Dok se naš grad ponosi EXIT-om kao najznačajnijom manifestacijom koja je sinonim za Novi Sad koju većina građana ne može ni da priušti, zatvaraju se vrata mnogim talentovanim ljudima a mladima se šalje poruka da je zabava važnija od kulture i znanja, naši roditelji cede svoje ionako prazne novčanike da bi svoju decu upisali u srednju školu.

Draga moja državo, sećam se te 2000. godine kada smo svako veče išli na trg i zajedno sa Balaševićem pevali “Gedo, gluperdo, svu si zemlju proćerd’o, sve si spisk’o, sram te bio, Gedo bekrijo!”. I radovali smo se što dolaze neka lepša vremena (ili je bar tako izgledala budućnost).

Ne treba ni da kažem da je moja najlepša mladost i devojaštvo bilo u to ružno vreme kada sam mogla samo čežnjivim pogledom da gledam u izloge i maštam kako bi mi neka haljinica dobro stojala. O nekim svakodnevnim zadovoljstvima koja su devojkama potrebna i da ne govorim!

Iščupasmo se nekakoiz tih vremena, preživeli smo sve ono što neću ni spominjati jer to nije tema ove priče. I sada, mi, deca koja su se tada borila da imaju bolju mladost (ili bar ono što je od nje ostalo jer sam izašla iz kategorije “mladih”), sada treba našoj deci da obezbedimo da žive lepše i slobodnije, uče škole i pripremaju se za život.

Strašno me ljuti situacija vezana za upise u srednje škole koju pratim jer se moja mlađa sestra upravo upisuje u školu (još uvek ne znamo u koju jer je za celu proceduru izgleda potrebno više vremena nego da se napravi jedan zahtevan web sajt). Naljutila me je vest da obećani rezultati još uvek nisu objavljeni, da je sve pomereno za sredu (dva dana kasnije, dve nedelje nakon prijemnih ispita) a ono što me je pokrenulo da ovo napišem je činjenica da deca, pored svega što ide uz upis, treba da odu na lekarski pregled koji se plaća od 800-3000 dinara u zavisnosti od škole koju će upisati!

Verujem da se roditelji posle svih operacija na novčanicima od kojih se posle mature i završetka škole još verovatno nisu oporavili hvataju za glavu jer ti isti novčanici nikako da dođu k sebi. Naročito kada treba svoju decu da upišu u državne škole na BESPLATNO ŠKOLOVANJE!!! Hej, BESPLATNO!

I šta će onda ta deca naučiti u BESPLATNIM školama koje će mame i tate debelo da plate? Onda privatne gimnazije i škole uopšte ni ne zvuče tako strašno kada sve saberemo i oduzmemo. Predajem u SMART-u već više od 5 godina i mogu s ponosom da kažem da je to škola u kojoj ćete sigurno naučiti da radite posao, za ostalo ne mogu ništa da tvrdim.

Ko će naučiti moju sestru i njene drugare da prave web sajtove? Ko će ih naučiti da prave flash animacije? Kako će naučiti da prave i obrađuju digitalnu fotografiju? Ko će od njih napraviti art direktore, CSS i XHTML kodere? Ko će ih naučiti da budu programeri i da kreiraju baze podataka, održavaju sajt, vode kompaniju za usluge hostinga? Ko će ih naučiti da održavaju lokalnu mrežu?  Ko će ih naučiti kako da promene rezoluciju fotografije u Photoshop-u ili da optimizuju fotografiju? U kojoj će srednjoj školi to naučiti?

Primaju samo jedan razred za fotografe, samo po 30 učenika za smerove koji - ne da su budućnost - nego su već odavno sadašnjost! Dok se u škole uvede ono što mi već uveliko radimo i što nam donosi solidnu platu država čak ni ne spominje a da ne pričam o tome da neki smerovi ni ne postoje. I sama pomisao na  pocedure za uvođenje nekih novih zanimanja u škole je više nego mučna.

Pa da, postoje fakulteti koji će ih to “naučiti” - zapravo samo one koji budu mogli da priušte da BESPLATNO studiraju. A neće svako dete u kome čuči skriveni talenat i koje će u budućnosti biti poznati animator, web dizajner, koder ili programer čekati četiri godine da završi srednju školu da bi se upisao na neki od fakulteta koji će mu doneti diplomu i to zvanje a možda i znanje. A pored toga, neće svako ni biti u mogućnosti da priušti BESPLATNE studije.

Odavno je web dizajn i izrada web sajtova, aplikacija i uopšte sadržaja za web postala svakodnevica i odavno je to biznis od koga živimo (bar ja samo od toga živim već skoro deset godina). Samo je pitanje kada će naša država u svoje BESPLATNE škole i uvesti nova zanimanja da bi za koju godinu imala kvalitetnu podlogu da stvori još kvalitetniji kadar. Dok se to desi, uveliko će nas pregaziti oni koji su to na vreme prepoznali. Do tada, ostaju nam kursevi, obuke, tutorijali i drugi resursi pomoću kojih ćemo sticati potrebna znanja.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust - “Sodoma i Gomora”

Posle berlinskog najstariji u Nemačkoj. Počeo sa radom davne 1858. godine. Za vreme rata totalno sravljen sa zemljom i ponovo obnovljen nakon istog.

Ne znam kako je izgledao te davne 1858. ali danas ne izgleda preterano fascinantno. Kako smo to opet dospeli do zoološkog vrta ni sama ne znam. Tražili smo mirni zeleni kutak u okolini kuće zbog obaveza koje je Miljan imao na poslu. A zoo je jedino zeleno mesto u blizini koje do sada nismo obišli. Što se zelenila tiče nismo se pokajali. Kao i svi prethodni već viđeni po Češkoj, i ovaj zoološki vrt pre liči na ogroman park sa ograđenim delovima za životinje. Ali za razliku od onih Čeških ovde malo koja životinja ima “normalne” uslove za život. Sve ćelije su nekako skučene, previše zabetonirane i ustakljene bez neke preterane veze sa prirodnim staništem zatvorenika. Ne znam koliko tačno različitih životinjskih vrsta ima u njemu ali nije delovao preterano bogat. Činio mi se brojčano manji čak i od beogradskog. Po površini možda baš sličan njemu. Moram priznati da sam bila zaista razočarana. Ovo je drugi veliki plus za Češku u odnosu na Nemačku. Prvi je javni prevoz ali to je već priča koju ću vam nekom drugom prilikom ispričati.

Sam park u kojem je zoo smešten deluje prostrano i neverovatno “divlje” s obzirom da se nalazi u centru grada. Neverovatna milina i izolovanost od užurbanog spoljneg sveta. Simpatičan kutak za nedeljno popodne kada nemate priliku da se sklonite u pravu divljinu. I ako sam na kraju ostala izuzetno negativno iznenađena samim zoološkim vrtom, mir koji je vladao tamo, osamljene klupice samo za nas dvoje i izuzetan meksički restoran u krugu vrta učiniše ovo popodne posebnim. Toliko, da poželeh da napišem post posle toliko vremena ;)

Potreban materijal:

3 jaja
250ml mleka
200gr brašna
8 šnita šunke
kašičica seckanog peršuna
kašičica seckanog bosiljka
so, biber, ulje

Priprema:

Jaja podeliti na žumanca i belanca. Žumanca umutiti sa mlekom i brašnom, posoliti i pobiberiti. U smesu onda umešati i sneg od belanca, iseckani peršun i bosiljak, izmešati varjačom lagano. Na vrelom ulju ispržiti četiri omleta. Na svaki staviti šnit šunke i uvite u rolat. Nadev možete staviti i po želji, pored šunke još i kačkavalj, pavlaku, majonez, krastavce itd.