if you tolerate this then your children wear v-necks

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 28 May 2012 19:28:20 PDT

strukturiraj svoju patnju.
marina i.

jedino šta me do sad uvik držalo bilo je zajedništvo u radosti i muci pa čak i kad je nisam mogla iskazat. uvik ste svi, kako kad, al svi, bili naokolo i čekali da me uvatite, a sad čelični kamen na srcu ne mogu podijelit s nikim, nikim, i na neki čudan način nikad nisam bila usamljenija. jedini koji za njega zna je on šta me, paradoksalno, još više s njim zbližuje.
svi su otišli iz ureda. ljepljikavo popodne koketira podjednako s oblacima i sa suncem i to je malo tjeskobno. ležim na stolu i čujem njihove glasove prigušene kao truba s onim čepom pa znam da sam umrla.

***

isprepleli smo ruke i krenuli. svaki put kad bi počela proklizivati ili gubiti ravnotežu njegovi su se prsti stezali oko mojih. bez imalo oklijevanja, svaki put, odmah, instantno, na razini refleksa i nesvjesnog i prirodnog i tjelesno samorazumljivog se brinuo za mene. volim da su dječaci prema meni pristojni na razini ida, jer to naznačuje da bi na toj razini možda mogli i volit. da bi na toj razini možda mogli volit mene.

***

na balkonu sam i mačke se dole pare i to je uvik bilo malo strašno – to šta zvuče kao da plaču i ta činjenica da mačke uopće jesu seksualne.

***

nikad se nisam primjereno tj. njihovim očekivanjima adekvatno obradovala ili bar iznenadila kad bi mi mladići uzeli ruku i stavili na penis da pokažu da je dignut. mislim, šta sam ja to trebala mislit da će mi pokazat, a da bi se pritom iznenadila? uz to, po očima i toj gesti posezanja za mojom rukom već vidim šta je na stvari.

***

po mom mišljenju mi je problem šta sam oduvijek previše slušala autoritete. ne znam zašto, ne iz nesigurnosti, ne jer ne bi znala za drugo il bolje il kulije il mislit svojom glavom jer sad kad to znam opet recimo imam navadu i ko neko nagnuće slušat ih. nego jer mi je takva psihološka konstitucija. ali sad kad to znam, najučinkovitiji mi je pristup sama birat autoritete, i to sa zadrškom i oprezom, i odabrala sam si dobre. ali kako sam tila samo najbolje, ti dobri su onako jake ličnosti pa moram bit pojačano oprezna. ali opreznost, ona se kosi s prihvaćanjem autoriteta.

***

imala sam tog nekog ljubavnika kojem sam bila seksi i napeta tako kao da bi se seksao ali nije bio zaljubljen u mene. zato ja nikad neću razumit muškarca, meni je on fizički napet samo ako mi je napeta njegova duša pa makar se, jednom kad kemija popusti, to pokazalo kao greška.

***

dok ležim na ginekološkom stolu mislim se šta ako bace bombu i ginekolog pogine, a ja preživim s onim metalnim kurcem u sebi, ko će mi ga izvadit? zato mislim da uz osnove izviđaštva, poljoprivrede, prve pomoći i općenita diy znanja, za slučaj apokalipse treba usvojit i neka partikularna. jedan od mojih dream jobova je "onaj koji smišlja moguće loše scenarije u nuklearci da bi stručnjaci mogli predvidit sva rješenja" i mislim da ću na tragu toga predvidit sve moguće situacije u kojima me može zateć apokalipsa i naučit sve vještine koje se uslijed toga pokažu nužnima za udobnije preživljavanje, s naglaskom na prve trenutke nakon udara, a vađenje metalnog raširivog kurca s mogućnošću fiksiranja u raširenoj fazi bit će prvo na listi.

iz: u ordinaciji

***

za neke ljude mi je žao šta su dovoljno stari da im mama više nije živa. žao mi je mene subjekta promatrača koji vidi da bi pod svaku cijenu trebalo da ih neko tako bezuvjetno voli, ali da je ona sigurno mrtva. žao mi je šta osjećam da ja sama za to više nemam kapaciteta.

***

razmišljajući o tome da šta ako se teško razbolim i bude opcija da me zalede na neko vrijeme dok ne nađu lijek, ili jer, kao što je slučaj u mojoj konkretnoj maštariji, kriogensko stanje samo po sebi liječi moj rak, i kako bi se relativno lako odlučila na taj korak jer bi ga shvatila ko pustolovinu u koju se ne bi bojala upustit sama, totalno sam prihvatila činjenicu da će dok se ja vratim svi moji voljeni bit mrtvi i da ću bit sama - jer sad sebe volim ponajviše i jer sam ko shvatila da sam ionako sama.
na tragu ovoga ću krenit promišljat i smrt u čijem me dosadašnjem promišljanju izgleda najviše brinulo isto ono šta me brine kad odem u split: to da se svi super provode, a mene nema. ali kako, kako da se onda opet zaljubim?

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 23 Apr 2012 09:04:04 PDT

moji tekstovi nisu samo znanstveni radovi, oni također sadrže
informaciju o mojoj poziciji subjekta koji ima emotivan odnos sa
stvarima o kojima pišem.
antej

to šta se sve oko mene trese i ruši ipak nije moj subjektivni dojam nego jedina istina (dodaću radi onih osjetljivijih: jedina moja istina) i treba mi objašnjenje tuđe neuzdrmanosti, da mi objasni zašto, zbog nedostatka kojih mehanizama se mogu osjećat toliko jadno.
možda je s njima kao s bakterijama koje nisu pretjerano uzdrmane potresima na zemlji, možda ja živim u dimenziji pogodnoj za neadekvatno intenzivnu bol.

pitala sam cimera, naši elektroni su zamjenjivi. moji elektroni nisu nužno moji, moja je samo formula (i protoni koji nikud ne mrdaju ako ih ne povratim il odrežem sa sebe i sl.). zato želim bit okružena samo ljudima koje volim da kad već moram dobit neke tuđe elektrone to budu njihovi. inače je to ko kad te dodiruju nepoželjni stranci i možda baš zato strašno ne volim da me oni dodiruju.

umjetno proizvedeni elementi su nestabilni jer imaju jako velik broj protona. zato ih ni ne možemo više nać, elemenata, nažalost, jer su svi iole stabilni već otkriveni. nadala sam se da bi se moglo, to bi mi donilo malo uzbuđenja jer sam kao pomislila da bi ih ja možda mogla potražit. pitala sam jerasa bi li možda na nekoj planeti bili stabilni, al on je reko da ne bi jer nestabilni elementi nisu nestabilni uslijed nečeg izvanjskog nego po svojoj biti. to skroz mogu razumit.

kad stojim a vrijeme mi dolazi, oblaci se polako zgušnjuju, kiša ima početak i kad nema kraja, sve se valja i preraspodjeljuje, a ja polako upijam hladni miris opranog kamena koji se širi vlažnim zrakom i uzbuđuje me. ili kad stojim u gustom, toplom, kao seoski žumanjak žutom rujanskom poslijepodnevu. tad vrijeme traje zajedno sa mnom koja sam njime strogo, ali pravedno stegnuta.

potpuno je drugačije brzom i ustrajnom vožnjom sjeći prostor. tad siječem i vrijeme, zasijecam ga oštrinom svojega kretanja i kiša koja mi odjednom prekrije vjetrobran razlikuje se od one koja se odjednom sruči na mene dok na teraci promatram more, jer sam u nju upala nasilno, a ne je strpljivo dočekala i ona nikad ne može bit moja kao ona druga, ne može bit nimalo moja ako se ne zaustavim i pustim da se ona diktira umjesto da je ja. s vremenom u koje nasilno upadam ne mogu uspostavit valjan odnos jer sam uvik superiorna.
svjesna sam da naizgled miješam vrijeme i vrijeme, ali tila sam prenit onaj dojam, onaj osjećaj koji imam, osjećaj da kad se krećeš zbilja putuješ kroz vrijeme. kroz temporalno vrijeme, a da meni atmosfersko vrijeme nekako ukazuje na to.

cimer me provocira i ispituje što je to gravitacija, što spaja planete, zašto se oni međusobno privlače i sve tako redom. moj argument da se sviđaju jedni drugima rezignirano odbacuje.

nikad nisam bila na ti sa zviježđima jer osim šta stvarno nimalo ne podsjećaju na ono šta bi trebala predstavljat (šta je pomalo ko moderna umjetnost i okej mi je), skroz su 2D i te zvijezde pripadaju različitim galaksijama i mogu zapravo u 3D (a da ne govorimo o (3+n)D) poretku svemira nemat ništa jedna s drugom i kad bi se otisnuli od zemlje slika bi se uskoro počela mijenjat strašno više nego šta bi se mijenjala da zvijezde jednostavno leže na istoj plohi; čemu to inzistiranje na tradiciji ako je glupa (ko istarska torta)? volim bit nesputana ali dakako i sputana i volim maštovitost ali i urednu klasifikaciju. ako odletim u svemir, čemu se pomalo nadam, da se po njoj mogu pošteno orijenitirat. jer ko da mi nije dosta šta mi sad 3D komponente određuju koordinate, a šta pritom nemam vizualne referentne plohe.

dok me motor uvlačio vrijeme se razvuklo i imala sam ga sasvim dosta da poželim još samo tu zadnju stvar: da me rasiječe na tako male komadiće da samo prođem kroz njega i da avion nastavi letit.

- hvala ti šta si mi objasnio ovo o beskonačnosti. sad više neću govorit gluposti poput "moja tuga je beskonačna."
- sad ćeš govorit da je neprebrojivo beskonačna?
- da.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 28 Mar 2012 05:03:12 PDT

sana: koje su ovo životinjice mušice? ovo su mušice, jel?
stublić: ko?
sana: ove životinjice šta nam stalno umiru kraj lampi.

komunikacija se odvijala na razini optimizacije, a ne emotivnih konotacija.
marko

rekla sam cimeru da je stola rekao da ne voli par jer u paru nema potencije i da mi je lipo bit sama jer osjećam potenciju da predosjećam da ovo će biti dobra noć (predosjećam), jer osjećam potenciju u tome da idem okolo sama, da vozim biciklu i idem, da izađem u klub i svi smo tu, da osjećam potenciju u slušanju severininog bred pita. i objasnila mu, jer on je informatičar i moraš mu objasnit priko fizike, da su atomi puno uzbudljiviji od molekula, jer stoje naokolo sa svojim pozitivnim i negativnim nabojima i u svakom trenu svašta može bit, a molekule, pogotovo one stabilne, su statične i tako dosadne. malo je zanimljivije s nestabilnim molekulama, ali razarat brakove i parove nije, bar meni, nešto lipo i uzbudljivo iako šta se mene ikad ticalo ima li on neku curu, to je njegova stvar i on je mora riješit. kakve ja veze imam s tim ima li on curu, ili ona curu ili dečka ili kad smo kod toga on dečka? uvik me mučilo šta se mene tu nešto krivo gleda, šta bi me se gledalo jer nije da su sad nešto redom ostavljali cure, nije da su samo čekali da im ja naiđem, kao šta me muči kad neko ubije ljubavnika a ženu ne, kažem ja njoj zašto bi on ubio tvog ljubavnika, pa jadan lik nije možda ni znao, dobro, vjerojatno je znao kad je vidio dječji krevetić i sve, ako pretpostavimo da ste bili u vašem stanu, ali nije lik kriv, šta to ima s njim, ti si ta koja bi bila kriva, koja je tu nekog prevarila, a kaže ona da bi on ubio i ljubavnika i nju. da se razumimo, nisam ja za to da muževi ubijaju žene ni ništa, nego mi je samo nelogično. trebalo bi napustit cijelu tu praksu braka, ako imaš djecu brak je izgleda zbilja samo firma za njihovo podizanje, zbilja, ja stvarno ne bi bila spremna sve podredit tome, nezgodno je šta me prije par mjeseci bila jako obuzela želja da imam dijete, albino djevojčicu koju bi odijevala u crno pa iako sam zamislila da bi je odgajali svi iz ekipe, ipak je dobro da me ta želja pustila, dijelom i zbog toga šta se svi skupa nikako nisu mogli dogovorit oko toga jel ok da ona nosi crno i da je vukobratović vodi na utakmicu tako malu i smi li jest meso i oće li je odgajat u anarho ili stranačko-ljevičarskom smjeru.

a onda je cimer rekao da s potencijalnom energijom nije sve jednostavno i da ne može postojat sama za sebe nego da joj treba neka druga potencija s kojom je komplementarna. naravno (rekla sam mu da ima tamo negdi neko s potencijom komplementarnom mojoj pa je onako malo zakolutao), upravo zato i je potencijalna zato šta je sve naokolo također potencijalno, iako sad već više nije ako imaš trideset godina jer su se skoro svi valjani nekako uspili poženit a ako ne možda su još malo premladi. ja sam rođena na kraju prosinca i uvijek to radim, kad me neko pita koje sam godište, kažem, i uvijek brzo dodam: ali u decembru pa u biti spadam u mlađu generaciju. ali iako je moj rođendan najkasnije u godini od svih, nemam dojam da sam mlađa od svih jer sam u biti starija od svih, osim od stipe. ali to nije problem. to mi nije problem jer sam svašta doživila i puno sam pametnija i lakše mi je živit nego prije jer sam našla načine da se saberem, našla sam načine da se pazim i da hendlam život. ipak, nekad mi je malo teško kad se stalno družim s mlađima jer budu glupi. meni je sa svima bar jednom malo puklo srce, s raznim ljudima mi je puklo i ništa im ne zamjeram ali mi se djelić po djelić srca pougljenjuje i u zadnje se vrijeme osjećam samija nego ikad, makar me masu prijatelja voli i makar mi je život pun svega, a kad je pun svega, kad se stalno nešto zbiva, kad stalno nekud idemo i nešto radimo i kad smo tu stalno jedni za druge, onda je dobro, jer je uzbudljivo i jer se život zbiva. riječ zbiva sam naučila davno, još tamo dok sam slovo Z pisala kao S, i nikako nisam prestala volit tu riječ.

stola mi je rekao da ja imam drukčije postavljenu granicu tolerancije običnosti od većine ostalih ljudi - nije to točno tako rekao, ali mislim da sam to dosta dobro opisala, rekao je: mi smo sad na cetini (to je rijeka) i nekome će sama ta činjenica da smo došli tu bit dovoljno uzbudljiva. ali ti moraš ukrast neki čamac i onda se vozit u njemu - nekome će pak to bit dovoljno, naprimjer meni (njemu), ali meni nije, meni se u tom čamcu opet nešto mora desit, ja svaku malo moram dobit injekciju nečeg velikog, uzbudljivog, posebnog, veću injekciju od drugih. i samo nekad moram shvatit da je tome tako i ne bit tužna šta je drugima potrebno manje uzbudljivosti pa me ne mogu i nemaju potrebu uvijek slijedit ili želit više skupa sa mnom.

sad se selimo pa i u našem novom stanu imaju jedna velika i jedna mala soba i ja oću malu, a cimer neće malu, ali mi i dalje ne da da ja uzmem malu jer da ja imam previše stvari. pri čemu njemu nije problem da ja držim neke stvari kod njega u velikoj u ormaru, kad bi je on eventualno uzeo, ali je on ipak ne bi uzeo, iako je želi. pa sam se rekla riješit svih stvari (osim šivaće mašine) e da bi mogla uselit u manju. na taj moj prijedlog nije mu se pomakao ni jedan mišić na licu.

nekako, pomisao da se sad udam me rastužuje, kad su mi obe babe mrtve. previše bi mi tužno bilo da nisu tamo jer znam kolko bi im bilo drago.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Tue, 20 Mar 2012 21:00:51 PDT

i ja volim black steel. bilo je perioda u životu kad sam je imala na repeatu. doduše, nije bilo repeat opcije jer je bila na kazeti.
jelena k

- jesam ja prestara?
- nisi. nisi još ni trećinu života proživila
- pa neću valjda živit sto godina?
- živićeš 90. to je dosta.
- jel to dosta?
- je, moja nona ima 81.
- ona se super drži, al ona se sigurno nije ovako uništavala alkoholom.
- da, al je bila u partizanima, to je isto.

Danas u mojoj komunističkoj ekipi vlada ozračje odricanja od sakramenata katoličke crkve kojima su nas protiv naše volje podvrgnuli roditelji i babe. Ipak, ja imam utisak - kojeg svi ismijavaju izrugujući mi se ko bezočno, ko u nevjerici - da ti ljudi imaju više simboličkog kapitala od primjerice mene koja nikad nisam primila nikakve sakramente. Svi ih se odriču i to sve, al ipak ih imaju. ja stalno mislim da bi bila bolja osoba da sam ih nekad primila, onako, jer me baba krišom odvela u crkvu i riješila to, pa da ih se sad mogu do mile volje odricat i odmahivat rukom. Stalno mislim da bi ipak bila nešto čišća. Da bi bila sabranija, mudrija i divnija prema drugima, da bi onda Jagiću bila kuraba, da bi bila lijepa i imala elegantnije geste. I da bi me on volio.

***

ja sam išla vani pit, a ona su se još uvik igrala - dobra večer - svaki put ih pozdravim jer sam u tom segmentu odlučila doprinjet njihovim klasičnom odgoju - dobra večer. platite dodatnu školarinu svakom djetetu 5000kn! - zapitala sam se kako znaju da se bavim školarinom kad ja zapravo živim u drugom gradu i zašto su me odlučili zezat i po čemu pretpostavljaju da imam djecu, a onda sam vidila da igraju monolpoly. koji smo mi uvik zvali monopol.

***

gej vječanja (ja u mislima živim u americi) (hopam iz države u državu a u nekima je to dozvoljeno) (pitam se jel odnos osjećaja amerikanaca prema americi i prema kojojveć američkoj državi iz koje su il u kojoj žive imalo sliči našim osjećajima u jugoslaviji; i ima li to veze s nečim općim poput federativnosti i jesu li relevantna različita društvena uređenja ili nešto poput različite unutarnje protočnosti informacija i jel to možda potpuno idividualno. pričat o emocijama donekle je glupo, doduše, al samo donekle)
dakle gej vjenčanja su skroz poštenija jer tu može zaprosit svak svakoga.
osim ako i tu ne postoji korelat između onoga koji prima u krevetu i onoga koji prima prsten. svi moji gej prijatelji žive u bivšoj jugoslaviji pa nemam koga pitat. možda se, jer su informacije protočne, mogu raspitat na internetu.

***

da se bog obrati nekom svećeniku i naloži mu da nek ne zvoni više (možda jer mu više ne treba ili mu je dosadilo već jer mu nikad i nije trebalo ili je stavio zvona u historijski kontekst i uvidio besmislenost zvonjave u modernim i urbanim sredinama), njemu bi sigurno, možemo se kladit, bilo neugodno obznanit javnosti i još više braći kolegama iz struke, promjenu pristupa slavljenju boga i njen izvor, jer mu niko ne bi vjerovao, jer niko zapravo ne vjeruje u boga i jer tradicija i konvencija nadvisuju fenomene, premda su na vjerovanju u istovjetne fenomene, u čiju istinitost niko zapravo ne vjeruje, i izgrađene.

***

kad me uslužni djelatnik tretira s poštovanjem, to mi je u biti grozno jer mislim da me tretira samo i isključivo zato šta imam novac a on nema.
kad me uslužni djelatnik tretira s poštovanjem, a kad nije riječ o djelatniku koji je ujedno i poduzetnik - jer znam da me tad tretira samo i isključivo zato šta imam novac koji on želi - to je pomalo i strahopoštovanje zbog moje tobožnje pripadnosti višoj klasi od strahopoštivatelja koji si svoju klasnu poziciju nije osvijestio na pravi način pa vjeruje da sam jer sam u poziciji da me on uslužuje bolja od njega, a to skoro pa nikad nije slučaj (skoro, jer možda je on ipak pizda koja se bezočno seksala s curom koja je u njega bila iskreno zaljubljena a on je to znao), a pogotovo ne s uslužnim djelatnicima.

ovo je naravno ne samo klimavo već potpuno pogrešno, on može imat više para od mene, i možda sam ja ranije tog dana radila neki usrani slabije plaćeni posao i to sve. ali ipak, ipak ostaje činjenica da te u uslužnim djelatnostima, naprimjer u uslužnoj djelatnosti krstarenja, neko uslužuje dok ti ladiš jaja, nevezano uz to šta će on za to uredno, iako vjerojatnije neuredno, dobit plaću.

zašto bi me smetale uslužne djelanosti? svako ima pravo bit dobro uslužen. stvar je u tome šta mislim, pomalo kršćanski, da bi svi trebali služit jedni druge i bez plaće, i šta mislim, pomalo komunistički, da mi ta sva uslužnost ne bi smetala da uslužni djelatnik ne radi na krstarici koju naokolo gonja neki kapitalist il korporacijetina koji si u džep stavlja većinu novca kojim si ja platim krstarenje, nego da naprimjer radi na maloj barci pa me preveze priko do otočića i malo naokolo i nazad ili ako se baš i on i ja zaželimo duge plovidbe da nam država dade brod na slobodno služenje pa da se svi naokolo vozamo po morima, on nas služi, ja šišam ekipu i svi smo radosni a kad nam neko plati da ga povezemo - kad nam neki od ex kapitalista koje smo prebacili na neki maleni arhipelagić da si ih maknemo s očiju plati da ga prevezemo do susjednog otočića - od te love kupimo benzina i vina i onda se ševimo, ali samo s onima koji su u nas zaljubljeni.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sat, 18 Feb 2012 13:58:14 PST

sano, obuci se, zima mi je.
baba seja

jednom je ona nekad davno bila djevojčica.
jednom je bila mekana.
jednom je bila stoik.

dovela sam momka a ona je rekla da spava na drugom katu jer nije važno da on i ja nismo u istoj sobi nego da susidi vide da nismo.

vadili smo bukve iz mriže na teraci kad ih je bilo puno s turistima.
poveli su me u polje pa smo nas dvi sadile kupus pa sam mijesila blato ko kruv i nisam se naginjala u gustirnu.

skuvala je falšu juvu koja nije bila lipa ali didi je ali je meni skuvala falši toč od zeca s mlincima kad sam bila vegetarijanka i skuvala je salatu od krumpira i toč od poma i riblju juvu. skuvala je lešo kupus i brujet s grožđem i ispekla kruv ispod peke. isfrigala je pecipal.

bila je na teraci.

isplela mi je ljubičasti džemper kad sam bila siromašna ali ga je mama oprala pa se razvuka ali sam ga prije nosila u školu kad sam bila dežurna učenica pa sam u njemu išla čitat obavijest u razred di je on sjedio. uzela je puno robe u susida od karitasa pa je rasplitala džempere a mi smo skinile robu s tavana i probavale. isplela je čarape. iskukičala je tapetić.

zajebavala je mačku pa se ona vrtila u krug za repom.
napravila mi je sok od voća i povrća ali je stavila pome.
nosila sam njen kaput iz norveške pa sam imala upalu mjehura pa mi je posudila svoju robu. posudila mi je svoju pidžamu.

išle smo brat kozi bušak uz cestu. povele smo kozu u šetnju. kunci su pobigli. tuke su pobigle. kokoše su bile u selu. pasa je dovela mama i odvela. bacila je sić u more da zagrabi vode i izvukla hobotnicu. nahranila je roka.

nadivala je iglu i zakačila puntapet. uprla je upirač. imala je nervozu u nogu. molintebogon zalijen vrtal gren u grote. popila je čaj s vinom i cedevitom. jela je kolač. nije bacila hranu iz frižidera. nije bacila mačku u more.

rekla mi je pazi da ne kasniš ali nije rekla do kad moram doć doma pa sam ostala dugo s momcima pa se ljutila da sam kasnila. rekla mi je obuci se zima mi je. rekla mi je jel baš moraš vozit auto jel baš moraš vozit biciklu jel baš moraš ić plivat jel baš moraš ić jedrit jel baš moraš ić u disko.

očistile smo apartman.

vodila me u selo svom bratu pa smo pili čokoladni liker a oni su pričali o nekome koji je radio u kotlovnici pa su ga na ekvatoru polili vodom pa je posli po ljeti nosio pletene kape.
vezala mi je maramu da mi ne napuše glavu.
iskukičala si je crnu kapu i rekla mi stani tu tako u red kraj mame saćetise ljudi žalovat.

gledala je seriju.

išli smo na velikim valovima i brod je lupao provom i ona je bila u brodu.
prvo se polila morem iz sića pa je onda plivala livo desno livo desno.
dide se naljutija na mene pa nije napisa moje ime kad je nalija cement pa je baba popodne sišla na mulić i napisala sana.

jednom je imala tri brata pa je ona bila seka. bila je tereza. bila je baba seja. bila je mama a nekad i baba a nekad i ja tebi neću sto puta govorit, jedi šta oćeš, to je tvoje zdravlje.

ja sam jako tila ić a i sestra je tila ić di i ja pa nam nije zabranila nego se popela s nama i gori su bila sva dica iz boka na stini i bila je baba pa je uzela štap pa je uzela vodstvo pa je izvela nas cilu četu malih odande kroz makiju a meni je to bija najprvi put da sam bila s njima.

nije išla u more. nije išla u polje. nije išla u vrtal. išla je pišat. išla je helikopterom. nije mogla govorit. pitala je je li javija na šoltu. pokazala je didi figu.

baba, probudi se, ne umire mi se.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 12 Apr 2012 06:57:57 PDT

Kako sam stalno doma, dio vremena provodim na verandi gledajući van. Danas sam se upitao šta to točno gledam i shvatio da gledam dan – meni je dan ono šta je vani.
stola

gle, više nas nema na stolici. ovo je užasno uznemirujuće.
sana

Nakon šta su njega pretražili, prije silaska u metro-podzemlje rekla sam Stubliću zastanimo malo i pogledajmo oko sebe jer spustila se noć i grad je bio star i nov i velik pod svjetlima, a on je rekao da, lijep je to grad, šteta što nismo imali vremena otići na kurve, a lijepo sam mu rekla da ću ga sačekati.

U lutanjima smo zalutali u jednu od onih ulica, u njih svaki put zalutaš i samo se nađeš usred toga svega, živa crvenasta slika neke kurve napadne te iz izlogića s jako čistim staklom i to je uznemirujućije nego kad se one nuđaju na cesti jer su u izlogu, ko šta roba na prodaju inače je, a tjeskoba je dodatno pojačana time šta je ovo zemlja di su i regularni, fini građani isto stalno u izlozima, s tim da oni ne nuđaju upotrebu svog tijela na krevetu zgodno smještenom u samom izlogu koji se od ostatka građanstva u za to primjerenom trenutku odvoji (teškom, crvenom) zavjesom, već nude sliku ugodnog, ispravnog - i ponešto hladno frigidnog jer te primaće sobe po kojima su izvaljeni na svojim kaučima moraju bit čiste i uredne, kao šta i čarape na njihovim nogama podastrijete svima na uvid dok dignutih nogu gledaju TV moraju bit po mjeri i bez rupa i nekako znaš da ne smrde iako strahuješ da ipak jesu ali ti to kroz njihov prozor ipak ne možeš osjetit - i građanskog života kojem, kao u neku ruku ni kurvama, nemaš pristupa - prvima jer nemaš novaca ni stana i dolaziš s balkana kojem ćeš se vratit i na kojem ćeš i ostat i koji te dovoljno obilježio da nikad ne uspiješ, a ako si tankoćutna poput mene istinski i ne poželiš takav život (upravo zato šta ga neprestano poželjavaš), a drugima jer nemaš novaca za platit ih i jer kad bi imao, to šta one nude ti zbog svog stanja ne bi mogao ni kupit, kao da mi neko prodaje dodir u šestoj dimenziji koju ne mogu pojmit i u kojoj stoga ništa ne mogu ni osjetit, zanemarimo li potpuno to da dodir možda nije moguće prodati nego samo dati, zbog čega pri takvoj transakciji dolazi do škrguta u sistemu.

Uopće ne znam šta bi s ovom zemljom, tu su osnovne postavke seoskog zirkanja, tinejđerskog voajerizma kroz nišan puške koju je tata posudio od nekog susjeda i dokoličarskog ili čeznutljivog gledanja onoga vani i iščekivanja života da dođe k tebi potpuno izokrenute. Tu se svi u prozorima daju na van, šta bi meni, staroj voajerki koja sam na prozorima uvijek samo uzdisala a po ulicama tražila domove koji su topliji i radosniji od mog u teoriji trebalo pasat, ali nije gušt gledat nekom u sobu, jednu za drugom, ulicu za ulicom, gdje uz to nikad ne znaš kad će na tebe umjesto obiteljske sjedjeljke u primaćoj sobi naskočit polugola djevojka koja povlači zavjesu.
Gušt je u nju ćirit i osjećat se kao da ti se posrećilo jer je neko u prizemlju zaboravio navući zavjese, a pada noć.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 21 Nov 2011 08:04:28 PST

sad smo veliki
andrea.

Koliko ja god puta bila na jarunu, opetovano ga ne znam nać. Sišla sam iz tramvaja na rendom stanici i odlučila se za pristup slijeđenja rendom kežual odjevenog mladića jer je postojala šansa da me odvede do jezera. Baš kad sam se počela pribojavat da ću ga izgubit iz vida jer je bio dosta brži i nisam mogla držat ritam, mladić je ušao u neku zgradu a ja sam nastavila nagađajući.

Mladići me uvijek iznevjere.

***

Jesam li svaki put kad se odjevena kao žena u potpeticama vraćam doma sama pijana nepoznatim kvartom, jesam li svjesna opcije silovanja i jel je uzimam kao prihvatljivu opciju jer jebiga, pristala sam na to da se ne podam zaštitniku a po prirodi i politici sam slabija i možeš imat moje tijelo ali dušu ne? I moj duh je vaš, skroz vaš, na njega se može utjecat i može ga se i ubit i satrat, ali duša je moja, sve dok ne umre(m) i dok se ne utopi u bijeloj svjetlosti. Ali kad mi neko kaže dušo moja ili me pomiluje po glavi, ne znam na šta misli, ali mislim da misli da samo oće reć da mu se moja duša sviđa.

Otkad mi je Goran rekao da mu smeta uz riječ cura koristit posvojnu zamjenicu, pogotovo u slučaju njegove cure, ali i u slučaju svih tuđih cura jer njega problem zanima i općenito, osjetljiva sam na tu posvojnost, a osjetljivost sam onda proširila i na neka druga polja, kao recimo na polje svojnosti tijela. Tijelo je navodno moje al kad skužiš da ćeš umrit vidiš da nije i ostaje neka šansa da je tvoja duša, iako je to samo nagađanje, al u svakom slučaju, ako neko siluje to tijelo, to je u kurcu, al ionako znam da nije moje (uvik sam bila sebična i ako je posuđeno nije moje – svjesna sam da ovo nije u skladu sa željenim političkim postavkama) (al nije posuđeno. možda je potrošno kao tikvice) i uvik se, kad se vraćam sama doma ohrabrujem dušom i izvlačim na nju koju mi zasad niko ne može oduzet. Jer sam ja ona.

Mislim da se nekad ljubavnik naljuti kad mu u krevetu okrenem leđa. To je ipak malo ublaženo time šta ih i on ponekad okrene meni. Začudo, kad si ih okrenemo uzajamno to ne poništi krivnju. Ali i da bi se okrenuo od nekog potreban je taj neko. Meni samo treba malo zraka i autonomije, al dok mi neko pritom čuva leđa. Dok mi on.

***

Šta se tiče braka, uzmimo metaforu da se svi vozimo u avionu u kojem se odjednom, zbog oštećenja na oplati kroz koje se zbog razlike atmosfera naglo isisa zrak, stvori poveća rupa i da neko – zamislimo malo – ne bude baš odmah isisan nego se još malo drži al pojas mu visi o niti a prsti koji se grče na naslonu susjednog sjedala već popuštaju pa shvati da općenito vapljenje za pomoći nije učinkovito jer su svi u šoku i niko se ne osjeća baš pozvan s takvom rupom u trupu ustajat sa sjedala i glumit junaka te da je nužno nekoga zazvat po imenu i da ako ispadaš imaš vremena zavapit samo jednom pa nećeš odabrat onog kojeg zbilja hoćeš nego onog za koga znaš da će te sigurno zgrabit i koji te neće možda odjebat.

No, jebo brak, ja neću vikat ničije ime kad budem ispadala iz aviona a ako me neko uhvati lijepo ću reć hvala, a ako me uhvati neki koji treba onda ću mu ostat u naručju i tako stat zauvik isto tako i s mladićem izvan aviona al neću ga više ić zazivat i hvatat, nego čekam da mi dođe i uzme me.

Uostalom, ja se ni ne mogu uhvatit za njega – ovo će sad bit jako nekorektno ali šta mogu, ja sam samo iskrena i otvoreno priznajem da gledam puno romantičnih komedija: kad padam naprimjer u bunar ili u depru, meni treba da me neko ulovi i zgrabi, dok muškarcu treba nešto šta će zgrabit da ne propadne. U tome je razlika mene i muškarca. Zajedničko nam je i meni i njemu to da to nešto mora bit nešto i da može bit bilo koje, ali moje mora bit živo, najbolje ljudsko, biće i uz to aktivni subjekt, dok se on može uhvatiti za grančicu. Kako na svijetu i po stijenkama bunara ima više grančica nego aktivnih subjekata, život pun propadanja tako je jako puno lakši muškarcu nego meni.

Rekao mi je da se odijevam ko dečko, rekla sam da se odijevam onako kako bi volila se moj dečko odijeva, rekao je da sad za to nema potrebe. Za par dana sam prekinila to s njim, odjenula se ko cura i izašla van. Cijeli život u sebe sam prelijevala imaginarni objekt želje.

Jednom mi je zaspao među nogama glave naslonjene na moj trbuh. Prvi put kad sam sanjala da letim, letila sam prema Sydneyu. Jednom je bio iscrpljen i rekao mi je ovo je silovanje. Rekao je da sam prva koja je rekla da mu je penis interaktivan. Aterirala sam na more, i nisam bila u avionu nego u stolici s vašarskog vrtuljka. Meni čaroliju najčešće nisu dobavljale zvijezde nego svjetlosne točkice koje su se provlačile kroz rupe od tuče na plastičnim roletama punim kiše. Živcira me nonšalancija muškog tijela u iskazu, a kod seksa po namještaju je po mom mišljenju preveliki naglasak na dekoru. Na kraju sam prehodala desetak kilometara uzduž i poprijeko jezera.

sana: ja sam tu. u tuzi kiše po poljanama tiho hodam.
mislav: daj muči malo.

Tijelo je ranjivo, duša je usamljena, duh je jak. Vukobratoviću, eto ti distinkcije.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 07 Aug 2011 16:20:33 PDT

a ja... pa, volim što sam imao sreću tebe upoznat.
aljoša antunac

sinoć sam srela momka sestre bivšeg momka. njemu i njegovom prijatelju bilo je zabavno zvat me sena. mene je to živciralo jer nije bilo baš ništa duhovito a oni su bili strašno kul i ponosni ko da su smislili ne znam šta. niko me tako nije zvao od šestog osnovne kad su me cure s francuskog zvale po rijeci, al to je izgleda predobro da bi ikad prestalo bit smiješno.

kad sam bila mala imala sam indijansko ime. mamina i tatina klapa zvala me lajavo sunce. nadimak je smislija emil i dosta je jasno šta je time tija reć i prilično mi je dobro pasao. sjećam se sebe male kratkokose kako klapa sidi na kavi na rivi a ja malo pametujem malo trčim naokolo oko kafića po betonu i suncu. mama me ponekad tako nazove, ili čak neko od njih kad nabasam na njih u getu kako piju kavu, pa me to malo siti male sane, a kad se sebe takve sitim bude mi milo i dosta se volim.

uvik sam mrzila kad bi me krivo zvali sanja, a igor je strašno volio provocirat, recimo uvik bi pokazao na nekog crnca ako bi bio koji u blizini, pa me namjerno zvao sanja i ne znam kako al sam mu to dozvolila - ili se vjerojatnije naučila ne nervirat oko toga. još uvik me ponekad nazove sanja a meni bude mrvu milo jer ko da sam pod tim imenom proživila nešto dodatno čega se baš i ne sićam, al ko da jesam.

nenad me zvao sejn i to mi je odma bilo lipo jer je ime lipo i rokenrol i jer kako god da ga je izgovarao izgovarao ga je meko i jer sam u to vrime bila tolko sretna s njima svima da sam mislila da ne mogu bit sretnija, sve dok se nisam nakon onog nesretnog incidenta poželila bacit pod vlak. više se ne želim bacit i njih ne vidim skoro nikad, samo ponekad nenada, a on je ionako jedini od njih koji me zove sejn.

mislav s francuskog me zvao insejna, al to je bilo ok jer smo mi njega zvali sfinkter.

stipe je jedno vrijeme odrastao u bavarskoj pa mu je njemački upisan intimno u njega pa bi me nekad kad bi me volio zvao zahni. to sam ja na njemačkom ko šta je on štipe. još uvik me često voli i tako zove, a i marko isto, pa sam dosta njihova i sretna.

stola mi je uletio dok sam ja navodno bila s dječacima, iako sam ja s dječacima skroz slučajno samo pila, i rekao da je on fan rusulice. tako sam se nehotice sama nazvala, ali on me često tako znao nazvat kad bi se osjećao nježno ili kad bi mi pomalo tija reć da ne serem. zna i danas jer se i dalje zna osjetit nježno i jer ja sve više serem.

mislav mi nekad kad je nježan kaže milica, ivandić me zove perićka jer me voli, mama me nazove dušo kad sam bolesna, dide me kad se zaboravi nazove zlato jer se tako zove mama.

aljoša me zvao sunny i bilo je lipo jer je bilo sunčano i usred njegovog suludog diskursa. da mi se prestao javljat ne znam bi li mi ikad zapravo falilo, ali sad je umro i nikad me više tako neće zvat i zato će mi falit.

nisam mu to rekla, ali i ja volim šta sam imala sreću njega upoznat. volila bi reć da je on to znao al ne mogu. nadam se da se ne boji i da može malo poćirit nas debile doli da se zadnji put uvjeri da smo debili i da mu ne bude krivo šta je otiša.
i nadam se da mu tamo na svim kolodvorima glasovi umisto najava vlakova i avijona čitaju pjesme.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 19 Sep 2011 07:37:20 PDT

grozno je bit blizak s tobom
mladić

sve žene ili bar ja volimo da nas muški ili bilo kojeg roda partner pročita i shvati ali kad bon jovi pjeva kako sve još uvijek miriše na njen cheap perfume, malo pretjera, jer to baš i nije djelić moje stvarnosti koji bi volila da se naglasi. jest da on puca na to da je pomalo socijalan, radi šire publike ili misli da je to kul i moralno, ali kad mi muškarac, koji me shvatio u cijelom mi rasponu, i ja sam s tim ok, baš jer se radi o cijelom rasponu - a ne kad neko vidi samo nešto lipo na meni pa se zaljubi u mene pa me to nervira - kad mi taj muškarac stalno govori kako mi je loša kosa ili cheap perfume, onda me je zaništa cijelu lijepo vidio kad mi, meni, naglašava onaj dio koji pokušavam zaboravit.

iz: ljubavne izjave

nesiguran, slabo plaćen, povremeni posao, ako ga uopće ima, u kombinaciji s prirođenom (ili u ranim godinama stečenom) autodestruktivnošću rezultira povremenim osjećajem krajnje nemoći, očajem i uvjerenosti u to da ako he didn't provide, ja nisam dovoljno vrijedna ni da živim.
moji prijatelji ne podržavaju socijaldarvinizam. zato neću dat da me očaj zbog moje prekarnosti savlada i pobijedi.

ovih dana me užasno boli, kao ono kad sam pišala krv iako je sva bol tad bila koncentrirana na jednu užasnu noć dok nisam otišla babinom doktoru pa mi on dao antibiotike,

mačka se mazi uz mene jer me zbog babinih gaća zaminila za nju, a ja pričam s mačkom jer sam možda sama sebe zamijenila za babu. i pokreti su mi takvi, hodam ko ona, sporo, ne zbog mjehura jer me sad boli još samo malo, nego sam uvatila njen bolesnički i otočko usporeni mot.

samo je sad razvučeno i ne da mi spavat i od toga svako malo poludi, od toga šta ne spavaš i jer si prisiljen da ti bol bude dio svakodnevnog bitka svake sekunde, u svakoj pozi i neovisno o svim konzumiranim i primijenjenim pomažućim sredstvima, i generalno sam, malo psihički problematična i bolna kakva sam, uvik mislila da je svaka fizička bol lakša za trpit od psihičke, i kad me udrio brod i kad sam piškila krv kap po kap i kad me ovo toliko boli da plačem, a sad mi je najgore kad ne znam i ne mogu se odlučit i procijenit jel mi jača fizička bol ili tuga.

kad me neka žena gleda ozbiljno i ispitivački prvi mi je instinkt da je se bojim i budem oprezna al s malo naknadne obrade vidim da bi, ako je stvarno superiornija, taj pogled lako zamaskirala u dobrohotnost. al kako je otvoreno opaka il je glupa pa ko je jebe ne može me ugrozit il zna da ima neko nenormalno (intimno) pokriće za to, tipa tata joj je elvis i zna tajne svemira, a onda sam ionako spušila. iako i ja znam tajne svemira, al s njom se očito ne da razgovarat kad toliko inzistira na poziciji moći.

neki su referentni okviri čvrsti, u fizici gravitacija, u boli ljestvica di je deset porod, premda ja zbilja ne znam kako oni izvana ocijene koliko nekoga boli i koliko uopće maksimalno može bolit, ali za moju tugu nikako ne mogu nać referentni okvir pa sam dodatno tužna.

lako za mene koja nisam našla princa, ja se uvik mogu žalit šta ga nisam našla i tome pripisivat svoj nebajkoviti život, al šta će bit s kate koja ga je našla kad se u njeg razočara? kako će se ona nosit s tim?

Ne treba se vraćati na staro. Ovo je samo nastavak pretvorbe.

ali stvarno, nije bed ako sam tužna. meni je loše samo ako ništa ne osjećam.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sat, 28 May 2011 07:35:42 PDT

mislav: ako me želiš vidit često, to je nužno.
sana: da se ne ubijem?
mislav: da.

jen
kad mi je loše, kažem si: bar nisi u avionu. ali onda se sjetim da me avion može poklopit od gore, a to je masu smješnija i neuzbudljivija smrt.

dva
mislila sam da kod samoubojstva nije stvar u odluci nego nemoš više, samo dođe do toga. ko da svaki put kad si očajan pritisneš neki botunić (do toga sam došla preko želje da na vratu umisto žile koju je teško prerezat imam botun za isključenje) pa kad se nakupi tog pritiskanja, a nikad ne znaš jel ti taj klik zadnji, umreš. al onda sam shvatila da je tako i bez botuna. i da je kod mog samoubojstva ipak stvar o odluci.

jen
trebalo mi je par godina da s panike od gubitka kontrole u vozilima i strašnog straha od smrti koja me zaskoči nespremnu, s popularnim dodatkom da ako se jako koncentriram mogu upravljat vozilom koje ne vozim, sustavom i svijetom, dođem do iste takve panike pri lijeganju u krevet, zbog mogućnosti da se u prostor oko mene zabije avion. ne mogu nać mjesto u kojem oko mene neće bit tog prostora koji dopušta velikim predmetima da me razvale i satru.

dva
teška sam sama sebi, vučem se za sobom ko otežalu al mlitavu lešinu od sjene. stalno se imam tako prikačenu i nikakvim pokretom ne sudjelujem u svom kretanju. ko da mi iz glave iznutra teče med, a s njim i ja jer taj med nije moja apstraktna odvojenost, ja se sama žarim, uskuham pa izbijam vanka iz sebe i polako uranjam u kušin, ko onaj spori, puzeći entitet kod murakamija i uranjam i nadam se da nebitak jest, tj da nije i da ću uskoro doć do njega, moram to nekako izreć a o nebitku nemožeš govorit, možeš ga samo priželjkivat. da ću konačno jednom prestat postojat.

jen
pomislila sam, razmišljajući nešto o travolti i o mnogim slavnim osobama koje ću ako stvari ne budu eskalirale dočekat da umru, kako će bit ok poživit jer ću vidit angelinu jolie kako stari.

dva
tehnički gledano ako se ne ubijem čim to budem fizički u mogućnosti, samoubijam se. jedino rješenje za život je ubit se odma čim si to u mogućnosti. ali, naravno, ipak nakon šta postaneš svjestan nužnosti. ali muče me male bebe. možda one ne guraju prste u utičnice zato šta su znatiželjne. možda moja sestra nije ko beba stavila ruku na vrelu ploču zato šta joj je biološki determinirano da istražuje svijet oko sebe, možda nije s par mjeseci pojela par šaka umjetnog gnjojiva zato šta je tila kušat sve okuse koje joj nudi svijet, možda se tila ubit.
možda su, dakle, ako istražujem uzorak koji mi je dostupan, oskudan uzorak, možda su bebe svjesne nužnosti pothitnog umreća odma od početka i zato srljaju u opasnost, ali se to putem pomalo izgubi jer ih nauče, a time i malo uvjere, da su neke stvari loše jer su opasne jer vode u smrt.
i možda, možda je moja sestra bila beba pametnija od mene, jer ja se ko beba nisam nikad pokušala ubit.

jen
sad sam se užasno prepala, ti ćeš ovo vjerojatno čitat ujutro pa ti neće bit tolko strašno, al sad (malo prije 3 sata ujutro!!) je neko dole zvonija, misla sam da je sestra zaboravila ključ al dosta je agresivno zvonija. nije mi se niko javija na parlafon. onda sam čula da zvoni i drugdi po zgradi. tiho sam se išuljala na balkon al dole nisam vidila nikoga jer je volat. malo sam prisluškivala na parlafonu i čula nekog susida da pita ko je i masu šumova al ništa. poklapanje sluše poklopila sam s njegovom zvonjavom jer ona blokira komunikacijski kanal da ne skuži da ga prisluškujem pa se naljuti i osveti, iako sad kad sam se pribrala vidim da to nikako nije moga znat, ko ga točno prisluškuje. sad je presta zvonit al me strah, spustila sam rolete u sobi da ga moja budnost ne navede na neke ideje, al sigurno je već vidija da je tu svitlo. nisam se gola skidala danas kraj prozora il nešto da me moga vidit neko iz daljine. al me strah, ko je to, može nam opet zapalit portun, jel neki luđak osvetnik, pijanac il ranjena sestra koja je tolko ranjena da ne može konzistentno zvonit na pravo zvono nit govorit? obično u ovakvim situacijama izvadim nož i zaključala sam si vrata do kraja i ostavila ključ u bravi al moraću ga maknit prije nego odem leć da sestra može unić jer ona je na prepaidu i nikad ne znaš, a onda sam lakša meta! naravno, kad se ti probudiš ja ću već bit živa ili mrtva pa se nećeš morat ništa brinit skupa sa mnom tako da ne smatram da te ovime opterećujem, ali ćeš imat neke indicije za istragu ako budem napadnuta.

dok se bojim smrti, tješim se da ću možda živit dugo. šta je potpuno apsurdno, jer je u osnovi mog straha baš to, vremenska ograničenost unutar koje se definira dužina.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 05 Apr 2012 16:51:40 PDT

ovu se zimu može samo prespavat, ništa drugo. svaki dan ustajem na vrime da pogledam kako sunce zalazi. taman na vrime. onda se ostatak dana borim s mrakom u sebi.

u ovim noćima bez dana jednako me muči treba li zapravo prat zube prije ili poslije doručka i činjenica da se bojim reinkarnacije jer ne želim živit u nekoj drugoj ženi koja nije moja mama, slično kao šta mi je odmah nakon neželjenog prekida ljubavne veze pomisao na svaku novu bliskost s nekim drugim nepodnošljiva. možda zato roditelji u pravilu umru prvi, da ti se duh malo odvikne od njih prije eventualnog rađanja u nekom drugom. a možda kad umrem trebam proć razdoblje mirovanja, ko neke biljke zimi pod snijegom. a možda me može rodit opet moja reinkarnirana mama. a s prijevremenim i neredovitim smrtima sve se tako poremeti.

***

sve te ljepotice kraj svojih zvijeri, sve su one pizde. da ja volim nekoga tako kako one (navodno) vole svoje zvijeri, pobigla bi negdi s njima ako ih hrvatsko društvo ne bi moglo prihvatit. ili bi se borila za nas dok ne umremo rame uz rame. a one stalno seru o nemogućnosti da budu skupa, šta je dobro samo za perpetuiranje narativa i rasplakivanje žena odraslih uz puno krive literature.
gore sam navodno uzagradila jer one njih možda stvarno i vole al su takve pičke i kukavice da samo kenjaju kako ne mogu ništa poduzet.

***

ono kad kažemo da se najjače čuje tišina ili da nikad nismo tako sami kao u društvu.
e pa to su već usrani stalni epiteti, al sam slijedom zadnjeg došla do istinitog zaključka da nikad nisam manje usamljena nego kad sam sama.
lažem malo da bi zvučalo jednostavno i time plauzibilnije, izvorna verzija glasi: nikad nisam manje usamljeno nego kad sam usamljena s nekim, a onda ostanem sama.

***

nešto sam tužna rekla, a on me išao utješit pričom o paralelnim životima. rastužila sam se još više jer su neke sane u paralelnim životima zakonom velikih brojeva nesretne.

al ako nas ima više mene, svaka u svojoj liniji mojih života, i ako neke usput umiru, možda, možda jedna ja uvik ostajem živa, makar u drugim linijama umirem. i kad umirem, umirem lagano, brzo, tako da preostale linije to ni ne osjete, i u nekoj opciji uvik ostajem živa.

***

razmišljam o tome da počnem molit boga da dođe ex machina. al mislim da se pritom nameće - zanemarila sam problematiku vjerovanja u njegovu vjerodostojnost, za koju se meni, unatoč čudima i nadnaravnostima, nužnost usložnjavanja verifikativnih instanci nameće kao jedino, a nepotpuno, rješenje - problem poslušnosti takvom bogu.

čak ni religiozni ljudi ne bi, da ga vide i nekako se uvjere da je to on, naposljetku baš šljivili boga. išli bi ga gledat i pitat ga svakakve stvari voli li me koji faks da upišem oćul se udat dal da odem dal da se upustim jel me vara šta je isplativije koja je moja svrha, šta da radim. upitno je bil ga poslušali, ali mislim da ga svakako ne bi poslušali ako se njegov naputak tiče poblematike u koju subjekti ne žele uplitanja.

kao i kod poslušnosti na ljudskoj razini, podvrgnut ćemo se samo volji onoga čija se volja podudara s našom ili od strane koga nam prijete ostvarive sankcije. tako bi taj bog, bar u tom ex machina nastupu, morao bit strog i osvetoljubiv, pomalo sadističan, a pravo rješenje bi bilo da se njegova moć ne provodi kroz naredbe nego kroz otjelotvorene performative nalik na čarobnjačke pretvorbe.

***

kad putujem pa na trenutak odlutam sama sa sobom, svaki put me uzbudi opcija da se izgubim i nestanem zauvik, tad je to jako jednostavno, nestat u trenu, ne samo tehnički nego i intimno, u potpuno i skroz drukčiji život.

***

kao uronjenoj u to polje, a koliko se da iščitat iz onih krnjih članaka o propalim prosidbama na stadionu, čini mi se da su one djevojke odbile upravo zbog načina prosidbe i pitam se kako su ti pretendenti mogli djelovat toliko nepromišljeno.
i sad je svima žao bidnih mladića jer su javno poniženi odbijanjem, ali meni su jako jako poniženi - i iz istog razloga mi ih nije žao - samim time šta su spremni život provest s nekom koju ne poznaju ni toliko da bi znali koja bi je vrsta prosidbe pridobila.

***

stojim u kuhinji nad pjatom vrele juhe koju sam odmrznila i plačem. mama mi je ostavila pun frižider zamrznute juhe i ostala na otoku obrat još neke masline. sama sam u njenom stanu u kojem su mi kuhinjski elementi previsoki, kao i u mom jer je iznajmljen, i osjećam da nigdi nema mjesta ni osobe ni doma.

iscrpljena sam i znam da će ona jedamput umrit i da ću jednom kad ona više ni ne bude živa odmrznit njenu zadnju juhu i kako nakon toga stvarno više neće nimalo postojat.

pomalo kao ni sad.

***

oneraspoložilo me šta sam se vidila u ogledalu kad sam bila pišat. kad sam se vratila gore tila sam da me ne vide jer će sve dok me ne vide mislit da sam i dalje lijepa i mlada. vidili su da se sa mnom nešto događa i bilo im je smiješno, al nisam se ljutila nego sam pobigla vanka pušit. oni su nastavili, gledala sam ih kroz prozor bez tona i ispitivala se šta mislim jel im bolje bez mene. zamislila sam da sam umrla i da ih mrtva gledam nijeme kroz prozor i zamislila kako mi to ne bi bilo loše, kad umrem stalno ih tako gledat za stolom, bez zvuka, ne bi mi bilo ni zima ni onako pretjerano tužno, ništa. smrt više ne estetiziram otkad su me oni izgadili, al dok sam estetizirala svoje posmrće malo sam zaplakala al sam otrla suze da se dodatno ne zabavljaju na moj račun. pitala sam se i bil više volila da im esencijalno falim ili ne i pokušavala se prisilit da osjetim ovo drugo jer je lipše po moju površno shvaćenu sliku o sebi. onda više nisam mogla izdržat pa sam ušla.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 15 Apr 2012 04:57:00 PDT

ali moja je pretpostavka,
ako moraš preć od točke A do točke B,
moraš preć točku A2.
stipe

skužila sam zašto mi smeta kad mi debilno dobacuju na ulici. ne jer me unizuju ko drugo biće. ne jer me unizuju time šta su šovinisti. nego time šta mi time šta si uzimaju za pravo da to budu pored mene ukazuju na to da nisam dovoljno lipa. jer da sam lipa potpuno bi zašutili.

on a lighter note,

nedavno mi je neko rekao da voli sebe jer voli mene. pa sam ja pomislila kako je to nova razina, ona koju ja u ljubavnim vezama još nisam dostigla al u prijateljskim jesam. u prijateljskim je to da ih pustim da rade koji god kurac oće i da ih volim.

nedavno mi je neko drugi rekao da vjeruje da su potrebni drugi ljudi da ti kažu ko si i da te označe. da te označe su svakako potrebni
(i ne mislim sad na onu jednostavnu razinu u kojoj da bi bio označen treba postojat označivatelj, koji možeš bit i ti sam, ali opet unutar i po pravilima sustava čije su koordinate zacrtali svi naokolo)
, al da ti kažu ko si? u redu je dok se to njihovo kazivanje zadržava na deskripciji, ali znamo da nikad nije tako i da je ono uvijek perskriptivno i ako mi neko kaže da maša plete bolje kape i moja sestra kuva bolju šalšu ili da nisam zaslužila bit diplomirana komparatistica književnosti, onda su moje pletivo i šalša loši i budim se jutrima i jutrima i jutrima kao nesposobna i najgluplja učenica ikad i ako mi neko kaže da je ponosan na sebe zbog zaljubljenosti u mene onda sam i sama sebi dobra, divna i pomirenija - ne kvalitativno već esencijalno - sa svojom egzistencijom (mogu to reć i ružnije: vrijedna života)
jer je,
a to sam već rekla,
sviđa mi se to šta mi se sviđaš najbolji kompliment - jer ti se ne može ne sviđat to šta ti se sviđa šta ti se neko sviđa.

i uostalom,
a i to sam već rekla,
ja postojim
(kad spoznam,
al to nisam rekla, i kad sam)
potrebna.

***

i kad mu se ko i uvik prilagođavam želji, pretpostavljajući da ga želim i supstancijalno pretpostavljajući njegovu želju, volim kad se prilagodbom povratim stanju u kojem se najviše osjećam u svom pretpostavljenom bitku.

(iz: mourning routine.)

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 10 Feb 2011 07:23:21 PST

ja volim da su ljudi jako sretni ili nesretni,
bolje se pije!
jelena

ko plače za kafićem nema ontološku strukturu revolucionara.
a.z.

večeras sam se tuširala i tek sad mi je prvi put zapravo zasmetalo to šta različiti dijelovi mog tijela imaju svaki svoje ime. već sam prije naučila da imenovanjem određujemo stvari i cjepkamo svijet (nije to dobra imenica, ali fali mi neka koja bi bila tolko svobuhvatna, ali da obuhvati i činjenicu da je sveobuhvatna - još sam u tom raspoloženju od ispod tuša) na proizvoljno određene djeliće, ali tad mi je bilo dovoljno da sam svjesna te činjenice i uostalom, bila sam svjesna da tu ništa i ne mogu pomoć, ne mogu (bar ja, oko ovoga se često svađam, al ja tvrdim da ja ne mogu) razmišljat van jezika, ne mogu odlučit od sad sagledavat recimo

(metapauza:
dugo smišljam primjer i ne mogu ga smislit, jer su svaka dva predmeta koja mi padnu na pamet i koje pokušam upotrijebit ko dokaz mogućnosti različite razdiobe stvarnosti i toga da stvari mogu teć van svojih granica i bit stopljeni il možda zakinuti, u mojoj glavi, u mom jeziku toliko individualizirani i nužno razdvojeni da mi je to samo dokaz da ne mogu nadić svoje granice, šta mi je pak samo dokaz da ne mogu razmišljat van jezika, a to je ionako inicijalna problematika)

problem je u tome šta ne znam zašto su me zasmetali odvojeni dijelovi tijela: mislim da ga možda želim moć percipirat drukčije.

-

navečer oko četri ujutro sam bila snuždena i tila sam si skuvat manistru s pestom al mi stipe nije da jer da je prekasno al sam se bunila da sam snuždena i jadna i da oću to kompenzirat hranom. onda mi je reka kad već jedeš tako kasno nemoj jest ovo šta deblja, ja ću ti reć šta da jedeš, ali ja sam želila pesto pa sam se rasplakala. na kraju nisam ništa jela, kompenzacija u vidu hrane mi nije trebala kad sam imala prijatelja kojem sam se isplakala. to je drukčije nego kad plačam sama: pred njim smim plakat ko da sam sama, ali ima neko ko upija suze, i pritom se (kao šta mi se mislav redovito užasno jako smije dok plačem) ne prestaje derat na mene. nemam ja prijatelje neke pičkice koji će doć i zagrlit me i reć no no.

-

prekida se razdvajanje za pitanja odraza, prekida se razdvajanje za pitanja odraza, ponovio je dvaput ženski glas s metalnim aftertasteom kojeg je dobio provlačenjem kroz razglasni sustav metroa na stanici dvanaestice koja je u nekom drugom parizu vodila za st.denis.

užasnuta i malo fascinirana psihoanalitičkom referencom svjesno sam se otrgnula mori iz polusna iako je bilo teško jer sam bila premorena.
disala sam u jastuk, a on mi je odbijao dah nazad. kad dišemo u nešto pod kutem dovoljno oštrim da probije granicu, odbijanje našeg daha mrtvaci osjete kao dovoljni paravan i onda dišu natrag u nas, skužila sam pokušavajući ne utonut u novu moru, poput noćnih golubova na domskom prozoru u vrijeme epidemije ptičje gripe.

-

malo nakon šta je crkva odzvonila jutarnjicu, a baš sam se bila uvukla u krevet, osjetila sam pritisak, ponos, brigu i olakšanje. pritisak u trbuhu, ponos šta sam već davno naučila svoje tijelo, brigu za sumnjivu nadolaznost sna uz sutrašnjicu punu potrebe za radom, olakšanje - ne šta nisam trudna nego jer na tjelesnohormonalnoj bazi funkcioniram ciklički i još i dok nisam imala seksualnog života s drugim ljudima osjećala sam olakšanje slično odrješenju kad god bi je dobila, a još je i krasna rubin koraljna ruž na pinup djevojci a krv koja izlazi iz drugog dijela tijela može se bojom s ovom usporedit samo ako je riječ o trnoružičinom prstu, a osjećaj se može usporedit samo kad sam imala pet a laborantica bi mi malom lamicom zasjekla jagodicu na prstu. bolilo je, al oslobađajuće, i izgleda da sam oduvik volila da krv nadire iz mene, a još i više kad provaljuje.

noge se na sličan način odsijeku od menstruacije, zaljubljenosti i straha.
a trbuh se na sličan način napuni kao kad prvi put nakon suhe zime uranjaš u more, kad nakon desetak dana pauze sjedneš na bajk, kad avion uzlijeće a ti si u njemu.
a onda provali i oslobodi te i ko da si se odvažila izjavit nekom ljubav ili ušla u more pijana u sunčano poslijepodne i skinila se i slobodna si.

jelenitsa: malo ćemo se večeras oraspoložit.
ja: a kad ne mogu pit.
jelenitsa: a jebate nije piće jedino šta te može oraspoložit?
ja: a je.
jelenitsa: a znan.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 29 Aug 2010 17:11:56 PDT

očito svak reproducira vlastitu spontanu ideologiju
preko svakog objekta koji to dopušta.
stipe

sestra ukuvava zimnicu a ja sam se latila njene čokolade. na radiju sviraju my morning jacket i mene podsjećaju na mercury rev, a ona se začudila jer oni svih podsjećaju na fleet foxese.
niko ne raspolaže s dovoljno mojih podataka da bi mogao znat da su me u prošlosti fleet foxesi vezivali uz nekog mladića, a mercury rev da su me isto, ali uz sadašnjeg, i povuć između toga paralelu pa sam to napravila sama. to me nije dovelo nikud osim u vulgarnog freuda. tako sam već prešla psihoanalizu i biografizam. ostaje mi još dosta toga, nešto sam ponovila ranije u knjižnici.

kako ne bi razmišljala o prerezivanju grkljana, ne kao o nacrtu nego kao o pukoj sanjariji koja mi donosi užitak zbog toga šta bi time navodno svima jebala mater, iako bi je zajebala sama sebi i zbog iluzije koju mi pruža da je nekakav izlaz moguć, nastojim steć kontrolu nad sobom definirajući se na određeni način. pritom su me sjebali jer znam da je moj aparat za definiranje iskovao neko drugi, a kad su mi rekli da je moguće iskovat i svoj, otad mi se više ne da tuđim, al nemam ni kovačnice, ni metala, ni drva za izdjelam dršku jer u mojoj gradskoj ulici nema kvalitetnog drva, a tokarski stroj je u dide na otoku ionako.

kad sam već spomenula tokarski stroj, dugo se mislim dal da kažem kako varim na onu pismu, kad ustvari ne varim nego se iznerviram kad god je se sitim. zašto si lirski subjekt ne nađe neku od mojih prijateljica koja bi bila ponosna šta joj mladić radi u škveru? zar lirski subjekt nije upoznat s time da je među dijelom populacije škver ovih dana kul? zašto lirski subjekt tvrdi da sve žene danas oće tajkune? ja neću tajkuna. ne bi tila ni radit (prat robu volim, al njegov škverski trliš neću, nek si ga pere sam s obzirom da ću s obzirom na njegovu plaću ja morat radit 8 sati i još 5-6 u fušu - iako ustvari želim da si ga pere sam jer predmnijeva da mu ga trebam prat ja. nek odjebe) i bilo bi super nać nekog menađerića, al kad se ja s takvima ne mogu nikako shvatit i zavolit, nikako.

iz: vjenčanja

nego stalno igram tetris. kad ga igram u društvu opravdam to time šta sam bar zabavila sugovornika, a zabavim ga tako šta ga obavijestim da nisam nepristojna jer ne pišem poruke drugima nego samo igram tetris.

nakon nekog vremena provedenog u igranju igrač skuži svoje problematične obrasce suočavanja sa svijetom i svime šta on baca na nas u trenucima dok nemamo nužno pripremljen recepcijski teren: neko polje ili džepić za to spremit. ja recimo računam previše u budućnost i slažem sve savršeno da ne ostane nijedna rupica pa odem previše u visinu i čekam spasonosne duguljaste da mi upadnu u duboke rupe. moja sestra je arhitekt ili jednostavno zna o čemu se u igri radi pa je boli za rupice igra tako da rješava redove i uvik joj je konstrukcija niža od moje i može lipo sagledat oće joj se rupica koju je ostavila uklonit u sljedeća dva poteza. a ja sve idem po redu. a ja u životu uopće ne planiram duboko u budućnost, ali ni u tetrisu nemoš jer ne znaš tolko u budućnost šta će ti past, ali uvik se nadam da će mi sad brzo brzo doć jedna duguljasta da me spasi.

a kad mi level postane toliki da znam da ne mogu dalje, preživljavam znajući da mi je vrime ograničeno ne bi li izvukla još koji bod i pri tom znam da je svaki taj bod dobiven na prevaru jer je jedini cilj njegovog zadobivanja bio on sam, dok bi, da bi bod punopravno i punomoralno vrijedio, zadobivanje trebalo kao side effect, koji je ustvari primaran jer je uvjet nastavka igre, sadržavat i pažnju spram pripremanja terena za svaki sljedeći pokret.
znajući to, a kako trenutno čitam ayn rand, odustanem.

prevara je to, taj tetris, kurac mi to pruža bijeg i distrakciju od mog svakodnevnog jada.

iz: vježbe za bivanje

pa se seksam. branit se argumentom da je seks prirodna potreba i pojava i da ne smijemo dopustit da društvo moralnom zabranom izvođenja na javnom mjestu ograničuje njegovo prakticiranje, griješimo, bar bi ja griješila, jer meni ne važi taj argument, meni važi to šta nikad ne volim grad kao za vrijeme seksa negdi vani, nikad ne osjećam da mu toliko pripadam, njemu i svemu čega je on manifestacija, nikad nisam toliko izmirena sa sobom tu di jesam i kakvom su me učinili i sa svime s čime tu moram dolazit u kontakt. znamo da takav osjećaj nije produktivan, a kritičniji pojedinci bi na njega mogli gledat prezrivo i s podsmijehom, ali bit potpuno uklopljena, znat da je tu zbog mene, znat da je neko sagradio sve to baš tako i uredio baš tako da se ja u jednom djeliću sekunde mogu nać na nekom izoliranom i pozivajućem mjestu, da tamo nađem samo njega, da se okolo, i dalje, sve dalje odvija i da se i nama odvija unatoč tome koje uskoro na neki način postaje zbog toga, sve u kombinaciji s oksitocinom pripuštenim u moj mozak pruži mi malo utjehe koja mi je, znat će svi koji me znaju i koji mi viruju, jako potrebna.

iz: bonton i buntovnici; kritika čistog seksa; pripadanje/propadanje

marko mi je reka da mi se iscrpila diskurzivna matrica koju dajem svojoj introspekciji. stipe se slaže i kaže da sam zaostala na drugoj godini komparativne. ja se više vidim na prvoj iako sam ustvari zostala pred diplomom.
ja sam se samo iscrpila, i sebe, i svoju diskurzivnu matricu, i svoju svakodnevicu, i svoje ustaljene načine sublimacije.

foto stola.

išle smo put bicikle a ja sam si vidila sjenu ispred i to mi je bilo najlipše kako sam se vidila, na videu sam glupa a na slijama nepokretna pa sam se tu vidila živom al dovoljno reduciranom da si budem podnošljiva.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 28 Feb 2011 17:34:23 PST

sana: kužiš, ne može učit jer misli samo na nju.
mislav: ne mislim, mislim samo na sebe.
sana: da! da! to je to!!

situacija dejta je nemoguća, čega ljudi većma nisu svjesni jer ne doživljavaju nemogućnost izmirenja dvaju zahtjeva - budi ti i budi rezerviran - a da ne govorimo o nemogućnosti da budeš ti, ne samo pred njim nego općenito, šta se ponajviše vidi upravo pred njim.

naravno, ako na dejt dođeš u cipelama, u tom trenutku to za mene prestaje bit dejt i biću potajice rezervirana i potajice ću provocirat tvoj šovinizam i podržavat tvoj stil razmišljanja ne bi li izvukla šta više informacija, jer kako to više nije dejt, mora bit nešto, a najpogodnije mi je uzet da je to onda moje maleno istraživanje.

zašto bi ja uopće bila na dejtu s nekim ko nosi cipele? kad me zva na dejt dakako da ih nije ima, a zašto bi ja uopće s nekim išla na dejt? zato šta onda mogu punopravno reć sve, sve sam probala, sve sam napravila šta su mi slučaj i bijela svjetlost podastrijeli, ničemu nisam rekla ne i opet sam jadna i imam se punopravno pravo zaklat pred svijetom i sobom (al ne i mamom, za takvo što treba čekat da mama umre).

(mislim često da će se mama, iako me voli i želi da poživim i svakako joj je sad još veći pritisak da ne umre, nekako namjerno požurit umrit ako se naljuti na mene, a kako se meni razdoblja kad želim umrit izmjenjuju s otprilike isto toliko razdoblja u kojima ne želim i u kojima mi prevladava strah od smrti, to dosta vremena provodim u nekoj prilično doslovno egzistencijalnoj panici)

ipak, ima slučaja kad te neko zove na dejt jer voli nešto šta radiš, nešto u šta se ti igrom slučaja podosta utiskuješ pa bismo mogli, unatoč nekim po autorovom mišljenju krivim tumačenjima reć da si ovo na blogu najviše ti, i onda na taj dejt otić ima malo više, ako ne i apsolutno smisla.
jer meni se na nekome osnovno i najviše svidi to šta se ja njemu sviđam. iz razloga iz kojih se sviđam, ili čak ne sviđam, sebi, ali iz kojih se želim svidit tebi.

predviđam da na tom dejtu neću vršit istraživanje uobičajenog tipa, ali će on i ovaj put dakako bit nemoguć, a ja ću se opet ljutit kao i uvijek kad se ljutim na one koji me idu zavest al ne uspiju do kraja.

***

znaš kako ćeš osvojit ženu? navedeš je da se sama sebi sviđa u svojim očima u tvom prisustvu. ne tako šta joj laskaš il govoriš šta ti se ne na njoj sviđa, nego tako da se trudiš da se njoj to svidi. a onda, kad si je tako učinio zadovoljnom, trebaš joj se prodat. to ćeš napravit tako da budeš samoostvaren i dobar sebi u svojoj koži tako da ti niko, tako da ti ona ni ne treba.

iz: "ova sanina teorija je zanimljiva ali je potpuno nepoopćiva. ustvari, užasno je partikularna."

***

nešto je nezgodno. ako upadneš u tuču s nekim ko trenira neku drugu borilačku vještinu, po čijim se pravilima onda tučete? jel onda napustite pravila i prepustite se refleksima nadajući se da je vaša borilačka vještina krovnija pa vam je usadila obuhvatnije pokrete ili samo svak piči svoju koreografiju pa udarate u prazno i ne možete nać zajednički jezik ko većina takozvanih ljubavnih parova, a povremeno udrete, više: naletite jedno u drugo ali nespretno, ko većina takozvanih ljubavnih parova, i udar katkad više škodi udaraču neko udrenom? ako bi se nakon nekog vremena malo i uigrali, meni to nikad nije bilo tako dobro. volila bi da mi dođe neko ko trenira isto šta i ja, da se pohvatamo kako treba.
problem je šta je došo ali ja se ustvari ne želim tuć nego da me on pojede.

***

mislim da je onaj koji je naučio dirat ženu na način da ona nema dojam da je on doživljava kao nešto odvojeno od sebe tj na način da ona osjeća da ju je prokužio. e, mislim da su ti shvatili žene. ženu. mene.

***

sviđa mi se to šta mi se sviđaš je najbolji kompliment. jebo samo sviđanje, meni se ne sviđa šta mi se neki sviđaju. iako, i metasviđanje je u korjenu: sviđanje.
iako, mislim da mi se ne može ne sviđat to šta mi se sviđa šta mi se neko sviđa.

***

(ot)kad sam ga bila našla, nisam imala potrebu radit sve one stvari koje sam bila radila za lov, jer sam ih, jer sam sve, ko i svi, bila radila samo za lov, nego sam sad konačno mogla radit ono šta on oće.

***

nije dobro bit u intimnom odnosu jer se uvijek prilagođuješ tuđoj želji. ne samo ako apriorno želiš subjekta koji želi ili želiš nešto zajedno s tim subjektom, al na različit način, nego i ako ti do subjekta nije posebno stalo, čim primijetiš njegovu želju.
a ja, naravno, mogu postojat samo tako prilagođena i zato ulazim u intimne odnose.

***

Ležali smo više manje slijepljeni u njegovom malom krevetu, a meni je došla ta ideja s komom. On je kulturni djelatnik i znam da mu ne smeta kad moram odma zapisat ideju pa se bez problema izmigoljim zapišem vratim, ali sad smo ležali slijepljeni i ja sam u sebi kalkulirala je li mi važnija ideja ili neremećenje naših trenutnih fizičkih postavki. Vidila sam da će zagrljaj spušit pa sam prilagodila pitanje i počela se pitat je li mi vrjednija, pa nije bila, pa sam ostala zalijepljena i u sebi ponavljala koma jebanje koma jebanje koma jebkomjebkmjb.

više ne znam šta me bilo oduševilo u komi i jebanju. i, a ovo mi je malo tužno, više ne znam u čijem sam to zagrljaju bila, čak ni kad zbrojim sve male krevete i oduzmem kulturne djelatnike.

***

kad je neko tolko nesebičan u voljenju mene onda mu nedostaje sebičnost koja bi imala pokriće u nečem u njemu na osnovi čega ima bit sebičan i čije postojanje mi treba jer neću bit s nekim bez osnove.

***

kad muškarci dobiju želju za pripadanjem i podređivanjem koju tuitamo dobiju svi muškarci i žene, oni ili postanu gej pa se podaju muškarcu, kojem se jedino valjano moš predat, ili odu u marince.

***

da za godinu dana poželim da me moj ljubavnik tuče, kaže on:
ostavio bi me. to bi značilo da nisam ljubav njegovog života,
jer ljubav njegovog života ne bi želila da je tuče.
ali sad jesam. jel onda generalno nisam ili jesam?
on kaže da je to pitanje toga oću li ja bit ista ova ja koju je on rekao da može i obećao voliti.

često me muči(lo) pitanje jesam li ona ja od prije nekog vremena - a to je pogotovo dolazilo do izražaja ako sam u međuvremenu dala drukčiji zahtjev ili nešto - ista ova ja sad, i koju mene treba poslušat prijatelj kojem sam prije tri dana rekla nemoj mi nešto bla dok ne bla a danas mu kažem ipak daj sad.

onda sam malo ponavljala kako je sve šta je rečeno uvjetovano strukturalnim mogućnostima onoga šta uopće može bit rečeno pa pomislila kako je sigurno ona šema s dobrim pitanjem koje u sebi već sadrži odgovor tj pitanjem koje nemoš postavit ako bar dijelom ne znaš odgovor vezana uz to.
sva pitanja strukturalno su uvjetovana mogućnostima onoga čime na njih može biti odgovoreno.
ipak, ta me, prilično plitka, pomodna i hipi razmišljanja nisu nikud dovela. i dalje ne znam koja sam. a ako ću se rukovodit jedinim izvorom koji mi se uvik pokazao valjan: osjećam da sam mala sana koja mijesi blato al ne daju joj vode jer otok još nema vodovoda pa se štedi, a ne daju joj ni mora da solju ne pokvari zemlju u vrtlu pa ona čučne i piški i mijesi dalje.

***

možda mi uvik neko treba jer da bi si bila samodostatna, čak i za masturbaciju, treba mi bar misao na drugog.
u mom jeziku je faljenje akcija onog drugog. zato ja ne mogu ništa, to mi radiš ti, fališ mi.

foto mario.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Tue, 22 Jun 2010 06:28:20 PDT

so I threw in a sense, not from the balcony.

Diskurs je vrlo jednostavan za uporabu. Da biste otvorili Diskurs, držite vanjsko kućište u jednoj ruci i stavite palac druge ruke na utor za palac. Gurajte palac od sebe sve dok ne čujete škljocaj, tj. dok se Diskurs potpuno ne otvori.
Držite Diskurs dalje od usta. Izdahnite do granice neugode. Upamtite - NIKADA NE IZDIŠITE U DISKURS.
Ručica se automatski vraća u prvotni položaj. Sada je Diskurs spreman za ponovnu uporabu.

***

mene i marka nervira kad se neko zaljubi u nas iz krivih razloga.

nekad na nekom mladiću primijetim da sam mu super i vidim da oće bit sa mnom. problem mi je taj šta on ne želi bit sa mnom zato šta imamo konekšn potrebitog tipa, jer nemamo, ili iz razloga iz kojih bi trebao htjet bit sa mnom, jer specifične aspekte moje intime koji bi rezultirali uvidom u te razloge ni ne primjećuje (možda naslućuje pa sam mu zato super) i ne kuži, već jer misli da je zaljubljen u mene zbog nečeg u meni šta ja uopće ne smatram razlikovnim elementom potrebnim za zaljubljivanje u mene.

on misli da je zaljubljen al sam mu ustvari općenito super šta je krasna osnova za druženje pogotovo ako je i on meni, ali zašto onda postati sebičan i poželit nekog samo za sebe, poželit ga dograbit šta prije? od nestrpljenja da me diraš? to možeš i bez toga. od hitnje da me dograbiš prije nekog drugoga? ako naiđe neko drugi, tebe ću ostavit, a ako on naiđe prije tebe i ja to poželim, ostavit ću njega. od nestrpljenja da budem tvoja? ja nikad neću bit tvoja, niti mogu bit ičija, ali nekidan mi se učinilo da bog možda ulazi u moje ljubavnike, one koji me kuže, ili da mi ih šalje tata pa sam se rasplakala. bila sam malo pijana.

znamo da ja koristim i priznajem samo subjektivnu spoznaju pa mi može on reć ali ja subjektivno tebe tako volim nema veze šta ti misliš da to nisi ti (to možda i jesam ja, tj neki djelić mene, ali tako naglašen da je time narušen moj cjelokupni akcenatski sustav, pa i nisam). i neka ti, onda budi ti subjektivno zaljubljen u nekoga ali ja subjektivno neću doživit da sam to ja i diskrepancija između tvog objekta želje i mene koja mogu bit željena samo na određeni način može me učinit nezainteresiranom i iznervirat.

nije stvar u tome da mi se trebaš svidit da bi bila s tobom nego se trebaju poklopit moje i tvoje subjektivno viđenje mene.

iz: napuci za zabludjele pretendente; kako ne upasti u diskurs

***

dok sam otključavala biciklu, dekan se sa mnom dovikivao da kako sam i jel sve ide al ga nisam čula od slušalica pa sam skinila pa mi je ponovio. bilo je sunčano pa sam ranije otišla po puretinu. stabla su se hazardno rasplođivala, s tim da bi ja išla skroz u istru. pitala me jučer maserka imam li kondicije za to. rekla sam da ne znam. andrea milat bi rekla da da, jer ona misli da kako ja treniram i plivam i sve da sam u najboljoj kondiciji među revolucionarima.

sad ručajem, a iz vrtića dopiru djeca. cimerica me ponudila keksima. užasno sam se prepala jer sam mislila da je to neka mala životinja. otvorila sam širom prozor, a naknadno je, kao i uvijek, svratio lorca. mislim da bi on htio da svi imamo otvorene prozore i balkone, a ne da samo nalažemo da se sve pootvara kad umremo.

***

često to želim i pokušavam, ali uvijek mi je problem uvjerit ljude da sam ružna. problem je najčešće u tome šta svoje najbolje argumente ne mogu upotrijebit jer bi oni onda uvidjeli da sam ružna.

iz: tautologija na tragu

***

dok mi neprilagođeni ljudi drže monologe, zbog čudnih i nepotrebnih pauza imam dojam da pričaju s nekim drugim, na telefon ili telepatski ako uz to imaju i onaj pogled. kao da ne govore meni nego nekom drugom jer im u iskazu nisam predmnijevana ja adreasat i retardacije su smještene na skroz druga mjesta od onih na kojima ih ja očekujem ili na kojima bi ih naknadno uspila motivirat. svejedno jesu li krivo shvatili moje adresatne potrebe, iznevjeruju li ih namjerno ili uopće ne znaju da ih imam, kad već samim tim šta tu vani pričaš sa mnom pristaješ na to da živimo u društvu, onda prouči i poštuj pravila i uvježbaj se malo jebate.
volim ja inače prekršit pravila al kako očekuješ da referiram na tvoj sadržaj ako mi cijelo vrijeme osvješćuješ postupak?

iz: pograničja nekorektnosti; recepcija teorije

***

neki tinejđeri, ljudi i žene misle da bi im bilo lakše da znaju koji im je smisao života jer bi im on pomogao u odabirima, djelovanjima i kušnjama. pa ga traže ali nikad ne povjeruju da su ga našli jer ne vjeruju sebi, jer smisao života je najveća stvar ikad i mora ga verificirat neka božanska instanca. ili im ga, po mogućnosti, dostavit, ali kolko nas ima sreću da nam se božanska instanca obrati nekim mističnim vidom ili kanalom koji bi imao dovoljno tradicije iza sebe pa da to bude dostatno plauzibilno?

ali da ja imam certifikat da mi je smisao na ovom svijetu štitit nekoga pa onda to krenem radit ali taj neko ugrozi mislava ja bi ga razbila ne mareć za svoj službeni smisao života nego za svoj osobni. pritom bi pak došlo do diskrepancije i uznemirila bi se jer sam poremetila svemirsku ravnotežu (iako bi znala da sam je time ko uostalom i svime ostalime ipak samo uspostavila) i zato mi je drago šta mi niko izvana nije rekao šta mi je smisao i ako mi je rekao šta mu nisam povirovala.
tako mogu svoj osobni smisao života živit vedro i lako. a osim toga, i njega mi je nadala božanska instanca, samo kroz neki zemaljskiji kanal.

iz: ezoterije; o želji

***

nekad ljudi nakane nešto reć, i prije no što zauste njihov ljubavnik kaže reci. ja se uvik oduševim, jer najimpresivnije je kad te neko može pročitat. iako, jer situacija zna bit i obrnuta, znaš, po onom svom reliefu kojeg osjetiš kad on kaže kako si znala da je to dijelom naviknutost, dijelom dedukcija, dijelom nagađanje, dijelom sreća, a ni po čemu primordijalni instinkt koji dokazuje da smo jednom bili spojeni.

iz: kako ne upasti u diskurs; pograničja predestiniranog

***

nije uopće neugodno gledat izvođače kako nešto izvode ako se sami izvođači ekšli srame.

iz: metadrame

***

ja sam nju pitala, maserku, pošto se ona kuži u to, da ako bi ja imala krila pa bi mi ko u filmovima i dogmi bila prikačena zada na lopatice, onda bi dok mašem krilima morala micat ramenima naprijed nazad jer mi lopatice pokreću ruke. ona je rekla da nije o tome do sad razmišljala al da imam pravo no i da imamo još jedan set mišića između lopatica pa bi se možda nešto s njima dalo sredit. ona se sad udaje. ja i dalje tvrdim da bi se ruke pokretale. ljudi me ne razumiju, vedrana za primjer navodi zvončicu, a ostali misle da govorim o duhovnim krilima ili nešto.

danas je sestra našla neke crve u stanu pa sam se rasplakala.

iz: anatomija anđela

***

rekao mi je da je gledao moj last.fm dok smo bili svađeni da svjedoči mom prisustvu u svijetu. ali ja sam mogla krvarit i izdisat dok mi je, dok je njemu svirala muzika. dok ovo čitaš, ja sam možda već mrtva. možda sam umrla i prije nego šta sam ovo objavila, to se danas može. ako želiš svjedočit mom prisustvu u svijetu i ja te pritom volim, morao bi bit kraj mene. otvorila sam prozor.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sat, 29 May 2010 19:41:12 PDT

ja: a ko me još volio?
mislav: otkud da ja znam.

izašla sam na balkon, ovaj put ne da strahujem kako se avion zabija u kuću nego kad sam već otvorila da prozračim mogla bi i izać a kad sam već tamo protrest lancun i miris me podsjetio na bivšeg ljubavnika ili bivšu ljubav i obuzela me bol i bolno sam udisala i nisam se mogla sjetit ko je to bio, a onda mi nije ni bilo važno jer mora da se bol nekad otcijepila jer je sad postojala neovisno, a i bila je jako ugodna pa sam se bacila u osjećaj a ne s balkona.

ako gledamo funkcionalistički, svi moji mladići su u stvari jedan te isti. ne kažem da je svejedno s kim sam, jer je u pojedinom mikrohistorijskom trenutku neko manje, a neko više podoban ugostit tu funkciju. do problema mi dođe kad mi neko toliko dobro ugošćuje funkciju da se malo zaboravim i pretpostavim da mi je on stvoren za mene.

iz: zen budizam na zapadu; dekodiranja

***

ne znam jeste li se nedavno uzbudile dok ste menstruirale, ali kad se žena uzbudi i ovlaži dok ima menstruaciju i tampon koji je upija, neki muškarci i manje upućena žena bi mogli pretpostavit da tampon upije i seksualnu vlažnost. istina je da se ona provuče mimo tampona i iscuri na gaćice i smoči ih, a kad žena izvadi tampon u njemu je upijena krv, a vlažnost je obavijena oko njega. ja stalno mislim na to kako se tampon razgrađuje u meni pa mi dobro dođe da se uzbudim jer ta sluz malo slijepi njegova vlakna pa razgrađivanje sigurno nastupi kasnije.

iz: le plaisir du désir

propitkujući sebe i svoje bližnje o mono/poli preferencama doznat ćemo da neki toleriraju, vole ili misle da je ispravno imati više ljubavno-seksualnih partnera. propitkujući sebe pitala sam se kako bi njima bilo da ih imam više (i kako ih sigurno ima kojima to ne bi smetalo), više njih u jednom danu (i kako mora da ih ima kojima ni to ne bi smetalo) i bez da između njih sa sebe i iz sebe operem tjelesne tekućine onog drugog (to nemam pojma bi li im smetalo. problem je šta sam pitala sebe a ne njih, al kako ću kad ih nemam. također ne znam šta bi meni smetalo, problem je šta sam se skroz krivo propitkivala).

iz: kritika čistog seksa

***

muškarci pretendenti sa mnom nekad imaju problema jer ih odjebem riječima koje će ih još više zavest. [pažljiv će i uvježban čitatelj primijetit da nisam napisala: koje ih još više zavedu. rastresenijem čitatelju napominjem da ne ukazujem na temporalnu već na modalnu razliku] to se naravno dešava polunesvjesno i zato često smatram da sam govno. nekog ko mi je osobito drag upozorim da ću ga odjebat riječima koje će ga još više zavest - ali i opet prikladnim riječima koje će ga, na metasituacionoj razini na kojoj se nalazimo, još više zavest.

ovo naravno ne važi u slučaju psiholoških manijaka koje pak mogu pokušat odjebat tako da im umeljam govno u kosu, al imam tu neku partikularnu nesreću s manijacima da bi to njih još više zavelo, makar ne brijali na koprofagiju i slične užitke. plus sigurna sam da točno znam ko sve točno zna za ono kad smo se nas dvi mazale govnom i da nijedan od manijaka ne zna i da zato govno ne bi mogao nehotice shvatit ko aluziju na ugodnu uspomenu iz djetinjstva punu osjećaja i dojmova koje bi mogao pomislit da umazivanjem govna njemu u glavu želim evocirat.

iz: psihe analiza; ogoljavanje priema; o želji

nekad ćemo, osim ako kao neke djevojke koje znam s pretendentima izlazimo na dnevne kave u kontroliranom okružju ili ako kao neke druge djevojke koje znam spavamo samo s mladićima u koje smo zaljubljeni - gdje ovaj problem nije aktualan -, doći u situaciju da se s nekim mladićem neobavezno pohvatamo i pritom često dobiti uvid u dimenzije njegove obdarenosti pénisom.
muči me nepoštenost situacije u kojoj ja možebitno odlučim ne spavat s nekim mladićem zbog njegove omanje obdarenosti pénisom; premda mu nisam ništa dužna, premda ga ne volim niti sam zaljubljena u njega, premda on ništa i ne traži od mene, premda nisam jedina žena na svijetu, premda sam inače dobra i draga, pritom se osjećam ko govno. možda baš zato šta sam inače dobra i draga.

iz: volja za slobodom u okviru moguće slobode omogućuje mi slobodnu volju; kritika čistog seksa; bonton i buntovnici

nekad povratim i bude svejedno. nekad povratim, obrišem se wc papirom, potegnem vodu i staklenih očiju pustim sljedeću curu, u zraku kiselo mirišu moja iznutrica i nutrina. onda se umijem, popravim kosu, nastojim zamutit oči i izađem van.

***

inače je mrzim i prezirem, al rodna identifikacija je ponekad, uz mnoge druge stvari, jedino šta mi ostaje. kad se osjetim jako sama od svih, usporedno popravljanje frizure u ženskom wc-u nekog kluba (npr. gjure) da mi bar nekakav osjećaj pripadnosti.

***

često, a najčešće kad se da sjebat nekim muškarcem, znam kako se žena osjeća, ne kao s muškaracima koje čitamo jer su nam svi receptori podešeni na njih i jer su oni naša mala djeca, nego kao s ranjivim dijelom sebe kojeg dobro znam al u kojeg rijetko diram jer sam od njega slaba i jer me povezuje sa svim drugim ženama. koje su mi uglavnom, uglavnom zbog svoje ženskosti, gadne. kad ovo napišem, onda se opet osjećam ko govno.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 29 Mar 2010 07:28:13 PDT

želim novi post, ukratko, likovi trebaju bit dvije vaginice a tema: kak je to bit jeben cijeli život.
goran

tako da - to je očito na političkoj razini.
marina b., o prosvjedima

došlo je sunce, ostavila sam prozor otvoren
vani urliču sirene neke hitne službe
nalaktim se i vidim neko je dole bacio balun u auto
peče me papar, prepaprila sam puricu

nisam pomislila da spavam drugdje i da sam pijana pa ne znam di sam nego sam odma znala da ja nisam ja i to mi je bilo toliko grozno za podnit jer sam znala da će tako bit zauvik, ko da me neko stavio u tuđe tijelo i ne mogu se nikad vratit, al ne baš tako. ko da mi je jastvo dvojno pa jedan dio može sagledat drugi kao izvana, iako jastvo to ne može. pa je vidio da taj drugi dio nisam ja.

u poroke sam upala kad me momak ostavio, a onda shvatila da liječe i općenitu tjeskobu i tugu. nemam neke namjere prestat. iako sam se nekih poroka rekla riješit kad možda opet budem imala mladića, do tad su mi ko neka štaka. znam da je to grozno. ali ne treba meni mladić bit štaka mogu ja sve i sama, samo uz neke poroke. nego kako su poroci štetni onda računam ajd da ih se bar dijela riješim čim budem mogla. možda ću moć i bez mladića. ali čemu?

vozila sam se i izbjegavala pješake. jutros su bili osobito trapave, bezglavne muhe i jako su me usporavali. pizdila sam na njih jer sam bila sporija od tramvaja i ostali su me trebali čekat i kasnili smo na policiju iako šta ima veze.
mislila sam kako mi se ne da radit to za njih, kako su glupi i nezainteresirani i kako mi se ne da, ne iz lijenosti, ne jer oni to neće cijenit, nego jer su trome komformistične bube, one metalik debele koje ljeti idu na cvijeće, samo šta je njihovo cvijeće smrdljivo, a njih boli za to. a mene boli za njih.

bole me leđa od sjedenja za ovim stolom. tu sam cijeli dan i uopće nisam izašla iz stana. usamljena sam i plačem. ne smijem u krevet jer moram radit i jer se bojim noćnih mora i jer me tamo niko neće grlit.

pitam se, više reda radi i da vama mogu napisat, jel mi to dođe od pravde per se, kompenzacije za nepostojeći privatni život, od prilike da to radim s tim ljudima, prilike da si ostvarim jastvo, ili ipak od same ideje, malo apstrahirane od subjekata budućih okoristitivatelja. il mi je radi uzbuđenja koje nam donose metode borbe? boli me za motive ustvari.

kad dam pištolj nekom da me ubije to nije samoubojstvo jer to bi onda učinila sama, nit stvar želje za smrću nego potreba da od nekog dobijem potvrdu da sam vrijedna toga da živim.

na putu doma sam vidila nekog momka kako u ruci drži i baca poglede na prosvjednu skriptu i osjetila se ljubavno spram svojih suboraca. koji su planirali akciju,

spavam uz upaljeno svjetlo al ščepat će me unutarnji mrak.

koji su pisali tekstove,

u glavi mi zveči ko kad zagrizeš pijesak

koji su crtali plakate,

i jer su označitelji prazni i jer sve treba ići glatko i jer si nevažan

koji su savijali skriptu,

ja imam drukčije asocijativne nizove, zato se osjećam ovako usamljeno

koji su kupovali boju,

ne želim izazvat paniku, al zna li neko upravljati avijonom?

koji su pristali bit dobrovoljci,

crne rupe u kojima nestane vrijeme su utješne, ali on kaže da ne idemo tamo kad umremo.

koji su pisali zapisnike,

ostaješ u vezi jer ne želiš svog partnera vidit s drugima

koji su smišljali slogane,

ako neko spozna istinu, a ne zna

koji su fotokopirali,

a što ako u jednom tenutku samo primijetim dis

koji su distribuirali,

nužno rezultira umiranjem, bez moje inic

koji su satima sjedili na sjednicama,

kontemplativno prihva

koji su ostali bez živaca i para na mobitelu,

u umorno odrađivanje koje rezultira

bez privatnog života i upisanih kolegija, bez vremena za išta drugo osim za planiranje akcije. ovo je vjerojatno najbliže šta ću se približit hendlanju djeteta.

sano, ti si utjelovljenje emo-revolucije.
mate
i nisam jedina.

e al naš šta, razmislila sam: nisam u snu bila neko drugi pa da mi je to bilo bed. bila sam i dalje ja, ali neka koja ne želim bit, ko da je moja svijest bila zarobljena u nekoj drugoj ja koja ne želim bit, al koja je i dalje ja. ko šta je gore kad imaš tumor nego kad ti neko stavi govno na tebe, jer tumor je dio tebe a nepoželjan je. stravično je bilo to s buđenjem u snu.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 25 Feb 2010 08:34:21 PST

Liebe Frau P,

könnten Sie mich bitte morgen kontaktieren. Es geht um Ihren Kurs KM 6238, der noch nicht die minimale Anmeldezahl erreicht hat. Es sind zur Zeit 3 Anmeldungen und bei dieser Gebühr müssten es 4 sein.

draga gospođo p.

molim vas, budite moja kontesa, kontaktirajte me već rano ujutro. on brodi u vašem smjeru (KM 6238), noć ništi minimalne sjajne Anmelde s izduljenim šeširima. on će stići na vrijeme, u tri - mlada Anmelda i ova jutarnja zvijer moraju stići u četiri.

Imala sam neke zagrebačke godine na koje me podsjeti kad vidim nekog od njih ili zapalim šibicu pa gori sumpor s drvom. Bilo je još dosta za otkrit i muzike i grada i ljudi kad gledam sad al me uglavnom nije zanimao niko osim njih. Recimo bi se popela na stolicu dok smo učili i recitirala o brdu ili bi uglazbili. Ili smo išli na teren pa se smrzli i ja bi plakala i napili se profesorima i išli na brucošijadu al sam ja izašla nakon pet minuta jer sam bila depresivna.

Hallo Vlasta,

na, wie weit bist du bei deiner Doktorarbeit? Hab deine Bilder gesehn, wie du gelangweilt am Schreibtisch sitzt, einsam, und Tag und Nacht nur am Lernen und Schreiben...das tut einem richtig leid zu sehen!

halo, vlasta.
na ti, mi čekamo: bi li ti radila na svom doktoratu? imamo tvoj rokovnik sa sobom, rado ćemo ti ga staviti na radnu stolicu, jedino, onda ćeš morati danonoćno učiti i pisati... to je sve pravično i vodi znanju!

Imala sam para od stipendije i život je bio dosta lakši al i gluplji a to onda znači teži jer samo je zabluda da ti je lakše kad si malo glup tojest zabluda je ako si malo ko senzibilan pa malo imaš saznanje da jesi. Malo sam pivala bek vokal i pekli smo ćevape od soje na rešetki od frižidera.

Sehr geehrte Frau P,

vielen Dank für Ihre Anmeldung und die kurze Skizze.

Das Antigonemodell zur Subjektbildung interessiert mich schon seit vielen Jahren besonders; hier liegt natürlich eine Lacanlektüre nahe. Um das Thema mit unserem Seminar zu verbinden, bietet sich vielleicht eine Auseinandersetzung mit Lacans und Hegels Antigonlektüre im Vergleich an. Ein junger und spannender Text, der viele der dabei relevanten Fragen anspricht und in produktiver Weise neu faßt, ist m.E. Judith Butlers "Antigone's Claim". Könnten Sie sich vorstellen, aus diesem Zusammenhang einen Beitrag für das Seminar vorzubereiten?

Vor dem Blockseminar soll eine Vorbesprechung stattfinden, um Themen und Lektüren gemeinsam zu klären; dazu folgt gleich noch eine weitere Mail.

Mit freundlichen Grüßen,

Stephan

dobra gurtna gospojo P,

izvolite hvalu za vaše odolijevanje otapanju i za skicu kurca.

model Antigone u vezi izgradnje subjekta slatko me interesira, sjedalice imaju potrebu za godinama; ovdje nahoče prirodno liježe uz lakanovsku lektiru. a tema je zajedno s usranim seminarom dosta zabranjena, bolje si poželite jednu stolicu za glupe s Lakanom i Hegelom kako čitaju Antigonu za lektiru uz vergl, kroz godinu dana.
jedan mlađi, španjolski tekst, o govedini i dabrovini relevantnima zapričanom Fragenu, i u produktivnijoj mudrosti rađa se novo, tojest, jesam li ja Judithin batler "tvrdi Antigona". računajte podosta slobodno na ovo zajedništvo, je li izvršena izdaja u ime seminara?

rat, jebeni Blockov seminar, sunce pronalazi mjesto pričanju riječima, i teme i čitanja jasni su draguljčići; to glatke žabe noću konobare šoping centrom.

s prijateljskom ogromnošću,
Stefan

Sad sam skroz drukčija i jedem meso i seksam se iako Marin Tudor kaže Sano ti si uvik ista a njega nisam vidila deset godina zapravo. Tu mi je poznato i ima i ljudi i za nahranit i zabavit se i popit. Nisam intelektualac niti obiteljska žena iako sad jesam žena a to je ka lipo kad se navikneš. Kad se Emanuela zaletila me zagrlit a jedva da me zna to mi odma bude toplo i milo i zaboli me šta me neko ostavio il nešto, sad mi je još bolje jer mogu radit šta oću bez da neko teoretizira oko toga a da mi baš bude relevantno. Maša je kupila štikle a ja lejdi gaga gaće pa dižem utege i ne moram s nikim usklađivat raspored kad idem doma mogu samo nestat ko Mate i Srećko a to mi je najdraže.

Dragi Vlasta,

Der erste Kurs war super! Nur nette Leute im Kurs und ich finde sehr gut, dass jeder ständig gefordert wird und sprechen muss (auch wenn´s anfangs schwer fällt).

Dragi Vlasta,

tvoj ratni tečaj je super! nema nijednog urednog čovjeka na tečaju i ja nalazim dosta dobrim starce koji stoje i čudno se trude i mnogo pričaju (jauču kada padnu s krana u škveru).

Puno pijem al još mi uvik bolje pit nego se drogirat al s tabletama za psihičke bolesnike mislim, popularnih droga se još uvik bojim a i ne triba mi reka mi je onaj atomski fizičar da bi se ja na tripu rasprsla u čistu energiju, a to su formulacije koje nastojim izbjegavat jer su malo gej u onom negativnom smislu riječi i malo očito prekičaste i tako treba smislit novi način za pisat a to nije uvik lako. Recimo ona misa iz drame

budim pjesnikinja budim prozirna ktime
pišim ko žena što ne mogu jer sam muškara
moj dualizam je samo moj
ja sam dobra dobra sam
ja sam dobra
dobra sam
moj dualizam je dvojan to ne znači ništa

ništa ništi
morala bi imati ud i u mozgu za uspila za napisala šta želim,
a ne samo oko vrata penisa imat,
a ne mogla ni napisala
jer ne znala šta osjeća
oto nije ništa novo da ona ne znala
oto nije ništa novo da ljudi ne znala šta mislila pod time kraj ičime uz nečime
jer uvijek mislila nečime
to nije nova
što ima nova?
ima li pepela, ima li bar pepela?
ima li rigotine, mačje rigotine s terace, rigotine, da pospemo pepela
moja izgorena života može služa samo za pospi po rigotina od mačka roka
on izokrenu oči prije nego riga
pa ga u osjetljivom trenutku žena IŠ s terace miče
u osjetljivosti riganja
ti bi se uplašila
vi biste se uplašili, gospodine, vi biste
se poplašili da vam viknem ŠIC, vi biste se
skvrčili u kutu,
gospodine, da vam ja vama viknem,
da vam ja vama kažem hoj ja imam ud mirišeš ga iza ugla još
mirišeš ga kad me vidiš da ga imam mirišeš
ja sam ud ja ću ga zabiti u tebe ako mi
ja ću ga zabiti
zabitćugazabitzabitzabit
tup tup glava
jeb jeb zab

kurac ću ti zabit
omaška, jebena omaška, samo omaška, napravila sam omašku, eto, jednu pomašku, nitko je nije vidio, nitko je nije prepoznao, radim omašku, vidim u glavi omašku jer slova stoje posložena kao u klamerici redom,
čekaju posložena poslož da ih ispalim
pa sam vidila omašu još unutra
pa ne ispalim
molim, ne ispalite ni vi metak iz vašeg uda, ne ispalite,
ne ne, ne ispalite,
ispalite hajde jebem vam sve sve vam jebem
da ga isprazniš kurca ti tvoga ispraznigaviše.
sve će ispasti krivo i pogrešno
no negrešno
i bezgrešno začeće kojeg neće bit,
bez greške ijedne. greška je samo kad mala začme, greška je kad mala začme, greška je kad je mala greška. greška je griješka. izglasati upute za glasanje logički je problem. upravljati sobom kao je voditi tvonicu u stečaju
ništa ništi
ništa se vijori
pa ni ud
jer umiru
a ja nemam uda nego samo penis
a s tim mi ne dadnu preživjeti.

ja neću preživjeti
ja ću samo na neviđeno, isključivo na neviđeno
ispod zemlje
i nadasve neopisiva sreća.

Sehr geehrte Frau P,

das klingt ja sehr spannend! Sehr gerne würde ich mit Ihnen auch einmal abseits des HS über Ihr Promotionsprojekt sprechen. Vielleicht hätten Sie auch Lust, es einmal in unserer Arbeitsgruppe "Münchener Semiotik" vorzustellen, die N. Ort vor ein paar Jahren gegründet hat und in denen sich lacan- und peirceinteressierte Studierende und Dozenten grob wöchentlich für Lektüren und zur Diskussion ihrer jeweiligen Forschungsprojekte zu treffen.

Ich schicke Ihnen mal einen kurzen und schon ein paar Jahre alten Vortrag mit, der demnächst endlich im Sammelband der damaligen dubliner Tagung zu Antigone erscheinen soll. Vielleicht kann er für Sie von Interesse sein, obwohl er ziemlich basal vor allem nur Lacans Ideen für jenes Publikum aufbereiten sollte.

Gerne notiere ich auch Ihre Anmledung für die Übung zu Rancière.

dobra gurtna gospojo P,

klingonac je podosta ekspandirao! dosta crva čudno jedem zajedno s vašim animalnim abstraktima, HS nad vašim projektom oko promocije govori za sebe. volovinu mrzim, nad vama želim bluditi, ta životinja je usrana radna grupa "minhenska semiotika" na štengama, na N. Ort želi jedan par ostarjelih godina, šešir i pod vašim pogledom lakana - i zanima se za pirsanje, studiranje i tucet grobova u kojima ne znam što ima tako zanimljivo za čitanje i diskusiju vašeg nakitnog projekta kojeg se bojite.

šikanirat ću vaše zlo, jedan kurac i jedan slatki par godina uzdignut će Vortraga zajedno sa jebenim beskrajnim, u ljetnom bendu oštećenim dublinskim dnevanjem o antigoni koja se svinji pod suncem. volovinu mogu jesti zbog vas, ako imate interesa, ali inače bazične žemlje, dok sve lakanove ideje kao prozu u trapericama usamljen obrađujem.

želim vam noć punu dragulja, pod naslonom za vašu ruku nek vam je za utjehu jedan ranciere.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 31 Mar 2010 04:25:17 PDT

istina je da me zanima kako si.
h.t. (25)

ljubav nije stvar psihologije nego žanra.
marko

kad gledam film o obitelji i ljubavi, kad gledam film o americi, na podu, na krevetu, na kauču

dok perem suđe, dok usisavam, dok kuham, dok prevodim, dok čitam, dok pletem, pred vukobratovićem

u autu, na groblju, u nekom gradu, napušena i pijana, po knežiji, dok četam, dok pišem, dok pišam

kad dostavljaju samo u ameriku

dok sjedim, na bicikli, u gradu, doma, na faksu, pred zgradom, kad stižem doma, pred ljudima, sama, pred ogledalom, u kadi, pijana, mamurna, kad se probudim, svakodnevno, u sedam ujutro, dok pljujem krv, dok pričam s babom, dok me grle, dok nastojim ne mislit na to, na stolu, u veceu, dok se umivam

na poledici, po snijegu, nad lokvama, dok zaboravljam, pred bivšim prijateljima, nakon tuče, prije spavanja, čim se probudim, kad vidim kondome, na fejsbuku, uz vino, dok čekam u redu, kad otvorim desnu stranu ormara, dok otključavam vrata, kad se poželim ubit

iz: diskrepancija ideje i adresata

kad se prisjetim da sam shvatila da će mi za svaku sljedeću vezu bit potreban willing suspension of disbelief.

Draga,

Je n'ai pas ecrit hier a vous, parce que j'ai ete perdu. J'etais avec cette fille que j'aime beaucoup (dans la cafe vis a vis NSB:)...Comme tu sais, l'amour est tres conservateur, et donc maintenant nous avons la révolution et la conservation en même temps...J'espere que je remettre de ces obstacles, maintenant je suis dans une chute libre...

Je vous prie d'agréer l'expression de ma considération distinguée,

m.

engleski ionako nije moj jezik. ja ne lažem.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Thu, 31 Dec 2009 17:48:09 PST

nego jebeš to. lipo ovako sumanuti nastavljamo, neko teško, neko teže. mora i nas istorija proizvodit i trpit. ipak proizvodimo i dosta lipote sa strane, ne.
goran

bit će prilike za nove poslednje dane
rok

being isnt inherent to appearing.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 30 Dec 2009 06:36:56 PST

- zašto?
- zato jer briješ nerazumno
- ne brijem nerazumno nego po osjećaju

anonimni komentari ovdje kao i svaki anonimni tekst daju svom odašiljatelju privilegiju da si u svojoj glavi izgleda zajebano jer prema meni, bez da ja to hoću, uspostavlja igru, neovisno o mojim preferencama otvara kanal kroz koji prolazi moje čuđenje i njegovo iščekivanje i moje traganje za znacima i njegovo šutljivo pretpostavljeno hihotanje i moje propitkivanje i nesanica.

često mislim da tajanstveni odašiljatelji ne znaju da se anonimnim tekstom lišavaju sebe, da ja njihov tekst mogu gurat u rupe razasute tu i tamo po sektoru želje, rupe koje krojim ja prema imaginarnim postavkama i koje s autorom teksta kojeg u njih uguram nemaju veze.

kad je odaslano, nužno više nije tvoje, jer je vlasništvo svijeta i jer se čita tumačenjem ali ako je odaslano bez autora, čita se i stvaranjem autora kojeg ja u sebi u sektoru želje rađam a
pravi autor za mene umire.

***

muškarac samim svojim jestvom u muškom tijelu nužno griješi, predodređen je za grijeh, jer ako i ne opći, nit masturbira, pa čak ni ne sanja grešno, u jednom će mu trenu tijelo nužno izbacit spermu i skupa s polucijom će iz njega isteć i čestitost.

(žena, ustvari, analogijom griješi sve do menopauze, al oci naše zapadne civilizacije nedosljedno tvrde da je to tek kazna za onaj prvi grijeh, a ne grijeh po sebi. oci koji uostalom nemaju pojma kako je to kad menstruiraš pa i nemaju previše osnove za o tome govorit, osim iz straha i gađenja, ali ponajviše straha.)

iz: ne sagriješi grešno

***

stipe: kolko bi moga bit taxi? 100?
sana: manje.
marko: više.
sana: više od sto?
marko: ne, više od tvoga manje.

***

kad mladića dotakneš za nogu pa je on naglo povuče pod prekrivač, napravi to kao puž kad uvlači ticala ili kao riba kad bježi. te životinje možda nisu plašljive kao šta mislimo, možda i njih samo škaklje.

***

dide me je učija da nizbrdo mogu u onoj brzini u kojoj sam uspila izgurat istu tu nizbrdicu uzbrdo. istu tu kosinu. to me je moga učit jer sam djelovala na ograničenom području s tek nekoliko kosina pa sam mogla svaku intimno apsolvirat. to je on ustvari znao da ja uzbrdo mogu u nekoj niskoj pa je tija da tako idem i nizbrdo da mi koči motor da budem sigurnija, jer sam tek bila početnica i bila mu parkirala auto na vrh grma i tako, ali svidilo mi se to jer se osobama općenito sviđaju pravila jer kad idu po pravilima pa uspiju uzbrdo na onoj prvoj velikoj u trećoj onda mogu i nizbrdo pa je veći osjećaj osobnog postignuća jer slijedi nagrada, a također ih moš i, pravila, kršit pa je zato isto dobro da su tu, radi većeg uzbuđenja.
meni je to didino pravilo također dobro poslužilo za ilustraciju. naprimjer, kad si u ljubavnom odnosu pa podnosiš žrtve, ne valja baš podnosit puno veću žrtvu od one koju si spreman da drugi zbog tebe podnese. moš to kršit i onda je uzbuđenje veće. a možda ovo i nije najsretnija usporedba ali ispričala sam vam o uzbrdicama.

***

možda su nam wci tako strašni jer u njih odlazi sve ono šta smo gurali pod tepih. zavist, traume, prokastinaciju, nezadovoljstva, nesavršenosti, nesvršene poslove, pretjeranost, lošu ishranu, inferiornost, a ne želimo znat di to ide samo želimo da ode i ne želimo se osvrtat. i potiskujemo pomisao da se može vratit pa se to vraća ko trauma, ali onda nju opet flushamo u zahod.

iz: psihe analiza

***

- fejkeri. gade mi se, s tim asimetričnim frizuricama i androginim izgledom.
- zašto?
- jer se previše trude.
- ne trude. ne treba njima nužno puno vremena da se spreme.
- ne mislim na to.
- ja poznajem neke takve ljude i uvjeravam te da im ujutro treba manje od deset..
- nisam mislila na to. meni sigurno treba duže nego njima.
- kako onda?
- eto. jednostavno me živciraju. samo se oće svidit. fejkeri.
- pa svi se oćemo svidit.
- znam, i ja se oću svidit, ali oni me, ne znam, znaš kako u lovcu u žitu njega svi živciraju? tako me živciraju.
- ti se još uvik uspoređuješ s holdenom?
- pa, prije desetak godina sam prestala ali mi se zadnjih tjedana stalno vraća, ne znam odakle to.

***

svi su debili i nekad sam im naklona al na dane snažno poželim ispovraćat sve šta me nagnaju svojom ogavnošću da progutam, po njima, ali umjesto toga povratim hranu u vece školjku. jednog od ovih dana će mi iz tijela počet rast, iz laktova, ramena i koljena, šiljci, a u pičku ću stavit umjetno zubalo da im odgrizem sve njihove nametljive, gadne, neoprane smrdljive kurčeve.

***

bus je stao i vozač je reko dvadeset minuta. svi smo izlazili a japanac je sjedio i pravio se da se to njega ne tiče. pošla sam mu reć da krećemo dalje za twenty minutes. tutek je reko da bi da nisam ja reko on. a ja sam rekla da su stranci u mojoj blizini oduvijek ovisili o mojoj ljubaznosti.

***

nekad mladić priča o pornićima pa se zanese i onda priča i o porno glumicama sa žarom i oduševljenjem pa kad ja u neka doba popizdim on misli da je to iz nekih razloga, ali ne pogodi da je to zato šta ga moram vidit oduševljenog nekom ženom zbog onoga čime se bavi i kako to obavlja a meni nije omogućeno da se ikad okušam u tom poslu, i to baš činjenicom šta sam djevojka mladiću koji to ne bi tolerirao i onda sam u nemogućoj poziciji, nema veze šta se ja vjerojatno ne bi stvarno okušala u tom poslu jer sam presentimentalna nego šta ne mogu ni imat otvorenu tu mogućnost, koju bi imala da se žene predmeti divljenja mog mladića bave nekim dostupnijim mi zanimanjem, naprimjer da su poznata spisateljica, za šta meni još nije skroz kasno, ili da se bave recimo ronjenjem, koje me isto nužno ne mora zanimat i možda se njime nikad neću bavit ali mi je bar otvorena ta opcija i mogu reć pa dobro, mene to ne zanima, al da da, ja bi to još bolje od nje. to mogu reć i naglas i sve. a ovo ne mogu ni reć naglas, ne samo jer se njemu ne bi svidila misao da se na meni reda dvanaest tipova pa mi onda svrše po licu tolko da ne mogu otvorit oči, nego i jer ja više uopće nemam mogućnost da imam tek dvajspet godina, a iza sebe propali brak i karijeru punu homoseksualnih il analnih first tajmova pred kamerom.

iz: bonton i buntovnici; mediji i higijena; rođendan

***

pitala sam ga misli li da je to loša književnost reko je pa ako to uzmeš ko književnost al reko ja kako drukčije da uzmem ako je to autorica zamislila ko književnost.

iz: ako pišete lošu književnost, smatrajte je tekstom.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Sun, 06 Dec 2009 19:04:17 PST

...da nećeš nikad nikome dat da bude udobno na svojoj poziciji
jelena

uz ovoliko političkog, nema više mog, svako koje ostaje gubi na važnosti ne samo u krugu ljudi u kojem se krećem nego i meni.

politizacija svakodnevnog depersonalizira i osjećaje koji su dijeljeni i vezani samo uz našu zajedničku stvar. oni drugi više ne postoje, mogu ih samo fabricirati ali bez svrhe jer tad se ionako osjećam kao izdajica.

kao izdajica se osjećam i kad radim šta mislim da trebam jer mi ipak ne da spavati misao da rad nikad nije bio onoliko potpun koliko je mogao bit ma koliko se rušila u krevet bez svijesti. i i dalje se osjećam, a osjećam da to ne bi smjelo bit dozvoljeno. i mislim kako da nema osjećaja ništa ne bi išlo dalje pa onda ne znam šta je ispravno i šta je meni prihvatljivo.

aproprijacija onoga šta je trebalo biti naše, a nije, ubija svako privatno i svako moje intimno.

depilacija, pranje poda, gledanje filma, izlazak na ispit ili na koncert, ostanak doma ako se i desi prljavo je i ne donosi mi užitak nego me ostavlja još praznijom jer ispunjenje kojeg inače ima izostane.

nije riječ o krivnji, riječ je o tome da sam se izgubila i da se sad više ne mogu nać jer su se zidovi ispremiještali i više se nikad neće namjestit onako ko prije oko mene jer mi se tijelo izdeformiralo na taj način da im to više nikad neće dopustit, i nikad više neće bit utjehe ni mira.

postala sam prozirna i niko me više ne vidi niti je važno šta me ne vidi. ali ako ne bude radosti, djece i kućica, ne znam za koga sad pravimo svijet. možda za našu prljavu bespolnu kovrčavu djecu odraslu u substrukturama grada.

domaći kolači imaju okus kamena, a čaj ima metalan kad ga ne pijem promrzla tijekom nekog potpunog iscrpljivanja koje bi trebalo služiti nečem većem od sramne osobne strasti, i za koje ipak mislim da nije veće od osobnog pa mu to uništi svu snagu koju je imalo na mene, iako osobno je postalo političko.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Mon, 01 Feb 2010 05:00:31 PST

moja je prisutnost, ako išta, sekularna.
hamarić

nije stvar u konkretnom znanju neke tajne koju ne smijem nikom reć nego u samoj činjenici znanja neke tajne, u bivanju samom. to mi je prije uvik smetalo jer nisam bila baš taj tip osobe koji bi bivao sama. sad se često osjećam kao da čuvam veliku tajnu, nekad ih čuvam i više i osjećam se pritom kao da varam bliske ljude jer im nešto skrivam, nešto šta nema veze s nama ili s njima, a ni sa mnom, osim u onom smislu u kojem me izolira, pogotovo zato šta mi ta izoliranost sve više paše.

iz: n/m -> nUm

pisala sam za ručkom i osjećala se pomalo ko tristram i doskakivala tome nadom da se nekad ništa neće zbivat.

vidim da sam sklona napadajima panike uvijek naprimjer na koncertima kad bude krešendo mislim da će past avion na nas i mislim da to svi znaju al se prave da nije ništa i da žele tako umrit.

u deset minuta kraj terace je proša treći čeh i nametljivo zaželio dobar tek iako smo već bili pojeli. reagirala sam pušući i negodujući i morala sam didi i babi objasnit da me živcira to šta mi ovi gledaju šta tu radim i žele dobar tek umisto da ljetuju i brinu se za svoje poslove i ugodu, a dide se usprotivija da su to njemu stalni gosti već par godina.

jedini razlog zbog kojeg upalim svjetlo kad dođem u stan je da provjerim jel unutra neki uljez. točnije bi to mogla reć, da se uvjerim da je unutra neki uljez.

utočila sam vino, baba je požurila reć dosta sano. dide se smijao kako jednom rukom pišem a drugom naginjem vino, a onda obavijestija babu da će imat posla s ajvarom i šalšom ove godine a ona je napravila neki verbalni pandan kolutanju očiju ko šta često dosta vješto radi.

regionalna jedinstvenost mog imena proizvela mi je osjećaj jedinstvenosti mene, kao i osjećaj o predmnijevanom tuđem osjećaju jedinstvenosti mene. proizvela je i osjećaj o jedinstvenosti njega kao samo mog označitelja. kako sam relativno obaviještena, znam da ne postoji vlasništvo nad niti jednim označiteljem, možda je to ishodište?

jebalo me u tom određenju to šta se gibalo ali ako odvojim vrijeme na puno malih vremena i zanemarim daljne podjele mogla je proć velika slivena plastika naborana ko malo gušća glazura na nekoj neanalnoj torti koju žena nije poravnala pošadom.

noreply@blogger.com (Rusulica) — Wed, 11 Nov 2009 14:16:35 PST

je ne pas.
mislav

imam nezgodno razvijenu svijest o recipijentu. to može bit dobro i korisno. može i frustrirajuće pa onda ne objavim tekst dva mjeseca. kad je recipijent uživo onda to nije dobro jer se desi da se desi da primijetim, jer imam razvijenu svijest o njemu, da i on vidi mene, šta znači da vidi da ga vidim al još gore da on vidi mene, a kad me neko vidi onda se paraliziram i ne mogu napravit ni najmanju gestu niti reć nikakvu riječ jer će on jasno vidit, osim da vidim da me vidi, da lažem jer će način na koji ću ih reć, a koji će bit viđen, u sebi sadržavat informaciju da govor uopće nije moguć.

vozili smo se i dida je napomenija da ćemo prvo priko sela da vidimo pome, mislile smo da treba zalit il nabrat al ne, dida je mislija da to ne bi smile propustit. mamu i mene je bolilo za pome, ona se samo tila utoćat a ja sam bila šokirana jer je dida reka da se prije dva dana prijatelju iz šoltanskog djetinjstva u prometnoj baš tu di smo sad prošli otkinila noga i to je bilo ko kad su umrli michael jackson, lady di i majka tereza panika jer to se onda ipak dogodi kad se dogodi nekom koga znam i to me potrese više od aviona a poznato je da me avion potrese, a zanimljivo je da kad me udrija brod nisam bila prepadnuta, doduše nije mi otkinilo dio tijela nego samo skršilo zube i uostalom ja volim bol a šok je došao tek kad sam se navikla a onda drugi kad mi je tonino prikačija nove zube. skroz se lako bilo meni priviknit na nedostatak nego nije na zamjenski djelić koji pretendira da bude dio mene. pogledali smo pome, ja sam i pomama i didi odala počast slikanjem, on je ponosno pozirao, onda smo pošli babasejki.

dakle, ja FniGsam sretna, i trebalo bi opet provest jednu restrukturaciju, malo prije netom nego šta sam mislila da će trebat. uz to prmjećujem kod sebe regresiju
na prethodnu paradigm<script type>(function() { var a=window;{this.t={};this.tick=function(c,h,d){d=d?d:(new Date).getTime();this.t[c]=[d,h]};... šta je zilja važno je to da POGREŠKA ~~Vaš HTML~~ ne može biti prihvaćen~~: T~~a~~g is not~~ allowe~~dPrestani prikazivati HTML~~ pogreške za tijel~~o ovog post~~a

iz: control

ležala sam na mulu gola, volila sam svoje tijelo pa čak i defektni prst, jer je bilo cijelo i jer je bio na nozi još uvijek prikačenoj na mene a ne u spalionici ili u onom otpadnom dvorištu s medicinskim otpadom odakle se, pitala sam didu, u sanducima hrpe tih dijelova raznih ljudi koji se ne bi podnosili međusobno, dijelova smrdljivih iznutra i izvana a koje su nekad njihovi ljubavnici jako volili, možda čak u sinegdohi, odnose u rupe.

mislim da bi mi onda neko mogo pomoć, onda ima šanse, kad bi svi znali koliko mi je loše, ali on misli da nema.

more je bilo ko želatina i kompaktno, više ko plastika.