Rusulica

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 6 Dec 2018 16:32:00 +0100

u svakom slučaju, blago nama. možda je ovaj planet ne pakao drugih svjetova nego psihijatrijski odjel svemira.
jelena

kad sam bila mala, plakala sam, ko i svi, toga se ne sjećam, ali znam da je dida snimija neki sestrin rođendan i da na snimci ja plačem, kad smo to kasnije projicirali na zid od kužine, još sam bila mala, znam da mi je bilo neugodno.

kad sam u četvrtom osnovne morala ostat u bolnici plakala sam jako, jer nisam tila bit ostavljena sama u nepoznatom, mama me tješila ali sad znam da je i ona bila tužna, da joj je bilo teško ostavit me kad je meni to bilo tako teško,
kasnije sam u sobi upoznala vesnu koju ću posli upoznavat opet svaku malo, ona uopće nije plakala i mamu koja se nježno od nje opraštala je otirala nek je ne gnjavi nego ode doma. imam dojam da je doživila cili taj boravak u bolnici ko slumber party, a tad sam se čudila i malo joj zavidila šta joj je tako lako, ali najviše mi nije bilo jasno. i bilo mi je nezgodno zbog mojih suza.

plakala sam jako kad je didi propa dućan pa je mora prodat stan u kojem smo mi živili pa smo selili sa skalica, tonći i ja smo pribacili milijun mojih kutija s dnevnicima u kukoča a onda ih vratili u njegov auto, jer ja nisam mogla podnit pomisao da će mi taj stan bit dom, i plakala sam. kasnije sam se navikla i bilo je ok, tudor mi je reka da sam u po ure od prazne sobe uspila napravit dom i to i dalje uvik uspijem, al svejedno.
u zagreb sam doselila malo prije cimera pa sam prva uselila u kućerak u dužicama koji je unajmija za nas. tu noć, je za mnom, dolazila mama da pomogne i to je bilo malo lakše, ali isto sam kad sam došla sama u stranu kuću plakala, grozno sam plakala.

suze plačem i kad trenerica aerobika nakon istezanja kaže izgorili ste puno kalorija bravo lezite zatvorite oči i opustite se i pusti bon jovija bed of roses.

čim se opustim, suze mi krenu.

dovoljno mi je da čujem njegov glas, dovoljno je da mi eva prepriča sadržaj tužnog filma da proplačem i da budem neutješna.

to je još jedan od razloga zašto se u svijetu često osjetim neudobno – prihvatljivo je da se u javnosti smijemo, ali nije prihvatljivo da u javnosti plačemo, osim kad ne osvojimo prvenstvo. ali meni nikad neće bit važnija poza od iskrene emocije.

*

primila bi ja svakoga u ekipu, nek je crnac, nek je iz argentine, nek se svi igraju i zabavljaju, al koja je onda poanta reprezentacije? koja je poanta da navijaš za nekog na nacionalnoj osnovi, da su oni tvoja ekipa, kad nisu iz tvog susjedstva? ja bi prva navijala za ekipu sa svih strana, al koja je poanta ovim nacioljupcima navijat za hrvatsku ako tu igra neki čileanac kojeg su, pazi sad, kupili? pa ako i pobijedimo, nije naša zemlja najbolja, nego je naša reprezentacija najbolja, jer ju je neko mudro složio i imao para da kupi dobrog igrača iz tuđe juniorske lige. u sportu pobjeđuju oni timovi čiji vlasnici imaju najviše love za kupit najbolje igrače i čija zemlja najviše subvencionira taj sport. dobro, imaš trenera, imaš uigranost, al ipak, koga konkretno reprezentacija tu reprezentira?

i kako je pošteno i ravnopravno da mala zemlja igra protiv velike, siromašna protiv bogate, strana na tuđem terenu? zar se ne bi mogli svi igrači naći negdje pa da kapetani naizmjence biraju kao na tjelesnom?

iz: reprezentacije

*

ovih dana sam puno doma sama, radim i štedim se jer sam ovaj misec već dva puta kolabirala. i onda se mislim, moje čestice niko ne promatra pa se one ponašaju kao valovi. ko zna di sam ja sad zapravo. kad ostajem sama doma, mogla bi bit na raznim mistima, na nekima s više, a na nekima s manje vjerojatnosti. ali di sam zapravo?

prije sam razmišljala, možda u paralelnim svemirima postoji sana koja je sretna – ili bar, sretnija, neka kojoj je sve išlo baš kako je bilo najbolje. ali ako vjerujem da se paralelni svemiri u svakom momentu granaju, a da ja, ova svjesna ja, da ova moja svijest u tom grananju uvijek ide optimalnim putem, onda sam mirna. žao mi je ipak šta nemam sve te svijesti istovremeno – mozak bi sigurno imao kapacitet za to s obzirom da je kao i sve sastavljen od struna koje, kao i ostale strune, mogu titrat na puno načina i u puno dimenzija – ovako osjećam da mi je nešto uskraćeno. ovako su sve one druge opcije – i ona opcija u kojoj sam s njim – svedene na razinu maštanja, žaljenja i snova.

iz: mourning routine

*

za ljude smatram da je u redu poništit binarnu podjelu na rodove, a danas mi je, gledajući nekog pastuha na internetu, zasmetalo šta ga nisu nazvali jednostavno konj. dal bi razaranje binarnosti trebalo proširit i na životinje ili su one više zacementirane u čistom služenju nama, šta uključuje važnost množenja, pa ih i ne možemo gledat drukčije nego kao podijeljene na mužjake i ženke? dal onda i mi ljudi samo služimo nečemu, za što je važno da se množimo, poslušno ukorijenjeni u jednom od dva roda? i dal je to nešto kapitalizam, katolička crkva, nacionalna država, tradicionalna obitelj, ili čisto naša udobnost u ovoj ulozi u koju smo ugurani?

iz: manifest bespolnoj djeci suprotiva odrastanju

*

kad šaljemo poruke u svemir, u sondama, putem radio valova, demonstrirajući snagu naših komunikacijskih kanala, zar zbilja niko od odgovornih ne pomisli kako to baš i nije najbolja ideja, da sastav našeg dna, naše proporcije i kemijski sastav našeg tijela ponudimo bilo kojem vanzemaljcu koji prolazi, vanzemaljcu koji je možda gladan ugljikovih spojeva, ili željan prostora za kolonizaciju, a ti podaci će mu samo pokazat koliko je nenapredna naša civilizacija i koliko su potencijalno ukusna i porobljiva naša tijela.

nije da ne mislim da ima i drugih načina špijuniranja osim ovog di se ko budale namjerno izlažemo, (sakrij se iza mjeseca i hvataj nam tv signal) al kad nas napadnu, nije da to nismo tražili.

*

kao kad se u našem umreženom europskom sustavu struje upali novo trošilo pa se odma malo odvrne špina na hidroelektrani pa dobijemo malo više struje, taman kolko treba da nikom ne padne napon, tako bi bilo lipo da se, kad nekom zatreba posao, otvori novo radno mjesto, a ne da neko gladuje i ovisi o solidarnosti prijatelja i količini plastičnih boca u kontejnerima. da se kad nekom zatreba magnetska rezonanca otvori novi termin za pregled, a ne da čekaš jedanaest mjeseci. da se onoga ko poželi naučit nešto samo primi u učilište i kaže izvoli, uči. bilo bi super da nam društvo funkcionira kao strujna mreža bez redukcija.

iz: priručnik za robove u tranziciji

*

slušala sam onoga maloga kako piva girl don’t you worry ‘bout a thing i mislila se: mene ta pjesma ne tješi, tješi samo onu za koju ju je napisao. mene bi utješilo da to meni neko kaže ili mi otpjeva. drago mi je stvarno zbog te cure, drago mi je šta ona nema zbog čega brinit, pobriniće se mali za sve, ali mene to nije osobito utješilo. you make the world a better place, never gonna give you up, gonna love you until the seas run dry, and I'm losing myself, losing myself to you, your light made us stars, and either way you turn I'll be there, we can be heroes, forever and ever, we'll be the wild ones running with the dogs today. sve te ljubavne pisme mene samo rastužuju, jer nisu napisane za mene. ipak, gore je kad ti ljubavnu pismu napiše neko za kog ne želiš da ti je napiše, nego da ti je ne napiše niko.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 5 Sep 2018 11:48:00 +0200

- mislave, ti nikad nećeš do kraja shvatit moje ludilo, a neću ni ja tvoje. ali to je u redu.
- to je dovoljno. kao šumski požar: gledaš ga iz daljine, ali ne želiš mu se približit toliko da ti dim zasmrdi odjeću.

nekad me uvati panika da sam luda i da to svi znaju, ali taje od mene jer misle da sam prekrhka za podnit tu spoznaju. pa igraju igru za mene, i sve oko mene je kreirano kao setting koji će me najmanje uznemirit. najgore je šta nikad neću moć provjerit je li tako, jesam li poput onih jadnih virtualnih mašina, čija je sama esencija u tome da misle da su stvarne – jer inače ne bi mogle radit to zbog čega postoje – nego moram svijetu i ljudima oko sebe vjerovat da me ne lažu. znači cijeli se moj život temelji na vjerovanju, a ne na nikakvim konkretnim znanstvenim spoznajama.

*

mi na osvajanje mjeseca još uvik gledamo kao na iznimno i veliko postignuće jer je to ipak teško i apstraktno i ne možemo se zamislit da mi tek tako odemo na mjesec i sve, al za još 200 godina, za još 200 godina naši prapraunuci će o tome učit u školi kao o pionirskom osvajanju drugog nebeskog tijela ko šta mi sad učimo o dagerotipima. jer sad slikaje praktički ko oće ko šta će naši praunuci letit u svemir praktički kad budu tili. i onda sam nas vidila zastarjelima, simpatičnima, ali naivnima u toj našoj uvjerenosti da smo nešto ekstra tehnološki napredni.

*

čovik bi ovako na prvu reka da će se tonovi razlikovat samo po frekvenciji i da će svi bit onako uniformno poredani, razlikujuć se od prethodnog samo linearnim rastom, al kad ono imaš polutonove pa tonovi imaju boje i emociju i svašta i onda vidiš da je svijet ipak čarobno misto.

*

čitala sam o elektronima i poistovjetila se s ionom. Elektroni kruže oko svoje molekule kao planeti oko zvijezde. Povremeno poneki elektron odleti i za sobom ostavi pozitivno nabijen ion koji onda ima samo jedan cilj: ispuniti prazninu koju je ostavio njen maleni, izgubljeni elektron.

ujutro sam provjerila prognozu, ali namjerno nisam ponila kabanicu. sviđala mi se ta apokaliptična slika mene u oluji i vodi na putu s posla, apokalipsa izvana koja se poklopi s apokalipsom u meni i izjednači tlak između mene i svijeta.

nebo se utjeskobilo i to mi se svidilo, kaže stipe nije tjeskoba nego negativni naboj u zraku, ali ja kao ion tad cvjetam jer se oko mene kovitlaju oblaci elektrona koji mogu nadoknadit moj maleni, izgubljeni elektron.

*

kad neko pridaje ljudske osobine stvarima na to se gleda onako ispod oka. djeci se donekle tolerira kad personificiraju lutke i igračke ali kad su odrasli previše vezani uz stvari, naprimjer kad jako vole svoje auto pa ga lickaju i paze i pričaju s njim i kad se razbije nije im bed samo iz praktičnih i financijskih razloga nego i jer su se za njega vezali, na to se gleda s estetskim i moralnim negodovanjem. kad nešto izgubimo, što nam je neko dao, onda nam je žao zato šta smo osjećaje za tu osobu upisali u taj predmet pa je i to u nekoj mjeri prihvatljivo. u nekoj mjeri.
ja sam imala slom pa sam razbila laptop, šta se pokazalo glupim jer mi je izazvalo dosta logističkih problema. pita me terapeut šta sad mislim o tome i osim šta mislim da je bilo glupo jer mi sad otežava rad, žao mi je tog laptopa jer on nije ništa kriv.
i da mi neko razbije biciklu, bilo bi to nepraktično, ali bilo bi mi i žao jer ona to ničim nije zaslužila. zašto mi je žao ako znam da ne osjećaju? jesam li ih personificirala ili sam možda svjesna da je sva materija povezana i da prema svima i svemu oko sebe treba bit jednako dobar?

*

ta pomrčina mjeseca koja nije pomrčina nego neka zamrčina jer između njega i nas ne stoji ništa, se pojavila zadnji put u našem životnom vijeku, sljedeća će tek za sto godina, i makar je cijelu nisam vidila – jer sam išla pogledat neki film, šta ću sad propuštat život samo da vidim cijelu pomrčinu da mogu posli reć da sam je vidila, a to nikoga ne bi bilo briga nego mene, a mene nije briga – vidila sam djelomičnu, kako se polako smanjuje, i svejedno me uvatila neka panikica: to je sad to. više nikad neću bit živa kad se to čudo skroz zamrači i zacrveni, ovo je bilo zadnji put, gotovo je, neke prilike dobiješ i znaš da ih više nikad nećeš dobit, al ih ipak propustiš, jer važnije ti je da si priliku imala nego da si je iskoristila, ali to je sad to. nikad više neću moć vidit crveni mjesec, nikad više neću bit ovako mlada ni ovako stara, nikad više neću imat ovoliko jajašaca i ovoliko volje, nikad više bit tu s ovim ljudima... a neki bez kojih sam sad, bez njih ću bit zauvijek. jedina moja konstanta je tužna konstanta.

*

gledam slike sebe kao bebe i ne mogu virovat da sam nekad imala svijest drugu od ove sad, jer vrijeme nas je rascijepilo, jer eto u mene sa slike gleda živo biće u svom filmu, a ja se tog filma uopće ne sićam. ko da mi je neko nešto ukrao, ko da sam udrila glavom i zaboravila dio svog života, dio za koji bi mi bilo najluđe znat kakav je bija i šta sam tad brijala. al isto se nekad sićam šta sam u nekim prilikama mislila i osjećala ko dosta mala i zato mi se nekad čini da dosta dobro mogu skužit malu dicu.

*

vozili smo se a ja sam uživala u brzini i usporenom vremenu. gledala sam naokolo svijet kroz koji smo letili i pomislila: kako bi bilo kul da možemo vidit sve u valovima, da možemo percipirat titranje svih stvari. to bi bilo ko da vidimo matricu u kodu, onda bi sigurno mogli prolazit kroz planine, rekla sam, a on se složio. posli nismo više hvatali radio u tunelu pa me začudilo kako bi to mi prošli kroz brdo a ni radioval ne može i zaključila da radiovalovi začudo ne znaju svijet percipirati u valovima. on je rekao da dugi valovi bolje prolaze kroz planinu jer manje interferiraju s njom – jedan prođe u istom vremenu dok prođe sto visokofrekventnih – pa sam skužila: zato se meni tako teško probijat kroz svijet, jer titram prevelikom frekvencijom.

*

tu i tamo me uhvati panika šta sam na katu. šta ako podovi propadnu? nije baš prirodno bit na katu, a nama je postalo intuitivno.

*

neonska, narančastoroza kugla sunca sjela je na drvenik i krenila tonit. sjetila sam se da svjetlu od sunca do tu treba osam minuta i znala da ono u ovom trenu uopće više nije na tom mjestu, skroz nam se maklo pod obzor, jednostavno nije više tu - a ja ga evo vidim, još pola viri iza drvenika. vidim ga, tu mi je, a za sebe zapravo nije.

tako za neke ljude misliš da su ti tu, možda se udaljavaju al još ih vidiš, a zapravo ih nema. ispadne da su već zašli za obzor.

*

bili smo na pivu u limbu, upitala sam mislava misli li on da mi treba life coach i bil mi on možda bio, a on je odgovorio da će on malo odspavat sad.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 24 May 2018 14:27:00 +0200

nije utješno, al je istinito.
goran

išla sam otvorit neko pakiranje i pomislila šta ću ja sad tu to čupat i razvlačit, ne želim da moram išta navlačit i rastezat pa sam odlučila ipak uzet škare, jer ja sam uvik u biti lijena posegnit za škarama jer to kao traje, al dulje traje to čupanje prstima, i onda sam, dok sam rezala kesu, osjetila moć i zahvalnost svim ljudima prije mene koji su naprimjer izumili škare. osjetila sam se snažno kao njihov produžetak, produžetak evolucije i ljudske vrste – bila sam tu kao nastavak onoga prije, a samim time i prethodnik onoga poslije, ako se u međuvremenu svi ne pobijemo, i onda je moje postojanje odjednom imalo smisla i nije bilo suvišno, nego je bilo na mjestu, točno na mjestu na kojem mora bit: sad. potpuno nevažno, ali ipak nužno za neki djelić svijeta kao njegova malena karičica koja možda nije izumila škare ali je jutros ustala i samim tim, kao lepet leptirovih krila, utjecala na svijet.

*

biljke nikako da se usreće sa mnom, da nema nina presušile bi, ja se to ne sitim zalit. kažu nemoš imat sisavca ako nemoš prvo biljku držat na životu al mačka i pas pa uostalom i beba se jave kad su gladni i gnjave te dok im ne daš jest, a biljke samo stoje i šute i umiru. kaže nino da je neprirodno imat psa u stanu, da je lipo kad se oni imaju di rastrčat, al kažem ja, neprirodno je imat biljke u stanu di im ne pada kiša nego mogu umrit od gladi i suše i sjene.

*

pričali smo o vr-u i sprovodima i kaže tomi da treba uredit da moš prisustvovat svom sprovodu i osim šta bi to bilo jako egoistično, to je upravo ono šta mi sad treba, a to je dijelom i razlog zašto maštam o smrti. ne samo zato šta mi je nepodnošljivo bolno i neizvedivo živit, nego i jer mi za otrpit ovo živo stanje treba ljubav, u koju bi se na svom sprovodu uvjerila.

*

ako nekoga malo zanimaju atomi i te šeme, onda već zna da mi, kad god udahnemo, udahnemo djelić hitlera, ili da smo svi sazdani od iste materije i da u svakom od nas isto ima djelić hitlera i to je dosta nepodnošljiva pomisao, makar mi je hitler ko osoba malo apstraktan i možda je bio dosta čist – u stvari, vjerojatno jest – i uostalom bila bi fora da je njegov atom sad djelić mojih crijeva ili anusa (kad osvijestim svoje tijelo čak mi se čini da i jest upravo tamo), da je dio anusa kad već mora bit dio mene, ali sam misaonom vježbom za pokušaj podizanja raspoloženja i vraćanje nade, koju se trudim šta češće prakticirat, došla do misli da su onda dio mene i martin luther king, i darwin, i ivana orleanska i marie curie, moja prababa nikolina i giordano bruno, hegel i princeza anastazija, richey, elvis i bowie i možda čak i djelić moje simpatije, možda čak i djelići koji su do maločas bili djelići mojih prijatelja. to je tako divno!

*

kaže nino da ne govorimo o velikoj učestalosti primjera i da zato ne mogu postavljat teorije i vuć općenite zaključke, ali ja mislim da je učestalost tolika da to više nisu aberacije već je postalo mainstream.

odavno zagovaram kritičko promišljanje pojma braka, ne nužno odbacivanje, ali svijest o tome da je nastao u drukčijim socioekonomskim uvjetima, da je praktično, ekonomično i lakše živit u dvoje, ali da bi bolja osnova za suživot i odgoj djece možda bila čvrsto prijateljstvo, a ne zaljubljenost.

zašto me raspadi brakova u ekipi osobno diraju? ne jer mi potencijalne prevare koje su ih potakle pogađaju moral, ne jer sam razočaranija u društvo, ne jer suosjećam sa žrtvama i ostavljenima, ne jer se narušava institucija na koju sam navikla makar je propitkujem, nego jer kad se to desi s ljudima za koje nikad ne bi očekivala da se prepuste emociji, kemiji i strasti, da je ne kontroliraju, da je ne odluče kontrolirat, za koje nikad ne bi očekivala da će iznevjerit partnerice i partnere, onda počnem sumnjat u svoje čitanje ljudi, tih ljudi, svih ljudi, pa tako i meni bliskih ljudi, i više ne vjerujem svojoj viziji svijeta oko sebe i ne osjećam se u njemu sigurno.

makar sam ja od tih ljudi podalje, i mogu reć: ih, kako je ona glupa pa nije vidila da to dolazi. al one nisu glupe. uostalom, jednom kad su vidile da dolazi nema tu ničeg šta one mogu napravit, al kako nisu kužile dok su se udavale, jer ja bi skužila. kurac bi. kurac iko išta može skužit osim da je brak državna i crkvena institucija koja će nas sjebat.

dakako, oblik monogamne, dugotrajne zajednice koja počiva na prijateljstvu i partnerstvu je ono šta slučajno i sama preferiram, al to nije u opreci s mojim zagovaranjem smrti tradicionalnog braka, jer on već duže vremena počiva na ideji romantične ljubavi.

iz: mrakovi

*

auto je zastalo da mačka svojim ritmom pređe cestu. fasciniralo me to kako mi, ljudi mačkama dopuštamo toliko više nego ljudima.

*

ne znam, ali mislim da je zapravo lakše kad imaš širinu – makar si svjesnija svoje patnje, ali bar je možeš artikulirat, ako već ne eliminirat, šta ti ipak da nekakvu poziciju moći, jer kad svijet razumiš, malo ga posjeduješ, i možda zato ja uspijevam trpit ovo sve: jer ga seciram, jer ga želim dokučit, i iako neću doć do motivacije iza njegovih groznih zakonitosti, sama spoznaja tih zakonitosti: da treba očekivat da se desi loše, da ljudi umiru, da moć imaju zločesti, da su institucije inherentno zle – odma olakšava suživot s ovim svijetom. poznavat sebe pa onda i neprijatelja prvi su koraci. makar neprijatelj bio svugdje oko tebe, i u tebi, pounutren i u tvojim plućima koja su inhalirala molekulicu trumpa.

kao mala govorila sam – nismo li svi – blago glupima, oni ne pate toliko.
bila sam u krivu: pate i oni, makar nisu svjesni širine alternativa, i u samoj osnovi ni svemira il misli, težina je ipak tu. ne kao ova moja, velikim dijelom metafizička, koja preuzima dio stvarne, materijalne – koja pak zauzvrat preuzima dio nje samim iscrpljivanjem mog organizma, nego prava, fizička težina mrava koji nosi teret pet puta veći od sebe, ali nekog mrava bez kolektivne svijesti. neke ovčice.

*

rasplakala sam se od pogleda na afriku na karti iznad stola. stalno gledam tu afriku i na toj karti je tako je malena a znam da je zapravo skoro najveći kontinent i kad gledaš iz svemira zauzme ogromni dio zemlje. to uopće nije pošteno.

*

pitala sam ga želi li imat djecu sa mnom, a on je mene pitao kako mi iznenada na pamet padaju takva pitanja. ti imaš biološki sat, kaže, pa razumijem, ali mene to ne muči.

na stranu to šta čim me ugleda ne poželi moju djecu, šta je minus samo po sebi, jer da poželi, to bi kako i pjesma kaže značilo da me zbilja voli. na stranu to, jer on možda i ne želi dijete. ono šta me muči je šta on ne vidi da, ako jednom želi imat djecu sa mnom, i njemu otkucava moj biološki sat. kažemo, muškima je lakše jer oni mogu oplođivat kad god. ali sa mnom ne mogu, s mojim drugaricama ne mogu, još tek kratko i onda je odzvonilo.

i zato se osvrnite oko sebe, pogledajte žene koje vas okružuju i zapitajte se: želimo li da one budu majke naše djece? jer ako je odgovor da, bolje je da ga saznate što prije, dok nam nisu otkucale i posljednje minute naših satova i dok vama nisu odzvonila posljednja zvonca na biciklima naše potencijalne djece.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sat, 14 Apr 2018 18:43:00 +0200

svašta sam doživio, a nisam ni riječ reko.
davor

vandali ne gledaju u krošnje.
goga

tolko je zahladilo da je dida na otoku stiroporom zagradija limun da se ne smrzne. mama je dojavila da je navečer ispod limuna montira i radijator. da mi je nakratko, samo nakratko bit taj limun.

*

gomilinim prikama je neko iz vrta ukrao hrast kojeg je ovaj tamo nedavno posadio, ulivši u nesvakidašnjost i jednostavnu ljepotu tog čina sav svoj čemer provincije i crpeći zauzvrat iz njega snagu i nadu za dalje. svih nas je uhvatila nevjerica i bijes. kako neko može ukrasti hrast? kako ta sintagma uopće postoji u jeziku? kako to da je jezik takav, da su naša ljudska pravila i ustroj takvi da je moguće da neko ode i ukrade hrast, ode i ukrade čovjeka, ode i ukrade životinju divljini, dođe i ukrade mi mladost, nadu, pigmente iz kose i ono malo volje šta mi je bilo ostalo.

*

kad mi na ulici ususret ide slijepac ili kad sa mnom na knežiji na tramvajskoj stanici čeka slijepa djevojka, ja se uvijek nakašljem ili uzdahnem, da im tako pomognem da si malo bolje odrede okolinu, da od okolnog svijeta dožive malo više, nešto malo ekstra: evo tu naprijed lijevo vuče se neko ljudsko biće i uzdiše.

*

kad zajedno sa svojim dečkom potpišeš ugovor o najmu stana na godinu dana, to je ko da si potpisao da ćeš godinu dana bit s njim, a i on da će s tobom. kao da je to dopisao usput, na marginu, kao kad iz suknenih haljetaka, u koje je umotan kostur, etnolog vidi da su se tu nekad uzgajale ovce, kao kad opat držiha sroči neku glupu darovnicu, nevažnu za opću stvar koliko je nevažan i taj ugovor, ali koja nam, kao i taj ugovor, kazuje nešto drugo, ako znamo to drugo iščitat, ako raspolažemo pravim ključem, makar ja očito u zadnje vrime svuda guram krivi.

*

došla sam do mislava na kavu da mu se požalim pa sam se žalila kako sam se svadila s dečkom i mislav me masu oprao da sam ja naporna momcima i nek ne tlačim momka i ja sam prosvjedovala i psovala, ali sam znala da je u pravu jer me mislav stvarno jako dugo zna. osim toga, moj jedini argument – da moj psihoterapeut kaže da imam pravo – on je otklonio uz pretpostavku da se ovaj mora složit sa mnom jer me se vjerojatno boji.

*

prije, kad sam se bojala nadnaravnog, poklekla bi pod strahom i upalila svjetlo da čekiram ispod kreveta, ali sad znam da je to možda od tableta pa kad se počnem bojat svog odraza ili nečeg maglovito mračnog šta vreba na mene iz mora, ne uteknem, ne skrenem pogled nego gledam dalje, jer znam da umišljam. možda ću to počet mislit za stvarne opasnosti, prepala sam se, ali onda sam se sjetila da one ne postoje jer je svijet iluzija.

*

možda shizofreničari, kojima se priviđaju stvari i ne mogu ih razlučit od onoga šta je većini pojavna stvarnost, možda oni napola žive u ovoj, a napola u paralelnoj dimenziji, u kojoj te stvari zbija postoje, komuniciraju i djeluju na ostalo u toj dimenziji i na tu nekolicinu ljudi koji mogu bit na dva mjesta istovremeno, u ovoj dimenziji koju dijele s nama i u još jednoj, toj drugoj.
nešto kao enhanced reality: ovaj svijet je tu, samo mu superponiraš još jednu realnost. virtualnu, al ipak realnost, jer je tu, vidljiva i prisutna, djelujuća. možda je tako i shizofreničarima, koji imaju moć živit dvostruku realnost: ovu našu i onu za koju ih pokušavamo zakinit, samo zato jer je sami ne vidimo, mada ona nije ništa manje realna.

*

vozila sam se u tramvaju i slušala neki hit s jutjuba. mob sam na tren odložila u krilo i pomislila: saće gugl kroz prozor to uslikat i neko će ubrat moj aktualni muzički izbor pa ću se sramit. nema nigdi mira, nema ni samopouzdanja, sve je otišlo u kurac.

*

čudno mi je vidit moju mamu kako ima nešto zajedničko s mojim prijateljicama koje su isto majke. nešto šta sa mnom nema. ta lakoća s kojom se s njima poveže oko teme majčinstva, to jedinstvo majčinskog iskustva u svemiru.
to mi bude baš drago i milo jer volim da se ljudi koje volim lipo slažu i druže, ali i žao šta je neka moja prija u tom trenu povezanija s mojom mamom nego sa mnom, i još više šta je mama povezanija s nekim s kim ima isto iskustvo imanja djeteta, nego sa svojim djetetom.

*

izašla sam vani nakon sto godina. stola je snimija film pa je zva. posli smo nas masu išli na piće i dosta sam se pogubila. gledala sam drugarice koje su kad sam ih zadnji put tako na okupu vidila bile cure. ja sam prije tri tjedna dala otkaz, živim s dečkom u kojeg sam zaljubljena, u ponediljak imam dogovor oko posla i narasla mi je kosa. al pogubljenija sam nego prije, a te drugarice, za koje znam bar donekle da su jake i drage, samopouzdane i nesigurne, žrtve patrijarhata, s bad hair dayevima i homemade depilacijama, stručnim radovima, prosvjedovanjem i mukama, vidila sam, postale su žene. i dalje ne do kraja ispunjene i dalje neizborenih bitaka i neostvarene, i dalje u vječnoj borbi i trudu, al žene. samo treptajem mog oka. a meni terapeut kaže to šta osjećate je sasvim normalno, za dijete predškolske dobi. nekako sam ispala iz sestrinstva.

*

znala sam da će kiša ali sam svejedno krenila na drugi kraj grada nešto obavit. kad se sručilo, smiješila sam se drugim biciklistima i oni su se smiješili meni. iz neba je lilo na refule kao u starim filmovima kad loše naprave kišu, pa sam skužila: stari filmovi možda nisu loše prikazivali tu kišu, očito da takve kiše ima. ili to ili sam ja u filmu pa makar samo ko statist. a ako sam se zatekla na setu, ima da glumim.

*

svi uvik gledamo zalaz sunca. vozila sam se i divila mu se, velikom suncem opaljenom nebu ispresijecanom chem trailsima, zamišljajući sunce daleko u svemiru, tu pored nas, ali onda sam se sjetila da ne bi, da sad krenem brodom u svemir, išla prema suncu, nego bi krenila u suprotnom smjeru, u mračnu stranu svemira. okrenila sam glavu da provjerim. oblaci razvučeni po istočnom nebu bili su obojani zalazom, ali iza njih se stirao, znala sam, ogromni mrak.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Tue, 3 Jan 2017 00:48:00 +0100

and my children
are dying now
inside me
anohni

bljeskovi u ničemu. iskustvo kao subjektivan dojam bljeskova u objektivnom ničemu.
t.

stipe je profesoru objašnjavao vježbe s girjom. pijana sam požurila doma uhvatit tramvaj da mogu jest makar sam doma sama i tužna, a tu sam pijana i među prijateljima, ali bila sam jako gladna i možda previše pijana za čekat sljedeći noćni. iz tramvaja sam gledala svjetleće reklame na savi i pomislila kako nisu dovoljno veličanstvene za moje potrebe. meni je trebao times square, ali ove reklame su ipak bile više nego šta ima u nekom selu i onda mi je bilo drago šta sam tu. kad sam bila manja, argument gladne djece u africi sve je činio ljepšim, jer je tebi bilo bolje, makar me taj argument uvijek nervirao jer sam tila naglasit: da, ali i ja patim!, a kasnije je samo proizvodio krivnju, ali sad mi je bilo lakše, šta sam tu, u civilizaciji, i šta gledam te reklame, i pokušala sam se osjetit otuđeno, i uspila sam, i to mi je bilo lipo jer se podudarilo s onim šta sam bila.

*

zapravo te tek intoksicirano stanje dovede u pravo stanje stvari. tek kad ti se svijet počne vrtit si u pravoj poziciji za percepciju. tek tad ti je točka gledišta točna, a ne ove relativnosti koje osjećamo dok ne osjećamo rotaciju, revoluciju i galaktičko obrtanje.

*

da roditelj može preuzet patnje svoje djece preuzeo bi, često kažu. ležeći u krevetu zamislila sam još samo kabele kojima sam prištekana i bilo je ko da ležim i primam tuđu dozu patnje day in day out. jedino šta ja, koliko znam, nemam djece. ako je bog naš roditelj i ako je istinski roditelj, i ako može, a mogao bi, zašto ne preuzme naše patnje nego je autsorsao isusa da nam preuzme grijehe? ja ću ponosno stat iza svojih grijeha, ali, iako sam intimno srasla sa svojim patnjama, bilo bi više nego ok da je generalno praksa da nam ih preuzmeš. da nam ih svima preuzmeš, makar poezija umrla.

*

uzmimo na tren da je bog stvorio svjetlo. biblija kaže da je prvo bila tama pa je on stvorio svijetlo i, a to je ono sporno, rastavio ga od tame, šta podrazumijeva da su prije toga bili sastavljeni, al ako su bili jedno, ako je sve bila kaša primordijalne materije, stvorena od boga ili ne, odjednom ili postepeno, onda nije trebalo da on stvara svjetlo, ono je već supostojalo u toj kaši. pa čak i ako je postojala samo tama, svjetlo je već bilo sadržano u njoj, kao njena opozicija, i kad ju je bog otjelovio, nije je trebao razdjeljivat od tame, jer je ona to po svojoj esenciji već bila.

*

živac drugom živcu daje poruku tako da ispusti neurotransmitor u sinapsu, šupljinu između dva živčana kraka, koja recimo izgleda ko neki zglob. kad ovi prenesu poruku tako da se privremeno zalipe za receptore na drugom živcu, vraćaju se doma i tamo ih razgrade neki enzimi. ima raznih antidepresiva, neki naprimjer spriječe te enzime da ih razgrade, jer depresivni ljudi imaju znatno manje neurotransmitora od zdravih, a neki, poput mojih, sprječavaju da se ovi uopće vrate doma.
i sad se ja pitam, koji će mi kurac taj tulum neurotransmitora u sinapsi kad su već prenili poruku? uostalom, ta poruka nije bila nešto pozitivna i hepi to begin with.

*

probudila sam se i otišla piškit. putem mi se učinilo, ili je to bio produžetak sna, da je naše tijelo samo petrijeva posudica za bakterije i odjednom sam samo to vidila kao svrhu mog postojanja i iz perspektive tih bakterija – jer se po pitanju perspektiva stalno svičam – nisam se razlikovala od ostatka svijeta i onda, kad sam si pogledala dlan vidila sam da se kroz prste rasplinjava ko dim. to je imalo potencijala da se userem, ali mi je, zbog estetike koja u zadnje vrijeme dominira ovim prostorima, to šta sam se vidila stopljenom s banjem bilo kul.

*

u neke dane mi se čini da se bavim samo hladnim pogonom, perpetuiranjem moga bivanja tu koje je samo sebi svrha. dignem se, odem u dućan da si kupim hranu koja će me držat taj dan, skuham, operem to suđe, sjednem i prevodim cijeli dan sama u stanu i prevedem taman toliko da mi isplati stan za taj dan, operem to svoje tijelo, brinem se za njega, hranim ga, puštam ga da spava dokad oće, s blagajnikom u dućanu ne razmijenim ni riječi pa nazovem mamu ili mislava da ne odem spavat a da ne čujem nikoga koga volim. sutra možda bude bolje pa mi to da snage da izdržim ovakve dane, ali sve ih je više i moja reprodukcija sve više postaje sama sebi svrhom.

*

nestalo mi je sredstva za čišćenje, a mama je baš bila kupila kloru da mi izbijeli kuhinjske krpe koje sam zabunom obojala, pa sam se sjetila emisija onih bakterijama opsjednutih odreda za čistoću i kako oni klorom ribaju stan pa sam prolila kloru po kadi i oribala.
posli kad sam se tuširala bilo je masu divno, imala sam osjećaj da sam u bazenu, jer tamo uvik sve miriše na kloru i na tren sam pobigla odavde.
spa za prekarijat, kaže andrea.

uspinjala sam se uza skale, bile su od onog slijepljenog šodera pa su mi se činile dosta socijalističke, ovaj je pjevao o ratovima s lažnim povodima, pomislila sam kako tu nije rat i još uvik imamo para za obnavljanje tih skala, ako nekad dođu na red, pa sam onda zamislila da više poreza i gradskih nameta nema, da više nema države ni ikakvog krovnog uređenja, samo možda neka horizontalna mreža, iako sam se osjećala dosta samo za povirovat u mogućnost ikakve mreže, mreže u kojoj krpanje rupa na skalama svakako nije prioritet, a ionako se grade rampe, ili, ako sam sam eto sama, više niko nigdi ni ne ide nikakvim skalama, niko više nigdi uopće ne ide, samo ja šetam po ostacima svijeta, uspinjem se naokolo da bolje vidim pustu zemlju. i onda odjednom nisam više mogla dočekat taj trenutak, trenutak u kojem više neću sanjat postapokalipsu jer će ona bit svugdi oko mene.

*

kad umrem, jako me brine šta će tad bit s mojim tijelom, jer u biti ga uzme sustav i ako se oćeš kremirat daju ti nakon par dana šaku ko zna čijeg pepela a tijelo stoji tamo danima dok čeka svoj red da ga zapale i može ga silovat i oskvrnit ko oće a meni je više dosta oskvrnjivanja mog tijela i mislim da s njim trebamo postupat s poštovanjem. eto još jedna na listi stvari koje me uznemiruju i otežavaju mi normalno funkcioniranje.

sviđa mi se tibetanski običaj di mrtve ostave strvinarima na nekom gumnu a posli cilo selo razbija kosti macama i vjetar raznese prah a svi plešu.

*

kad ležim nekom u naručju, kad konačno ležim, najčešće počnem plakat. obuzme me tuga zbog svih onih s kojima nisam. ali to mi se, paradoksalno, desi samo kad ležim u naručju nekog koga volim.

*

zamišljala sam kako bi ipak više volila umrit od raka nego od aviona, da se stignem na miru oprostit i uredit poslove, i onda sam zamišljala tu vrstu oproštaja, pred zadnji rastanak ikad, zauvik, i nisam si ga skroz mogla dočarat al sam svejedno plakala ko luda, dvije mlade azijatkinje koje su sjedile pored mene pravile su se da ne primjećuju, ja sam bezuspješno nastojala nečujno jecat i hvatala dah. onda sam shvatila da bi meni bilo teže živit bez nekoga od njih, bez svih njih, nego umrit, i da su oni ti koji će, ako pretpostavim uzajamnost osjećaja, zapravo bit pogođeni mojom smrću, a ne ja, ne samo jer ja tad više neću postojat, nego jer već i u zadnjim danima, svjesna da umirem, neću bit toliko pogođena tim oproštajima. jer sve dok postojim, postojim s njima, a onda ću jednom samo umjesto u san utonit u nebitak, a oni će ostat živi s manjkom.
i uvik je lakše onom koji ide nego onom koji ostaje.

možda se zato tako nepotrebno dugo i detaljno opraštam sa svakim ponaosob kad idem doma, ko da idem ne znam kud i ko da te ljude treba utješit značajnom rječju i znakom ljubavi koji će im pomoć da prebrode trenutke do ponovnog viđanja. meni je svaki taj rastanak kao da umrem.

*

mene nešto uvik pomakne u liniju života u kojoj sam uvik živa. kad god mi se zavrti ili mi se uzlupa srce, to je znak da je došlo do račvanja i da sam u paralelnoj radnji umrla. možda zato tolko žalim samu sebe. a kad jednom stvarno umreš, to je jer se tvoj skretničar već dosta umorio pa propusti prebacit na drugu prugu.

*

moja aktualna tuga je malo specifična, ko neka ultimativna samoća. oko mene su drugi, neke i volim, ali tuga koju osjećam je tuga zadnjeg preživjelog pripadnika vrste. kad on umre, nestat će cijela njegova vrsta i njegova pending smrt nije samo njegova, već je smrt cijele vrste, a time pogađa i sva živa bića na zemlji i boga i cili svemir. i dok je to, kad on umre, za sve ostale, koji imaju razvijen osjećaj za život i patetiku, tužno, dok je još živ, tuga koju on osjeća još je veća od toga, to je najveća zamisliva tuga, zamišljam je dubljom od tuge za mrtvim djetetom, znat da si zadnji, da si potpuno sam, da potpuno sam hrliš u nebitak i sa sobom u njega vučeš i sve svoje pretke koji su živili samo za to da ti budeš tu, koji su živili da se razmnože da bi se vrsta nastavljala, i vučeš u nebitak sve svoje nerođene potomke, a njihovo potencijalno postojanje radi ti toliku rupu u prsima da kroz nju sama propadaš van.

*

sve se svodi na ovo: je li bol prevelika za izdržat. iz minute u minutu ponavljam: je, prevelika je. i izdržavam dalje.
loša razdoblja samo treba preživit, ustrajat kroz njih, ali mi ne želimo preživljavat, rekle smo: želimo živit.
znam ako sad izdržim da će se vjerojatno opet živit, ali bol zbog ovih trenutaka koji prolaze u pukom izdržavanju, u pukom preživljavanju, bol zbog trošenja tih trenutaka, zbog trošenja života na trpljenje i čekanje da prođe pogađa me više od nesretnosti tih trenutaka.

*

izgleda da ću mršavit i mršavit sve dok jedno jutro ne nestanem, al to je ok sve dok vjerujem u vječni bitak. volila bi da mi negdi na nekom brdu neko montira dva gonga pa da stanem između njih s velikim batićem i samo udaram livo desno livo desno livo desno dok sve ne izađe iz mene. osjećaj autonomije par excellence dobiješ kad nasjeckaš češnjak pa nedominantnom rukom pritisneš nož gore poviše oštrice i onda ga tako nadalje sjeckaš i suvereno usitnjavaš. zdravo samopouzdanje je najljepši ukras.
od rebound seksa i romansi lipši i bolji su rebound razgovori. ako tablete učine da ustaneš iz kreveta i ne plačes cili dan onda je dobro šta ih piješ. prijatelji i zdravlje su najveće blago. aviona se ne treba bojat. treba bit iskren, al o kurcima ne triba puno pričat. šta više vremena prolazi, ako imaš imalo refleksije o sebi i svijetu u pravilu postaješ mudriji i onda ti je sve veći gušt iznova gledat dobre filmove. možda neke snove nikad neću ostvarit, ali to šta znam šta su me konačno definira, a ni to nije loše. ne vidim izlaza i dalje al bar se krećem pa makar došla do ruba kupole, bar ću opipat taj rub.

pitala sam sestru zašto je učmala, rekla mi je da nema razloga za život. nemam ni ja, ali za život ne treba razlog, rekla sam joj.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 16 Nov 2016 22:22:00 +0100

vidiš, slovenski ima dvojinu, super mi je to i ne znam zakaj mi to nemamo kad su ljudi najčešće u dvoje.
matko

odnosi traju, a čage prolaze
andrea

mislav je proša kroz grad pa sam mu malo nametnula priču o mom stanju čisto da bude apdejtan, šta je on po običaju okrenija na priču o ljudskom stanju pa smo se po običaju malo porječkali, ali na kraju dana shvatila sam da je, i kad su stvari skroz bezizlazne, masu lipo vidit da ima ljudi koji navijaju za mene. isto tako ja navijam za neke ljude, za neke ponaosob, a za ostale onako općenito, za sve nas koji smo u očima evolucije luzeri.

*

vozila sam se na bajku i slušala mix iz dvijeineke i naišla je ona pisma u d duru šta je među američkim kućanicama jako popularna za vjenčanja, zato je i upala na mix, pa sam si dopustila malo snatrit o svečanom hodu uz tu stvar kad se pisma prekinila i čula sam da mobitel tutuče. dosta me zajebaje u zadnje vrime, al to zato šta sam ga taman otplatila. stala sam da saniram stvar i vidila da je mobitel nazva bivšeg. ne, ne, njega smo prebolili, ne zbijaj mi te šale.

*

pola sata smo žestoko raspravljale o prednostima zaokruživanja datuma na papirnatom kalendaru nad aplikacijom za mengu koja ti navodno sve izračuna i predvidi, ko da nemoš predvidit sama. andrea me upitala koja je prednost papirnatog kalendara osim stila, ali ja sam imala spreman odgovor: tradicija. i šta bi tajne službe morale znat još i kad menstruiram?

*

ono kako cure ranije sazriju pa ih počnu zanimat dečki, a ovi ne haje dva posto nit mare ili kasnije, kad ih zanimaju cure al im ne okupiramo cili mozak ko oni nama, e tako se ja sad osjećam, ko dečki u ranom pubertetu, hengam sa svojom bandom i boli me za sve. radim svoje i guštam, a ako naiđe neki dobri i pametni ljevičar, a da je emo, al da je prebolija svoju bivšu i da nije pizda, nek naleti, slobodno nek naleti.

*

kad se neki momak ili cura, koji se recimo zanima za mene, raspituje kod mojih prijatelja o meni i o tome bi li ima šanse, i ako oni odobravaju našu potencijalnu vezu osmišljava skupa s njima ulaznu strategiju, to je pomalo kao kad pretendent ide pitat ruku u oca svoje odabranice, šta je zlo, znamo to, jer taj ženu tretira ko robu koja prelazi iz očevog vlasništva u njegovo, ali isto mi je nekako lipa ideja da momak kojem se sviđam prvo dođe kod mojih prika pitat smi li bit sa mnom. makar bi ja naravno popizdila kad bi mu oni recimo rekli ne, bolje ne, nije ona sad za veze. i šta ima iko govorit u moje ime, govoriću ja sama za sebe. al isto mi je nekako mila ta ideja, valjda zato šta sugerira da im, svojim prijateljima, pripadam.

*

ne samo da on pati zbog bivše nego i ja skupa s njim. on ni ne zna da s njim dijelim tu opsjednutost njome, a meni se ona uopće nešto ni ne sviđa...

*

rekla sam joj da se osjećam ko da sam u nekoj grobnici pa se dopisujem s njom iz groba onako ležeći u mraku. mislila sam se: ne bi mi bilo puno drukčije da ležim u grobu, samo da mi je tamo smartfon i punjač i neki produžni pa da mogu ko sad pratit kako drugi žive. rekla mi je 'otvori škura i izađi iz groba poput lazara'. nekad se s njom ne da ozbiljno pričat.

*

prije pola godine razmišljala sam o nama i o tome kako je glupost da bi trebali bit sami jer dok smo bili zajedno bilo je sve isto kao prije, po pitanju borbe sa svijetom, nama samima i izazovima realnosti, samo smo oboje bili duplo jači jer se za svakoga bori dvoje. sad sam tu, zgažena i sama i ne mogu ovo više nazvat iz: protiv argumenta suprotiva novim ljubavnicima

*

nekad, u dane kad osobito inkliniram romantici i možda usput gledam il čitam o nekim opakim rafalnim borbama, zamišljam se s mašinkom, oko mene najbliži prijatelji, oni koji bi si međusobno dali živote i koji bi dali živote za istu stvar, svi s istim ciljem svrgavanja klasnog neprijatelja, rame uz rame svojevoljno hrlimo u izvjesnu smrt pred (nadmoćnim) neprijateljem, srčano ginemo. čak i kad ne snatrim o dečkima niti estetiziram oproštaje uz moju samrtnu postelju, ja ću nać nešto melodramatično, kao prava emocionalna pičkica.

*

vozila sam po pločniku, pažljivo gledala pješake i pokušavala predviđat kuda će se dalje kretat jer oni su ko žohari, kad se užive znaju ić idu vamo tamo bez razloga, a ja se ne želim zabit u njih bajkom. ispred mene bio je dečko, ususret mi je dolazila djevojka. išli su ravno jedno na drugo i pokušala sam im predvidit kretanje da vidim ko će se kome izmaknit da vidim s koje strane ću obić momka. ali oni su samo išli jedno na drugo sve dok se nisu sudarili, ali onda sam vidila da se uopće nisu sudarili nego su si pali u zagrljaj. pomalo iznervirana zaobišla sam ih i odvezla se dalje.

*

imam oko sebe ljudi koji daju sve od sebe, skoro više nego ja sama, u nastojanjima da ja budem sretna. a meni je nekad najgore od svega to šta ih u tome iznevjeravam.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 6 Jul 2016 19:20:00 +0200

jesi što spoznala u zadnje vrijeme?
mislav

ima ljudi koji se dogovore za neko druženje, ali im onda uleti neka zanimljivija opcija pa ovo prvo otkažu. a neki su skroz pravični pa bez obzira šta im je u tom trenu napetije to drugo kažu: sori, ono sam prvo obeća. takvi su kao ok i bolje osobe od onih prvih al ja osobno ne bi tila da se neko nađe sa mnom samo zato šta je obeća – zato uostalom i volim mislava – plus nek meni kažu ovi pravični kako se ponašaju kad se požele rastavit? zašto tad ne kažu drugoj oprosti već sam svojoj ženi obećao bit s njom. ili zajebi brak, zašto ikad prekinu ijednu vezu, ako su obećali? to ja ne razumim. zašto me i ti pravični ostavljaju.

*

onaj istočnjački filing da smo svi dio jednoga, da je sva materija povezana i da nema granica među stvarima, mislim da bi to možda mogla uspit osjetit da mi recimo odsiku šaku i bace je u stranu: to bi i dalje bila moja šaka, iako bi sad bila odvojena od mene; bila bi istovremeno dio mene i nešto izvanjsko. onda bi se možda malo pobrisala granica između mene kao integralnog tijela i ostatka materije. možda bi onda shvatila da je sve povezano ko ja i ta ruka. možda je tako kad rodiš dijete? al pitam se bil i moj duh morao bit naokolo, u drugim stvarima? jer, moj duh je uglavnom u mojoj glavi, nekako ga osjećam tu di su mi ova glavna osjetila i nije da ga nešto baš osjećam u šaci.

*

kad kažu: poremećaji ličnosti, pretpostavlja se da postoji neka neporemećena ličnost - kužim da postoji društvu idealna ličnost koju je neko nekad zamislija i postala je norma, al kako oni znaju da je moja ličnost po difoltu takva, njima idealna, kad je zdrava, a da je ova sad ličnost poremećena? kako oni znaju ko sam ja inače? to možda znaju moji prijatelji ali ideološki aparat države sigurno ne zna. oni bi najradije svakoga proglasili poremećenom ličnošću da ga mogu izliječit.

*

neka cura mi je pričala kako njen bivši ima mali kurac i pitam se, jel u redu da mu to spomenem? mislim da nije u redu nikome pričat o ničijem kurcu i ja ne bi pričala nekim tamo poznanicama da mi bivši ima maloga, da je to slučajno slučaj, pa ne bi ni njemu pričala da sam čula da ima maloga jer trač je i dalje trač, a makar ja puno pričam o svemu tom općenito, ne želim prokazivat. al opet, možda bi mu trebala dat do znanja šta sam čula o njegovom kurcu ko šta daš do znanja nešto šta znaš o nekom – npr da je vara i laga – pa ispadne da si zna krivo, ono, da mu dam priliku da mi kaže: nije mi mali. ili bar da zna da znam. ne znam koja je ovde etiketa a bonton mi ništa ne pomaže. stvarno bi nam dobro doša neki novi bonton, neki naputak za nepizdunski i ugodan suživot suvremenih misaonih bića.

*

kako je tužno biljkama; svi ih uvik upotrebljavaju za neke metafore o strpljivosti i ustrajnosti i kao, korijen će nać put kroz asfalt, biljka će niknut di god sjeme padne, rašće i u pukotini između dvi stine, ali gledam stabla pod svojim prozorom i pokušavam s njima uspostavit nekakav emotivan odnos, nekakvu vezu, jer sam usamljena, i došlo mi ih je žao, jer ona odavde nikako ne mogu pobić, cili život rastu tu, na granici dvaju kvartova, među penzionerima i uz zvuke folklornog ansambla koji dole ima probe. a ja ipak mogu pobić, ako nađem snage i drugi jeftin stan s pogledom na zapad. mogu i otputovat na more i popet se na brdo i tamo onda mirno stajat, mogu otić na koncert i u limb, sestri na balkon, goranu pod prozor i u london vidit drage, daleke ljude, a stabla moraju stajat tamo dokle god su živa. stabla doduše vjerojatno nemaju draga, daleka stabla koja bi im falila i uostalom, ona su navodno sva umrežena pod zemljom nekim nervnim sustavom, al svejedno. masu je depresivnije gledat ta stabla nego one umiruće mušice.

*

jednom kad me minula ona faza u kojoj sam mogla nekog barit po godinu dana, zadržat napetost i zaljubljenost mjesecima, u kojoj sam imala puno strpljenja, malo godina i dostatno ideala da to izvedem, došla sam u fazu, došli smo više-manje svi mi, da sve ide brzo i ako te neko neće, ideš odma tražit dalje. meni se nikad nije moga sviđat neko za kog bi saznala da mu se ja nimalo ne sviđam, za takvima nisam ni patila – tek kad bi me ostavili, patila bi, od boli i povrijeđenosti, al ne bi me duže od par dana držalo da bi tila bit s njima. i tako sam ja tražila dalje i uvik se bezglavo bacala, jer kako gogo kaže, ne možemo si sad ni dopustit nekog godinu dana upoznavat, a kažem ja da treba uletit pa kasnije revidirat, i tako sam ja ulijetala, a sad, sad nemam nikakve volje ni želje bit s nikim. ne s nikim konkretnim nego niti s nekim apstraktnim. ne zamišljam da je zgodni usputni poznanik možda moja sljedeća ljubav, ne snatrim o nikome, nikoga ne želim i ne trebam nikoga.

onda sam razmišljala kako ja nikad nisam vatala one za koje sam znala da ih ne mogu imat, nisam se općenito nikad vatala stvari za koje sam mislila da ih neću moć napravit i nisam ih ni želila – to je moj kukavičluk i svjesna sam ga, ali i moja supermoć – možda je to i sad na stvari. kao šta prije nisam vatala najpopularnijg momka kojeg su vatale sve moje prije jer je bilo prenaporno i nisam tila ni pomišljat da bi se mogla probit kroz tu konkurenciju, tako sad ne mogu ni pomislit da bi iko, ikad, mogao bit sa mnom ovakvom, da bi ja ovakva mogla bit s ikim više, ikad, da bi iko, takav, takvi kakvi su, ikad mogao meni bit dobar, da bi ikad sa svojim mozgom našla nekog kompatibilno poremećenog mozga a da bi taj mogao uopće bit u vezi, il da bi u njoj mogla bit ja. možda sam jednostavno odustala ne jer me minula želja, nego jer znam da ne mogu pa šta ću zakurac patit. al dobro, i dalje ih sanjam.

*

u zadnje vrime sam na samoproglašenom, bespravno proglašenom, bolovanju i mrvu sam izvan svega i to me odmara, makar je filing izdajnički, al mi bude drago kad vidim svoje drugove kako su jebeni dok se zalažu za bolji svijet. onda zamišljam da sam umrla i da ih gledam iz bijele svjetlosti, jer svejedno je di sam kad nisam kraj njih nego u krevetu. kad nisam kraj njih mogu lipo bit i na drugom svijetu. jedino šta se preko ovih granica probijaju poruke, al i da sam na drugom svijetu bilo bi ok jer bi znala da su dobri, da me vole i da ih volim, i bilo bi ok sve dok bi tu i tamo smila bacit pogled na njih ko šta sad bacim na fejsu. i sve dok nisam u nebitku. zato ću se nadat vječnom bitku, a to će mi dobro doć, nadat se nečemu, kad se već ne nadam ničemu konkretnom tu na zemlji.

i na koncertu sam bila sama, na onom na kojem sam baš tila bit s ekipom al se nisam mogla više probijat kroz gužvu pa sam stala sa strane, sama. kako sam u zadnje vrime u dosluhu sa svemirom, odsvirali su moju najdražu stvar i bila sam sretna tako sama, a onda sam, zbog tog dosluha, na displeju pored stejđa u dugom close upu ugledala svoje vesele prijatelje kako guštaju i mašu i onda već pomalo nisam znala jesam li možda ipak umrla i guštam u predstavi s margine, jer otkad pijem tablete sve gledam kao film, s distance, ne nervira me, ne dira i ne boli kao život koji se događa meni nego ga promatram ko film i najviše volim gledat lipe slike i ljude koje volim i slušat lipu muziku i jest lipu hranu, ono rijetko kad jedem. sad se konačno moja osjetilna percepcija poklapa s filingom koji je neprestano tu: da ja zapravo ne postojim.

*

svanulo je, krenila sam doma, vozila sam se i slušala najdražu stvar, na semaforu je bilo crveno, zadnjih dana je na raskrižjima u svim smjerovima crveno i teško mi padne zaustavit se taman kad počinje najbolji dio pisme, al sad su ulice bile prazne pa sam samo ubrzala i pojurila preko taman kad je počea refren.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 9 May 2016 11:59:00 +0200

meni je super kak stabla ne bježe.
matko

ostavio mi je poruku na komadu salvete. nisam je uspila skroz pročitat al sam dokučila da je nešto romantično. stavila sam tu salvetu po strani, računala sam da će poslužit za obrisat suze kad me ostavi.

*

jedini put kad sam stvarno bila na samrti bilo je pred onaj put u veneciju di sam trebala uvatit avion za pariz, koji je, pak, treba past. zadnjih par dana provela sam znajući da su mi to zadnji dani života i ponašala se u skladu s tim. vidila sam sve drage ljude i s njima izmijenila značajne dijaloge i emotivne oproštaje. pozdravljala sam se s gradom, najdražim cipelama, pranjem zubi u svojoj kupaoni i kutom pod kojim sunce pada na moj balkon, opraštala se od glatkoće kojom mi kaša klizi niz grlo, rute kojom idem do faksa i vjetra u licu, od prljavštine krivog i načina na koji se moji prijatelji međusobno vole. pa onda od sebe, ružnih dijelova svog tijela, boje očiju, dodira kose na vratu, načina na koji vršim nuždu, plakala sam nad svojim higijenskim ritualima, voleći ih i voleći sebe, cijeneći svaki trenutak života jer ga je ostalo tako malo, jer mi je izmicao i jer sam naravski tek tad vidila šta sam cilo vrime imala i kako jebenu stvar još tako kratko imam. i svaki trenutak bio je stostruko jače proživljen, svi moji osjeti bili su aktivirani istovremeno i stalno, boje su bile jače, zvukovi jasniji, harmonija kakofonije stalno prisutna, svaka pora osjećala je pomak zraka, a svaki djelić tetive pomak mene.

gledala sam film katastrofe, jedan od onih koji mi daju isti tip katarze kao pjesme od smithsa: isplačem sve šta imam, al imaju taj ritam koji me polako digne, razriješenu, i ova je rekla da otkad zna da će umrit nikad nije bila sretnija. njen mir me zavea i pomislila sam, u ovom trenutku u kojem mislim da svijetu nemam više ništa za dat niti imam razloga i snage za preživit još jedan dan: možda bi trebala tako probat živit: ko da imam još mjesec, il možda godinu. i radit sve kao da su mi ovo zadnji dani života.

*

uvik sam imala neke kratke veze i puno kratkoročnih ljubavnika i uvik sam na to gledala s tugom, ali pričala mi je prija kako je svaki momak s kim je pričala o tome priznao da je prevario svoju curu, a prijatelj mi je pričao da ima poznanicu koja jako voli seks sa svima pa ga svima redom predlaže i do sad joj ga niko, bio on single ili u vezi, nije odbio. i mislim se onda, možda su te moje veze bile dovoljno kratke da me većina njih nije stigla prevarit, pa neka sam onda sama, bar nema nigdi nikoga ko iznevjerava taj aspekt mog povjerenja.

*

trčala ti, plesala, vozila se ili plovila protekne jednako vremena, ali gledala sam kako neko trči i učinilo mi se da se njemu život stvarno rastegne, da više toga zbije u jednako vremena kao mi ostali, jer zbije više prostora, ali ako onda njegov ritam razvučeš do našeg – recimo ako je on sav u šesnaestinkama, a mi ostali u polovinkama – e pa ako svaku njegovu šesnaestinku prevedeš u polovinku, onda njegova partitura ispadne osam puta duža od naše.
zato volim brzinu.

iako, kad si tako brz i kad se vrijeme rastegne, svijet je oko tebe u slow motionu, kao šta je stablima sve uvik u fast forwardu, a kad smo na afteru raspravljali o tome kako treba živit, ispostavilo se da je cilj da osjećaš istovremeno sve emocije svijeta, za šta je potrebno da titraš šta bliže osi amplitude. stvar je u biti u bržem titranju jer šta brže titraš, češće stigneš na središte amplitude. znači, poanta je nekako ubrzat vrijeme, a kad trčiš, ti ga usporavaš.

pa opet ne znam kako točno da živim.

iz: relativnost

*

kao kad skroz mala dica odšetaju kud ih je volja slobodno, ali se u jednom trenu prepadnu jer se vrate iz svoje sanjarije ili očaranosti svijetom i primijete da je mama izašla iz vidnog polja pa se s onom panikicom na licu krenu osvrtat. meni treba takav ljubavni odnos, da mogu ić slobodna i tumarat kud god želim, ali da kad se osvrnem on uvik bude tu negdi blizu.
ali nikad ne bude.
i taj tren, svaki taj tren, svaki put kad mala dica uvik nanovo ugledaju mamu, to je metafora onoga šta ja ugledam, doduše u krugu od desetak ili četristotinjak kilometara, kad se uspaničena osvrnem. ugledam uvik svoje prijatelje, i mamu. pa sam, zapravo, mirna.

*

javila sam se mireli da vidim šta ima dole, rekla je da se onaj jedan momak ubija, onaj koji nam je upa zimus na kućicama javit se, i bilo je čudno šta mu se nisam sićala lica i šta sam uopće eto kao znala nekog ko se ubio. proboja se nožem pa kad mu nije uspilo, posli se u bolnici bacija kroz prozor. iz filmova smo naučili da se neki ljudi pokušaju ubit jednom pa ih posli malo prođe pa je dobro šta nisu uspili otprve. a ti, ti koji ne uspiju pa se onda opet ubiju, ko najmlađa sestra iz virgin suicides, njihove patnje su mi najstrašnije za zamislit, strašnije od onih koji pokušaju pa uspiju iz prve, jer za njih nikad nećemo znat jel to bio afekt kojem su podlegli – a kojem smo mi neki naučili ne podleć, jer nakon nepodnošljivog ipak slijede razdoblja ljepote – ili determinacija da se anihiliraju pod svaku cijenu.

*

utješno je da ja privlačim sunce. utješno je da privlačim i njega, manje, jer je moja masa manja, ali ipak, i izračunjivo, da. obrnuto uvriježenom shvaćanju, iz zakona fizike je jasno da ga, šta sam deblja, privlačim više. također je razvidno da ga, šta smo dalje, privlačim manje, obrnuto raznoraznim popularnopsihoanalitičkim spoznajama o tome kako mu rupu manjka ne smiš ispunit sasvim jer će ako mu bude skroz dobro i udobno otić, nego moraš uvik bit malo nedostupna.
utješno je i to šta zakon vrijedi podjednako za oboje, pa – makar on mene privlači malo više nego ja njega (jer je deblji) – šta dalje od mene ode, i on mene privlači manje. pa neka ga onda.

iz: newtonova pravila privlačnosti

noreply@blogger.com (Rusulica) — Fri, 15 Apr 2016 11:25:00 +0200

enivej, moj životni nihilizam ne može doseć nikakva empirijska lošost, pa štagod dođe, nekako ćemo ishendlat.
goran

već par dana na doprozorniku vidim one mušice. malene, malene, da ni ne vidiš jesu li u stvari mušice, nalazim crknute ili na samrti mušice koje svaki dan obrišem, ali sutra se vrate nove niotkud. zadnji val bio je nakon šta me ostavio prošli mladić pa sam zaključila da one odnekud izmile i umiru na mom doprozorniku da bi komemorirale moju umrlu vezu i odale čast mojoj patnji. ispričala sam mislavu o mušicama, on je rekao da je to glupost, rekla sam da sam radila induktivnom metodom, ali me on podsjetio da ona nije uvik najpouzdanija. ja je, uostalom, i mrzim jer mi je njena upotreba pretežito, ako se zbilja udaljim i pogledam širu sliku, i uzrok svih tih raskida.
indukcijo, crkni.

iz: umrla priroda

*

ležala sam u mraku i mislila na izbjeglice u kampu na sjeveru francuske. opirala sam se snu jer sam se bojala da će, kad zaspem, moja svijest uć u jedno od njihovih tijela i da ću se probudit u hladnoći, vlazi i blatu. prestravio me užas koji sam osjetila od pomisli da sam mogla bit tamo, ne ova ista ja, ova bi poginila davno prije, ali neka verzija mene. i onda me prestravilo olakšanje koje sam osjetila jer to nisam ja, jer je bilo sebično i užasno.

*

kad tijelo boli tek onda svrati pažnju na sebe. kad moraš mirovat da ti se okoštani kralježak ne zarije u moždinu ili se oporavljaš od operacije, kretnje su ti ograničene i živiš sav u tjelesnosti, ne možeš je zanemarit ni zaboravit. glava mi je bila smiješna u onom napuhanom kroasanu u kojeg sam umetnila vrat, ruka mi je mirno trnula u krilu, ustaljenom i pouzdanom laganom boli koja je toliko sa mnom da je već zaslužila status utjehe, uz toplinu popodnevnog sunca na betonu, tiktakanje sata, šum valova, ljetne cvrčke, prijenos utakmice ili zvuk mašine koja pere robu. gledala sam je kao mačku ili malog psa, kao da nije dio mog tijela, kao da je izvanjska, i tu sam se opet raspolovila na tijelo i svijest.

*

svaki put kad se od nekog oprostim krene me stezat u želucu: možda se više nikad ne vidimo, možda ide ka izvjesnoj smrti. svako uvik potencijalno ide u smrt – mene, naravno, ovo muči već godinama, ali sad mi je, uz ova kretanja na globalnoj političkoj i financijskoj sceni, to još snažnije. i onda se moram borit sa sobom da ih pustim, da ih pustim da idu kud moraju i nosit se s mogućnošću da je to zadnji put da ih vidim, i ako je tako, da je i to ok. a kad su kraj mene ljudi koje volim, onda sam mirnija, mirna sam jer se, ma kako se taj dan osjećala, uz njih osjećam udobno i smireno i ako umrem tad, ako nas tad neka jadna sjebana osoba ili neki dron pokolje, biće mi lakše umrit, jer sam sentimentalna pičkica. zato ako se u zadnje vrijeme družimo, znaj da mi najvjerojatnije nije bed umrit s tobom.

*

kad je baba bila djevojčica, bila je u zbjegu u el shattu. od nje sam prvi put čula tu riječ, zbjeg, i zvučala mi je lipo i uzbudljivo, jer ko kao dijete ne bi volio ić u neku daleku pustolovinu, u neki zbjeg. tamo je bila među najboljim učenicima, koje je neki autoritet pozvao na prigodno primanje, za koje svrhe je ona od neke manje dobre, al bolje opremljene učenice posudila postole, jer nemoš ić bosa na audijenciju pred autoritet, šta je bila činjenica koju, ako si poznavala moju babu, nisi pred njom osporavala.
tamo su im održali govor, dali jest, a onda svima koji su bili bosi podilili novi par postola.
neki ljudi imaju ratne priče iz devedesetih, ja imam samo iskustvo hrvatskog antiratnog popa, pakiranja za sklonište i drill tetinih vojnih vježbi s terace. i imam tu babinu priču, koja mi je kako sam starila zvučala sve tužnije, ali mislim se sad, u egiptu mora da je ipak bilo malo toplije nego u egejskom moru.

*

ne znam zašto ja uvik mislim da ne mogu nešto savladat i da su neki zalogaji preveliki: zato nisam upisala težak studij, naučila svirat bas, niti sam ikad vatala najpopularnijeg momka, ali živo se sjećam kako sam s četri godine tila znat pisat, ne čitat, jer sve sam slikovnice znala napamet, nego baš pisat, da mogu ispisivat razne rukopise. jednom sam cijeli blok ispisala spiralnim žvrljotinama u paralelnim redovima, i sjećam se, nije mi bilo toliko do toga da nešto kažem, koliko do imanja rukopisa – ispisane sveske – i sjećam se koliko mi se nemogućim činilo da ću ikad naučit pisat. ali sam ipak naučila i to uopće ne znam kako, šta znači da nije bilo traumatično nit teško nego nekako usput, i mislim se: zašto sam nakon toga odustala od upuštanja u velike pothvate?

*

kaže mi ona nek budem dostojanstvena i nek ne pišem o njemu. al nije mi bed patit javno. nije on učinija ništa posebno i vrijedno spomena da izazove tugu, osim šta me ostavija, sve ostalo, i ono prije i ono posli, učinila sam ja. potpuno sam ga iskreirala, prvo osobine i značajke, a zatim važnost i relevantnost, relevantnost po mene. dakle, ne da patnja pripada meni iz nekih mutnih pjesničkih razloga, nego mi istinski pripada, jer istinski potječe samo od mene.

*

pogledala sam film o time travelu i sad se osim ostalih stvari bojim i buduće sebe koja može doć i onesposobit mene kako bi me zamijenila u ovom tajmlajnu kojeg je već proživila, kako ne bi napravila neke greške. makar, to bi možda bilo ok, sve dok me onesposobi na neki ugodan način.
kad malo razmislim,
mogla bi se ja vratit nazad i zamijenit izvornu sanu.

*

kad sam se vraćala pijana doma učinilo mi se to tako apsurdnim: da se svi vraćamo doma spavat, a ne ostanemo tamo di se zateknemo. posli sam, nešto trjeznija, zaključila da nas je na to vjerojatno kondicionirao onaj ježurka ježić, kojeg smo svi ko djeca znali napamet, a koji je povazdan lutao al se uvik vraćao svojoj kući.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 24 Jan 2016 00:25:00 +0100

mogu bit sam. ali na suncu.
ante

pa šta je loše sa širokim masama? svi imamo iste procese u srcima!
marina b.b.

sidila sam na afteru, svirala je neka dobra muzika koja me sitila na ono kad sam bila na festivalu, kad smo i ja i svijet oko mene bili najjebeniji, i mislila sam se: marina sad spava u helsinkiju i ujutro će dojit i uzgajat svoju obitelj i odjednom mi je bilo svejedno jer ako me u nečemu nisu uspili sjebat, nisu mi uspili uvalit odgovornost za reprodukciju. nek o tom brinu drugi ili druge, ja ću tu do zore hengat na afteru i pit i ne spavat i ujutro neću bit za ništa kad se dignem ali ni ne moram bit za ništa. kad je već život takav da mi ništa ne nadolazi, ja nemam odgovornost da ga reproduciram, mogu samo živit. mogu se i uništit i sve, jer bez obzira kolko se uništim, neko drugi će se pobrinit za reprodukciju.

***

dan je na merkuru duži od godine – jer merkur se sporije okreće oko sebe nego oko sunca. treba učit o svijetu, jer ovakvi podaci nam ukazuju na to kako su pojmovi, poput dana koji je nama uvik kraći od godine i godine koja nam je uvik duža od dana, pojmovi u koje smo zarobili svijet, arbitrarni, premda uvjetovani, ovdje čak prirodom, ali nije ni ova priroda kojoj mi imamo izravnog pristupa jedina, niti po njoj možemo mjeriti cijeli svijet.
to me dovelo do novog pitanja: dal bića koja žive na raznim planetima prilagode svoj ciklus spavanja danu svog planeta, ili se oni možda ravnaju po godini?

iz: geocentrizam

***

nisam zaposlena pa me posljedično poslodavci ne mogu u šaci držat prijetnjom otkazom i ucjenjivat gomilom nezaposlenih koja poredana čeka da uskoči na moje radno mjesto. mene zato mogu u šaci držat time šta mi ne isplate honorar, sustavno mi ne isplaćuju honorare, ili ih ne isplaćuju do kraja, uostalom, i kad sam bila u radnom odnosu nisu mi isplaćivali plaću. al mene ne drže u šaci prijetnjom da će me smijenit ili tim neisplaćivanjem mojih novaca. mene drže u šaci time šta mi ne ostavljaju prostora da ih sjebem bar malo time šta ću im otkazat suradnju, za šta znam da bi im zaista bilo kazna, pa svima koji se budu interesirali za taj posao snažno sugerirat da ga odjebu. jer, ko šta kaže vesna, da, dobro je pronijeti glas, al šteta je što ima toliko rezervne armije radne snage da ove za života nećemo ugrozit našim istinitim glasinama.

iz: rad

***

kako u star warsima i ostalim filmovima o svemiru uvik slete točno na onaj dio planete di se nalazi taj kojeg traže? ono, najviše u krugu od par stotina metara. pa jel oni poznaju geografiju svake fakin planete u sustavu, jesu svi tolko dobri iz zemljopisa, i kako to da uvik odlično poznaju whereabouts svakog živog koga su ikada sreli ili poželjeli potražit? dobro, kužim za jedije, oni osjećaju silu pa ih ona biće povuče di će točno na planeti sletit, ali ovi ostali?

***

stvar s bakama je ta šta da bi postala baka ne moraš napravit ništa, osim u nekom trenutku ekšli bit nekom majka, i eventualno, po potrebi, gnjavit da oćeš unuke. i tako ne napraviš ništa, a dobiješ jedan ekstra status i moš se po miloj volji hvalit ulogom. ulogom koja automatski podrazumijeva autoritet i ljubav i koja te legitimira i van najuže zajednice time šta sad tvoja, godinama, izgledom, predrasudama i tradicijom dobivena titula babe ima i materijalnu podlogu, koja je transformira u nešto ljepše: baku. zato valjda ljudi vole postat baka.

iz: škatule batule, titule fritule

***

vozila sam se i slušala radio, kad je naletila emisija o svemiru pa sam radosno krenila slušat. voditeljica je najavila „nova otkrića ali i znanstvene činjenice o našem“ pozor, našem, svemiru.
saznala sam da će pričat o tome kako je „jedna divovska crna rupa pojela jednu zvijezdu“, kao da će čitat dječju slikovnicu čija je radnja smještena u neki rabelaisovski svemir. moliću, kasnije se crna rupa i podrignula.

***

ovi u filmovima šta nakon prekida spremaju memorabilije u kutije na onu najvišu policu u svojim zidnim ormarima, koji su to amateri. di su oni bili kad sam ja na krovu palila uspomene, o kojima nemam sasvim jasnu sliku jer sam tijekom iste epizode zapalila i relevantne stranice svog dnevnika.

***

- marko, mislim da sam u tridesetoj shvatila kako sam se trebala ponašat u dvadesetima. ko junakinja francuskog novog vala.
- može.
- ali to sam shvatila tek u tridesetima. šta bi od mene bilo da sam to shvatila u dvadesetima!
- pa ponašala si se ti tako u kasnim dvadesetima.
- možda malo s dvajsšest. s dvajsedam. jel stvarno misliš da sam se tako ponašala?
- je.
- ali sad moram shvatit kako se ponašat u tridesetima. nadam se da to neću shvatit s četrdeset.
- tridesete su nove dvadesete.
- jel je? jel misliš da je kasno za mene sad da budem junakinja francuskog novog vala?
- nikad ni za jednu ženu nije kasno, osim ako ima pedeset.

***

došla sam doma, tu je sve bilo prazno. vukla sam se po kući radeći sve nešto tu i ponešto tamo, bez snage da se operem ili nečeg prihvatim. ranije sam bila kod sestre di me zaskočilo da ošišam matka i anu, mislila sam da će ispast grozno, kad se osjećam nikako, ali ispali su skroz dobro, matko će moć potražit posal s novom frizurom plus vježbale smo rekvijem. u nedostatku drugih, zadala sam si kao jedini cilj uspit to nalito otpivat u crkvi, makar mi se na probama uvik plače od nemoći. andrea kaže da mi žene ranije odustajemo ali ja sam ovaj put odlučila ne posustat makar pišala krv.

naizmjence sam plenkala i plakala, mijenjala ploče i vukla se po stanu pa odlučila pisat, jer to mora da su aktivnosti za usamljene, čitanje i pisanje, ali sam onda na sušilu ugledala izgužvan fabrizijev ćilim pa sam ga krenila opeglat, kako mi je sugerirala sestra. klečala sam i peglala taj ćilim, magnetic fieldsi su svirali tridesetu od 69 love songs i mislila sam se kako mora da je to ipak najusamljenija aktivnost od svih.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Tue, 1 Dec 2015 17:55:00 +0100

triba povuć crtu. ili lajnu ili crtu.
natko.

nema te edukativne literature koja se ne može pretvoriti u građaski rat.
mislav

kako mi se ništa ne dešava i na svakom polju se redaju samo failovi, odlučila sam diplomirat taj francuski. imam za položit tumačenje starofrancuskih tekstova, sve onako detaljno, uz rječnik i gramatiku, i ne mogu se nikako uživit, a one priče da će mi razumijevanje historije neke riječi pomoć u prevođenju me ne pale pa sam odlučila intrinzičnu motivaciju pronać u tome da ozbiljno uzmem kao realnu opciju putovanje kroz vrijeme u neki srednjovjekovni setting di ću onda bit faca među svojim suputnicima jer ću se na, doduše nezgrapnom, al unatoč tome tečnom starofrancuskom sporazumijevat s onovremenom ekipom koristeći suvereno svih 6000 starofrancuskih glagola u oba drevna padeža i postavljat temelje za klasno osvještenje kmetova.

*

kad me profesor duda na tamo negdi drugoj godini upitao koje još kolegije uz njegov slušam, rekla sam: novi historizam kod kolege šporera, pa me on ispravio da nije meni šporer kolega nego profesor. ali mene je bunilo, pomalo namjerno, to šta su profesori nas zvali kolege i što smo mi sebe međusobno smili zvat kolege, ali premda ta riječ podrazumijeva uzajamnost, duda je bio u pravu, nismo tako smili zvat profesore. kužim ja da mi nismo jednaki po rangu, i okej je, oni su pročitali više toga, oni su istraživali više toga, oni znaju više i ako ništa drugo, odradili su taj rad stjecanja zvanja, a rad je sam po sebi vrijedan poštovanja, ali kad već nismo jednaki, zašto onda sistem inzistira da nas takvima prikazuje? ili se samo svi volimo loptat tom fensi riječju koja nam daje nekakav status. al to mi je sve skupa malo kao kad odeš kod neke rodbine u posjet pa je sve udvorno i bez pravog sadržaja i emocije.

iz: školstvo; hijerarhija

*

mislila sam se, prinčevi i tajkunski sinovi, oni odmalena znaju da će naslijedit carstvo i to očekuju pa odrastaju s mišlju da su povlašteni status nečime zaslužili, a tu predodžbu im legitimira budući vrhovni status. a kako bi lipo bilo da odrastaju ne znajući da će upravo oni bit prinčevi i tome se nadaju pa ala sriće i poniznosti kad do toga dođe. s tim da, kad budući vladari odrastaju u demokraciji, oni ne znaju da će upravo njih odabrat pa kad ih odaberu opet nisu ponizni. opet dolazim do toga da kako bi lipo bilo da je društvo besklasno pa da niko ne bude princ i da se niko tome ni ne nada i da niko ni ne zna za prinčeve. ili, ipak, da zna, mora znat, moramo pamtit prošlost da budemo sigurni da se ne ponovi.

*

kod prekarnosti i bolovanja nije jedina loša stvar to šta prekarijat bolovanja nema, šta ima samo dedlajne i šta moraš radit bolesna kako god znaš, ili odustat od gaže, nekog sjebat i ispast nesposobna, ili pak ovisit o solidarnosti drugova. ali meni je grozan još jedan aspekt: to šta ne mogu nekome s kim surađujem, računovotkinji il nekome ko zove i pita kaće honorar, reć da sam na bolovanju, jer mi to zvuči kao da se kitim tuđim perjem, kao da lažem i predstavljam se za nešto šta nisam, i šta nisam ni zaslužila bit – osoba u radnom odnosu – pa kažem ispričavam se bolesna sam, i onda to bude prečudno i preintimno, jer riječ bolovanje nudi distancu, a riječ bolest im servira svu moju prljavu tjelesnost ravno u krilo i ispadam overšering frik.

nije teško samo to šta nemam sva ta socijalna prava koja bi kao građanka ove države, uostalom i svijeta, morala imat, mnogi nemaju ni zdravstveno niti doktora koji bi im proglasija to jebeno bolovanje, negu me zakidaju i za čisto nominalni status, koji bi mi mogao dat malo dostojanstva i utjehe, i to taj bijedan status osobe na bolovanju, status poštovanog, ali privremeno indisponiranog člana društva.

iz: prekarijat; rad

*

kad se vjenčaš pa ti dođe imigracijska kontrola pa provjerava jel stvarno živite skupa i jel ti znaš marku njegove pjene za brijanje i stranu kreveta na kojoj spava. pod uvjetom da ti uopće dozvole da se vjenčaš. e pa šta oni imaju meni upadat u intimu? ne mislim zadirat u intimu time šta je provjeravaju, a gledaj brate kad ti se gleda, nego šta njima ima bit relevantno koji je karakter moje intime, šta oni imaju dirat u moju intimu normirajući je, šta ih briga živim li ja s partnerom il ne i seksamo li se il ne i jesmo bliski il ne – time država doslovno nameće tip odnosa koji bi mi morali imat, a da bi ih ona prepoznala. a odnosa je tako puno i ne mora moj bit isti ko drugi i šta se država ima petljat u to? država je fašist.

i šta se brak ima ne smatrat valjanim ako nije konzumiran – šta crkvu briga jesam ja slučajno aseksualna osoba? shvaćam da ju je briga iz natalitetne perspektive, ali ipak, koji kurac?
zato sam odlučila odbacit neke institucije.

iz: vjenčanja

*

luka je nešto laprdao o tome kako je nama isus otkupio grijehe i zapitala sam se, jel to kao kad banka otkupi nečiji dug od nekog trećeg? ali banka to izvede tako da je u konačnici sve opet na račun dužnika i onda se pitam, pitam se zašto je isus na tako neprofitabilan način otkupljivao grijehe i duge naše? zašto je na kraju on preuzeo sav rizik?

iz: seku(la)ritizacija; bankarstvo

*

goran je napisao članak o privatnim arbitražnim sudovima pa sam čitala jer je napisao on, plus u sklopu novog procesa rada na sebi svakodnevno čitam bilten. to je privatni sud u kojem ti i ja dođemo, odaberemo vrstu i parametre usluge i onda platimo da nam neko kaže ko je u pravu i kako trebamo postupit.
i mislim se, neće to funkcionirat, jer ko ima para za još i sud plaćat? samo oni koji imaju tolke pare i tolke veze da do suda ni ne dođu.
ali još i važnije, ne pada mi na pamet, ako se recimo sporim s tobom ko je kriv za naš prekid i ko je tu drugom učinio veću nepravdu, odluku o tome stavit u ruke nekom tamo privatnom sudu, jer čim on uzima naše pare, znači da može meni iza leđa uzet i tvoje pare i onda reć da si ti tu pravednik a ja zla očajnica. spor ne može bit roba, spor je uzvišen i njime trebaju ravnati drevna vijeća mudrih staraca, kraljevi koji pilaju djecu na pola, bogovi i država, u koju ne vjerujem ništa više nego u boga ili u seosko vijeće u kojem nema ni jedne žene, ali ipak, iza države stoji zakon i makar mi se ne sviđao taj zakon, on je isti za sve nas i daje mi neki privid jednakosti i pravednog postupanja sa svima nama u državi. a na privatnom sudu mi se sami dogovorimo po kojem zakonu da nam sude. pa da se to možemo dogovorit, onda se ne bi svađali. da se slažemo oko toga kako treba glasit zakon ljubavi.
oni žele komodificirat naš spor, a kad već nemam tvoju ljubav ni tebe, naša zavada je jedino šta mi ostaje i na nju ne mogu stavit cijenu.

iz: sudstvo

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 11 Oct 2015 20:42:00 +0200

ja kad sam se izvuka iz svoje depresije tek tad sam se moga otvorit depresiji svijeta.
tomi

završilo je lito i moja gaža, a česi su otišli pa sam došla kod dide na otok radit na rukopisu, više da bi sebe mogla identitetski oblikovat nego šta se tu nešto zapravo može napravit, ali sviđalo mi se to reć i sviđala mi se ta uloga. mami sam poslala tih 260 strana na koje se sve može svest da mi isprinta na poslu i onda sidila na teraci i plaži i vitru i listala to i editirala postajući svakim listom sve svjesnija da od toga neće bit ništa i da se ovaj otok umjetnički može iskoristit samo ako eva stvarno dođe snimit didu, koji je opet bija u elementu tvrdeći da on nema ništa ni protiv pedera ni protiv srbina, a kad sam ga pitala da su njemu onda biće okej i crnci reka je da normalno, da nisu oni krivi šta su crni.

jutros mi se nije dalo nosit rukopis doli u gustirnu, di spavam, pa sam ga ostavila u fascikli gore u kužini. večeras me je dida pita šta ja to pišem, jel pjesme, pa sam mu rekla ne, nego prozu, a on je odvratija da je pročita danas par stranica i da mu se svidilo. reka je da dobro pišem, da mu se sviđa šta naširoko objasnim pa malo posli proširim.

*

čudno je kako ljubavne partnere i prijatelje lakše ostavljaš od obitelji. nekad mi se činilo da se s momkom slažem bolje nego s didom, ali onda momak tako lako prekine s tobom, a sestra ti u načelu ostaje zauvik, ili bar dok ne umre, čak i ako se smrtno svadite, opet se pomirite. s momkom se ne pomiriš nego svak ode svojim putem i sve tako, iz jednog odnosa u drugi, u kojem su momci manje osobe, a više prazna mjesta koja popunjava kandidat koji je u datom trenutku najprikladniji. mislila sam da je možda brak dobar, ili zajednički kredit, jer onda postajete obitelj, a s obitelji moš bit opušteniji jer su uvik tu i neće te nikad ostavit, osim ako napraviš ogromno sranje, i volićete kakva god bila i ljutit se na tebe i jebat ti mater, i trudit se oko tebe i za tebe, i tražit stvari od tebe, ali nikad, nikad neće otić, sve dok ne umru, a momci svaki put odu. naravno, ovo s brakom bi funkcioniralo da on danas još uvik funkcionira po nekadašnjim principima sjedinjenja u ekonomsku zajednicu dok vas smrt ne rastavi.

tako je rendom i prislino, to da se tako intenzivno moraš družit s nekim ljudima s kojima nužno nemaš puno zajedničkog osim dna, ali to je možda prirodin trik da nas drži blizu u slučaju da nekom treba transplantirat bubreg il koštanu srž, a možda je i prirodin trik jer priroda nije uopće glupa pa zna da su ovi ostali odnosi više manje zakurac, a da ipak ne možemo sami.

naravno, sve je kulturno uvjetovano, pa tako i odgoj djeteta unutar obitelji, i priroda s tim nema puno veze.

*

ipak sam krenila do drva jer je mirela tamo bila sama, u taksiju su neke tri cure bile obnoxious, koncert jos nije bija gotov pa je trebalo platit upad i, pred klubom, nakon šta su se sve tri poredale u vrstu i ispišale, nisu imale ništa protiv da ja svojim snagama dozovem čubu jer mi smo kao kompićke da bi ga kad je izaša molile da uvede bar njih tri, dječaci su bili jednako obnoxious, govorila sam si nemoš virovat da ekipa plaća da bi se oni osjećali ko macani i samo sam gledala u ivu dok su pivali stvar od kiše metaka, on je pokušava izgledat suvereno i to mi je sve bilo smiješno, mirelu nemoš falit al ko da je propala u zemlju al posli sam je našla s nekim dječarcem pa sam je pustila, ja ću se kao pojavljat ekipi nije bed, al nije bilo baš ekipe pa sam onako u kaputu, jer se nisam tila jebat s garderobom kad je hrpa dvanaestogodišnjaka koji su morali doma odma nakon koncerta nahrlila prema izlazu, sila sa strane, pila, pušila i gledala. to je split.

iz: ljubav, a ne đir

*

vrtila sam programe i zaustavila se na orkestru da još jednom dam šansu ulozi dirigenta. mahao je van ritma u heripoter stilu i ne znam kako je orkestar uspijevao zvučat tako dobro. smijuljila sam se, gudači su na sreću ostali ozbiljni. zvučali su dobro, ali mi ih ka i uvik nije bilo lipo vidit jer su opet izgledali jako klasično, šta baš i nije moj đir. ako sviraš klasiku ne moraš se obuć klasično, ako su bitlsi mogli revolucionarizirat pop look odijelima, šta ne bi orkestar mogao doć u kožnjacima? sad svejedno, smijala sam se i mama je mislila da gledam neki film i onda mi se učinilo da i gledam film u kojem je starog čiku iz publike ponila muzika pa je ustao i krenuo pred orkestrom baletanski čarobirat i vatat zalutale muhe. i dalje mi nije jasno šta će im dirigent, ali upoznala sam jednoga i dosta je drag pa ću se još malo posvetit istraživanju uloge i svrhe njegovog radnog mjesta. al kažem ja, ako i plaćamo nekoga da stane pred orkestar, gušta u glazbi i pretvara se da je heri poter, so be it. nemam ništa protiv, jer sulude stvari tog tipa uklapaju se u sliku mog idealnog svijeta.

*

kad ljudi upadnu u ulogu, naprimjer u brak, ja ne mogu pustit da mimo mene prođu lakoća, neprirodnost i brzina s kojom partnera više ne oslovljavaju osobnim imenom već on postane "moj muž". gledam ih: da uđu u novu ulogu većini ljudi treba malo više vremena i ta njihova skoro pa gluma kad svojem djetetu kažu „ima da mi pojedeš sve“ odaje da su prije svega uživljeni u ulogu i ostavlja mi dojam da je ona iznad svega drugog, pa i ljubavi.

a onda je sve puno lakše, puno je lakše kad si katolik i kad želiš imat obitelj i voliš blagdane i rutinu i imat hobije i izdepilirane noge i na druženjima odma krenit put kuhinje ako si žensko, lakše je ić na jogu i in music i ne slušat oldfielda i bon jovija i ne ić na tbfov koncert jer oni nisu kul i volit dečke i nemat potrebu da te odmah poljube i imat oca kojega se dečko pribojava i imat prije s kojima izlaziš subotom i torbicu punu mejkapa makar si alternativa i imat ulogu, jasnu ulogu, odabranu iz ono maleno ponude stock charactera koji su kroz vrijeme oblikovani i ti se ne moraš ni malo mislit oko toga ko si i zašto si i koji bi kurac trebao radit i kako se ponašat.

*

dida mi se prišulja i zazva: sana!. povjerljivim glasom reka mi je da je mačiće itnija u more. ova se već tri puta kotila, ko će to sve držat, reka je. pitala sam ga zašto mi to govori kad me to uznemiruje, al on je samo nastavija: bacija ih je, kaže, pa su došli galebovi i sve ih poklali i pojili. galebovi to odma za čas zakolju.

*

ulica je funkcionirala kao dobro podmazan mehanizam, ja sam jaketu obisila o ruksak i išla prema zarezu birajući duži put da ne dođem prije stipe koji ima ključ, to mi je dopustilo da biram sunčane ulice, odolijevala sam porivu da zatvorim oči kao mačka na suncu jer bila sam na bajku, zvuk hitne se čuo iako sam slušala muziku na plejeru, auta su se ugibala, ali nije bilo pretjerane tjeskobe, samo je majka malo jače stisla ruku svog sina, i sve je bilo u redu, smetlar na bicikli propustio je auto, ja nisam, ljudi su izlazili iz pekara, nisam susrela nikoga ko prosi niti migrira, i na takav dan, ako imaš tu sreću da si taman završila jedan posal i da ideš na sastanak odradit drugi, ako imaš tu sreću da imaš neki posal, učinit će ti se da je grad krasan i lijep, da savršeno dobro funkcionira, sa svojim biciklističkim stazama, semaforima i trafikama, da su svi ljudi dobro iskoordinirani, sa svojim poslovima i šetnjama i obiteljima i svrhama.

*

dok sam promatrala zvrk pala mi je na pamet jedna stvar. ako se svemir vrti, eto, ako se galaksija vrti, na istoj točci na kojoj sam ja bila maloprije kroz neko će se vrijeme nać neki planet kojeg želim posjetit, i ono šta trebam je samo nekako ostat na istim koordinatama dok se svijet bez mene nastavi dalje gibat, i čekat tu da dođe ono di želim bit, pa se tu opet nekako izbacit iz stanja lebdenja van koordinata.
kao kad bi na zemlji, ako želim ić u njujork, poskočila dovoljno visoko u zrak i čekala da se dole zemlja okrene dovoljno da sletim u bruklin.
problem bi bio ako se ne vrti samo galaksija pa ja mogu malo poskočit sačekat u prostoru iznad da se odvrti kolko mi triba, nego ako je ono šta se tu vrti sam prostor. jedino da je skočit malo u neku drugu dimenziju, ali to već znamo da nam se nadaje kao opcija.

*

kasnije sam čekajući na semaforu čitala stup i na njemu je bila bar jedna ponuda za brzi kredit tipa „sad ne pitamo ništa, posli ti šaljemo siledžije na vrata“ i opet sam osjetila tjeskobu. grozno je da živimo u svijetu u kojem neko može hitno trebat novac pa morat pribjeć mutnim uslugama oglašenim po stupovima javne rasvjete, svijetu u kojem ja mogu naslijedit nečiji dug, u svijetu u kojem sam, samim time šta sam rođena na ovom teritoriju, zadužena, šta je država bila tako ljubazna da se bez mog pitanja zaduži u moje ime. uopće je grozno uređen svijet u kojem živim. da sakupimo svu ničiju zemlju u jednu državu: tamo bi ja živila.

*

nadaje mi se ideja da više nikakve momke ni ne tražim i osciliram između toga da odjebem sve i toga da tražim zaručnika, makar još nisam dovoljno izhistorizirala brak, ali on je i dalje romantičan, a uselit s nekim odma nije glupo i iracionalno nego je isto romantično. uvik kažem, ako za to postoje racionalni razlozi, vezu je dobro prekinit, al nije dobro iz racionalnih razloga vezu započinjat. u nju se treba uć skroz iracionalno pa naknadno revidirat.

romantično je uvik pomalo glupavo, ali neće te to ubit, pobogu. ono šta će me ubit je ako nastavim tu pustu energiju ulagat u sve te ljubavnike koji su svi jedan te isti i niko nije poseban i neka ih šta su otišli, neki ljudi su ostali kraj mene, a to su oni kojima se iskreno sviđam, a ako ti se ne sviđam, onda te ni ne želim.
sve je to bolno i nerazumljivo ali je i lipo i samo tako smo živi. ne smimo to zaboravit.

*

kad vozim bajk po mraku pa predvidim neku udubinu il malu nizbu, možda zbog sjena, možda jer se krivo sjećam, a onda udubine ne bude nego nastavim po ravnom, imam dojam da sam se lansirala u nebo. onako odozgo iz aviona izgledalo mi je ko da je cijela zemlja preorana i zasađena i da nema brige.

meni koja sam šta svojom voljom, šta konstitucijom i igrom slučaja i sudbine lišena većine tih svečanih ulazaka u diskurs, u koji zbog konstitucije najčešće i nisam tila uć, ali me to uvik ostavljalo negdi na margini, meni takvoj bi uostalom i pristajalo poginit u avionu i nemat ni pošteni sprovod.

ipak, gušt mi je bit živa iz još tog jednog razloga, da vidim šta će dalje bit sa svitom, šta će otkrit iz fizike i kolko ću ja pametnija postat, onako generalno, oko života. ko neki film koji si prije gledala jer je bija dobar i zabavan, a sad ga gledaš jer si se donekle uživila u radnju pa te zanima šta će se dalje još desit.

foto: basta

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 30 Jul 2015 00:27:00 +0200

meni je drago zbog mog osobnog razvoja da sam evo, možda drugi ili treći put u životu, izrazila naglas ka neko negodovanje, al me ujedno i podsjetilo zašto je bolje nadalje nastavit negodovat u sebi.
mirela

sidila sam s mislavom na kavi kad je prošao neki čovjek s kolicima i djecom. rekla sam mislavu kako je ljudima en general lakše postojat jer ih se većina prokreira pa im smisao dođe mehanički, nemaju druge nego se pobrinit za to dite i ne stignu se baš tolko bavit promišljanjem smisla, koje im se uostalom vjerojatno i ne nameće tako često kad imaju otjelovljen smisao koji iziskuje fizički angažman, dok ja smisao moram tražit. a on će meni da moja situacija nije tolko različita od situacije antičkog filozofa, al da je moj problem to šta se pitam zašto je sana tu, dok se oni pitaju zašto je išta tu, šta se ja pitam koja je moja bit, dok se oni pitaju koja je bit ičega. mislim da moram napravit taj shift i da je to šta mi je miki reka najbolja opaska koju sam čula u dugo vremena.

*

stola mi je reka da s njim radi neki moj kolega s faksa. da mu je ovaj reka: "da, da, znam sanu, to je ona uvik vesela cura" pa kaže da je po tome odma zna da me ovaj ne zna baš dobro. guglali smo ga i ispalo je da je to zbilja neki moj površni poznanik.

*

ako je poanta uživat u trenutku, ja to kužim i spremna sam to prihvatit i živit u skladu s tim, ali je problem kod narativa koji pružaju užitak zahvaljujući tome šta traju, onih čiji svaki momenat ima ljepotu i smisao samo svojim mjestom na sintagmatskoj osi, samo u odnosu s već proživljenim i onim šta iščekujemo da će nadoć, kao šta u tonu uživam ako se savršeno nadoveže na prethodni, a onda moram živit u par trenutaka istovremeno. ili je dopušteno u trenutku u kojem živim čuvat bar odjeke prethodnih?
znam da stvar shvaćam predoslovno, al to je i onako malo namjerno.

*

možda je stvar jako jednostavna, možda se, kad je muški rod već dominantan i vlada svijetom, treba posvetit njegovom odvajanju od muškog spola i svakoga potaknit da i on bude muško ako oće i šefuje naokolo i ima veću plaću i štajaznam šta sve ne. kad je svijet već takav da postoji ta jebena binarnost muško žensko, a onda neka postoji, šta ću joj ja, kad neću doživit neko daleko buduće vrime kad će se ona satrt, onda bar mogu bit muško, da mi bude malo podnošljivije.
iako to, naravno, ne bi bilo politički korektno i produktivno za našu stvar.

*

uvik me u filmovima zbunjivalo kako se, kad neko bude u nevolji u nekoj postapokaliptičnoj situaciji, oformi skupina od, najčešće njenog, partnera i njegovih prijatelja (i nekoga ko baš i ne bi išao pa je zbog toga kao pizda) koji odu spašavat ovu i putem ih većina pogine (pizda obavezno, skoro uvik roditelj, a često i partnerov best frend) pa spase ovu il ovoga al zbog žrtava se ekspedicija u globalu ne isplati, i uvik sam se pitala kako to ima smisla, ić u tako opasne pohode, kako ima smisla ić i znat da će ih poginit tolko i da, kad se na kraju zbroje brojke, sve skupa i nema matematičkog smisla.
ali onda sam skužila: ostavit nekoga za sobom značilo bi bit pizda. značilo bi znat da ova(j) vamo nema nikakve šanse al da i ti pri tom nemaš nikakve šanse, ne samo za tim da budeš ono šta bi svi trebali bit: hrabri, solidarni, dobri i velikodušni, već i ni šanse da živiš sigurno, znajući da će se kad god se izgubiš, kad god upadneš u provaliju ili te ukradu za tobom uvik, svaki put, baš svaki, uputit ekspedicija. i svi ćemo živit ne odustajući jedni od drugih.
ili su možda članovi ekspedicije jednostavno glupi i naivni, svi osim one pizde, al i ona je eto ipak poginila.

*

iza kiše starac i staričica pomolili su se van i eno je, ona čupa živicu, a on cementira oronuli stup na kapiji. pitam se kako im se da, čudno mi je da im se u tim godinama da, neobično mi je, kad će na ovoj zemlji i u toj svojoj kućici provest još tako malo vremena, šta to vrime troše na takve, kozmetičke zahvate i istovremeno sam svjesna da upravo tako i treba živit.

*

kod tih požara i odsječenih cesta, opadnutih dalekovoda i odrezanosti otoka uslijed bure, kod tih nepogoda i katastrofa ljudi se nekako uzbude i bude im, ako baš nema neke grozne štete i nepogoda nije tih razmjera da uzima živote, bude im malo drago. jer imaju o čemu pričat, jer se sad moraju nekako snać, ić do kopna brodom ako je most zatvoren zbog požara, poslat dicu spavat u susida i ostat bdjet nad kantama ako krov uslijed potopa prokišnjava, iskopat šterike a onda poslat po jedan kolač svakoj susidi iz ulice da ispeče u ono po ure koliko su nam najavili vratit struju na rođendan moje male sestre. onda je uzbudljivo i znaš šta su prioriteti i zabavno je i ne razmišljaš baš o smislu života.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 15 Jun 2015 13:03:00 +0200

svaki čovjek je zapravo filter za stvarnost.
frančeski

iako još uvik imam mamu, večeras sam se prvi put isplakala jer sam se zato šta je otiša tata osjetila ko siroče.
strahujem od toga da će dida skoro umrit, tolko se gnjavim time jer mi je on jedini koji još ima veze s onim životom, koji će s njim otić. svi mi koji ćemo ostat više nećemo bit dovoljni da zadržimo onu stvarnost koja ionako sad postoji samo u tragovima, stvarnost u kojoj sam dite, u kojoj ima nade, u kojoj se svi volimo i zaštićeni smo i čarolija je stalno svuda oko nas dok s bora svjetlucaju lamete a iz špahera cjepanice, stvarnost u kojoj još ima šanse, za koju znam da je nema, ali nekako je još uvik moguća, u kojoj starci nakon večere igraju na karte dok mi trčkaramo oko terace sretni šta su svi koje volimo blizu i šta su zabavljeni pa nas puštaju da zvrndamo, zadivljeni time kako brzo broje punte u briškuli i opijeni laganom friškoćom kasnoljetne rane noći.
kad dida umre, ostaće mama, kad umre ona, ostaćemo mi rodice, al jednoga dana ću ostat sama, marina mi je rekla da je trik da stvoriš svoju obitelj, ali to se kod mene nikako ne dešava jer nemam novaca i jedva se brinem za samu sebe i jer uostalom niko osim onog fabricija ne želi rađat dicu, nego stojim tako sama po strani i gledam druge kako se rastvaraju u tom nizu zauzimajući mjesto, dok ja kao konstipirana ostajem na jednom kraju, zbetonirana.
ali ja sam ionako odmalena, od stvarno malena u bajkama svaki put tila bit vila, a nikad princeza, i nije da se zavaravam da sam vila, ali mi je zato normalno da u svom životu nisam u glavnoj ulozi.
a kad ostanem sama, nadam se da će glupi filing i dalje postojat jer nije u didi ni u nikom drugom nego samo u meni.

*

danas sam doznala da postoji hijerarhija anđela.
sve one katoličke bebe koje su umrle i postale anđeli, postaju li one tim viši anđel šta su višoj klasi pripadale na zemlji, ili obratno, kako bi bilo pravednije? i, ne bi li bar nebesko društvo trebalo bit besklasno?

*

kad prekineš s nekim koga još uvijek voliš ali ne možeš dalje i nemaš to potrebu nikom reć pa čak ni dok se tematizira upravo vaša veza, a tebe oslovljava kao dio para, mislim da to nije samo zato šta ti se tad ne da objašnjavat nanovo i nanovo svakome da ste prekinili i zašto ste, nego i zato šta dok je jedan dio tebe, uistinu, odlučio prekinit - makar se, uistinu, djelić tebe zbog toga slamao - jedan sloj, onaj slike o sebi (a i društvenog statusa), još uvijek ne zna kako da se obnovi i nanovo izmisli.
a kad si ostavljena, onda je sve drukčije, svima kažeš jer ponosa nema i jer ti treba da oni priznaju tvoju raspadnutost - tako će ti bit lakše ponovo se drukčija sastavit.
a kad si ostavila čista srca onda je najbolje uživat u svom statusu i ne govorit puno o tome.

*

nikad nisam volila zdjele za voće, sam taj koncept zdjele, al ponajviše iz estetskog stajališta: zašto na primjer ne bi poredali voćke jednu do druge u vrstu nego ih treba onako natrpat skupa?

*

uvik sam volila filmove u kojima, ako već mora doć do geološke katastrofe velikih razmjera, do nje dolazi polako, da se likovima da dovoljno vremena da u paralelnoj radnji svojim ritmom obave sve šta tribaju, da bi se na kraju nekako metafizički uzdigli iznad parametara katastrofe. takve filmove volim.

*

sama ta ideja da ljudi imaju imena i to takav tip koji se ponavlja je luda. zašto nas ne imenuju ko zvijezde?

*

jednu zoru pred spavanje ležeći pored njega po prvi put mi se jasno otvorilo, jer do tad nisam shvaćala zašto se u filmovima, a onda valjda i u životu, ljudi toliko boje braka, zanemariću skroz da se on može raskinit jer očito i ovi zanemaruju, bolje bi im bilo da se boje zajedničkih kredita, ko šta kaže goran, ali to se valjda još nije uvuklo u mejnstrim pop, a možda nikad i neće jer je ovaj u službi kapitalističke ekonomije. ležala sam i prvi put na brak nisam gledala iz zauvijek ugla, nego sam ga pogledala iz ugla: imaš samo jedan život. imaš samo to i onda ništa više, a odlučiš se to vrime provest s tom osobom, odlučiš da ti je ona sve, odlučiš da sve šta ikad na planu romantične ljubavi imaš dat možeš dat samo njemu i viruješ da on to može primit, odlučiš da sve šta će ti ikad trebat od ljubavnika i najbližeg povjerenika, od partnera u zločinu, utjelovljuje on. to je dosta velika odluka. dosta velika oklada.

*

nije mi jasno zašto se kanali ne probiju pa da se mora sama izniveliraju nego bi tad bjesnile oluje i nevrijeme i plimni valovi pa moraju gradit one bazene - liftove za brodove.

*

na prokreaciju sam gledala kao na nešto na šta kasnim jer kad rodim moji prike će već maltene bit free al sad se mislim, roditelji su usamljeni kad odu dica, i lipše je da sad živim život pa rodim kasnije, nije sad nešto prenužno doživit svoje unuke, iako će vjerojatno bit tužno.
čudno mi je šta su neke žene, koje su mi u nategnutom scenariju mogle bit kćeri, već majke i čudno mi je gledat prijateljice koje su majke, mislila sam da spram njih kao majki imam drukčiji filing jer ih znam, da su mi zato one drukčije majke od naših majki, ali shvatila sam da je to ustvari zato šta su one potpuno nova generacija majki koja koristi sleng i ide na fejs i jer nam je ista muzika kul i izlazile smo na ista mista i išle u istu srednju i šaputale i skupa gledale svijet i one su u biti kao ja, samo su majke i sad moram revidirat cijeli taj pojam, koji je do sad značio moju mamu i prošireno mame mojih prijatelja i svakako, svakako nekog starijeg, a sad znači nešto drugo, u neku ruku potpuno neovisno o meni.

*

kad neko, najčešće neka institucija, kaže: ljubazno molimo, uvik mi se to učini prijetvorno i dodvorivački i lažno, ne samo zbog toga nego i jer nemoš ti reć jesi me ljubazno zamolija da pripremim sitan novac, samo si me zamolija, a na meni je da odredim jel to bilo ljubazno. valjda su im namjere dobre, valjda to oće reć, al to se treba ostvarit paralelno s prijenosom informacije i usputno i ne može funkcionirat kao performativ. glupo sve to.

*

nakon cilog života, primistila sam razdjeljak na drugu stranu, paše mi uz ovaj filing da sam se vratila od iza ogledala. uvik kad mi je ostajalo nešto za napravit, nešto za dočekat, postojala je mogućnost da će tad bit bolje, a sad već nekako znam da može bit samo teže i tužnije i usamljenije jer sve šta sad očekujem je da ljudi koje volim nastave umirat, lipe stvari koje su se imale desit su se desile, one koje nisu se nikad neće ni desit, ja pomirena s tim živim dalje, ne nerviram se više puno i radujem se sitnim radostima i svakom momentu s onima koje volim ko da je zadnji, opsesivno, s besmisleno preuranjenom nostalgijom i boli.

*

ono kad na fejsu ljudi stave slike svojih curica pa dole ekipa krene ala male zavodnice slamaće srca čuvajte se momci. pa u kurac više, jel žensko može na ovom svitu imat drugog posla osim da zavede?

*

s ljudima s kojima sam (bila) bliska najzanimljivije i najlipše i najmilije mi je kad ih gledam u javnim situacijama znat ko su zapravo i koji postotak njih je maska, i na koji način je stavljaju.
i naravno volit ih.

*

doselila sam do odvjetničkog ureda. odvjetnica ispraća stranku, čujem ih kroza zid, "ajde, ajde, ima puno gorih situacija".

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 14 May 2015 15:55:00 +0200

ne znam šta ću ti reć. šta god rečem, sve je već rečeno.
mama

uvik mi je bilo dosadno šetat, ali sam u zadnje vrime malo revidirala. t. mi je reka da bi bilo korisno moć se zabuljit, a moja varijanta toga je da kad šetam gledam u stabla i estetski uživam u tome kako mi se minja perspektiva plus stabla su lipa i monumentalna i skroz fascinantna jer su živa al opet skroz statična, nekako su statična čak i kad puše vitar, jer nije ka da se sama miču, tad su ko pokretne skulpture i dozivaju me granjem i nastoje bit prijeteća al su mi samo smiješna i to dobro djeluje na mene.

kad šetaš u gužvi najčešće te nerviraju spora starčad i nepredvidiva djeca, al ako razmisliš kako svi imaju jednako pravo bit tu ko i ti, onda postaneš solidaran pa usporiš na nula na sat jer neka cura uči hodat bebu makar je to nasrid rive na fakin svetoga duju. i, kad se malo istreniraš i savršeno prilagodiš brzinu kao kad u vožnji auta ne moraš nimalo kočit nit ubrzavat prije pretjecanja i prestrojavanja, počneš se kretat u totalnoj harmoniji sa svim oko tebe, sa svim živim i neživim, i ako malo apstrahiraš i svo svoje bivanje svedeš samo na to kretanje (i eventualno slušanje muzike na sluje, al to se uvik može shvatit ko saundtrek) totalno si sinkan sa svime i samo kliziš kroz život pa makar i samo dok traje šetnja.

*

sjela sam radit u zdravog soka dijelom jer nisam imala energije za doć do doma, dijelom jer mi je dosadilo bit stalno unutra sad kad sam eto u velikom gradu, a moram bit stalno unutra kad imam tolko posla da si mogu priuštit ovaj život, i tamo sam upala u neku rupu u kojoj je pospano popodne naizgled trajalo zauvik, kad je ušao krhki čovjek. kad je na njega došao red, krhko je upitao jesul internet i sok različita usluga. kad je dobio potvrdan odgovor, ljubazno je pozdravio i izašao, a ja sam zamalo zaplakala, od ljubavi spram ljudi općenito.

onda je ušao neki jako smrdljivi čovjek napunit mobitel, gazda je bio dobrohotan, a ja sam bila samo pola metra od štekera i nisam više mogla radit, nisam više mogla mislit na ništa osim na to kako izbjeć taj smrad. ovaj je petljao s kabelom i kad sam mislila da ga je konačno uključio i da će otić, mobitel mu je pao na pod i razletio se na par strana pa sam se premjestila za susjedni stol al to nije baš pomoglo, jer u zdravog soka su samo tri stola, pa sam samo tako malo sjedila i osjećala klasnu krivnju pa se onda pokupila doma, uvjetno rečeno, jer ovih dana nije lako nać stol na kojem možeš radit, makar i ne želiš radit, ali moraš, jer si prihvatila svaku gažu jer ti treba para, ne želiš radit ali čim negdi sjedneš kreneš, jer moraš, ali to onda postane jedino šta u bilo kojem trenutku želiš, da ti distrakcije poput jedenja, pranja, logistike oko useljenja u novi stan, započinjanja još jednog posla i nove ljubavne veze, koja je najlipša distrakcija od svih, dopuste da malo radiš.

*

kad zamišljam tatu, na površini mi je žao šta ne zna kako je sad, šta ne zna za sve stvari koje su se dogodile posli, šta mu je uskraćeno sve to, šta su svi koji umru ranije od drugih zakinuti za sve ono posli, ali sad mi se čini da je u miru. da je sve prestalo i da njemu, ako je slučajno i svjestan kao duh il štaveć, konačno vlada mir, stvari iz prošlosti više manje probaviš i nema novih da te stišću i da zbog njih plačeš, a nema više ni novih navala svega, samo mir, stvarno, samo počivanje u fakin miru.

*

ko je taj koji sjedi i svaki dan odredi tečaj valute? prema čemu on na dnevnoj bazi određuje taj tečaj, jel pregleda kretanja na burzi pa pretpostavi, jel pogleda koliko je toga od jučer zemlja izvezla il proizvela, ili onako, po osjećaju, odoka? zamišljam to radno mjesto i potpuno mi je nevjerojatno.

*

ležala sam opet sama i odjednom sam se počela bojat da ću prestat disat i time si osvijestila disanje koje je time postalo otežano pa sam se morala aktivno trudit da dišem i da ne padnem u kompletnu paniku. meni je život nekad kompliciran na toliko dodatnih razina.

*

svatila sam da mi fali da mi neko plješće. da mi dugo niko nije pljeska i da mi fali taj tuđi osjećaj, taj tuđi osjećaj koji sam ja pobudila i taj nečiji poriv da mi zaplješće. al onda sam bila na promociji škarine knjige di su mu sigurno pljeskali jer on nije lijen ko ja i napisao je već drugu knjigu i sve i žao mi je šta mu ja nisam pljeskala al sam u biti zakasnila i tamo sam srela par ljudi koji mi čitaju blog, jer di ću ih inače srest, jedan od njih se zvao matej i tražio je društvo za u mekdonadsa prije plesa al niko nije tija jer nisu znali da je problem sistemski pa sam ja išla jer ipak mi je to fan koji mi je tamo kupija pitu od jabuke i koji me uz još par ljudi prepozna s naslovnice zadnjeg nomada pa sam se onda osjećala prepoznato, makar je to sve skupa smiješno, i osjećala sam se dobro, ne ko da mi plješću, ali osjećala sam se dosta lipo, makar je to bija škarin dan. plus mi je dečko koji će mi uskoro postat dečko slao poruku dok sam bila u mekdonaldsa s matejem: di si više?

*

kad je riječ o tom porezu na dodanu vrijednost, ko je na sve te stvari doda tu dodatnu vrijednost koja se onda oporezuje? vrijednost se izračuna u procesu razmjene, šta sa sobom nosi rizike i šta je po meni nepošteno al taj rizik preuzimaju kapitalisti pa onda neka, iako ga oni uračunaju unaprid pa u biti spuše radnici, al kako se dodana vrijednost može dodavat proizvoljno? a ako se ne odrađuje proizvoljno, kako li je molim te za svaku pojedinu stvar precizno izračunaju?
i kako ona uopće može postojat? postoji vrijednost i to je to. oće li se država dosjetit udrit dodatnu dodatnu vrijednost, kao šta ljudi u americi dižu drugu hipoteku na kuću? (drugu hipoteku koja mi uopće nije jasna, jer šta je jamstvo toj hipoteci ako je prvoj jamstvo nekretnina? druga dimenzija te nekretnine?)

*

bilo je skoro jedan u noći kad sam konačno ušla u tramvaj, bio je pun sleepersa i smrad me zapahnuo već s vrata, ali ovaj put se nisam imala snage osjetit krivom zbog te opservacije samoj sebi, ulazeći sam si rekla da znam da sam sretna šta imam stan i šta je mama tu da mi uvali para i šta su prijatelji tu pa mi skidaju wc daske, donose skale, vozaju me, pakiraju ručkove u taperver i peru mi robu, iako sam ja iz svog stana upravo došla, stana koji je još nenastanjiv jer je šporka rupa, jedina rupa koju sam si mogla platit – pred čistačicom sam nešto ranije opet poslušno osjećala klasnu krivnju makar me oderala, ja sam otišla do sestre za to vrijeme prevodit, ali ona i cimerica su surfale po okcupidu, a šabić je puštao fink i muse i ja sam pila vino i odlučila otić na sve koncerte jer jebeš sve, radi zbivanja sam se i makla iz provincije pa ako ćemo već poumirat siromašni, može to bit i malo ranije pa da umremo sretni – vozeći se doma potpuno satrana, misleći kako se još valja oprat pa se bojler valjda nije ugasio jer se ja to bojim palit, pa ujutro na posao, iako sam bila svjesna da ovi ljudi smrde jer se nemaju di oprat, a ja evidentno imam pa makar i u hladnoj vodi, u to doba noći kad si obično krećem kuhat ručak, ali mi se danas činilo mrtvački kasnim, pomislila sam: zagreb belongs to us.

a onda su nakon par stanica ušli ljudi, oživili i namirisali vagon, tramvaj je zašao u moj dio grada i opet sam se osjetila živom. iscrpljenom, prekarnom, siromašnom, bolnom, neispavanom, tjeskobnom, ali živom.

*

svaku večer prije spavanja mama pere suđe. ona voli da je sve uredno, i pod najčešće opere svaki dan, ali sa suđem nema kompromisa. objasnila mi je da ne želi ako slučajno preko noći umre da joj, kad je nađu, nađu sudoper pun šporkog suđa – malo ekstremniji ekvivalent onoga kad uvik nosiš čiste i fine mudante ako slučajno završiš na hitnoj. dok sam bila kraj nje, umirivala sam je: može ga koji put i ostavit i obećala da ću ga ja oprat prije nego pozovem hitnu.
sad kad sam opet odselila, valjda ga opet vrijedno pere prije nego ide spavat. na momente mi se to učini kao najbitnija promjena u svemu ovome.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 11 Dec 2014 05:23:00 +0100

u županji je stanje izvanredno, treba 30 cm rijeka da poraste pa da se izlije i svi su uznemireni osim mene, meni je pun kurac redovnog stanja.
gomila

prvo je bilo da će se samo registrirat u matičara, požurit će radi papira, a svadba će bit dogodine da finci i amerikanci stignu uzet godišnje i karte, a mladenci i ja kao wedding coordinator rezervirat salu, dogovorit se oko suvih smokava, napravit hendmejd ukrase i dizajnirat šesne programe koji će uključivat detaljne dijagrame o tome kako se ko upozna i slično. onda je to registriranje malo nadraslo pro forma i pro iuris okvire, a ja ionako nisam mogla zamislit da se ona vjenča a da ja ne budem tamo da joj plačem pa sam otišla u zagreb.

najdraži su mi oni šta se ne iznenade kad me vide na ulici, šta me uopće nešto posebno ne pozdrave nit pitaju o splitu. za njih znam da ni ne znaju da mi je glavni residence dole, da ni ne znaju da me nije bilo više od godinu dana. onda mislim da je to zato šta mi ova sredina leži tj. šta i u ovoj sredini uspijevam izgledat suvereno, i smijuljim se u sebi jer sam ih prevarila, i osjetim ko da tu pripadam, ko da pripadam svugdi, ko da se tribam iskorijenit iz primisli o tome da se unatoč svojim generalnim sklonostima igdi idem korijenit.

često kažem: idem na aerobik, pa dosta ekipe oduševljeno komentira kako sam ja to tek par dana u gradu, a već sam si našla tjelovježbu. ali kad ćeš negdi ostat misec ili dva i kad ni ne znaš kolko ćeš negdi ostat, stvari trebaš radit odma. jedan od brojnih malih problema je šta naprimjer nemoš uć u projekte tipa bend ili predstava ili studij ili radni odnos, ako nisu jako kratki ili ako ne možeš ili ne želiš boravak prilagođavat njihovim ritmovima. ali ipak, zajebano je to i na puno većoj razini, i ja se nastojim s tim izmirit s praktične i s intimne strane.

neke stvari su općeprihvaćene i samorazumljive i jako puno, zabrinjavajuće puno ljudi ih ne propitkuje. naprimjer da se živi u jednom gradu, šta nam i sama država nameće uslugama uvjetovanim stalnim boravištem, poput liječničke skrbi koja se van boravišta provajda samo u hitnim slučajevima. još jedna od stvari koju jedan dio moje ekipe ipak masovno propituje, a drugi u širokom luku izbjegava i mislit o njoj, je ta da ima da nađeš smisao u prokreaciji - ako je smisao uopće nešto šta te muči, a mene sigurno da, velik broj njih možda i ne, ali onda je nalog jednostavno nalog, bez smisla. više ljudi mi je reklo da sad kad imaju dijete osjećaju da su nešto napravili, pa da i sutra umru, nešto su ostavili. onda se ja pitam šta sam ja ostavila, jer moja je ostavština vrlo apstraktna i teško ju je obuhvatit. al znam da je značajna i da je točno onakva kakvu bi želila ostavit i to je ok, iako nisam iskoristila puno od svojih potencijala. iako, naravno, i sam koncept ostavštine treba preispitat.

stvar s djecom je, ako ih shvatiš ko jedini i overwhelmajući životni projekt, a u neku ruku moraš da bi ispali šta je moguće više ok, je da je to pass it on princip, u kojem sve svoje nade, a u neku ruku i obveze spram samoga sebe polažeš u sljedećega, umisto da se sam uhvatiš u koštac sa stvarima. ali zar se život i ne ostvaruje u davanju drugome, pa kome god to bilo? ali, pitanje je na koji način djetetom afirmiraš sebe, a na koji (svim) ostalim stvarima. i je li jedan ispravniji od drugog?

dijete na stranu, malo sam ponosna na sebe šta se izazivam, ovaj put konkretno izmještanjem. ono mi koristi, tu se podražavam ko dinamička kategorija, dnevno dobijam masu novih perspektiva i nije mi udobno, a i bez da nam jelena kranjec kaže znamo da je udobno najgore - ono je lipo, al nije prezdravo, ko ni previše šećera, ili previše slušanja najdraže pisme s albuma.

ne kužim dakle di živim i ne znam koji mi je sljedeći korak, osim da budem tamo di je on, kad on bude negdi di se može bit, a do tad da fristajlam, ili možda točnije: freefallam.
i onda sam došla s neke improvizirane večeri, koja se trebala sastojat od aerobika al se sastojala od dvije večere kod dva prijatelja (orgazam-kajgana i gulaš s prilogom od prosa) nakon koje smo se pridružili trećem u birtiji i neuspješno se pokušali preselit u sljedeću kad je prva zatvorila.
došla sam amo reć doma, otuširala se i ugnjezdila pod jorgan koji mi je poslala mama jer je strahovito zahladnilo i vjetar zlokobno zavija oko zgrade, a propuh i mrzlina oko mene, pod jorgan koji sam izbjegavala donit jer je konačno, jer je konačnije od privremenog boravka ako preselim i poplun koji zauzima cijelu jednu torbu, jer onda tu nisam privremeno, i onda još više ne znam di živim, ali ako sam tu makar još dva tjedna, shvatila sam da je vrijedno truda i nerazumljivih osjećaja ako se bar jedan dan u ta dva tjedna naspavam..

zaključila sam da je dobro to šta se ne mogu definirat, da je u redu ako ne znam di idem, u redu je ako ne slijedim fiksne ili naznačive trase, i da sve to znamo odavno, ali da ko to stvarno živi?
i primijetila da je to jako naporno živit.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Fri, 14 Nov 2014 01:28:00 +0100

volim biti spontana i živjeti za trenutak u trenutku.
nandi uzelac

čuješ, ako ti ne ostaneš s identiteskim problemom, ti ćeš ga izmislit.
mama

sestru je ukočilo pa me sila na svoju biciklu da joj je odvezem doma, a ja sam njoj u ruksak uvalila stvari koje sam uzela u mislava di sam ih uskladištila prije puta, zvali su me na intervju, a slučajno sam kod njega imala neki sako, bila košulja je pak kod gorana i vesne, šporka, al opraću je sutra popodne kad se opet od bergmanovih relociram tamo, na tramvajskoj stanici stajao je oglas za šojku rugalicu prvi dio i umirilo me šta je plakat bio isti ko u londonu, samo šta je tamo bilo mockingjaw part one, ona eskort djeva čudnih obrva koju smo aca i ja povezli do milijarderovog stana kad je on iša popravljat grijanje i ukrast šampanjca rekla mi je da ličim na tu glumicu iz hunger gamesa uz sućutan, ženski stisak moje nadlaktice i riječi: take care, posli je barmen koji nam je radija aviation jeleni reka da mu ličim na bjork pa mi je bilo malo draže, vozila sam se i mislila kako sam zaboravila koliko obično klizim sa sestrinog sica i kako sam se na bajku zadnji put vozila u parizu i kako je to bilo jebeno i kako je lipo bilo vozit se s fabriziom na istom bajku, ja pijana na sicu, on pijan na pedalama, jer nije bilo za iznajmit dva kad smo se vraćali doma nakon parka u koji smo provalili nakon soareje.

sestra je nepomično ležala, a ana i ja nismo mogle nać ključ od mog bajka, vjerojatno jer ga geček još nije vratija, al ja sam od mislava slučajno ponila neki ključ koji sam donila iz splita jer je to moga bit rezervni ključ od mog bajka, i bio je, pa sam otišla vidit taj stan koji smo marina i ja ujutro našle na netu, zaključila sam da bi se opet malo tu mogla preselit jer nakon šta sam se vratila s puta ne mogu zamislit da se vraćam u split, a i računala sam da ću ako prvo nađem stan prizivnom magijom dozvat da mi se jave s festivala, tako sam i priji koja je konačno zatrudnila rekla da skloni uloške iz wca da ne prizovu mengu, to je skroz glupo al mi etnolozi nekad volimo tako, al ako i ne dobijem posao nije toliki bed makar bi ga strašno volila radit, jer aca me zvao da dođem u london radit bauštelu za njega, pogotovo ako uspijem nagovorit osamu da ga unajmi za renovaciju hotela, iako vesna kaže da je london najgori grad za bit siromašna, a jelena kaže da je embodiment of alienation, a to nije ono šta mi trenutno triba, mislim da mi triba mali šesni stan, a slike tog stana su bile divne, malo potkrovlje sa šankićem i biljem, pokazala sam ih bar desetorici ljudi tijekom dana i već je praktički bio moj jer sam uspila namolit da ga šta prije dođem vidit i dok sam dole zvonila mislila sam se: vidiš, ne znam koji je to kat, susida mi je otvorila i rekla da se popnem na treći, ostala je budna da mi ga pokaže i radosno me uvela onako u spavaćici napomenuvši kako ima dva sina koji često tulumare pa možemo svi zajedno, a ja sam unišla i to je bio neki sasvim drugi stan, a ja onako u antiklimaksu sva mokra od kiše nisam tila priznat toj ženi koliki sam idiot i kako je da bi stan bio potkrovlje očito nužno da bude u potkrovlju a ne na trećem i glumila sam da mi se stan sviđa skupa s idejom o tulumarenju s njenim sinovima pa onda opet izašla na kišu i nazvala ispravan oglas.

navečer sam pojila marinine kanelone i umisto da prevodim otišla na net opet razmotrit onaj stan s osamljenim kaučem i kalijevom peći u kojem bi mogla napisat u registraturi i naišla na neki odma u kvartu s apsurdnim fotkama usamljene wc školjke u dugom tjeskobnom hodniku i s golemim papučama pored jogija uguranog u nešto šta bi moglo bit sauna al mi je onda došlo žao, možda jer sam u ogledalu vidila odraz čovika, jer tu neko živi, te goleme papuče su njegove, a on je stvaran, možda je luđak, a možda ima neke emocije, sasvim sigurno prema mami, vjerojatno neriješen edipov kompleks i onda više nisam mogla ismijavat taj stan i ništa mi se više nije činilo radosno, čak ni priče o drugaricama koje su se sretno skućile i našle poslove i otišle za ljubavlju i nije mi se učinila radosna ni moja priča, učinilo mi se da je ni nemam.

A photo posted by Sana (@sanapb) on Nov 11, 2014 at 7:09am PST

la double exposition du regard

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 12 Oct 2014 01:40:00 +0200

jel vas nekad uvati onaj osjećaj da je sve moguće, da je život živ?
e, i za kolko vas to prođe?
jure

ave maria gratia plena morituri te salutant.
mama

drago mi je šta imam slobodnu volju ali često se desi da ne znam šta bi s njom. ipak, nekad donesem odluku da negdi odem: na primjer na koncert, na put ili na otok i to se uvik pokaže kao najbolja primjena slobodne volje. t. me par puta podsjetija da micanjem ne mogu pobić od sebe al to sam znala, a ja sam se pitala da li izmještanjem želim dat kontekst i opravdanje unutarnjoj pogubljenosti ili se samo izmjestit dovoljno da si pomaknem perspektivu i uslijed toga možda uspijem sagledat svijet na način koji bi bija malo podnošljiviji, al svejedno, najveći mir osjetim kad se pomaknem.

danas sam ronila gola među nepomičnim jatima riba, ribe su uvik strašno mirne kad more na površini divlja, kao da se moraju pritajit, a baš tad bi mogle bit slobodnije od ljudi nego šta su za bonace. stvar se često svede na pitanje za šta neko živi, ja živim za takve trenutke, trenutke mira i uzbuđenja uslijed zbivanja, i nije mi samo lakše nego i lipše otkad to znam i sve sam pomirenija s činjenicom da živim kao šta se neki pomire sa smrću – valjda kad skuže koliko je neizbježna, šta sam ja sad valjda skužila i o životu – a šta se tiče mene i smrti, sad mi se čini da sam s njom uvik bila pomirena, makar znam da nisam.

više je se ne bojim kao nečeg šta će možda bolit il bit neprijatno, čak niti iz sentimentalnih razloga vezanih uz napuštanje voljenih i uz to šta će oni još svašta proživljavat bez mene, niti jer toliko toga još želim obavit, sad mi je svejedno, neka dođe, možda bi mi bilo malo žao jer sad znatno bolje znam kako živit, al svejedno, nek dođe, nekad kad sam jako umorna pomislim, pa šta, nek dođe odma, kad trebam rezat nokte ili jest ili se odjenut, tad pomislim, nek slobodno dođe, dosadilo je više ovo iznova i iznova, neprestano održavanje ovog tijela koje me sve više izdaje. nekad kad ležim u krevetu pred spavanje ili sjedim mirno sama pomislim: možda sad dođe, možda u sljedećem trenutku asteroid spiči u mene ili se sruši strop, i stalno nastojim da mi to bude okej, ali nalazim da se ne moram puno trudit, samo, samo me vata tuga kad vidim da je umro neko stariji pa to svi oplakuju na internetu jer je nekako dirnuo njihove živote i onda mi bude krivo da ja umrem, ne jer nisam tolko stara, ne jer sam naspram njih još mlada za umrit, a ovi su bar proživili dosta toga, nego jer su oni eto dirnuli nečije živote i bili su poznati pa računaš da su i sami kroz sve to valjda doživili nešto veliko i lipo, a meni se tad učini da nisam doživila ništa ni lipo ni veliko i postanem pretužna, makar znam da je sve to mučka propaganda.

razmišljala sam o tome kad neko nestane, zašto ga ljudi traže? zbog konvencije, ili jer ga žele u svom životu ili možda samo da se uvjere da je dobro i da onda budu mirni? ali, ako je svaki život sam za sebe i po sebi, ima li onda veze di je ko?
ili: kad bismo znali da nema zločina, kad zločin i nevolja pa čak ni smrt ne bi bili mogući, bi li onda imalo veze da tvoje odraslo dijete nestane na nekom blesavom festivalu u hrvatskoj, na drugoj strani svijeta, bi li ga onda očajnički tražio po plakaluši a5 posterima kojima nećeš postić ništa, bi li onda bio zabrinut i šta bi onda osjećao?

dok sam odlazila s otoka osjećala sam tugu posljednjeg puta kad ću odlazit odatle, recimo kad pokopamo didu ili ako se naposljetku proda ta kuća, znajući da je ovaj put možda posljednji i nastojeći bit ok s tim, kao i s mogućnošću vlastite smrti ili kao da je riječ o onoj hipotetskoj zadnjoj maminoj juhici.

ipak, ipak u meni ima toliko žara da pomislim kako bi bilo bolje ne nestat noćas, u snu, nego se vratit na otok u neko sunčano poslijepodne i proživit u njemu jedan dugi dugi dan, samo se ne mogu odlučit bi li više volila da popodne bude bonaca i plima i da se toplo sunce mirno slijeva po svemu mirnom govoreći mi da je sve u redu i da je sve blago i dobro ili da se digne meštral i po zadnji put mi pokaže da život može bit uzbudljiv pa da se kad krene neki jači nalet samo bacim u njega ko šta se inače bacam na valove i da me odnese.

kroz staklo u kojem se odražavao hodnik koji se protezao iza mene pa u daljinu gledala sam kasni sumrak. učinilo mi se da vidim put u nebo i ne samo u nebo nego u goruće nebo, u pakao, u nešto čak više mistično nego opskurno, tunel u drugu dimenziju, u nešto malo đavolje šta ima poslije smrti. osjetila sam se nemirno i dobro.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 15 Sep 2014 20:53:00 +0200

ne znam ko bi ga moga ne volit. možda oni kojima nije jasan.
mirela

ja nikad ne spavam popodne, ko bi se u jednom danu dvaput budio!
gomila

vanka masu, masu grmi, dole auti ko da plove uzvodno. sama sam i bojim se, zabarikadirala sam se u stan prema maminom naputku, nazvala me s aerodroma da me upozori da nevrime ide u našem smjeru. ja ne pamtim kad je vrime bilo ovoliko loše, ne pamtim sezonu koja je bila ovoliko mračna i kišna i ovoliko puna zlosutne grmljavine i slutim da se dešava nešto veliko i ne nužno zlo ali svakako nepovoljno po moj život ovde na zemlji. nikad nisam razmišljala kako bi zvučao udar velikog asteroida o zemlju, nisam nikad ni razmišljala o tome da bi udar imao zvuk, ali ova grmljavina zvuči mi kao da ga najavljuje.
rasplakala sam se i uzela janka u naručje, malo s njim gledala kroz prozor i tješila ga, a onda sam njega sjela na kredenac, onako gologa jer me mama smatra malo ludom pa joj šivanje njegove robice nije prioritet, a sebi natočila rakiju, sve tako pričajući s njim.

--

gledala sam navečer na tvu animiranu zemlju i kad se jedna strana okrenila u mrak, smjestila sam samu sebe u prostor, u prostor svemira, na noćnu, mračnu stranu zemlje, stranu odmaknutu od sunca koja gleda u stotine tisuća svjetlosnih godina praznine i mraka do neke druge zvijezde i to misto na kojem se upravo nalazim odjednom je bilo tako mračno, hladno i zlokobno samotno, ali osjećaj koji sam imala nije bija ružan, bija je samo lagano paničan, ali veličanstven ko i uvik.

*

koketirala sam s idejom da su nas dizajnirali alieni, skroz nas izgradili, ali onda sam se sitila evolucije i zasramila se jer isti kurac bog il alieni, zakoketirala sam s kreacionizmom.

*

muči me kako je apsolutan sluh moguć sam od sebe, bez neke referentne točke? kako je išta šta je apsolutno moguće, s obzirom da sve šta jest nešto jest samo u odnosu na nešto drugo i s obzirom da nije nešto drugo? dobro, svaki ton titra na svojoj frekvenciji koja je upravo ta frekvencija, ali ludo mi je da neko to čuje, da neko to čuje i odma intuitivno zna brzinu titranja. to mi je totalno ludo i malo sam ljubomorna na njih, ali po prvi put u životu ne zbog muzike nego zbog fizike.

*

super je kako koegzistiraju (bar) dvi predstave: ona na stejđu i ona u kojoj ti promatraš publiku. jesu li oni glumci, ako ne znaju da jesu i ako su to nehotice? makar oni to i nisu nehotice jer se hotimice srede i dođu tu da ih se gleda.

*

doktor mi je preporučio hodanje pa ona popodneva kad, nakon šta se izvučem iz kreveta, uspijem skupit snagu da još nerazbuđena odem do grada, pronalazim puste ulice sjeverno od centra i onda se raspaljenog post rocka ili radničkih budnica u ušima povlačim tuda u slow motionu kao nadrogirana, iako više niko ne koristi tu riječ. tu auti moraju zaobilazit pase koji, nonšalantni, leže nasred ulice, a dole u centru ja zaobilazim turiste pa mi je ovde draže iako je donekle zabavno prolazit kraj uličnih pjevača koji se nijemo upinju i sve je spot za ono šta mi je u ušima.

*

onaj osjećaj kad ti je neugodno zbog nekoga jer znaš da je njemu neugodno, pa se praviš da ne vidiš to zbog čega mu je neugodno makar tebi to uopće ne smeta, makar u tvojim očima to nije razlog za nečiju diskvalifikaciju iz kul ekipe, e pa tako je meni kad posjetim nekoga u bolnici, a taj neko je slab, ali se pravi da je dobro, malo mu je neugodno šta ga vidiš u haljama kroz koje proviruje neobrijan, mršav, nepočešljan, nenašminkan, žućkast, proziran i slab.
danas sam bila u bolnicu posjetit prijatelja koji uopće nije bio apologetičan, bio je bolestan i to je bilo okej.
i onda sam skužila da mi je ta opcija, makar socijalno lakša, tužnija.
koliko god mi bilo lipo vidit da se neko junački nosi sa svojim stanjem, masu mi je teško vidit da se neko sa svojim stanjem pomirio.

*

često me kad kupujem čips i slična sranja na blagajni sram šta ovi iza mene misle o mom odabiru namirnica, ali nikad me nije mučilo šta o tome misle blagajnici. a danas sam, jer blagajnik u bili se smiješio, pomislila kako je prodavačima sigurno kul, ako nisu preizmoždeni i preizjedeni da bi uopće mogli za išta marit, kad primijete da neko kupuje iste namirnice koje su i njima omiljene. bilo mi je simpatično kako oni imaju taj višak informacija o meni, koji ja nemam o njima: mi volimo iste opskurne kekse, i onda mi je bilo ludo drago zbog njih.

*

onaj trenutak kad su na križanju svjetla iz svih smjerova crvena ovih dana je jako dug, a ja stojim i
pitam se, kad već imam tako osjetljivo srce, trebam li si ga sama opetovano slamat time šta ga challengam ili bi možda bilo zdravije da ga pazim. nisam sigurna trebam li nužno bit jaka ako ne mogu, zato šta mislim da su slabići pičkice, a ja ne želim bit pičkica iako nemam problema s prihvaćanjem drugih pičkica; imam problema samo s pizdama. jednako me brine i promjena, ona osvježava, a promjena perspektive je nešto najzdravije šta ima, ali promjena samo radi toga da se ne uljuljkam i ne opustim previše, promjena koja je više-manje svrha samoj sebi, jel mi ona baš nužna?
ali otkrila sam nešto: poanta je gibat se sinhronizirano s fizikalnim kretanjima svemira, a po potrebi u otporu spram socijalnih, i to onih zlih ili onih koja iz ovih ili onih razloga glumataju.

*

uvik mi se činilo totalno random kako kad se rodi dite kažu tri podatka: spol, dužinu i težinu. nekako, kad ikad pričaš o nekom, kažeš kakav je, kažeš kakav joj je smješak, je li draga, je li zločest, je li zabavna, šta voli i jel mu kosa paperjasta i uvik zamršena ko da se tek probudija,...
koga zanima koliko je neko težak il visok osim njegovog trenera, krojača i anesteziologa? i pogotovo, koga zanima znat samo to o nekome?
dugo sam mislila da se o bebi jednostavno još nema šta drugo reć iako mi je i tad bilo čudno: zašto mi govore koliko je teška, zasto nisu samo rekli: rodila se!, ali sad se mislim: mogli su reć ko ju je dočekao, mogli su pričat o njenoj kosi i opisat joj krik, mogli su pričat kako miriše na mlijeko i livadu. mogli su reć danas sam s naporom i srećom iz sebe istisnula živu i zdravu bebu koju sam sama izgradila, bila je dio mene, ali više nije, iako ne želim da je ikad od mene maknu. ili napisat, rodila je i zbog hormona je u depresiji: donesite ručkove i – želi li neko možda posudit maloga?

*

prijatelj mi sporadično pošalje neku vijest koja uključuje tedeschijevu ženu (koju definiram odnosno – u odnosu na tedeschija – jer je tako definiraju svi i jer je ona u ovoj priči, a i inače, važna jer je tedeschijeva žena) i pjevača suedea (za kojeg nemam pojma kako se zove iako sam razmjerno veliki fan) kojeg joj je muž doveo na rođendan da joj piva pa se poteže pitanje jel se on prodao i ljubomora spram tedeschijeve žene i činjenica kako svijet nije pošten i kako se svakoga može kupit. i kako je tedeshijeva žena u kurcu, a i sam tedeschi, jer da ja imam love za dovest si suede da mi sviraju na rođendanu, zvala bi sve fanove da uđu i poslušaju. to je ko kad si neko vrhunsku sliku drži doma i nikad je ne posudi nekoj izložbi ni ništa, jer ga vjerojatno pali to da je samo on vidi jer se onda osjeća posebno. jako često se pitam koliko ta ekipa ima osviješten svoj pololožaj u svim njegovim delikatnim aspektima, ali mislim da oni stvarno i istinski ne vide da nisu nimalo posebni, da su samo bogati, a da te lova ne može učinit posebnim, možda kul u očima ekipe koju nisi znala impresionirat sama nego ti je tedeschi morao dovest fakin suede na rođendan. ili nije, nema veze, možda imaš iskrene prijatelje i kul si im sama po sebi i misle da si posebna sama po sebi, ali ipak sigurno misle da si svojom posebnošću uvatila tedeschija koji ti na rođendan dovede suede da ti sviraju i sigurno misle da to ne može svaka i da si zato posebna.
ali u konačnici nisi posebna, samo si bogata. da, svako je poseban bla. ali ti nisi posebna.
i danas sam shvatila šta me tu u stvari smeta: to šta suede uopće imaju tolikog fana u nekome poput tedeschijeve žene.
jer šta to onda govori o suedeu i šta to onda govori o meni?

--

masu ljudi je ludo,
ali neki su to na neki agresivni način.
neki koji su uz svoje ludilo, ili možda zbog njega, masu inteligentni postave se iznad tebe, ili jer žele tobom manipulirat, prevarit te ili iz čistog užitka;
neki u svojoj superiornosti s tobom ne žele imat ni posla;
nekima je ludilo potpuno nevino, uronjeni su u njega do te mjere, ili su jednostavno dovoljno dragi i nevini, da ga uopće ne komuniciraju na van agresivno, da ga uopće svjesno ne komuniciraju na van;
a s nekima ti se ludilo poklopi makar ti na prvu izgledaju ludi na način različit od tebe i čini ti se da se nikad nećete skužit, ali nekad se desi da vam nešto izvanjsko malo istjuna frekvenciju pa skužite da ste s iste grane;
s nekima si se tjunao jako dugo pa iako niste od iste sorte ludila, s vremenom ste dušu istrenirali da prima frekvencije onoga drugoga pa se kužite i uživate u harmoniji koja nastaje kad ste skupa;
s nekima se skužiš odma, i sve je jako lako od početka, lako i jednostavno, a uzbudljivo, i osjećaš se nepobjedivo i nije te briga šta se dešava metar dalje
i sve se okolo može odvijat, čak se i treba odvijat, da bi vi mogli, svaki za sebe, primijetit da vas nije briga šta se okolo dešava
i osjećate se nepobjedivo i kao da stojite u ravnotežnoj točki svemira u kojem ne postoje ni vrijeme ni prostor
i onda taj trenutak koji provedete jedno pored drugoga, ma koliko kratak bio, traje zauvijek i ne traje jer trajanje ne postoji
i taj trenutak bude jedan od najdužih trenutaka u tvom životu
makar ne bude ništa jer kad vrijeme ne postoji nema ni glagola
i kad prostor ne postoji nema ni priložne oznake mjesta
nema ničega osim vas koji u tom trenutku niste baš sasvim materijalni
i vašeg ludila.

u bolnici

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 1 Sep 2014 23:55:00 +0200

gospođa iz kreveta do pričala je na mobitel glasno i neprekidno pa sam si raspaljivala lejdigagu da je ne čujem, kao da nije bila dovoljna prisilna blizina stranog tijela i njegovo mačje sinegdohalno provirivanje ispod pokrivača i rastezanje na suncu, njegovo kašljanje i noćni zvukovi; bilo je toliko nametljivo da sam se morala primirit smišljanjem osvete koja se kod mene uvik najradije sastoji od raspirivanja nečije malograđanštine i prokazivanja nečije niskosti nakon šta ga pustim da se dovoljno dugo kupa u provokaciji koja mu nikad ne smije bit uperena izravno; mislila sam u suučesništvu sa svojim gej prijateljem i povjerenikom kad mi dođe u posjet vodit duge i iscrpne razgovore o našim raznoraznim ljubavnim i seksualnim događajima i nagnućima.

nisam tila da u krevetu do leži ta nepoznata žena kojoj je "muž postavio dijagnozu" i koja gleda danijelu na tvu, priča mi o dijagnozama drugih pacijentica i zatvara vrata na hodnik, šta ja inače uvik volim radi istjecanja energije iz sobe, ali sad mi smeta da mene i sebe zajedno odijeli od ostatka svita. tila sam da tu bude mama koja je draga i kul i brižna i zabavna ali sam se onda sitila da bi to značilo da mora operirat kičmu ili mozak pa mi je bilo drago šta je doma, na sigurnom.

gospođa iz kreveta do našla si je priju na odjelu. ova je često posjeti pa njihov povjerljivi mrmur na momente pređe u tečan njemački – gospođa je povratnica gastarbajterica. i onda me, kao i uvik prije, začudi: kako neko ko tako malo zna, ko zna tako malo da ozbiljno razmatra dijagnozu koju joj je postavio muž, neko ko gleda tv, a iako se operacije kičme boji, to nije iz razloga šta je blizu moždina, kako neko s pogledom koji se ne širi nikud, kako to da tako tečno govori njemački. ono šta me tu obori je nonšalancija s kojom to radi.

*

gospođa u krevetu do žali se meni i osoblju šta ovi nemaju nejmtegove, opsjednuta je tom idejom jer se ne snalazi u uvjetima u kojima ima i muških sestara pa ne znaš ko je doktor, a ko medicinski tehničar, a nezamislivo joj je, u njenoj opsjednutosti hijerarhijom, da propusti oslovit doktora s maksimalnom dodvornošću. nakon šta joj je medicinski brat rekao da bolnica nema para za pločice s imenom, da si je i kutu kupio sam, ona je meni ispod glasa prosiktala onim bapskim buržujskim ignorantskim tonom: samo se žale. osim gospođom, ja sam opsjednuta i hranom: kad su nam u čorbi poslužili stidljive komadiće svinje, pitala sam se kolika je šansa da je to ljudsko meso s medicinskog otpada, radi racionaliziranja.

pitala sam se čemu toliko redundantnog tuširanja te noć prije te na dan operacije, al onda sam primijetila da se pod tušem lipo isplakat šta sam uostalom odavno znala i zaključila da nisu ni oni ludi. kad me ljudi pitaju kako je, kažem da je ko na ekskurziji, samo su svi bolesni. al ne nužno bolesno onemoćali, onemoćali su samo ovi posli operacije al ti ko da su se potukli pa zato imaju mrežice po glavama, a oni šta teturaju po hodniku s fizioterapeutom pored sebe ko da su samo malo više popili. većina je naizgled zdrava pa se ide po sobama i ćakula, a o raku na mozgu priča sa zgužvanom maramicom u ruci, al bez patetike, kao da si se s tim već pomirila, ljudi potresenije izgledaju nakon šta ih unakazi frizer – a ovde za kosu koju treba maknit nikoga nije briga, obrijaće im pola glave, pa šta. nikoga osim gospođu u krevetu do koja se neposredno pred dolazak u bolnicu dotjerala obojavši kosu pa je ostavljala tragove po lancunu u koje sam gledala dok sam jela i koje su i sestre isto zamijenile za krv – a o rodbini koja je u većoj panici od tebe priča se kao o roditeljima koji paničare prije velikog testa pa ti nabijaju paniku, dok su pravi roditelji sestre koje nikad nemaju dovoljno vremena za tebe, stroge, blage i opsjednute dezinficiranjem noćnih ormarića tri puta dnevno i popravljanjem deka prije nego se ovuda prošeće patrijarh u viziti.

pieta, foto goga

noreply@blogger.com (Rusulica) — Fri, 20 Jun 2014 14:11:00 +0200

sana, ivi: koliko bi moga koštat jedan trimer?
neki: šta, trip?
iva: pa pola je 35 kuna.
neki: šta, jel ozbiljno pitala za trip?
iva: daa.
neki: nemam ih više.
'04.

ako ništa ne može putovat brže od svjetlosti, kako bi onda teleportacija bila moguća? osim toga, mislim da tim konzervativnim metodama nemoš teleportirat dušu. jedino rješenje bi bile neke crvotočine, samo kad bi bar mogla smislit kako stvorit jednu baš tu kraj mene i jednu kraj njega. stvar je u svijanju prostora i vremena, za šta mi je potrebna ili neka ogromna masa ili neka ogromna akceleracija. mislim kako ću ovo drugo lakše nabavit, i eto mi je opet, akceleracije.

*

ivo mi je priča o nekom liku koji se osjeća kao vuk, koji tvrdi da je vuk i onda mi se to učinilo dosta slično, analogno onome kad se neko osjeća kao drugi rod od uobičajenog za dotični spol, kao transrodna ili nerodna osoba. i onda mi je palo na pamet da to možda ima veze s reinkarnacijom gone wrong, pri kojoj se nije do kraja izbrisala svijest pri prelasku u drugo tijelo pa ti je ostala svijest vuka a ušao si u tijelo čovjeka ili svijest muškarca a ušao si u žensko tijelo. totalno je moguće, i sad mi se, uz problem konstante broja duša pri reinkarnaciji, nameće i problem mijenjanja roda i vrste pri reinkarnaciji. naglašavam da ako neko oće bit vuk ili muško ili žensko ili nijedno, da je to po meni sve okej i da ih trebamo pustit da to i budu, samo silovatelje, ubojice, kapitaliste i sve one koji zlorabe položaj moći, njih treba sredit. a i ta reinkarnacija me više muči ovako teorijski, nije da bi mi nešto intimno značila činjenica da se reinkarniram, sve dok, kako je to lipo reka ivo, a ja se s njim skroz slažem, moja svijest postoji samo ovde u meni.
iz: ontološka anakronija; quantum suicide

*

kad točno možeš govorit u množini, i možeš li ikad? naprimjer kad si udana ili trudna onda govoriš u množini, ali možeš li ti zbilja govorit za svoje dijete ili imaš neke najbolje prijatelje pa možeš govorit i za njih. jel to čudno? jel to privilegija? kako ti se onda promijeni identitet?
ja sam već i zaboravila kako zvučim umnožena.
iz: metatijelo

*

kad u filmovima neko nekog otme il mu ukrade mobitel radi nekih poslovnih, ljubavnih ili drugih poremećenih spletki, pa zove recimo muž od otete, otmičar se ne javi. i mislim se ja kako li je glup, moga je jednostavno prekinit poziv i sve bi bilo manje sumnjivo. ovako samo zvoni, zvoni, i u tome uvik ima nešto prijeteće: osobe s druge strane nema. nije moguće da smo joj tolko mali faktor da nas može totalno ignorirat. nešto joj se dogodilo. a kad nam prekinu poziv, onda prvo prorade naše vlastite nesigurnosti: ne želi sa mnom pričat. ljuta je. uvrijedila se. više me ne voli., i u toj dramatičnosti osobne drame ublaže se strah i pomisao da s drugom osobom nešto nije u redu.
kad bi redatelji imali pojma.

*

ispuvala sam nos i zaokrenula iza kantuna di stoji kontejner. tamo je kopa neki čiča. stisnila sam slinavu maramicu u šaci i krenila dalje. nisam mogla bacit škovacu na njegovo radno misto, to bi možda shvatija ko stejtment da mu je radno misto smeće.

*

ovi dani su dani od vjenčanja i onda sam pojačano krenila razmišljat o prosidbi.
ako gledamo vezu s klasičnom binarnom rodnom (ras)podjelom po kojoj su uloge muškarca i žene jasne - to može bit veza muškarca i žene ili gej para u kojem je jasno ko je tu muško - i ako gledamo po tradiciji, tu muškarac zaprosi ženu i od nje se najčešće očekuje da odgovori odma. očekivalo se to ili ne, ona najčešće i odgovori odma, šta je često znak ili da je odgovor već imala spreman, šta bi značilo da je o toj opciji već razmišljala, ili da je uslijed uzbuđenja trenutka i usađene želje za brakom automatski pristala i da nije dobro razmislila.

ako je ona imala spreman odgovor, to samo po sebi nije problem, kao ni to da su i ona i on prethodno razmišljali o opciji braka,
ali, u trenutku u kojem se on odluči vjenčavat s njom, on je može zaprosit, a od trenutka kad ona odluči da se želi vjenčavat s njim, ona mora šutit i čekat, čekat da on pita.

ali ona, ona se uslijed tog razmišljanja možda odlučila da se ne želi vjenčavat za njega. i šta onda da napravi? po tradiciji, srećom, i on i ona imaju pravo prekinit vezu.

ali ono šta sam ovime tila reć, tila sam reć da normalno da žena stalno bjesomučno razmišlja, jer mora spremna i odlučena dočekat njegovu prosidbu. i onda smo mi kao opsjednute vjenčanjima.

*

pitam se na kojoj visini prestaje državna granica. ako prestaje skupa s atmosferom, šta mi je jedina logična pretpostavka, gubi li se onda postepeno, kao i atmosfera, malo po malo nestajući u svemiru? ili državi granica nema, nego se prostire beskonačno u svemir, šireći se tako sve više i više šta se više konture države udaljuju od zemlje, sve dok ne udare u neku drugu planetu, ili u granice neke druge države s neke druge planete koje se isto protežu gore u svemir prema nama. i onda je pitanje ko je bio brži i ko je bliži i ko je veći i ko je jači i valjda onda taj ima pravo na taj dio svemira.
iz: međuplanetarna laprdanja

milena.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Tue, 20 May 2014 02:25:00 +0200

nemam ništa protiv poganih žena, to nek ovdje ostane zapisano.
"jebao sam sinoć poganu ženu." to zvuči dobro.
ivo h.

u čekaonici neurološkog odjela na dan svetoga duje baba šta sjedi prekoputa mene nazvala je priju da je pita oće ić na "svetu misu jutros, ili popodne." "nemoj mi se javljat na telefon kućni", dodala je, "jer su ga dica razbila. javi mi se na mobić."

*

oni katolici... kažu dok nas smrt ne rastavi i kad ih rastavi, preudaju se.
i kako bi to točno bilo kompatibilno s idejom nebeskog kraljevstva u kojem svi blaženici uskrsnu i trčkaraju vječno sretni po njegovim livadama di bijela djeca jašu lavove biljojede? ko im je onda tu partner? jel se važi prvi ili zadnji muž? ili je na oblaku dopuštena poligamija, i to ne samo poligamija, nego neka umrežena kombinacija u kojoj neko ima tri muža od kojih svaki u isto vrijeme ima još pokoju ženu...
zato, ako nećemo odpočetka i uvik zauvik bit s jednim partnerom, onda svakako treba odustat od tih suludih ideja o kraljevstvu nebeskom.

*

na gospu, dok smo pili u sinju, prija je spomenila kako se ispovidila. pitala sam je, jer uvik su me zanimali procesi u vjernicima, je li rekla popu za grešni seks i jel se u tom trenutku iskreno pokajala. muči me: kako je, ontološki gledano, moguće ispovidit grijeh za koji znaš da ćeš ga ponovit? zar nije istina da, ako se vjernik u trenutku ispovjedi ne pokaje, ispovjedi ni nema, da je to njen ključni sastojak i njen preduvjet. da bi se aktivirale moći ispovijedi, moraš bar u tom trenutku iskreno vjerovat da više nećeš ponovit grijeh, da ga više ne želiš ponovit. tako ja gledam na to pa me mučilo: je li obećala da neće više i je li to stvarno mislila, jer ako nije, ispovijest se ne važi, a ako je, kako je to mogla obećat?

ona je rekla da po njoj predbračni seks nije grijeh pa da ga nije ni spomenila.

iz: ontološke anakronije

*

meni se neugodno žalovat. žalovanje se radi po pravilu, imaš točno određenu stvar koju moraš reć pa kad ti je stvarno jako jako jako žao, malo je lakše reć, ali generalno, kad imaš tu točno određenu stvar koju moraš izreć, ona ti zvuči čudno i izmišljeno. ti si u tom trenutku glumac koji izgovara naučeni tekst nepoznatog umjetnika, a situacija je puna nečije iskrene tuge i kako da ti pored nje budeš glumac? svjesna tog odmaka, ne možeš izgovorit riječi a da pri tom nisi svjesna da ih izgovaraš. malo mi je zamislivije reć žao mi je nego moja sućut jer ja nikad ne bi rekla nešto poput moja sućut a masu sam puta rekla da mi je žao, jer mi je masu puta bilo žao kad bi nešto usrala, ali sad, sad kad to baš treba reć, prvo ga zamislim u glavi, a onda ga ne mogu prevalit preko usta jer si zvučim lažno makar mi je stvarno žao.

onda nekad ni ne kažem, toliko mi je neugodno.

možda samo trebam vježbat. možda trebam po stanislavskom.

al nisu ljudi glupi pa da od mene misle da sam zlobna ili kamenog srca. pa znaju da mi je žao.

*

prolazila sam ex kvartom u ex gradu, kraj crkve čije sam vjenčanice, zastave i harmonikaše nekoć gledala s balkona, i vidila sam na fasadi zastave sa slavnim don boscom čije sam ime prema nečijoj sugestiji pokušala upisat kao password kad sam se ono pokušavala spojit na crkvin vajrles kojeg su, skroz neprikladno, zaštitili. pisalo je sveti bosco i imao je aureolu i onda sam razmišljala kako je pogrešno nekog proglasit svetim jer kako ti moš znat jel neko svet, moš samo pretpostavit ili mu virovat na rič ako ti sam kaže, jer jedino čovik sam zna jel svet ili nije.

*

ne kasnije od dva sata prije treninga stojim na balkonu i udišem mirise susidinih domaćih ručkova. gusto i debelo popodnevno sunce lije se po crkvenom betonu. onda uniđem u kužinicu i ubacim torteline u vodu.

semiotika slike

noreply@blogger.com (Rusulica) — Fri, 2 May 2014 00:26:00 +0200

jako bi tija da smo svi dobro. zapravo, dobro smo,
al u ovom trenutku bi jako htio da nisam baš takav melanholik kakav jesam.
stola

tila sam mu poslat neku našu sliku, ali čim sam otvorila album, rasplakala sam se. nije da me rasplaka pogled na njega, jer on mi je stalno na desktopu, nego sam otvorila sliku koju sam slikala u makarskoj na onom suludom poluotoku s katancima. rasplakalo me to šta sam mu bila rekla da se makne sa slike.

i ta slika na kojoj se on već krenija micat, pomalo nesiguran oko toga je li već izaša iz kadra, jako me rastužuje i tako mi je glupo šta sam mu rekla da se makne. jer ne želim nikad da se makne od mene, ne želim mu nikad reć da se makne od nekud di mu je lipo i di želi bit ili di jednostavno je, pogotovo kad je to pored mene, a ne negdi po južnim morima. to je sitnica i to uobičajena, zamolit nekoga da se makne iz kadra, i on mi to sigurno nije zamjerija, ali to je u stvari nepošteno, poremetit nečije mirno bivanje svojom glupom agresijom, pogotovo jer ja ne slikam svoju umjetničku viziju nego nastojim dokumentirat sreću.

osjećam, dok gledam tu sliku, kao da sam iščupala cvijet, i pomisao da se on, na tih pola minute koliko mi je trebalo da to uslikam, možda i nesvjesno osjetija ko višak, makar to bilo na glupoj slici s kičastim katancima koja na kraju i nije ispala dobro jer sam stavila prst priko objektiva, mi je grozna. a samo sam tila negdi objavit onaj katanac od bicikle, jer je bija smišan, i znala sam da njemu ne bi bilo drago da bude na toj slici.

*

gledala sam sliku koju sam slikala na putu za barba antin sprovod. slika je opet loša jer ja ne znam držat smartfon dok slikajem i prstom prekrijem kantun objektiva. zaostala sam iza dide, uje i mame i onda ih uslikala, više zbog filmičnosti trenutka i jer sam primijetila da su se rasporedili u lipu kompoziciju skupa s donjim selom, nego šta je bija moment za zabilježit.

a sad kad je gledam, slika ko da se dere: ovo je zadnji put da ih vidiš u ovom sastavu kako idu pokopat člana obitelji.

to možda i nije istina jer nikad ne znaš, ali vrlo vjerojatno će sljedeći sprovod bit didin i zato kad gledam ovu sliku, na njoj ga vidim istovremeno natprosječno živog i nestajućeg. i opet sam se rasplakala.

*

izvan kadra.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 16 Apr 2014 16:19:00 +0200

ukratko, nema metafizike. kao i inače, sve je fizika, ovdje doduše kemija.
pavlić

kad joj oduševljeno krenem pričat o nekom novom mladiću i o razmjerima našeg uzajamnog kuženja, marina mi kaže da ja uvik za svakog kažem da se s njim kužim ko s nikim do sad. teško mi je to bilo povirovat jer mi je uvik bilo očito da se s nikim prije nisam kužila koliko s aktualnim mladićem, i pobogu, da sam se s prethodnim ovoliko kužila ništa ne bi ni pošlo po zlu, ne bi jednostavno moglo.

al onda i to propadne, a ja sam pomalo i sama osvijestila da to uvik govorim pa joj sad i prešutim. ali s njim se skroz kužim ko s nikim do sad.

*

bila sam u banci pa su me usput pitali oćul uplatit osiguranje protiv nezgode samo pedeset kuna godinu dana, a doba je nezgoda, pa se mislim, pa što da ne, mama bi rekla da sam sklona nezgodama i što da ne, a možda i slomim nogu ako se ikad opet dovatim stijene ili padnem s bajka.
i ispunimo mi to sve, nisam ni pitala za uvjete i premiju jer neš ti pedeset kuna, daj šta daš, i dade ona meni papire i vidim da sam osigurana u slučaju smrti uslijed nezgode, smrti zbog prometne nezgode, i iznenadne smrti od bolesti.
to me malo šokiralo jer sam misla da sam se osigurala od nezgode, a smrt teško da je baš nezgoda – iako on kad smo u smrtnoj opasnosti kaže "ups" – i jer ne planiram umrit u sljedećih godinu dana uopće pa ni uslijed iti jedne od navedenih okolnosti. uz to sam kao korisnik osiguranja navedena isto ja, znači ako umrem uslijed nekih okolnosti, dobijem pare, ali kako ih mogu dobit ako sam umrla? to je kao ono u unu kad je dome osvojivši partiju bacanjem zadnje karte, koja je slučajno glasila +4, tila da katarina nakon toga peška 4, jer će katarini onda finalni score bit nepovoljniji, i da oni tako uvik igraju, al ja sam rekla da je njenim bacanjem karte gotova partija, gotovo, nema tu niko više ništa peškat, isto tako ne mogu ja tu peškat te pare kad me NEMA.

mala su mi utjeha te imaginarne pare, u stvari nikakva, baš nikakva, a još me i uznemiruju jer mi postojanje tog ugovora, postojanje same te činjenice da sam se osigurala, smrt čini opipljivijom.

uostalom, još prije sam rekla da ne razumim ta životna osiguranja: moš li ti meni onda osigurat da ne umrem u ugovornom razdoblju i ako ne, kako se moš zvat životno osiguranje. zašto se ne zoveš smrtno?

*

pitam se ko je to odlučija koji će parfem stavit u bocu s plinom, ko je ima tu čast i ko je bija tako genijalan da odluči namirisat ga po tartufima? možda je razmišljao: oni koji nemaju osoblje da za njih petlja oko špahera ionako nemaju pojma kako tartufi mirišu pa amo ih malo ka zajebavat pa jednom kad dođu u dodir s njima da kažu: phjuu, ovo smrdi na plin!

*

ko šta sam prije ljude žalila i s njima suosjećala zamišljajući da mi je to npr. majka, primijetla sam da sad to radim zamišljajuć da mi je neko sin. neki lik s koletićem i očalama, ćelav pobogu i zato stvarno prestar da mi bude sin: meni ga je došlo milo i žao ne jer je to nečiji roditelj pa je isto tako mogao bit i moj pa ga po toj osnovi volim i neću zajebavat i sprdat se s njim, i možda je moja mama mogla radit ovde ko čistačica pa ću ostavit čisto iza sebe jer i čistačica je nečija mama, nego jer bi on moga bit moj sin i volila bi ga bez obzira na sve. osim šta on to, dakako, ne bi moga bit. taj shift mi govori o nečemu, ne o tome da bi tila dite nego da se nešto prominilo. možda moj poremećaj.

*

ko je dao ime otoku, otočani ili ljudi s kopna? šta ako imena koja su mu dali nisu bila isto ime i onda su godinama, desetljećima, dok se nisu sreli, koristili svaki svoj naziv? ta me pomisao mučila, jer različito ime znači da je taj otok za jedne bio jedno, a za druge drugo, i iako je malo uznemirujuće uzbuđujuća pomisao da je otok mogao postojat na dva različita načina istovremeno, šta je tu bilo točnije i, jednom kad su ljudi s otoka doplovili na kopno, ili ljudi s kopna na otok, i kad su otpočeli komunikaciju, čiji je naziv za otok prihvaćen od druge strane i čija je definicija otoka time prihvaćena, otočka ili kopnena?

gledali smo dole s biokova, ja sam se sve to pitala na glas, a on me jednopotezno poklopija rekavši da su ljudi s kopna naselili otok. ali ovo o čemu ja govorim je mitska situacija, pobogu!

iz: schrödingerov otok; zavičajna imena: ime

*

više ne zamišljam kako umirem mlada, a prijatelji i voljeni mi se redaju pored samrtne postelje i svi plačemo ganuti i tužni, nego zamišljam da ću bit jako stara i umrit kraj njega. po tome vidim da sam intimno sigurna da je on moj muškarac.

*

odlučila sam glasat za drugi bend bez da poslušam ostale jer imaju debelog basistu a ako postanu popularni veće su šanse da će on jebat. osim toga prašili su rokiju i nisu nastojali bit ni točni ni čisti ni savršeni.

*

promatrala sam nekog splitskog šjora i shvatila da uopće ne znam kako se od dječaka postaje šjor. vjerojatno preko momka i muškarca, al taj skok do šjora skroz mi je nepojmljiv, šjor je tako (zaokružen, stamen i strastveno stoičan) distinktivan, da mi se čini da mora da se, iako nikad nisam vidila malog šjora, da mora da se šjorom rađa, a ne postaje.

*

bilo mi je dosta plakanja, fibre i usamljenosti pa sam se nako u pidžami zaletila do dućana, kupila si skupo pivo i sastojke za pizzu koju sam odlučila ispeć sebi, za promjenu samoj sebi.
raspalila sam plejlistu iz 2001ve i pivala na sav glas.
nisam znala mogu li me susidi čut: do maloprije sam ridala, šta samo po sebi nije bed, al ovako u kombinaciji će ispast da sam makla.

posli sam skužila da sam pidžamu obukla naopako i da sam zaboravila pripolovit recept za tijesto.

*

znala sam da je dide nakratko svratija dok sam spavala, pričekat da ga skupi rodica, a kad sam se probudila nisam ništa posumnjala. navečer je mama došla s posla, pozvala me u svoju sobu i pokazala mi kulu od kutija s posuđem i priborom: dida ju je bija nazva i reka da je tu nešto privremeno uskladištija.

reka joj je da je to sve dobija jeftino. mi smo se pomalo histerično smijale. dida je malo i razmjestija kantunaliće po njezinoj sobi da nađe mista za sve to i uredno je sve složija, šta je dalo naslutit da je prostor klejman na duži period. uskoro smo doznale da je didu putem iz bolnice na ulici zaustavija neki emir milijarder koji mu je jako jeftino ponudija sve to, dva seta gratis. nije tija odat iznos, a mene je jako razveselila slika nepoznatog muškarca, emira milijardera, kako se, pomažući didi da unese te teče u sobu do, prešetava iza mojih vrata dok spavam lešana i gola.

sestra, rodica i ja dobile smo po komplet teča u miraz. ja sam svoj prvo misla prodat jer mi teče ne tribaju al mi keša triba plus to bi lipo zaokružilo apsurdnost cilog pothvata, ali sam ga ipak darovala prijateljima za zajednički život. nože sam misla ostavit sebi, ali su se toliko svidili mislavu da ih je pokuša otkupit od mene pa sam mu ih na kraju dala, jer štaš od njega. on je uslijed potpuno nevezanih okolnosti jednim od tih noževa malo kasnije pokuša provalit u našu poštu da otud izvadi ključ pa se opet mislim: jadni moji susidi. jadna ja, jadni svi mi!

*

reka mi je da mu je u doba kad je masu trenira srce u mirovanju kucalo četrdesetak puta u minuti. srce bi mu popizdilo da se nije prilagodilo, valjda, jer on je satima trča po planini i svašta radija i onda umisto da mu stalno kuca stopedeset, s vrimenom se naviklo na te napore pa je pumpalo jače i manje. rekla sam da mu je onda mirovanje bilo neprirodno, presporo, ko da je neki jogi, jer srce mu se bit će naviklo na stanje kretanja. a on je reka: da, kao da je postalo ovisno o nekom događanju.
a ja cilo vrime lipo govorim da je akceleracija definicija zbivanja.

foto sina

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 10 Feb 2014 23:24:00 +0100

ja znam da sviram gitaru
samo sa svojim bendom
vlada

to šta lik miša više različitih ritmova ima smisla jer se isto tako sve tebi miša u glavi i pokušavaš nać dominantni beat da se ne izgubiš, da se ne rascijepiš na 40 strana, plus možda uopće ne treba nać dominantni, možda je to zapadnjačka laž, pa ih pokušavaš istovremeno pratit sve, paralelno, i to bude donekle neprirodno, ako prirodno postoji, neintuitivno, ali izvedivo, iako preteško na duge staze i ne pomogne ti da se uzemljiš i onda se opet koncentriraš na jedan i uvatiš za njega pa na tren znaš u kojem obliku postojiš pa ti to malo smiri paniku u glavi i prepustiš se filingu da si u nekom andrgraund klubu u njujorku pa ti na tren bude bolje.

*

srela sam stolinog mlađeg brata i bilo mi je milo dvojako, i zbog njega samog, koji je mio, i jer u njemu uvik vidim stolu i onda sam pomislila: da nije stole ja sad ne bi bila tu di jesam, ni po pitanju ekipe ni inače.
i baš zato šta su na prvu tako slični, on je sličniji svakom drugom na svitu nego svom bratu, jer ako su tako slični, potrebno mi je stavit cili svit između njih da bi stolu zadržala kao posebnu ličnost.

kao sa sestrama blagaić, činjenica je da onima koji ih ne znaju, sestre i braća masu liče, a onima koji ih znaju, ne liče skoro nimalo.

*

koliko je nekom stalo do tebe vidiš i po tome koliko dugo drži pritisnuto zvono na portafonu.

mirela je rekla da je popodne malo spavala, malo, od 3 do 7, a imala je planove za sebe. upitala sam je koje planove, misleći da je planirala pisat dnevnik, izdepilirat se, pročitat poglavlje self helpa ili radit trbušnjake. odgovorila mi je da je planirala jest voće i povrće.

*

gledale smo izlog u kojem su bile neke slušalice koje je dizajnira, ili šta već, david guetta i mama je komentirala da su te sigurno dobre kad ih je on dizajnira, a mene je oborilo šta ona zna za njega jer ja sam to doznala tek prije neka 4 dana. rekla je: kako da ne, i krenila mi nabrajat di je sve, i kad, po splitu nastupija. navodno im svake godine dolazi na aerodrom privatnim avionom i nema se baš običaj najavit na vrime, ali oni već računaju da će doć i ostave mu mista.
ja sam rekla: ali dvi noći usred sezone i to još u subotu, sigurno ste poslali avion da noći u dubrovnik?, ali mama je rekla da koji dubrovnik, da znam li ja ko je david guetta?!
a znam sad.

pitala sam je smim li ovo objavit, da neki klijent koji zatraži parkirno misto za svoj prajvt đet ne popizdi i ne kaže: znam da imate mista, znam da ga čuvate za guettu, al ona čisto sumnja da me čitaju bogati rusi.

fascinira me amortizacijska sposobnost mog tijela. kad vozim bajk po grbavom terenu i pišem poruku na mobitelu, mogu postić da se sva treskam al da mi on mirno stoji u ruci; kad skačem u močvari s grezom čašom od po litre prepunom piva, mogu postić da se sva treskam, ali da se pivo ne prolije. fascinantno je to.

*

na tren je izaša, a ja sam tužnjikava jer znam da će jedamput zauvik otić iz ove sobe i mog života i nikad nikad više neće spavat tu. makar proživili cili život skupa, opet, u perspektivi mogućih reinkarnacija i zagrobnih života, i kad gledam unazad do svog rođenja (a možda opskurantistički i prije) vidim da niko niko nije bio nit će bit uz mene cilo vrime. zato se osjećam još usamljenije, ali vidim i da tome nema pomoći pa ću se valjda morat pomirit s tim.

*

neobjašnjive stvari i fenomene možda trebamo tumačit kao u igricama - neko ih je udizajnirao da otežaju ili pomognu junaku, a on to polako dokučuje, dokučuje šortkatove i trikove, metodom pokušaja i pogrešaka, a ne odjednom i ne razumom. isto tako ja ne mogu odjednom skužit koji kurac, nego trebam bit strpljiva i uporna. ali pomalo mi je već pun.

*

kad ti neko iz vlastite koristi proturječi i uvjerava te da se nešto drukčije zbilo, drukčije nego šta se ti sjećaš da se dogodilo, nekad mu uspije uvjerit te jer te uvjeri da si luda i da krivo pamtiš. šta je, znamo, put u šizofreniju. ali umisto da odeš tamo, pogledaj i vidi da je tvoja pozicija u stvari znak da si u matrixu. fala bogu na tom filmu, usporedbe su nakon njega puno jednostavnije.

gledala sam u filmu kako će zvijer proždrijet nevinu djevu, ona se opirala, to me asociralo na silovanje i zapitala sam se šta bi od to dvoje bilo gore, šta bi od to dvoje bilo gadljivije, po čemu bi filing bio različit da ti neko ide učinit jedno ili drugo?
nisam se odlučila oko odgovora, ali sam vidila: u proždiranju agresor guta žrtvu, u silovanju prodire u nju. koji aspekt razlike između ta dva čina omogućuje da u oba slučaja - makar su, amo uvjetno reć frojdijanski gledano, oprečni - profitira, najčešće muški, agresor? nisam se mogla domislit i pomislila sam da je možda stvar u njegovoj jačoj snazi, ali sam onda to odbacila jer je prejednostavno i prelako promjenjivo i onda mi je preostala samo činjenica:
da bog zbilja voli svoje žensko dijete, kad ga je stvarao ugradio bi mu zube u vaginu.

*

meni je najveći strah bio da nama upravlja neka instanca, a da mi toga nismo svjesni.
na dan poput današnjeg, to bi mi bila najveća utjeha.