Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића… Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево…

Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер… Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука…Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода… Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине, конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући, нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти.

И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство… Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању…

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни!

Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили, ево је. А слобода је изостала. Због тога смо, и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили…

Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве!

Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су, и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу. Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост. Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух?А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом… Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак…

Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера. Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква, и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово… Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору. Милостиња, зајам,
кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута…

Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу, и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“. Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин. Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи… Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара… Десет година лажи и нитковлука. То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели. Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур… Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због … Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом. Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе…

Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови. Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Синиша КОВАЧЕВИЋ: Ако Србија може без Косова,може и без мене је чланак са портала Српског културног клуба

О јереси или кад човек пожели постати Бог

“Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме,а ако који дође у име своје,њега ћете примити”

(Јн.5,43)

У овим Спаситељевим речима садржана је сва суштина свих јереси.Јерес(кривоверје) је начин борбе Архизлобника и “Оца лажи”

( Јн.8,44 ) против Цркве која је “стуб и тврђава Истине”,и у многоме је овај начин перфиднији и лукавији него првобитни,физички нападаји (Лк. 12,4-5) ,који су се према божанственоме Хришћанству показали потпуно немоћним.Свака јерес наметала је пред Цркву ново искушење,и проузроковала је болне оделе верних од Тела Цркве,но они истински постојани хришћани незазорно су бранили и одбранили,помоћу Божијом,пуноћу Истине ,улазећи у борбу са сваком новом јереси охрабрени обећањем свога Оснивача које указују на коначни исход борбе између истине и лажи “Заиста,заиста вам кажем,небо и земља ће проћи али Речи моје неће проћи“(Мт.24,35) .Све на овом свету,а поготово лажи,могу се променити и нестати,али ће једино Истина и даље непоколебљиво остати иста,и данас,и јуче и у векове држећи собом као древни Атлант планету,читаву васељену.

При сејању кривоверја,отац лажи је, искусно познававши најслабије тачке човекове природе,његово уживање и лаку предају гордости и жељу за самобитношћу и божанством,у чему се веома вештим показао још од кушања наших праотаца,од којих смо ове две смртне бољке и наследили,управо на њих и циљао кад год је устајао да изнутра смућује Цркву Божију и њен мир.”Човекоцентризам је основа свих јереси (на Западу)”,пише светогорски архимандрит,Георгије Капсанис.До сада смо објаснили да човекоцентризам настаје када год се из човечијег мишљења избаци Бог,и када на његово место,насилно и само привидно заседне човек.А шта то покреће човека на избацивање Бога,на борбу с Богом? Гордост.Човек устаје против и стаје наместо Бога,потакнут од стране оног архигордељивца који је у гордости отишао толико далеко да се више степен његове гордости и не да исказати.

Ова болна тема за хришћане(услед гордости настајање кривоверја) толико је пута била тема размишљања пастира црквених,најчешће због њене жалосне,но ипак присутне реалности (посебно папске јереси) да се о њој просто и нема шта додати,но ипак ми овде,потакнути на размишљање о насловној теми,износимо наше оскудно,уопштено да сада слушање о јереси,јер се она надовезује на нашу претходну тему,а неминовно претходи следећој(јер је настала као последица прве теме,а узрок је за постојање друге).

Од гордости па до отелотворене јереси воде два пута,јерес се једино може родити из гордости и то на два начина.Једна гордост-која је почетна и из које су изворно настале све јереси је гордост разума.Свети Оци потврђују да је јерес “грех ума”,и да настаје у ономе тренутку када човек убеђен у своју “величину” и”мудрост”,зажели да божанство и сву тајну његовог бића искључиво схвати кроз свој ограничени интелект,својим недовољним снагама,ни не призивајући у томе свом размишљању о Богу њега самог за помоћника.Али спознати неиспитљиво дивну и уистински страшну светајну бића Божијег тек обичним,гордим разумом,без утврђене вере и смирења-апсолутно је немогућно,”јер оно што око не виде и ухо не чу и човеку у срце не дође,оно Бог уготови (само)онима који га љубе.”(1 Кор. 2,9),јер је и сама воља Промисла била да ово највеће знање,ову најсвештенију тајну “сакрије од мудрих (гордих),а открије безазленима(смиренима)” (Мт. 11, 25–26) .Такво проницање к спознаји Бога беспоговорно је осуђено на странпутицу,на релативизовање и “унижавање”[1] Бога,а све да би се тиме човек ма како показао што вишим и што самобитнијим.Зато је у гностицизму,првој по хронологији пројављеној јереси,на неки начин садржано све оно што је чинило и што чини онтос јереси.У гностицизму је клица,зачетак схоластике (која ће своју пуноћу добити у западним јересима),гностицизам је прототип гордости по разуму,и у њему се коначно,услед релативизовања Бога пројављују одређене примесе синкретизма који ће такође, наћи своје место у следећим јересима.Гностицизам је једном речју,био вера гордих.Гностици су сматрали да је права вера,истинска вера (гносис-знање) била привилегија искључиво одабране елите,духовно узвишених,просветљених људи,док су остали,по њима помрачени и заостали,били приковани за обичност,традиционализам и “плотственост”,гностицизам даље поставља темеље схоластике(која ће се глобално усавршити у папизму и протестантизму,а која је и код нас била присутна кроз богумилску јерес),гностици паралелно с идеалом просветљеног,узвишеног,”ослобођеног” човека,пропагирају разумом уоквиреног и искључиво знањем схватљивог бога,самим га тиме релативизујући и уопштавајући (као што су говорили Оци,да ће пропаст од научених доћи),те најзад гностицизам у себи садржи и идеје синкретизма (попут идеје о еонима,два бога добра и зла…)[2].

Хришћанство је најсавршенији,трећи степен богопознања (изнад природног и јудејског[3] ),истинска вера,вера која једина спасава,те тиме и једина оправдана вера је она која потпуно познаје Бога тј.она која има пуноћу схватања Божијег бића,а символ,аксиом (како год) те вере је једино саборно Никео-цариградско исповедање вере тј.богопознања,створено управо на одбрани богопознања од кривотворења и релативизације богопознања на човекознање и човекоимање.Све јереси (осим само донекле папске) темeље се на (гностичкој) релативизацији природе бића Божијег и оних Тајана којима Он пречудесно и само уму несхватљиво,чак страно извршава дело своје икономије,a када се све то постави на идејама гностичког (првојерсног) разумевања и плотске,нешироке мисли јелинске (нпр.Платонове идеје о бићу,духу и материји) улази се у јерес,и заглибљује у живо блато кривоверја.

Тако клирик Арије “унижава” божанство Христово,одређујући га подређеним,створеним од Оца,чиме га Сином Божијим сматра као “ствар”(створену),а не као биће (рођено)-јерес ова осуђена је на I Никејском Сабору од стране преко триста епископа кроз исповедање вере у Христа као “Светлост од Светлости,Бога истинитог од Бога истинитог,рођеног а не створеног…”,но даље релативизовање Божијег бића и свештене вере у савршенство богопознања,познања Бога као Тројице настављају епископ Македоније (богоборац)-који унижава Духа Светог подређујући га Сину (што веома сличи каснијем папском кривоверју-филиокве)и епископ сиријски Аполинарије који не разумева и са свог човечијег становишта не прихвата истину савршеног јединства и неповредивости,потпуног очувања и божанске и човечије природе ( и духа) у  Богочовеку Христу(што ће касније само апсолутизовати монофизити и монотелити);негирање удивљујуће Тајне оваплоћења Бога Логоса и неокрњене синтезе две природе кроз оваплоћење исповеда и такође епископ,Несторије Цариградски (који унижава Пресвету Богородицу називајући је (само)Христородицом,човекородицом, што овако побија светоотачко предање епископа сабраних у Ефесу: Ако Богородица (Θεοτόκος) није родила и Бога,то ни на Крсту није смрт претрпео,нас искупивши, Бог већ само човек,те онда ни искупљење није могуће).Све ове јереси до сада су потпуно нестале (што истребљене од нехришћана,што раздељене међу собом),али је њихова погубност садржана у томе што су собом само припремиле терен,нападајући Цркву, за појаву најупорније од свих њих у уском и погрешном созерцању природе бића Бога Логоса,јереси –дохалкидонске јереси (и данас присутне у виду монофизитских цркава-Коптске,Јерменске и Сиријске).Ово учење сабрало је сво до тада погрешно разумевање Христове природе ,именујући је потпуно,сасвим божанском,а одбацујући сваку,па и најмању могућност постојања човечаснког у Богу Логосу,ово учење износи монах  (поново клирик!) Евтихије (а не Фотин,како се то наводи у Дантеовом делу),и то, како пак наводи Св.папа Лав I Велики,чини “не из злонамерности,већ пре  из незнања” (?) што је можда чак и горе.Након неуспешних,опречних покрајинских сабора 448 године и 449.у Ефесу по овом питању,цар Маркијан коначно сазива велики Сабор у Халкидону 451.године  који осуђује и изопштава Евтихија и патријарха Диоскора који је стао у одбрану Евтихијеву.Благоверни папа Лав Велики овако пише о монофизитизму и природи Исуса Христа  патријарху Флавијану,такође бранитељу Православља: “… ради нас људи сe  и ради нашега спасења родио од Дјеве Марије, по људској природи, као један и исти Христос, Син, Господ, Јединородни, у двема природама; сједињеним несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно, разлика у природама не будући уопште уништена њиховим сједињењем, свака природа, напротив, сачувавши своје особине, обадве стичући се у једном облику, једном лицу или једној ипостаси…“

Но,дух монофизитизма наставио је да се бори са духом Православља кроз измењени вид монофизитизма-монотелитство (једна воља) и једно делање (моноенергизам) у Христу,а засновано на монофизитском погледу који ограничава Христа на само једну природу,једну вољу и једно делање(без обзира што је та једна суштина по њима-божанска).Монотелитство је добило  одређену подршку византијских царева,пре свега из политичких разлога,али је Православље ипак и ову јерес победило на Шестом Васељенском Сабору,а папа Мартин I је своју одбрану Православља морао потврдити изгнанством,док су Светом Маскиму због противљења монотелитству и брањења Латеранског Сабора били одсечени језик и рука,како не би њима ширио своју (!?) “јерес”(иначе су већ на овом Сабору изнете критике на рачун неких навика Западне Цркве).На крају,услед евидентног схоластичког уопштавања ,фарисејског “цеђења комарца а прождирања камиле” и крајње релативизованог резоновања јавила се нова јерес-секта иконобораца,подржана и од самог византијског цара,Лава Трећег.Иконоборци су,препознатљиво данашњим протестантским,или ранијим богумилским приступом,прогласили поштовање икона као нехришћански,већ идолопоклонички елемент,и устали да до смрти гоне све који су стали у зашититу поштовања светих икона,те су тако многи правоверни пролили своју крв за одбрану Правсолавља,и били посечени мачем оних који су се називали (правим) “хришћанима”.Но и ова јерес,побеђена на последњем Васељенском,Седмом Сабору,отишла је на сметлиште историје,означивши коначну победу Православља над дотадашњим јересима, чији се спомен и дан данас празнује у Недељу Православља.

Поред ових тек поменутих јереси,јавиле су се такође и неке суштински исте јереси и јеретици потуног несхватања бића Божијег и Његовог Домостроја,попут философа Оригена,Савелија Ливијског(такође осуђеног на Првом Цариградском(II Васељенском)Сабору)[4],који је сасвим конфузно и неодређено проповедао да Света Тројица заправо и нема три Ипостаси,већ да је заправо једноипостасна,и да се (?) “амебоидно” јавља некад у виду Оца,некад у виду Сина,а некад у виду Духа Светог(што сасвим јасно побија чин крштења Христовог у Јордану и сам догађај видљивог богојављења једног по суштини,а тројичног по Ипостаси Бога(Μτ.3,16-17; Лк.3,21-22 ; Јн. 12,28 ),затим су безумни и  схоластички јеретици били и Пелагије(који је говорио да се човек може спасти сам,без Божије помоћи),и донатисти (који нису признавали Свете Тајне),те је најзад битно и да споменемо и Манија синкретисту(који је такође био свештеник)и који је,неубеђен у величину Хришћанства,и не схвативши његово савршено богопознање,а пре свега из своје немоћи, синкретизовао Хришћанство са грчком философијом и персијском мистиком зороастризма,желећи да из те сурогатне мешавине изнађе и изнуди савршенство.Али се Истина не да сјединити с лажју и безакоњем!

Оно што је заједничко свим наведеним јеретицима,поновимо још једном, и манихејцима и модалистима(патропасијанима) и монофизитима и монотелитима,и иконоборцима ,духоборцима, богумилима и аријанцима и несторијанцима и гностицима је то што у суштину(центар) постављају човека (сетимо се претходног поглавља,као и речи др.Капсаниса),тј.ове јереси се углавном називају по одређеном човеку или учењу,а не по Христу,оснивачу јединог истинског,правоверног(=ортодоксног) Хришћанства и Цркве Хришћанске,која је “индикатор”Истине.Зато им,као нпр.манихејцима највећи празник није Васкрсење Христово,та нова Пасха,нови Излазак из ропства смрти,којем ево идемо у сусрет,већ им  је највећи празник успомена на свога оснивача,човека (овде Манија),што недвосмислено представља акт избацивања Бога из њихове човекоцентричне вере.Даље,одлика њихова је и то што  је аксиом и крајњи циљ њихове мисли-гордост,гордост по разуму (која ће у папизму добити додатак-гордост по похоти),те што им због свега овог сврха није познање Бога,та највиша мудрост васионска,већ задовољење егоистичне интенције на нивоу самог човека.Ово све је веома битно за разумевање наставка ове теме и размишљања о јереси,кривоверју Запада,која се управо и заснива на изнетим тековинама првовековних јереси  и само је допринела њиховом усавршавању у погрешноме тумачењу Богочовечанске Истине,а на срамоту хришћана и на злурадост нехришћана и непријатеља Христових,пре свега архизавидног Првозлобника и сталноклеветника и оца лажи-Сатанаила.

И поред свега,све ове поменуте јереси нису толико наштетиле Цркви колико је то учинила највећа,схоластички продубљена и гордошћу најпотпунија јерес-папска јерес,која је за собом у саблазан повела читаву једну половину хришћанског света.Папизам је у основи свог постојања исти као аријанство,несторијанство,савелијанство и други,с том разликом што је у папизму само продубљена богоборна намера човека да прикаже себе Богом,па и већим од њега,тако што је кроз папизам,јереси као греху гордости  ума додата и похотна гордост за влашћу и на небу и на земљи једног човека, “Бога на земљи”,римског папе који је сам себе назвао Vikarus Fili Dei.Но и поред свега овога,почеци папизма су исти као и почеци свих других јереси-релативизација Бога кроз (наставак духоборства?) измењен Никео-цариградски Символ вере у виду унижавања и неравноправности Светог Духа у Тројици,филиокве(=и од Сина).

Под оним који у своје име долази Христос је,како су тумачили свагда Свети Оци подразумевао Антихриста.Апостол Јован је у својој посланици писао да је Антихрист “сваки онај који одриче Оца и Сина”(1 Јн.2,22-24) (не схвата,релативизује и погрешно “по уском човечијем уму” тумачи биће Божије).Антихрист,по православном учењу,није неодређено,отелотворено,сушто зло како тврде поједини мистици,већ ће он бити човек,конкретна личност.Тако сви они који гордо (у Антихристу ће бити до крајње тачке присутна,свеприсутна богоборна гордост) устају “да хуле на Духа Светога”,смућујући Цркву у којој Он обитава,заправо представљају антихристе по духу (не Антихриста као личност која ће се појавити на крају историје) и оне који ће му утрти пут.У личности Антихриста биће доведена до савршенства сва дотадашња гордост,и демонска и човечија и њихова безумна тежња да буду богови тако што ће прогнати,негирати,убити Бога,јер предлог анти (αντί) у грчком језику има двојако значење.Тако Антихрист истовремено значи и “онај који је против Христа” и “онај који је уместо Христа”[5],што се у овом случају може поистоветити.Износимо зато сада цитат из западног догмата о место-Христу,”Богу на земљи”,римском папи као пример колико далеко може отићи безумна гордост јадног човека:“ Папа је Богочовек и човекобог.Зато нико не може да осуђује њега, или да суди о њему. Папа има бо­жан­ску власт и власт ње­го­ва је нео­гра­ни­че­на.

Ње­му је на зе­мљи мо­гу­ће и то што и Бо­гу на не­бу. Што па­па учи­ни, и то је као да је Бог учи­нио. За­по­ве­сти ње­го­ве мо­ра­ју се ис­пу­ња­ва­ти као и за­по­ве­сти Бо­жи­је. Па­пи је мо­гу­ће све, осим гре­ха, као и Бо­гу. Он је то­ли­ко по­до­бан (ли­чан) Бо­гу, да мо­же из­да­ва­ти за­по­ве­сти ка­ко на зе­мљи та­ко и на Не­бу. Па­па је у све­ту исто што је и Бо­гу у све­ту или као што је ду­ша у те­лу. Власт па­пи­на је из­над сва­ке вла­сти и про­сти­ре се на не­бу, на зе­мљи и у аду;да би се “оправ­да­ле“ ре­чи на­пи­са­не у Пи­сму:“Све си по­ко­рио под но­ге ње­го­ве“. Па­пи је да­та сва власт и ни­ко и ни за шта не­ма пра­во да се ње­му про­ти­ви. Он мо­же да учи­ни све што је ње­му по во­љи. Ако би па­па за со­бом по­вео у па­као ми­ли­о­не љу­ди то ни­ко од њих не би имао пра­во да пи­та -“Оче “све­ти“, за­што то чи­ниш“?

Па­па је не­по­гре­шив као Бог и мо­же да чи­ни све што и Бог чи­ни.Пап­ска вр­хов­на ду­хов­на власт је и то што и Бо­жи­ја вр­хов­на власт , у ко­јој је он и кљу­чар и вра­тар. Ни­ко не­ма пра­ва да се жа­ли Бо­гу на суд ко­ји до­но­си па­па. Во­ља Бо­га, пре­ма то­ме, је и па­пи­на, ко­ји је на­ме­сник Бо­га – пр­ви и вр­хов­ни узрок свих ду­хов­них и те­ле­сних кре­та­ња. Па­па има вр­хов­ну ду­хов­ну власт из­над све­га. Он је опа­сан са два ма­ча, то јест, има ду­хов­ну и све­тов­ну власт над:па­три­јар­си­ма, епи­ско­пи­ма, ца­ре­ви­ма и кра­ље­ви­ма. Сви љу­ди на све­ту су ње­го­ви по­да­ни­ци. Он је све, из­над све­га и са­др­жи све у се­би. Што он хва­ли или по­ри­че, ду­жни у сви да хва­ле или по­ри­чу.

Па­па мо­же да из­ме­ни при­ро­ду тва­ри и ни из че­га ство­ри­ти не­што:Он има власт из не­прав­де ство­ри­ти прав­ду, без прав­де и на су­прот прав­ди чи­ни­ти све што му је по во­љи. Он мо­же про­тив­ре­чи­ти апо­сто­ли­ма и за­по­ве­сти­ма пре­да­ним апо­сто­ли­ма. Он има власт да ис­пра­вља све што се при­зна­је оба­ве­зним у Но­вом За­ве­ту. Мо­же да из­ме­ни и са­ме тај­не ко­је је уста­но­вио Го­спод Исус Хри­стос. Он има та­кву си­лу на не­бе­си­ма, да ме­ђу они­ма ко­ји су упо­ко­је­ни, има власт про­гла­ша­ва­ти их све­ти­ма, ко­га он хо­ће, на­су­прот убе­ђе­њи­ма дру­гих и про­тив­но свим кар­ди­на­ли­ма и би­ску­пи­ма ко­ји би дру­га­чи­је ми­сли­ли и то­ме се про­ти­ви­ли. Па­па има власт над чи­сти­ли­штем и па­клом. Он је вла­ди­ка це­ле ва­се­ље­не. Нео­гра­ни­че­ном вла­шћу он чи­ни про­из­вољ­но све по свом на­хо­ђе­њу. Мо­же да чи­ни бо­ље или ка­ко ње­му од­го­ва­ра. Сум­ња­ти у ње­го­ве мо­гућ­но­сти је све­то­гр­ђе. Власт ње­го­ва је из­над и ве­ћа од вла­сти свих све­тих и од вла­сти ан­ђе­ла. Шта ви­ше ни­ко не­ма пра­во да про­те­ству­је про­тив ње­го­вог при­го­во­ра или су­да. Власт па­пи­на је не­из­мер­на и про­стор­но нео­гра­ни­че­на. Ко од­ри­че вр­хов­ну власт и по­гла­вар­ство па­пи, тај гре­ши про­тив Ду­ха Све­то­га, раз­де­љу­је Хри­ста и тај је је­ре­тик. То­ли­ка је па­пи да­та власт, да је ни­ко не мо­же од ње­га од­у­зе­ти и да­ти дру­го­ме. Па­па има моћ и власт од­у­зи­ма­ти и раз­да­ва­ти:им­пе­ри­је, кра­љев­ства, кне­жев­ства и све дру­го. Власт сво­ју па­па при­ма ди­рект­но од Бо­га, а им­пе­ра­то­ри и кра­ље­ви од ње­га.Па­па је на­ме­сник Бо­га и ко га од­ри­че, тај ла­же. Па­па је уме­сто Бо­га вла­дар и над до­брим и злим ан­ђе­ли­ма. Ко из­вр­ша­ва власт па­пи­ну, то је као да из­вр­ша­ва власт Бо­жи­ју. Ни­ко не­ма пра­ва да семе­ша у ду­хов­ну власт Бо­жи­ју, осим по­сред­ством па­пе и ње­го­вом до­зво­лом, за­то што он пред­ста­вља вра­та кроз ко­ја се ула­зи у веч­ни жи­вот. Ко твр­ди да па­па ни­је гла­ва Цр­кве,  тај је у за­блу­ди о дог­ма­ту ве­ре. Ко се не по­ко­ра­ва па­пи то је као да се не по­ко­ра­ва Бо­гу. Све што па­па чи­ни Бо­гу је угод­но.Па­па је го­спо­дар све­га, цар ца­ре­ва и узрок свих узро­ка. Са­мо он мо­же да раз­ре­ша­ва од гре­ха и да за­по­ве­да уки­да­ње за­кле­тви сво­јих по­да­ни­ка. Па­па пре­ва­зи­ла­зи сва­ку ве­ли­чи­ну и сва до­сто­ја­на­ства зе­маљ­ска. Па­па је же­ник и гла­ва Ва­се­љен­ске Цр­кве. Па­па не мо­же да бу­де у за­блу­ди. Он је све­мо­гућ и у ње­му је сва пу­но­та вла­сти. Он има власт да се су­прот­ста­ви при­род­ном за­ко­ну. Он је ве­ћи од апо­сто­ла Па­вла, јер је по свом зва­њу, ра­ван са апо­сто­лом Пе­тром.Он мо­же про­тив­ре­чи­ти и по­сла­ни­ца­ма апо­сто­ла Па­вла и не по­ко­ра­ва­ти се за­по­ве­сти­ма и за­ко­ни­ма ње­го­вих по­сла­ни­ца. Оп­ту­жи­ва­ти па­пу то је као и гре­ши­ти про­тив Ду­ха Све­то­га – што се не пра­шта ни у овом па ни у бу­ду­ћем ве­ку.Тро­стру­ка кру­на па­пи­на озна­ча­ва ње­го­ву тро­стру­ку власт:над ан­ђе­ли­ма на не­бу, над љу­ди­ма на зе­мљи и над бе­со­ви­ма у па­клу. Бог је пре­дао па­пи све за­ко­не, а сам па­па је из­над свих за­ко­на.Ако би па­па из­ре­као при­го­вор про­ти су­да Бо­жи­јег, ну­жно би би­ло да се суд Бо­жи­ји ис­пра­ви или из­ме­ни.

Па­па је из­над све­га и мо­же све.“

Какво је ово само безумље,какав кошмар за сваког иоле здравомислећег човека! Пред оваквом гордошћу човека,свако ко ишта зна о свештеној Истини хришћанској требао би постиђен да замукне.Да замукне од стида што припада истом роду,Адамовом роду као и људи који су овако нешто могли писати,па још и прогласити овакво што божанском истином коју никад и ничим не треба довести у питање.

У папизму су се,као нигде другде до тада, поклопили теолошки и нетеолошки разлози(жеља за влашћу над и световном Европом и Светом Земљом,политичке интриге…)за раскол у Цркви.Процес одељења Западне Цркве од васељеснког Хришћанства (како су православни јерарси одговорили папи Стефану: „Када мислиш да сви могу да буду одлучени од тебе, ти си одлучио себе самога од свих”[6])није нимало једноставан за разумевање процес,нити се он може свести тек на сам догађај Раскола из 1054.године,који није чак ни кључни догађај у том дуготрајном процесу удаљавања (из теолошких и нетеолошких разлога) Западног хришћанства од Саборнокатоличанске Апостолске Цркве.Зачетке гордости код римских папа ми[7] налазимо знатно раније од формалног раскола,и то чак у V,VI,VII веку.Тако папа Стефан самога себе назива “епископом епископа”,а папа Агатон каже како римски епископ никада није,нити је могао погрешити[8].Уствари,прича о папској гордости заправо је прича о примату римског епископа у Цркви.Идеја о првенству римског епископа над целом Црквом је процес који је у Западној Цркви временом стасавао,да би свој “формални легитимитет” добио тек на Првом ватиканском концилу,одржаном тек у XIX веку,иако је папски примат заживео у пракси и своју политичку и неканонску кулминацију достигао знатно раније,у средњем веку и у идеји хуманизма (која се и родила на западној богословској схоластици и човекоцентризму),те тако папа Григорије  VII,непосредно после Великог Раскола обзнањује (?) “скривене” намере догме о непогрешивости: “све светске ствари морају припадати Цркви и њеном папи”[9],а папа Бонифације VIII (којег Данте у свом делу критикује и смешта у пакао-певање XIX) само годину дана пре смрти у обзнани Unam Sanctam пише: “Неопходно је, спасења ради, да свако људско биће буде поданик Римском Папи”.[10]

Похота за влашћу[11] ,за влашћу над целом Земљом и над свим земаљским господарима оличена у кованици “Papa habet utrumque gladium”(Папа има оба мача)[12] представља позадину за оно што су папе обзнањивале и проглашавале за питања вере у којима се сви епископи морају окретати и покоравати Риму (папа Инокентије).

Оно што је помало изненађујуће је то што Данте у свом делу јересима и јеретицима посвећује сасвим (?)мало простора.Он чак (у XXVIII певању) као јеретика и (?) расколника[13] који раздељује Цркву Христову сматра и самог Мухамеда,позивајући се на средњевековне (?)богословске списе који Мухамеда сматрају за бившег хришћанског монаха и расколника,правдајући то извесном постојојећом сличношћу мухамеданства с јудаистичком религијом и Хришћанством.Чињеница је свакако да је Мухамед изворе новог веровања тражио управо у Старом Завету,заправо Библији,но и поред тога (сами муслимани говоре како верују у  (?) истог Бога као и хришћани и јудејци,само што је предање ових вера по њима (?) “непотпуно”),вера у Бога је једна ствар,један степен док је савршенији степен од вере у Бога(који се не може досегнути без претходног степена,верe),(по)знање Бога(=Божије суштине,бића). “Ја више не верујем да Бог постоји.Веровао сам док сам био млад.Ја сад знам да Бог постоји”(Св.владика Николај).Вере су,уопштено узевши,биле и јелинска и персијска и римска религија,то је неоспорно,али је познање,потпуно познање Бога,савршено богопознање својствено само Хришћанству( у чему је и његова супериорност у односу на друге религије-оне су на нивоу вере(=претпоставке,субјективизма, “магле”),а Хришћаснтво је на нивоу знања (=објективности,реалности,одређености).Али док је Мухамед,на Библији (?) засновану,стварао “нову” религију,њоме није успео потпуно продрети,достићи ниво познања Божијег бића,не схватајући (искључиво је овде до њега грешка,јер је савршено богопознање већ било откривено,те га је Мухамед  само требао прихватити,не мењајући га и не испитујући) да је,за разлику од јеврејског степена познања Бога,у Хришћанству (=савршеном богопознању) љубав сама суштина Божија,па му је и била нелогична и непојмљива Тајна јединствене Тројице,тајна савршеног богопознања (стога муслимани не верују у постојање Божијег Сина,па и на џамији у Јеусалиму (Ал Акса) стоји написано “…правоверни знајте да Алах нема сина…”.Из овог разлога,образлаже владика Николај,нигде у Курану се не спомиње љубав као Божија особина,већ се Алаху приписују само праведност,моћ и самилостивост,будући да би љубав,као Божија неизмењивост,само у једном лицу(пре стварања човека)[14] била ништа друго до егоизам,који је сасвим неспојив са сваком иоле вишом (па и исламском) представом о Богу).Један православни јерарх нашега времена је писао “…како Мухамед сигурно није од ђавола,јер како би онда превео толико мноштво народа из многобоштва у једнобоштво”[15] ,но и поред тога,Мухамед је погрешно схватио,само “споља”,у складу са дотадашњим примерима,термин једнобоштва,па искључиво због тога није био способан за проницање у тајну љубави,и тиме у тајну суштине бића Божијег.Они пак који називају Ислам хришћанском сектом(такво или слично мишљење је и данас присутно код једног неких теолога а пре свега,историчара религије),су исти они који тако и Хришћанство сматрају огранком,сектом јудаизма,посматрајући религије (с њима и Хришћанство) само у оквирима историје као тек обични сегмент и појаву у човечијем друштву.Но ту је и посреди само тумачење речи секта.Секта је по природи, изнад свега затворена,мистична,обавијена велом којекаквих мистерија и намењена тек уском кругу људи,док Хришћанство сасвим супротно,пречишћава све оно што је од јудаизма кроз схоластику и својеврсни етнофилетизам почело стварати неку врсту секте,отварајући тако познање Бога према васељени према свим људима.

(Направисмо овим малу дигресију,удаљивши се од текста,но сада се желимо вратити њему.)И поред “оскудног”,тек узгред помињања јереси у  “Паклу”,кроз читаво дело провлаче се мотиви који заправо представљају “практичну примену” папске јереси.Тако Данте(нпр. у XIX поглављу) практично исповеда веровање које утврђује улогу папе,човека и сасвим овде јасно уместо-Христа ,као “женика Цркве”,упркос недвосмисленом исповедању Цркве засноване на Јеванђељу и апостолском проповедању (Ефес.5,25;Мт.9,15;Мр.2,19).Али наравно,шта нас то изненађује?Ово само показује да су и у томе времену биле живе и веома делатне оне речи експлицитно изречене на I ватиканском концилу,а које смо већ горе навели да папа може противречити апостолимa,па и самом Исусу Христу!Даље,кроз Дантеово дело пројављују се и теме попут purgatoriuma,индулгенција,”благајни врлина” и сличних којештарија,које представљају отелотворени,најдиректнији могући акт пелагијевског и схоластичког,а надасве безумног резоновања које тако до баналности релативизује вољу Божију,да је потпуно излишно на такве бесмислице уопште и трошити речи.Вишак добара,прочишћење и искупљење (новцем на земљи) у чистилишту (које је под “управом” човека,папе који у спасавању човека има вишу власт чак и од Бога),све то тако цинично вређа дело Божије и његову љубав према човеку,њу представљајући као неку (!) “уплата-исплата кеш фирму”,до баналности ограничену придржавања невероватно уских оквира, у којима се ништа не догађа изнад стриктне “границе” довољности,боље рећи минималности.Заиста,савршено је излишно ишта говорити о оваквим излетима човекове гордости,на крају крајева,оне ће саме себе и своју псевдосуштину побити,но можда ипак не би било лоше навести један егзактан пример који потпуно “раскринкава” једну такву глупост каква је нпр. догма о чистилишту.

Тај пример је покајани,на крсту разбојник.Човек који је за свога живота толико грехова накупио,да би му за њихово искупљење били потребни “вишкови” добара неколико праведника(наравно откупљених од папе),тај човек,целог живота грешник,само неколико часова пре но што ће издахнути (што значи да више нема времена за добро дело-осим за једно,спасоносно,које је и учинио),разбојник исповеда своју веру У Христа,смирен,истински се покајавши за своја ранија злодела.И шта се дешава?Тај човек,први са Христом улази у Рај,први човек који, после Адамовог грехопада,улази у Рај је човек који је целог живота грешио,он  такав дакле у Царство Небеско улази  чак пре многих праведника.Он не одлази у чистилиште,како би по западном резоновању требало,не одлази на пречишћење старих,некажњених(а не неокајаних!) грехова,у пургаторијум на одређено време (тј.до оног тренутка у којем би његови дали новац папи да би га овај “пребацио” у Рај).Не!Велики,но покајани грешник не одлази у чистилиште,он одмах,први са Хрситом ступа у Рај.Овај пример,као ништа друго,сасвим довољно нам говори о чистилишту.Покајани разбојник је својим покајањем победио западну гордост и човечију схоластику!

У Дантеовом делу пројављују  се тако још покоји мотиви с предзнaком Хришћанства,а да с њим заправо немају суштинске везе.Тако например,Данте у духу свог времена,из нама непознатих разлога сматра 25 април даном настанка света,иако је по хришћанском(али и јудејском)предању тај датум заправо 14/1 септембар.Наравно,ово неслагање се не може правдати (?)разликом у календару будући да она још није ни постојала.Но свакако,ово и слична неслагања су ипак другоразредна у односу на она горе изнета.

А протестантизам,само да поменемо,само је наставио тамо где се папизам зауставио.Протестантизам “као најверније чедо папизма”,каквим га је називао Свети Јустин,само је до краја продубио  схоластику,разводњавајући веру и релативизујући Бога до крајњих лимита,до нивоа “једног чула”,протестантизам дакле(који само формално негира папска начела) толико унижава ауторитет божанства Светог Духа и Духа Цркве,остављајући га на проучавање и схватање сваком појединцу,као јединки,а не католичанској заједници,Цркви,те тако “римокатолици имају једнога папу,а у протестантизму је онолико папа колико је и самих протестаната”.У њему се данас огледају као у огледалу сва достигнућа неапостолског,гностичког,папског,схоластичког “Хришћанства”,јер за разлику од православних којима је највиши ауторитет,смеродавац и “индикатор”Истине-једини непогрешиви,Божански Дух,Утешитељ Цркве  (те зато православни јерарси и не почињу своје Саборе пре претходно узнете молитве епиклезе-призивања Светог Духа и навођења апостолског гесла “изволе се Духу Светоме (најпре),и нама…” ,сходно Јн 16,13) ,дотле је у римокатолицизму највиши ауторитет,један,од осталих виши,човек  а у протестантизму је тај ауторитет сведен на сваког човека,сваког појединца што је и разлог што данас постоји тако много протестантских “хришћанских” деноминација,типа лутерана,англиканаца,пентакосталаца,баптиста,адвентиста,евангелиста и мноштва,мноштва других (говори се да у САД данас постоји и делује више од 200 различитих “хришћанских Цркава” од којих су многе сасвим новијег датума,знатно млађе од XV и XVI века,па се онда поставља једно сасвим логично питање а то је какву заједницу са апостолском вером могу имати хришћанске конфесије настале у  XVII,XIX па и XX веку ??).Такође,по Светоме Јустину Ћелијском,друга важна карактеристика протестантизма поред потпуне раздељености и разводњености тумачења је и сам узрок за постојање протестантизма,тј.по њему протестантизам није ништа више до обичан протест (не против начела папизма и схоластике,већ према “централизацији” ауторитета у само једном човеку,римском папи),по томе протестантизам је само негација,а негација никада не може бити постојана,а поготово не слободна и самостална.

Но,да се вратимо теми папскога примата.За ту своју,гордошћу и похотом проузроковану  (квази)теолошко-политичко-(не)канонску,безумну тежњу за приматом и неограниченом влашћу у Цркви и у свету,римски епископ је морао потражити (као уосталом и сви јеретици) “легитимитет” у теологији и богословским списима,па чак и у самом Јеванђељу Спаситељевом (као што је и Евтихије своје погрешно,монофизитско учење оправдавао позивајући се на дело Светог Кирила Александријског-”Јединствена природа оваплоћеног Логоса”).Исто тако је и римски папа своју неканонску замисао првенства правдао тобоже самим речима Христовим упућеним Светом Петру,а записаним у 16. глави Матејевог Јеванђеља. “А ја теби кажем да си ти Петари на камену твоме сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати” (Мт.16,18).Како је то лепо приметио ђакон Атанасије Одајски,на ове речи римокатолици су почели да се позивају као по некој инерцији,када год се спомене првенство римског  папе.Епископи еклисиолошки заиста јесу наследници апостола,тако је римски папа (до Раскола) био наследник Светог Петра,цариградски епископ наследник Св.Андреја Првозваног,александријски епископ наследни Св.Марка,јерусалимски епископ наследник Св.Јакова брата Господњег и тако редом…Али никада Христос није,као остали велики људи,мудраци и земљаски господари цeнио земаљску моћ,мапротив,Он је као свемоћни и истински моћни Небесни Цар апостолима Јаквоу и Јовану и њиховој мајци која беше дошла да Га моли за “првенство”својих синова над другим апостолима одговорио:
„Знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљајуњим.Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама,да вам служи.И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга.Као што ни Син човечији није дошао да Му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе. “( Мт 20,25-28).Никада стога Хришћанска Црква није наглашавала човека,а на штету Бога,нити је величала славу великих хришћана и култ човека на уштрб славе Христове,но је у свему свагда увек видела Христа песмословећи “Прослави се Бог,који је диван у светима својим”.Ово је чинила Црква Христова знајући да је гордост прва и највећа слабост човекова,те се увек и борила Христовом жртвом и љубављу и смирењем против гордости и “занемаривња” Бога зарад човека,е да због тога(помрачености Бога)  не би дошло до раздора међу онима који су Христови,као што су се коринћани почели делити око човека,говорећи ” Ја сам Павлов,а други ја сам Аполосов,а трећи ја сам Кифин(Петров),а четврти ја сам Христов “(1Кор.1,12), заборављајући притом да треба да се обједине око Христа и да буду пре свега и изнад свега Његови (1 Кор.1,10 јер 1Кор.1,13).

Одређено првенство римскога епископа у раној Цркви ипак је постојало,али не никако из еклисиолошких или канонских разлога,већ искључиво из уважавања чињенице да је Рим био главни град,средиште охристовљеног Римског царства,па је према томе Хришћанска Црква дала такво тренутно,поштујући ситуацију,а не из верских разлога првенство римскоме епископу,које се ипак није одражавало ни у чем истински важном,већ у пре свега символичом првенству(римски епископ је због тога имао право да председава Саборима,седи на привилегованом месту и на остале символичне привилегије сличног типа).[16]Православна,Саборнокатоличанска Христова Црква одувек је знала,зна и данас речи Светог Григорија Великог да “…ко год себе назива,или жели да буде назван, Васељенским Пастиром, у cвojoj је гордости претеча Антихристу, јер себе гордо поставља изнад осталих”[17](зато данас Цариградска Црква и њен предстојатељ,назван “први међу једнакима Источним Патријарсима” имају искључиво символично и због историје уважено првенство још из времена када је Цариград био последња одбрана Хришћанства,и од неверника и од кривоверника,док Словенске Цркве,Руска и наша,Српска Црква из посебне љубави према Цариградској Патријаршији њу називају “Мајком Црквом” јер су,Богу и њој благодарећи,примиле Хришћанство )

Што се пак тиче “јеванђелске” потврде оправданости папског примата,њу су већ потпуно разобличили и показали неодривом велики Оци Цркве попут:Апостола Павла (1 Кор. 3,4-5;11,22-23; Ефес.2,20 ),Евсевија Кесаријског,Иларија Пиктавијског,Григорија Ниског,Амвросија Медиовланског,Епифанија Кипарског,Акакија Мелитинског,Павла Емеског,Теодорита Кирског,Кипријана Картагинског (који је и формулисао ону чувену изреку “Без Цркве (=саборне,око Христа ,а не око човека окупљене, нема спасења),те и светитељи попут Кирила Александријског,Јеронима Стридонског,Јована Златоустог,Блаженог Августина,Светог папе Лава Првог Великог и многих других Пастира Цркве Христове (од овде побројаних многи од њих су Свети Оци Запада(до 1054)),а у наше време,овом темом су се, базирајући се на светоотачким делима, бавили  теолози попут ђакона Антонија Одајског (РПЦЗ) и протојереја Александра Јанга (иначе обраћеног католика),под чијим смо делима и ми писали ово скромно слово.Покушаћемо зато да само у кратким цртама сажмемо оно што су претходни (далеко еминентнији)писци од нас изложили.

Суштинска неодрживост овог евангелског цитата као потврде (не)канонског примата је само његово,од стране папе,уско и недовољно разумевање,као и његова супротност са основама еклисиологије.Свети Оци и савремени теолошки писци нам потврђују да је Хришћанство саздано на Богочовеку Христу и његовој спасоносној Живој Речи,Еванђелској науци као “крајеугаоном камену”(Мт.21,42;Ефес.2,20) који стоји као индикатор,као чврста одредница у односу на коју се одређују Истина и лажи,а не на било којем појединцу,посебно не човеку(па био то и сам Свети Симон Петар или ма ко други), што већ јасно сведочи следећи стих (Мт 16,17). Да би исправно схватили поменути стих (Мт. 16,18) ,морамо проширити наше посматрање на читав контекст који је и проузроковао овај стих,као и што морамо узети у бозир и одређене присутне етимолошке нејасноће.Пре ове Христове речи,апостол Симон исповеда своју веру у Христа,потврђујући (како уче Свети Оци,тиме персонификујући Цркву) своју постојаност на камену,стени вере да је Христос- Син Бога Живога (Мт. 16,16),остајући тако чврсто утемељен на камену који су одбацили јеврејски зидари,но који ће ипак постати глава од угла (Мт.21,42).(Овакво исповедање сажима суштину Хришћанства јер исповеда апсолутно познање Бога,и собом одговара на сва проистичућа питања:Зашто је Божији Син дошао на Земљу,Хоће ли на крају однети победу над ђаволом итд.Тиме,као и акроним ИХТИС,овакво Симоново исповедање вере (испред Цркве,а не као да је он сам-сушта Црква) у се сажима све истине Хришћанске вере,те вододелнице која дели ову васиону на Истину и лаж,Христа и место-Христа…)

На тој вери у божанство,самим тим и у сотиролошку мисију Христа кроз Велики Четвртак,Велики Петак и Васкрс,из које се све остало појашњава,на тој вери Он(Господ) зида своју Цркву које се стога не темељи на човеку и човечанском (изуму),већ на Богочовеку и богочовечанском (дару=вери).Тако пуноћу сотирологије,Царство Небско не поседује homos unus,sed unitas ecclesiae[18](Блажени Августин),коју (Цркву) апостол Симон Петар само изображава,а не чини,фактички и еклисиолошки.

За коначно разрешење недоумице може нам послужити и значење саме речи петар (на грчком и латинском).Лична именица Πέτρος,која је у грчком језику мушког рода означава Симоново ново име које му надева сам Христос,док се “камен” на којем Христос зида своју Цркву на грчком каже πέτρα  и женског је рода,и где Πέτρος представља личност која се и заснива и поистовећује са оним што исповеда (али оно што исповеда се не поистовећује с њом,тј. личношћу самог Петра).Слично је и у латинском језику, на Петру,као личности,мушког рода (super Petrum) не значи исто што и super petram-на камену,женског рода.Из  овога је сасвим јасно,појашњавају Свети Оци,да се Црква еклисиолошки не темељи επί Πέτρος ,super Petrum као личности(што би значило поистовећивање Христове Цркве са личношћу апостола Петра),већ се Црква темељи επί πέτρα,super petram правилног исповедања вере у Христa,па и на са самом Христу( 1 Кор. 3,11; Ефес.2,20). Хришћанство се дакле темељи на “камену,стени апостолског исповедања”,које у име Цркве апостол Петар исповеда непоколебљиво,и сам постајући чврст као стена на коју се позива ,црпећи снагу из ње,као и из саме сржи те стене,Сина Божијег. Те тако се и  спасавају “само они који имају главу Христа,а имају главу Христа само они који се налазe у његовом телу које је Црква” (Блажени Августин)

Постајући и сам стена вере,Апостол Петар показује нама који се сабирамо око те стене да је таква непоколебљивост досежна за све хришћане .

Међутим,и поред свега овога познатог папама(који су сигурно морали уочити одређену нелогичност у овом изразу на који су се позивали будући да сау свакако морали врсно познавати латински језик),они су и даље осттали при своме ставу да имају право првенства и моћ (?)непогрешивости и да им (иако као човеку) припада неограничена власт,како на земљи,тако и на небу(чак изнад Бога).Али и поред те неразумности римских првосвештеника,доста не само православних,већ и католичких мислилаца и теолога који су правилно расуђивали,нису се слaгaли  са оваквим ставовима римских папа.Тако на пример,на Првом ватиканском концилу (1870) када је и коначно “озакоњена” догма о папској непогрешивости и примату,те када је папа Пије IX на поменутом сабору огрнуо “одору непогрешиве надмоћи”,присутни католички бискуп из Хрватске Ј.Ј.Штросмајер је иступио и рекао следеће :” Не налазим ни једно једино поглавље или стих (Светог Писма) у којем Исус Христос даје Св. Петру да господари над Апостолима, његовим сарадницима… Апостол Павле не помиње примат Петра ни у једном од својих писама упућених разним црквама…”[19]. Но  овај усамљени глас разума  на I концилу остао је тек као пригушени ехо,утишан и надјачан већ,првим поглављем Догматског Устава (?)Христове Цркве названог “О институцији апостолског примата и благословеном Петру”.У томе поглављу пише:„…према Јеванђељском доказу, примат надлежности над целом црквом Господњом је непосредно и директно обећана благословеном апостолу Петру и поверена њему од стране Христа Господа” и даље да  „…ако неко каже да благословеног Петра апостола није именовао Христ Господ као кнеза апостола и видљивом главом целе Цркве; или да је тај примат само почаст, а не права и истинска надлежност коју је он примио непосредно и директно од самог нашег Господа Исуса Христа: нека је анатема на њега.”[20]По овоме,под тo “проклетство” спадају и сви докази које смо навели, a што само  показује немогућност и неспремност  бранитеља папског примата и непогрешивости да своје тврдње бране и оправдају  снагом аргумената и чињеница у отвореним дискусијама ,наместо што своју догму одржавају “у животу” искључивошћу и аутоматским претњaма анатемом (по чему су веома слични зилотима и виховом односу према екуменизму) (иначе,како смо раније споменули,папси примат достигао је врхунац у својој гордости и осионости у временима док још није био (!?) “формално”потврђен,да би у времену између два концила ушао у неку фазу назовим стагнације,и да би коначно,како се све више може чути,након Другог ватиканског концила и његовог “критичког”поствљања према примату ,овај фундамент папизма ушао у фазу (?!) “бити или не бити”.Да ли је и колико ова тврдња тачна,све су назнаке,имаћемо прилике да се уверимо.)

Kада говоримо о појму папине “непогрешивости”,не би било лоше да цитирамо једног руског епископа који је на духовит начин изнео однос према папиној “непогрешивости”.Тај руски епископ је рекао отприлике следеће:”…хајд када би он(папа римски) за узор своје непогрешивости изабрао неког другог апостола,о коме мање знамо,па да кажемо (?)нека му буде,али он је као идеал своје  “непогрешивости” изабрао баш апостола Петра.А баш он (Петар) направио је (?) хиљаду “гафова”,те је посумњао и уплашио се и није могао ходати у води но је потонуо(Мт.14,30),те се трипут одрекао самог Христа(Мт.26,69-75) ,те га је сам Господ назвао “сотоном”када је Петар својствено човеку,плотски критиковао Христа и његово предстојеће му страдање (Мт.16,23)[21]…“.Да,апостол Петар је све то учинио.Но он је,као и римски папа,био само човек,обичан човек,прости галилејски рибар,зато је и грешио,али апостол Петар се за своје људске слабости горко покајао (Мр.14,72;Мт. 26,75;Лк.22,62),и стоструко,хиљадостурко их искупио непоколебљивом вером којом је могао и горе премештати,и хиљаде људи обраћати и сенком својојм исцељивати (Дел,1,14-42; Дел.5,15)и царевима се супростављати те најзад и својом крсном смрћу Христа ради и ради оног камена,оног горушичиног зрна апостолске хришћанске вере.И за њега и за њему веома сличног,другог апостола васељене светог Павла(који је исто грешио и исто се покајао и иста после дела чинио,и исто у Риму боравио) све оно што су надчовечанским напором урадили темељи се и извире из само две ствари-на њиховом покајању и на њиховом нераскидивом припојеношћу Христу(Гал.2,20).Шта је то од необразованих и страшљивих галилејских рибара створило огњене говорнике и неустрашиве људе који су устали,пркосили и победили најмоћнију тадашњу империју?Шта је или ко је од њих учинио учитеље васељене,највеће људе?Христос!Христос је Онај из кога су они црпели сву своју снагу,сав свој живот,говорио је некада у Ћелијама божанска савест нашег народа у прошлом веку,Свети Јустин.

Снага апостола Петра,снага апостолске Цркве,снага свих хришћана је Христос,и мудри хришћани граде куће својих живота на камену-Христу,а не на песку,знајући да ће када дође до прве буре (гордости) једино кућа саграђена на камену остати неокрњена и сачувана,док ће се кућа темељена на песку са  великим треском срушити.

Може ли се онда и римски папа покајати?Ако је човек,ако и греши може се покајати.Може ли се,следећи пример првог епископа Рима и његових наследника Св. Силвестера,Св.Лава,Св. Мартина и других,вратити  камену крајеугаоном и обновити на њему кућу Западне Цркве,може ли се вратити извору Воде Живе,без које данас сасушени,и он и сав народ његов иду од студенца и студенца и ишту воде и пију,пију но остају жедни?

О да се то заиста деси,са каквом би само радошћу био примљен!О како би се зарадовало сво Хришћанство овде на земљи,и како би се узрадовали и заблагодарили Једносушноме Богу у Тројици Оци Истока и Запада,благујући у Небесном Царству Божијем,војске и војске анђела и светитеља и отаца и мученика који  животе положише зарад тог камена драгоценог,те стене саме суштине,узнеле би у томе трену славопој Христу што је око непоколебљивог камена,око себе “као кокош пилиће” (Лк.13,34) поново окупио сву децу своју!И како би тада болно крикнуо Архиклеветник Деница,јер би му у томе трену пропао сав труд његов од почетка историје и почетка гордости,како би нестао тада злобни осмех с лица његовог јер би тада он,отац лажи и сама Лаж и Смрт,био поново побеђен,као у оном Сведану,победној Недељи коју се спремамо да прославимо!

О ми у ту нову победу Истине истински верујемо,о ми се за ту победу молимо!

Василије МАРКОВИЋ: Дантеов “Пакао”као прототип хуманизма – Ризница апостолског хришћанства или нуспроизвод западне схоластике? – Трећи део је чланак са портала Српског културног клуба

Песма даровница

У ноћи олујној и мрачној,

срце Те моје види,

Створитељу мој!

Срце Те моје и види и чује,

у ноћи заглушујуће грмљавине,

Преблаги

Боже мој!

Срцем Те гледам

 и срцем Те слушам,

 и срцем о Теби размишљам,

 у позно доба ноћи,

на крају дивотна пута,

на којему сам, гле!

давно негда,

 још пре рођења својега,

познао Тебе у себи,

Љубљени

Оче мој!

У ноћи олујној и мрачној,

без звезда и трачка светлости,

само пут мој

преда мном

светли!

Знам, одавно знам!

да то Ти,

из срца мојега,

светлиш у ноћи олујној и мрачној,

и обасјаваш пут мој

што ме ка Дому Твојему,

из века у век,

води!

Драган Симовић: Створитељу мој! је чланак са портала Српског културног клуба

Србија је земља која се налази на цивилизацијском раскршћу три начина мишљења, три начина живљења, три начина веровања на крају три цивилизације.  Које стоје као водичи кроз време, свака на свом месту непоколебљива са својим историјским филмом који нам пројектује прошлост, одређује садашњост и означава пут ка будућности.

Свака цивилизација представља историјски структуисану везу између древних вредности, веровања, мишљења и живљења заокружену монотеистичком религијом као њеним водећим обележијем. Током историје долазило је до размене техника, идеја, културних добара између цивилизација али такође и до сукоба, који трају и дан данас. Цивилизације о којима говорим су Западна обележена католичанством и протестанизмом, Исламска и Православна.

Западна цивилизација свој пут обликује Римским Царством, обнову доживљава са Карлом Великим,  а данашњи културни и просторни изглед  добија кроз механизам католичанства и протестантизма. Данас је протестантизам подлегао капиталистичком духу, а католичанство је само по себи добро позната индустрија новца. Изгубили су своје духовне центре и остало им је само да верују у новац , а моле се у банци. Уместо вере у креатора почели су да обожавају креацију што је јасан пут у неминовну пропаст.

Исламска цивилизација води порекло још од античке Феникије, а пут свог развоја утире са Картагином док свој цивилизацијски изглед добија самом религијом Исламом ширећи се Блиским Истоком и Северном  Африком преко пустиње докле год може, углавном силом. Уз реченицу водиљу, сви који за мачем посегну од мача ће и погинути што доста говори о будућности.

Православна цивилизација своје темеље поставља античком Грчком, а изградњу добија Византијским Царством преко којег је духовно оплеменила велики број различитих народа. Византијским падом пут ове цивилизације није затрт већ само померен ка новом царству, Руском и њеним духовним центром Москвом, које успевши да превазиђе своје идеолошке проблеме данас сија као бастион слободног човечанства. Свака цивилизација је визија, а визија православне јесте нешто више од места у глобалном поретку, нешто више од обележија на светској мапи, то је духовно јединство које чини народе да се осећају као најближи род иако су удаљени хиљадама километара  зато што их спаја нешто више од новца и мача.

Током историје долазило је до укрштања цивилизацијских путева што је неминовно водило ка сукобима. Које видимо кроз разне примере. Маратонска битка сукоб између Грчке и Персије, освајања Александра Великог, пунски ратови означили су непрестану борбу између Картагине и Римског Царства, Маварска инвазија Иберијског полуострва (данашња Шпанија), крсташки ратови, Османлијско освајање Византије итд… Сви ови сукоби представљају цивилизацијске пулсеве који им дају живот, то једно динамично стање насупрот статично-коматозном које води ка вечном сну и нестанку.

У историјском вртлогу пролазности времена које се као тајфун креће просторима постављајући сталне изазове на које човечанство настоји да одговори.  Изазове делимо на природне (шуме, реке, планине, мочваре) и друштвене који се углавном рефлектују сукобима било спољашњо-освајачким или унутрашњо-властодржачким. Одговоре или можемо рећи откуцаје посматрамо као срж живота цивилизација било да одговарамо природним (крчењем шума, исушивањем мочвара, савлађивањем река и планина) или друштвеним изазовима (стварање народног јединства одбијањем непријатеља или успостављањем бољег система власти). Процесом изазова-одговора тим пулсом цивилизације су себи дале живот, а временом створили специфичну за сваку цивилизацију историју, културу,традицију,религију којом је појединац и дан данас обликован.

Из једног макроскопског погледа на пулсирајуће цивилизације изоштравањем слике долазимо до једне изгубљене државе чији су путеви одредили њено цивилизацијско наслеђе, бурна историја јој омогућила одговарајући пулс, а данашња политичко-економска ситуација  произвела клиничку смрт. Србија је име ове изгубљене државе које ће изгубити своје историјско значење ако ова коматозна равна линија настави да пишти тим једногласним умирећим тоном.

Историја српског народа прожета је углавном освајачким изазовима којима је у пар случајева доведена на саму ивицу опстанка али су јој зато одговори били исто толико јаки као и изазови што је чинило ову нацију великом. Титани су некада ходали овом земљом, знамо ко су, од великих војсковођа и генерала (Карађорђе, Ж. Мишић, Д. Михаиловић и многи други) до песника и писаца ( Ј. Дучић, М. Црњански, И. Андрић итд…) који су чували душу овог народа. Тешко је поверовати да таквих људи више нема или ако их и има бачени су у милост или немилост данашње елите док време протиче, а они у својој меланхолији и депресији чекају да се нешто догоди.

Српски народ обликован цивилизацијским наслеђем Византијског Царства изградио је свој језик, обичаје, традицију, културу и религију у оквиру Православне цивилизације и оно што је најважније на сваки изазов у том духу одговарао. Данас на сваки постављени изазов дајемо погрешан одговор јер смо допустили да корумпирана елита која се више ни не сматра делом ове нације одговара уместо нас. Само-деструкцијска патологија Запада преноси се преко елитиста и њихових неолибералних војника у саме темеље наше државе чинећи животе људи сваким даном све горим.

Заблуда мултикултуралности, лаж о наднационалности где уствари имамо корпоративну “националност” богатих и сиромашних, претерана индувидуалност у виду нарцисоидног бављења самим собом на штету заједнице што узрокује давање слободе разним друштвеним девијацијама. Бесмислено одушевљење атеизмом и хедонизмом па чак и јаловошћу и ограничавањем становништва су проблеми њиховог система које се све више преносе на наш систем вредности под маском уласка у некакву унију.

Вековне вредности се замењују тренд вредностима којe остављају народ збуњен у једној неверици и неразумевању својих политичара, својих институција и на крају свог начина живота. Водећи ка једној општој депресији, меланхолији и наизглед прихватању своје тужне судбине. Али ако смо могли толико пута да кажемо то историјско не, после мајских избора када долази омиљено револуционарно годишње доба лето, могли би опет. Градске улице представљају матицу друштвених промена, и као такве надам се да ће овог лета бити довољно вреле да спрже ту нашу меланхолију и омогуће нам да сви заједно кажемо још једанпут оно наше чувено не! За Европску унију, за Запад и за нестанак овог народа.

Немања РАЈАК: Цивилизацијски путеви, пулсеви и равна линија Србије је чланак са портала Српског културног клуба

„Никада у животу нисам урадио ништа непоштено“, поручује нам Борис Тадић у свом, специјално за други круг, снимљеном споту.  Није него! Ко је и по чијем налогу и инструкцијама покрао изборе 6. маја и фингирао их да резултати буду такви да опозиције, с изузетком ДСС, нема у парламенту? Ко осам година у својим рукама држи сву власт, и законодавну и извршну и судску? Ко је једини председник државе у савременом свету који је истовремено и председник владајуће странке, чиме је спојио две јавне функције, супротно Уставу? И за све то добио амин свог Уставног суда. Ко то, опет кршећи највиши правни акт државе, хоће трећи мандат за председника Републике? Ко је завео једноумље и медијску цензуру у Србији каква се не памти ни у Милошевићево доба, а од свих медија, механизмима економских уцена, контролом маркетиншког простора и чак кадрирањем, направио своје личне промотивне сервисе? Ако све то није непоштено, онда нам курва опет говори о поштењу.
Свесрдно потпомогунут удворичким штампаним и електронским медијима који су се потпуно ставили у службу блаћења његовог противкандидата у другом кругу,  самоуверено хрли ка трону, док се Србија претвара у источњачку деспотију испод провидног паравана који се овде назива демократијом. Да наша несрећа буде још убитачнија, најјачи ривал му је човек каквог ни сам Тадић боље не би осмислио.

Томислав Николић, противкандидат модерном диктатору Борису Тадићу, је човек који је растурио најјачу опозициону странку и одбацио идеологију. То је човек који се редовно деградира својим поступцима, као на пример када је ступио у „штрајк глађу до расписивање избора“. Или, када је након приче да ће завршити давно започети Правни факултет у Београду, напрасно дипломирао на некаквом приватном факултету и приде завршио мастер а да не зна ни на коју тему. А ових дана, ни Тадићеви спин доктори не би боље смислили како да још једном скочи себи у стомак. Устврдио је да је било масовне крађе избора на свим нивоима, рекао да је гласало пола милиона покојника, истресао из вреће три хиљаде украдених изборних листића и најавио да неће учествовати у другом кругу. После премишљања, или после одласка код Мери Ворлик, одлучује да сам себи пуца у ногу и да учествује у другом кругу. Пропустио је прилику да  коначно уради праву ствар и да се упише у историју као неко ко је  „демократску“ изборну крађу истерао на чистац, и ко је повео незадовољан народ и опозицију у рушење диктатуре. Што је још горе, осујетио је доказе осталих опозиционих странака о изборној пљачки навлачећи на себе сумњу да је опет блефирао у покушају да подигне рејтинг уочи другог круга.
И шта сад радити кад ти је такав једина алтернатива Тадићу? Само су две варијанте. Да не изађемо на изборе и пустимо Тадића да га глат развали. Биће председник још 5 година, можда и дуже ако још једном промени Устав (што је у најави). Биће надаље и премијер и председник парламента и врховни судија јер ће имати јачу већину у скупштини него досад. Биће и бахатији јер је награђен уместо да буде кажњен.
Кад се ово има у виду, тешка срца долазим до друге варијанте, а то је да се гласа за Николића. Усредсредити се на највиши интерес да Тадић мора бити смењив, да му се из руку мора избити макар једна полуга власти, притом занемарити чињеницу да заокружујеш Николића, и све то трудећи се да се не исповраћаш па да листић буде неважећи. Нема нам друге него да гласамо, не за мање зло, већ против највећег зла. Двадесети мај је каква-таква и једина шанса да се Борис Тадић заустави.

Смиљана ВИДИЋ: Гласајмо против највећег зла је чланак са портала Српског културног клуба

Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани. Вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, од када постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће, глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидина. Чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руке да се додиром са њим не би био окужен.
Глумце су девојке волеле, али су се за њих тешко удавале сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за курве, чак и после њихових педесетих година. Онога тренутка кад је стари чика Есхил измислио првог глумца, почело је то хиљадугодишње бежање.

Бежање од људи ка људима. Кажу да је један од првих био неки Теспис, али тешко да би остао запамћен да није било његових чувених Хистрионских кола, којима је бежао, склањао се. Све у сулудој нади да ће наићи на правог човека.
Гледалаца је увек било и биће их, али он је, ето, тражио онога међу њима који би му омогућио да достојно проживи тај свој смешно блесави живот. Није то нашао. До данас.
Знам да ће се сада одмах наћи неки мудросер, који ће ме обавестити да „до данас“ – не стоји! Покушаћу да га убедим да је то тако. Баш тако!

Данашњем глумцу, додуше, дају да једе из руке, у глумце се не бежи, чак родитељи у шашавој нади да се ту добро заради, гурају своја чеда у тај посао. Глумци се чак и жене пристојним девојкама, мада ипак радије глумицама. Глумице су курве евентуално до своје тридесете године, после их ионако третирају само као „уметнице“. Доста се, дакле, изменило за ових две хиљаде година. Сем страха који је исконски. Остао је тај пусти, сада већ тешко објашњиви страх, стрепња која глумце чини нижим бићима.

А хоће глумац, хоће! Хоће да буде и храбар и достојанствен, и супериоран кад – кад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини?), покушава да се осећа равноправним, значајним. Хоће и да подвикне, да расправља, да одлучи понешто.

Али, све је то оно његово несвесно ја. Онај јачи, главни део његове личности – ГЛУМА, илити показивање онаквим какав ниси, а хтео би, о како би хтео!
У основи, у темељу, у крову и около те трошне куће лежи пусти страх! Страх од јуче за које ниси сигуран да ли је било добро, страх од данас кога ниси свестан, страх од сутра, које мимо осталих, нормалних људи чекаш са зебњом хоћеш ли бити у стању да оно „јуче“ поновиш?
Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да одвојиш једно од другога.
А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе. Потом „остале структуре“, да употребим ту неухватљиву реч младих политичара. Структуре које одлучују, држе снагу и моћ. Снагу наше невелике памети, и моћ нашег страха. А ствар је врло једноставна! На дохват руке, такорећи. Треба само рећи – НЕЋУ ВИШЕ ТАКО! Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2000 година. И можда још две – МАРШ ТАМО! Значи, све заједно пет речи.
Колико и како треба стиснути дупе за тако нешто зна само онај који је тако нешто икада помислио да каже. Био на ивици, на врху језика му било, само што није лануо, да га нешто важно и неминовно није спречило, сасуо би итд… итд… Нормално, то није учинио, али бар зна како му је било! Структуре то знају и осмехују се (чак без злурадости!), ту и тамо и са симпатијама. Ко би се озбиљно и дуго љутио на децу? Структуре су стабилне и вечите, ми смо пролазни, једнодневни. Као такав, ЕФЕМЕРАН (израз позоришних критичара!) настављам, ето, ово моје невољно размишљање. Покушавам, наиме, ове ноћи с краја ’80. године, да престанем да се плашим. Наравно, колико ми то мој страх дозволи. Да уђем у Нову годину миропомазан.
Одлучио сам да се не бојим више људи, већ само Бога, за сваки случај. И ето, ја од овог часа више не стрепим. Не плашим се својих претпостављених, својих редитеља, својих СИЗ-ова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, подцењивача, прецењивача. Једноставно, није ми више стало! Треба ми веровати на реч, кад већ ја сам себи не верујем.
Зато нека се носе структуре, нека се носе претпостављени: много пута сам их ухватио у лажи (а да нису ни трепнули!), нека се носе СИЗ-ови, њима је боље без нас, нека се носе критичари, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају довољно времена, обавештености и стручности за тај мој смешни послић који се зове позориште, тај скрајнути феномен, који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума.
Нека се носе телефони (многа представа је скинута путем телефона) и нека се носи ТВ (скупа ми претплата и губи ми се боја) и радио (још увек не верујем да нема малих људи унутра!) и новине, јер ме плаше и као уметника и као човека…
Нека се носе… но, моје време храбрости је већ истекло, као што сам и очекивао. Па бих да прекинем и да се извиним, ако је некако могуће! Шта ми је то требало!? Не знам шта друго да кажем! Не нађите се увређени, шалио сам се, мајке ми.

Ваш увек и до краја
Зоран Радмиловић

Зоран Радмиловић: Писмо јачем је чланак са портала Српског културног клуба

     По  резултатима  избора  човек  би  рекао  да  се  данас  најбоље  живи  у  Србији. У  целом  свету  у  условима  кризе  владе  падају  као  зреле  крушке, свуда  побеђује  опозиција, националне, патриотске  странке  и  на  десници  и  на  левици  бележе  невероватан  раст, а  промотери  неолибералне  евроатлантске  доктрине  из  Брисела  и  Вашингтона  у  оквирима  њихове  ”политичке  коректности”  бележе  срамотно  лоше  резултате. Једино  у  Србији, земљи  са  званично  најнижим  примањима  у  Европи  (и  Албанија  нас  је  престигла), са  рекордном  незапосленошћу  где  практично  трећина  радно  способног  становништва  нема  стални  посао, земљу  понижену, изнутра  слабљену  и  разбијану, којој  отимају  окупирани  део  територије, спремају  рушење  Устава  и  нове  сецесије, побеђује  владајућа  коалиција, још  убедљивије  него  прошли  пут. Како  је  то  могуће?

Сећате  ли  се  говора  бившег  премијера  Србије  Зорана  Живковића – Жилета  неколико  дана  после  5.  октобра  2000. године? Тада  је  на  импровизованој  седници  дошло  до  верификовања  мандата  посланика  у  тадашњој  Савезној  Скупштини. Седница  је  одржана, ако  се  не  варам, можда  и  грешим, у  Сава  Центру, пошто  су  петооктобарски  ”обојени”  револуционари  запалили  Савезну  Скупштину, опљачкавши  је  том  приликом  и  тиме  јавно  показујући  да  циљ  5.  октобра  није  било  рушење  Милошевићевог  режима  већ  рушење  државе. Том  приликом  је  Зоран  Живковић, звани  Жиле, одржао  говор  за  импровизованом  говорницом  и  поручио  да  се  у  Србији  више  никада  неће  десити  да  се  не  знају  резултати  избора

и  да  неко  покуша  да  покраде  изборе  и  народну  вољу. Е  па  и  то  се  десило  у  данашњој  Србији. Режим  жуте  диктатуре,  на  чијем  је  челу  ништавни  позер  и  манекенска  марионета  Борис  Барбика,  бесомучно, џукачки  и  бескрупулозно  покрао  је  изборе  који  су  одржани  на  Ђурђевдан  ове  године. Ово  је  врхунац  бешчашћа, аморалности  и  ништавила  режима  који  се  дрзнуо  да  грађане  ове  земље  и  њихову  изборну  вољу  третира  као  последње  ђубре  бацајући  читаве  џакове  са  гласовима  у  контејнере  широм  земље.

Од  режима  који  је  практично  признао  Тачијеву  терористичку  творевину, који  батина  и  пребија, а  случај  Ранка  Панића  каже  и  да  убија, сопствене  грађане, који  промовише  геј  ”весељачко”  парадирање  и  финансира  промену  пола  у  Србији, који  је  донео  срамну  и  на  америчко-муслиманској  пропаганди  засновану  резолуцију  о  Сребреници  у  чију  званичну  верзију  све  мање  верују  и  у  Скандинавији, који  враћа  Турску  на  Балкан  и  залаже  се  за  гушење  Републике  Српске  и  централизацију  БиХ, кога  је  баш  брига  за  права  Срба  у  Црној  Гори, него  чак  и  сарађују  са  црногорским  режимом  на  штету  српских  интереса, који  је  Србију  претворио  у  хрватску  и  словеначку  колонију  чијим  фирмама  служимо  за  експлоатацију, а  права  Срба  у  Хрватској  и  Крајини  више  и  не  помињу  док  хрватски  лоби  креирајући  антисрпску  варијанту  постмодерног  секуларизованог  неоусташтва  господари  у  Београду, који  је  донео  антиуставни  и  сепаратистички  статут  Војводине  и  ради  на  промоцији  тзв.  ”војвођанерског  идентитета”  и  ”војвођанске  нације”  током  пописа  становништва, који  заговара  даљу  ”регионализацију”  и  феудализацију  Србије  преко  власти  локалних  режимских  барона  као  и  све  веће  тензије  у  Рашкој  области, ”влашко”  и  бугарско  питање, положај  мађарске  мањине  и  сл., режим  који  је  уместо  обећаних  нових  200000  радних  места  угасио  још  400000  радних  места, а  по  стандарду  смо  скоро  на  нивоу  субсахарске  Африке, који  нас  је  презадужио  до  гуше  и  најављује  распродају  националних  ресурса  у  бесцење, који  уништава  културу, идентитет, традицију  овог  народа, а  људе  жели  да  сведе  на  ниво  безличне, уплашене  и  бесловесне  масе  која  као  хипнотисана  понавља  мантру  да  ”ЕУ  нема  алтернативу” (на  жалост, судећи  по  резултатима  избора, код  многих  су  успели  ово  да  остваре), од  таквог  режима  могла  се  на  крају  и  очекивати  тешка  изборна  крађа.

Поред  свега, оно  што  се  намеће  као  закључак  јесте  да  је  и  поред  велике  изборне  крађе  поприличан  број  грађана  гласао  за  режимске  странке. ДС  јесте  забележио  пад, али  која  је  логика  да  СПС  добије  онолике  гласове, поготово  ако  се  зна  да  су  на  прошлим  изборима  директно  обманули  гласаче  и  ушли  у  коалицију  састављену  у  америчкој  амбасади. Међутим, СПС  и  њихов  лидер  Ивица  Дачић  водили  су  кампању  као  да  су  они  главни  представници  свих  ”понижених  и  увређених”  у  овој  земљи  и  као  да  су  они  ”патриотска  опција  против  режима”. И  успело  им  је, што  због  невероватне  манипулације  и  кратког  памћења  бирача, што  због  поистовећивања  са  влашћу, али  један  од  главних  разлога  је  бескрван, јадан  и  углавном  безличан  наступ  главних  актера  на  опозиционој  сцени. Поред  овакве  опозиције, чија  неслога,  склоност  издаји, корупцији  и  глупости  и  сада  док  ово  пишем  долази  до  пуног  изражаја, режим  Бориса  Барбија  и  свих  који  стоје  иза  те  марионете, наставиће  и  даље  да  нас  уништава  и  тлачи.

Прво  да  се  позабавим  највећим  губитницима  на  одржаним  изборима, а  то  је  СРС. Већ  сам  у  свом  тексту  ”Биће  боље, неко  виче”  написао  куда  ће  странку  одвести  потпуно  наопака  и  непромишљена  одлука  о  кандидатури  Јадранке  Шешељ, а  прошле  године  сам  у  тексту  ”Гладни  и  жедни  власти”  забележио  да  се  сва  политика  СРС-а  своди  на  ишчекивање  повратка  Војислава  Шешеља  из  Хага, бацање  клетви  и  потпуни  политички  аутизам  и  игнорисање  стварности. Невероватна  је  количина  глупости  и  грешака  које  је  ова  странка  учинила. Таман  када  су  мало  оживели  на  почетку  кампање  уследио  је  шок  у  виду  председничког  кандидата. Овим  чином  дошло  је  до  нових  подела  у  странци, а  сам  Шешељ  је  послао  поруку  свима  колико  не  цени  своје  најближе  сараднике  и  колико  им  не  верује. После  тога  кампања  се  одвијала  по  инерцији, а  с  обзиром  да  ју  је  водила  Вјерица  Радета, изборни  крах  не  би  требало  да  чуди. Оно  што  је  невероватно  јесте  да  радикали  и  после  избора  настављају  са  понашањем  које  их  уништава. Уместо  да  се  први  побуне  против  изборне  крађе, пошто  су  и  сами  оштећени, они  настављају  са  међусобним  разрачунавањем  у  странци. И  не  само  то, него  настављају  и  са  даљом  политичком  заслепљеношћу  шаљући  јавности  сигнале  да  ће  на  локалу  ићи  у  коалицију  са  сваким,  осим  са  СНС-ом. Дакле, пре  ће  и  са  жутима  и  са  ”преокренутим”  на  локалу  него  са  СНС-ом. Уместо  да  крену  у  борбу  против  крађе  гласова, они  нападају  Двери  да  су  им  отели  гласаче. За  то  време, омиљени  Ђиласов  радикал  Немања  Шаровић, који  је  упропастио  странку  у  Београду, а  пре  више  од  годину  дана  на  Ђиласов  позив  да  и  опозиција  да  своје  чланове  у  управне  одборе  јавних  предузећа, радикали  су  међу  првима  потрчали, сада  поручује  да  нема  доказа  за  изборну  крађу. Свака  част  Шаровићу, ти  си  прави  ”опозиционар”. Изгледа  да  су  радикалима  битнији  лични  сукоби  и  размирице  него  борба  против  режима, а  ситуација  показује  да  су  управо  они  који  се  највише  куну  у  Шешеља  данас  најближи  Тадићу  и  Ђиласу. Они  најбоље  знају  зашто.

На  крају  питање  за  све  њих. Зар  заиста  мисле  да  би  Николић  и  Вучић  кренули  да  руше  СРС  уз  помоћ  Тадића  и  западних  амбасада, по  депешама  Викиликса, да  нису  од  својих  западних  газда  добили  чврста  уверења  да  ће  се  Војислав  Шешељ  из  Хага  вратити  на  самрти  или  са  ногама  напред? Сигурно  је  да  Николић  и  Вучић  знају  како  би  прошли  у  случају  Шешељевог  повратка, зато  су  им  западни  господари  гарантовали  да  он  више  неће  жив  у  Србију. И  поред  тога  што  знају  какав  је  и  шта  је  Хашки  трибунал, да  је  то  злочиначка  институција  за  уништавање  Срба  и  писање  свеопште  српске  ”кривице”, чланство  и  врх  СРС-а  све  ове  године  верују  дезинформацијама  и  гласинама  да  се  Шешељ  враћа, да  долази, да  стиже, а  ту  причу  највише  су  потурале  америчке  и  сорошевске  НВО  преко  њихових  медија  или  преко  таблоида. Чак  и  они  који  се  супротстављају  политици  запада  изгледа  да  верују  том  истом  западу  и  верују  у  холивудски  хепи  енд. Невероватан  парадокс. Ако  Шешељ  и  дође  из  Хага, вратиће  га  уништеног  здравља, а  странку  су  му  већ  уништили. Можда  ће  и  успети  да  победи  Хашки  трибунал, али  запад  га  је  ударио  тамо  где  је  мислио  да  је  најјачи, у  његову  странку. Још  једном  се  показало  да  идеологија  представља  само  средство,  а  не  циљ  политичке  борбе, а  ако  није  прилагођена  изазовима  времена  постаје  мртва  идеологија. На  жалост, Шешељу  који  је  у  младости  био  комуниста  то  никада  није  било  до  краја  јасно  да  идеологија  служи  само  као  средство  за  остваривање  националних  и  државних  интереса. Шешељева  сујета, огромни  его, неспособност  да  се  други  саслуша, а  потреба  да  буде  окружен  слепим  послушницима  који  су  му  на  крају  и  дошли  главе, утицали  су  на  неспособност  да  се  уоче  промене  и  нови  моменти. Још  једном  видимо  да  се  гордима  подвиг  ускраћује.

Николић  и  Вучић  су  се  још  једном  представили  као  потпуне  западне  марионете  и  најодговорнији  за  крах  опозиције  и  продужење  живота  режиму  Бориса  Барбике. Када  су  пре  четири  године  разбили  СРС  као  странку  која  је  заговарала  истински  другачију  политику  од  владајућег  евроатлантског  режима, помислили  су  да  ће  клицањем  ЕУ  и  прихватањем  званичних  ”политички  коректних”  мантри  бити  ближе  власти, јер  их  је  дотад  у  томе  ометао  Шешељ  и  његово  радикалско  наслеђе. Зар  су  заиста  веровали  да  они, такви  какви  су, могу  организовати  широки  опозициони  фронт  против  режима  и  то  заговарајући  исту  политику  као  режим  и  пенећи  о  ЕУ. Да  је  то  немогуће  показао  је  и  прошлогодишњи  ”жеђогладомор”  Томислава  Николића  који  се  претворио  у  потпуни  фијаско  и  фарсу. Од  великог  народног  бунта  и  покрета  није  било  ништа, једино  је  Николић  још  додатно  исмејан. Вучић  и  Николић  су  обавили  најбољи  посао  за  овај  режим  самим  оснивањем  СНС-а, а  да  су  им  интереси  и  газде  исте, данас  је  то  потпуно  јасно. Николић  и  Вучић  прво  ”грме”  да  су  покрадени  на  изборима, одлучују  о  бојкоту  другог  круга  председничких  избора, а  онда  шаљу  писма  и  иду  на  консултације  у  стране  амбасаде  да  им  дају  инструкције. Иако  су  још  колико  у  суботу  причали  о  могућем  бојкоту  и  покретању  масовних  демонстрација  широм  Србије, чим  им  је  америчка  амбасадорка  Мери  Ворлик  рекла  ”но, но”, одмах  су  променили  мишљење  и  у  недељу  најавили  излазак  на  други  круг  председничких  избора. ”Напредњачки”, нема  шта! Николић  и  Вучић  понизно  слушају  своје  западне  менторе. Сада  имамо  ситуацију  да  када  се  више  од  50%  грађана  Србије  противи  уласку  у  ЕУ  у  Скупштини  присталице  евроунијаћења  без  алтернативе  имају  преко  две  трећине  посланика. Раније  када  је  70%  било  за  улазак  у  ЕУ  однос  у  Скупштини  је  био  практично  пола-пола. Шта  се  ово  догодило?

Ово  више  није  за  политичку  анализу, већ  пре  за  колективну  дијагнозу. У  сваком  случају, и  Борис  Барби, који  је  поднео  оставку  како  би  добио  још  један  председнички  мандат  по  чему  представља  јединствен  случај  у  историји  и  јединствен  пример  безобразлука  и  бешчашћа, и  Тома  Парцела  биће  на  истом  задатку  у  новом  сазиву  Скупштине  где  ће  за  своје  западне  газде, финансијере, тајкуне  (стране  и  домаће), међународне  банкстере  и  корпоративне  моћнике, одрађивати  свој  део  посла, почев  од  промене  и  рушења  Устава, третирање  Космета  по  ”моделу  две  Немачке”, наставка  слабљења  и  разбијања  државе, даље  задужење,  распродаја  и  отимачина  националних  ресурса  на  путу  евроунијатске  пропасти  без  алтернативе. Једино  је  ДСС  остао  у  Скупштини  да  се  супротстави  оваквој  политици  и  то  као  ”једна  сламка  међу  вихорове, сирак  тужни  без  иђе  икога”, што  би  рекао  владика  Раде  у  ”Горском  Вијенцу”. Поред  ДСС-а  и  Двери  Српске  заслужују  признање  да  су  прве  подигле  свој  глас  против  изборне  крађе  и  бескрупулозног  понашања  режима, тако  да  је  сада  по  овом  питању  јасно  ко  држи  страну  режима, а  ко  се  бори  против  њега. Они  који  пристају  на  крађу  гласова  и  опет  излазе  на  изборе, јер  им  тако  говоре  њихови  западни  господари, представљају  део  истог  Тадићевог  режима  против  којег  се  наводно  боре.

О  подмићивању, куповини  гласова  по  систему  cash & carry  може  се  рећи  да  је  само  у  Новом  Саду  покуповано  преко  20000  гласова. Неко  се  продавао  за  пакетиће, неко  за  масне  папке, неко  за  џигерњачу, а  неко  за  20, 30 , 50  или  100  евра. Али, један  случај  бедног  и  ништавног  слугерањства  заслужује  посебну  пажњу. Реч  је  о  ”бесплатном”   концерту  ”Панонског  морнара”  за  ”његов”  Нови  Сад  у  термину  ”кад  се  смркне” (смркло  се  нама  одавно, само  никако  да  сване), за  време  предизборне  тишине, мање  од  12  сати  од  отварања  бирачких  места. Заиста, шта  све  можеш  у  Новом  Саду  кад  си  ”Панонски”? Оно  јесте  да  немаш  неке  школе, осим  гимназије, јесте  да  си  певач, али  ипак  желиш  да  будеш  и  филмски  редитељ, продуцент, сценариста, а  то  све  кошта. Како  да  снимиш  филм  без  спонзора, то  не  иде. И  сада  долазимо  до  оне  тачке  када  ћемо  сви  видети  колико  је  његов  концерт  заиста  био  ”бесплатан”  и  на  поклон  Новосађанима.

Пошто  ”морнар”  пожели  да  сними  филм, радног  наслова  ”Као  рани  гмаз”, а  требају  му  паре, обраћа  се  својим  аутономашким  пријатељима  из  градске  власти. Они  му  кажу  да  нема  проблема  и  да  ће  средити  ствар. Они  се  потом  обраћају  страначким  тајкунима  и  финансијерима  и  кажу  им  да  спонзоришу  ”морнарев”  филм, па  ће  после  ”компензовати”  све  са  јавним  набавкама. ”Морнар”  добије  паре, сними  филм, тајкуни  и  спонзори  филма  се  касније  заједно  са  локалним  властима  ”уграде”  у  јавне  набавке, али  не  са  15  или  30%, већ  са  200  или  300%  и  то  све  на  рачун  пореских  обвезника  и  грађана  овог  града  који  после  тога  буду  ”почашћени”  ”бесплатним”  концертом  ”Панонског”  и  то  у  време  предизборне  тишине, пошто  ”Панонски  морнар”  мора  да  врати  услугу  својим  политичким  менторима. Па  сад, драги  суграђани, видите  колико  нас  то  на  крају  кошта, уз  крађу  гласова  која  се  догодила. Није  прошло  ни  40  дана  од  трагедије  и  губитка  шест  младих  живота  у  дискотеци  ”Контраст”  у  Новом  Саду, а  ”Панонски”  подврискује  са  бине  тупацима  жељним  јефтине  забаве  у  процесу  испирања  мозга. Погибију  младих  људи  у  пожару  у  ”Контрасту”  власт  је  искористила  као  део  свог  предизборног  маркетинга, а  колико  их  заиста  жале  и  да  су  их  брзо  заборавили  показали  су  ”хепенингом  Панонског”  на  Тргу  Слободе  у  самом  центру  града, такође  у  предизборне  сврхе. Иначе, и  остали  чланови  из  породице  ”морнара”  добро  стоје, једна  му  је  ћерка  саветник  ”покрајинског  премијера”, а  друга  може  да  буде  шта  год  пожели  у  свету  уметности  и  град  ће  јој  то  омогућити. Прво  је  била  глумица  на  сцени  Српског  народног  позоришта, није  се  баш  прославила. После  је  једног  јутра  пожелела  да  буде  драматург  и  да  постави  у  СНП-у  феминистичку  верзију  ”Чекајући  Годоа”, срећом  ова  идеја  није  заживела, а  данас  ко  зна  шта  хоће. На  крају, ”панонски”  је  све  о  себи  рекао  чињеницом  да  никада  није  држао  концерт  у  Бања  Луци, а  свог  претходног  наступа  у  родном  граду  не  може  ни  да  се  сети  када  је  последњи  пут  био, али  је  зато  у  Хрватској  држао  концерте  у  местима  којих  нема  ни  на  топографској  мапи  и  поручивао  да  му  је  хрватски  матерњи  језик, а  да  је  српски  искварена  верзија  хрватског  језика. Понеки  морнар  можда  остане  без  лађе, али  без  самопоштовања  и  људског  достојанства, то  је  изузетан  пех.

Једино  што  је  актуелна  власт  ДС-ЛСВ-СПС-УРС  саградила  у  Новом  Саду  за  четири  године  јесте, како  су  га  назвали,  Булевар  Европе. Некада  је  био  Суботички, али  су  га  проширили, доградили,  мало  ”нашминкали”  и  прогласили  за  Јевропу. Иначе, тај  булевар, грдне  ли  ироније, иде  у  правцу  градског  гробља  и  на  тај  начин  јасно  симболише  куда  нас  води  ”пут  у  ЕУ  без  алтернативе”. Води  нас  у  смрт  и  ништавило. Човек  је  створен  за  вечност, а  не  за  пролазне  и  пропадљиве  појаве  и  лажне  идоле. Размислимо  шта  нас  следеће  чека  ако  режиму  ова  крађа  гласова  тек  тако  прође. Будимо  храбри  и  одлучни, јер  наде  више  нема  ни  у  кога, до  у  Бога  и  у  своје  руке. Представницима  режима  и  њиховом  ”вођи”  можемо  само  да  поручимо: БОРИСЕ,  ГУБИ  СЕ.

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

Жарко Јанковић: CASH & CARRY или СВЕ СЕ ТО ДОГОДИЛО НА ПУТУ ЗА ЕУ ЛУДИЛО је чланак са портала Српског културног клуба

Ми живимо одлуке наших предака. Ова због своје логичности наоко обична мисао је нешто што у Србији још увијек не наилази на довољно разумјевања. Свака одлука у данашње вријеме ће се одразити на наш будући живот као и живот наших потомака. Због тога је необично важно добро промислити свако данашње политичко чињење како већ у блиској будућности не би морали да сносимо тешке посљедице истог.

Српска историја је пуна оваквих примјера али можда најскорији су свакако ратови из деведесетих. Узрок тих ратова не лежи у догађајима који су им непосредно претходили, већ у одлуци српске политичке елите предвођене краљем Александром I Карађорђевићем да се уђе у политички аранжман и државотворни пројекат с другим народима, који су непосредно прије тога учествовали у рату против српског народа и Србије, а у коме су се истакли по великој мржњи спрам Срба окруњеној страшним злочинима. Свега двије деценије касније та мржња ће током Другог свјетског рата досегнути размјере злочина који по својој монструозности не налазе приближне паралеле у историји свијета. Посљедњи наставак тог осамдесетогодишњег похода на српство су управо горе споменути ратови с краја двадесетог вијека који су нас и довели до расула у коме се тренутно налазимо.

Овај кратак приказ је илустрација како погубна може бити одлука националних елита. Још један примјер из историје, овај пут камбоџанске, ћу навести као илустрацију националне политичке елите која је у потпуности искочила из колосијека свог задатка. У Камбоџи су 1975. на власт наиме дошли тзв. Црвени Кмери, један маоистички покрет, који је на власт дошао с ријетко суманутом идејом, да идеално комунистичко друштво треба да се оствари  редукцијом читаве цивилизације на аграрно друштво каменог доба. Егалитаризам и друштвена нивелација не би дакле били остварени стремљењем ка просперитету и кроз унапређивање оних који у било којем погледу заостају, него наопако, враћањем точка напретка док сви не буду једнаки у својој неимаштини и незнању. То је напримјер значило убијање оних који су говорили стране језике или чак само носили наочале. Двомилионски главни град Камбоџе Пном Пен је расељен и становништво послано на маршеве смрти. Црвени Кмери су објавили крај сваког облика притиска и насилне власти, што су хтјели да остварe – силом.

Иако у Србији политичка елита окупљена око Демократске странке за прокламовани политички циљ нема свођење Србије на аграрно друштво каменог доба, по ефектима њеног дјеловања она ипак не заостаје за Црвеним Кмерима. Мислим да их стога можемо слободно назвати Жутим Кмерима јер ће након њих Србија бити европска Камбоџа. У ту дружину окупљену око Бориса Тадића као Пола Пота Жутих Кмера убројао бих наравно и Томислава Николића, Тадићев алтер его, који и према настанку његове садашње странке, и према његовом тренутном дјеловању али и наговјештеним циљевима не може да се проматра другачије.

Говорити о политичкој елити је у овом случају наравно само по себи један оксиморон јер је идеја да се овом рјечју означе они који због својих квалитета припадају једном водећем слоју друштва, а који то друштво опет усмјеравају и воде. Наравно наша елита усмјерава и води српско друштво али у амбис пропасти. Српски политичари су у правилу способне демагози и манипулатори који теже да на један софистичко-макијавелистички начин остваре једини циљ који им је у глави – долазак на власт. То је једини циљ јер се у Србији развио један посебан вид партије – то је партија фирма која значи ухљебљење. Прелазак из једне странке у неку сасвим супротне идеологије само указује да се ти људи не руководе никаквим идеалима или принципима.

Још једна особина српских политичара је потпуна безидејност, једна празнина у предјелу од рамена па нагоре што се види из непрестаног политичког лутања и вођења државе на дневној бази. То се односи како на стратегијске смјерове кретања државе и друштва али и на оне ситније, мање уочљивије. Од вакцинације против измишљеног грипа на коју су позивали грађанство, а прије свега дјецу, преко пројекта отварања огромног турског културног центра надомак Београда па до сјајних вијести да ће Срби моћи да се лијече у Истамбулу јер је то јефтиније. Чему да се улаже у српске докторе? Не само да је чињење овакве политичке елите погубно него и велика срамота за државу и народ јер то су народни репрезенти у свијету.

Сва слабост данашњих вођа је јасна када их упоредимо с њиховим претходницима.  Модерну Србију су створили велики људи, велики прегаоци. Они су у тешким моментима знали да донесу тешке одлуке и да се боре за оно што им је свето и да получе свој циљ. За разлику од њих ови углавном не знају шта да раде. Борис Тадић је рецимо при самопроглашењу независности тзв. Републике Косово изашао пред грађане с образложењем да су нам наши врли савезници из ЕУ и НАТО сервирали горку пилулу коју треба да прогутамо. Може ли неко да замисли кнеза Лазара како излази пред српску војску на Косову Пољу и саопштава им да треба да прогутају горку пилулу доктора Мурата. Може ли неко да замисли Светог Петра Цетињског како пред бој на Крусима пред оним сурим Србима Црне Горе прича о некаквим горким пилулама. Да ли је краљ Петар I бодрио своје борце у рововима на Церу причом о горким пилулама? Није. То су били прегаоци, државници. Људи који су схватали своју тешку позицију и били конфронтирани са силом која је долазила да их затре, не да им укине визе, али су опет били свјесни да су краљеви, кнезови и владике једног малог али храброг и одлучног народа и нису били слуге и полтрони оних моћнијих завојевача. У контрасту с овим историјским вођама долази снажно до изражаја неспособност данашњих вођа. “Гдје су некада расли високи борови, сад је ситна проја”. Није ни чудо јер српска интелигенција је највећим дјелом нестала од пасјих гробаља Црне Горе и јама Херцеговине преко Јасеновца па до Кочевског Рога, тако да већ седамдесет година Србија лута вођена овим на које смо спали.

Једина идеја Жутих Кмера је учлањење у ЕУ. ЕУ је златно теле и фетиш Жутих Кмера коме се они клањају. Овој фаталистичкој политици је сво подређено. Међутим ЕУ није никаква каритативна или беневолентна организација него конгломерат разних држава које кроз њу покушавају да остваре своје интересе у међусобним односима и нарочтио спрам других у које спада и Србија. Илустрација подаништва према ЕУ је управо Тадићево извињење у Сребреници. Може бити да је он себи дочарао да је Вили Брант али истина је да је предсједник Борис Тадић ишао по задатку из ЕУ у Сребреницу да се тамо извини. Међутим када је Вили Брант клекнуо у Варшави пред спомеником жртвама у варшавском гету, он је покушао да на тај начин поправи слику Нијемаца обиљежених неупитном кривицом за започињање Другог свјетског рата и одговорност за милионе мртвих. Он је тиме показао једну државничку димензију чија је основна политичка мисао побољшање положаја њемачког народа. Међутим ходочашћа у Сребреницу и истовремено заобилажење Братунца у широком луку, показују да Пол Пот Жутих Кмера није ништа друго него један компрадор постављен да спроводи политику центра на периферији, која између осталог подразумјева растакање српског националног корпуса и његовог бића те његово ритуално блаћење.

Велика већина народа заокупљена пуким преживљавањем нажалост и не примјећује како су дубоке и далекосежне негативне промјене које се догађају у Србији под овом данашњом влашћу. Као што се тешко болестан човјек у својој муци и невољи обраћа бабама гатарама не би ли у њима нашао посљедњу сламку спаса, тако се и наш народ за своје избављење обратио политичким бабама гатарама.

Не ради се ту само о тоталној регресији у привредном, научно-технолошком  и културном смислу него и о пропасти духа овог народа, а који му је помогао да преживи Османлије, Анту Павелића и Јосипа Броза. Тај дух је омогућио да се Србија у једном невјероватном подухвату самоинцијативно и практично сама ослободи османлијског јарма и учествује у даљњем ослобађању Балкана. Таква Србија је имала храбрости и снаге да се у Првом свјетском рату супростави Аустро-Угарској, тада европској велесили и далеко моћнијој земљи него што је Србија. У смутњама Другог свјетског рата Срби су имали снаге да се супроставе идеологијама као што су нацизам и фашизам које су свладале скоро цијелу Европу. Све је то било могуће јер Срби никад нису сумњали у себе и своје способности. Оно што данас видимо само је врхунац процеса започетог под једним од најпознатији свјетских бравара, Јосипа Броза.

Ипак не треба занемарити ни извјесну дозу нереалности српских грађана. Велики мит у српском друштву представљају она “дивна Титова времена”. Многи живе у убјеђењу да постоји неко магично дугме које може да их телепортује у то вријеме земље Дембелије. Тако нешто наравно није могуће. Да Србија има савјесне политичаре они би сви уз консензус изашли пред грађане и рекли да им могу обећати само “сузе, крв и зној” јер то је једино реално. Српски политичари су насупрот томе распиривали и надувавали нереална очекивања грађана до невјероватних размјера. Ипак они су само дио тандема јер слаган је само ко повјерује у лаж и сматрам да и грађани треба да буду свјеснији своје одговорности.

Данашња српска политика се дакле противи здравом разуму. Према мом мишљењу, она само може да се пореди са лудилом Црвених Кмера. Посљедице те суманости која је сручила Камбоџу у сиромаштво  и заосталост могу се видјети још и данас. Исто тако ће и  Србију скупо да кошта владавина наших Жутих Кмера. Питам се само колико дана ће бити потребно да се исправи један дан њиховог вођства? Десет, педесет, сто или година дана? Хоће ли уопште моћи да се исправи грешка? Ова метиљава и немушта политика ствара, бојим се, непоправљиву штету и свака сљедећа влада у Србији ће имати све мањи маневарски простор због олако напуштених позиција њихових претходника. Србија је данас срозана до самог дна. Земља је то којом дрмају тајкуни, страни амбасадори, а од скора и муфтије. Она све више постаје парадигма Хазарије Милорада Павића.

Србија, која се након револуције 1804. године тешком муком издигла са самог дна заосталости и биједе захваљујући снажном националном духу и свијести те прегатељству оних који су је корак по корак водили у напредак, тежи да се у данашње вријеме врати у прошлост и постане земља занатлија и сељака. Међутим не само да ће Србија бити мала и биједна без наде за побољшање него ће доћи у једно нестабилно стање. Кривци за тешко стање ће бити политичке елите које су пласирале лажне идеје како би их народ подржавао и народ ће бити свјестан њихове кривице. Конфликт између народа и његових елита може да се ријеши само ако се оне саме од себе промијене (што је мало вјероватно) или ако се уклоне – саме (што је опет мало вјероватно) или од стране оних који су њима незадовољни (што се иначе зове револуција, најскорији примјер је тзв. Арапско прољеће). То би само значило нестабилност и интерне сукобе у самој Србији, што би ионако лошу ситуацију довело до очајања.

Грчка садашњост би могла тиме постати скора српска будућност. Као и у Грчкој и у Србији имамо једну неодговорну елиту оријентисану на саму себе, народ који у својој лакомислености хоће да живи пуно боље него што заиста може, а што му је утувљено у главу од ових претходних, као и спољне политичко-економске факторе који кроз своје чаропојке о економском просперитету у ЕУ желе да задрже народ у покорности. Истина је ипак да су земље ЕУ које су богате то биле и прије него што су се придружиле овом блоку док оне које су као сиромашне ушле у овај економскополитички блок још увијек таворе у својој биједи која је додуше сада само мало нашминкана. Посебно је опасно за Србију јер у данашње вријеме долази до конјуктуре више негативних фактора који се поклапају подижући амплитуду негативног утицаја и стварајући једно резонантно дјеловање. С једне стране ту су биолошки фактори који се огледају у смањеном наталитету, затим с тим у вези економско сурвавање те даље јак атак на културу и уопште духовност Срба.

Стога је необично важно озбиљно схватити ове скоре изборе и не треба их потцијенити. Они су битка нашег времена. Наша Косовска битка. Јер ово није само битка за пуки опстанак.

Ово је битка за наше душе.

НАПОМЕНА: Чланак је написан пре ђурђевданских избора.

Милан Цветојевић: Жути Кмери или инверзија историје је чланак са портала Српског културног клуба

У листу Blic од 10. маја 2012. године, у рубрици Нови Сад (стр. 23), објављен је текст извесног Жарка Богосављевића, под насловом Епархија нелегално поставља споменик.

У овом нарученом тексту се, као и у досадашњем низу нападâ на Српску Православну Цркву, посебно на Епархију бачку, износе многе неистине, полуистине и дезинформације, а сâм наслов, украшен фотографијом актуелног врлог председника Скупштине Града Новог Сада, представља покушај нове медијске хајке, попут оне из јануара текуће године.

На самом почетку текста Епархија бачка се жигоше као ,,изазивач скандала“ (!) поводом обележавања Новосадске рације и разних ранијих — дечјих и иних — манифестација, што је већ много пута демантовано и објашњавано, али што приврженици гебелсовскога схватања истине не уважавају. На крају, Епархија бачка је оптужена да је противник Балашевићевог концерта у предизборној ноћи, са гостима којима ту није било место и са ,,зорли кабастом демократском“ идејом да се надомак Саборне цркве и тик пред вратима Владичанског двора уочи храмовне славе, постави озвучење и видео-пројектор, што представља својеврсни искорак и новину у понашању актуелних градских ,,отаца“ и потврђује да је њима на срцу генијална мисао Јосипа Броза да се не треба држати закона као пијан плота, особито кад је посреди ,,србијански“ (читај: државни) Закон о заштити споменикâ културе од посебног значаја, а поготову кад је у питању Закон о Црквама и верским заједницама, који, ето, тако жестоко — и већ толико времена! — угрожава драгоцене живце наших овдашњих првобораца уносног реформског курса и безалтернативног процеса евроатлантских, а и још неких, интеграција.

Ако занемаримо све отровне стреле и кошавом истине разагнамо маглу лажи, јасно ће се указати истина, а она гласи:

1. Добро је знано ко је све против помињања жртава српског народа и ко све слепо наставља политику својих очева и дедова из ,,педесет и неке“ да се због тековинâ братства и јединства не смеју помињати српске жртве, а и јеврејске жртве ваља помињати дозирано, без прецизног именовања џелатâ.

2. Градска власт не може да се помири са чињеницом да је Црква довољно организована да без учешћа Града, заједно са својим верницима и другим добронамерним грађанима, може да чува молитвено сећање на невине жртве окупаторских злочина у Бачкој и да ће она то чинити и убудуће, штавише – трајно.

3. Епархија бачка је почела са организовањем трибинâ и јавних скупова на тему нацистичких злочина у Бачкој, а сви детаљи око организовања конкурса за идејно решење споменика на Штранду биће објављени до краја месеца маја, као што је и најављено.

4. Епархија бачка је, на конференцији за медије поводом парастоса невиним жртвама побијеним приликом уласка мађарских нациста у Нови Сад 1941. године, најавила да ће приликом реализације идеје о постављању споменика жртвама Новосадске рације на месту њиховог страдања поштовати законску процедуру и да не очекује — нити тражи — било какве бенефиције од надлежних градских служби, а поготову од садашњег врлог председника Скупштине Града Новог Сада. Да је новинар Блица и писац наведеног прљавог текста био на поменутој конференцији, одавно би имао одговоре на сва своја питања.

Њему и његовим налогодавцима важнија је, међутим, била предизборна кампања, трка и борба за сваки глас, него тема нацистичких жртава и постављања спомен-обележја на Штранду. Да је до њега, вероватно ни данас не бисмо читали о томе, јер Жарка Богосављевића то очигледно не занима, али су његове газде сматрале да би ова тема могла послужити као згодно оружје за поновни напад на Цркву.

5. Да се немушти Жарко Богосављевић умео јасно и гласно представити кад је телефоном звао службенике Епархије бачке и да је прихватио њихов предлог да изјаву на ову тему добије данас, а не јуче, због презаузетости Канцеларије Епископа бачког око организовања пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела, добио би информацију да се Епархија бачка још није обраћала за дозволу да се постави спомен-обележје на Штранду, али да ће то свакако учинити када за то дође време. Богосављевић би о истом трошку могао сазнати и то да је Епархија бачка, поред обележавања седамдесетогодишњице злочина у Бачкој, била један од организаторâ и домаћин два међународна скупа и да је угостила више од стотину угледних међународних представника. Реч је о другој Конференцији посвећеној јубилеју Миланског едикта и о одржавању пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела. Али, наравно, писцу нарученог текста није занимљиво да пише о таквим стварима. Јер, он мора да ради по диктату својих господара. Новинарска етика и елементарно осећање части данас пречесто уступају место сигурности, похлепи и партијској књижици, уз предност да се, за разлику од прошлости, сада сваких неколико година може мењати партијска књижица, у складу са успињањем на власт ове или оне партије. Нарочито није препоручљиво писати о догађајима који епископа бачког Иринеја, па и неке друге епископе са црних листи, не показују као идеологе ,,четништва“, ,,великосрпства“, ,,верске затуцаности“, ,,антиевропејства“, ,,нетолеранције“, ,,ксенофобије“, ,,клерофашизма“, и тако даље, и тако у недоглед, него их — о ужаса за тако слободну и тако проевропску медијску сцену савремене Србије, а нарочито њене северне, већ потпуно европске, регије! — показују као нормалне људе, људе дијалога и поштовања за све и сваког, чак и за најљуће клеветнике и прогонитеље…

Питамо се: да ли је случајност да се на дан када се у новосадским храмовима одржава четрдесетодневни парастос страдалима у пожару у дискотеци Контраст покреће медијска хајка на Епархију бачку која се једина успротивила градској олигархији и једина затражила оставке градских челника због ове трагедије, очигледно изазване корупцијом широких размера?

Епархија бачка: Коме смета споменик жртвама Новосадске рације? је чланак са портала Српског културног клуба

I

Домаћички послови су изашли на рђав глас откако је америчка феминисткиња Бети Фридан (Betty Friedan) написала књигу „Женска мистика” („Feminine Mistique”, 1964). Отада су феминисткиње рад у кући почеле да изједначавају са ропством. Један од очигледних начина да се то „ропство” искорени јесте тај да се жене одвоје од домаћичких послова и запосле. Али жене су и даље остале везане за те послове. Разлога за то има много, али је главни тај што такви послови више одговарају женској него мушкој природи.

Свесне тога да се жене не могу лако одвојити од њих, радикалне феминисткиње су се досетиле како да тој категорији жена помогну: држава треба да тај посао плаћа! Колико је то разумно и оправдано?

II

У зборнику феминистичких текстова „Политика на женски начин” (2003) стоји записано да је домаћички рад „друштвено непризнат и лоше вреднован” (стр. 202). Колико је то тачно? Анализирајмо то на примеру традиционалне и модерне породице.

У традиционалном домаћинству жена (супруга) бави се искључиво домаћичким пословима, а мушкарац (муж) привређивањем. Домаћицу друштво не плаћа за њен рад, али она и не ради за друштво, већ за своје домаћинство. Чланови домаћинства могу непосредно и посредно да „плаћају” домаћицу за послове које обавља. Муж може својим новцем да „плаћа” рад своје супруге. Он своју захвалност може да искаже и на много других начина: љубављу и пажњом. Други чланови домаћинства такође могу да својим топлим емоцијама „плаћају” рад домаћице. Домаћички послови су „друштвено непризнати”, али они се и не обављају за друштво него за домаћинство. Чланови домаћинства су ти који треба да рад домаћице позитивно вреднују, што се често, мада не и увек, и догађа.

У модерним домаћинствима и жена (супруга) и мушкарац (муж) привређују (double income family). У таквом породицама обично и мушкарац преузима део обавеза везаних за одржавање домаћинства. Жена обично више ради у кући, а мушкарац изван куће. Случајева има безброј, али далеко од тога да рад домаћице чланови домаћинства не вреднују и не цене. Домаћица може да се осећа искоришћеном, али тешко да је то опште правило.

III

Радикални феминизам је идеологија коју пропагирају углавном интелектуалке више средње класе. По њима, сваки домаћички посао је за жену понижавајући. Тај став тешко да одражава мишљење већине жене. Многе жене уживају у домаћичким пословима. Неке би – само кад би могле – напустиле своје занимање и посветиле се само обављању тих послове. Тешко да су домаћички послови извор само стреса и муке. Многе жене (не све) уживају у прављењу оброка и декорисању стана. Неке би се чак и наљутиле када би им неко покушао преузети улогу домаћице.

Разлог зашто жене имају склоност да се више него мушкарци баве домаћичким пословима су биолошки и психолошки. Жене су природно склоније домаћичким половима; оне су у томе и боље. Жене имају боље чуло мириса па могу боље да процене квалитет намирница; имају финију ручну моторику па могу боље да спремају храну; имају више смисла за естетику па могу боље да уређују стамбени простор. Све су те урођене склоности драгоцене. Поготово се то види у случајевима самачких домаћинстава.

Жене које живе саме имају боље навике у исхрани; правилније се хране; њихови станови су уреднији и чистији. Мушкарци који живе сами имају лошије навике у исхрани и станови су им неуреднији; фали им „женска рука”. Жене које живе саме боље се сналазе. Осим тога, самачки живот мушкарце више убија, па су склонији пороцима (алкохолу, пушењу, коцкању итд.). Женска урођено већа склоност ка домаћичким пословима је драгоцена предност.

IV

Идеја радикалних феминисткиња да држава треба домаћицама да плаћа за домаћичке послове посебно је проблематична. Прво, ако држава преузме на себе обавезу да плаћа домаћичке послове, она мора и да контролише тај рад. Ко ће да контролише да ли је ручак скуван, веш опран, прашина обрисана? Да ли држава треба да плаћа инспекторе који ће да иду од домаћинства до домаћинства и контролише да ли су и како су обављени домаћички послови? Таква идеја је у домену најцрњег орвелизма.

Идеја да држава треба да контролише те послове је апсурдна. Стога је читава идеја о томе да држава треба да плаћа тај рад такође апсурдна. Жене које обављају домаћичке послове то чине за себе и своје укућане, па су једино они ти који могу (и морају) да тај рад „плаћају”. То плаћање не мора нужно бити дословно (мада ни то није искључено); оно може бити емоционално. Дете које је задовољно маминим ручком може мами уделити осмех и пољубац. А има ли веће награде за маму него да види срећно и задовољно своје дете? Муж који је захвалан за опеглану кошуљу може ту своју захвалност да покаже на много начина (похвалама, осмехом, пољупцем, поклоном итд.). Држава не треба да се у то меша.

Дакле, идеја да је домаћички рад „неплаћен” је пренатегнута. Чланови домаћинства могу (и треба) тај рад да веома цене. Домаћички послови могу доносити стрес, али и радост и задовољство. Сваки посао, па и посао домаћице, мора бити награђен, али то награђивање не треба да чини држава него чланови домаћинства.

V

Већина младића сања да ожени девојку која ће бити добра домаћица. Они сматрају да таквих девојака има све мање. И то с правом. Феминистичке организације нагобварају девојке да се баве само каријером, а да о удаји и раду у кући ни не размишљају. Запослење је за девојке добро, а често и неопходно. Али брига о породици и домаћинству ипак треба бити женин приоритет. Када би се девојке више васпитавале да буду вредне домаћице, а младићи вредни храниоци свог дома мислим да би било боље за све. Нажалост, савремена „родна” политика чини све да има што мање вредних домаћица, а што више беспослених, неуротичних мушкараца. Потребно је да се мало угледамо на наше баке и деке, и прихватимо непревазиђене обрасце традиционалних полних улога.

Библиографија

1. Надежда, Радовић (интервјуисала), „Политка на женски начин”, Медијска књижара Круг, Београд, 2003.

Владислав Ђорђевић: ДОМАЋИЧКИ ПОСЛОВИ је чланак са портала Српског културног клуба