Јавна расправа-Стратегија одрживог развоја Републике Србије

Новогодишња честитка

2007-12-30T22:41:00.000+01:00

Иницијатива за укључивање добробити животиња у нацрт Стратегије одрживог развоја Србије

2007-11-21T21:34:00.001+01:00

УГ ORCA нас је обавестило да је покренуло иницијативу да се добробит животиња укључи у текст нацрта Стратегије одрживог развоја Србије.
Текст иницијативе може да се нађе на блогу ове организације http://organizacijaorca.blogspot.com.
Веб сајт организације је http://www.orca.org.yu/.

ПОДСЕТНИК: Јавна расправа о Стратегији одрживог развоја Републике Србије

2007-11-20T18:11:00.000+01:00

Јавна расправа о Стратегији одрживог развоја Републике Србије се полако ближи крају и користимо прилику да Вас још једном позовемо да нам своје коментаре што пре доставите користећи могућности које наш блог http://javna-rasprava-sors.blogspot.com/ нуди. Коментаре можете доставити и путем сајта http://www.odrzivi-razvoj.sr.gov.yu/.

Као што вам је познато Европски покрет у Смедеревској Паланци је члан ширег састава радних група за израду Националне стратегије одрживог развоја Републике Србије. У Смедеревској Паланци је 25.10.2007.г. одржана презентација Стратегије са јавном расправом а већ смо руководиоцу пројекта доставили и ваше и наше коментаре и сугестије који су досада стигли.
У наредном периоду учествоваћемо и на радионицама на којима ће се "уграђивати" пристигли коментари. Као наш допринос олакшавању комуникације свих заинтересованих за одрживи развој формирали смо наведени тематски блог посвећен јавној расправи о стратегији одрживог развоја Републике Србије. Ваши коментари достављени преко наведеног блога или путем приложене е-маил адресе биће достављени руководиоцу пројекта и биће искоришћени за унапређење текста Стратегије одрживог развоја Републике Србије. Сви коментари достављени преко нашег блога су јавно доступни. Текст Стратегије је и даље отворен за коментарисање али је пожељно да своје коментаре пошаљете што пре да би били узети у обзир приликом израде завршних формулација.
На нашем блогу Стратегија одрживог развоја Републике Србије је декомпонована на више блог порука ради лакшег коментарисања.

Веб адреса овог блога је http://javna-rasprava-sors.blogspot.com/,
РСС фид блога је http://feeds.feedburner.com/sors, а
РСС фид за коментаре је http://feeds.feedburner.com/sors-komentari.

Прикључите се овој значајној јавној расправи.

Садржај документа "Стратегија одрживог развоја Републике Србије" у форми блог порука је следећи:

Прилажемо и неколико корисних линкова који ће вам помоћи да квалитетније припремите своје коментаре:

Корисни документи:

UN: Guidance in preparing a National Sustainable Development Strategy (2002) http://www.un.org/esa/sustdev/publications/nsds_guidance.pdf
OECD - IIED: Sustainable Development Strategies: A Resource Book (2002) http://www.nssd.net/res_book.html
UN: Guidelines for Developing a National Programme of Indicators of Sustainable Development (2001) http://www.un.org/esa/sustdev/publications/guidelines_indicators.pdf
OECD: The DAC Guidelines - Strategies for sustainable development. Guidance for development co-operation (2001) http://www.oecd.org/dataoecd/34/10/2669958.pdf
OECD: National Strategies For Sustainable Development, a Guide To Key Issues And Methods For Analysis. A prompt for status review and analysis (2000) http://nssd.net/pdf/Topic7.pdf
OECD: Improving Policy Coherence and Integration for Sustainable Development: A checklist http://www.oecd.org/dataoecd/61/19/2763153.pdf
European Commission: Peer Review Improvement through Mutual Exchange on Sustainable Development: A guidebook for peer reviews of national sustainable development strategies (2006)
http://www.sd-network.eu/pdf/resources/Handbook on peer review of NSDS-final.pdf
Methodology Paper of the French SD strategy peer review (2005) http://www.ecologie.gouv.fr/IMG/pdf/3.methodology.pdf
Office of the Government of the Czech Republic: Manual for planning and evaluation of Sustainable Development at the regional level (2006) http://www.sd-network.eu/pdf/resources/SD_manual_CZ.pdf

Одржана је презентација Стратегије одрживог развоја Републике Србије са јавном дискусијом у Смедеревској Паланци

2007-10-25T20:58:00.000+02:00

Данас је у Смедеревској Паланци одржана презентација Стратегије одрживог развоја Републике Србије са јавном дискусијом у Смедеревској Паланци на којој су у уводном делу говорили Јован Протић, менаџер пројекта „Стратегија одрживог развоја Републике Србије“ и тим лидери Петар Ђукић, Дренка Вуковић, и Радмило Пешић. Скуп је испред Општине Смедеревска Паланка поздравио Радослав Цокић, председник Општине Смедеревска Паланка. Модератор презентације и јавне расправе био је Милан Милошевић, председник Европског Покрета у Смедеревској Паланци. После презентација одржана је јавна расправа на којој су учешће узели представници локалне самоуправе, невладиних организација и грађана. Детаљнији извештај са скупа ће бити у следећим порукама а у овој вам прилажемо краћу фото репортажу.

Презентација Стратегије одрживог развоја Републике Србије са јавном дискусијом у СМедеревској Паланци 25.10.2007.г.

2007-10-17T22:36:00.000+02:00

Поштовани,

Задовољство ми је да могу да Вас позовем да присуствујете презентацији Стратегије одрживог развоја Републике Србије са јавном дискусијом коју организује Кабинет потпредседника Владе и Европски покрет у Смедеревској Паланци уз подршку Општине Смедеревска Паланка. Смедеревска Паланка је један од 16 градова[1] у коме ће се у току октобра и новембра месеца 2007. године представити нацрт Стратегије одрживог развоја Републике Србије у оквиру кампање „Одрживо напред“.

Израду Стратегије одрживог развоја Републике Србије води и коoрдинира Кабинет потпредседника Владе уз подршку Програма за развој Уједињених нација (УНДП) и Шведске агенције за међународни развој (Сида), са циљем да Стратегија одрживог развоја Републике Србије створи оквир за развој Србије до 2015. године. Србија ће усвајењем ове Стратегијe добити јасан одговор како ускладити економски развој, социјална питања и питања заштите животне средине.

Активно учешће грађана, невладиних организација и локалне самоуправе од суштинског је значаја не само за израду Стратегије, него и за њену примену у политичком и привредном животу Србије. Из тих разлога се организује јавна дискусија широм Србије, али јавност може активно да учествује у стварању текста Стратегије и путем интернета (путем сајта www.odrzivi-razvoj.sr.gov.yu). Европски покрет у Смедеревској Паланци је формирао и блог на адреси http://javna-rasprava-sors.blogspot.com као средства за додатно унапређење дијалога у вези одрживог развоја Србије.

Презентација Стратегије са јавном дискусијом одржаће се у Смедеревској Паланци у четвртак 25.10.2007.г. са почетком у 13.00 сати у Великој сали Скупштине Општине Смедеревска Паланка, Вука Караџића 25. Стратегију ће представити Јован Протић, менаџер пројекта „Стратегија одрживог развоја Републике Србије“; тим лидери Петар Ђукић, Дренка Вуковић, и Радмило Пешић. У прилогу Вам шаљемо програм самог догађаја са молбом да потврдите Ваш долазак до среде 24.10.2007.г. слањем е-маила на адресу sorrs@evropski-pokret.org.yu или попуњавањем формулара на блогу http://javna-rasprava-sors.blogspot.com , а за додатне информације ми се можете обратити и на телефон 064/190-44-60. Биће нам велико задовољство ако у наше име на ову презентацију позовете и Ваше пословне партнере и чланове шире заједнице заинтересоване за одрживи развој Србије. Додатне информације могу да се нађу и на нашем блогу који је посвећен Стратегији одрживог развоја Републике Србије где можете оставити своје коментаре или најавити своју дискусију или поставити питање. Замолили би смо Вас да нам најавите дискусију Вас и/или Ваших сарадника у трајању до 5 минута јер ћемо реч давати сагласно редоследу пријављивања говорника. Пријаву за дискусију можете обавити и на самом скупу под условом да буде било довољно времена да сви пријављени дискутанти узму реч јер ће тим лидери давати неопходна тумачења.

С поштовањем,

Милан Милошевић, магистар системологије и логистике

Председник Европског покрета у Смедеревској Паланци
Прилози:

Програм презентацији Стратегије одрживог развоја Републике Србије са јавном дискусијом се налази на линку
Образац за потврђивање присуства у Word формату је на линку
Линк ка online обрасцу за потврђивање присуства (препоручујемо)
Линк ка обрасцу за пријављивање дискусије/постављање питања у Word формату
Линк ка online обрасцу за пријављивање дискусије/постављање питања (препоручујемо)
Линк ка плакату скупа
Синтетичка информација о Стратегији одрживог развоја Републике Србије је на линку
Садржај Стратегије одрживог развоја Републике Србије са линковима на поједина поглавља која се могу коментарисати интерактивно је на линку
Линк ка online обрасцу за акредитацију медија (препоручујемо)

Корисне адресе:

Званичан блог скупа http://javna-rasprava-sors.blogspot.com
Званична презентација Стратегије одрживог развоја Републике Србије: www.odrzivi-razvoj.sr.gov.yu
Коментари на Стратегију одрживог развоја Србије у оквиру блога Европског покрета у Смедеревској Паланци: http://feeds.feedburner.com/sors-komentari
Е-маил адреса за додатне информације о скупу sorrs@evropski-pokret.org.yu
Телефон за додатне информације: 064/190-44-60

Важни датуми и времена:

Потврђивање присуства учесника и представника медија који ће скуп пратити: до 18:00 часова 24.10.2007.г.
Пријављивање за дискусију и постављање питања за учеснике на скупу: до 18:00 часова 24.10.2007.г.
Регистрација учесника на презентацији Стратегије одрживог развоја Републике Србије са јавном дискусијом: од 12:30 12:55 у четвртак 25.10.2007.г.
Почетак скупа: 13:00 у четвртак 25.10.2007.г.
Завршетак скупа: 16:00 у четвртак 25.10.2007.г.

ПОТВРДА УЧЕШЋА ПРЕКО ИНТЕРНЕТА
(кликните на слику)ПРИЈАВА ЗА ДИСКУСИЈУ И ПОСТАВЉАЊЕ ПИТАЊА ПРЕКО ИНТЕРНЕТА
(кликните на слику)АКРЕДИТАЦИЈА МЕДИЈА ЗА ПРАЋЕЊЕ СКУПА
(кликните на слику)

[1] Ариље, Бечеј, Београд, Бор, Зрењанин, Лесковац, Ниш, Нови Сад, Пријепоље, Прокупље, Смедеревска Паланка, Сомбор, Суботица, Велико Градиште и Врање

Упутство за коментарисање Стратегије одрживог развоја Републике Србије преко овог блога

2007-09-29T09:05:00.000+02:00

Када нађете одговарајући део документа који желите да коментаришете кликните на реч коментара на дну поруке чиме отварате прозор за коментарисање.
Унестите коментар. Приликом уноса можете користити неке HTML ознаке. У току коментарисања можете са леве стране поново прочитати поруку (део Стратегије) који коментаришете и копирати део текста за цитате.
Када сте завршили коментарисање можете изабрати идентитет. Уколико сте пријављени са Гугл налогом можете изабрати свој идентитет на Гуглу а у противном можете навести своје име и презиме и е-маил односно да будете анонимни коментатор. После притиска тастера ОБЈАВИТЕ КОМЕНТАР ваш коментар је доступан свима који приступе блогу преко интернета.
Замолили би смо вас да пре слања коментар поново исти погледате да би сте евентуално унели исправке јер после објавиљивања то није могуће учинити.
Уколико вам је потребна помоћ можете нам се обратити на е-маил или на телефон 064/1904460.
У очекивању ваших коментар срдачно вас поздрављам.

Милан Милошевић
председник Европског покрета у Смедеревској Паланци

Блог поруке на које је декомпонована Стратегија одрживог развоја Србије су следеће:

Јавна расправа о Стратегији одрживог развоја Републике Србије

2007-09-29T09:00:00.000+02:00

Дана 28.9.2007.г. почела је јавна расправа поводом нацрта документа Стратегије одрживог развоја Републике Србије који је израђен у партнерству Владе Републике Србије, Програма Уједињених нација за развој (UNDP), и Шведске агенција за међународну развојну сарадњу (SIDA).

Званични сајт јавне расправе је http://www.odrzivi-razvoj.sr.gov.yu/. Слоган јавне расправе је ОДРЖИВО НАПРЕД.

Заштитни знак јавне расправе је следећи:

У оквиру својих активности, као члан ширег састава радних група за израду Стратегије, у јавну расправу се укључио и Европски покрет у Смедеревској Паланци покретањем блога у вези наведене теме. На овом блогу Стратегија одрживог развоја Републике Србије је декомпонована на више блог порука ради лакшег коментарисања.

Веб адреса овог блога је http://javna-rasprava-sors.blogspot.com/,
РСС фид блога је http://feeds.feedburner.com/sors, а
РСС фид за коментаре је http://feeds.feedburner.com/sors-komentari.

Прикључите се овој значајној јавној расправи.
Садржај документа "Стратегија одрживог развоја Републике Србије" у форми блог порука је следећи:

Прилажемо и неколико корисних линкова који ће вам помоћи да квалитетније припремите своје коментаре:

Корисни документи:

UN: Guidance in preparing a National Sustainable Development Strategy (2002) http://www.un.org/esa/sustdev/publications/nsds_guidance.pdf
OECD - IIED: Sustainable Development Strategies: A Resource Book (2002) http://www.nssd.net/res_book.html
UN: Guidelines for Developing a National Programme of Indicators of Sustainable Development (2001) http://www.un.org/esa/sustdev/publications/guidelines_indicators.pdf
OECD: The DAC Guidelines - Strategies for sustainable development. Guidance for development co-operation (2001) http://www.oecd.org/dataoecd/34/10/2669958.pdf
OECD: National Strategies For Sustainable Development, a Guide To Key Issues And Methods For Analysis. A prompt for status review and analysis (2000) http://nssd.net/pdf/Topic7.pdf
OECD: Improving Policy Coherence and Integration for Sustainable Development: A checklist http://www.oecd.org/dataoecd/61/19/2763153.pdf
European Commission: Peer Review Improvement through Mutual Exchange on Sustainable Development: A guidebook for peer reviews of national sustainable development strategies (2006)
http://www.sd-network.eu/pdf/resources/Handbook on peer review of NSDS-final.pdf
Methodology Paper of the French SD strategy peer review (2005) http://www.ecologie.gouv.fr/IMG/pdf/3.methodology.pdf
Office of the Government of the Czech Republic: Manual for planning and evaluation of Sustainable Development at the regional level (2006) http://www.sd-network.eu/pdf/resources/SD_manual_CZ.pdf

1. УВОД

2007-09-28T20:50:00.000+02:00

Савремени свет је већ увелико суочен са потребом глобалне, заједничке одговорности за развој у складу са потребама људи и природе, а на основу могућности које се пружају, ради очувања планете Земље и њене предаје будућим генерацијама на прихватљив начин. Постоје јаки морални разлози да данашња генерација остави потомству у наслеђе ништа мање шанси за развој, но што их она има сада. Ово резоновање је засновано на фундаменталном принципу моралне правде, којим се истиче подједнако право сваког човека на најшире основне слободе, које не противурече слободи других. Право садашње генерације на искоришћавање ресурса и здраву животну средину, не сме угрозити исто такво право наредним генерацијама.

Стратегија одрживог развоја дефинише одржив развој као циљно-оријентисан, дугорочан (континуиран), свеобухватан и синергетски процес који утиче на све аспекте живота (економски, социјални, еколошки и институционални) на свим нивоима. Одрживи развој је оријентисан ка изради модела који на квалитетан начин задовољавају друштвено-економске потребе и интересе грађана, а истовремено елиминишу или значајно смањују утицаје који представљају претњу или штету по животну средину и природне ресурсе. Дугорочни концепт одрживог развоја подразумева стални економски раст који, осим економске ефикасности и технолошког напретка, већег учешћа чистијих технологија и иновативности целог друштва и друштвено одговорног пословања, обезбеђује смањење сиромаштва, дугорочно боље коришћење ресурса, унапређење здравствених услова и квалитета живота, уз смањење нивоа загађења на ниво апсорпционог капацитета чинилаца животне средине, спречавање будућих загађења и очување биодиверзитета. Отварање нових радних места и смањење стопе незапослености, као и смањење родних и других неједнакости, подстицање запошљавања младих и лица са инвалидитетом, као и лица из маргинализованих група, представљају један од кључних изазова одрживог развоја.

Одрживи развој подразумева и усклађивање различитих развојних аспеката, као и супротстављених мотива садржаних у појединим секторским програмима. Сврсисходно решавање таквих конфликата захтева одређени ниво политичке воље и опредељености. Кључне претпоставке неопходне за прихватање и примену концепта одрживог развоја привреде и друштва, као и за његову успешну реализацију јесу одговарајуће вођство, широка политичка, социјална и медијска подршка, као и друштвени консензус о неопходности прихватања тог концепта. При томе, јака политичка воља, посвећеност владе и подршка јавности представљају најнепосредније факторе успеха. Једна од основних карактеристика одрживог развоја је веће укључивање јавности у процесе доношења одлука о проблемима животне средине За квалитетно укључивање јавности није довољна само декларативна опредељеност власти, већ су неопходни посебни подстицаји, пре свега кроз подршку информисању и едукацији, како би јавност објективно могла да утиче на исход за који је заинтересована.

Циљ Стратегије одрживог развоја Републике Србије је да доведе до равнотеже три кључне димензије, односно три стуба одрживог развоја: одрживог економског раста и привредног и технолошког развоја, одрживог развоја друштва, на бази социјалне равнотеже, заштите животне средине уз рационално располагање природним ресурсима, стварајући једну кохерентну целину, подржану одговарајућим институционалним оквиром. Стратегија одрживог развоја Србије значајно доприноси усклађивању евентуалних конфликтних циљева различитих аспеката друштвено-економског развоја, превазилажењу јаза између процеса утврђивања секторских политика, као и успостављању система узајамних предности. То је остварено кроз структурисан и партиципативни процес израде Стратегије, односно кроз учешће свих кључних друштвених група.

На Слици 1. дата је шема Националне стратегије одрживог развоја, док су на Слици 2. приказане функционалне везе елемената Стратегије.

2. ВЕЗА СА ДРУГИМ СТРАТЕГИЈАМА

2007-09-28T20:49:00.000+02:00

Стратегија одрживог развоја Србије заснива своја решења у складу са европским интеграцијама: Стратегијом одрживог развоја ЕУ, која је усвојена 2001. године и ревидована 2006. године и Лисабонском стратегијом ЕУ. Стратегија одрживог развоја Србије усклађена је са Миленијумским циљевима УН и Националним миленијумским циљевима развоја у Републици Србији, које је Влада Републике Србије усвојила 2006. године.

Стратегија одрживог развоја Србије усваја се у периоду у којем Република Србија спроводи или усваја различите стратешке документе и/или акционе планове развоја - како оне који имају мултисекторски карактер, тако и различите секторске развојне документе.

Стратегија одрживог развоја Србије полази од реформских циљева дефинисаних у стратешким документима које је донела Влада Републике Србије. Стратегија је у потпуности усклађена са принципима и циљевима који су усвојени у Националној стратегији Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској Унији, Стратегији за смањење сиромаштва, Стратегији привредног развоја Републике Србије 2006–2012. и Нацрту Националног програма заштите животне средине.

Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској Унији (усвојена 2005. године ), један је од стратешких докумената који опредељује целокупну државну политику у наредном периоду и веома је значајна за политику одрживог развоја. Стратегија за смањење сиромаштва (усвојена 2003. године) представља средњорочни развојни оквир усмерен на смањење кључних облика сиромаштва и садржи анализу узрока, карактеристика и профила сиромаштва у Србији, као и главне стратешке смернице за друштвени развој и смањење броја сиромашних у наредним годинама. Активности предвиђене Стратегијом за смањење сиромаштва усмерене су ка привредном развоју и расту, спречавању појаве новог сиромаштва услед реструктурирања привреде и на бригу о традиционално сиромашним групама. Национална стратегија привредног развоја Републике Србије 2006–2012. (усвојена 2006. године) дефинише основне развојне приоритете Србије и начине њиховог остваривања базирајући решења на ефикасној тржишној привреди и повећању конкурентности. Нацрт Националног програма заштите животне средине (налази се у процедури усвајања) представља основни стратешки документ заштите животне средине у Србији, којим су дефинисани општи циљеви политике заштите животне средине, као и краткорочни (2007-2011.), континуирани (2007–2016.) и средњорочни (2012-2016.) циљеви и инструменти за достизање постављених циљева.

Стратегија одрживог развоја усклађена је и са постојећим секторским стратегијама:

Национална стратегија запошљавања;
Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2015.;
Стратегија развоја пољопривреде Србије;
Стратегија развоја туризма;
Стратегија подстицања и развоја страних улагања;
Национална стратегија за решавање проблема избеглих, прогнаних и интерно расељених лица;
Стратегија реформе државне управе;
Стратегија развоја социјалне заштите;
Национална стратегија за борбу против корупције;
Стратегија локалног одрживог развоја;
Стратегија малих и средњих предузећа и предузетништва;
Стратегија реформе система здравствене заштите - Боље здравље за све у III миленијуму;
Стратегија развоја шумарства;
Водопривредна основа Србије 2002-2012.;
Национална стратегија управљања отпадом;
Национални план акције за децу;
Национална стратегија за борбу против HIV/AIDS;
Стратегија за интеграцију и давање нових овлашћења Ромима;
Стратегија развоја стручног образовања;
Стратегија развоја образовања одраслих;
Стратегија регионалног развоја и Акциони план.

3. МЕТОДОЛОГИЈА ИЗРАДЕ СТРАТЕГИЈЕ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА

2007-09-28T20:48:00.000+02:00

Пројекат израде Стратегије одрживог развоја Републике Србије инициран је као директан одговор на Светски самит о одрживом развоју на предлог амбасадора Краљевине Шведске у Београду. Реализација пројекта започета је у јулу 2005. године кроз сарадњу Кабинета потпредседника Владе Републике Србије, Програма за развој Уједињених нација (UNDP) и Шведске агенције за међународну сарадњу (Сида), са основним циљем да кроз широк партиципативни процес произведе Стратегију одрживог развоја Републике Србије као свеобухватни стратегијски развојни документ Владе, заснован на постојећем стратегијском оквиру Владе.

У току израде Стратегије примењени методолошки поступак приказан је и верификован у круговима стручне међународне јавности.

Сагласно међународној пракси израда Стратегије се одвијала кроз партиципативни процес, уз ангажовање великог броја заинтересованих страна у српском друштву. Другим речима, потврђујући досадашња сазнања о концепту одрживог развоја као процесу који се заснива на узајамном учењу и повезивању бројних искустава и експертиза у једну синергију усмерену ка унапређењу свих аспеката живота, предвиђена је израда Стратегије одрживог развоја кроз сарадњу и интеракцију бројних релевантних институција и заинтересованих страна српског друштва, уз несумњиву водећу улогу Владе Републике Србије.

Једна од главних одредница при изради Стратегије био је ослонац на академску заједницу, како би се избегла евентуална политизација и везивање успешности израде (и примене) Стратегије за било коју политичку опцију. Успешно руковођење израдом Стратегије захтевало је од самог почетка висок ниво политичког сензибилитета и вештину изналажења опште прихватљивих решења у ситуацијама када су бројне заинтересоване стране имале различите, а често и супротстављене ставове о кључнм сегментима израде Стратегије. Поред тога, било је неопходно обезбедити и континуитет у сложеним друштвено-политичким односима и наметнути израду Стратегије одрживог развоја као једног од приоритета не само актуелне, него и будуће Владе, имајући у виду чињеницу да је одрживи развој дугорочан процес, дужи од мандата било које Владе.

Уводна фаза израде Стратегије подразумевала је, пре свега, упознавање многобројних заинтересованих страна, појединаца и институција, са изворном идејом и концептом Стратегије. Полазна основа при израде Стратегије била је да се уз уважавање постојећих усвојених стратегијских докумената надогради концепт одрживог развоја који синергијски повезује све три компоненте – економску, социјалну и питања животне средине. У том циљу, урађена је анализа постојећих секторских и међусекторских стратегија која је дала смернице о даљем току примене пројекта. Уследила су још два Радна документа: повезаност економског развоја и заштите животне средине и везе између животне средине и одређених социјалних питања.

Формиране су три радне групе (три стуба пројекта, који одговарају компонентама одрживог развоја - економија заснована на знању, социјална питања и животна средина) од представника релевантних институција, а на основу позива за учешће у изради Стратегије којег је упутио Кабинет потпредседника Владе. Поред осталих, позив за учешће у изради Стратегије упућен је и свим невладиним организацијама, међу којима је, у сарадњи са највећим мрежама невладиних организација, одабрана група од девет организација најактивнијих у областима одрживог развоја за сарадњу на изради Стратегије.

Израда Стратегије почела је одржавањем Националне конференције о одрживом развоју, марта 2006. године, са задатком да се путем учешћа јавности и консултација са заинтересованим странама и институцијама креира визија Србије 2017. године и прецизирају приоритетне теме појединачних стубова Стратегије. Конференцији је присуствовало 130 учесника – представника бројних институција Владе, академске заједнице, пословног света и невладиног сектора. Заједничким радом и разменом идеја, искустава и сазнања, утврђени су кључни национални приоритети и принципи на којима се заснива Стратегија одрживог развоја.

Свака Радна група анализирала је полазно стање за остварење одрживог развоја за сваку од приоритетних тема, идентификовала кључне проблеме и дефинисала жељено стање. Истовремено Радне групе су свој допринос дале усмеравању приоритета и дефинисању стратешких циљева одрживог развоја, као и начина и и инструмената потребних за пружање подршке остварењу циљева. Посебна пажња посвећена је потребном институционалном оквиру за спровођење Стратегије. Финансијски план који је урађен за примену Стратегије указује на оквирну количину средстава неопходних за примену приоритетних мера које проистичу из Стратегије. Тиме ће се омогућити дугорочно планирање постављених активности у буџету Србије и обезбедити основа за добијање кредита или донаторске активности убудуће. Детаљни акциони план за спровођење Стратегије ће усмерити активности и мере за достизање утврђених циљева.

У припреми тематских целина за израду Стратегије учествовао је велики број стручњака, чије су специјалности одговарале прецизираним темама. Партиципативни и интерактивни процес, односно учешће великог броја заинтересованих страна, јавности и представника државне управе, био је један од кључних изазова у току израде Стратегије. Неопходно је било изградити осећај власништва, односно припадности Стратегији која је настала на основу учешћа великог броја заинтересованих страна: стручњака, представника институција, релевантних министарстава, цивилног друштва, општина, приватног сектора, невладиних организација итд. Радне групе су у периоду од септембра 2006. до фебруара 2007. године одржале више групних састанака ради утврђивања Елемената за израду Стратегије и дефинисања сценарија, како би се обезбедила платформа за шири партиципативни процес.

Како је већ наведено, политичка подршка овом процесу је била неопходна јер је Влада носилац промена и развоја земље. Новоизабрана Влада, односно Кабинет потпредседника, наставиo је маја 2007. године сарадњу са UNDP и Сида-ом на комплетирању Елемената за Стратегију одрживог развоја. Политичким вођством процеса из Кабинета потпредседника Владе процес је, након потврђивања националних приоритета, довео до израде првог нацрта Стратегије, чиме је била започета јавна дискусија у великом броју градова Србије. Процес је допринео изградњи конзензуса о основној визији и приоритетима будућег развоја у Републици Србији.

Овим чином Србија је доспела на праг испуњења једног од важних услова за придруживање Европској унији. Не треба, међутим, заборавити да је одрживи развој дугорочан и континуални процес и да само стално праћење спровођења Стратегије и њене правовремене ревизије воде сигурном успеху и напретку.

4. ВИЗИЈА СРБИЈЕ

2007-09-28T20:47:00.000+02:00

Србија је 2017. године институционално и економски развијена држава, са адекватном инфраструктуром, компатибилна са стандардима ЕУ, са привредом заснованом на знању, ефикасно коришћеним природним и створеним ресурсима, већом ефикасношћу и продуктивношћу, богата људским ресурсима, са очуваном животном средином, историјским и културним наслеђем, у којој постоји партнерство јавног, приватног и цивилног сектора, као и једнаке могућности за све грађане.

Оваква визија проистекла је из стратегијских циљева одрживог развоја, а на основу темељне анализе препознатих потенцијала Србије, као и услова и ограничења у којима се остварују развојни циљеви. Остварење ове визије могуће је доследном имплементацијом темељних, стратешких и конзистентних циљева, који се заснивају на потребама грађана Србије за достизањем квалитетнијег живљења и бољег животног стандарда. Друштвени консензус подразумева да сви нивои власти препознају своју улогу у реализацији визије, а сви заједно утичу на институције државе како би се реализовали стратешки циљеви одрживог развоја.

Сагласно визији, дефинисани су национални приоритети Стратегије, као и стратешки и секторски циљеви одрживог развоја. Да би се они реализовали, Стратегија предлаже развојне инструменте и активности. Стратешки и секторски циљеви, приоритетне активности и развојни инструменти приказани су у поглављима која следе.

‎5. НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ ‎

2007-09-28T20:40:00.000+02:00

Стратегија одрживог развоја Србије настаје у тренутку када су већ усвојене или припремљене одређене националне развојне стратегије које су од непосредне важности за овај документ. То су: Национална стратегија Србије за приступање Европској унији, Национална стратегија смањења сиромаштва, Национална стратегија економског развоја Србије 2006-2012., Нацрт Националног програма заштите животне средине, као и усвојене секторске стратегије.

Перспектива остваривања одрживог развоја Србије је у увођењу, прилагођавању и имплемензтацији принципа који доминирају у Европској унији, односно у повећавању конкурентности која се заснива на знању, иновацијама и предузетништву, како је дефинисано у Лисабонској стратегији ЕУ.

Кључни национални приоритети Србије чије испуњење ће у највећој мери омогућити остварење визије одрживог развоја до 2017. године су следећи:

§ Приоритет 1: Чланство у ЕУ

Да би остварила своје основно стратешко-политичко опредељење – укључивање у европске интегративне токове, придруживање, а потом и приступање ЕУ – Србија мора да испуни бројне, сложене и међусобно повезане, услове које је ЕУ формулисала пре више од једне деценије, кроз:

o развој стабилних институција које гарантују демократију, владавину права и поштовање и заштиту људских права и права мањина;

o развој тржишне економије, способне да се суочи са притиском конкуренције унутар ЕУ;

o усаглашавање са правним тековинама ЕУ и преузимање обавеза које проистичу из чланства.

§ Приоритет 2: Развој конкурентне тржишне привреде и уравнотежен економски раст

Подстицање иновација, стварање бољих веза између науке, технологије и предузетништва, раст капацитета за истраживање и развој, укључујући нове информационе и комуникационе технологије, кроз:

o унапређење услова за привлачење страних директних инвестиција;

o макроекономску стабилност и повећање извоза;

o развој малих и средњих предузећа;

o завршетак приватизације;

o обезбеђење сигурности снабдевања енергијом уз повећање ефикасности енергетских субјеката и енергетске ефикасности привреде;

o подстицање иновација и промовисање предузетништва;

o промовисање информатичког друштва.

§ Приоритет 3: Развој људских ресурса и повећање запошљавања

Стварање већег броја радних места, привлачење стручњака, унапређивање квалитета и прилагодљивости радне снаге, већа улагања у људске ресурсе, кроз:

o спречавање одлива стручњака стварањем бољих радних услова;

o унапређење прилагодљивости радника и постизање веће флексибилности тржишта рада;

o улагања у развој људских ресурса кроз квалитетно и ефикасно образовање и перманентно усавршавање;

o социјалну укљученост и подстицање запошљавања младих;

o инвестирање у јавно здравље.

§ Приоритет 4: Развој инфраструктуре и равномеран регионални развој

Унапређивање атрактивности земље, осигурање адекватног квалитета и нивоа услуга, кроз:

o проширење и унапређење саобраћајне инфраструктуре;

o развој комуналне инфраструктуре (водоснабдевање, пречишћавање отпадних вода и управљање отпадом);

o смањење регионалних неравномерности и сиромаштва и подизање регионалне конкурентности;

o подстицање равномерног регионалног развоја и локалних развојних иницијатива отварањем различитих могућности сарадње приватног и јавног сектора;

o адекватно коришћење простора, као критичног ресурса за регионални развој;

o одрживи развој енергетске инфраструктуре у складу са очекиваним динамичним привредним растом.

§ Приоритет 5: Заштита и унапређење животне средине и рационално коришћење природних ресурса

Очување и унапређивање система заштите животне средине, смањење загађења и притисака на животну средину, коришћење природних ресурса на начин да се обезбеди њихова расположивост за будуће генерације, кроз:

o јачање узајамног деловања и остварење синергијских ефеката између заштите животне средине и економског раста, интеграција политике животне средине у развојне политике других сектора;

o инвестиције за смањење загађења животне средине и развој чистијих технологија;

o смањење високе енергетске интензивности привреде Србије и ефикасније коришћење фосилних горива;

o подстицање коришћења обновљивих извора енергије;

o одрживу производњу и потрошњу, смањење отпада по јединици производа.

‎6. ПРИНЦИПИ СТРАТЕГИЈЕ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА‎

2007-09-28T20:39:00.000+02:00

Стратегија одрживог развоја Србије се заснива на глобално прихваћеним принципима који су дефинисани у Декларацији одрживог развоја из Јоханесбурга, Миленијумским циљевима развоја УН и Стратегији одрживог развоја ЕУ. То су:

§ Међугенерацијска солидарност и солидарност унутар генерације. Задовољити потребе садашњих генерација без угрожавања права будућих генерација да задовоље своје потребе. Солидарност унутар генерације постићи демократски усаглашеном расподелом расположивог природног и створеног капитала, на начин који обезбеђује основне људске потребе за све друштвене групе.

§ Отворено и демократско друштво - учешће грађана у одлучивању. Гарантовати грађанска права, обезбедити приступ информацијама и осигурати доступност правде. Развити одговарајуће консултације и учешће грађана у доношењу одлука. Бранити стабилност демократских институција на основама мира, безбедности и слободе.

§ Знање као носилац развоја. Промовисати просперитетну, иновативну, конкурентну и еколошки ефикасну економију засновану на знању, која обезбеђује висок стандард живота и пуну и висококвалитетну запосленост. Промовисати образовање и развијање јавне свести о одрживом развоју.

§ Укљученост у друштвене процесе. Промовисати пуну интеграцију грађана у друштво, подстицати једнаке могућности за свакога, промовисањем основних права, борбом против свих облика дискриминације и смањењем сиромаштва. Разлике и поларизацију међу члановима друштва треба сводити на најмању могућу меру и стално се борити против социјалне искључености и сиромаштва.

§ Интегрисање питања животне средине у остале секторске политике. Промовисати интеграцију економских, социјалних и еколошких приступа и анализа, те подржати коришћење инструмената као што је стратешка процена животне средине. Подстицати социјални дијалог, друштвено-одговорно пословање и јавно-приватно партнерство.

§ Принцип предострожности. Захтевати очување природне равнотеже у околностима када нема поузданих информација о одређеном проблему. Свака активност мора бити планирана и спроведена на начин да проузрокује најмању могућу промену у животној средини. У случају могућих и значајних утицаја на животну средину предузимати превентивне активности.

§ Принцип загађивач/корисник плаћа, укључење трошкова везаних за животну средину у цену производа. Извршити интернализацију трошкова везаних за животну средину, односно укључивање трошкова деградације животне средине у економске трошкове загађивача/корисника, применом принципа загађивач/корисник плаћа. На тај начин се постиже покривање пуне економске цене, у коју улазе трошкови производње, употребе и одлагања производа, у току читавог његовог животног циклуса.

§ Одржива производња и потрошња. Поштовати билансе природних ресурса и обезбедити висок ниво заштите и побољшања квалитета животне средине. Смањити загађење животне средине и промовисати одрживу потрошњу и производњу, тако да економски раст не узрокује пропорционални пораст деградације животне средине.

7. SWОТ АНАЛИЗА

2007-09-28T20:37:00.000+02:00

SWОТ анализа даје приказ предности, слабости, шанси и претњи за одрживи развој Србије. Она омогућава препознавање позитивних и негативних фактора који утичу на остварење опредељења и успоставља равнотежу између интерних способности и екстерних могућности.

Предности

§ добра географска позиција земље;
§ потенцијално квалитетни људски ресурси (кадрови);
§ успостављене институције и правне основе демократског и отвореног друштва
§ реформски процеси започети у највећем броју сектора;
§ раст приватног сектора;
§ успостављање поверења на регионалном нивоу и подизање угледа Србије у региону;
§ пораст свести о потреби планирања одрживог развоја на локалном нивоу;
§ смањење текућих дисбаланса у финансирању фондова социјалног и пензијско - инвалидског осигурања;
§ висок степен биолошке разноврсности;
§ разноврсни природни ресурси;
§ висок степен културне инфраструктуре и културних вредности;
очувана животна средина у неиндустријализованим областима.

Слабости

§ неадекватан ниво генерализованог поверења грађана у институције;
§ висок степен диспаритета у регионалном развоју;
§ спор процес приватизације;
§ недовољно „greenfield“ инвестиција;
§ недовољно улагања у развој привреде;
§ недостатак саобраћајне и комуналне инфраструктуре;
§ наставак одлива мозгова и након 2001. године;
§ веома ниска стопа издвајања за образовање и науку из БДП-а;
§ недостатак консензуса о правцима даље регионализације и децентрализације;
§ етноцентризам у делу владајуће елите;
§ неповољан друштвено – економски положај младих;
§ низак ниво партиципације грађана;
§ непланска експлоатација природних ресурса;
§ прекомерно загађење вода, ваздуха и земљишта;
§ лоша пракса управљања отпадом;
недостатак подстицаја за смањење загађења.

Шансе

§ интеграција у ЕУ;
§ укључивање у фондове ЕУ;
§ сарадња са (интелектуалном) српском дијаспором;
§ увођење норми и стандарда ЕУ којима се обезбеђује квалитет животне средине;
§ завршетак процеса приватизације;
§ даљи развој и јачање демократских институција у областима друштвеног развоја;
§ смањење корупције и повећање нивоа транспарентности;
§ јака политичка воља за спровођење законских реформи;
§ повећање јавно-приватног партнерства;
§ увођење концепта чистије производње;
унапређење енергетске ефикасностии рационално коришћењесировина.

Претње

§ растући степен нетолеранције и друштвене подељености;
§ пораст незапослености, сиромаштво, задуженост и успорен привредни развој;
§ заостајање за регионом услед нерешених политичких питања;
§ могућности нове изолације земље (отворене или прикривене);
§ нерешена питања борбе против корупције и организованог криминала;
§ неповољни демографски трендови;
§ могуће одсуство политичке воље за спровођење законских реформи;
§ недовољна информисаност јавности и недовољно развијена јавна свест;
§ принцип „не у мом дворишту“;
§ недостатак инвестиција за изградњу инфраструктуре;
§ покретање индустријске производње застарелим технологијама (стварање «раја за загађиваче»);
растући ниво саобраћаја уз коришћење горива лошег квалитета.

‎8. ПРИВРЕДА СРБИЈЕ – ОДРЖИВОСТ ЗАСНОВАНА НА ЗНАЊУ //Претпоставке

2007-09-28T20:36:00.002+02:00

Претпоставке

У Србији су након 2000. године установљена елементарна правила игре која важе у свету тржишне привреде, владавине закона и политичке демократије. Међутим, та правила још нису у преовлађујућој мери присутна у реалном економском, политичком и социјалном животу. Многе економске тенденције, везане за актуелну прекомерну потрошњу, недовољне инвестиције, раст увоза, унутрашњег и спољног дуга, незапосленост, финансијску (не)дисциплину, указују да претпоставке трајног и квалитетног економског раста (и одрживог развоја) још нису остварене.

Понашање привредних субјеката и грађана на тржишту, у процесу економских реформи (пред државним органима, судом и полицијом) није увек у складу са потребама заједнице. Економски систем који је успостављен након прве фазе институционалних економских реформи није у довољној мери стабилан нити одржив. Лошу слику о овдашњем економском амбијенту шаљу непримењивање закона, недовољно поштовање власничких права, уговора, неплаћање пореза и доприноса, нетранспарентан систем јавних прихода и расхода и финансијска недисциплина, недостатак социјалног дијалога и неповољне реакције радника и синдиката на економске реформе, проблеми са лошим приватизацијама, масовна корупција и још увек присутан организовани привредни криминал.

8. ПРИВРЕДА СРБИЈЕ – ОДРЖИВОСТ ЗАСНОВАНА НА ЗНАЊУ // Уводне напомене

2007-09-28T20:35:00.000+02:00

8. ПРИВРЕДА СРБИЈЕ – ОДРЖИВОСТ ЗАСНОВАНА НА ЗНАЊУ

Уводне напомене

Садашња привреда Србије функционише на бази, још увек неповољне економске структуре и са датим природним и финансијским ресурсима, технологијом и људским капиталом. Они су релативно оскудни. Део тих ограничења потиче од релативно слабе природне, технолошке и финансијске основе. Србија са 7,5 милиона становника и бруто домаћим производом од око 30 милијарди USD, дефинитивно није земља значајног тржишта или великих економских потенцијала посматрано на светском или европском нивоу.

Међутим, све говори да би уз примену одговарајућих стратегија које се тичу привредног и других (еколошких, технолошких, социјалних итд.) аспеката развоја могла битно да побољша релативну позицију, у смислу напретка у односу на референтне земље у транзицији, нарочито оне из Југоисточне Европе. Тај напредак у наредној фази развоја српског друштва, државе и привреде, не би смео да буде кратког даха и непредвидљивих последица. То значи да је данашњој Србији неопходан одржив привреди развој заснован на порасту групе кључних економских индикатора (раст БДП, запослености, спољно-трговинске размене, конкурентности и извоза, инвестиција, стандарда становништва) уз смањење економског оптерећења по основу спољног дуга, као и уз остваривање трајне макроекономске стабилности, бољег квалитета живота, еколошког стања и општег благостања друштва.

У општем смислу одрживи привредни развој Србији треба да омогући перманентни дугорочни економски раст који неће бити заснован на прекомерној употреби природних ресурса или неприхватљивим еколошким последицама које би довеле у питање његову одрживост, као и економске изгледе будућих генерација. То конкретно значи да се развој српске економије у правцу одрживости може сагледати само на основу генерисања економског раста пре свега на основу фактора као што су знање, информације, људски капитал, образовање и квалитет веза међу људима и установама.

8.1. Каква економија је потребна Србији?

2007-09-28T20:34:00.000+02:00

Питање развоја националних економија данас, на почетку XXI века умногоме је еволуирало и превазишло теоријска разматрања која су била важећа у другој половини претходног века. Наиме, од некадашњег концепта развојне теорије заснованог на «природним» ограничењима у могућностима остваривања високих стопа раста у дугом временском року, на почетку последње декаде XX века уобличава се, данас важећи развојни концепт – концепт одрживог развоја. Теоријску подлогу концепта одрживог развоја представља прелазак на развојни концепт заснован на новој теорији раста, са опредмећеним знањем и комплексом научно-технолошког развоја у центру покретачког механизма савременог развоја. Уместо некадашњег концепта природних компаративних предности у модерном схватању развоја доминирају остварене компаративне предности, уместо природних ресурса као одлучујуће детерминанте брзине раста и развоја националне економије, јавља се брзина креирања иновација и способност једне привреде да остварена теоријска знања преточи у проналаске и нове технологије, уместо некадашњег поимања богатства мереног физичким и финансијским капиталом, данас се под кључном детерминантом националног богатства подразумева способност генерисања нових знања, идеја, иновација и технологија, односно креирање и располагање хуманим капиталом.

Паралелно са убрзањем развоја у светским размерама, долази до стварања глобалних алијанси и повезивања читавих региона у циљу стварања што јаче позиције на светској економској и финансијској позорници. Они који не учествују у тим процесима сасвим сигурно остају дугорочно маргинализовани, изопштени из главних токова информација и знања, а пропуштене шансе се све теже надокнађују са протоком времена.

Као основне карактеристике светске привреде на почетку XXI века могу се навести:

§ глобализација укупних робних и финансијских токова у свету уз концентрацију моћи глобалног одлучивања у неколико светских центара;
§ либерализација робних и капиталних токова на глобалној сцени под притисцима најмоћнијих светских економија, уз истовремено задржавање рестрикција за слободно кретање радне снаге;
§ хармонизација, координација и регионализација економских политика земаља чланица различитих економско– политичких групација као што су ЕУ, ASEAN, NAFTA и сл.

Овакав сценарио развоја глобалне економије омогућен је пре свега материјализацијом базичних проналазака из периода тзв. треће технолошке револуције која се дешавала доминантно током последње три деценије XX века, пре свега у технолошки и економски најразвијенијим земљама и регионима света. Развој сектора информационо-комуникационих технологија, производње и употребе нових материјала, микроелектронике, роботике, експанзија биотехнологије, генетског инжењерства и других најпропулзивнијих привредних сектора, довео је до неслућених могућности умрежавања и повезивања робних, а нарочито финансијских токова, који се до скора нису могли ни замислити. Уместо природних ресурса, плодне земље, минералних извора и расположивог капитала, као доминантан развојни ресурс савремене економије у готово читавом свету постали су примењено знање, образовање и наука.

Србија данас није у ситуацији да бира хоће ли да се укључи у свет глобализоване светске економије и нових технологија, односно да настави започете тржишне и политичке реформе. Она се већ определила за прикључење Европској унији са свим економско-правним, политичким, административним и еколошким последицама таквог избора.

Међутим, Србија може и треба да бира, односно пажљиво да трасира стратешке координате свог привредног, технолошког и социо-културног развоја, у складу са затеченим околностима и потребама будућих генерација. С обзиром да глобалне промене у структури производних фактора показују све већу доминацију и супериорност тзв. нематеријалних фактора економског раста као што су знање, информације, организација, култура, информисање, образовање, правни систем, Србији не преостаје ништа друго него да прихвати стратегију ослонца на развој људског капитала. То, према искуствима економско-технолошки најнапреднијих земаља доноси највећи принос додате вредности по јединици уложеног инпута.

Зато је избор Србије данас, определење за економију засновану на знању која ће доминирати њеном привредном активношћу сутра. Србији је потребно широко коришћење знања у свим аспектима живота. То знање треба да проистиче пре свега из тржишне економије, односно на основу финансирања из приватних фондова, а нарочито из конкурентског сектора услуга, али и да се подстиче од стране државе.

Подстицај фактора знања развоју привреде и друштва у Србији долази и на основу напретка комуникација, бољих системских информација и установљења модела електронске владе. Такву економију Србија може да замисли и спроводи као стратешки задатак, дефинишући следећа подручја и правце промена у циљу одрживог развоја друштва:

§ привреду засновану на знању, као квалитативну одредницу стратешког развојног процеса;
§ структуру и квалитет одрживе економије и привредног система;
§ начин остваривања и довршетка одрживих економских реформи;
§ адекватно макро-економско окружење и избор економске политике;
§ систем одрживе производње и потрошње;
§ унапређење система образовања и васпитања;
§ развој и унапређење информационо-коминикационих технологија;
§ одрживу научно-технолошку политику и систем;
§ заштиту и унапређење интелектуалне свијене.

8.2. Економија заснована на знању - како и зашто?

2007-09-28T20:32:00.000+02:00

Данас су „економија заснована на знању“, односно „економија знања“ и „друштво знања“ у светским оквирима постали препознатљиви и веома популарни термини. Не само у теорији већ и у оквиру већине економски релевантних међународне организација, реализоване су бројне студије у којима се указује на њихов значај. Нема скоро ни једне економски развијеније земље данашњег света која нема посебну политику или стратегију подстицања економије засноване на знању.

Европска унија је, после низа спорадичних помињања значаја економије засноване на знању још 2000. године, у „Лисабонској стратегији” пројектовала да Унија „до 2010. године треба да постане најконкурентнија и најдинамичнија светска економија заснована на знању, способна за одржив економски раст са више радних места и са боље плаћеним радним местима”. ЕУ је притом истовремено пројектовала и око 50 специфичних мера и политика чије би остварење требало да води ка поменутом циљу.

Привредна историја у већини познатих цивилизација заснивала се најпре на концепту аграрног друштва у коме је учешће природних фактора и физичког рада било изразито и доминантно. У индустријском друштву, било да је реч о доминацији произвођачке или трговачке активности, најважнији производни фактор постаје реални и финансијски капитал (новац, индустријска опрема, енергија,) мада учешће физичког и текућег рада, као и природних ресурса остаје веома значајно.

Међутим, упоредо са технолошким развојем учешће физичког рада, природних, па и финансијских ресурса је опадало. Током двадесетог века, због тога се почело говорити о „постиндустријском друштву“, „информатичком друштву“ или тзв. „бестежинској економији“ у којима доминирају нематеријални фактори. У друштву чија се економија заснива на знању, односно у чијој привреди је знање основни ослонац и компаративна предност, главни производни фактор постаје читав скуп или комплекс, нематеријалних чинилаца као што су информација, сазнање, вештина, који остварују све већи економки учинак и добијају све већу тржишну вредност.

Еволуција структуре и употребе производних фактора на бази технолошких промена, условила је промену типа доминантне економске делатности, од пољопривреде, преко индустрије до сектора услуга, односно трећег сектора привреде. Експанзија трећег сектора, како на тржишту тако и у укупној запослености, односно у остваривању дохотка, доприноси развоју економије засноване на знању. Наиме, ширење сектора услуга доводи до битних промена, које се тичу настанка, прикупљања, креирања, прераде и коришћења информација. Пошто масовна понуда и све већа доступност услуга на бази информација доводе до брзог опадања њихових цена са протоком времена, то са своје стране отвара могућности њиховог коришћења од стране практично неограниченог број корисника у целом свету.

Међутим, знање и информације данас немају улогу која се своди на најдинамичнији и најпродуктивнији сектор економије. Пољопривреда и индустрија у данашњем свету све више зависе од истраживања, односно коришћења информација, дефинисања производа, као и робних и финансијских тржишта. Померање структуре привредне активности од доминације примарног сектора који чине углавном пољопривреда и екстрактивна индустрија, преко секундарног сектора (доминација прерађивачке индустрије) ка терцијарном сектору (доминација услуга) доводи до раста благостања, односно производње, запослености и животног стандарда. Због раста продуктивности условљеног технолошким прогресом и повећањем квалитета људског капитала, за данашњу привреду засновану на знању није прихватљиво да има највише запослених у пољопривреди или индустрији, већ управо у трећем сектору.

При томе је потребно имати у виду да је трећи сектор продуктивнији од осталих, нарочито с обзиром чињеницу да је у њему већа и ефективнија употреба информација и знања. Са друге стране снажан трећи сектор подстиче продуктивност пољопривреде и индустрије, у којима се смањује релативни број запослених, како би и оне она постајале профитабилније и конкурентније.

С обзиром да је тржишно вредновање одлучујући фактор економског учинка, огроман је пораст броја агенција које прикупљају, анализирају и продају одређене тржишно важне информације. Захваљујући информацијама и знању дешавају се организационе и институционалне промене у изгледу, величини, структури и функционисању фирми. Као резултат тог процеса, најчешће фирме у трећем сектору постају мање, флексибилније, често са само електронски повезаним деловима, са образованијим запосленима, боље повезане у сектору истраживања и развоја.

Предузећа данас све више зависе од примене науке, односно систематизованог знања и његове интеракције. Упоредо са повећањем броја економских субјеката, захваљујући експанзији трећег сектора и утицају информација и знања, повећава се општи ниво конкуренције у привреди и друштву.

Међутим, знање може бити мање или више економски ефикасно. Проблеми са ефикасним коришћењем знања настаје као последица чињенице да је један добар део знања представља јавно добро. Таква знања су на пример: таблица множења, скоро све формуле, алгоритми и класификације, разна знања из биологије, математике, хемије, физике. Остала знања, представљају приватно добро.

При томе је са економског становишта битно следеће:

§ прво, за друштво и привреду је добро да се знање, као јавно добро, што шире и лакше користи у интересу општег напретка, да буде што више и лакше доступно свим потенцијалним корисницима;
§ друго, остало (приватно) знање, односно знање као приватно добро треба да буде ефикасно заштићено као интелектуална својина како би омогућило компаративну тржишну предност, и омогућило остваривање добити за онога ко га поседује.

Коришћење приватног знања условљен је одговарајућим плаћањем за његово коришћење ко услуге. Без таквих претпоставки, инвеститори не би имали интереса да улажу средства да би се дошло до нових сазнања и проналазака.

Постоје различите врсте знања, у зависности да ли одговарају на питања: „шта”, „зашто”, „како” и „ко”? За ефикасну економску употребу знања битна су субјективна и организациона својства корисника (појединаца и предузећа) као и одговарајуће институционално окружење, као што су закони и обезбеђење њиховог спровођења, државне институције и невладин сектор. Од својстава тог окружења највише зависи колика ће бити ефикасност коришћења ових ресурса а националном и регионалном нивоу.

Да би се искористиле предности концепта економије засноване на знању, на националном нивоу, није довољно да се остваре ефекти тржишног вредновања нових производних фактора и спонтано рестуктурирање привреде у правцу доминације сектора са највећим учешћем знања. За остваривање тог концепта, према искуствима најнапреднијих економија света у том погледу, која важе и за данашњу Србију, најбитнији су следећи фактори:

§ модерно образовање и перманентно усавршавање;
§ средства за истраживање и развој, посебно улагања у модерне индустрије (рачунари, биотехнологије, фармакологија...);
§ одговарајућа научно-технолошка политика друштва;
§ адекватно управљање економским променама у складу са променама у свету и окружењу;
§ избор макроекономске политике, системских и структурних економских решења;
§ телекомуникације, употреба рачунара и других техничких средстава;
§ степен заштите власничких права и посебно интелектуалне својине.

Сваком од ових чинилаца и претпоставки економије засноване на знању у даљем тексту стратегије посвећује се посебна пажња.

8.3. Економија Србије – развој и одрживост

2007-09-28T20:31:00.000+02:00

Економски развој Србије у последњој деценији претходног века одвијао се под снажним утицајем неекономских фактора, разорне хиперинфлације и de facto вођења ратне економије. То је додатно погоршало њену ионако слабу позицију у међународном окружењу. Битно је нарушена структура стварања и употребе бруто домаћег производа (БДП) уз пораст доминације примарног сектора, запостављање и пропадање индустрије и стагнирање сектора услуга, с тим да је значајан њихов део привредне активности прешао у „сиву зону“ пословања. Током периода 2001-2006. дошло је до убрзаног опоравка економије и остваривања релативно високих стопа раста БДП, али уз спорије промене на плану структуре његовог стварања и употребе од оних које су очекиване након демократских промена у земљи. То сугерише потребу дефинисања другачије развојне стратегије Србије у наредном периоду која би била оријентисана ка уласку у круг земаља које свој развој креирају пре свега на знању, науци, иновацијама и савременим технологијама.

У начину употребе БДП у периоду од 2001. године до данас, без обзира на побољшања у односу на претходну праксу, присутне су тенденције доминације личне и колективне потрошње, односно недовољно инвестирање у односу на потребе друштва. То за последицу има неадекватну расподелу БДП и успорен економски раст и технолошки развој. инвестиција у расподели БДП. Премда званични подаци о учешћу инвестиција у расподели БДП-а нису довољно поуздани, пре свега услед непотпуне евиденције промена у приватном сектору, оцењује се да је то учешће између 16 и 18%, док је за достигнути ниво развоја на коме се тренутно налази Србија, ради дугорочног одржања високих стопа раста и реализације неопходних структурних промена, неопходно да инвестиције у БДП учествују од 22-25%.

При томе је домаћа штедња довољна само за један, мањи део инвестиција, док је њихова главнина покривена иностраном акумулацијом, прибавњеном на основу екстерних кредита. То значи додатни терет будућим генерацијама Србије ради отплате доспелих рата иностраних кредита и камата.

Салдо извоза и увоза добара и услуга је у сталном и високом дефициту, који се покрива неизвесним и привременим изворима као што су иностране дознаке и приходи од приватизације, али и додатним екстерним задуживањем, што оптерећује будућу економску активност Србије. Уколико не дође до озбиљнијег повећавања greenfield иностраних инвестиција економији Србије прети опасност кризе спољне ликвидности.

Додатни проблем данашње фазе економског развоја Србије је недовољна интегрисаност домаће економије у економско-финансијске токове европске и светске привреде. Неопходан степен учешћа увоза и извоза у БДП, за ниво развоја данашње привреде треба да буде најмање 50% како на страни извоза, тако и на страни увоза. Све то је узроковало изразиту технолошку заосталост домаћих предузећа, ниску продуктивност и недовољну конкурентност производа, посебно за страна тржишта.

При томе је стопа улагања у истраживања и развој, као и за образовање, веома ниска и за потребе земље недовољна, чак и у погледу испуњавања обавезе издвајања из БДП за ове намене предвиђене усвојеним развојним документима.

Изградња отворене тржишне привреде, интегрисане у своје окружење, је циљ свих реформи које се спроводе у Србији од почетка демократизације земље 2000. године. Премда су циљеви одрживог развоја у највећој мери компатибилни са отвореном тржишном привредом, искуства осталих земаља у транзицији показују да се испољавају и одређене „грешке“ (дисфункционалности) тржишног механизма које се морају отклањати кроз активну улогу савремене државе. Са становишта савремених развојних стратегија које се примењују у свету, улога државе не мери се само обимом државне интервенције, већ пре свега структуром и квалитетом обављања функција које захтева савремени развојни процес.

Да би се правилно дефинисали место и улога савремене државе у развојним токовима, нужно је анализирати да ли држава остварује основне функције у погледу: макроекономске стабилизација, исправљање тржишних отказивања, редистрибуције дохотка, отклањања превеликих регионалних диспаритета и потпомагање хватања корака са савременим привредама.

Процес хватања корака у трци са напредним економијама, у савременим тржишним привредама, у данашњем свету остварује се теже него у прошлости. Ипак, верује се барем теоријски да је тај процес могуће остварити услед следећих околности:

прво, информатичка револуција је учинила да је знање данас далеко јефтиније набавити него у ранијем периоду;
друго, структурне промене које су се одиграле у последњих двадесетак година учиниле су физички капитал, постане далеко мање значајан фактор привредног развоја, нарочито за најнапредније гране секторе производње (базиране на знању);
треће, вредност концепта економије обима данас има далеко мањи значај у пракси него пре информатичке револуције.

У тако постављеном новом систему вредности пред државу се постављају следећи циљеви:

1. остваривање динамичке економије засноване на знању и образованим појединцима, са једнаким шансама за успех, економије у којој држава не заповеда, већ омогућава и подстиче, а моторна снага развоја је тржиште које служи једнако приватном и јавном сектору;

2. подстицање развоја цивилног друштва у којем се држава појављује као партнер добровољних удружења и организација грађана;

3. стварање ефикасне модерне државне власти засноване на сарадњи и децентрализацији.

Имајући то у виду, Србија мора да следи следеће основне циљеве одрживог развоја на основу изградње привреде засноване на знању:

суштинска трансформација националне економије у правцу јачања места и улоге најпропулзивнијих сектора, што значи доминацију сектора услуга и индустрије засноване на иновативној делатности предузетних појединаца;
обезбеђивање високог учешћа инвестиција у расподели БДП, пре свега на бази пораста националне штедње, а у функцији комплетног реструктурирања привреде;
изградња модерног и ефикасног образовног система који ће моћи да буде ослонац будуће ефикасне и конкурентне привреде, заснована на знању;
реализација Програма подстицања иновативног и предузетничког понашања најширих слојева становништва.

Овако дефинисани циљеви развоја националне привреде могу се остварити само укључивањем најширих слојева становништва у развојни процес, како би што већи број чланова друштва учествовао у креирању одлука, чиме би се обезбедио неопходни минимални консензус о битним развојним питањима.

У условима ниског дохотка који остварује, привреда Србија мора да се определи за изналажења средстава за поменуте намене пре свега из следећих извора:

прерасподелом и ефикаснијим коришћењем постојећег нивоа јавних прихода;
иностраних извора финансирања, пре свега на бази заједничких улагања са заинтересованим партнерима;
мобилизацијом неискоришћених средстава становништва, кроз програм стимулисања улагања у знање, образовање и самозапошљавање предузимљивих појединаца.

8.4. Транзиција и одрживи развој привреде Србије

2007-09-28T20:30:00.000+02:00

Реформе у српској економији, нарочито након 2001. године, донеле су почетак владавине институција. Усвојене су десетине реформских закона, уравнотежен је буџет, уведен порез на додату вредност, реформисана социјална политика. Међутим, у Србији тржишна привреда још не функционише на одржив начин, па чак ни на нивоу напреднијих земаља у транзицији, с обзиром да је политичка арбитрарност у великој мери одлучујућа за економски положај, нарочито предузећа и установа у јавном сектору.

Наплативост дуга, нарочито од јавног и друштвеног сектора веома је ниска, не само због лошег законодавства, већ и неефикасног рада и недовољне оспособљености правосуђа, полиције и клијената. Постигнута је веома крхка макроекономска стабилност, пре свега на основу високог девизног прилива и политике „јаког“ динара, односно рестриктивне монетарне политике, али не и на основу трајних и одрживих решења у привредном систему, односно у изједначеном положају економских субјеката и њиховом тржишном понашању. Продаја дела националног капитала ради приватизације у досадашњем транзиционом периоду обављала се добрим делом ради попуњавања планираних високих буџетских прихода који су на тај начин стварали привид буџетске равнотеже. Највећи проблем је одрживост поменутог стања, с обзиром на чињеницу да је реч о непоновљивим и једнократним приходима, који у највећој мери одлазе у потрошњу.

Један од разлога недовољне конкурентности привреде је спора дерегулација и недовољно ефикасна приватизација друштвено-државног капитала, односно још увек превелике економске интервенције које се огледају посебно у висини субвенција тзв. великих јавних предузећа која праве највеће губитке. Друга битна чињеница која осликава проблем недовољне отворености и конкуренције је релативно висока монополизација домаћег тржишта. Разлог слабе конкурентности је још увек јако присуство државних монопола, нарочито јавних предузећа на националном и локалном нивоу, као и предузећа са специјалним и искључивим правима, али и повезаност политичке и привредне сфере јавног живота. Монополске структуре у Србији у великој мери спречавају ефикасно и одрживо спровођење економске транзиције.

То значи да је актуелни реформски модел у доброј мери неодржив и да се тек морају остварити темељне промене привредног система, законодавства, па и економског понашања, како би Србија постепено градила одрживу економију засновану на знању. Имајући у виду карактер и резултате остварених реформи, релевантне домаће анализе и емпиријска истраживања карактера оствареног раста од 2000-2006. показују да је у том времену „вођена стратегија фронталног напада на све препреке“ раста, што је за последицу имало „конфузију у економској политици и одсуство јасне стратегије раста“.

Анализе којима је истраживана „дијагноза раста“ након 2000. упућују на веома оскудне резултате „приноса на социјални капитал“. Наиме, у истраживањима се констатује веома низак ниво образованости просечно упослене радне снаге и становништва односно низак квалитет хуманог капитала. Најважнији показатељи недовољног приноса од социјалног капитала су: склоност ка подизању зарада изнад раста продуктивности рада, слаба флексибилност и територијална покретљивост радне снаге, проблеми са социјалистичким наслеђем у формирању и третирању радних места и радних обавеза, „мекоћа“ поступања послодаваца и политичара са ширим социјалним слојевима у реформама, као и према жртвама, односно носиоцима привилегија претходног економског и социјалног модела друштва који је функционисао до 2000. године. Не мање важан додатни узрок лошег приноса на социјални капитал представљају заостала инфраструктура и недовољно развијене телекомуникације.

Међу факторе са негативним дејством на резултате транзиције спадају многи „микро ризици“ међу које пре свега корупција, по којој је Србија према резултатима за 2004. и 2005. међу 145 земаља заузимала 97 место, бележећи при томе најлошије резултате у региону. Својинска права су веома далеко од реализације, не само у контексту кашњења и стварних ефеката приватизације, већ и посебно због непостојања закона о повраћају имовине, (не)решавања земљишног власништва.

Најопштији увид у предочену стварност упућује на следеће проблеме односно ризике одрживости садашњих реформских процеса:

(1) Један од њих се односи на структуру буджетских прихода, односно на чињеницу да је готово занемарљив износ greeen field инвестиција у односу на приватизацију постојећих предузећа.

(2) Други проблем је тај што се приносима од приватизације назире крај. Иако процес приватизације још није довршен, преостаје онај тежи део посла у коме на ред долазе презадужена и тржишно бесперспективна предузећа, као и део нешто вреднијег државног сектора.

(3) Трећи проблем тиче се јавне потрошње и буџетског баланса у Србији. Јавна потрошња перманентно износи преко 45% БДП, а укупни јавни расходи и издаци 38,4% за 2006. и 37,5% по плану за 2007. При томе треба нагласити да су тренутни издаци за образовање само 3,5% БДП, а за заштиту животне средине свега 0,3% БДП, као и да је то далеко испод нивоа издвајања за те намене у напредним земљама у транзицији.

(4) Четврти проблем представља неодржива експанзија увоза и даље продубљивање трговинског и платног дефицита, што се може тумачити као израз несразмерно висине домаће непродуктивне потрошње, али и недовољне конкурентност српске привреде.

(5) Пети проблем који се природно наставља на претходне тенденције је недовољно инвестирање, поготово из домаћих извора акумулације.

(6) С тим у вези је проблем недовољног развоја тржишта капитала. Укупна тржишна капитализација београдске берзе је у децембру 2006. износила свега 1,2 милијарде ЕУР, а учешћа те вредности у БДП знатно је ниже у поређењу са напредним земљама у транзицији, укључујући и земље југоисточне Европе.

Циљеви одрживог развоја привреде Србије, у контексту довршетка одрживих економских реформи могу се свести на следеће:

(1) Економски раст - право људи да живе боље. Без обзира на прошлост, тренутно стање и перспективе будућих генерација, основно економско полазиште реалистичне Стратегије одрживог развоја гласи: економија Србије мора и треба да расте, а становништво има право на користи економског и технолошког развоја заснованог на расту производње, запослености и стандарда. Да би остварила одрживи раст заснован на економији знања Србија ће у наредним деценијама морати да се ослања у далеко већој мери на приватни сектор, који би морао да генерише квалитетнији економски раст, као и квалитативне развојне ефекте као што су технолошки напредак, структурне промене, продуктивно запошљавање и јачању конкуренције. У том смислу, доћи ће у питање многе привилегије и монополи настали на основу претходне праксе или интересног спајања приватног и јавног сектора у периоду транзиције.

Мере које би требало да доведу до постизања овог циља треба да буду оријентисане ка подстицању домаћих и страних инвестиција, убрзању приватизације и реструктурирању јавног сектора на конзистентан и социјално одговоран начин. То претпоставља:

усвајање закона о малим и средњим предузећима и закона о реституцији;
одговарајући мониторинг спровођења мера финансијског подстицања и институционалног унапређења предузетништва;
даљи развој конкуренције, на бази одговарајућих промена закона и у складу са праксом ЕУ, као и на основу јачања капацитета надлежног регулаторног тела;
стимулацију научно-истраживачке делатности у области предузетништва и конкуренције.

(2) Раст запослености и смањивање незапослености – могућност људи да живе од свога рада. Људи у Србији имају право да живе у економском систему који ће им омогућити да лакше дођу до посла и да пристојно живе од свог рада, као и од предузетништва, памети, стручности, уметничких и других креативних идеја. Основна претпоставка за пораст запослености и смањење стопе незапослености је раст економије нарочито у сектору услуга, али на основу примене знања и нове технологије, односно економије која је конкурентна у међународним оквирима.

За подстицање запослености неопходне су следеће мере:

§ осмишљена стимулација развоја малих и средњих предузећа;

§ даље пореско растерећење привреде;

§ пореско и административно олакшање страних инвестиција уз посебне стимулације за улагања од стране српске дијаспоре, не само кроз поједностављење процедуре, већ и посебну промоцију на међународном нивоу;

§ даље реформе тржишта рада и повећање његове флексибилности.

(3) Стабилна и реформисана привреда - одржива привредна структура. Грађани Србије желе да раде у стабилним економским условима у привреди обновљене, модерне и рационалне економске структуре. Србија ће морати да у краком року конципира модел довршетка приватизације друштвеног и доброг дела државног капитала. Нови Устав Србије, донет 9. новембра 2006. године уклонио је одредницу друштвене својине, али она није престала да на свој начин функционише у пракси. Окончање функционисања друштвене својине кроз довршетак приватизације и преостало реструктурирање очекује Србију са свим изазовима у блиском наредном периоду.

Мере за реализацију овог циља подразумевају:

доследну примену начела чврстог буџетског ограничења, како за приватни, тако и за јавни сектор и за домаћинства, које треба да се уведе, као принцип у располагању јавним и приватним средствима, на свим нивоима потрошње;
хитно усвајање стратегије довршетка приватизације и реорганизације јавног сектора;
спровођење стечајног поступка према закону, при чему најстручнији тим страних и домаћих експерата, заједно са представницима синдиката, треба да конципира реструктурирање јавних предузећа;
брже отклањање преосталих ценовних диспаритета и прелазак на економске цене енергије, као и прилагођавање европском тржишту електричне енергије.

(4) Уравнотежен регионални развој - смањење утицаја „проклетства територијалног порекла“. Регионалне разлике у Србији постају све веће, као резултат тржишних и политичких, демографских и других фактора. Југ и исток Србије су у најтежем положају. Сви грађани Србије, без обзира на географски положај, националну, верску и социо-културну структуру имају право да живе у Србији која подстиче одрживи развој и економију засновану на знању на целој територији. Зато је потребна посебна политика подстицаја одрживог развоја региона. Ови подстицаји се морају чинити пре свега поправљањем инфраструктуре, образовања, комуникација и информисања. Оспособљавање и преквалификација незапослених треба да се организују према приоритету највиших стопа реалне незапослености, односно према стању у организованој и сивој економији. У том смислу неопходно је формирање саветодавног тела од стране парламента које би пратило и подстицало уравнотежење регионалног развоја Србије.

Ради остваривања овог циља најбитније је да се спроведу следеће мере:

анализа стања развијености, запослености и релативног развоја Србије по регионима (окрузима);
компаративна анализа регионалних компаративних предности, обновљивих и необновљивих ресурса по регионима, са пројекцијама могућности промене актуелне економске структуре и одрживости развојних пројеката;
анализа релативних трошкова пословања, стања инфраструктуре, тржишта, стања радне снаге и њихова презентација страним инвеститорима и потенцијалним партнерима из српске дијаспоре;
подстицаји регионалног развоја заосталих округа, финансирањем одрживих пројеката заснованих на коришћењу релативних економских предности;
реализација посебних пројеката за оспособљавање радне снаге и њено прилагођавање потребама тржишта рада, нарочито округа и општина са највећом незапосленошћу, са циљем продуктивног запошљавања и задржавања млађе и кваклификоване радне снаге;
подстицаји који се тичу образовања и културе неразвијених региона и општина Србије.

(5) Социјална одговорност, друштвена равнотежа и већа социјална кохезија. Србија би морала да реалистично процењујује сопствене могућности, како у погледу материјалних, финансијских, природних и технолошких ресурса којима располаже, тако и у погледу ослањања на људски капитал. Будући економски развој Србије мора да се заснива и на начелима социјалне правде и социјалне одговорности заједнице за сваког појединца. У ситуацији драстичног транзиционог смањивања социјалних трансфера то ни мало није лако извести, али се укупно социјално стање може доста унапредити, а социјална кохезија у доброј мери побољшати, бољим законима, механизмима принципијелне и ефикасне социјалне заштите, као и социјално правичнијим спровођењем транзиције.

Овај циљ се мора остваривати перманентно, упоредо са економским реформама и будућим развојним и социјалним противречностима, првенствено следећим мерама:

Србија мора да конципира преостале и будуће реформе у складу са могућностима привреде и становништва да апсорбују вишкове запослених;
један део помоћи од стране оних који раде онима који су без посла, мора се остваривати у смислу институционалне материјалне подршке и привременог издржавања;
други део те помоћи састоји се у финансирању различитих програма у циљу оспособљавања да што пре дођу до посла;
социјална одговорност друштва у транзицији састоји се и у доследној контроли исплате минималних зарада, односно циљаном мерењу и контроли породичног дохотка;
коначно посебна пажња неопходна је ради прилагођавања транзиционих губитника условима тржишне привреде, у смислу њихове адаптације тржишту рада, али и погледу начина обезбеђивања средстава за програме подршке.

У том смислу, ради остваривања циља социјално одговорне економије Србија мора да унапреди комплетан економски амбијент и да предочи боље шансе за незапослене, сиромашне и социјално осетљиве категорије, нарочито за оне који заиста хоће да раде, да им омогући да реализују своје способности.

(6) Живот у друштву и привреди са мањим макро и микро ризицима. Грађани и привреда Србије имају могућности и треба да живе у земљи у којој су укупни ризици мањи, а шансе за економски, технолошки и културни развој веће. За Србију је у том смислу неопходно да свом економском развоју приђе без идеолошких одредница, развијајући тржишну привреду и друштво једнаких шанси, са циљем да се успостави стабилан поредак и перспективна привреда. Да би то постигла, Србија би морала да обезбеди социјалну сагласност за даље реформе. У систему са подношљивим и одрживим макро и микро ризицима мора да се обезбеди трајна развојна оријентација ка међународној и европској економској и технолошкој сарадњи, посебно у циљу интеграције у Европску унију, да се повећа политичка стабилност, далеко брже и ефикасније смањује криминал и корупција и боље функционише правни систем.

У том циљу биће неопходно да се предузму следеће мере:

повећање државних напора да се смањи криминал, оспособљавањем и модернизацијом полиције, правосуђа, грађана и привреде;
технолошко унапређивање стања безбедности и контроле социјалне равнотеже;
промене у кривичном законику, нарочито у делу које се тиче привредног криминала и његово ефикасније спровођење;
у процесу даље приватизације, нарочито јавног сектора, законски треба обезбедити да се из вредности продатог капитала обештете претходни власници којима је имовина одузета по разним основама (изузев због криминала);
јачање института социјалног дијалога у законима и пракси, првенствено кроз унапређивање законодавног оквира, као и трајну социјалну кооперацију државних служби, синдиката, невладиног сектора, асоцијација потрошача и пензионера;
развој образовања и ширење знања о променама у духу социјалне и личне толеранције и заједништва у разликама;
унапређење информисања и образовање о социјалним конфликтима и патологији, као и о механизму друштвене кооперације, социјалног дијалога и толеранције.

8.5. Адекватно макроекономско окружење и избор економске политике

2007-09-28T20:29:00.000+02:00

Успешан улазак у нову конкурентску еру економских односа на глобалном, регионалном, националном, па и локалном нивоу, претпоставља економију засновану на знању. За Србију је веома битно да своју економску политику, односно и одговарајуће пословно и макроекономско окружење за актуелне реформе и даљи развој привреде заснива на одговарајућем економском и другом знању.

Макроекономски учинак привреде засноване на знању представља кумулативни сток користи, вештина и информација добијених њиховим коришћењем од стране примаоца, односно свих корисника. Тај учинак се не може свести само на сектор информационо-комуникационих технологија. Економија знања подразумева позитиван и подстицајни утицај знања на целокупну мрежу економских и развојних фактора и процеса, од производње знања, преко преноса до његовог адекватног коришћења.

По новој теорији економског раста модел економије знања разликује се од традиционалне привреде по следећем:

§ економију више не карактерише реткост, већ изобиље јер, за разлику од опипљивих ресурса који су ограничени, информације и знање се заједнички користе и дистрибуцијом увећавају;
§ у условима глобализације знање не трпи тиранију места, већ се убрзано шири;
§ закони, баријере и порези у области економије знања тешко су применљиви на националној основи, јер знање иде ка економским позицијама где је тражња највиша, а баријере за његов трансфер најниже;
§ производи са великим учинком опредмећеног знања доносе изузетну зараду, јер садрже додату вредност за кориснике која надмашује ону код производа са опипљивим ресурсима;
§ вредновање и оцењивање знања у великој мери зависи од контекста, јер у различитим институционалном окружењу и на различитим нивоима развоја, доноси различите приносе;
§ људски капитал и његова компетентност најзначајнија су основица економије знања.

Сама примена модела економије засноване на знању претпоставља одређене структурне макроекономске промене. Оне се огледају у следећим најзначајнијим тенденцијама и процесима:

раст тражње за висококвалификованим радницима који поседују развијене социјалне и когнитивне вештине, спремност на промене, развој и увођење нових идеја, као и на доживотно учење;
већи ослонац на информационо-комуникационе технологије које омогућавају нове радне аранжмане (рад од куће, рад са скраћеним и флексибилним радним временом), повећање употребе и учинка кодификовног знања, као и смањивање трошкова ширења знања;
све веће отварање према светској привреди, које доноси енорман раст међународне размене добара и услуга, као и трговине знањем, уз све већи ослонац на стране директне инвестиције;
интернационализација производње, која намеће потребе коришћења нових форми знања, како би се контролисале и интегрисале пословне јединице компанија;
промена структуре производње, која подразумева смањење учешћа примарног и секундарног сектора економије, односно све веће учешће терцијарног сектора (нарочито сектора образовања) као и оних сектора у којима расте додата вредност;
повећање значаја међународних економских и технолошких мрежа, алијанси и партнерстава међу привредним компанијама и другим актерима;
све већи значај улагања у истраживања и развој (ИР), иновације и образовање.

Србија ће бити принуђена да прихвати владавину институција које треба да обезбеде успостављање адекватног макро-економског окружења за развој економије засноване на знању. То значи да ће јој бити неопходне такве институције које:

успостављају и шире својинска права у друштву;
ограничавају експропријацију нечијег дохотка или имовине; и
у највећој могућој мери обезбеђују једнаке шансе за најшире слојеве друштва у домену запошљавања, социјалне сигурности и људских права.

Према основним функцијама институције економије засноване на знању се деле на:

тржишно настајуће институције које успостављају и штите својинска права без којих нема тржишта;
тржишно регулишуће институције које се баве регулацијом, екстерналијама, економијом обима, несавршеним информацијама;
тржишно стабилизујуће институције које умаљују економску нестабилност и ефекте финансијских криза; и
тржишно легитимизујуће институције које обезбеђују социјалну заштиту, здравствено и пензионо осигурање.

Све форме институција Србија ће морати да развија и примењује у свом макро и међународном економском окружењу. Економију засновану на знању у међународним економским односима карактерише „сабијање времена и простора“. Због тога се за Србију данас и сутра природно намеће стратешка оријентација која подразумева:

просторно трагање за нишом која би се могла максимално експлоатисати економски и политички;
временски флексибилно реаговање на изазове технолошких и економских промена из окружења, уз ослонац на опипљиве и нематеријалне ресурсе;
ширење увишестручавање и збијање веза друштва и државе економије засноване на знању;
продубљивање нивоа и односа међузависности и повезаности економских и социјалних актера развоја економије засноване на знању;
сабијање простора и времена у коме простор економског деловања постаје светски, универзалан а време реаговања се битно скраћује;
измештање економије засноване на знању из локалног окружења и реструктурирање.

Перспективе одрживог развоја макроекономског окружења у Србији се, без двоумљења, могу сагледати кроз модел мале отворене привреде која своју позицију и конкурентност на међународној сцени треба да гради кроз прихватање теоријских постулата макроекономије и искуства успешних малих али ефикасних економија, заснованих на знању. То су земље са становништвом до 10 милиона становника и са националним дохотком око 5000 долара по становнику, које извозе најмање 50% БДП, и у којима је кључни ресурс знање.

Градуелистички приступ реформама и процес сталног прилагођавања глобалним економским и технолошким променама су елементи стратегије без којих је назамислив одрживи развој Србије у датом макроекономском и глобалном окружењу.

Стабилност и раст, као најважнији показатељи перформанси једне привреде за Србију су приоритетни, нарочито реалних агрегата. При томе је битно правити разлику између краткорочних резултата и дугорочног благостања, на које највише утичу раст, запосленост, структурно прилагођавање и креирање нематеријалних ресурса и одговарајуће господарење материјалним и необновљивим ресурсима. При томе полазне премисе у одређивању економске политике треба да буду следеће:

с обзиром на различите последице према појединим социјалним групама, не постоји супериорна политика која обезбеђује да свим појединцима буде боље у односу на алтернативно стање;
различите групе принуђене су да сносе ризике, поготово оне скопчане са губицима и добицима;
с обзиром на различите последице економије засноване на знању у средишту одрживе макроекономске политике мора бити парламентарна одговорност.

8.6. Одржива производња и потрошња

2007-09-28T20:28:00.000+02:00

Свет је већ током последње три деценије XX века различитим начинима покушавао да дође до система одрживе производње и потрошње. Концепт се заснива на производњи што веће додате вредности уз што мањи утрошак материјала, енергије и узроковање што мањих негативних еколошких последица, како би се оставиле боље шансе будућим генерацијама. Ишло се најпре од последица (решавања питања отпада, смањење последица штетних емисија, „зелена“ паковања, рециклажа постојећих нуспродуката) да би се, нешто касније, фокус анализе окренуо ка чистој, материјално и енергетски штедљивој производњи.

Данашњи глобално употребљив концепт односи се на одрживу производњу и потрошњу, која укључује еколошку, материјалну и енергетску ефикасност у свакој фази производње добара и услуга, од дизајнирања, производње, преко примарне и секундарне употребе, до рециклаже и одлагања. Тај модел је познат као животни циклус производа, приступ на који су упућени, како дизајнери, инжењери, технолози, тако и економисти, правници, културолози. У сваком моменту егзистенције производа његови произвођачи, дистрибутери и потрошачи морају бити свесни свих његових еколошких, и социокултурних и других последица и одговорни за њих. При томе су транспарентност еколошких карактеристика производа и начина његове потрошње, као и широка партиципација јавности у томе процесу од прворазредног значаја за његову одрживост.

Србија је на веома незавидном месту када је реч о одрживој производњи и потрошњи. Добра и услуге на њеном тржишту производе се и употребљавају тако да продукују прекомерни и опасни отпад (дивље депоније и велика приградска сметлишта). Енергетска ефикасност је веома ниска, без обзира на дефицит енергије земље у целини, тако да се може рећи да се енергија у Србији, што због економских што због технолошких фактора, великим делом расипа. Материјални интензитет производње је висок, с обзиром да производи и услуге из Србије садрже превише материјалних инпута, а обим рециклаже безначајан, што делује негативно не само у смислу исцрпљивања ресурса, већ и у погледу трошкова управљања отпадом

Србија мора одмах да предузме веома оштре мере рестрикције „прљаве“ производње као и против производно-потрошног разбацивања енергије и материјалних, нарочито необновљивих ресурса. Неке од тих мера су вишезначне, као што је економска цена електричне енергије са интренализованом еколошком и природном рентом. Друге се односиле на заустављање, смањивање и коначно забрану коришћење ПЕТ амбалаже и најлонских (неразградивих) кеса, коначно и оловних бензина и других еколошки неприхватљивих горива. Упоредо са тим потребне су државне, пореске и друге, стимулације за „зелена паковања“, биоразградиви материјал, смањивање и сепарацију отпада, повећавање енергетске и еколошке ефикасности производње, програме који штеде енергију, пре свега као стимулативне (а по потреби и рестриктивне) мере, окренуте ка произвођачима/потрошачима. То систематски подразумева:
§ економске интервенције – плаћање укупне цене (укључујући екстерналије) енергије, као и природних, нарочито необновљивих ресурса, добара и услуга, пре свега на основу законодавне активности, у складу са начелом “корисник плаћа“;
§ стимулативне мере - подстицаје производње, што шире употребе и потрошње „зелених“, и еколошки подобних (рециклабилних) материјала и обновљиве енергије;
§ доношење одговарајућих закона којима се регулише еколошки штетна неприхватљива производња и потрошња, односно увоз и извоз еколошки неподобних производа и услуга;
§ едукацију и образовање за одрживу производњу и потрошњу, на широком фронту;
§ стандардизацију прихватљивих производа и услуга са становишта еколошке и друге заштите потрошача;
§ широку медијску кампању за одрживи начин производње и потрошње;
§ демонстрацију здравог живота и система одрживе потрошње коришћењем ефикаснијег, економичнијег и чистијег превоза (градски превоз и бицикли уместо приватних аутомобила);
§ неговање адекватног понашања људи у потрошњи енергије, воде, хране, заштити природе и чувања биодиверзитета, културних и других трајних вредности у потрошњи.

8.7. Образовање за одрживи развој

2007-09-28T20:27:00.000+02:00

Знање, које стоји у основи економије и друштва знања стварају људи који су својим образовањем оспособљени за то да креативно и критички мисле, решавају проблеме и међусобно сарађују и који ће бити способни да генеришу нову економију и одрживи друштвени систем. Нови економски систем и савремена структура привредних фактора подразумевају образоване људе који брзо уче и мењају сопствене способности у складу са технолошким развојем и глобалним трендовима развоја.

Овако повећани захтеви од људских ресурса траже темељне реформе у образовању данашње Србије, које заостаје за стандардима Европе, али и за непосредним потребама садашње српске привреде. Издвајање за потребе образовања у Србији 2006. године износило је 3,5% БДП, док се у земљама OECD препоручује 6%.

Образовна политика у Србији није довољно јасно усмерена на стварање људских ресурса. Систем образовања није довољно ефикасан, не обухвата сву децу и омладину и не ствара довољно квалитетне исходе ни на једном нивоу. Резултати основног образовања, мерени кроз језичку, математичку и научну писменост далеко су испод европског просека.

Образовна структура становништва је веома неповољна, с обзиром да више од једне петине становништва старијег од 15 године нема потпуно основно образовање, а скоро половина становништва нема (школско) занимање. Један од основни циљева одрживог развоја Србије треба да буде смањење популације без занимања.

Однос између општег и стручног образовања у средњим школама веома је неповољан на штету општег, тако да је потребно повећати учешће општег образовања са 26% бар на 40%. При томе је број ученика обухваћених четворогодишњим средњим образовањем чак и већи од тренутних потребе друштва. Међутим, огроман је и неодржив број понављања разреда у средњим, па и основним школама Србије. Многи неуспешни ученици средњих школа појављују се касније на тржишту рада као неквалификовани радници. Свака 13. генерација младих људи (у просеку) из система школовања излази без квалификација.

У систему високог образовања у Србији релативно је велики број младих људи који студирају или су прошли кроз одређену фазу када су били студенти. Међутим, веома мали и недовољан број (8-10% од укупно уписаних) завршавају студије у временском року који се може сматрати корисним и прихватљивим за друштво. Број студената који понављају I годину студија је близу 30%.

Највећи проблеми актуелног (неодрживог) образовног система у Србији су недовољна ефикасност и ефективност образовања, низак образовни ниво становништва, као и ригидност постојећег (застарелог) система школовања. То за последицу има низак општи образовни ниво, велики одлив школованог кадра у иностранство, велики проценат испадања из школског система (drop out) на свим нивоима образовања, недостатак стандарда за очување квалитета, недостатак одређених вештина, неопходних у образованом процесу, како код наставника, тако и код ђака/студената.

Образовање за одржив развој Србије мора да задовољи следеће циљеве: да ојача базична и примењена знања, као претпоставку флексибилности на тржишту рада, да осигура доступност квалитетног образовања за све, да ојача рано образовање и развије систем перманентног образовања, као и да кроз промене образовног система обезбеди комплементарност теоријских и практичних знања, односно широке компетенције образованих људи у складу са променама у технологији и променама економског амбијента.

Ради успостављања одрживог начина образовања, Србија мора да повећа улагање у образовање најмање на 6% БДП, да усклади образовни систем у са потребама тржишта рада и реформи, са једне стране, али и са потребама будућих генерација, заснованих на новим технологијама и начину комуникације, као и да сам систем образовања учини ефикаснијим.

Непосредни задаци односе се на промену система финансирања, изједначавање приватног и јавног система образовања, модернизацију образовних програма, увођење система осигурања квалитета, стварање модерних кардова који ће радити у образовању, успостављању социјалног партнерства за образовање, као и спровођењу процеса лиценцирања, сертификације и акредитације. У том смислу препоручује се одрживо образовање у Србији које ће бити:

§ конкурентно у складу са научним, привредним и технолошким потенцијалима Србије;
§ доступно свима, а нарочито деци и припадницима социјално осетљивих друштвених група;
§ флексибилно и у складу са потребама тржишта рада;
§ довољно атрактивно и у складу са друштвено-економским променама;
§ укључено у европски систем образовања;
§ модерно финансирано, на бази модела европског система финансирања;
§ засновано на систему модерног управљања, сертификације, лиценцирања и акредитације.

8.8. Информационо комуникационе технологије и економија заснована на знању

2007-09-28T20:26:00.000+02:00

Посебан изазов у развоју економије засноване на знању представља стварање услова у којима савремене информационо комуникационе технологије (ИКТ) омогућавају стицање, стварање, ширење и коришћење информација и знања. Да би ИКТ омогућиле стицање, стварање, ширење и коришћење знања за потребе националне привреде засноване на знању, потребно је ИКТ схватити пре свега као инфраструктуру за развој информација и знања, која омогућава да се откривају и стичу нове компаративне предности и да домаћа предузећа воде иновативно и адаптивно пословање.

ИКТ не треба схватати само као алат (средство за аутоматизацију и технолошку модернизацију пословања, повећање продуктивности, једноставније и јефтиније чување података, бржу обраду и бржи пренос података), јер ти алати могу да донесу одређен напредак у пословању, али не и развој. Неопходна претпоставка за адекватне развојне ефекте ИКТ је инфраструктура за развој информација и знања, која треба да омогући националну економију засновану на знању као део глобалне економије. У том смислу неопходно је усагласити Стратегију развоја информационог друштва са Стратегијом одрживог развоја Србије.

Одрживи развој и економија заснована на знању захтевају интензивну улогу инфомационо-комуникационих технологија. Међутим, саме технологије представљају само инфраструктуру за економију засновану на знању. Подаци не подразумевају знање по себи. Битан је начин на који се подаци налазе, стварају и користе.

Влада и њена надлежна министарства морају да иницирају изградњу потребне националне инфраструктуре у функцији подршке ширењу и јачању улоге ИКТ у будућем развоју Србије. Под тиме се првенствено подразумева изградња мреже «широког протока», као неопходне претпоставке за ширење утицаја ИКТ у свакодневном животу и раду. Ради ефикаснијег поспешивања улоге ИКТ мора се усвојити и заокружити институционална инфраструктура у овој области која би била у потпуности усаглашена са регулативама ЕУ.

При разматрању места и улоге ИКТ у будућем развоју економије Србије, посебан аспект имаће систем образовања и оспособљавања младих генерација за најширу и креативну употребу информационих и комуникационих технологија, како би оне могле равноправно да конкуришу на међународном тржишту знања и информација.

Ради успостављања економије засноване на знању као генералног циља одрживог развоја треба дефинисати листу стратешких информационих система које треба развити у Србији, јасно одредити везу стратешких информационих система са другим елементима и процесима информационог друштва чији ће се развој предузети, нпр. услугама е‑управе.

Развој информационо-комуникационих технологија у Србији треба да поправи ефикасност привређивања и да поправи конкурентност националне економије, унапређујући размену и доступност информација, а нарочито електронско пословање, као и привредно-технолошку комуникацију уопште.

Србија још увек нема довољно широку информациону писменост, чак и када су у питању универзитетско и средње образовање. Подаци показују да се ИКТ и Интернет у Србији веома слабо и неефикасно користе; многим становницима Србије нису ни доступни, а чак и тамо где то није случај најчешће се ради о тзв. «пасивном» коришћењу, а не о креативној примени ИКТ. Због тога се пред њу постављају следеће претпоставке:

да дефинише листу стратешких информационих система које треба развити;
јасно да одреди везу стратешких информационих система са другим елементима и процесима информационог друштва чији ће се развој предузети, нпр. услугама е‑управе;
да подиже информациону писменост у оквиру развоја кључних компетенција и у том контексту да промовише креативно и системско размишљање, као и систем доживотног учења у области информационих технологија;
да поправи ефикасност и ефективност информатичког образовања;
да обезбеди системски приступ коришћењу јавних података од националног практичног и теоријског значаја.

Тај процес је могућ само у контексту обезбеђења националне политике за изградњу националне информационе инфраструктуре, која ће одговарати потребама привреде, грађана и успостављања е-владе. У том смислу у Србији су неопходне акције широког фронта, као например креативне мреже "учимо да успемо са НИИ" и "ИКТ за одржив развој“ итд.

Да би се укључила у глобални информациони систем и који омогућава већу ефикасност и развој економије засноване на знању, Србија у наредном периоду приоритетно и трајно треба да обезбеди и постиче:

поправљање стања опште информатичке писмености;
доследно спровођење концепта е-владе;
подстицање ширег коришћења и веће доступности интернета на послу, у школама и у породицама;
подстицање провајдера широког протока;
локално, привредно, национално и глобално умрежавање;
развој и истраживања у области информационих система, електронског пословања и информационо-комуникационих технологија уоппште.

Основни циљеви и задаци у области развоја ИКТ у Србији у будућем периоду треба да буду:

стварање отвореног и конкурентног тржишта модерних телекомуникација;
стварање савремене телекомуникационе инфраструктуре државне управе и локалне самоуправе;
реализовање Универзалног сервиса телекомуникационих услуга у складу са Законом о телекомуникацијама;
повећање броја корисника Интернета;
увођење електронске управе и подстицање развоја електронског пословања у свим областима (развој е-трговине, е-образовања, е-здравља, е-банкарства, електронског плаћања и др.);
подстицање развоја јавних сервиса и осталих садржаја доступних на Интернету, намењених грађанима и привреди;
ширење тржишта информационих производа и услуга информационог друштва;
развој законодавног оквира ради уређивања свих пословних и других електронских докумената, процедура, процеса и података и њихово усклађивање са законодавством ЕУ, уз прихватање међународно хармонизованих стандарда ИКТ;
успостављање електронског система јавних набавки;
промоција информационог друштва, заштита интелектуалне својине и коришћење лиценцираног софтвера у информационим системима и на Интернету.

8.9. Одрживост научно-технолошке политике

2007-09-28T20:25:00.000+02:00

Економски и укупан развој Републике Србије мораће све више да се базира на организованим активностима истраживања и развоја (ИР), које треба да генеришу континуирани технолошки развој у виду усавршавања постојећих и креирања нових технологија, али и нових производа, процеса и услуга. За разлику од већине развијених земаља, које су у могућности да развијају фундаментална, примењена и развојна истраживања Србија своју ИР активност треба да усмерава у већој мери на примењена истраживања и развојни рад. Напредак у овој области није могућ без унапређења и реформисања целог ИР система.

Србија је наследила веома централизован, бирократски систем финансирања научно-истраживачких јединица, не према њиховој научно-технолошкој ефикасности и тржишним резултатима, већ према социјалним и другим критеријумима.

Привреда Србија оријентисана ка развоју економије засноване на знању мораће из темеља да промени однос према научно-истраживачком и развојном раду. Досадашња пракса развоја махом фундаменталних и недовољно примењивих истраживања мораће битно да се мења у циљу успостављања другачијег истраживачко-развојног система. Он треба да буде заснован у далеко већој мери на тржишним принципима и потребама савремених технолошких промена.

Поред реформисаног и унапређеног система истраживања и развоја, посебна пажња мора се посветити праћењу и мерењу степена напретка у изградњи економије засноване на знању. У томе се Србија може ослонити на искуства и методологију примењену у земљама OECD-а. Показатељи мерења КБЕ се могу поделити у три групе:

(1) показатељи структурних промена - удео производње и услуга базираних на знању у привреди, раст додате вредности привреде базиране на знању, структура и стопа раста привреде по технолошком интензитету, увоз по технолошком интензитету, извоз по технолошком интензитету, улагање у знање (% БДП) и поређење са укупним инвестицијама, раст интензитета ИКТ, улагања у опрему, софтвер и патенте, пораст запослености по степену стручности радне снаге.

(2) показатељи стварања знања - што подразумева индикаторе људског капитала: проценат средњег и високог образовања (по релевантним старосним групама), учешће у свим текућим усавршавањима и тренинзима или само оним тренинзима који су уско стручни, просечан издатак на структурни тренинг по запосленом по индустријама, јавна потрошња на образовање (по становнику), релативна зарада у односу на образовни ниво,

- научне и технолошке индикаторе: потрошња на ИР у укупној потрошњи БДП, стопа раста броја истраживача, прилив дипломаца из егзактно научних и инжењерских области у односу на укупан број запослених, број научних публикација на број становника, стопа примене патената по становнику,

(3) показатељи дифузије знања - ширење мрежа знања и организационе промене: удео бизниса у финансирању ИР, број националних и интернационалних технолошких удруживања фирми, међународна удруживања, сврха пословног повезивања, коришћење пословне праксе итд.

Развијајући економију засновану на знању и одрживи развој привреде и друштва Србија мора битно да реконструише систем истраживања и развоја, било у смислу успостављања бољих функционалних веза између истраживачко-развојних јединица, њихове рационализације, и реструктурирања у смислу развоја далеко већег броја функционалних јединица у оквиру привреде, а нешто мањег на факултетима и државним институтима, оријентисаног ка фундаменталним истраживањима.

Да би обезбедила конкурентски и напредан систем истраживања и развоја Србија мора да:

§ обезбеди технолошку ревитализацију истраживачких јединица;
§ да изједначи приватне и јавне истраживачко-развојне јединице при коришћењу јавних фондова;
§ да поправи њихову међународну конкурентност и подстиче међународно повезивање и сарадњу са еминентним иностраним институтима;
§ да смањи одлазак најквалитетнијих истраживача у иностранство посебним програмима за најталентованије младе научнике;
§ да поправи информационе системе и побољша могућности коришћења информационо-комуникационих технологија;
§ да уведе систем е-управе;
§ да посебно подстиче истраживања и развој у пропулзивним секторима економије засноване на знању;
§ да уклони све препреке иностраном знању, технологијама;
§ да подстиче ширење знања и размену научних информација као јавног добра (научни скупови и међународна размена знања).