Ako ste ikada na sastanku klimnuli glavom, a niste bili baš sigurni šta je rečeno – verovatno ste slušali pidžin. Na primer: “Moramo da alignujemo sales i product da bismo boostovali conversion”. Malo srpski, malo engleski, a sve zajedno – prilično čudno. Rečenica je tečna. Ritam je dobar. Terminologija zvuči stručno. I gotovo svi u prostoriji imaju utisak da znaju o čemu je reč. A u stvari svako pokušava da rastumači šta je zapravo čuo.

Ako vam ova situacija zvuči poznato – dobra vest je da problem nije u vama. Problem je u jeziku koji je postao važniji od informacija koje bi trebalo da prenese. Jeziku u kome su pojmovi često nerazumljivi, ali zvuče stručno, pa se slušalac oseća krivim što nije baš sve shvatio. Istovremeno, dobija utisak da je preko puta njega neko ko vlada znanjem i da je samo do njega što to znanje ne uspeva da mu se prenese. Međutim, nije baš tako.

U marketingu, prodaji i IT-ju sve češće se komunicira jezikom koji nije ni engleski ni srpski, već nešto između. Engleske reči, srpska gramatika. Takav jezik se u lingvistici zove pidžin.

Moglo je prethodno i na srpskom da se kaže: “Prodaja i razvoj proizvoda moraju da rade usklađeno da bismo povećali broj kupovina”, ali…

Kako je nastao poslovni pidžin

Pidžin je uglavnom kombinacija rečnika i gramatičkih struktura iz različitih jezika, koja se koristi kao osnovno i funkcionalno sredstvo komunikacije između govornika različitih jezika.

Poreklo termina pada u doba početaka trgovine Britanaca s Dalekim istokom, a većina lingvista se slaže da dolazi od pojma “pidgin”, kako je zvučalo kad su Kinezi pokušavali da izgovore englesku reč “business”. Trgovina je iziskivala komunikaciju, a komunikacija nekakav jezik sporazumevanja, te su stoga formirali hibridni jezik koji je kasnije nazvan “pidžin”.

Tipično obeležje “pidžin” jezika je što se piše fonetski, onako kako se izgovara, a ne onako kako je pravilno napisati na engleskom. Međutim, u domaćim tekstovima se često sreće i izvorni oblik reči “prilagođen” srpskom, pa tako dobijamo “boostovanje”, “founderi”, “eventima” i sl.

Zašto je pidžin postao jezik poslovne komunikacije

Pidžin je nastao iz sasvim razumne potrebe brzog i lakog sporazumevanja.

Savremeni biznis je međunarodan. Alati, softveri, metodologije… gotovo bez izuzetka dolaze sa engleskog govornog područja. Kroz svakodnevni rad sa engleskim pojmovima oni se neopaženo uvlače u svakodnevni govor i članovi tima se ne trude da ih prevedu – koriste ih takve kakvi su. Uzmu reči koje svi prepoznaju, spoje ih sa lokalnom sintaksom i nastave da rade. U našem slučaju, uz izvesno “posrbljavanje”. Pa tako dobijamo reči kao što su “alajnovanje”, “bustovanje”, “skaliranje”, “promptovanje” i sl.

Kada interni žargon izađe iz svog okruženja

I sve dok se to dešava interno, u okviru tima, to je OK. Komunikacija je jasna i jednoznačna. Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik, namenjen internom sporazumevanju, postane dominantan način komunikacije i van svog prirodnog konteksta. Kada se iz operativnog alata pretvori u stil komunikacije. U masku stručnosti. Kad engleski pojmovi potpuno nepotrebno počnu da zamenjuju postojeće srpske reči.

Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik postane nerazumljiv onom kome se informacija prenosi. A često je to upravo osoba koja na kraju treba da donese odluku.

Zašto se pidžin tako lako prima?

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se ovaj jezik tako duboko uvukao u marketing, prodaju i širi biznis govor.

Prvi je brzina. Engleske reči su često kraće. Lakše je reći „fidbek“ nego „povratna informacija“. Lakše je reći „dedlajn“ nego „krajnji rok“. U svetu u kome je vreme bitan faktor, jezik se vrlo često skraćuje.

Drugi razlog je identitet. Terminologija postaje signal pripadnosti. Ko govori „jezik struke“, deluje kao neko ko razume problematiku. U profesijama koje se brzo menjaju, gde titule često nisu u skladu sa realnim znanjem, terminologijom se gradi autoritet.

Treći razlog je možda i najvažniji — pidžin omogućava distancu. Apstraktni izrazi bez obaveze da se objasne ostavljaju prostor za “eskivažu”. Ako nešto ne bude kako je dogovoreno, problem neće biti u predlogu, samom po sebi, već u njegovom nerazumevanju od strane onog ko ga je odobrio. Čitaj: klijenta.

Iluzija razumevanja: najveća mana pidžina

Najveći problem poslovnog pidžina nije u tome što koristi strane reči, već u tome što stvara utisak razumevanja. Bez stvarnog razumevanja. A često se dodatna pitanja ne postavljaju upravo zato što se niko ne usuđuje da razjašnjava nešto što zvuči toliko „stručno“.

Zamislimo tipičan sastanak na kome tim govori o customer journey-ju, optimizaciji conversion funnel-a, growth eksperimentima i povećanju engagement-a. Sve zvuči logično i sistematično, pa većina prisutnih klima glavom u znak saglasnosti.

Međutim, na kraju, kad se postavi jednostavno pitanje: „A šta to tačno znači za prodaju?“ postaje jasno da nisu svi razumeli suštinu predloga, koji je ostao zaglavljen u nejasnoj terminologiji.

Mistifikacija kao posledica pidžin terminologije

Nažalost, korišćenje pidžina često mistifikuje stvari. Nekad nenamerno, a nekad i namerno. Ako potražimo značenje reči “mistifikacija”, naći ćemo da se koristi onda kada se nešto “namerno ili nenamerno prikazuje kao nejasno, tajanstveno, dvosmisleno… U najširem smislu, ovaj pojam se odnosi na čin zamagljivanja istine, bilo radi obmane, fascinacije ili zbog nesposobnosti da se nešto precizno objasni.” U daljem objašnjenju se navodi da se, između ostalog, mistifikacija koristi kako bi se nešto prikazalo složenije nego što jeste, da bi se stvorila iluzija znanja.

Da li se pidžin koristi radi mistifikacije? Najčešće, verovatno ne, bar ne svesno, ali efekat korišćenja pidžina najčešće jeste mistifikacija, jer prezentovane informacije deluju “previše stručno” i nedovoljno jasno. Što, opet, najčešće nije svesna želja onoga ko informacije želi da prenese.

Korišćenjem srpskog jezika koji je terminološki dovoljno bogat da svojim pojmovima zameni većinu pidžin termina mistifikacija bi se drastično smanjila, ali…

Gde povući granicu

Tuđice, same po sebi, nisu problem. Problem nastaje kada postoje jasne i adekvatne reči na srpskom koje bi sagovornik bolje razumeo, a mi biramo pidžin jer zvuči „stručnije”. Ili ga biramo po inerciji, zaboravljajući kome se u tom trenutku obraćamo. Zaboravljajući da jasnoća komunikacije uvek mora biti iznad terminologije.

U internim diskusijama među stručnjacima – pidžin često ima smisla.
U međunarodnim timovima – gotovo je neizbežan.
U tehničkom kontekstu – može biti efikasan.

Ali u komunikaciji sa vlasnicima biznisa, klijentima, donosiocima odluka i širom javnošću – jasnoća nije opcija. Jasnoća, u marketingu i biznisu, nije stil. Ona je obaveza.

Umesto zaključka

Važno je naglasiti: ovaj komunikacioni problem nije nastao zato što menadžeri „ne razumeju marketing“ ili „ne prate trendove“. Naprotiv. Nastao je zato što se stručnost sve češće meri načinom a ne jasnoćom izražavanja. Kad se stručnost nadomešćuje “bogatstvom jezika” komunikacija trpi posledice.

Problem nije u postojanju pidžina. Problem je u njegovoj nekritičkoj upotrebi – u svakoj prilici i u komunikaciji sa svima. Pidžin je alat. A svaki alat ima svoje mesto.

Govoriti pidžin nije znak stručnosti. Sposobnost da komuniciramo na jasnom srpskom – jeste.

_{Tekst je inicijalno objavljen na sajtu magazina “Biznis & Finansije” i medijskom portalu N1.}

The post Boostovanje srpskog poslovnog jezika appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

Svaka imejl adresa mora da bude na nekom internet domenu. I ko upravlja tim domenom, upravlja i tom imejl adresom. 

Dakle, da li je imejl adresa na gmail.com vaša? Nije. Domenom gmail.com upravlja Gugl. Njegov je. Da li je imejl adresa na mts.rs vaša? Nije. Domenom mts.rs upravlja Telekom Srbija. Njegov je. Isto važi za yahoo.com, eunet.rs, proton.me… Sve su to tuđi domeni na kojima vam je njihov gazda dozvolio da kreirate “svoju” imejl adresu. 

A tako kreirana imejl adresa je vaša taman toliko koliko i hotelska soba u kojoj ste odseli. Kad kažete “Odoh u svoju sobu“, vi ste vrlo svesni činjenice da niste njen vlasnik. Međutim, kad kažete “Ovo je moja imejl adresa” vi najčešće verujete da je ona zaista vaša.

Zašto kažem “najčešće”? Zato što vi zaista možete i da budete “svoj na svome”, ali samo ako je imejl adresa na internet domenu koji vi plaćate. I kojim vi upravljate.

Da, znam, rekao sam sebi da neću više o domenima, ali ne mogu da ćutim kad vidim kakve greške ljudi prave. Pogotovo kad je reč o poslovnom prisustvu na internetu.

To što se na zvaničnim stranicama pojedinih sudova u Srbiji nalaze i imejl adrese na (najčešće) Guglovom domenu i nije mi čudno. A još manje mi je neshvatljivo. Ali, kad je u pitanju npr. privatna advokatska kancelarija kojoj je imejl jedan od glavnih kanala poslovne komunikacije… 

Kaže mi sin (ne, nema svoju advokatsku kancelariju, da ne pomislite…) da imejl adrese na mts.rs deluju domaće. Slažem se. I bezbedno. Donekle i poslovno. Ali, da li znate da je Telekom Srbija do sada dva puta ukidao svojim korisnicima “njihove” imejl adrese? Dobro, oni kažu da su ih samo promenili, ali dobili vi novu imejl adresu ili ne, stara je nestala sa interneta. Mislite da ste bezbedni ako ste kod Gugla? Pa… ne baš.

Da li zaista želite da se nađete u situaciji da vaša poslovna imejl adresa nestane? Da niko od saradnika i klijenata više ne može da vam piše? Da vi nikom ne možete da pišete? Da više ne možete da se prijavite ni na jedan veb servis koji vam je bitan za poslovanje, a na koji ste se prijavljivali preko te adrese?

Naravno da ne. Ali onda, kad definišete svoju poslovnu imejl adresu, povedite računa o tome na čijem je domenu. Za privatnu prepisku možda je sasvim svejedno. Za poslovnu komunikaciju – definitivno nije.

_{Ako vas interesuje ova tema, imate i malo detaljniji tekst o korišćenju imejl adresa u poslovne svrhe.}

The post Čija je vaša imejl adresa? appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

The post Pouzdan izvor sa ponekom greškom appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

Slatko sam se nasmejao kad sam pre izvesnog vremena naišao na ovu sličicu. Pa​ smešno je, priznajte. Kad birate ovakve igračke, podignete ih u visinu očiju i pažljivo razgledate. Birate ih po osmehu, veličini i boji očiju, obliku nosa, ušiju… Po svemu onome što beba, kojoj su te igračke namenjene, ne vidi. Ona te igračke vidi iz sasvim drugog ugla. A iz tog ugla se ne vide oči i nos, već…

A onda pomislih “Čekaj! Pa to nije samo bebeći problem.” Ako roditelje zamenite kompanijom, krevetac tržištem, a bebu korisnikom… dobijate sliku koja se, nažalost, često viđa na tržištu.

Mnoge kompanije svoje proizvode gledaju iz svog ugla. One razmišljaju o sebi, o tome šta se njima sviđa kod njihovih proizvoda. A kupac, tj. korisnik? Onaj za koga se ti proizvodi prave? Šta on vidi? Šta se njemu sviđa na tim proizvodima?

Kompanije bi to moralale da znaju. A ko u kompaniji da zastupa perspektivu kupca ako ne marketing? Da bude onaj glas koji će uporno da pita: “Dobro, ali kako ovo izgleda iz ugla onog ko će to da koristi?“

Zato mi uvek smeta kada se marketing svodi na brendirane stvarčice i objave na društvenim mrežama. Naravno da je i to deo marketinga, ali marketing počinje mnogo ranije. Počinje istraživanjem tržišta. Razumevanjem ljudi kojima se obraćamo. Učestvovanjem u razvoju proizvoda. Oblikovanjem ponude. Donošenjem strateških odluka…

Kad god se marketing sa strateške funkcije u kompaniji svede na “zabavnu” funkciju (izbor promotivnih poklončića, organizacija ića i pića sa povodom, pravljenje šarenih sličica…) ciljani kupac će da gleda u dupe od proizvoda. Ponekad i bukvalno.

The post Iz ugla korisnika appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

14 godina sam iz RNIDS-a pričao o domenima i ljudi su me smestili u tu neku svoju memorijsku fioku, zajedno sa domenima i RNIDS-om. To je postala neka vrsta mog identiteta. Ali, ja više nisam u RNIDS-u. Bavim se nekim drugim stvarima.

Nemam ništa protiv RNIDS-a, naprotiv, ali ne želim da mi on definiše identitet. A ni domeni.

U stvari – šta je zaista nečiji identitet? Mislim da ljudi uglavnom imaju problem da ga realno sagledaju. Ko su u stvari? Da li je nečiji identitet to što je menadžer? Ili dizajner? Ili član Upravnog odbora…? Šta se dešava s njima kad promene ne posao, već ono čime se bave?

Ja sam u životu bio i inženjer i bloger i marketar i ilustrator, bavio sam se i dizajnom i programiranjem i veštačkom inteligencijom… Ali to ne znači da sam stalno menjao svoj identitet.

Dok sam radio u RNIDS-u, i pre njega, onih par reči ispod slike na LinkedInu se uvek svodilo na trenutnu poziciju. Time sam se bavio ja i još hiljade drugih. To nije identitet. To je posao.

A onda sam otišao u penziju i… ozbiljno stavio prst na čelo. Penzioner nije identitet. Nije ni posao. Posle duže priče sa ChatGPT-jem (da, priznajem) i njegovog upoznavanja s mojim radom, došao sam do toga da ja “Pričam kompleksne priče na jednostavan način. I rečju i slikom.” I do priče o sebi.

To sam, u stvari, radio sve vreme. I dok sam bio plakater u KST-u, i dok sam crtao za Mobtel, Svet Kompjutera i Politikin Zabavnik. I dok sam pisao ovaj svoj blog, i dok sam pričao o domenima, ili, nekad davno, o mobilnim telefonima… Uvek je to bilo pričanje priča. I mislim da je to moj identitet. Ne RNIDS, ne domeni, ne bilo koja titula, nego – pripovedač. To sam bio. To sam sada. I to ću ostati. Da li su tema domeni ili nešto drugo, manje je bitno.

The post Pripovedač appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

Onda su te svoje priče drugari prepričavali pored vatre ispred pećina. Bilo je tu i mamuta i tigrova sa sabljastim zubima, raznih rogatih i čudnih bića, dosta laganja i nadlagivanja… I sve je to bio storytelling.

I svi oni crteži po pećinama su takođe storytelling. Samo što tad autori nisu pisali, nego crtali. A kad su izmislili pismo, onda su i pisali. Po pećinama, glinenim pločama, papirusima, kožama… Gde su stigli.

Dakle, nije storytelling izmišljen u 21. veku. Nastao je mnogo ranije. Samo se zvao pričanje priča. I nije ga marketing izmislio, samo ga je koristio. Oduvek. Jer, šta bi marketing radio ako ne pričao priče?

The post Storytelling appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

E, slično sam se ja osećao kad sam, prelistavajući svoj WordPress sajt na srpskom (na šta sam mnogo ponosan), shvatio da mi je ceo formular za komentare ostao – na engleskom. Baš ceo.

Celo jedno parče sajta sam potpuno promašio.

S obzirom na prethodno iskustvo, probao sam odmah Say What? plugin. Nešto je radilo, mnogo toga nije. Ni variranje parametara nije pomoglo. OK, ako ja ne znam, znam ko zna. Claude.

Nažalost, Claude me je ljubazno obavestio da sam potrošio besplatne tokene i da ćemo razgovor nastaviti za četiri i po sata. Ee… pa sad… nisam bio rad baš toliko da ga čekam. Obratio sam se Geminiju. On je, srećom, bio raspoložen za razgovor. I tako smo krenuli.

Na posao od nekoliko minuta.

Bar sam tako mislio.

Međutim, ono što je trebalo da bude rutinska stvar pretvorilo se u pravu malu avanturu.

Kad omane prethodna, uvek postoji sledeća ideja

“Probaj ovo.”

“Ne radi.”

“Onda probaj ovako.”

“Ni to.”

“Hm… A da pokušamo ovim putem?”

“Neće.”

Otprilike tako je izgledao moj razgovor sa Geminijem. Ništa nije radilo.

Izgledalo je da su Code Snippets plugin i PHP rešenje koje nam treba. Ali… deo formulara se preveo, deo (opet) nije. Ispostavilo se da nam problem pravi zvezdica (npr. u Comment *) koja nije običan tekst, već deo HTML strukture. Tu je PHP bio nemoćan.

Kad ni to nije uspelo, Gemini je predložio potpuno drugačiji pristup.

Ako tekst ne možeš da promeniš…

…možeš da ga zameniš.

To mi se dopalo.

Originalni tekst više nismo pokušavali da menjamo. Samo smo ga sakrili i preko njega prikazali prevod. Sve to putem CSS-a smeštenog u Appearance → Customize → Additional CSS.

I… radilo je.

Osim dugmeta za slanje komentara, naravno.

Umesto “Post Comment” pisalo je “Pošaljite komentar”, ali nije imalo na šta da se klikne.

Dugme nije bilo samo tekst, iza njega je stajao JavaScript, a mi smo upravo taj aktivni element sakrili.

I onda još jedna sjajna ideja (ne moja, naravno).

Originalno dugme smo ostavili tu gde jeste. Potpuno providno. Preko njega smo „nalepili“ pravougaonik sa srpskim tekstom. Kad posetilac klikne na “Pošalji komentar”, on zapravo aktivira originalni mehanizam dugmeta.

I sve to odradi CSS.

Ovo možda nije najlepše rešenje iz programerskog ugla, ali jeste iz ugla održavanja sajta. Nismo dirali fajlove teme, nismo instalirali nove pluginove i obezbedili smo se da sledeće ažuriranje WordPress-a ne poništi sav trud. A nismo rizikovali ni rušenje sajta.

Na kraju, dobio sam potpuno preveden, funkcionalan formular, a WordPress tema se ponašala kao da se ništa nije desilo.

Šta je „pouka“ ove priče?

U radu sa veštačkom inteligencijom, ljudi često očekuju da na postavljeno pitanje odmah dobiju tačan odgovor. Moje iskustvo je nešto drugačije.

AI vrlo često predloži nešto što ne uspe.

Kad mu ukažeš na to, on promeni pretpostavku i predloži sledeći korak.

Možda ni on neće uspeti. Možda ni onaj sledeći.

Ali nijedan neuspešan pokušaj nije uzaludan – u svakom se sazna nešto novo, isključi se (još) jedna mogućnost i bude korak bliže rešenju.

Dok sam „pričao“ sa Geminijem, nije to bio razgovor sa sveznajućom mašinom, daleko od toga. Više je ličilo na razgovor kolega koji zajedno rešavaju neki problem. Jedan izbacuje ideje, drugi ih testira u praksi. Nekad pogode iz prve, nekad tek iz desetog pokušaja.

I upravo tu vidim najveću vrednost AI-ja.

Ne u tome što uvek zna tačan odgovor (jer ne zna), nego u tome što je beskrajno strpljiv saradnik. Ne umori se posle petog neuspelog pokušaja. Ni sedmog. Ni trinaestog.

Samo mirno predloži sledeći.

Mnoge njegove ideje neće uspeti. Ali neke hoće. I ako naučite da sarađujete sa njim, zajedno ćete često stići do rešenja do kog sami verovatno ne biste stigli.

The post Još jedna WordPress avantura sa AI-jem appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

Objasniš AI-u ton svoje komunikacije i ciljnu publiku, svoju svrhu i osnovne vrednosti, problem koji rešavaš i po čemu si poseban i – pustiš ga da piše.

Zar nije jednostavno?

Pa… Nije.

Kompanije znaju sve o sebi, sve karakteristike i funkcionalnosti, ali… to je sadržaj za katalog. Ne za priču. Nju mnoge kompanije ne umeju da ispričaju.

E sad, da li tu AI može da pomogne? Da opiše problem potencijalnog kupca i ponudi rešenje koje ga logično vodi baš do te kompanije, a ne neke druge? Teško.

Problem je što većina kompanija na svet gleda iz svog ugla, a taj ugao nikog ne zanima. Osim nju samu. Ispričati svoju priču iz ugla kupca sasvim je druga stvar.

AI piše na osnovu onog što dobije. Ako mu daš spisak karakteristika, vratiće ti lepši spisak karakteristika. Ako mu daš opšte vrednosti, dobićeš opštu priču. Ne tvoju. I tu nije zakazao AI, nego onaj ko ga je „nahranio“.

AI ume da složi strukturu, da drži ritam i napiše odličan naslov. Ali ne može da „pronađe“ priču koju kompanija nikada nije umela da ispriča. To mora čovek.

Zato najbolji tekstovi ne nastaju kada AI radi umesto čoveka, već kad radi sa njim. AI je odličan pripovedač, ali čovek i dalje mora da smisli priču.

Da li vi uspešno pričate svoje priče? Ili vam fali neko ko to ume?

The post Da li uspešno pričate svoje priče? appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

The post Migavci appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.

The post Praviti i napraviti appeared first on Pedya Milicevic’s Blog.