Звечан – Барикаде које воде ка Звечану, укључујући и велику бетонску барикаду у Дудином кршу, Кфор је уклонио данас после сукоба са Србима. Кфор тврди да има петоро рањених Срба и припадника Кфора.

Према информацијама људи окупљених у Дудином кршу, Кфор је при уклањању барикаде користито тешку механизацију, јавља агенција Бета.

У Звечану је ситуација и даље веома напета, велики број грађана је на мосту који води ка барикади у месту Рударе. Кфор је на другој страни моста поставио бодљикаву жицу и транспортер и не дозвољава грађанима прилаз барикади.

Цело село Рударе је блокирано, грађани су у својим кућама, а хеликоптери непрекидно надлећу подручје и избацују инфрацрвене мамце чиме се спречавају могући напади ракетама са земље.

У болници у Косовској Митровици за агенцију Бета је речено да је повређено троје грађана од којих један има прострелну рану на бутини. Други је повређен од гуменог метка, а трећем је повређена глава.

Срби: троје повређених – Кфор: Петоро

Три особе су повређене у сукобу грађана са Кфором у Рудару, од којих једна теже, потврдио је Танјугу директор Здравственог центра у Косовској Митровици Милан Јаковљевић.

Јаковљевић је додао да има још повређених, али да због блокаде путева, амбулантна кола не могу да их довезу до болнице.

Најмање петоро Срба и Војника Кфор рањено је у данашњим сукобима на барикадама на северу Косова.

Портпарол Кфора Уве Новицки рекао је да је један рањени војник Кфор евакуисан и да је његово здравствено стање стабилно.

Новицки је рекао да ће војници пуцати у самоодбрани уколико процене да је то неопходно.

Сведоци са лица места наводе да је Кфор пробио барикаду у Малом Рудару и наставио напредовање према барикади Крст у Великом Рудару. Са великим бројем окупљених грађана су предстаивици локалне смоуправе Косовске Митровице и Звечана, Крстимир Пантић и Драгиша Миловић.

Пантић је за Радио Б92 рекао да забрињава да војници Кфора користе бојеву муницију и да има пуно повређених Срба.

“Тројицу младића смо успели да санитетом пребацимо до здравственог центра у Косовској Митровци, међутим тројица младића који су повређени, остали су иза линије Кфора, који не дозвољава Хитној помоћи да дође до лица места и пружи помоћ повређенима”, каже Пантић.

Према његовим речима војници Кфора су без икаквог упозорења и без икаквог разлога почели да пуцају на народ, већини је помоћ указана на лицу места.

Пантић каже и да је сада тешко проценити колико се људи окупило око Кфорове барикаде. Према његовој пропцени има их око 1.000, али се они налазе иза заклона јер Кфор непрестано пуца кад год примети да се неко приближава барикади. “Чак су остали неми и на упозорење припадника Унмика који су дошли на лице места и који су замолили да дозволе прилаз Хитној помоћи који су дошли да помогну”, рекао је Пантић.

Долазак Кфора пратиле сирене за узбуну

Велики број грађана окупио се јутрос нешто пре девет сати у Рудару, где су претходно стигли војници Кфора са својом механизацијом. То подручје је блокирано, саобраћај обустављен.

Војници Кфора су развукли бодљикаву жицу на раскрсници у Рудару, како би осигурали пут који води према барикадама које су постављене у овом месту на неколико локација.

Извори са севера Косова наводе да Кфор стално хеликоптерима довози појачања и да из хеликоптера испаљују сигналне ракете.

У Звечану и Косовској Митровици чуле су се сирене за узбуну, што је био знак да велики број грађана крене у Рударе. Грађани истичу да је највероватнија намера Кфора да уклони барикаде које су постављене у Рудару и у месту Дудин Крш, на путу Звечан Косовска Митровица.

У Рудару, на раскрсници се могу видети три транспортера Кфора и немачки војници који су поставили бодљикаву жицу.

Репортер агенције Бета јавља да су војници пустили екипу хитне помоћи да прође.

Кфор је бацио сузавац на Србе који покушавају да приђу барикади.

Иначе, за данас су приштинске власти најавиле су да ће одузимати возила која немају косовске таблице с ознаком РКС или КС са ознакама градова на Косову.

“Од 08.40 сати Кфор спроводи операцију уклањања барикаде у околини места Рударе. Ова активност има за циљ поспешивање слободе кретања не само за Кфор, већ и међународне организације и све грађане Косова”, наводи се у саопштењу Кфора.

Кфор је успоставио више контролних пунктова и сигурносних зона из безбедносних разлога, објашњава се даље, додајући да се ради о мерама везаних за уклањање барикаде и да ће оне бити привремене.

Након што барикада буде уклоњена контролни пунктови и сигурносне зоне ће бити уклоњене.

СКАНДАЛ: Нато фашисти бојевом муницијом на косметске Србе је чланак са портала Српског културног клуба

Борис Тадић је јуче говорио “Не, сигурно нећу бити премијер”, данас: “Спреман сам да будем премијер”, а сутра…? Опасно је коцкати се са радним местом Бориса Тадића!

Овако би данас, само примењен на Тадићев случај, изгледао онај предизборни спот ДС-а  у коме се приказује недоследност Томислава Николића по питању ЕУ. Није да га браним, али Тома је променио мишљење после три године, док је Тадићу требало 7 дана.

У ноћи након резултата другог изборног круга, Борис Тадић стао је пред новинаре огољен, пошто је морао да одбаци победнички говор који је ноћ пре тога увежбавао пред огледалом. Хтео је да ода утисак „није ми ништа“, па је у свом опуштеном наступу, чак допустио новинарима да постављају питања. И, шта се деси, неко га је упитао „Хоћете ли бити нови премијер?“. Како није имао припремљен одговор на ово питање, и како је први пут одговарао на спонтана питања новинара, Борис је платио данак неискуству и бупнуо „Не, сигурно нећу бити премијер“. Наредних седам дана његови, тј. сви медији и његови, тј. експонирани аналитичари, провели су убеђујући нас да, ако се Тадић не предомисли, нама живота нема!

Мислим, не би он, али мора да се жртвује због грађана и због Србије. Било би заиста нефер и нечовечно с његове стране да не уважи молбу и вапаје домаће стручне и стране јавности, истакнутих интелектуалаца и свеколике проевропске елите. Онда је некако, после недељу дана тешког премишљања, пристао да своју стручност, знање и утицај у свету искористи за добро Србије и да стане на чело владе јер је то једини гарант стабилности и просперитета. Тако је. Видела сам на РТС и читала сам у Блицу, Пресу и Куриру. Оно вече кад је Тадић рекао да пристаје, главни и одговорни уредници српских медија доживели су инфаркте од среће, али се то крије од јавности.

Они су упрли све своје полтронско-увлакачке капацитете да нам губитника представе као победника и да припреме терен за његово унапређење. Одједном су ексклузивно открили да Србија има Устав и почели да истражују које су стварне надлежности председника државе, а које председника Владе. Научили су нас да је председник Николић фигура са  протоколарном функцијом и да не одлучује ни о чему, и да је Влада, на челу са будућим премијером Тадићем та која доноси одлуке и врши праву власт.

Узалуд то што је други круг председничких избора био референдум на коме су се грађани изјаснили о Борису Тадићу и јасно му рекли да га неће, он се недостојанствено, без стида,  хвата за другу грану извршне власти, само да би остао у истој. Најдегутантније у мору спиновања за овог формално новог, а заправо старог премијера, били су неки његови наводни услови, те бориће се против корупције, те направиће ефикасну владу, те Тадић има план за незапосленост, те Тадић хоће праведније друштво… Еј?! Овде и најмање дете зна ко је држао сву власт у земљи и да су досадашњи резултати његове владавине срозавање стандарда, осамсто хиљада незапослених, презадуживање земље, корупција, дириговано правосуђе и контролисани медији…. Зашто је Борис до сада скривао тај план за запошљавање? Зашто се до сада његова влада није тако жестоко разрачунала са корупцијом како нам то данас срчано најављује. Зашто до сада није направио ту ефикасну владу о којој данас прича…. А, да, спречавао га Мирко Цветковић.

Борис Тадић, председник Владе, то је тај нови филм који нам је обећао 20. маја, а сада знамо и наслов и жанр – Наставак упропаштавања Србије, страва и ужас. У том филму, он са својим одлично уиграним кабинетом из Председништва заузима Владу Србије и наставља да господари животом и смрћу. Мирко Цветковић није добро кувао кафу претходне четири године, па покушава да се угура на место министра финансија, док ће посао кафе-куварице обављати Томислав Николић. Ако настави да га хвали и обраћа му се са „председниче“, улога новог шефа државе могла би да се претвори и у већ виђену ролу коју је глумио Милан Милутиновић у постпетооктобарској Србији када је председник Владе био Зоран Ђинђић.  Одличан пример да се може бити конзервиран председник Србије без икаквог утицаја кад имаш јаког премијера.

А хоћемо ли ми бити жртвени статисти или ћемо моткама растерати уиграну мафијашко-глумачку екипу, о том потом. Када се неко против народне воље форсира на место које је моћније од оног на коме је изгубио изборе, када се награђује неко ко је главни кривац за стање у којем се налази држава, акумулирано незадовољство у једном тренутку мора да ескалира. Да се преко медија, пропаганде и индоктринације не може све, показали су и резултати другог круга председничких избора.

Смиљана ВИДИЋ: Борис у новом филму је чланак са портала Српског културног клуба

У наредним редовима покушаћу да одгонетнем ко влада Србијом  као ВД шефа државе, бар на кратко, а до избора новог председника врховног законодавног тела, управља тим  телом које зове Народна Скупштина Републике Србије. Трудићу се да одгонетнем да ли нам ови избори доносе нешто ново у односу на „ћораве кутије“ или јахање попова.
Лако уочљив у патикама бр. 46, висок 201 цм, у својој 86. години видно храмље…Неуморан, свакодневно исписује нове редове у свом антологијском стваралачком опусу…. Човекољубац са веома лепим кућним васпитањем; искрено воли људе, планету Земљу, посао који ради, сељако…; шири позитивну енергију, доброчинитељ, себе сматра апостолом љубави, а осећање љубави кључним у борби против старења; честит,искрен, оштрог ума. Мудар, непосредан, комуникативан, племенит на мајку, отворен за сарадњу, самокритичан, радује се туђим успесима, полемише снагом аргумената…

Ко стоји иза оваквог описа у својој биографији? Шта представља антологијски стваралачки опус поменутог? Како се шири љубав из његовог апостолства? Он је најстарији посланик из сазива тек формиране Народне Скупштине Републике Србије и самим тим и њен први Председавајућии на пар сати ВД Председника Републике Србије: Захарије Транвчевић са листе „Преокрет“.
Рођен далеке 1926. у Шапцу, као 18. годишњи Скојевац, по званичној биографији, добровољно ступа 1944. у партизанске редове. Све његове биографије настављају се тек крајем 1946. У те две године, као да га нигде није било нити је ишта радио. Свршени учитељ, који се тим часним позивом никада није бавио,  од 1946. када се враћа са радне акције Брчко Бановићи, ради као кадровик у шабачким предузећима „Подриње“ и „Житопромет“ да би од 1948. постао помоћник начелника Оделења за кадрове Задружног савеза Србије, када прелази у Београд.  Баш у време Аграрне реформе, Принудног откупа, али и Резолуције Информ бироа. О резолуцији се, очито правилно односио, па није постао становник Голог отока, а ни у осталим догађајима није му мањкала друштвена свест из угла ослободилаца и нових властодржаца и господара живота и смрти. Напротив, не да му није мањкала свест, већ је он био један од протагониста слободе, каквом су је замишљали ратни победници у Шапцу, после Свете Петке 1944. Ни слутили нису да ће након више од пола века, бити подигнута црква посвећена управо Светој Петки, крај старог шабачког моста на Сави где су слободу платили главом они који нису ништа скривили ослободиоцима, осим што су им боли њихове крваве очи својим пореклом или имовином. Породица Трнавчевића, иако бољег имовинског стања, не постаје жртва национализације или какве отимачине победника жељног ратног плена, јер има у редовима пленитеља свог представника Захарија, а дуго година после ће његова мајка издавати собе гимназијалцима, газдинским и четничким синовима из околине, чије мајке су радећи до изнемоглости у Сељачким радним задругама, једва прикупљале намирнице и остале потрепштине како би намириле кирију за своју децу. Видимо да је у врху тих задруга био и млади кадровик Захарије, корисник добара стечених крвљу и муком часних српских породица натераних батином и метком у те задруге, где су им од глади липсавали коњи и волови, где су често и гладни и боси орали како би другови ослободиоци имали да намире обавезе према својим незаситим трбусима и сулудим плановима. Али да се из Задруга вратимо делатностима победника од Свете Петке 1944. Да се вратимо по ко зна који пут на шабачки мост. Тамо је у периоду од мање од 6 месеци побијено преко 2000 људи, грађана Шапца и околних села. Сви побијени, што маљем, што секиром, а понеког часте и метком. Све заправо почиње 23. октобра, када после изласка Немаца из Шапца, који руше мост на Сави, у подне креће козарачко коло које води партизанка Сека Девечерска, док предвече почињу прва хапшења. Хапсе се угледни грађани, свештеници, трговци, професори, студенти….све што није имало једнак садржај памети или једнак саджај новчаника као победници. У нормалном свету то се назива злочином и пљачком, али како се овај злочин и пљачка дешавају за време ратног стања, које престаје тек 15. маја 1945. ове делатности партизанских јединица се морају сматрати ратним злочином, а учеснити тих догађања ратним злочинцима. Ратни злочин не застарева! Ухапшене прво спроводе у градски затвор у центру града, који за час постаје тесан, па онда пуне сужњима и Медицинску школу и Основну школу Вук Караџић. У ноћи између 26. и 27. октобра почињу прве егзекуције. Срушени мост је право место за то. Сава носи поново српске главе, као до мало пре тога из Јасеновца, само овде џелати нису Усташе, Немци, па чак ни 6. Личка или нека друга партизанска јединица, већ управо шабачки комунисти, који остају да живе са породицама својих жртава, чак и до дана данашњег.   Река Сава је скрила тела мученика, репресија и страх затворили су уста породицама убијених, а и о џелатима се није смело причати.

Чак и храбри и остарели свештеник Ива Јанковић, који је упркос забрани опојао и звонио са цркве на поноћној сахрани око три стотине мобилисаних шабачких младића из Ђачког батаљона штаба 501 ЈВуО, које су комунисти побили у источној Босни, о крвавом мосту није много проговарао. Међу ђацима је био и поп Ивин син. Први убијени на шабачком мосту био је прота Паун Протић. Победници су остваривали левичарску идеју Робеспјера да се о црева последњег краља обеси и последњи свештеник, па није случајно што свој крвави наум отпочињу ликвидацијом свештеника Пауна. По шабачким кафанама се дуго хвалио Добринко Пантелић, звани Добринко Шнајдер да је лично проту попа Пауна, својом руком ликвидирао. Његов колега и малтене такмац у убиствима био је Лаза берберин звани Горило.

Као класична терористичка организација по мафијашком принципу „омерте“ комунисти у окрвављење руку увлаче и жене, које предводе партизанке Сека, Вјека и Вука. Већ поменута Сека Девечерска, иначе прва жена Драгослава Пармаковића, затим Вјекослава Вјека Михаиловић, рођена Гоати и Вукосава Вука Поповић.  Главни утемељивачи ових злочина били су комунистички официри Милош Мајсторовић Миша и Слободан Борисављевић.  Сем што су људе лишавали основног људског права на живот, о каратеру нове власти говори чињеница, да убијене нису уписивали у матичне књиге мртвих, мислећи да ће прикривањем њихових лешева и прикривањем званичних података о њиховом уморству, успети да прикрију и свој злочин, а жртве отерају у заборав. Као невереујући људи, за разлику од готово свих својих жртава, мислили су да ће успети да та дела ибришу и из свога сећања, јер за памет се не може са сигурношћу тврдити да су је имали. Међутим, већина њих скончава у тешким психичким мукама, а пошто „не пада снег да прекрије брег, већ да звери оставе траг“ након доста година појавили се понеки храбри сведоци који су својим исказима до танчина открили многе случајеве везане за хапшења и убиства у Шапцу од Свете Петке 1944. и након тог датума. Како је међу ухапшенима било и преживелих, али прилично премлаћених грађана, пошто су ране претворене у ожиљке, а храброст победила страх, искази кажу да су у физичкој и психичкој тортури мученика учестовали и још увек живи Захарије Трнавчевић и извесни Драган Јовановић, за кога се још тврди да је набоље од свих руковао маљем, при слању политичких противника низ Саву и на онај свет. Најјачу песницу његовог брата Рајка осетили су многи сужњи тога доба.  Г. Ненадовић, кројач из Београда, рођен у Шапцу, сведочио је овоме. О мери бизарности ума мучитеља сведочи правник Петар Кузенко, чији је отац Василије, професор музике и управитељ неколико Хорова утамничен и ликвидиран на старом мосту. Тамничари су 26. октобра послали младог Скојевца да из куће професора Кузенка донесе у затвор и виолину (шта ли им је она скривила да је хапсе). Обраћајући се професоровој супрузи Савети, говори им: „Сад ће он мало да нам свира“. Слободан Борисављевић, Милош Мајсторовић и извесни Васић имали су несвакидашњу прилику да у предаху ислеђивања и премлаћивања слушају последње ноте носиоца ордена Светог Станислава и Медаље Дома Романових. . .
Шабачки стари мост је одавно поправљен. Неке од жртава су јавно рехабилитоване заслугом судије г. Гојка Лазарева, међутим опљачкана имовина још ником није враћена . На челу ове државе, данас је, на два сата стајао или боље рећи седео  Захарије. Последњи кога је са скупштинске говорнице поздравио, био је Српски Патријарх. Вероватно га и не би поздравио у другачијој прилици.  Можда би га терао „да му мало пева“. Испод једне вести на сајту Прве телевизије стоји коментар под насловом „Мост“који каже: „Јел се Захарије Транвчевић вратио на Шабачки Мост? Можда су и његови синови тамо“.
Београд 31. мај 2012
Извори:

• Часопис „МОСТ“, Шабац – бр. 1; 2005.
• Гојко Лазарев, Мирољуб Мијушковић: „Под маљем идеологије“  Шабац 2008.
• др Живко Топаловић: „Ако заборавимо прошлост, нећемо имати право на будућност“, Херетикус, -2008.

-    Политика: „Сава – гробница угледних Шапчана“ , 2005
-    1. српска телевизија, Захарије Трнавчевић, лидер Богате Србије; 2011.

Миша Матић: ТРАГ ЗВЕРИ НА СТАРОМ МОСТУ или О Захарију Трнавчевићу је чланак са портала Српског културног клуба

Свима је јасно да је телевизија изузетно моћан медиј. И биће све моћнији. Одржавању оваквог тренда нарочито погодује јачање потрошачког друштва у ком једина преокупација човека постаје напунити трбух и оденути тело, а код оних ”срећнијих” – домоћи се новог аутомобила или луксузно летовати. Будући да побројане страсти заокупљају, тј. потпуно окупирају, душу и мисли просечног припадника потрошачке руље, тај нема времена нити воље да чита, размишља, анализира, схвата и закључује о свету који га окружује, већ једноставно гледа телевизију. Она му говори шта треба да мисли, ради и осећа. Инстант информације лако су доступне конзументу ТВ програма без да мора улагати напор у читање, макар и новина.

Како би све било пријемчивије нашем јунаку, информације, закључке и емоције му преносе водитељке и по који водитељ. Они постају брендови! Њихове емисије су страшна судилишта, они ислеђују, оптужују, пресуђују. Кадије из отоманске традиције су за њих мала деца. Иквизитори би могли да се уче методологији од ових бескомпромисних, неустрашивих градитеља свести и ставова.

Није најчудније што људи гледају ТВ, а не читају, то је жалосна појава распрострањена у целом свету, горе је што водитељке и водитељи доживљавају себе као истинске величине, потпуно пуштају свој егзибиционизам да подивља пред милионским аудиторијумом, у центар приче постaваљају своју личност, своје ставове, неретко и своју гардеробу и/или шминку. Најважније питање популарних ТВ причаоница постаје шта је обукла једна од Оливера, којом је дијагоналом прошетала студијом постављајући питања својим гостима, често неумесна. Расправља се у народу о томе колико се листа или бутине неке новинарке видело кад је ипак одлучила да седне задовољна утиском који на присутне у студију оставља њена усправна фигура. Водитељке и водитељи¹ дају себи за право да намећу своје политичке, философске, социолошке и културолошке погледе гостима и гледалишту.

Они као да не схватају да се емисије тог типа гледају зато што посматрачи желе да чују шта о извесним питањима мисле позвани гости, како они своја мишљења сукобљавају, колико им је снажна аргументација итд. Мене сигурно не интересује шта о било чему мисле Југослав Ћосић, Оливера Ковачевић/Јовићевић, Оља Бећковић, Наташа Миљковић, Антонела Риха, Тања Видојевић, господин Сарапа и ини спикери што себе доживљавају као озбиљне мислиоце чије идеје морају да просвећују народ и без којих му нема спаса. Они не схватају да њихово мишљење не занима никога, да су само посредници између гледалаца и гостију, само запослена лица у ТВ кућама чији је посао да омогуће амбијент у коме би они, који имају нешто да кажу, могли да комуницирају међусобно и са гледаоцима. Нарцисоидност и уобразиља водитељки и њихових колега спречавају их да успоставе атмосферу конструктивног и толерантног дијалога у својим емисијама, јер опијени сопственом лажном величином (неутемељеном у реалним квалитетима истих, ни личним ни професионалним) оне/они сикћу на госте чију философску или политичку идеју не подржавају (sic!). Они се не либе да отворено стају на страну неких својих гостију против оних других.

Пошто су често првоборци Друге Србије, поникли по студентским радио станицама и листовима (то им се толико допало да многи нису ни хтели да дипломирају како би остали вечно студенти) у милошевићевској ери, верују да је сад њихово време, да могу да дивљају по националним, регионалним и локалним фреквенцијама. Мисле да им припада пуно право да кидишу на политички некоректне, да линчују, вређају, жигошу, стигматизују… све ово, ни једног тренутка не застајући да се замисле над самима собом. Не питају се шта их то, сем досовске правоверности, препоручује за позицију коначног судије. Објективно и избалансирано извештавање њих не оптерећује. Не доживљавају то као обавезу. Уколико се њима допадате, можете гласаче једне странке називати крезубим примитивцима, једног професора универзитета, излапелим старцем и фашистом, прослављеног редитеља, двоструког канског победника можете оспорити као човека због вероисповести коју исповеда, политичке лидере које не волите можете вређати јер немају деце итд. Ако им пак нисте по вољи, не смете рећи ни да НАТО није био у праву када је убијао народ 1999. Не сме вам пасти на ум да се чудите што Насер Орић, командант муслиманских трупа из Сребренице које су масакрирале хиљаде српских цивила, слободно шета, а многи нижи српски официри робијају до краја својих живота, о чињеници да је Хашим Тачи убица и ратни злочинац није упутно говорити ако не желите да вам се прилепе епитети попут приглуп, ретроградан, заостао, фашиста, дивљак…

Није тешко схватити погубност овакве ситуације. Тешко је пронаћи стратегију за њено превазилажење. Колико год тескобно деловало, једина је шанса у самоизграђивању личности сваког нашег човека. У јачању мењалачке свести. Елита, она аутентична, национална, на себе мора преузети одговорност изграђивања потенцијала сваког појединца у српском друштву и његове свесности у смислу оспособљавања за разлучивање битног од небитног, суштине од форме, те изграђивања одбрамбеног механизма који би свачију перцепцију заштитио од насртаја друштвено-политичких радника који се, потпуно неоправдано, представљају као новинари.

Остоја Симетић: Водитељке и водитељи је чланак са портала Српског културног клуба

1. Морамо навести оба рода ове професије да бисмо избегли праведни гнев Теофила Панчића, студента у оставци који се представља као колумниста и боркиње за људска права, Борке Павићевић.

Јутарње песме просјака и просјакиња

Кад једном будемо све изгубили!

Кад једном будемо

 све изгубили,

тек тада ћемо

 имати све,

 а ничему нећемо

ничим робовати!

Нико тада неће бити

радостан и блажен

 као ми;

нико тада неће

играти,

певати

 као ми;

нико тада неће

живети и сневати

као ми;

нико неће имати

ништа да нам узме;

нико неће моћи

 ничим да нас купи!

Певаћемо песме

по киши и ветру –

 песме просјака

 и просјакиња –

 палићемо ватре

покрај река,

и скривати се

у снежним стенама.

Бићемо слободни

од свега

 што нас је

 за свет везивало;

 и бићемо оно

што никада досле

били нисмо;

јер неће имати

ништа

 да нас

 за земљу везује,

па тако нећемо имати

ни чему

 да робујемо.

Бићемо народ

просјака и просјакиња –

 али ћемо једини

слободни бити –

 у свету сенки и утвара;

 у свету робља

и робиња.

Кад једном будемо

 све изгубили,

тек тада ћемо,

 зацело, схватити

 да није требало

ништа да имамо;

јер све што смо

хтели да имамо –

то је, уистини,

имало нас!

Драган Симовић: Кад једном будемо све изгубили је чланак са портала Српског културног клуба

(За шта Срби плаћају своје  директоре – да нам крше свакодневно Устав, да газе већинску народну вољу с референдума за Устав Србије и за Члан 10. у коме не постоји српски језик на латиници? Да ли директрори, као што је /не/срећни Млађеновић, знају да немају мандат да нам намећу туђу културу и да међу нама шире хрватску латиничку потпкултуру!?Да ли је директор Стеријиног позорја (тај Млађеновић) уопште чуо за Јована Стерију Поповића и да ли зна је ли Стерија и једну једину драму или комедију уопште написао хрватском латиницом?)

 Ево и једне важне институције српскога народа и његове културе – Стеријиног позорја које се усред Србије, усред српске Војводине и усред Српске Атине – Новог Сада вијори застава Позорја само на хрватском писму. И врло симболично, уметник, онај који је дао решење за овогодишње Стеријине игре учинио је то тако што је дао кључ за ново касапљење српске ћирилице. Дао је маказе које су посекле српско писмо, а штите и чувају у свом зеву само хрватско писмо.

Можемо ли замислити неког директора некакве културне институције у Хрватској данас (али и јуче) да је неку  манифестацију исписао само српском ћирилицом. То се Хрватима, наравно, не догађа. Србима се, напротив, и у самој Србији и даље свашта догађа.

Да ли је директор Стеријиног позорја (неки Млађеновић) уопште чуо за Јована Стерију Поповића, по чијем је имену дато Стеријино позорје, и да ли зна је ли Стерија и једну једину драму или комедију уопште написао хрватском латиницом?

За шта Срби плаћају своје  директоре – да нам крше свакодневно Устав, да газе већинску народну вољу с референдума за Устав Србије и за Члан 10. у коме не постоји српски језик на латиници? Да ли директори, као што је тај (не))срећни Млађеновић, знају да немају мандат да нам намећу туђу културу и да међу нама шире само абецедну хрватску поткултуру!?

Неуставан Статут АПВ

         Удружење „Ћирилица“ је знало да је Статут Војводине, усвојен и одобрен у Скупштини Србије 2009. године био безочан антиуставан акт против Срба и српске ћирилице у Члану 26. Статута. Наиме, те 2009. године први пут је после комунистичке антићириличке диктатуре Броза озваничена заоставштина о гажењу права Срба (и) на њихово писмо (ћирилицу, вуковицу, србицу или српско писмо) у њиховом језику не само широм бивше Југославије него и у матичној држави српског народа који у Србији до комунистичке диктатуре није имао алтернативно писмо, параписмо. Оно је насилно наметнуто Србима после Новосадског договора (1954) на коме је јавно уведена немогућа и непприродна, па и неодржива „раноправност писама“, а, у ствари, спровођен је тајни договор о замени српског писма абецедом која је раније била писмо католичких Срба и Хрвата. Врло брзо, за десетак година, после Новосадског договора најпре „постепена“, а касније насиљем убрзана замена ћирилице латиницом претворила се у линч за српско писмо.

Српски лингвисти, филолози, правописци и други тзв стручњаци за српски језик и писмо – серебокроатисти спроводили су насилно, школски, замишљено протеривање ћирилице (и) из Србије, тако да је данас свако писмо у Србији могуће пре наћи него српску ћирилицу – србицу. Истина, власт у оквиру уже државне управе некако се и држи Устава Србије који у Члану 10. предвиђа, наравно, неизоставно српско писмо. У другим областима, пак, тога се нико не држи и тако и данас имамо наставак гажења право Срба на своје писмо у свом језику.

Колонизација Србије страним језиком и писмом

Србија је данас земља која се по језику и писму слабо распознаје који је народ изборио постојање такве државе у историји. Србија је данас све окупиранија не само србокатоличким и хрватским абецедником него је већ извршена велкика колонизација страног и језика и писма. Неки већ предлажу и званично у закону (као у једном предлогу паралелног Удружења „Ћирилица“ у Новом Београду) увођење енглеског језика и писма у део службене употребе. Невероватна је та чињеница кад у Статуту Удружења „Ћирилица“ и изворног и овог новооснованог – паралелног, односно ове „параћирилице“, стоје циљеви и задаци на очувању и враћању у живот српског језика и српског писма, а не енглеског или неког другог језика и писма.

Удружење „Ћирилица“ у Новом Саду, а за целину српског језика и писма, указује на ово тешко гажење Устава Србије у Члану 10. који предвиђа за српски језик неизоставно српско, а не некакво „ошишано“ србокатоличко и хрватско писмо за Србе.

Драгољуб Збиљић: МАКАЗЕ ПОЗОРЈА САСЕКЛЕ СРПСКО ПИСМО је чланак са портала Српског културног клуба

     У  данашњој  земљи  Србији  догодила  се  још  једна  појава  на  политичкој  сцени  која  је  без  преседана  у  данашњем  свету. Човек  који  је  изгубио  председничке  и  парламентарне  изборе, Борис  Тадић, постао  је  кандидат  за  премијера!? Овако  нешто  није  забележено  ни  у  једној  земљи  која  макар  и  формално  слови  да  је  демократска. Како  је  могуће  да  нам  се  овакве  ствари  дешавају?

У  земљама  ЕУ, на  чије  се  стандарде, вредности  и  праксу  домаће  евроунијате  углавном  позивају, уобичајена  је  појава  да  када  неко  изгуби  изборе  моментално  подноси  оставку  и  на  све  остале  страначке  и  политичке  функције  и  нестаје  из  политичког  живота, или  га  пошаљу  у  Брисел  да  буде  део  ЕУ  бирократских  структура  и  да  тамо  заузима  неку  функцију. Србија  је  данас  једина  држава  у  Европи  у  којој  се  после  пораза  на  изборима  чак  и  аванзује. Борис  Тадић, чија  је  странка  изгубила  парламентарне  изборе  а  он  лично  је  потучен  на  председничким  изборима, слови  као  најозбиљнији  кандидат  за  будућег  премијера  Србије. Још  само  пре  недељу  дана  све  је  изгледало  другачије. Сетимо  се  само  изборне  ноћи  на  РТС-у. Чим  су  почели  да  пристижу  резултати  који  говоре  о  поразу  Бориса  Тадића  завладала  је  тотална  пометња  у  студију. Антоанела  Риха  просто  није  знала  шта  ће  са  собом. Имала  је  израз  лица  који  је  осликавао  неверицу  и  као  да  је  очекивала  да  је  неко  пробуди  из  кошмара. Снисисходљиви  Зоран  Станојевић, који  својом  комплетном  појавом  подсећа  на  лик  Шулајића  из  филма  ”Полтрон”, покушавао  је  да  уједначи  изглед  својих  обрва  и  поглед  запрепашћења, али  му  је  то  слабо  полазило  за  руком.

Читава  плејада  набеђених  ”аналитичара”, а  у  ствари  професионалних  манипулатора  режима, од  Владе  Тодорића, преко  Славише  Орловића, па  све  до  Милана  Лихт-Николића, није  ни  смела  да  седне  пред  камере  после  ранијих  баљезгарија  и  бламаже  коју  су  доживели. Само  је  један  од  њих, Драгољуб  Жарковић  из  ”Времена”, славодобитно  дочекао  својих  пет  минута. Остало  је  упадљиво  да  главни  уредник  немачког  ”Блица”  просто  није  хтео  да  прихвати  чињеницу  да  је  Тадић  поражен, све  док  у  десет  увече  сам  Борис  није  признао  пораз. За  то  време  Жарковић  из  сорошевског  и  проамеричког  ”Времена”  задовољно  је  коментарисао  како  је  он  практично  из  тог  друштва  једини  после  првог  круга  давао  шансе  Николићу, док  су  га  сви  остали  отписали. Још  једном  се  показало  да  када  Жарковић, Весна  Пешић  и  Петар  Луковић  типују  на  неког  за  председника, он  пролази.

Ово  би  и  требало  да  нас  додатно  забрине, јер  су  Жарковић, Пешићка  и  Луковић  можда  и  више  урадили  за  америчке  интересе  у  овом  делу  света  од  Тадића, Динкића, Чеде  Јовановића  и  Б 92  заједно. Било  како  било, Тадић  је  изгубио  и  владајућа  коалиција  је  од  готовог  направила  вересију. После  десет  увече  појавио  се  и  највећи  губитник  Борис  Тадић. Током  свог  обраћања  честитао  је  противнику  и  изричито  рекао  да  нема  намеру  да  се  кандидује  за  премијера  и  да  му  је  једна  кохабитација  била  доста  за  цео  живот. И  таман  када  смо  помислили  да  ће  Тадић  први  пут  током  свог  политичког  живота  испунити  макар  ово  обећање, десио  се  ”преокрет”. Након  неколико  дана  наговарања, преговарања, разговарња, сви  они  који  стоје  иза  Тадића, због  себе  и  својих  интереса  наравно, утицали  су  да  промени  мишљење. Таман  када  смо  очекивали  да  ће  Тадић  први  пут  поступити  човечно, одговорно  и  елементарно  људски, он  је  још  једном  показао  колика  је  неморална  политикантска  ништарија  и  бесловесна  марионета  која  би  још  желела  и  да  аванзује, да  приграби  још  више  власти  него  досад  и  то  после  изборног  пораза  и  очигледне  изборне  крађе  која  се  догодила  на  Ђурђевдан  6.  маја. Тадићу  је  образ  дебљи  од  тракторске  гуме, а  то  знају  и  користе  сви  они  који  одржавају  овај  систем  за  понижавање  и  уништење  Срба  и  Србије. Некадашњи  титоисти  су  говорили  и  после  Тита, Тито, а  данашњи  њихови  евроатлантски  потомци  могу  да  кажу, и  после  Бориса-Тадић.

Током  свих  ових  постизборних  вратоломија  и  дешавања  једна  емисија  ”Ока”  на  РТС-у  заслужује  да  буде  поменута, пошто  представља  парадигму  свеукупних  дешавања. После  емисије  ”Милица  на  квадрат”  добили  смо  и  међу  аналитичарима  ”тандем  Ђ.В.  на  квадрат”. Реч  је  о  Ђорђу  Вукадиновићу  из  НСПМ  и  наводне  ”влашке”  партије  НОПО  и  Ђорђу  Вуковићу  из  ЦЕСИД-а. Невероватна  је  количина  сагласности  између  овог  двојца. Један  другог  су  просто  допуњавали. Тако  је  ЦЕСИД-ов  Ђ.В.  коначно  после  свих  ових  година  критиковао  Тадића  и  приметио  како  народ  тешко  живи, па  је  у  томе  видео  узрок  Тадићевог  пораза. НСПМ-ов  Ђ.В.  се  сложио  са  ЦЕСИД-овим  Ђ.В., али  и  додао  да  је  јасно  да  је  Коштуница  и  ДСС-ова  подршка  била  кључна  пошто  су  они, замислите  само, слали  и  СМС  поруке  да  се  изађе  и  гласа  за  Николића. И  један  и  други  Ђ.В.  су  се  сложили  да  није  било  крађе  избора, и  поред  свих  доказа, а  нарочито  после  резултата  другог  круга, а  НСПМ-ов  Ђ.В.  је  наставио  са  причом  око  састава  будуће  владе.

Ако  се  од  ЦЕСИД-овог  Ђ.В.  овакав  наступ  и  став  могао  очекивати, с  обзиром  да  се  ради  о  организацији  која  добија  новчана  средства  од  Националног  демократског  института, Међународног  републиканског  института  и  осталих  бораца  за  америчку  глобалну  империју  и  светску  хегемонију, наступ  НСПМ-овог  Ђ.В.  коначно  је  сваком  разјаснио  узрочно-последичне  везе  ”патриотског  пројекта  Јеремић”, стварање  лажне  мањинске  странке  и  њихов  улазак  у  Скупштину, па  све  до  овог  наступа  на  телевизији. Када  слушате  Ђ.В.  из  НСПМ-а, тог  средовечног  професора  марксизма  који  за  себе  сматра  да  је  ”најсветлија  звезда”  међу  аналитичарима  и  својврсни  ”гуру”  међу  истима, стичете  утисак  да  су  сви  у  служби  режима, осим  њега, НСПМ  и  НОПО. Тако  Ђорђе  Вукадиновић  тврди  да  иза  Двери  стоје  Драган  Ђилас  и  ДС, иако  су  Двери  прве  покренуле  борбу  против  изборне  крађе, док  Вукадиновић  стоји  на  становишту  да  већих  нерегуларности  на  изборима  није  било  и  да  нема  довољно  доказа  за  ту  тврдњу. Такође, Вукадиновић  критикује  ДСС  и  напомиње  да  су  на  дан  одржавања  избора  слали  СМС  поруке  да  се  изађе  на  изборе  и  гласа  против  Тадића, али  ништа  није  говорио  о  куповини  гласова  од  стране  ДС-а  и  о  њиховим  позивима  да  се  гласа  за  њиховог  кандидата. Ако  је  нешто  успут  и  рекао, то  су  били  млаки  коментари. Ето  на  шта  неки  људи  пристану  само  да  би  се  чешће  појављивали  на  телевизији  и  представљали  некакав  аналитичарски  ”мејнстрим”.

После  ових  избора  ни  Томислав  Николић  неће  моћи  још  дуго  да  држи  до  свог  ”домаћинског”  имиџа, човека  из  народа, великог  ”страдалника  и  жртве”, већ  ће  морати  да  покаже  своје  право  лице. ”Политичка  козметика”  типа  подношења  оставке  на  место  председника  странке  и  одлазак  на  конгрес  Јединствене  Русије  где  се  састао  са  руским  председником  Путином  представљају  наставак  креирања  његовог  имиџа, али  сада  долази  време  за  конкретне  одлуке. Мирослав  Лајчак  му  је  већ  предао  списак  нових  услова  и  уцена  из  Брисела, воде  се  преговори  око  владе, треба  враћати  приспеле  дугове  и  решавати  нагомилане  проблеме. Оно  што  може  да  забрине  је  Николићева  изјава  о  наставку  европског  пута  у  пропаст, чиме  је  већ  у  првом  обраћању  после  изборне  победе  практично  прекршио  споразум  са  ДСС-ом, али  то  још  није  ни  врх  леденог  брега. Сада  се  поставља  питање  докле  Николић  политички  може  да  издржи  са  ставом  и  тамо  и  вамо, и  исток  и  запад, и  ЕУ  и  Космет, јер  наилазе  конкретни  изазови. Вашингтон  и  Брисел  захтеваће  и  од  нове  владе  спровођење  споразума  Стефановић-Тахири, који  воде  у  практично  признање  независности  тзв. ”Републике  Косова”, а  после  тога  наставак  преговора  са  Приштином  под  окриљем  ЕУ. Шта  ће  ту  Николић  одлучити  и  да  ли  ће  наставити  и  даље  са  погибељном  политиком  његовог  претходника, а  можда  будућег  премијера, Тадића?

Да  ли  ће  испунити  обећање  по  питању  изборне  крађе  која  се  десила  6. маја  и  да  ли  ће  надлежни  покренути  истрагу, или  ће  признати  легитимитет  оваквог  парламента  и  иницирати  састављање  Владе  што  пре? Затим, ту  су  преговори  са  ММФ-ом  и  непријатне  одлуке  о  смањењу  јавне  потрошње, а  нарочито  се  очекује  удар  на  пензије. Шта  ће  ту  одлучити? Између  породичних  вредности  и  борбе  против  беле  куге  са  једне  и  предвођења  геј  ”весељачке”  параде  6.  октобра  са  друге  стране, коју  ће  одлуку  ту  донети? Којем  ће  се  ”приволети  царству”? Не  може  се  служити  и  Богу  и  Мамону. Оно  што  тренутно  гледамо  није  нимало  охрабрујуће. ”Млаки”  Тома  се  спрема  на  кохабитацију, можда  и  коалицију, са  Борисом  Скраћеним. Тај  евроатлантски  кохабитационо-коалициони  мутант  ТОРИС (Тома  и  Борис)  неће  донети  ништа  добро, напротив. Можемо  очекивати  још  горе  дане  у  којима  ће  се  представници  нове-старе  политичке  ”елите”  још  злобније  кезити  у  лице  народу, поручујући  му: ”Џабе  сте  кречили”. Уосталом, домаће  политичке  марионете  већ  увелико  играју  на  музику  из  америчке  амбасаде.

У  међувремену, доказани  антисрпски  активисти  из  секуларизованог  неоусташтва  ”друге  Србије”  добили  су  још  једног  истакнутог  ”бојовника”  међу  позоришним  редитељима. Реч  је  о  хрватском  редитељу  Оливеру  Фрљићу  и  његовој  представи  ”Зоран  Ђинђић”. Назвати  ово  плиткоумно-пропагандно  и  ништавно  перформанс  остварење  позоришном  представом  представља  увреду  за  читаву  позоришну  уметност. Сама  представа  обилује  најпрљавијим  видом  политичке  пропаганде  и  расистичким  антисрбизмом. Сцене  где  глумци  умачу  руке  у  буре  на  којем  пише  ”новија  српска  историја”  и  ваде  руке  крваве  до  лаката  дерући  се  према  публици  да  су  они  криви, где  се  за  убиство  Зорана  Ђинђића  оптужују  сви, од  свештенства  СПЦ, Војислава  Коштунице, па  све  до  ”Црвених  беретки”, ”отпораша”, на  крају  и  публике  у  представи, односно  народ  у  целини,  да  би  се  све  завршило  тако  што  глумци  повраћају  по  српској  застави. Читав  овај  пропагандни  перформанс  представља  већ  толико  пута  виђену  хрватску  културну  политику  на  делу  и  тежњу  да  се  њен  систем  вредности  и  политички  ставови  пренесу  на  Србију, односно  да  дође  до  њеног  поунутрашњења  у  српском  народу, како  би  то  рекао  Мило  Ломпар. Иначе, Оливер  Фрљић  је  за  сличну  гадарију  од  представе  добио  и  ”Стеријину”  награду, па  је  охрабрен  тиме  отишао  и  неколико  корака  даље.

Отац  овог  редитеља  је, по  његовом  признању, ратовао  у  БиХ  као  припадник  ХВО-а, а  мајка  му  је, како  Фрљић  каже, родом  ”Лесковчанка”. Застанимо  за  тренутак  и  замислимо  следећу  ситуацију. Да  ли  ико  може  да  замисли  да  се  у  Загребу  појави  редитељ  чији  се  отац  Србин  борио  као  припадник  Војске  Републике  Српске, а  мајка  му  је  ”рођена  Вараждинка”  и  да  у  неком  загребачком  ”казалишту”  постави  представу  о  ”новијој  хрватској  повијсти”, где  би  се  у  базенима  из  којих  се  прелива  српска  крв  купали  глумци  који  глуме  Старчевића, Франка, Павелића, Будака, Степинца, Лубурића, Туђмана, Кухарића, Мерчепа, Готовину, Главаша, Томпсона  и  сл, док  би  све  то  ”благосиљале”  римске  папе  и  њихови  западни  пријатељи? Наравно  да  се  таква  представа  у  Загребу  никад  неће  приказати, а  све  да  се  и  појави  неко  ко  би  нешто  слично  желео  да  постави, није  тешко  погодити  како  би  прошао  и  шта  би  било  са  њим. На  нашу  жалост, дошли  смо  у  ситуацију  када  се  Београд  претвара  у  центар  хрватске  културне, политичке  и  економске  доминације  на  простору  бивше  СФРЈ. Невероватна  је  чињеница  да  и  после  20  година  од  краја  СФРЈ  и  више  од  30  година  од  смрти  Броза  нама  и  даље  господаре  евроатлантски  ”сирочићи”  титоизма  и  непрестано  стварају  нове  измишљотине  и  лажљиве  митове  о  некаквој  вечитој  српској  ”кривици”. Српске  жртве  и  страдања  никог  не  интересују, чак  се  ниподиштавају,  историјске  чињенице  се  фалсификују  и  кривотворе. У  последњих  12  година  сведоци  смо  владавине  секуларизоване  неоусташке  идеологије  ”круга  двојке”, која  је  отворено  ставила  себи  у  задатак  затирање  српског  народа. Сама  чињеница  да  је  ЛДП  Чедомира  Јовановића  практично  странка  ”драматурга  и  драматуршкиња”  који  представљају  носиоце  системске  идеологије  антисрбизма, јасно  говори  ко  су  носиоци  овекве  (анти)културне  политике  коју  данас  имамо. Ми  данас  немамо  српску  културу  зато  што  немамо  српску  државу, а  српску  државу  не  можемо  ни  имати  без  српске  културе. Не  можемо  ни  имати  неку  националну  елиту  ако  немамо  јасну  српску  идентитетску  и  културну  политику.

Разна  ЛГБТ  удружења  најавила  су  за  6. октобар  геј  ”весељачко”  парадирање  и  не  само  то, већ  и  низ  манифестација  које  би  трајале  осам  дана. Позваће  и  државне  руководиоце  да  им  се  придруже. Изгледа  да  ће  12  година  после  5.  доћи  и  фамозни  6.  октобар. Овај  ”фестивал”  идеологије  педерастије  треба  симболично  да  означи  смрт  државе  Србије. Од  паљевине  Скупштине  и  телевизије  до  ”фестивала”  који  треба  од  Београда  да  створи  европски  центар  идеологије  педерастије, односно  ”од  5.  до  6.  октобра”, требало  је  да  прође  12  година. И  то  све  на  НАТО  и  ЕУ  путу  ”без  алтернативе”,  који  нас  води  у  уништење  и  нестанак. Хоћемо  ли  и  даље  ћутати  док  нам  ово  чине, док  све  више  изумиремо  као  народ  у  крајњој  беди  и  док  нам  комадају  земљу, или  ћемо  се  коначно  пробудити  и  повратити  национално  и  лично  самопоштовање  и  људско  достојанство? Мислите  о  томе. Избор  је  само  наш.

Жарко Јанковић: ”ДАН МЛАДОСТИ” БОРИСА ТАДИЋА је чланак са портала Српског културног клуба

I

Имао сам сметње приликом рада на интернету, па сам одлучио да их рекламирам. Чекао сам неколико минута испред шалтера и приметио да су скоро све запослене чиновнице – жене. Отишао сам на факултет да обавим неке административне послове и приметио да су скоро све запослене особе у администрацији – жене. Свратио сам у пошту да нешто уплатим и приметио да су скоро све особе за шалтером – жене. Отишао сам у Националну службу за запошљавање и приметио да су скоро све запослене особе у администрацији – жене. Отишао сам у суд и приметио да су скоро све особе запослене у администрацији – жене. Отишао сам до Бироа за пружање бесплатне правне помоћи и приметио да су скоро све правнице – жене. Скокнуо сам до библиотеке и приметио да су скоро све библиотекарке – жене. Отишао сам у апотеку и приметио да су скоро све апотекарке – жене. Отишао сам у дом здравља и приметио да су све медицинске сестре – жене. Отишао сам у Полицијску управу да продужим возачку дозволу и приметио да су све особе запослене на шалтерима – жене. Пре извесног времена (6. и 20. маја) био сам на гласачком месту и приметио да су особе укључене у изборни поступак („чланови и заменици чланова Бирачког одбора”) у већини – жене. Дакле, у Србији је присутна посвемашња феминизација администрације. До извесне мере, то је и разумљиво.

II

Полови имају различите радне способности. Чини се да жене имају финију моторику и више стрпљења. Стога је донекле разумљиво то што у администрацији доминирају.

Проблем је у томе што се у феминистичким теоријама та доминација жена у администрацији не проблематизује. Она се сматра природном и нормалном. Али се зато доминација мушкараца у неким другим сегментима привредног живота (нпр. у политици) сматра неприродном и ненормалном. Проблем је, дакле, у селективној перцепцији.

Проблем је и у томе што је код нас та доминација жена у администрацији претерана – већа је него у Европској унији. Ту чињеницу наше феминисткиње прећуткују.

III

Жене у Србији су у администацији запослене у већем проценту него у Европској унији. Ta чињеница сугерише да жене у Србији не само да нису дискриминисане, него да заправо уживају повлашћен положај. Будући да се та чињеница не уклапа у феминистичку причу о дискриминацију жена феминисткиње је не спомињу.

Ако желимо да достигнемо „европске стандарде” онда треба да у администрацији повећамо број запослених мушкараца. Нажалост, феминистичке организације раде свим силама да се тај несразмер одржи, чак и повећа. То је и разумљиво с обзиром да су државна запослења – запослења са великим степеном социјалне заштите.

IV

„Закон о равноправности полова” (2009) представља додатно средство економског потискивања мушкараца. Закон се декларативно залаже за „равноправност”, а стварно за повлашћеност жена. Он орвеловским језиком предвиђа мере запошљавања жена на удобна, административна радна места, а мушкарцима препушта да се и даље баве психички и физички тешким пословима. Тај закон (као и животна пракса) предвиђа да се најтежим и најстреснијим пословима и даље баве мушкарци, а да се административна радна места (којима је Србија преплављена) додељују женама (које у њима већ ионако доминирају).

Мушкарац је готово потпуно потиснут са места у администрацији. Њему је одређен рад у индустријским халама, рудницима, топионицама, градилиштима, гвожђарама и дрварама. Жене су готово у потпуности преузеле послове у администрацији (поште, школе, библиотеке, музеји, судови, банке, болнице, апотеке, заводи итд.). Резултат систематске дискриминаторне политике према мушкарцима је очит: мушкарци живе у Србији 5 година краће.

V

Резултат политике „родне равноправности” је очит и на плану заснивања брака и породице: у Србији влада масовна безбрачност и бездетност („бела куга”). Наше друштво све мање даје могућности младом мушкарцу да ради и од свог рада издражава себе и своју породицу. Упрскос свих промена од мушкарца се још увек очекује да буде хранитељ породице. Политиком „родне равноправности” друштво му то све мање омогућава. Девојка природно жели да се уда за мушкарца који ће бити примарни хранитељ породице. Савремена феминистичка политика „родне равноправности” ради на штету породице. С обзиром да смо усвојили наопаку политику није ни чудо што нас сваке године има за око 30.000 мање. А биће нас још мање ако наставимо да спроводимо феминистичку политику „родне равноправности”.

Владислав Ђорђевић: ФЕМИНИЗАЦИЈА АДМИНИСТРАЦИЈЕ је чланак са портала Српског културног клуба

Екуменизам-проблем приступа

Последња тема о којој мислимо писати није директно повезана са Дантеовим делом које разматрамо,али се размишљање о тој теми некако само немтeнуло из и након свега до сада у овој студији изнетог,тим пре што је екуменизам данас веома актуелна религијска тема,и на неки начин представља један од савремених,врло комплексних изазова пред којима се налазе Православне Цркве(Старог и Новог календара),па и наша Српска Црква,посебно тиме што је код нас ово питање повезано и са неким другим друштвеним појавама,пре свега с евентуалном посетом поглавара Римокатоличке Цркве,папе Бенедикта XVI нашој Отаџбини следеће године.Из тог разлога мислимо да искористимо све оно што смо до сада написали и да о проблему екуменизма изнесемо наше штуро мишљење.

Прави екуменизам би требао,барем по нама,и даље остати на нивоу дијалога између искључиво хришћанских цркава,јер је то једини начин да задржи какву-такву осмисленост и одређеност.И код православних,и код римокатолика и код протестаната актуелно поимање екуменизма,у већој или мањој мери,изазива прилично опречне ставове.Од еуфоричног одобравања,преко осредње схватљивог прихватања или летаргичне индиферентности па до параноичне екуменофобије,категоричког одбијања-анатемисања или прећуткивања услед потпуног неразумевања.Што се пак тиче православних,ту је посреди још понекад, имплементирана конфузија,мистификација,те стварање “табуа” и због свега тога, пренаглашен “лаички”приступ екуменизму,због чега су у овој сфери смућивања,превирања и услед нејасности и магловитости,зазирања од екуменизма веома честа појава.Тако су у последња времена настале многе ране на живом телу Свете Католичанске[1] Апостолске Цркве Христове,појавом мноштва “ревнитељских”,зилотских раскола и парацркви,каква се једна таква немила појава догодила ,нажалост,и у нашој,Српској Цркви Православној.Но ова присутна,опипљива збуњеност лаиката екуменизмом и више постављањем православног клира и научног богословља према њему само је последица,и не може се отклонити све док је слична конфузија присутна и у самим стручним,богословским круговима.Актуелни екуменизам све више постаје нејасна и неодређена материја у којој се и врсни теолози све теже и теже исправно постављају.Запитајмо се коме је у интересу,чија ће корист бити ближа остварењу ако се од екуменизма направи нејасна и мутна мочвара у којој ће дисање Истином бити све више отежавано?Да ли то иде у корист Истине??

После сваког раскола,после сваке појаве нове јереси,а поготову после по броју отпалих од истина хришћанске вере највећег раскола у хришћанској историји,задатак сваке нове генерације правоверних(=ортодоксних) хришћана био је не успостављање јединства Цркве(оно никада није ни престајало,јер да јесте Хришћанство би изгубило свој смисао),већ враћање отпалих правој вери,како би сви крштени у вери имали једномислије,једносушност толико пута нарушавану.Да би се тај циљ постигао често су кориштени екуменски сусрети,дијалози и разговори,али да би ти екуменистички сусрети имали икакву сврху и да би били делотворни апсолутно је неопходно да се њима исправно приступи,тј. да се разговор води на правим (а не на помешаним и замењеним) становиштима.Највећи проблем екуменистичких сусрета увек је био правилан приступ самом екуменизму и важније од тога,схватање модела крајњег јединства.И код овог проблема уочавамо сличност са два претходна поглавља а то је погрешно постављање према предмету разматрања (овде идеји јединства) из чега даље проистичу проблеми с којима се православни сусрећу ,а то су појава ревнитељских раскола и немогућност проналажења заједничког језика са римокатолицима и протестантима[2].Ми сматрамо да се актуелним екуменизмом  овај проблем не превазилази на прави начин.Зашто се то дешава?Зато што данас ток екуменизма управо обликују римокатолички и протестантски теолози који му приступају начином за православне апсолутно неприхватљивим,док се зилоти појављују јер осуђују саме православне што уопште узимају учешћа у тако конципираном екуменизму.

Сама идеја екуменизма,па и овог данашњег барем формално,базира се на првосвештеничкој молитви Исуса Христa Богу Оцу ,описана у седамнаестој глави Јеванђеља по Јовану: “Оче свети! Сачувај их у име моје,оне које си ми дао,да буду једно као ми”(Јн.17,11 и 21-23).

До појаве Хришћанства,све постојеће религије су уско и искључиво везане и конципиране тако да припадају само једном народу,једној култури,једној раси.По томе се од осталих религија није чак разликовала ни јеврејска вера,далеко најсавршенија по богопознању дохришћанска религија.Међутим,појавом Хришћанства национални и расни оквири вере се укидају.Хришћанство није никоме посебно предодређено,а опет је предодређено свима.Хришћанство је зато једина истински универзална,васељенска(=екуменска) вера по чему се од свих других религија и разликује,није то вера ни богатих ни сиромашних ни оних који нису ни богати ни сиромашни,није вера само учених или само простих,(велики хришћани подједнако су били и философи попут св Августина и обични чувари гусака попут светога мученика Трифуна),Хришћанство није намењено само једнима или другима већ и једнима и другима,Хришћанство није вера ограничености и искључивости,већ вера свеобухватности и неограничености.У Христово време праткично је постојало само једно царство,Римска империја,и требало је у читавом том огромном пространству које је представљало читав свет да се зацари једна вера,хришћанска,која се и поред тога не би задржала на границама великог Римског царства,већ би се раширила на све четири Земље,на читаву екумену.Сви људи,сви у којима је текла једна крв,Адамова,позвани су да дођу у познање једног и јединог богопознања-Хришћанства.”Идите и научите (сведочите Истину) свим народима”,научите их Истини,једносушности крстећи их у име нераздељиве  и једне по суштини( ουσια) Свете Тројице-Оца,Сина и Духа Светога,говори Господ својим апостолима.Екуменизам(свеобухватност,свеотвореност ка и за васељену)био је и остао онтос Хришћанства,а тиме и еклисиолошка суштина  Католичанске Цркве Христове.(Мт 1,Лк 3,23-38[3], Гал 3,28; Мт 28,19; Рим.3,22;Филипљ.4,5)

Хришћански апологети(који нису побијени од стране римских и других незнабожаца) улазили су у отворене расправе са незнабожачким царевима,философима,свештеницима као представницима незнабожачких вера (Дел 17) не би ли доказали истинитост своје вере и њено преимућство над незнабожачким сујеверицама,али не чинећи то ради свог научног кредибилитета тек да би поразили незнабожачке философе,већ да би их кроз научну расправу привели познању Истине,па ипак да ли су тиме издавали Христа и своју хришћанску веру људи попут апостола Павла,св Јустина Философа,Тертулијана,Аристида и других?Када би те расправе требали описати речником данашњице,да ли би нашли бољу реч од екуменистичких сусрета?То је био први облик екуменизма-први начин како да се задовољи Христова тежња и назначеност Хришћанства ка сведочењу свима народима.

Расколима и појавом јереси у хришћанству јавља се нови,други облик екуменизма кроз разговоре и вођење дијалога са отпалим од правоверја а да би се они поново вратили у окриље Цркве,како би се поново укрцали у ту спасоносну Лађу у којој је кормилар Христос,каквом ју је називао велики Отац запада,Св Кипријан Картагински. Свети Оци су уистински одговорно схватили тежину греха цепања Цркве у којој обитава Дух Свети и Истинити,знали су да је то грех “хуле на Духа који се неће опростити”(Мт 12,31),па још и да јерес доноси страшну сабалазан,а “тешко оном од којега долазе саблазни…боље би му било да се није родио тај човек“,те су све чинили како би се поново васпоставило нарушено(а не изгубљено) јединство,снисходећи но не одступајући од божанских догмата,и то чинећи превасходно због оних који нису били директно одговорни за стварање јереси,већ су се нпр.у њима родили[4].Многи од Светих Отаца (св. Кирил Александријски,св.Фотије Цариградски,св.Василије Велики,те најзад и св.Марко Ефески[5]) учествовали су у разговорима с присталицама најразличитијих јереси попут донатиста,пелагијанаца,несторијанаца,дохалкидонаца,паписта…То је други облик екуменизма,последњи који је постављен начелно на исправним основама.Које су то онда основе на којима екуменизма мора тражити своју валидност?Управо оне које су и исказане у Исусовој првосвештеничкој молитви “…Сачувај их у име моје…”.Основни проблем актуелног екуменизма је у одређивању центра,тачке око које хришћани треба да се уједине.Да ли око православног схватања тј.Христа,или око римокатоличког схватања тј папе,или протестантског схватања магловите неодређености?Из тога,као што смо и раније писали,имамо две мере,два циља којима човек тежи-једнан је Богочовек, други је само човек.Постоји христоцентрични,православни,начелни екуменизам и хуманистички,човекоцентрични екуменизам,који је само “сурогат” све хуманистичке мисли,свог погрешно схваћеног појма Хришћанства и његове начелне екуменске католичности.Не може бити “компромиса”,”узајамних уступака и малих,но важних корака”,отпале хришћанске Цркве немају делове пуноће Истине,једнаке као и Православље,па да би због тога сви ми заједно тежили к једној,имагинарној тачки сједињења.Не,таквим “сједињењм” неће се добити ништа,ништа се неће постићи а ако се и достигне нешто то нешто, сасвим је сигурно ,не може бити Христос.

Једини валидни,једини истински,онај начелни хуманизам је онај коме је центар и тачка јединства Христос,коме је Он чокот на којем се добре лозе калеме,а оне лоше,некалемљене се у огањ бацају (Јн.15,1-10).

Ако смо нешто доказали у нашој студији,онда је то да човек без Бога не може бити мерило истине.Те тако хуманистички екуменизам не претпоставља уједињење око Истине,већ уједињење које је само себи циљ,а да ли такво уједињење ван Истине уопште нама православнима има смисла(пошто је евидентно да западни хришћани у томе виде  неки свој,теолошки или нетеолошки смисао)?Али у данашњем,замагљеном, трећем облику екуменизма заправо је сам појам Истине релативизован и изгубљен(гурнут под тепих),што је можда и била сврха за намерно смућивање правих намера актуелног екуменизма,те се тако отворио простор за разна тумачења,збуњеност,комбинације и синкретизме( е да би се православни тако само ставили пред свршен чин).

Овде нам у поновном одређивању појма Истине(тј.у одређивању која од данашњих хришћанских Цркава заправо представља континуираног наследника апостолске,јеинствене хришћанске Цркве) знатно може помоћи само етимолошко значење појма православље(грч.ортодоксија).На грчком ова реч значи право,истинско славље,права вера,правоверје,и није тачно да се термин “православних” појавио тек у XI веку,тј. након Великог Раскола,већ се термин “православних” појавио знатно раније,у IV,V веку и означавао је оне хришћане који су остали доследни апостолском предању у вери онаквом каквом су је и примили,и који нису прихватали ниједну од новостворених кривоверја(јереси)[6].Ово практично значи да су све до XI века и отцепљења западних хришћана папском јереси,православни хришћани живели на простору од Сирије и Мале Азије па до Велике Британије и Ирске (изузев локалних упоришта јеретика).Овим свима постаје недвосмислено јасно да су једини који су током целог свог постојања имали потпуни јединство с апостолском вером-заправо само православни хришћани,а да су све хришћанске деноминације које се не називају православнима током историје изгубиле континуитет с апостолском вером и скренуле на пут јереси.Ово можда не би ни било потребно спомињати када би се екуменистички дијалог и данас водио на правим основа и к правом циљу,а то је враћање свих отпали од Истине Истини,но пошто то,нажалост није случај,ми смо приморани да сведочимо јасно и недвосмислено основне принципе којима приступамо екуменизму,опет не то зарад излагања некакве небратске надмоћи православних над  инославнима,већ управо из братске,хришћанске љубави према њима како би се јединство за које се молимо уистину постигло и како би оно заиста било утемељено  у и на Христу,који је Глава и Камен на којем стоји Црква.

Но насупрот свему овоме,римокатолици  и протестанти и даље супростављају истинском,начелном,христоцентричном екуменизму –човекоцентрично уједињење око певдоистине-лажи,што најпосле значи и да је крајњи домет уједињења православнима Бог,а инославнима-човек.И то,римокатолицизам потенцира уједињење под једним човеком,апсолутног ауторитета(који је ипак увидевши своју неодрживу крутост ипак унео дозу флексибилности,посебно након II ватиканког концила)[7] ,док до краја разводњени протестантизам заговара виртуелно уједињење без ауторитета,тј.на пукој релативизацији по тзв. branch theory(теорији грана),која је самим основним поимањем и знањем о Хришћанству неодржива[8].

Оно пак што је заједничко и римокатоличком и протестантском приступу екуменизму је њихово позивање на првенствујућу заједницу у љубави,тј.на првенству заједнице у Св.Тајнама(интеркомунија),па тек онда,по њима на другоразредно,споредно јединство у исповедању.Римокатолицизам је свој доскорашњи ауторитативни и често  силом наметани принцип уније(који данас, (?)због позивања на љубав представља превазиђени модел уједињења)заменио позивањем на љубав и уједињење кроз њу,стављајући акценат на тзв.”лаичком екуменизму”[9],који добија на замаху тек након II ватиканског концила и који је у супротности са доташњом основом римокатолицизма,крутом клерикалном централизацијом(након II ватиканског концила покренуло се питање ревизије самих основа папизма које су се почеле показивати застарелим,што је узрок за данашње несређено стање у Римокатоличкој Цркви)

При свему овоме пренебрегава се чињеница да православни данас веома снисходе инославнима (чак ризикујући канонска јединства унутар својих помесних Цркава),и вођени заповешћу свог јединог ауторитета и Оснивача а у Духу Светом,и поучени својевременим саветом старца Софронија и примерима многих Пастира и учитеља Саборнокатоличанске Цркве Православне учествују у оваквом,данашњем екуменском покрету управо из љубави,богочовечанске и Хришћанству својствене љубави према својој браћи,круни Божије творевине.Само учешће православних у данашњем екуменизму акт је љубави,а позиви и даље инсистирање на још веће уступке у њено име, на још већу икономију (која тако убрзо може прећи у безакоње и немарност према вери),такво инсистирање које нам долази од стране инославних сасвим је неодрживо и неоправдано.Православни управо из те љубави не могу чинити тражене,даље уступке,јер они љубављу приступају екуменизму ради спасавања свих,па и инославних,а одступањем (?!) “зарад љубави” од божанских догмата и пуноће Цркве “ван које нема спасења”,инославни неће доћи до повраћаја Истине,те се и неће спасти,због чега је заговарање на томе “у име љубави и општег добра”  потпуно незамисливо.

Тежња пре свега римокатоличког и протестантског лаоса ка екуменизму сасвим се може оправдати човековом онтолошком и хришћанском еклисиолошком потребом за јединством.Западни човек се није могао задовољити лажном сликом јединства под једним човеком,”Исусовим викаријусом”,нити виртуелним,магловитим “јединством” протестаната,па је кренуо у потрагу за њим,али је дезоријентисан раније изложеним проблемима западне философије,скренуо с правих,начелних смерница и тако је настао данашњи хуманистички екуменизам.За разлику од њих,православни екуменизму приступају са становишта реалности,а не с становишта тежње(јер се у Православљу очувала неокрњена пуноћа апостолског католичанства,и православни су тога свесни),зато православни не прижељкују успех екуменизма за себе јер они тиме неће добити ништа што већ сада немају,већ се за “сједињење свих” у својој Литургији[10] моле првенствено због инославних,истовремено се молећи и за “непоколебљивост светих Божијих Цркава”,што само недвосмислено  показује да је истинско сједињење могуће једино под условом да  се пуноћа Истине неокрњено и непоколебљиво очува у Православљу.

Начелни идеал јединства хришћана је заправо идеал јединства свете Тројице[11]-”…Да буду једно као ми…”Свакако да је љубав сама суштина велике тајне Свете Тројице,али је заиста тешко утврдити шта од чега зависи,тј.исходи-једносушност и нераздељивост из љубави,или љубав од једносушности,но једно је сасвим сигурно-ово двоје нераскидиво су повезани и немогуће је истинско постојање једног без другог,(права љубав не може постојати уз непотпуно јединство и тиме раздељеност),што значи да јединство љубави између хришћана не може бити савршено,потпуно без претходног савршенства у исповедању,т. једносушности и нераздељивом једномислију свих хришћана,а опет у том узајамном процесу не може се достићи ни једносушност и јединство без љубави која би на то јединство и потакла,што се јасно истиче у православној Литургији при исповедању(=видљивом изображавању) Символа вере(=једносушности).С  те стране,заједница љубави,тј. заједничка Евхаристија(у којој се најасније огледа јединство хришћана),сједињење у Светим Тајнама,удео у једном Хлебу и једној Чаши самим собом претходно подразумева јединство исповедања,тј.јединство тумачења и односа према самој суштини,Евхаристији. До љубави као савршенства,до самога Господа Исуса Христа и потпуног предавања “самог себе ” Њему (=Љубави) немогуће је доћи без претходно “измољеног” и достигнутог “јединства вере и благодати Духа Светог”,како слушамо и ми,православни  сведочимо у Божанственој Литургији. Ово потврђује и Свети Иринеј Лионски  у својим списима о првобитној Евхаристији (Литургији) пишући  да је Анафори (узношењу Дарова;средишту Литургије) претходило исповедање (jединства) вере.

То је један од кључних,досад непревазиђених проблема данашњег овом конфронтирајућег екуменизма,поред оног првобитног,изворног проблема одређивања центра,тј.тачке уједињења.Западни хришћани дају примат јединству у Тајнама и “љубави” (=интеркомунији),често виртуализованом,желећи одмах савршенство у моменту,док православни хришћани желе да преко “мањег” и “нижег” јединства-јединства у вери и догмама,дођу до савршеног  јединства,љубави.Због овог фундаменталног неразумевања  и опречне перцепције заиста је тачно да се “…Читав један нови свет мора  родити у срцу једног западњака да би схватио нешто од Православља…” [12].

Но,и поред свега овога,православни хришћани и њихови предстојатељи су и даље и увек позвани да незезорно и јасно сведоче „…свакоме који тражи од вас разлог наше наде“ (1 Пт. 3,15).Они и даље заступају и верују и могућност остварења начелног,Богочовечанског,Христоцентричног екуменизма,Христокатоличанске саборности и њихова је мисија управо да искривљење токове актуелног екуменизма поврате истинским изворима,исправљајући га и враћајући на прави,назначени колосек.Зато се приступање данашњем екуменизму од стране православних управо и заснива на васељености и свеобухватности Хришћанства,и на начелима Православне еклисиологије и икономијске сотирологије,а не на уском,и често недовољно еминентном зилотизму.Нерасудно одбијање од стране “ревнитеља” тог начелног,православног,једино исправног Христоцентричног  екуменизма у светлу Православне еклисиологије(и неминовно сотриологије) значи негирање саме суштине Цркве и њене екуменске и сотиролошке мисије.То најпосле значи претварање Православног Хришћанства у обичну,уску и сасвим ограничену,затуцану секту.А Хришћанство се и појавило баш зато да укине затвореност,скученост и да потпуно заувек уништи секте свих врста.Православно Хришћанство је као онај талант из Евангелске приче(Мт.25,14-29; Лк.19,12-27).Шта ћемо ми дакле учинит са тим,поверним нам талантом?Хоћемо ли га као оне мудре слуге отворити према свету,очувавајући његову драгоценост,али уједно њиме прикупљати и друге таланте,или ћемо као онај зли слуга наш талант нерасудно сакрити у земљу,тако га потпуно обезвредивши?

Један од оних првих,мудрих слугу Божијих који је расудно сикористио подарени му талант био је и Свети Марко Евгеник,митрополит Ефески.Он се још и назива Атлантом Православља.Зашто?Зато што је божански мудро тумачио васељенске,свима назначене догмате хришћанске вере.Зашто још?Зато што је имао истанчан осећај за границе икономије и акривије према инославнима,и исправно га примењивао кроз свој однос према начелном екуменизму[13],другим речима зато што је сав био испуњен божанственом љубављу према сваком створењу Божијем,а посебно према хришћанину и  зато што је уједно сав пламтео огњеном ревношћу за одбраном најчистијег,преслатког Православља од свих душегубних кривоверја.Погледајмо  како он разумно брани и примењује сву Истину,сву екуменску суштину хришћанске вере на Фереро-флорентинском сабору(XV век):Најпре се,вођен божанским снисхођењем(које је и сам Христос примењивао (Јн.8,7-11),обраћа домаћину,папи Евгенију V оваквим речима: “Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (=Цркве), раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стoји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута…Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоем наручју; исцели саблажњене; заповеди да се свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божији: припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26,10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал. 5,15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него… и сада преко ових служитеља Твојих који ништа ен прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио кад аси одлазио на страдање и молио се : “Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно“[14],али када папа ове екуменске,братске речи љубави презре и поведе се за својим егоцентричним,наместо Христоносним намерама и обзнани свим присутним епископима да тежи томе да насилно наметне “јединство”кроз Унију,Свети Марко,Христов епископ града Ефеса и свог Католичанског Православља тада неустрашиво и ватрено стаје  у одбрану истинске вере потврђујући :” Некада смо говорили потпуно једнако, и између нас није било раскола, и тада смо, обе стране (Православни и Латини), били у сагласју са Оцима; али сада, када не говоримо једнако,

како можемо бити заједно?”[15],и одговорно,не прихвативши безакоње,једини од православних пастира присутних на поменутом Сабору не ставља свој потпис на злонамерну,насилну Евгенијеву тежњу за Унијом.Овај његов потез,који и данашњи као и његововремени недобронамерни према Православљу карактеришу као (!) саботажу Сабора и радикални потез,имао је толику савесну тежину да је папа Евгеније када је видео да на Унији нема “Ефешчевог потписа” ужаснут узвикнуо :”Авај,ништа не учинисмо!”[16] (Слично,истински православним приступом према нечасном папи Николи I приступа и Патријарх Цариграда,Свети Фотије).Овај велики Отац Цркве(Св.Марко) данас се,из политиканских побуда,тумачи сасвим половично.[17]Уски екуменофобисти-”ревнитељи” потпуно негирају необориве примере његове икономије,стално истичући његов акт одбијање Уније,док недобронамерни према Православљу,данашњи екуменофанатици његову одбрану Православља настоје да “гурну под тепих”,истичући тако како је Свети Марко,тобоже заступао и њихове данашње ставове.Али ни једни ни други нису у праву!Целокупно дело Светога Марка,а посебно његово учешће на Фереро-флорентинском сабору не може се посматрати одвојено,као поларизовано,јер је оно заправо суштински нераскидиво и јединствено и представља прототип православног сведочења које резобличује сву погрешност инославних јеретика,али и истовремено оповргава затвореност страшљивог и нехришћанског зилотизма.Екуменизам Светог Марка постиђује данашњи на лажним основама екуменизам,али и чини потпуно смешним зилотско схватање да екуменизам (као идеја,уопште) почиње тек од масона високе иницијације,Џона Мота.

За шта се онда треба молити?Немојмо се молити за тек уједињење хришћана,оно ће сасвим извесно једном доћи.Далеко је потребније молити се да Утешитељ Цркве и Дух Истине подари ,попут ранијих Отаца,данашњим предстојатељима Православне Цркве свесност оне танане линије између икономије и безакоња.Само тако можемо бити сигурни да ће,и када дође до уједињења хришћана,оно бити постављено на истинским,православним основама.Уједињење око Христа Богочовека-то ће бити најсајнија и коначна победа богочовечанског,васељенског Православља!Све очи васељене упрте су стога  данас у предстојатеље Православне Цркве Христове,јер се њима одређује даља судбина човечанства,да ли ће она убудуће бити Христозначна,или човекоограничена и осуђена на пропаст?Сви посведочени Пастири словесног стада Хрситовог данас у Небесном Царству упиру очи к Јагњету и Првосвештенику Цркве у молитви за даровањем божанског расуђивања и разума  данашњим наследницима њиховим и посленицима на Господњој њиви екумене.Помолимо се стога,и ми за наше данашње   пастире да их Господ Духом својим Светим одржи утврђене у Истини спасоносне вере наше православне.

На крају,можда не би било лоше да јасно изнесемо своје лично мишљење о евентуалном доласку папе у нашу Отаџбину следеће године,као одговор на питање које додатно усложњава тему екуменизма о којој смо писали.Наше је по том питању лично мишљење да се “нису стекли услови”[18] за долазак предстојатеља Римске Цркве у Ниш.Зашто је наше мишљење овакво,тј.зар ово не представља контрадикторност свему оном што смо до сада изнели?Основна мисија Христове Саборнокатоличанске Цркве Православне је сотиролошке,а не дипломатске природе.Њен је циљ да сви дођу у познање Истине,те да се сви спасу и да “нико од ових малих не погине” Из тог је разлога Црква кроз историју увек пазила да не учини ишта што би саблазнило или поколебало у вери у истинитост свете мисије Христове Цркве оне који су искупљени крвљу Јагњетовом,увек се опомињући речи Спаситељеве да “који саблазни једног од ових малих,боље би му било да обеси камен воденични о врат свој и да се баци у море”( Мр 9,42). Чињеница је да би се,нажалост,због садашње  нејасне,магловите слике актуелног екуменизма проузроковане делом кривицом саме Римске Цркве,доласком папе у Србију неупућени и слаби могли саблазнити о екуменску(=васељенску)суштину Цркве Христове,а посебно о један њен део, Српску Православну Цркву,те ту евентуалну посету протумачити као издају Православља и Светосавља и неприхватљиво повлађивање захтевима Ватикана (што би могло постати жалосно и парадоксално,да се,док хришћански поглавари буду прослављали јубилеј Миланског едикта и победу Хришћанства над незнабожном Римском империјом,један део народа у тренутку прославе победе Хришћанства осећа далеко од њега,саблажњен,збуњен и тиме подложан сваковрсној злонамерној манипулацији).Српска Православна Црква зато не би смела ризиковати саблажњење па и оних “најмањих” и најнеупућенијих својих верника[19],чиме би можда дала повода за,не дај Боже,појаву неких нових “ревнитељских”раскола, или бар јачање оних старих,изазивајући тиме нове потресе и цепања на богочовечанском Телу  Христовом,Цркви Његовој.Због свега овога, изложеног погрешног вођења екуменистичког покрета од стране Рима ,те недовољним познавањем зилота и дела православног лаиката о самој суштини Цркве ,као и због опширног али болно незаобилазног и још увек отвореног питања учешћа Римокатоличког клира у усташким зверствима 1941-1945,сматрамо да би долазак папе у Србију 2013.године ипак био преурањен,тим пре што се још ни не виде назнаке које би указале  да може доћи до напретка по било којем наведеном,отвореном питању које оптерећује односе Римокатоличке и Православне,посебно Српске Цркве.Корисније по све, од доласка папе у Србију[20] било би да Српска Црква,као органски део Васељенске Цркве Христове да свој последњи допринос актуелном питању хришћанског јединства тако што ће,заједно са осталим помесним Православним Црквама,наставити да непромењено “ни за јоту” сведочи пред инославнима и пред целом екуменом истинитост и богооткривено савршенство Христове вере,и да упоредо са тим врши дубље упознавање својих верника са неиспитним дубинама и свеобухватном,васељенском суштином Православља.

“Ревнитељи” (-у расколу) Православља нам говоре да би долазак папе у Србију био савршен индикатор који би показао колико је и да је Српска Православна Црква до гуше огрезла у издају чистоте Православља,у екуменизам.Ми сматрамо да ће,извеснији од доласка,недолaзак папе у нашу Отаџбину бити јасан доказ свима,и оним православним екуменофобистима и свим екуменофанатицима,да тиме Српска Православна Црква,стојећи испред целокупног Православља,сведочи и излаже васељенски став и однос православних према оваквом,данашњем лажицентричном,”свејересном”[21]екуменизму.

ЗАКЉУЧАК

Шта рећи на самом крају овог размишљања о најнеисходнијем,но нејнезахвалнијем дискурску човечијег размишљања-о самом човеку?Могу ли се било који изрази наше некомпетентности показати валидним у одговорном расуђивању о човеку?Како би ишта што човек ствара,било у сликарству,музици,књижевности,философији постало уистину вредно оно се мора темељити и одређивати већ постигнутим,завидним достигнућима човековог духа.Може стваралаштво бити тако револуционарно,тако супротно свем дотадашњем достигнућу,али оно се и тада,ако је уистински вредно,мора темељити на нечем већ познатом,било то и само негација нечега,свеједно,само никако ,никако не сме бити неодређено.

Па када тај принцип важи у уметности и философији,колико је тек он онда важнији у врхунски одговорној науци и на патролошкој ризници заснованој теологији?Када би све написано од нас овде до сада,зарад изазивања комплетног ефекта на читаоца,требали свести у писање овог закључка,и када би у њему искористили наше речи-не би пуно тога постигли,јер ми упркос нашем уображавању не представљамо никакав мислилачки ауторитет.Зато не,нећемо ово писање завршити нашим речима,нашим закључком да тиме све досад написано не би којим случајем додатно обесмислили и обезвредили.Стога ће се показати најцелисходнијим жртвовати нашу сујету зарад вишег циља који би био подстрек на читаоца да мисли и расуђује,па не завршити писано нашим убогим речима,већ речима оних истински релевантних,потврђених мисаоних ауторитета.

У светлу тога,позајмљујемо мисли наших скоро савременика по животу,а свакако свевременика по идеји,који су у том своме размишљању далеко испред нас,али што собом не значи  да се ми,мали требамо удивљени и устрашени уједно њиховом величином,одрећи њихових мисаоних видика,а посебно не значи да њихове мисли требамо презрети и одбацити,сматравши их превазиђеним.Не,то би се веома брзо показало као лудост и окренуло на срамоту нашег,одвећ недовољно широког ума и израза.

На почетку коначног краја се зато поигравамо с речима садржаним у наслову дела проф.Николаја Лудовикоса ,е да би се усудили приметити да је,космолошки гледано,човек ништа више до неважна,периферна појава у васиони,али како је онтолошки гледано,па макар субјективно човек природног закона(свечовек или надчовек) центар те васионе,док је човек духовног закона(Богочовек) центар те васионе и то објективно.

“Поштујмо, господо, и Ничеа[22] и Достојевског[23], поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!“[24] Овако је некада,издижући се “изнад Истока и Запада”,ватрено говорио епископ и велики стуб наше Цркве,Николај,е да би се ми данас усудили позајмити окосницу ове његове мисли,те могли овако што написати:Пред човека данас (као и увек до сада) стају две мисли-једна је схоластички хуманизам, друга је антрополошком онтосу својствено богочовечанско Хришћанство.Поштујмо обе мисли,као сам по себи напредак homo sapiensa,али се у кључном тренутку немојмо двоумити у коју од ове две мисли да утопимо свој живот као немирна река у велики океан.

Пред човеком се налазе два прототипа,два идеала која човек неминовно може достићи.Једно је идеал плотског тек хуманисте,друго је идеал Христа (коме заиста не потребују посебни епитети).Признајмо и поштујмо онтос и једног и другог,али увек будимо свесни који од њих је заслужнији по ономе што је учинио за самог човека,да се не би поколебали и двоумили ка којем идеалу требамо стремили,да би на крају кроз телеиоуменон постали подобни њему.

Василије МАРКОВИЋ: Дантеов “Пакао”као прототип хуманизма – Ризница апостолског хришћанства или нуспроизвод западне схоластике? Четвртти део је чланак са портала Српског културног клуба

Човек је Човек само кад ради и ствара!

Кад једна друштвена заједница укине човеку право на рад, онда је та заједница потуљено и прикривено осудила човека на смрт!

Заиста, укинути човеку право на рад, исто је што и човека осудити на смрт!

Зато што је право на рад, уистини, право на живот!

Право на рад јесте право свих права!

Ако је човеку укинуто право на рад, онда су бесмислена сва друга права!

Чему сва ина права, ако је укинуто право на рад?!

Јер да би човек могао да остварује сва друга права, он мора да има већ остварено, испуњено и заокружено, право на рад.

Човек је човек само кад ради!

Кад ствара!

Стварати, значи, живети!

Човек је човек само кад је слободан!

Кад је слободна личност!

Али, да би човек био слободна личност, он, првасходно, мора да се испољава кроз рад и стварање, и да се тај његов стваралачки рад у друштву ваљано цени и вреднује.

Да ли је у србском друштву укинуто право на рад?

Јесте, и по стотину и осам пута јесте!

Право на рад у србском друштву укинули су медиокритети и дебели, који су се силом домогли власти.

Људи без идеја и визија, људи без етике, естетике и поетике, дошли су на чело србскога друштва, и сада већ отворено користе сву силу, да би вечито опстали на власти!

Они више не презају ни од чега, они више не зазиру ни од кога; они се одвећ не боје ни Бога ни људи; а немају ни самилости нити словесне душе!

Бити слободан човек данас у Србији, то је такав умни, душевни и духовни подвиг, да је без песничке маште скоро немогуће и замислити!

Ова ариманска, адска и тартарска власт убија милионе словесних душа у Србији!

Ова ариманска, адска и тартарска власт убија и љубав, и лепоту, и доброту диљем Србије!

Ова ариманска, адска и тартарска власт убија живот Србства и Србије!

Ако ови дебили, дембели и паразити не сиђу са власти у Србији, онда је, заиста, свршено са животом у Србији!

Да ови србомрсци и човекомрсци силом опстају на власти, показују и ови тек одржани избори.

Они су силом отимали, крали и куповали гласове, користећи се методама и начинима најсуровијих деспотија.

Они свом силом покушавају да потру и затру вољу народа, да Србство и Србију понизе до скота!

Зато и кажем:

Избори се још нису догодили у Србији!

Чекамо да се ускоро догоде!

Не да чекамо, већ да дејствујемо тако, да се што пре догоде!

Драган Симовић: Право на рад је чланак са портала Српског културног клуба