tag:blogger.com,1999:blog-37461347929142218352026-11-13T22:05:00.561+01:00Поезија суштине је сајт за најлепше песме и прозу најбољих песника из целог света и свих времена. Најлепше љубавне и родољубиве песме. Савремена поезија. Само на поезији суштине читајте песме ћирилично и латинично.Unknownnoreply@blogger.comBlogger6409125tag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-83035395939778017272026-11-13T20:46:24.646+01:002026-11-13T20:48:51.925+01:00

Дотрчала си путањом кроз влатиЈош ропац росу по твом трагу стресаЗру јагоде крви: брати и нестатиВолим те као млад јаблан небеса!Зато не дршћи: звезде су над намаСамо смо у пољу међу маслачцимаЉубави, љуљашко над брзим водамавезана за крилца лудим скакавцима!Грануле ти дојке, а ја међ њих легôкô међу јагањце, па се разговарамЈесам пастир, ал' драже ми твоје рунце негосва три златна руна са мојих

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-77390472678750855402026-11-13T20:35:04.983+01:002026-11-13T20:36:06.002+01:00

Много волим небо у сванућеплаво небо изнад моје кућеЈа и небо и на небу шевапоздрављамо сунце што изгрева!Шта ми више у животу требамало земље, мало плавог небаи два ока слична небесимада се стално огледам у њима!Много волим небо око поднеплаво небо изнад крушке роднеплаво небо ко ливада плаваи облаци као крдо крава.Небо нема међе ни границестворено је за децу и птицеи по њему не треба да

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-45072618144201600992026-11-13T20:22:05.767+01:002026-11-13T20:25:09.534+01:00

Једна принцезаЦица из ГривцаСрете на балумладога принца.И заљуби се Цица у принцаИ заљуби се и принц у Цицу.И онда њена мајка – царицаДонесе прекраснувенчаницуИ рече Цицис росом у оку:Устани, кћерида пустиш стоку!

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-61825485346249475522026-11-05T22:22:15.275+01:002026-11-05T22:23:16.485+01:00

Он познаје све путеве и ветрове,ветрове и њихове вртове,вртове у којима расту речии путеве од речи до наде.Однесе га пут низ свет,однесе га ђаво међу речи,да се удвара својој властитој сенци,да пева у лажном врту:трице и кучину своје чаробне месечине,псећу ружу и своју гадљивост,да ослепљује предео и извађен из туђег ока,да врати ноћ уиме нежности.

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-40356748393811018062026-10-28T11:47:52.766+01:002026-10-28T11:49:00.381+01:00

Ноћи дивља и горка вертикалнакао ограда ево долази црни коњаникда заверу са путевима склопиноћи стиснута у песницуЊегов ће глас да испразни звучне просторењегове ће речи да пробуде кошмару дну његових црних очију лежипас спреман да залаје на свако небоЦрни коњаник кога је измислила горканоћ дивља ноћ коју је коњаник пронеоужаснутим путевима који су се посвађалии разишли на четири стране светаЦрни

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-15586969707036918422026-10-26T15:40:01.097+01:002026-10-26T16:09:31.445+01:00

Дођосте у моје лето крај реке ливадског зрењаО, пријатељи добри, уливени ми у срце нервом цвета,Вир се надима бистри дисајем рибљег врења,Тајном немом и чудном, у кругу воденог света,Пружам руке кроз простор и грлим ватру биља,Згуснуту у кап млека, на врху дојке лета.Док у вид пшеница тоне разуђеног ме носеКапи жупскога вина формулом пијанства нежног,Руше се јата шева, грлице сеју и косеНајлуђег

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-49623049093772617892026-10-26T15:16:20.794+01:002026-10-26T15:17:35.506+01:00

1.Излазиш на обалу обноћ,у лакој тамној одеждии обраћаш се мору.У сну, на другој обали,чујем ти глас и кишукоја спира наду са речи.Има ли ме у свету,мртав ли сам?Гледаш изван просторауобрученог ноћнином,касне птице у зракуопиру се влажном ветру.Очи су привикнуте на ноћи неће им се причинитиједро бело на пучини.Да сам мртав знала би,глас би ме у теби издао.2.Мој сан је густ и сипак,покривам се

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-37244398873498076672026-10-23T12:28:01.305+02:002026-10-23T12:29:00.827+02:00

I Омладино, очи наше младе; Омладино, руке наше јаке; Омладино, звездо наше наде — Ја те здрављам кроз мутне облаке. Облак баца и сенке и мраке Да нахуди богоданом сјају — Ал’ соколи ум’у кроз облаке: По томе се соколи познају.Чиста речца духа искрњега Нек’ кâ муња облачину пара Тако с’ ђетић доба негдањега С омладином својом разговара.Омладино, на живота прагу; Омладино, у развоју своме;

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-71567336745478483902026-10-21T14:59:22.942+02:002026-10-21T15:01:44.828+02:00

Знамо вас добро, профитери, И вас по врху и вас доле — Увек неверне свакој вери, Увек с презрењем за све боле. Знамо вас добро профитере. И децу нишчих, о Господе; За сваки полет с пуно мере, У свако вино с мало воде. За сваку светлост ви сте слепи, Само у тмини прогледате; Од свега су вам дужи џепи, Тачни сте сви у црне сате. Својих решења и идеја, Својих начела имате и ви — Кад год се неком

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-48519895414887047452026-10-03T11:40:17.552+02:002026-10-03T11:41:20.505+02:00

Певати не може свако.Пред туђе ноге није лакоПасти кô јабука са грана.Почујте највећу исповестУ овој песми хулигана.Ја нечешљан идем хотимицеС главом кô петролејком што пламено блиста.Уживам да осветлим у тмициВашу душу, ту јесен без листа.Волим кад ме псовке гађају кô стене,Сличне граду ког олуја бљује,Тад рукама само јаче стегнемЛелујаве своје косе бујне.Тако волим кад ме успомена вратиУ мукли

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-86083114124216397052026-09-21T13:20:18.937+02:002026-09-22T13:32:32.531+02:00

Нина знаш ли нешто ти о томеШта је то – љубавДа л’ се шути ил’ се пишеКад је лепшаДок се сања, док се дише?Кад отпутује она некадИ писма нема, где је садЗнам да је била познају је прстиИз њене косе још мирис носеТај мирис што сеНиз груди сливаУ срцу трепти она је живаОсетим то у очима и у гласу.Познају је руке кад задрхте кад се стежуНе пијем ни лек ни вино а губим равнотежуОсетим да нисам сам у

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-57581641395343582752026-09-18T19:44:17.181+02:002026-09-18T19:45:44.792+02:00

Ако имам њега само,И ако ће он мој бити,Срце ће до гроба тамоСву ту верност запамтити:Нећу патње да осећам,Молитва си драго, срећа.Ако је само за мене,Ја остављам сваку ствар,Уз скитнички штап кад кренемВерном биће он господар;Нек улице воде другеИспуњене, светле, дуге.Ако је само мој сада,Снићу ведрим сновима,Биће милина од сладаИз његовог срца плима,И навалом свом благомСве прожеће својом

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-64244320978846150452026-09-18T19:29:18.678+02:002026-09-18T19:33:50.318+02:00

Кад ток страшних, мрачних сатиСрце наше скоро слама,У болести кад се патиИ кад гризе страх у нама;Мислимо на љубавницу,Стискају је јад и беда,Облак је на нашем лицу,Да зрак наде не погледа.О, Бог се над нама вине,И своју нам љубав даје,Ми чезнемо и с висинеТад анђео пред нас стаје,Врч живота он је имо,Веру, храброст прошаптао;И ми залуд не молимо,Спокој је и драгој дао.•Превео Бојан Белић(

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-73438844361665317812026-09-18T19:18:28.985+02:002026-09-18T19:24:58.182+02:00

Видим те у хиљаду слика,Мило се Марија предаш,Неће ти нико рећи никад,Како те ја душом гледам.Врева света што је била,Знам, ишчезла је кô са сном,Небеса непојмљиво милаСад вечна су у духу мом.•Превео Бојан Белић(Антологија немачког уклетог песништва ХIХ и XX века)

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-24358350164313467782026-09-18T19:03:34.507+02:002026-09-18T19:05:30.844+02:00

Да је жив, ја кажем свакомНосим васкрснућа глас,Да лебди међ нама тако,Да је вечно он уз нас.Рекô бих сваком да збориПријатељу своме ово,На сваком се месту створиНебеско царство ново.Нови значај свету свићеНајпре попут отаџбине;У заносу ново жићеИз руку му сине.Доле у мору дубокомСивило смрти нестане,Да лако свачије окоЗгледа будуће дане.Мрачном стазом којом кретеУ небеса он ће ући,И кo чује сад

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-41022394516888123722026-09-18T18:56:14.348+02:002026-09-18T18:57:48.869+02:00

Узми књиге моје, све мале риме ове,Кô ја буди слободна, кућу ми присвоји,Мој дремеж благи узми, узми моје снове,Нек благи буду твоји!И ако ми остане нешто, било које,Мој пехар, венац, штап, ти одузми мени;Но, зар још више желиш, љубав, срце моје?Већ одавно их плениш.•Превео Бојан Белић(Антологија немачког уклетог песништва ХIХ и XX века)

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-72075253364725758042026-09-18T18:37:39.331+02:002026-09-18T19:51:46.704+02:00

Облачна беху небеса,Мрачна уз тмасту спарину,Гања игру чудног плесаВрели ветар што се вину.Замишљен се ја прикрадах,Прогутан од неме боли – Шта треба да почнем сада?Жеље своје не утолих.Кад би људски живот цеоКô лет мале птице био,Ка њој би летети хтеоДа са њом ја будем чио.И празни би светом овимБили грм и поље свако,Летели би кô ветрови,Изнад океана мраком.Уз пролеће тад би жићеОд зимске

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-53211136755248379382026-09-18T15:47:49.834+02:002026-09-18T15:59:48.531+02:00

Да ми је бар трунка од те луде снаге, што кô ветром крила,уз младост се носи, не бих био згурен попут мртве раге уништен и сломљен кô бедник што проси! Био бих шампион, луда, неповратник далеких земаља вођа побуњеника... Не бих као пас о оковратник, име газде држô, без тона и крика. Овако сам бува, досадан и мучен. Бацан у амбис сопствене фалинке. Разбацан по сузама, лажима претучен, још се мрака

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-18398469108640703732026-09-18T15:44:27.519+02:002026-09-18T15:59:35.582+02:00

Опиши ту тугу у очима, и пре си плакала... Некада си ћутала, али никад, никад овако... И, видим да се мучиш, да на уснама држиш... Можда последње речи мени намењене... И, сваки пут промениш поглед или тему... Само да крај вечери буде и крај везе. Али, не брини прошао сам то...Кад ћутиш, док ти тело виче,јер, сваки почетак друкчији је и лепши, а сви крајеви један другом личе...

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-89894338198523456452026-09-18T15:15:58.266+02:002026-09-18T15:59:18.756+02:00

И ви болесни, и ви тавни... Мртва уста не говоре; закони смрти су једноставни, очи се склопе, и више не отворе. Тако је и с тобом, моја мати... била си ми крило на путу ка срећи. Дала си ми тугу да ми срце схвати, да сам мањи човек, што сам слепац већи. Змајева се пустих утихнуо пламен. А нечија се туга развлачи ко сена; Ова црна рупа сад је голи камен, о који се одбија валовита пена... И

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-50054529642741084012026-09-18T15:08:40.709+02:002026-09-18T15:59:01.645+02:00

Будућност је заспала на свиленом шалу, тамо где си се ти скинула синоћ... Моја се једноставност безглаво урушила, и сав важан слагах познате риме. Само да ме барем… под месечевим прозом упамтиш, када ми стакластим прстима додирнеш ову огрубелу мушку кожу, сву саткану однервоза и проблема. Ах, лепо је то прво вече; као да ништа друго не постоји. Ни једна мука, ни њој ни тебине притишће срце ни

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-83344435559323426952026-09-18T14:59:56.203+02:002026-09-18T15:58:29.773+02:00

Не разумеш, Како је та вита птица големих,црних крила,Која ти је ловила звезде и снове, Да ти их у скровито гнездо донесе, Постала тако крхка, ломљива као парче порцелана. То је зато птицо моја плава, Јер су је оркани васионских проблема Бацали о стење осећања, Само да ти можеш мирно да сањаш детињство. И... разумећеш тек, Кад своје гнездо свијеш, И док у страху посматраш Тек изникло ти пиле. Тек

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-69722254224769539202026-09-18T14:36:07.389+02:002026-09-18T15:58:14.635+02:00

Она лола са неба стара, Што звезде вечно вије, Ноћас ламент сетни ствара, И надамном светлост бије. А ја хтедох тугу скрити, Да за тобом и не тужим. Свет љубити и све пити, Да са срећом тугу здружим.Да ми душа буде шира, Од небеског сјајног свода. Од свих тајни свемира, И од лажи људског рода.Узела ме сласт под своје, Слободу ми чудну дала, Не ону што други кроје, Нег' ону што је Богом дана. Сви

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-64304930395336513672026-09-18T14:31:23.291+02:002026-09-18T15:57:52.281+02:00

На врхове кућа, где град тихи дрема,праменове косе, спустила је магла...и све је стало, живе душе нема,чили ветар јури, кроз срца од стакла.По који се димњак, цигаретом буди,тепиха је трава, промрзла од слане...Док улица мамурна, тресе се од студи,стара црква неуморна, буди игумане...И псето би да, залаје из све снаге,на кола што ињем, обасута плове...Оно би да лаје, па макар и на раге,што

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-3746134792914221835.post-73259706586892693432026-09-18T14:23:41.925+02:002026-09-18T15:57:23.967+02:00

Тамо негде у белој пустари, Мора да постоји... Као црно дугме на снежној свили, Један кућерак оронули, стари Што звездано небо кроји, И у ком смо срећни били! Нек неко проба да забрани, Да сновима лутам по белим бреговима. И у њима слетим пред кућерак стари. Доста сам се држао по страни, Заглављен у туђим снеговима, Да за мене још увек неко мари. Тамо се још увек шири мирис вина, И осмех родитеља

Анђелко Заблаћанскиhttp://www.blogger.com/profile/11581588740513244755noreply@blogger.com