasno u četvrtak tj. u ranim jutarnjim satima u petak u Guatape i već istog dana sam mogao da vidim kako je vreme čudno, jer 2 h sija Sunce i preko 25 C je, a potom se odjednom naoblači i padne teški pljusak, a zatim nakon 30 min se sve osuši i opet je preko 20 C i tako u krug. Neverovatni prizori.

Za one koji se pitaju zašto sam došao samo 2.5 dana pred trku odgovor je visina jer je Guatape na 1900 m, a pošto nisam bio u prilici da odradim visinske pripreme (jer sam 2 do 3 nedelje fizički morao biti prisutan kući u Novom Sadu zbog administracije tj. sređivanja Kolumbijske i Novozelandske vize čije su ambasade redom u Beču i Hagu…) idealno je bilo stići 2 do 3 dana ranije zbog efekta visine, tj. ukoliko bi stigao 5 ili 6 dana ranije, organizam bi već počeo adaptaciju i forma/imunitet/opšte stanje tela bi počelo da pada. Prva 2, 3 dana efekat još ne započinje.

Ženska trka je bila planirana za 7:00 a naša za 10:00 h ujutru. Noć i jutro pred trku nebo se otvorilo i kiša nije stajala, pravo nevreme… Toliko je kiše palo da je došlo do odrona na brdovitoj biciklističkoj stazi stoga je pola iste moralo biti zatvoreno jer je bilo nemoguće skloniti odrone – blato i glinu.

Stoga su ITU delegati odlučili da se održi sprint triatlon umesto olimpijskog. Bezbednost takmičara je uvek u prvom planu pa je biciklistička staza morala biti prepolovljena.

Takođe, ženska trka je odložena za 1 h. Taman pred kretanje muških na start nešto pre 9 h kiša je potptuno stala i nebo je počeo da se raščisćava, stoga nije bilo problema oko našeg starta u 10 h.

Par minuta pred start je počela da mi curi krv iz nosa (iz čistog mira), izgleda je Kolumbijskih 1900 m nadmorske visine krenulo da utiče na mene!

Ovoga puta sam imao izvrstan start. Uhvatio sam noge Michela, Kubanca iza kojeg sam plivao na ovoj trci i u junu! Izgleda mi je on suđen u Guatapeu. On je izvrstan plivač i kada sam na pontonu stao na 2 mesta pored njega, znao sam šta mi je činiti. Odmah sam prestigao i ubacio se ispred španca koji je stajao izmešu nas i uhvatio talas kubanca. Međutim to nije trajalo dugo jer je izuzetno brzo krenuo i izgubio sam ga ubrzo, ali sam i dalje nastavio odličan tempo i uhvatio sam noge drugog takmičara.

Na prvoij bovi sam bio 5! To je apsolutno moj rekord na Svetskim kupovima. I to rutinski. Napokon mogu reći da sam vratio svoje plivanje na nivo kada sam bio plivač, ili ispravnije, naučio sam triatlonsko plivanje jer i dalje u bazenu moje plivanje nije ništa posebno. Ali tehnika je drugačija i mnogo bolje se snalazim u grupi na trkama.

Takođe velika stvar je bilo to što sam plivao dobro u neoprenu sa kojim se ceo život mučim. Momci iz 19en (Nineteen) neopren brenda su mi poslali najmanje moguće odelo veličine S, stoga sada nije bilo šanse da mi kao u Edmontonu uđe 6 l vode.

Između prve i druge bove sam izgubio značajne pozicije zbog guranja ali nisam paničio jer sam znao da to nije igralo neku ulogu jer će to sve biti prva grupa jer se radi samo o 750 m plivanja stoga ne mogu biti velike razlike.

Isplivao sam 11 -i odmah pored Andy Pottsa koji se vratio u ITU triatlon da pokuša opet da se kvalifikuje za OI za USA tim, posle par godina odsustva zbog Ironmana. Potts ima medalju sa OI iz Atine u plivanju sa Američkom štafetom, stoga vam to jasno govori kakav je plivač.

Nakon solidne prve tranzicije i prva 2 km vijanja takmičara ispred, pred brdo koje smo imali u svakom od 4 kruga po 5 km postali smo kompaktna prva grupa od nekih 15 ljudi. Međutim u 2 krugu smo se još “uvećali” i prvu grupu je činila velika grupa od oko 40 takmičara.

Osećao sam se dobro na bikeu i na brdu u svakom od prva tri kruga. Uvek sam bio dobro pozicioniran napred, što je pogotovo bilo ključno na vrhu brda kada smo okretali i kada se nakon okreta grupa uvek razvlačila zbog jake nizbrdice stoga odmah pri izravnanju ko god je ostao iza je morao bukvalno da sprinta da bi stigao grupu i tako troši dragocenu energiju

U četvrtom krugu je bila premija tj. “prolazni” sprint na kojem ko prvi prođe osvaja premiju od 500 usd. Nikada nisam bio u nekoj posebnoj prilici za ovim niti sam pokušavao ali sada sam bio u dobroj poziciji nekih 500 metara pred liniju tj. prolaz koji je bio na vrhu kraćeg brdašca. Bio sam na 7 ili 8-oj poziciji u grupi u tom momentu i polako prolazio napred. Ispred na čelu je bio “bike-mašina” Matt Chrabot koji je bio “lead out man” za Mark Frettu za ovaj prolaz, jer su oboje amerikanci. Tako da sam znao da sprint neće biti nimalo jednostavan jer su praktično njih dvoje protiv ostalih. Međutim iskusno sam se probijao lagano napred i hvatao zavetrinu, da bih odmah na početku brda kada se Matt pomerio i propustio Mark-a uhvatio Mark-ov točak na kratko, a zatim krenuo sa sprintom zaobilazeći ga, da bih na vrhu brda uspeo da budem samo par cm ispred njega! U tom trenutku nisam bio siguran ko je uzeo premiju ali sam nakon trke dobio potvrdu da sam uspeo. Kul, i zaista zanimljivo, druga dimenizja trkanja. Compaq i Garmin su pokazali na file-u sa trke da mi je maksimalna snaga bila 1600 w, a rekao bih da sam upravo to ostvario na sprintu, stoga nimalo naivno za noge. Ouch.

Na glavnom (nekih 10% dužine oko 600 m) brdu kada su Kris (Gemmell) i Tyler (Buterfield) napali noge su počele da pokazuju slabost i izgubio sam dragocene pozicije do vrha. Kao što sam napisao ranije, to znači dodatna energija nakon nizbrdice a pošto se T2 približvala svi su želeli da budu napred stoga je to značilo da moja pozicija pri ulazku u tranziciju neće biti zadovoljavajuća, a na sprint triatlonu gde se trči samo 5 km to bukvalno odlučuje krajnji plasman.

Tako da budite sigurni da je u današnjem ITU triatlonu nivo takav da bukvalno kao u ovom primeru, poziciju za T2 pokušavate da izborite na pola kruga pred ulaz u tranziciju! Naravno da se uvek nađe neki pametnjaković koji pokušava da zaobilazi takmičare i tako rizikuje masovni pad ili zaobilazi čunjeve na uskoj stazi (što je inače DSQ), ali to su izuzeci

Tako da sam krenuo na trčanje u drugoj polovini. Nadmorska visina, neverovatno brz tempo na početku kao i bike su odigrali ulogu u mom slučaju što se tiče pozicija i kada se na to doda da nikada nisam bio poseban 5 km trkač tj. da mi je uvek više odgovaralo 10 km jer nemam taj neophodni kick za 5 km. Zaista sam loše krenuo, a pogotovo jer je i sama T2 bila loša. Stopala su mi malo bila smrznuta i imao sam manji problem da brzo stavim patike.

U drugom od dva kruga sam pronašao tempo i ritam ali tada je već bilo kasno i završio sam kao 30-i. Šteta zaista što je promenjen format. Mnogi su pukli na kraju trčanja i da je bilo još samo 100 metara stigao bi bar dvojicu. Ulazili smo smo na svake 2 ili 3 sekunde bukvalno, tj. zaostatak za pobednicima mi je bio nešto više od minut.

Ne mogu reći da sam nezadvoljan, pogotovo zbog plivanja, ali i dalje daleko od plasmana za koji sam siguran da sam sposoban i plasmana koji bi mi omogućio broj bodova za kojim težim. Ali znao sam da bez visinskih priprema ne mogu očekivati ništa posebno, jer svi su bukvalno bili na kampu na visini u svrhu priprema za Guatape…

Rezultati na ITU stranici

Video na ITU članku sa trke

Ouch. Pokušaću u što kraćem tekstu (koji će sigurno da bude dugačak) da prenesem barem delić preživljenog na ovoj specifičnoj trci.

Prošle godine sam u Huatulcu bio 30-i. Moje uobičajeno prošlogodišnje loše plivanje i vijanje grupe od nazad, ali uspešno. Na kraju se odvojilo 5, 6 takmičara na bikeu i krenuo sam na trčanje sa velikom grupom i solidnim trčanjem završio na već pomenutoj poziciji. Solidna trka.

Međutim zbog radova na putu biciklistička staza je bila uglavnom ravna bez poznatog brda po kojem je ova trka poznata još od 2008-e godine.

Ove godine se brdo vratilo na “meni”… I to u velikom stilu sa 20% nagiba, ne tako dugačko, 300 – 400 m, ali veoma bolno i “pokvareno” jer se izravna malo, a zatim postoji još jedan mali delić sa jakim nagibom potom nizbrdica kratka, okret oko kružnog toka i zatim to kratko penjanje nazad i dugačak i veoma brz spust.

Brdo samo po sebi nisam mislio da će predstavljati problem jer sam praktično sve treninge koji su prethodili trci odradio na brdovitom terenu. Nisam od takmičara koji ne vole brdo. Takođe kilometri i kilometri vertikalnog penjanja iz Švajcarske ne mogu biti loša priprema za ovu trku…

Start je bio u 10:45, što znači da smo bili svesni da ćemo trčati po ekstremnim vrućinama jer je velika vlažnost stoga će pravi osećaj biti i do 10 C više od realne temperature koja je bila preko 35 C. Na Garminu sam čak i oborio rekord iz Kolumbije gde je u tranziciji pokazao 49 C. Ovde je pokazao čak 50 C! Naravno, to je temperatura kada stoji na Suncu, ali opet, jasno je da se radi o paklenoj vrućini.

Dobro sam startovao sa plaže (dobar refleks), što je dosta bitno zbog pozicije, međutim početak samog plivanja i nije bio baš sjajan, i nisam se nešto trudio da sprintam za poziciju i bilo je par udaraca sa strane. Ali već nakon par stotina metara, obično kad počinjem da propadam nazad u grupu ovoga puta sam ja prestizao takmičare.

I dalje dosta guranja ali sam se bez problema borio za pozicije i nakon prve bove na nekih 500 metara (prvi krug je bio 1000 m a drugi 500 m) je “posao” praktično bio gotov. Nalazio sam se oko 15-e poizicije i konforno plivao iza par takmičara. Isplivao sam prvi krug 15-i zajedno sa ostalima ispred i u drugom prestigao još dvojicu i završio plivanje na do sada najboljoj poziciji (trinaestoj) na Svetskim kupovima, i to rutinski. Samo 12 sekundi ispred super ribe, slovaka Varge koji je najbrži triatlonac na planeti.

Napokon je rad na plivanju i Sergiov trening tj. napkon je moje telo počelo da absorbuje ove dve stvari. Ni malo nisam brži u bazenu, ali imam dosta bolji osećaj za vodu i svakako dosta bolju triatlonsku tehniku. To je ta začkoljica u savremenom top triatlonu.

Zatim 8 krugova po 5 km bikea po vrućini, sparini i brdima. Već u drugom krugu sam bio iznad crvene zone. I to više puta, stoga je već tada načinjena nenadoknadiva trka. Zamislite da trčite 400 metara max. I zatim još jednom, a zastim još jednom. Slobodno se odmorite potom i do sat vremena, ali ćete i dalje biti slomljeni. To je taj osećaj.

Vozili smo ne tako jak tempo osim na brdu. Zbog čega, ne znam. Nizbrdicu dosta sigurno i sporo, bukvalno sam kočio. Tako da smo se dosta trošili bez razloga. Iza su grupe polako stizale ali smo držali razdaljivnu sve do 4-og kruga mislim kada su nas stigli.

U trećem krugu sam spajao pojačanje tempa i grupa (naša prva) se razdovjila i praktično smo činili prvu grupu od samo 10 nas što je u tom trenutku svakako bilo sjajno međutim toliko sam bio izmoren i “zakišeljen” da nisam bas bio toliko optimističan. Ubrzo su nas stigli, čak i druga i treća grupa, stoga nas je bilo skoro 35 u grupi i u sedmom krugu se razdvojila grupa tako da sam ostao u drugoj. 30 – 40 sekundi do traznicije, ne toliko puno ali je kiks jasan. Sramota je da su oni koji su isplivali minut iza došli u T2 skoro minut ispred.

Ali jednostavno su bili jači i imali malo više sreće tog dana. Ne znam zašto sam se osećao loše. Svakako da je potrebno dosta iskustva i desetina hiljada kilometara u nogama za takvu stazu i pre svega “lightweight” telo (top 20 su svi ispod 65 kg, praktično nema veze da li ste mršavi nego bukvalno morate biti niski tj mali i samim tim imati malo kilograma. Zakon zemljine teže je jasan) i da sam ja još uvek mlad za par ostalih takmičara koji su imali sjajan bike…. Ali i dalje naporan, i za njih. Svi su umirali, bukvalno, bez izuzetaka. Vremena sa trčanja (ako se to zvalo trčanje, pre bih rekao masovno preživljavanje) jasno pokazaju težinu bikea u kombinaciji sa ekstremnim vrućinama.

Kao jedinu moju grešku vidim tu što pred trku nisam zaledio bidone. Razlog je jer u hotelu (oficijelnom) nisu imali zamrzivač, verujem ne dovoljno velik jer su mnogi takmičari želeli da urade isto. Na ovakvim trkama uvek veče pred trku zaledim izotonik i vodu i par sat pred trku izvadim i taman kada skočim na bike bidoni su već polu odleđeni da bi nakon sat vremena i kraja bikea popio poslednji gutljaj koji je i dalje ispod 10 C.

To i te kako pravi razliku jer se možete između ostsalog poprskati hladnom vodom. Veoma okrepljujuće i na tim vrućinama vraća u život i sigurno smanjuje temperaturu (unutrašnju) tela što je i ključ ovakvih trka.

Tako da je pijenje mlake tečnosti sigurno loše uticalo, a sad koliko, ne mogu znati.

Stoga sam pre trčanja znao da će biti nešto ne svakidašnje za mene. Najlošije vreme na 10 k u trci mi je 36 min, u poslednje dve godine 35 minuta kada baš loše trčim i bio sam ubeđen da ma koliko umoran bio i ma koliko loše trčao ne mogu da otrčim lošije od 35 minuta na tačno izmerenoj stazi…

Stoga ove godine novi rekord… 39 minuta, tj skoro 40 min! Onda možete zamisliti na čega je to ličilo. Prvi krug sam trčao u polu nesvesti, mislim da sam malo zanosio levo – desno. Kao zmija. Zasita jedina pametna stvar u tom trenutku je bila da stanem, ali mislim da jedino padanje u nesvest može da doprinese tome. Iako nisam baš bio svestan sebe, odustajanje je bila krajnja opcija nakon tolikog paćenja. Učinio bi đavolu uslugu sebi i proklinjao sebe do kraja života. Ako sam trebao stati, to sam trebao da uradim pre pola bikea.

Sreća pa su imali hladnu vodu na 4 okrepne stanice po krugu (4 kruga po 2.5 km, i to sa poštenim usponom u svakom krugu dva puta) stoga dok se nisam polio po sebi sa nekih 5 l vode ukupno na njima, nisam ni došao sebi.

Već u trećem krugu sam trčao normalan tempo da bih u četvrtom već bio prisebniji i pred finiš zamalao odsprintao dvojicu koje sam stizao poslednji kilometar.

Ušao sam u T2 kao drugi iz grupe a izašao ubeljivo poslednji, jer mi je trebalo nekih 15 sekundi da naciljam patike na stopala. Toliko je telo bilo “skršeno”…

31-o mesto. Ne takva katastrofa… da sam dobio poene, ali ništa jer nisam ušao u 5% od pobednika Chrabot-a (USA) koji je rođen za ovu trku i koji je 2009-e pobedio, a prošle godine bio 2-i.

Ko bi rekao da samo za 45 minuta možete da izgubite 7 minuta. U sedmom krugu pred odvajanje sam bio među prvih par pozicija pred brdo da bih za nešto više od 50 minuta ušao čak 7.5 minuta iza pobednika. To je sport. To je triatlon. I to je Meksiko .

Planirao sam U23 Evropsko prvenstvo kao sledeću trku u Eilatu u Izraelu gde bih zaista išao na veoma visok plasman, pre svega zbog peha u Pekingu, a i staza mi dosta odgovara u Eilatu zbog plivanja u moru i brda na bikeu, međutim ITU Svetski Kup u Guatapeu, mestu u Kolumbiji gde sam u junu bio 5-i na Pan Američkom kupu i Iberoameričkom prvenstvu će biti moja sledeća trka.

Razlog su poeni svakako. U23 Evropsko ne nosi ITU i Olimpijske bodove. Zatim kao poslednju trku u ovoj dugoj sezoni ću odraditi ITU Svetski Kup Auckland na Novom Zelandu gde ću biti član ITU tima.

Rezultati Svetskog Kupa Huatuclo

Video i slke sa ITU stranice

Nakon odrađene trke Svetskog U23 prvenstva bio sam oko 6-og mesta na wait listi za Japan, ali smo verovali da postoji realna šansa da se nađem na startnoj nakon elitne trke u Pekingu nakon koje bi par takmičara odustalo od trke u Japanu, zbog potencijalne bolesti, povrede, i sličnih stvari. A pošto je praktično kraj sezone za top top takmičare i samo ne pojavljivanje im ne bi naškodilo jer u tom slučaju penal od 30 dana bez trke ne znači ništa kada im je ionako Peking bila poslednja ITU trka u ovoj sezoni.

Tako da je došlo do promene plana i let koji je bio bukiran za ponedeljak za moj povratak kući je otkazan, a samim tim je moj boravak u Kini produžen za 5 dana do naredne subote kada bih ujutru leteo za Tokio radi prisustva na brifingu.

Iako ne zvuči tako, Peking (tj distrikt Changping u koje je bila trka i u kojem sam bio smešten) je bolja opcija za trening jer je u Yokohami praktično nemoguće voziti bike. U Kini sam na 10-ak minuta imao zatvoren 25 m bazen, dobre puteve oko jezera koje je na 5,6 kilometara od hotela za vožnju i iste za trčanje.

Jedini problem sa Pekingom je bilo vreme. Pomalo oblačno, većinom vremena Sunčano sa 20-ak C ne zvuči nimalo loše, ali u poređenju sa oko 35 C u Yokohami i ono najbitnije 95 – 99% vlažnosti vazduha je dijametralna suprotnost umerenoj klimi u Pekingu.

Tako da sam se pribojavao da jednostavno telo neće biti spremno da nakon 1:20 h trke, u podne dozvoli nogama da trče kako bi trebalo… nezavisno od fizičke pripremljenosti i stanja forme u kojoj sam, hidratacije i sličnog. Jednostavno za takve trke morate doći minimum 4, 5 dana ranije i priviknuti organizam na uslove. Kao što sam uradio u Cartageni kada sam pobedio Pan Američki kup.

Da se vratim na brifing u subotu. Stigao sam bukvalno 5 min pred početak u 17 h. Sleteo sam u Tokijo oko 14 h, ali dok sam sačekao prtljag, ukrcao se i došao busom do Yokohame, uz gužvu u saobraćaju, ponajviše u samoj Yokohami, vreme je proletelo. Tako da sam direkt sa aerodruma u hotelsku salu u kojoj je bio brifing.

Naravno, prisustvo na brifingu je obavezno i ukoliko se kasni (potpisuje se pre trke) automatski ste poslednji predstavljeni pred trku na start i poslednji birate mesto na pontonu. Kao što se desilo sa opuštenim Rusima koji su imali startne brojeve među Top 5 a pred start su bili iza mene iako sam ja imao startni broj 68, pošto su kasnili.

Tako da nakon brifinga su ostala 2 slobodna mesta, jedan takmičar je zbog bolesti odustao, drugi se nije pojavio i treći je odustao valjda, tako da je i takmičar koji je bio iza mene na wait listi upao na startnu listu. Svakako veliko olakšanje, isplatilo se rizikovanje… ukoliko sada završim i “part II”, a to je uzimanje bodova.

Trka je bila u ponedeljak, bilo bi čudno da im nije nacionalni praznik, ali su valjda zbog toga napravili trku tada a ne za vikend. Ujutru pred start ženske trke smo oradili familirizaciju bikea jer je to bila jedina šansa jer je trka u urbanom delu Yokohame pa nisu mogli da zatvaraju saobraćaj dan ili dva ranije.

Nakon dolazka u hotel i doručka odgledao sam plivanje i bike ženske trke uživo na japanskoj nacionalnoj televiziji, zapazio detalje koji će mi biti bitni, pogotovo za plivanje. Pozicionairanje, struje vode ako postoje, grupacije na plivanju i slično. To je uvek veoma merodovan pokazatelj šta će se desiti i u našoj, muškoj trci. Tako da ukoliko su žene pre što je u većini slučaja praksa, uvek volim da pogledam plivanje i vidim šta se tačno tu izdešavalo sa taktičke strane i kako se odražava određeno mesto na pontonu sa plivanjem i krajnim plasmanom do prve bove, prvog kruga i kraja.

Start trke je bio u 10:35 h i temperatura i vlažnost su već dosta porasle pred start. Nakon kraćeg zagrevanja došlo je vreme za oficijelno prozivanje. Pored mene je stao Brunkhankov stoga je plan bio da pokušam da mu uđem u noge i pratim ga ali mi i nije baš pošlo za rukom (nogom)… Mnogo je brz u prvih par stotina metara, a i zbog velike gužve i guranja, zaista je umetnost “ući” tačno u noge i uhvatiti talas i tako iskoristiti potpuni drafting.

Dosta guranja kao i uvek, i uverio sam se da još uvek imam tehničkih detalja za rad što se tiče borbe i pozicionaranja, ne plivanja… Solidno sam plivao, ali da sam se bolje izborio za pozicije lagano bi mogao biti i 15 pozicija ispred. Prvi krug sam bolje isplivao, u drugom sam izgubi par pozicija zbog guranja oko bova. U poslednim par stotina metara sam pojačao dosta i prešao par takmičara jer sam imao osećaj da se pravi malo rastojanje. U svakom slučaju kada se nađete u određenom delu grupe jako je teško preći takmičare, zbog toga mi je bilo i relativno lako plivati i pratiti noge ispred.

Izašao sam 30-40 sekudni iza prvih, u grupi. Svi smo na sekund izlazili. Tako da nakon dobre prve tranzicije uhvatio sam točak Chris McCormacka i znao sam da je posao praktično završen, jer ako sa njim ne stignemo prvu grupu onda sa nikim neću. Ubrzo smo uhvatili drugu grupicu (još uvek se u tih prvih par kilometara tek formiraju male grupice i spajaju). A na kraju prvog kruga smo uhvatili i prvu grupu i nastala je velika prva grupa.

Napokon. Ove godine me nije htelo i nisam imao sreće, ali jedan cilj je ispunjen a to je vožnja u prvoj grupi. Jednostavno znam da sam spremam i da tu pripadam, ali ne idu stvari uvek po planu.

Bike je izuzetno tehnički, veoma težak, sa xx okreta u jednom krugu, a ima ih 8 (po 5.2 km). Plus kada se doda sprint za premiju od 500$ u svakom krugu, možete zamisliti koliko promena tempa se desi. Imao sam preko 200 puta vatažu preko 700! Mislim da to dovoljno govori. A max koliko se sećam 1100 W. Zaista naporan bike, a pogovoto kada se vozite nazad i u sredini kao što sam ja iz prostog razloga što je put dosta uzak i što je ne moguće bez velikog rizika preći takmičare i otići napred.

Pokušavao sam par puta ali nisam bio spreman na tako veliki rizik, i pre svega ne sportsko preticanje i izazivanje gužve. A postoji dosta takmičara koji ne vode računa… Zbog čega sam ja bio još oprezniji. U trećem krugu je južnoafrikanac pao ispred mene! U trenutku sam pomislio “opet sam dole” ali na sreću prešao sam preko njegovog bikea i ostao na svom! Kako, ne znam. Refleksi, koordinacija i mali mozak su odradili svoje a da ja nisam ni bio svestan toga. Međutim korman mi se pomerio udesno tj točak više nije bio centriran od tog udarca i malo se otegnula lula koja drži korman.

E tu je nastao problemčić tj zbog toga sam do kraja vozio veoma oprezno i bez rizika… I da bih vozio pravo morao sam da “kormanim” malo udesno… Zbog čega me je u poslednjih par krugova i lumbalni deo leđa zaist boleo. Osećao sam se zaista dobro na bikeu kada se sve sabere i dosta puta sam sprintao sam da spojim grupu kada se razvlačila i bilo je par ključnih momenata u kojima da nimsa prešao takmičare ostao bih iza jer je nekolicina njih i otpala. Nakon Hamburga i dogašaja tamo, od sada se uvek oslanjam na sopstvene noge i ne rizikujem iza nikoga ni sekunde već odmah reagujem. Ako mogu naravno.

Nakon jako loše druge tranzicije krenuo sam na trčanje jedan od poslednjih iz grupe. Prvih par stotina metara sam se osećao dobro i prešao par takmičara ali su se onda i obestinili moji strahovi… telo je jednostavno otišlo u shut down. Manje više zbog jakog bikea i dosta promena koje me je sigurno više iscrpelo nego one koji su se vozili napred jer se grupa stalno razvlačila i sprintao sam mnogo puta samo da bi se vratio, već zbog pomenute vlažnosti vazduha koja realnu temperaturu povećava za preko 10 C. Kao i 2009-e kada sam radio svoju prvu Dextro trku na istom mestu i ove godine je vlažnost vazduha bila neverovatnih 99%.

Noge nisu slušale, bi bio odogovor na moje trčanje. Preživljavanje od samog početka. Zaista loš osećaj, jednsotavno ste u svađi sa vašim telom. 1.5 dan za aklimatizaciju je daleko od dovoljnog, ali nisam imao drugog izbora. Tako da sam prešao samo par takmičara i završio kao 37-i sa trčanjem od 34 minuta. Ne totalna katastrofa, čak je meni izgledalo i kao 35 ili 36 minuta sa obzirom da sam imao osećaj kao da trčim trening laganog tempa…

Nema boljeg osećaja od ulazka u veliki lavor ili kadu punu leda (10-ak C) nakon skoro 2 h kuvanja!

I dalje solidno mesto, i bodovi što je najvažnije. Ipak je u pitanju Svetsko seniorsko prvenstvo i završio sam u sredini… sa očajnim trčanjem. Tako da se nazire neka perspektiva u budućnosti i to već bliskoj. Na pravom sam putu, rekao bih.

Trka se zbog odlaganja u maju bodovala za Svetsko prvenstvo 2012, stoga praktično sledeću sezonu počinjem kao 37-i rankiran u Dextru.

Još dosta stečenog iskustva za budućnost, zasigurno. Na narednom Dextru ili Svetskom kupu, siguran sam, osim što ću biti spremniji, biću i mnogo pametniji. Ovo je sport iskustva definitvno.

Krenuo sam kući sledećeg dana u utorak i za malo izbegao tajfun i uragan (koji po redu?) koji je poplavio Tokio. Stoga sam dobro prošao… (ne računajući da sam malo svetleo i trepereo kada sam izašao iz (radioaktivne) vode kada je bila familirizacija na plivanju ). Šalim se naravno, ITU nikada ne bi stavio pod pitanje sigurnost i zdravlje nas takmičara i čitava situacija u Yokohami je već mesecima pod monitoringom i sva merenja su pokazala da je bezbedno područje tj. da nema radioaktivnosti.

Slike i video na ITU stranici

Rezultati Dextro Energy WCS Yokohama 2011

Za 12.99 eura možete kupiti season pass na triathlonlive.tv i tako uživo pratiti sve trke i gledati na “odloženo” tj. sve ovogišnje trke (cela trka, svih 2 h plus magazin tj. najzanimljiviji isečci i pregled trke, i muške i ženske) možete u bilo kojem trenutku gledati od početka do kraja.

Glavna trka sezone je iza mene. Šteta što je mesec dana veoma dobrih priprema isključivo za ovu trku (naravno i da se svi prethodni naporni meseci računaju…), ne mogu reći propalo, ali “izmaklo” u samo jednom trenutku…

U Kinu sam došao sa veoma velikim samopouzdanjem i dobrim osećaj u vezi ove trke.

Vreme je bilo dosta čudno za Kinu i ovaj period. Tačnije uopšte nije bilo pretoplo i vlašnost vazduha nije bila previsoka.

U23 trka se održala u petak, kada je još bilo i OK sa 20-ak C, ali npr elitna trka, i ženka U23 i juniorska u subotu samo dan nakon, su bile prave zimske sa kišom ili hladnim vremenom. Što bi Kris Gemmell rekao, izgleda da ćemo u budućnosti nakon ove lude godine gde je skoro svaka Dextro trka bila kišna sa temperaturama ispod 10 C, morati na Antarktiku da se pripremamo…

Bio sam startni broj 17 što je sasvim dobro što se tiče biranja pozicije na pontonu, i imao sam sreće da je Denis Vasiliev, trening partner iz Portugala i izvrstan plivač stao pored mene.

Tako da nakon starta sam jedno vreme plivao pored njega na kukovima da bih nastavio plivanje “u” ili “na” njegovim nogama kada bi me prešao. To mi je dalo dosta prednosti u odnosu na ostale takmičare i nakon par stotina metara kada sam okrenuo glavu levo i desno, video sam samo 2-3 rusa pored, svi ostali su bila iza.

Cele godine pokušavam da usavršim triatlonsko plivanje što je upravo to. Draft nije nimalo laka stvar na takvim trkama gde je bukvalno opstanak za život i gde je vaterpolo blaga reč.

Međutim Denis je odjednom ubrzao i nije bilo šanse da ga ispratim. Zatim sam plivao jedno vreme u prvoj grupici ali dosta guranja i par udaraca su uslovili da izgubim par pozicija.

Najviše sam izgubio na drugoj bovi na oko kilometar (inače plivao se samo jedan krug) kada me je neko bukvalno zgrabio za triko nazad i povukao… Da, to je uobičajeno postalo u ITU triatlonu…

Tako da sam tu izgubio priključak sa prvom grupom ali sam bio među par vodećih u drugoj koja je bila samo par metara iza prve, ali postojala je ta “rupa” od par sekundi. Tako da sam izašao iz vode sasvim solidno iako sam realno imao plivanje za sredinu prve grupe.

Stoga se na bikeu, brdovitom i zahtevnom, napravila naša druga grupa koja je bila samo 10-ak sekundi iza prve u kojoj je bilo 15-ak takmičara. Bilo je sasvim izvesno da ćemo ih uhvatiti pre kraja prvog kruga (6.6 km).

Međutim nakon brda (uspona) sledi oko kilometar blage nizbrdice na kojoj smo išli oko 65 kmh jer je prva grupa bila na samo 20ak metara ispred, i u krivini sam nakon kočenja pošto je par takmičara ispred kočilo oštro, otišao previše ulevo, radeći “policajski” da bi se dočekao na velike reklamne sunđere ramenom, tj zakočio taman pred sudara sa kapijom… Isto kao Cancellara juče ako ste gledali Svetsko prvenstvo u hronometru!

Jedan momenat, jedan pogrešan trenutak… i trka je bila završena za mene. Dok sam krenuo iz nule, sa velikim prenosom i dok sam ubacio opet sprintericu u pedalu, prošlo je 10 sekundi, dovoljno da grupa ode… Na horizontu sam video spajanje grupa, tj druga grupa je stigla prvu i tako je formirana nova prva grupa… grupa kojoj sam ja pripadao… pre nebulozne greške.

Naravno krenuo sam i pokušao da ih stignem ali odmah mi je bilo jasno da je dan završen za mene. Iza nikog nije bilo, grupa je bila tek na oko 40ak sekundi ili i preko minut iza… Stoga sam vozio sam par kilometara i kroz tranziciju dok ih nisam sačekao na brdu i odvozao sa njima do kraja…

Gorak ukus u ustima, pogotovo u suprotnom smeru gledajući dvojicu takmičara sa kojima sam vozio na početku, i koji su bili u begu u drugom ili trećem krugu sve do kraja. A i sam sam planirao beg… Tako da sam poptuno bio demoralisan i završio sam trku samo da bih je završio…

Trčao sam rutinski 3 kruga i samo u poslednjem četvrtom ubrzao i stigao čak 7 takmičara! Završio sam 29-i. I dalje solidan rezultat sa obzirom da nas je startovalo 70ak… Ali daleko od onoga za čega sam bio spreman…

Ali još dva prvenstva su ispred mene. Prošlogodišnja trka u Budimpešti i totalna katastrofa od iste me je dosta motivisale i bila prekretnica za mnoge stvari ove godine jer kada sam je završio obećao sam sebi da će naredne godine biti potpuno drugi scenario, stoga možda i ovo posluži u takvom smeru za narednu godinu.

Ako ništa, barem sam duplo bolji što se plasmana tiče nego prošle godine.

Nakon trke sam odlučio da ostanem u Kini još 5 dana, iako ranije nisam planirao, jer mi je Sergio rekao da vredi rizikovati (jer sam bio 6, 7 na wait listi) što se tiče učešća na Dextro trci u Yokohami koja je nedelju dana posle. Tako da pošto su mnogi završili sezonu, neki se razboleli i slično, nekolicina startera je otkazala učešće i na dan briefinga u subotu (17.09.) kada sam i doleteo u Japan iz Pekinga, mi je laknulo kada mi je dodeljen startni broj jer sam ušao na startnu listu tj dobio mesto među 65 takmičara koliko je limit za Dextro.

Izveštaj iz Japana narednih dana…

Rezultati Svetskog U23 Prvenstva Peking, Kina

3 dana nakon priprema u Švajcarskoj i prilično brzog i bezbolnog putovanja (Davos -[voz]- Cirih –[avion]– Split) položio sam prvi i poslednji takmičarski test za glavnu trku sezone.

Značilo mi je par odrađenih treninga po usijanim Jadranskim putevima i lepom Marjanu, šumovitom delu Splita u kom je održana trka, zbog adaptacije i prilagođavanje na nove uslove. Boravio sam 3 dana pred trku kod rođake (hvala Violeta!) u Kaštelima na 15-ak kilometara od Splita.

More je isto bilo toplo, oko 27 stepeni C. Tako da dostojna simulacija uslova u Pekingu, “samo” što je u Kini najveći faktor relativna vlažnost vazduha… ili je bolje nazvati “apsolutna” umesto relativna…

Na startnoj listi par dana pred trku sam video tri mađara kao i još potencijalnih takmičara za dobro plivanje, među kojima je i prošlogodišnji pobednik Lukina koji nažalost nije radio trku zbog bolesti, stoga sam u glavi otprilike znao kako bi trka trebalo da se razvija i u zavisnosti od potencijalnog toka imao sam više “aduta” na koje bih mogao da se takmičim.

Prvi krug na plivanju, iza Bajai-a, zajedno sa još dva mađara i jednim ili dva takmičara je bio izrazito spor, stvarno sam se dobro osećao i bukvalno sam plivao “ruka ruku čeka”. Stoga sam odlučio da prodrmam ritam, i 100 m pred bovu sam drastično ubrzao i okrenuo kao prvi oko bove u drugi krug, i razvukao našu grupicu.

Držao sam lep tempo od okreta u drugom krugu, a zatim su oko 300 metara pred kraj mađari ubrzali malo (ja sam usporio jer sam video da je četvoro nas, da je grupa daleko iza, i da su šanse da se odvojim sam ili sa nekim male jer su svo troje ispratili moje ubrzanje) i tako smo praktično svo četvoro plivali u liniji i izašli iz vode zajedno.

Radili smo složno na biciklu, bez ikakve priče, svako je znao šta mu je činiti. Smene po 20-30 sekundi, solidan tempo, ni u jednom trenutku meni prejak na brdovitom Marjanu i rutinski smo održavali 1:10 – 1:20 min prednosti nad drugom grupom koja je brojala 5, 6 takmičara. Razmišljao sam o napadu ali vrućina je bila bitan faktor, i osećaj baš nije bio toliko dobar da sam 100% siguran da bih sam mogao voziti iza njih troje koji bi radili složno, a i svakako sam razmišljao o napomeni Sergia da je ovo samo trening za Peking, stoga sam misli preusmerio samo na T2 i trčanje.

Poslednji kilometar bicikla sam pojačao tempo i dobro se pozicionirao i ušao kao vodeću u T2, i uz brzu izmeni i izašao kao prvi i to sa dobrih 20 do 30 metara prednosti. Držao sam lep tempo do okreta na 1.25 km, da bi nastao mali nesporazum. Volonteri koji su dodavali vodu su bili na drugoj strain puta, stoga sam mislio da tamo treba da trčimo tj. da okrenemo oko ograđene sredine puta sa dve trake, međutim trebao sam ostati na istoj strani puta, odnosno šetališta koje je bilo zatvoreno.

Stoga sam uzeo vodu i kada sam video da su oni zbunjeni i da sam pogrešio, morao sam da se vratim, preskačem traku koja je bila ograda i usput se upteljam malo. To je bilo dovoljno da me stignu Bajai i Pocsai tj. da neutrališu moju prednost. Fecskovics je već bio par sekundi iza i tako izvan konkurencije.

Nisam se ni malo uzrujao već sam odlučio da trčim iza njih. Odmah sam video da Bajai teško diše i da se muči pomalo i znao sam da će optasti. Tako da je on na oko 5 km otpao i ostali smo Pocsai i ja.

Sa obzirom da sam se super osećao i da sam s vremena na vreme morao da “kočim” da ga ne bih zgazio trčaći iza njega, prilično sam uveren bio u pobedu. Bilo je pitanje u kojem trenutku se odvojiti. Odluka je pala na oko 1.6 km pred finiš na blagoj uzbrdici sa vetrom u prsa. Trčeći pored napao sam sa desne strane izvan puta i zaista velikom promenom tempa, skoro sprintom, već nakon 10 sekundi imao prednost od 15-ak metara.

Mislim da je ostao potpuno zbunjen i razočaran činjenicom da je trku izgubio dok je trepnuo. Držao sam jak tempo do oko 400 m pred kraj, a zatim lagano protrčao kroz cilj, naravno sa smeškom na licu za koji je zaslužan uspešan dan, fizičko i mentalno stanje tokom trke, kao i odrađen “posao” bez ijedne greškice, sasvim po planu koji sam pred start i sirenu za početak trke. Pohvale organizatoru, iako uz par manjih propusta, entuzijazam se video tokom celog dana i trud se isplatio jer ovakav tip triatlona (plivanje u moru, brdovitiji bike) jednostavno mora biti pun pogodak. Šteta što ove godine nije Evropski kup kao što je bio par puta u prošlosti.

Rezultati na stranici TK”Split” 

Lep članak i izveštaj sa trke sa adventure sport portala

Brzo prolazi vreme… 4 nedelje bez update-a na sajtu, ne računajući YouTube filmić. Ili treniraš, ili pišeš, pretpostavljam.

Nakon Državnog prvenstva u Sivcu (odnosno nakon Hamburga jer je Sivac bio trening trka) kompetan trening i pripreme su preusmerene ka jednom cilju a to je Svetsko U23 prvenstvo koje će se održati naredne nedelje i vikenda u najmnogoljudnijoj državi u svetu, tačnije kineskoj prestonici Pekingu. 

Pripreme sam odradio u Švajcarskim alpima (finalne visinske, ali su one počele već trening nedeljom u Alicanteu u julu), u bazi švajcarske triatlon federacije u poznatom skijalištu Davos koje se nalazi na cca 1550 m.

U pitanju je zakupljen hotel tj. velika kuća, ili vila, koja je u periodu od juna do augusta u priveremenom vlasništvu triatlon saveza. A za nas “ne-švajcarce”, najbolja stvar u tome je što je pristup internacionalnim takmičarima (uz malo “veze”) dozovljen.

U kući smo imali sve potrebne uslove za život podređen treningu. Velika kuhinja u kojoj smo doručkovali i ručali, trening soba sa stacioniranim trenažerima i tredmilima (samo jedan dan sam odradio bicikl na trenažeru jer je ceo dan padal kiša, ali sve u svemu vreme je odlično poslužilo i nakon prvih par dana kada je bilo promenljivo, ostatak je bilo pravo Alpsko leto), sauna…

Večerali smo zajedno u restoranu svakog dana, stoga je i “socijalni život” bio dosta šaren, jer kada se uzme u obzir ovako važne pripreme i period u kome smo praktično svi bili, nije čudno da je sve što radimo van treninga praktično samo jelo i spavanje preko noći i dana, stoga je svakovečerni odlazak u restoran bio pravo osveženje i odlično druženje… par puta smo jeli pored švajcarskog ski tima (cross country) među kojima je bilo i olimpijskih i svetskih prvaka.

Bazen se nalazi na par kilometara, 25 m, i svako jutro smo imali termin tj. bazen samo za nas i za grupu trenera Daren Smitha iz Australije koji ima svoju grupu od 10 triatlonki (koje su većinom najbolje na svetu), a takođe nam je i teretana od ski tima bila na raspolaganju i to na samo 3 minuta od smeštaja.

2 nedelje sam boravio u kampu, nakon čega je on 19-og zatvoren (završen), zatim je za vikend održano ultra uspešno Svetsko prvenstvo u sprint triatlonu u Lozani koje sam radio prošle godine, kao i timsko štafetno Svetsko prvenstvo sa čak 34 štafete i skoro 30 reprezentacija. Trka je bila ekstra brza, zanimljiva i dinamična, sa 2 muška i 2 ženska predstavnika iz svake štafete, i verujem da nema sumnje da će se već u Rio-u 2016-e ovaj format triatlona pojaviti na Olimpijskim Igrama, što svakako i zaslužuje jer pre svega uz badminton to je jedini sport koji će kombinovati oba pola na Igrama.

A treću nedelju sam boravio u hotelu na samo 50 m sa već sada legendom ITU triatlona Kris Gemmellom, da bi 2 dana pred moj odlazak u Split 24-og došla i njegova devojka Anja Dittmer sa trke iz Lozane, koja je imala fenomenalnu trku u Londonu (bronza) i time osigurala svoje četrvrte Olimpijske Igre!

Mnogi koji su boravili u kampu su otišli već u mojoj prvoj nedelje, neki su došli nakon Londona, da bi manja grupica koja je ostala spremala Lozanu i tako završila sa Davosom za 2011-u, jedino je nas dvoje ostalo zbog idealnog silazka za Peking.

Prve nedelje je bilo dosta long distance takmičara, i triatlonaca i duatlonaca. Ronnie, švajcarac, pobednik Ironmana Švajcarska, Andy (isto švajcarac), duatlonac, Evropski elitni prvak (ITU) 2009-e, Novozelandjanin Terenzo koji kao junior ima mnoge zlatne medalje sa Svetskih prvenstava u triatlonu i duatlonu i koji je sada jedan od najbolji Ironmana u svetu, još par duatlonaca švajcaraca(dugački duatlon je u pitanju. Naredne nedelje se održava Svetsko prvenstvu u Švajcarskoj u Powerman duatlonu 10-130-30 km), kao i Sebastian, nemac koji je držao Svetski rekord za bike segment na Ironmanu i koji drži debitanstki Svetski rekord u Ironmanu, mislim da je svoj prvi Ironman uradio za manje od 8 i po sati, a ove godine je bio drugi na Challenge Roth (Ironman) triatonu iza Raelerta.

Zatim su nakon Londona došli i ITU takmičari, trenutno super brzi Davis Hauss sa kojim sam trenirao i u Font Romeu. On se kvalifikovao za francuski tim za OI trkom u Londonu tj Top 8 plasmanom, i u Lozani je završio kao četvrti, samo par metara iza Alistara. Njegova devojka Melanie, švajcarkinja, i kao što sam napomenuo, par dana kasnije su došli i Kris i Anja.

Stoga sam svakako privilegovan za ovakvu šansu za trening sa samom svetskom klasom sportista. Stvarno ni u jednom trenutku nije bilo šanse da bol u toku treningu nadvlada motivaciju, koja je nastajala miksom priprema  I fokusa za ovo Svetsko prvenstvo i treniranjem sa najboljim triatloncima na svetu. Čak štaviše bilo je pravo uživanje i veliki treninzi su odraženi sa smeškom na licu i saznanjem da telo reaguje na pravi način.

Ističem i process učenja od ovih iskusnih takmičara, savete, posmatranje njihovog načina treninga…

Ne bih da baksuziram Peking, ali ovo su bile najbolje pripreme do sada, u jednostavnom smislu efekta i pripremljenosti nakon njih, i mislim da u svojoj karijeri nisam bio brži nego u ovom momentu, barem odraženi treninzi tamo kao i osećaj ukazuju na to, a očekujem da se naredne nedelje forma i potpuno “izbrusi”. Trka u Splitu je i potvrdila da je process bio uspešan i da sam na dobrom putu. Izveštaj uskoro… Vrat mi se pomalo koči od pisanja u kolima na putu ka Novom Sadu i provedenog dana u Bosni i obilaženju familije sa tatine strane po prvi put u životu…