Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com Kako Zmua kaže Fri, 18 May 2012 11:29:39 +0000 en hourly 1 http://wordpress.org/?v=3.3.2 Subscribe with My Yahoo!Subscribe with NewsGatorSubscribe with My AOLSubscribe with BloglinesSubscribe with NetvibesSubscribe with GoogleSubscribe with PageflakesSubscribe with PlusmoSubscribe with The Free DictionarySubscribe with Bitty BrowserSubscribe with Live.comSubscribe with Excite MIXSubscribe with WebwagSubscribe with Podcast ReadySubscribe with WikioSubscribe with Daily RotationPrijavi se na RSS dovod i ne propusti naredne tekstove. Hvala! Zašto volim Twitter, v2.0 http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/ba1WCxBl5fc/ http://sandrakravitz.com/2012/03/zasto-volim-twitter-v2-0/#comments Wed, 21 Mar 2012 18:42:14 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1568 twitter6birthday

Šesti rođendan Tvitera, kao idealan povod da napišem nastavak teksta: Tako je tvitao (uglavnom) srpski tajmlajn: 30 najboljih tvitova iz 2011. godine #naj2011. Kao i prošl0g puta, izbor je lični, potpuno subjektivan, a komentari su vam tu da dodate ako imate štogod. @nadimak je link do samog tvita, pa možete i vi da ga RT ili fav. Tvitovi su poređani hronološkim redom, od prethodnog teksta na ovamo.

I, za kraj, fejvovi nad fejvovima:

Photo: behance.vo.llnwd.net

]]> twitter6birthday

Šesti rođendan Tvitera, kao idealan povod da napišem nastavak teksta: Tako je tvitao (uglavnom) srpski tajmlajn: 30 najboljih tvitova iz 2011. godine #naj2011. Kao i prošl0g puta, izbor je lični, potpuno subjektivan, a komentari su vam tu da dodate ako imate štogod. @nadimak je link do samog tvita, pa možete i vi da ga RT ili fav. Tvitovi su poređani hronološkim redom, od prethodnog teksta na ovamo.

I, za kraj, fejvovi nad fejvovima:

Photo: behance.vo.llnwd.net

]]> http://sandrakravitz.com/2012/03/zasto-volim-twitter-v2-0/feed/ 6 http://sandrakravitz.com/2012/03/zasto-volim-twitter-v2-0/ Zašto (i kako) poreski sistem mora da se reformiše http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/FWz4omDPvHo/ http://sandrakravitz.com/2012/03/zasto-i-kako-poreski-sistem-mora-da-se-reformise/#comments Tue, 20 Mar 2012 16:49:11 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1517 Porez_na_dodatu_vrednost

U časopisu Ekonom:east (15.03.2012.) pročitah dosta zanimljiv članak u vezi sa reformom poreske politike. Već se uveliko najavljuje (sa nekih strana čak u vidu pretnje) povećanje PDV-a, čak sam i sâma već n puta ulazila u priče o tome, a činjenice koje u tekstu iznosi Alexander Grunauer (vođa projekta u Nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju GIZ) podržavaju stav koji sam iznosila prilikom tih razgovora. Iz tog razloga, a poštući sva prava časopisa da članak ne stavlja javno dostupnim na svoj portal emg.rs na Internet, iz njega prenosim samo najvažnije citate. Ceo magazin je dostupan na prvom linku, u elektronskom izdanju.

U Srbiji su još pre skoro godinu i po dana otpočete priprene za reformu poreskog sistema. U studiji koju smo uradili sa grupom autora konstatovano je da je porez na dobit od 10% praktično najniži u Evropi, kao i da je potrebno ispitati mogućnosti različitih izuzeća koje sadašnji zakon dozvoljava. PDV i porez na imovinu su ispod, dok je opterećenje na zarade iznad evropskog proseka. Predloženo je da se umesto sadašnjih 65 dinara na svakih 100 dinara neto zarade, smanjenjem na ime poreza i doprinosa plaća 47 dinara. Kao i povećanje stope PDV-a sa 18 na 22%.

Građane političari ne bi smeli plašiti u svojim predizbornim igrarijama povećanjem PDV-a, niti ga koristiti kao sredstvo političke borbe. Ova država uporno vodi socijalno-populističku politiku, umesto realno-ekonomske. Penzioni sistem je u rasulu, ali se zbog političkih koalicija i podrške očuvanju vlade rade ustupci koji ni u bunilu ne bi smeli biti dozvoljeni. U jučerašnjoj emisiji Upitnik (pogledajte/preuzmite sa RTS1) Ivan Andrić (potpredsednik LDP-a, al' totalno nevažno za ovu priču) je rekao
Ono što kod nas je problem, to je struktura ljudi koji primaju penzije (...): 23% isplata PIO fonda su invalidske penzije. (...) To znači da je Srbija zemlja u kojoj je većina zaposlenih radila na minskom polju, pa je 1/4 nas otišla u invalidsku penziju.
 

i zaista, oči kopa očitost malverzacija koje su tu morale biti načinjene. Kao uporedni primer može da posluži studija zemalja članica Evropske Unije u korišćenju naknada za invadititet (penzija i benefita) rađena 2006. godine, gde ukupan broj onih koji primaju naknade te vrste (dakle, i penzije i ostale naknade po osnovu trajnog ili privremenog invaliditeta) ne prelaze 11% - koliko je u Mađarskoj (link  za preuzimanje izveštaja).

O penzionom sistemu Srbije bi se mogla knjiga napisati, pa ću se ovaj put zaustaviti ovde, i nastaviti osvrtom Alexandera na položaj preduzetnika i malih preduzeća u penzionom sistemu:

Daleko najveće opterećenje, a ono posebno pogađa preduzetnike i mala preduzeća, je na ime poreza i doprinosa na zarade. (...) Dodatno na to dolazi i taksa za isticanje firme (firmarina). U sumi, to znači da je legalno poslovanje skupo. Da bi se legalno poslovanje stimulisalo, i bolje se borili protiv sive ekonomije, predlažemo da se zarada poreski rastereti dok se u istoj meri povećava oporezivanje imovine.

Naopakost poreskog sistema Srbije Alexander dalje jasno obrazlaže na sledeći način:

Danas, u poreskom sistemu Srbije zapošljavati je skupo - posedovati jeftino, proizvoditi je skupo - posedovati jeftino, posedovati zemlju je jeftino - obrađivati zemlju skupo, poslovati nelegalno isplativo, dok je legalno nekonkurentno. (...)

Zemljište koje ne generiše prihod, koje se ne obrađuje, mrtav je resurs. Samo zemljište koje je u funkciji prihoda donosi ekonomski prosperitet i bogaćenje lokalne samouprave i njenih građana. Porez na imovinu se ne može ni izbeći, ni sakriti. Plaćaju ga svi. Jednostavan sistem po kvadratnom metru zemljišta, zavisno od zone i namene zemljišta. (...) Porez na imovinu stimulište upotrebu i/ili promet nepokretnosti. Ne isplati se držati poljoprivredno zemljište obraslo u korov. Ne isplati se držati zapuštenu lokaciju u centru grada koju niko ne koristi.

I, eto, dakle čitave mudrosti reforme poreskog sistema Srbije:

Neprihodovanje od zemljišta treba, sa poreskog stanovišta, da bude skupo, a zapošljavanje i rad treba da budu jeftini. To su osnovni preduslovi za razvoj i poboljšanje ekonomskih uslova u društvu.

Ali, ne. Najlakše je obećavati redovne penzije, ukinuti PDV na bebi-opremu, pričati o stabilnom kursu dinara i nepromenjenom iznosu PDV-a. Al' to je lako pred izbore. A za posle...

Iskreno, ja se nikada ne bih usudila da se kandidujem na ovim izborima. Ne daj Bože da pobedim, sačekalo bi me da kažem narodu najzad da Kosovo odavno nije Srbija, da je trenutni penzioni sistem krivac što nema više ulaganja od strane države, jer se sve pare troše na isplatu tih primanja, niti bih znala kako da glavu sačuvam od raznih tajkuna i vlasnika koječega kad im saopštim da bi trebalo povećati PDV, ni kako da se sačuvam kuke&motike kad im kažem da moraju da plate porez na njive koje stoje zaparložene, jer je vreme jeftinog zemljišta prošlo i ne mogu da imaju i dalje svoj Petrovića zabran, samo da bi unucima ostavili 'iljadu jutara zemlje, s kojom ovi dalje ne smeju ništa, jer se đedovina ne prodaje!

]]> Porez_na_dodatu_vrednost

U časopisu Ekonom:east (15.03.2012.) pročitah dosta zanimljiv članak u vezi sa reformom poreske politike. Već se uveliko najavljuje (sa nekih strana čak u vidu pretnje) povećanje PDV-a, čak sam i sâma već n puta ulazila u priče o tome, a činjenice koje u tekstu iznosi Alexander Grunauer (vođa projekta u Nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju GIZ) podržavaju stav koji sam iznosila prilikom tih razgovora. Iz tog razloga, a poštući sva prava časopisa da članak ne stavlja javno dostupnim na svoj portal emg.rs na Internet, iz njega prenosim samo najvažnije citate. Ceo magazin je dostupan na prvom linku, u elektronskom izdanju.

U Srbiji su još pre skoro godinu i po dana otpočete priprene za reformu poreskog sistema. U studiji koju smo uradili sa grupom autora konstatovano je da je porez na dobit od 10% praktično najniži u Evropi, kao i da je potrebno ispitati mogućnosti različitih izuzeća koje sadašnji zakon dozvoljava. PDV i porez na imovinu su ispod, dok je opterećenje na zarade iznad evropskog proseka. Predloženo je da se umesto sadašnjih 65 dinara na svakih 100 dinara neto zarade, smanjenjem na ime poreza i doprinosa plaća 47 dinara. Kao i povećanje stope PDV-a sa 18 na 22%.

Građane političari ne bi smeli plašiti u svojim predizbornim igrarijama povećanjem PDV-a, niti ga koristiti kao sredstvo političke borbe. Ova država uporno vodi socijalno-populističku politiku, umesto realno-ekonomske. Penzioni sistem je u rasulu, ali se zbog političkih koalicija i podrške očuvanju vlade rade ustupci koji ni u bunilu ne bi smeli biti dozvoljeni. U jučerašnjoj emisiji Upitnik (pogledajte/preuzmite sa RTS1) Ivan Andrić (potpredsednik LDP-a, al' totalno nevažno za ovu priču) je rekao
Ono što kod nas je problem, to je struktura ljudi koji primaju penzije (...): 23% isplata PIO fonda su invalidske penzije. (...) To znači da je Srbija zemlja u kojoj je većina zaposlenih radila na minskom polju, pa je 1/4 nas otišla u invalidsku penziju.
 

i zaista, oči kopa očitost malverzacija koje su tu morale biti načinjene. Kao uporedni primer može da posluži studija zemalja članica Evropske Unije u korišćenju naknada za invadititet (penzija i benefita) rađena 2006. godine, gde ukupan broj onih koji primaju naknade te vrste (dakle, i penzije i ostale naknade po osnovu trajnog ili privremenog invaliditeta) ne prelaze 11% - koliko je u Mađarskoj (link  za preuzimanje izveštaja).

O penzionom sistemu Srbije bi se mogla knjiga napisati, pa ću se ovaj put zaustaviti ovde, i nastaviti osvrtom Alexandera na položaj preduzetnika i malih preduzeća u penzionom sistemu:

Daleko najveće opterećenje, a ono posebno pogađa preduzetnike i mala preduzeća, je na ime poreza i doprinosa na zarade. (...) Dodatno na to dolazi i taksa za isticanje firme (firmarina). U sumi, to znači da je legalno poslovanje skupo. Da bi se legalno poslovanje stimulisalo, i bolje se borili protiv sive ekonomije, predlažemo da se zarada poreski rastereti dok se u istoj meri povećava oporezivanje imovine.

Naopakost poreskog sistema Srbije Alexander dalje jasno obrazlaže na sledeći način:

Danas, u poreskom sistemu Srbije zapošljavati je skupo - posedovati jeftino, proizvoditi je skupo - posedovati jeftino, posedovati zemlju je jeftino - obrađivati zemlju skupo, poslovati nelegalno isplativo, dok je legalno nekonkurentno. (...)

Zemljište koje ne generiše prihod, koje se ne obrađuje, mrtav je resurs. Samo zemljište koje je u funkciji prihoda donosi ekonomski prosperitet i bogaćenje lokalne samouprave i njenih građana. Porez na imovinu se ne može ni izbeći, ni sakriti. Plaćaju ga svi. Jednostavan sistem po kvadratnom metru zemljišta, zavisno od zone i namene zemljišta. (...) Porez na imovinu stimulište upotrebu i/ili promet nepokretnosti. Ne isplati se držati poljoprivredno zemljište obraslo u korov. Ne isplati se držati zapuštenu lokaciju u centru grada koju niko ne koristi.

I, eto, dakle čitave mudrosti reforme poreskog sistema Srbije:

Neprihodovanje od zemljišta treba, sa poreskog stanovišta, da bude skupo, a zapošljavanje i rad treba da budu jeftini. To su osnovni preduslovi za razvoj i poboljšanje ekonomskih uslova u društvu.

Ali, ne. Najlakše je obećavati redovne penzije, ukinuti PDV na bebi-opremu, pričati o stabilnom kursu dinara i nepromenjenom iznosu PDV-a. Al' to je lako pred izbore. A za posle...

Iskreno, ja se nikada ne bih usudila da se kandidujem na ovim izborima. Ne daj Bože da pobedim, sačekalo bi me da kažem narodu najzad da Kosovo odavno nije Srbija, da je trenutni penzioni sistem krivac što nema više ulaganja od strane države, jer se sve pare troše na isplatu tih primanja, niti bih znala kako da glavu sačuvam od raznih tajkuna i vlasnika koječega kad im saopštim da bi trebalo povećati PDV, ni kako da se sačuvam kuke&motike kad im kažem da moraju da plate porez na njive koje stoje zaparložene, jer je vreme jeftinog zemljišta prošlo i ne mogu da imaju i dalje svoj Petrovića zabran, samo da bi unucima ostavili 'iljadu jutara zemlje, s kojom ovi dalje ne smeju ništa, jer se đedovina ne prodaje!

]]> http://sandrakravitz.com/2012/03/zasto-i-kako-poreski-sistem-mora-da-se-reformise/feed/ 4 http://sandrakravitz.com/2012/03/zasto-i-kako-poreski-sistem-mora-da-se-reformise/ Četiri pitanja na koja morate odgovoriti pre nego što bilo šta napišete na Internetu http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/gsFKWFSSUjI/ http://sandrakravitz.com/2012/03/cetiri-pitanja-na-koja-morate-odgovoriti-pre-nego-sto-bilo-sta-napisete-na-internetu/#comments Tue, 20 Mar 2012 11:19:56 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1500 Large Man Looking At Co-Worker With A Magnifying Glass

Biće ovo kratak tekst, inspirisan ovim člankom, na koji sam slučajno naišla skitajući po Internetu. Naslov sugeriše da članak daje savete prvenstveno za profil na LinkedInu, međutim, ovo su pitanja koja bi svako trebalo da postavi sebi pre nego što bilo šta objavi bilo gde na Internetu:

  1. Da li bi to odobrila moja porodica?
  2. Da li bi to odobrio moj nadređeni?
  3. Da li bi to odobrili svi moji klijenti?
  4. Da li bi to odobrio sud?

Već se i kod nas dešavalo da ljudi budu krivično (ili makar po novinama) gonjeni za ono što su napisali na svojim privatnim profilima na društvenim mrežama. Sećamo se profesorice iz Novog Sada, a nedavno je donešena i prva presuda zbog širenja govora mržnje na Internetu. Ako mislite da će vam pomoći što pišete na drugom jeziku, razmislite ponovo.

Privatnost na Internetu ne postoji, kao što sam već pisala u tom tekstu, ali i u tekstu Dve hiljade osamdeset četvrta. Sve što napišete, prokomentarišete, lajkujete, fejvujete, šerujete - sve je zabeleženo.

Još jednu stvar bih dodala kod ona 4 pitanja, a to je:

Da li ću za 10 godina moći da odgovorim potvrdno na ova pitanja, a u vezi sa svime što sam danas objavila?

P.S. O tome šta sve vaš Internet provajder zna o vama ćemo neki drugi put ;)

Photo: sporeflections.files.wordpress.com

]]> Large Man Looking At Co-Worker With A Magnifying Glass

Biće ovo kratak tekst, inspirisan ovim člankom, na koji sam slučajno naišla skitajući po Internetu. Naslov sugeriše da članak daje savete prvenstveno za profil na LinkedInu, međutim, ovo su pitanja koja bi svako trebalo da postavi sebi pre nego što bilo šta objavi bilo gde na Internetu:

  1. Da li bi to odobrila moja porodica?
  2. Da li bi to odobrio moj nadređeni?
  3. Da li bi to odobrili svi moji klijenti?
  4. Da li bi to odobrio sud?

Već se i kod nas dešavalo da ljudi budu krivično (ili makar po novinama) gonjeni za ono što su napisali na svojim privatnim profilima na društvenim mrežama. Sećamo se profesorice iz Novog Sada, a nedavno je donešena i prva presuda zbog širenja govora mržnje na Internetu. Ako mislite da će vam pomoći što pišete na drugom jeziku, razmislite ponovo.

Privatnost na Internetu ne postoji, kao što sam već pisala u tom tekstu, ali i u tekstu Dve hiljade osamdeset četvrta. Sve što napišete, prokomentarišete, lajkujete, fejvujete, šerujete - sve je zabeleženo.

Još jednu stvar bih dodala kod ona 4 pitanja, a to je:

Da li ću za 10 godina moći da odgovorim potvrdno na ova pitanja, a u vezi sa svime što sam danas objavila?

P.S. O tome šta sve vaš Internet provajder zna o vama ćemo neki drugi put ;)

Photo: sporeflections.files.wordpress.com

]]> http://sandrakravitz.com/2012/03/cetiri-pitanja-na-koja-morate-odgovoriti-pre-nego-sto-bilo-sta-napisete-na-internetu/feed/ 5 http://sandrakravitz.com/2012/03/cetiri-pitanja-na-koja-morate-odgovoriti-pre-nego-sto-bilo-sta-napisete-na-internetu/ Osiguravajuća društva u Srbiji na društvenim mrežama http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/QSajzM8LsLU/ http://sandrakravitz.com/2012/03/osiguravajuca-drustva-u-srbiji-na-drustvenim-mrezama/#comments Wed, 14 Mar 2012 16:51:26 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1410 osiguranje_poverenje

Nakon analize kako banke u Srbiji koriste društvene mreže, odlučih da uradim i analizu kako i da li ih osiguravajuća društva u Srbiji koriste. Ovog puta krećem prvo od odgovora na pitanje "Zašto?", pa tek onda dajem pregled, kako bi vam čitanje i razumevanje analize bilo lakše.

Šta će osiguravajuća društva na društvenim mrežama?

I ovde bih mogla da završim objašnjavanje, ali neću.

Osiguravajuće društvo je pravno lice koje vam uzima pare za nešto što bi moglo da se dogodi, ali se svi nadaju da neće. Osiguravamo automobil (najčešće samo zato što moramo), stan (kako ko), život (još uvek skoro niko). Kada se šteta ipak dogodi, kao što su padale ledenice sa zgrada na ljude i automobile, srećni su oni koji su bili osigurani. No, kao i uvek, razmišljamo najčešće unazad - jer kod nas edukacija kasni u svemu, pa i u učenju ljudi zbog čega je osiguranje zaista važno.

Član 6 Zakona o osiguranju navodi:

Osiguranje imovine i lica je dobrovoljno. Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, osiguranje imovine i lica je obavezno u slučajevima propisanim zakonom.

I to nam je dosta. Ono što moramo - osiguramo, za ono što ne moramo, važi princip: Misliću o tome sutra. Na osiguravajućim društvima je, dakle, da edukuju narod. Sad je odgovor na pitanje iz podnaslova malo jasniji, zar ne?

Edukacija ljudi je najveći problem glede osiguranja. Nažalost, velika većina ljudi u Srbiji nema mogućnost da razmišlja dalje od tri meseca unapred, kamo li da misli o tome šta će biti kada jednog dana odu u penziju (da ne budem previše gruba i kažem: ako odu). Kada ljudima kažete: Uplaćujem životno osiguranje. najćešće iz toga proizilazi sledeće: misle da imate mnogo više novca nego što priznajete, smatraju vas budalom što taj novac poklanjate nekoj tamo kompaniji, umesto da idete na letovanja i zimovanja i kupite novi TV i kao kontra-argument uvek će navesti: Ma, ništa ja njima ne verujem! Propašće Amerika, pa odoše i moje pare!

Edukacija ljudi je, složili smo se, najveći problem glede osiguranja. Ali, u vremenu široko dostupnog Interneta, društvenih mreža i blogova, izgovor ne može biti i: edukacija je skupa.

Kako bi osiguravajuća društva trebalo da koriste Internet i društvene mreže?

Svako osiguravajuće društvo koji želi da unapredi svoje poslovanje moralo bi pre svega ostalog da aktivira svoj blog. Na stranu sad ključne reči, SEO i pozicioniranje u pretraživačima (iako to nikako ne može i ne bi trebalo da se zanemari), blog je osiguravajućim društvima sredstvo edukacije stanovništva, ali i jedan od načina stvaranja poverenja:

Pokažite klijentima da vam je zaista stalo do njih, i da iskreno radite na obostranu korist, te želite da razumeju svaku klauzulu ugovora, tarife, premije i ostale pojmove!

Brojne su teme o kojima bi trebalo da se piše na blogovima tog tipa, a mogle bi se svrstati u dve osnovne grupe:

  • objašnjenja pojmova, vrsta osiguranja, klauzula ugovora, i
  • saveti: kako se pripremiti za razgovor sa agentom, na koje stavke ugovora je potrebno posebno obratiti pažnju, kao i saveti o zdravom životu, bezbednoj vožnji, očuvanju imovine itd.

Takođe, za svaku osiguravajuću kuću su važni i agenti osiguranja - zašto ne biste iskoristili blog i objasnili ljudima kakav je to posao, i šta se traži od zaposlenih?

Društvene mreže su dobar kanal za promociju bloga, ali prvenstveno - to su kanali komunikacije. Gradite poverenje prisustvom, budite tamo gde su vam klijenti i to ne zbog promocije, već zbog komunikacije - to je ono ljudima poručuje: tu smo za vas, otvoreni smo za pitanja i želimo da vam pomognemo. Tako se stvara poverenje.

Da li i kako osiguravajuća društva u Srbiji koriste društvene mreže?

Skoro pa nikako :)

Prema kvartalnom izveštaju Narodne banke Srbije, u Srbiji posluje ukupno 27 osiguravajućih društava. Sva osiguravajuća društva, očekivano, imaju veb sajt, od toga četiri kompanije na tim sajtovima imaju i linkove do svojih profila na društvenim mrežama, a za 11 njih na Fejsbuku postoji najmanje jedna stranica koja se može dovesti u direktnu vezu sa njima.

Ovo potonje samo potvrđuje činjenicu: možete da odlučite se ne bavite društvenim mrežama, ali se društvene mreže sigurno bave vama. Jedino pitanje koje se može postaviti je: da li želite da svojim fan stranicama upravljate vi, ili neko drugi?

Kao pravi odgovor na pitanje zašto bi osiguravajuća društva trebalo da budu prisutna na društvenim mrežama služi i ovaj tvit:

  I ovim mogu da završim svoje izlaganje (iliti: I rest my case).

Na koji način osiguravajuća društva u Srbiji (ne) koriste društvene mreže pogledajte u prezentaciji:

Osiguravajuća društva u Srbiji na društvenim mrežama
Još prezentacija čiji je autor Sandra Kravitz
]]> osiguranje_poverenje

Nakon analize kako banke u Srbiji koriste društvene mreže, odlučih da uradim i analizu kako i da li ih osiguravajuća društva u Srbiji koriste. Ovog puta krećem prvo od odgovora na pitanje "Zašto?", pa tek onda dajem pregled, kako bi vam čitanje i razumevanje analize bilo lakše.

Šta će osiguravajuća društva na društvenim mrežama?

I ovde bih mogla da završim objašnjavanje, ali neću.

Osiguravajuće društvo je pravno lice koje vam uzima pare za nešto što bi moglo da se dogodi, ali se svi nadaju da neće. Osiguravamo automobil (najčešće samo zato što moramo), stan (kako ko), život (još uvek skoro niko). Kada se šteta ipak dogodi, kao što su padale ledenice sa zgrada na ljude i automobile, srećni su oni koji su bili osigurani. No, kao i uvek, razmišljamo najčešće unazad - jer kod nas edukacija kasni u svemu, pa i u učenju ljudi zbog čega je osiguranje zaista važno.

Član 6 Zakona o osiguranju navodi:

Osiguranje imovine i lica je dobrovoljno. Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, osiguranje imovine i lica je obavezno u slučajevima propisanim zakonom.

I to nam je dosta. Ono što moramo - osiguramo, za ono što ne moramo, važi princip: Misliću o tome sutra. Na osiguravajućim društvima je, dakle, da edukuju narod. Sad je odgovor na pitanje iz podnaslova malo jasniji, zar ne?

Edukacija ljudi je najveći problem glede osiguranja. Nažalost, velika većina ljudi u Srbiji nema mogućnost da razmišlja dalje od tri meseca unapred, kamo li da misli o tome šta će biti kada jednog dana odu u penziju (da ne budem previše gruba i kažem: ako odu). Kada ljudima kažete: Uplaćujem životno osiguranje. najćešće iz toga proizilazi sledeće: misle da imate mnogo više novca nego što priznajete, smatraju vas budalom što taj novac poklanjate nekoj tamo kompaniji, umesto da idete na letovanja i zimovanja i kupite novi TV i kao kontra-argument uvek će navesti: Ma, ništa ja njima ne verujem! Propašće Amerika, pa odoše i moje pare!

Edukacija ljudi je, složili smo se, najveći problem glede osiguranja. Ali, u vremenu široko dostupnog Interneta, društvenih mreža i blogova, izgovor ne može biti i: edukacija je skupa.

Kako bi osiguravajuća društva trebalo da koriste Internet i društvene mreže?

Svako osiguravajuće društvo koji želi da unapredi svoje poslovanje moralo bi pre svega ostalog da aktivira svoj blog. Na stranu sad ključne reči, SEO i pozicioniranje u pretraživačima (iako to nikako ne može i ne bi trebalo da se zanemari), blog je osiguravajućim društvima sredstvo edukacije stanovništva, ali i jedan od načina stvaranja poverenja:

Pokažite klijentima da vam je zaista stalo do njih, i da iskreno radite na obostranu korist, te želite da razumeju svaku klauzulu ugovora, tarife, premije i ostale pojmove!

Brojne su teme o kojima bi trebalo da se piše na blogovima tog tipa, a mogle bi se svrstati u dve osnovne grupe:

  • objašnjenja pojmova, vrsta osiguranja, klauzula ugovora, i
  • saveti: kako se pripremiti za razgovor sa agentom, na koje stavke ugovora je potrebno posebno obratiti pažnju, kao i saveti o zdravom životu, bezbednoj vožnji, očuvanju imovine itd.

Takođe, za svaku osiguravajuću kuću su važni i agenti osiguranja - zašto ne biste iskoristili blog i objasnili ljudima kakav je to posao, i šta se traži od zaposlenih?

Društvene mreže su dobar kanal za promociju bloga, ali prvenstveno - to su kanali komunikacije. Gradite poverenje prisustvom, budite tamo gde su vam klijenti i to ne zbog promocije, već zbog komunikacije - to je ono ljudima poručuje: tu smo za vas, otvoreni smo za pitanja i želimo da vam pomognemo. Tako se stvara poverenje.

Da li i kako osiguravajuća društva u Srbiji koriste društvene mreže?

Skoro pa nikako :)

Prema kvartalnom izveštaju Narodne banke Srbije, u Srbiji posluje ukupno 27 osiguravajućih društava. Sva osiguravajuća društva, očekivano, imaju veb sajt, od toga četiri kompanije na tim sajtovima imaju i linkove do svojih profila na društvenim mrežama, a za 11 njih na Fejsbuku postoji najmanje jedna stranica koja se može dovesti u direktnu vezu sa njima.

Ovo potonje samo potvrđuje činjenicu: možete da odlučite se ne bavite društvenim mrežama, ali se društvene mreže sigurno bave vama. Jedino pitanje koje se može postaviti je: da li želite da svojim fan stranicama upravljate vi, ili neko drugi?

Kao pravi odgovor na pitanje zašto bi osiguravajuća društva trebalo da budu prisutna na društvenim mrežama služi i ovaj tvit:

  I ovim mogu da završim svoje izlaganje (iliti: I rest my case).

Na koji način osiguravajuća društva u Srbiji (ne) koriste društvene mreže pogledajte u prezentaciji:

Osiguravajuća društva u Srbiji na društvenim mrežama
Još prezentacija čiji je autor Sandra Kravitz
]]> http://sandrakravitz.com/2012/03/osiguravajuca-drustva-u-srbiji-na-drustvenim-mrezama/feed/ 2 http://sandrakravitz.com/2012/03/osiguravajuca-drustva-u-srbiji-na-drustvenim-mrezama/ Gospođica ili gospođa: zašto (ni)je važno? http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/FNjtTasnrAA/ http://sandrakravitz.com/2012/03/gospodica-ili-gospoda-zasto-nije-vazno/#comments Sat, 10 Mar 2012 11:28:00 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1429 women-right

Osmi mart je bio i prošao, sa svim pratećim događajima i tekstovima, čestitkama i poklonima. Jedni su, po običaju, na sav glas pričali o pravima žena, i njihovoj neravnopravnosti, te kako svojim primerom žele da deluju na osvešćivanje ostalih, drugi su, po običaju, na sav glas pričali kako je to komunistički/feministički/neki drugi -istički besmisleni praznik, i kako bi ga trebalo ukinuti.

Bilo kako bilo, ostaje problem oslovljavanja dama, drugarica, prijateljica, klijentkinja, lekarki i ostalih: gospođica, gospođa, ili samo: poštovana, uvažena? Takođe, uvažavanje pravila rodno senzitivnog jezika nalaže da svaku imenicu muškog roda koja se tiče žene promenimo u odgovarajući oblik. Tako smo dobili advokatice, sudijnice (?), stručnjakinje, predavačice.

Šta o ovome misle gospođice i gospođe, pitala sam Danicu Radišić, Draganu Vukajlović Krstović, Gordanu Čomić, Ivanu Ćirković, Isidoru Bjelicu, Jasnu Matić i Oliveru Jović, a moj stav je dat na kraju teksta.

Danica Radišić, NHO (neidentifikovani hodajući objekat) i nediplomirani konsulTANT za komunikacije, @NikiBGD

S obzirom na to da je ovde traženo baš moje mišljenje, poćiću od sebe, što ne znači da ne poštujem tuđe, a različite, želje i mišljenja. Generalno sam protiv tog Osmog marta i tzv. rodne ravnopravnosti, a posebno protiv rodno senzitivnih titula, jer mi sve to deluje malo mnogo nejasno i kotradiktorno. Ja sam poprilični tradicionalista - volim da mi se obraćaju sa titulama "gosođica" i/ili "gospođa" kada prilika i odnos to zahtevaju, zahtevam persiranje (osim ako nismo zajedno pikili u pesku ili se napili u srednjoj) i smatram da profesije nisu rodno senzitivne - majka je majka, otac je otac, lekar je lekar, pravnik je pravnik i profesor profesor. Kako god da okrenete, dupe nam je od pozadi i svi ga imamo, jedino što ostaje bitno jeste kakav je čovek koji to dupe nosi. Ono, kad se okrene pa ga/ju pogledate u oči.

Dragana Vukajlović Krstović, IT preduzetnica, Ing za elektronsko poslovanje, NLP Business Practitioner, @Dragana_V

Navika je zaista čudo. A još ako se nešto koristi vekovima, postoji verovatno jako dobar razlog zašto je to tako. Dakle, Gospođica ili gospođa - treba da postoji jer gospođica je mlada žena, pritom i neudata (mada sve češće nailazimo na gospođice baba-devojke, što je besmisleno). Po mom mišljenju, gospođa bi trebalo da bude svaka starija žena od 30 godina, ako se pre toga nije udala. Jednostavno, uz gospođu ide i neka ozbiljnost. Ali tako su me učili pa bih rekla da je to mišljenje iz navike. Kod rodno senzitivnog jezika često sam sama sebi protivrečna, opet, rekla bih, iz navike. Vrlo sam za to da postoje doktorke, učiteljice, kozmetičarke, profesorke, frizerke, kasirke, preduzetnice pa čak i inženjerke, dok sa druge strane ne mogu da zamislim da upoznam mašin-bravarku, vozačicu tramvaja, pa onda ženski naziv za ortopeda, mašinovođu, tapetara... Psihološkinja mi je jedna od najiritantnijih reči, a jako poštujem tu struku. Dakle, smatram da ne treba ništa na silu nazivati samo zbog rodne ravnopravnosti, ono smo što jesmo i nijedan naziv nas neće promeniti na bolje ili gore. Bar iz mog iskustva.

Gordana Čomić, Potpredsednica Narodne Skupštine Srbije, @gordanacom

Obraćanje sa "gospođice" ili "gospođo" je uvrežena društvena oznaka bračnog stanja žene, prvo znači da nije, a drugo da jeste udata i ta jezička razlika ne postoji za muškarce, on je u oba slučaja "gospodin". Žena mora imati pravo na izbor, da sama kaže kako želi da je se oslovljava i to joj pravo niko i ništa ne sme narušavati, ona zna ko je i šta je i nema potrebe da joj društvo upotrebom jezika dokazuje i pokazuje da to zna bolje od nje, jer ne zna i ne može znati to bolje od žene same. Slično je i sa zanimanjima, profesijama, one u kojima žena ima tek od skora, one koje žene tek "osvajaju" u malom broju uporno se govore u muškom rodu, jer je to "prirodnije". Jezik je živ i menja se i kao što je danas prirodno "doktorka", "profesorka", "predsednica" ili "direktorka", tako će vrlo skoro biti sasvim prirodno "premijerka" ili "inženjerka" ili šta god drugo. Nemam nikakvih primedbi na oslovljavanje, imenom ili prezimenom, a obavljam posao potpredsednice Narodne skupštine, narodna poslanica sam, fizičarka i političarka, jer sve to jesam i jer naš jezik menja imenice po rodu, broju i padežu, a moj rod je - ženski rod.

Ivana Ćirković, urednica portala Organ Vlasti, @organvlasti

Uvek sam pre za Gospođice i Gospođe nego za "drugarice" :) Ne vidim zašto bi nekom smetao ovaj lepi stari manir kojim se pre svega iskazuje poštovanje prema damama. Što se tiče rodno senzitivnog jezika, kao takav mi ne smeta ni malo, ono što mi smeta su nekada vrlo nespretne kovanice nastale isključivo zbog rodne senzitivnosti, a koje je neko samo sklepao dodavanjem -iškinja, -inka ili -inica na muške oblike istih reči. Mislim da mi dame ipak zaslužujemo malo senzitivnije nazive profesija jer smo tako lepe, nežne i pametne (i pre svega skromne). Najveća civilizacijska norma je apsolutna sloboda svake jedinke dok ne ugrožava drugu. Tako da se više tu i ne radi samo o rodnoj ravnopravnosti već pravu svake osobe da odabere kako će ga neko zvati i znati. Ako neko hoće da ga zovemo i FAP mašina, moramo to da poštujemo :)

mr Isidobra Bjelica, književnica, @isidorabjelica

Iskreno nisam neko ko bi mogao da služi za primer drugima jer i sama se borim da predjem na sve te sufikse, koji nisu samo sufiksi već suštinski parametar odnosa u društvu... Apsolutno sam za tu stvar i veliki sam protivnik leksičkog seksizma, ali strašno drugo smo trpile nasilje i neravnopravnost čak i kroz jezik, tako da nam sad uvođenje prirodnih reči izgleda kao rogobatno i nasilno. Navika je veliki saveznik mnogih ljudskih nepravdi a naročito ženske neravnopravnosti, setite se koliko je dugo bilo "smešno" i "nakaradno" da žene glasaju ili zaradjuju. Borba protiv pogrešnih navika prvo u nama samima, a potom u društvu je alfa i omega svake emancipacije. Seksizam koji počinje u jeziku potom prirodno završava na najbrutalnije načine u našem životu.

Jasna Matić, državna sekretarka za Digitalnu Agendu

Mislim da je sasvim očigledno da nema potrebe da postoje dva vida oslovljavanja žena, koja se razlikuju po tome da li je žena u braku ili ne. Tako nešto ne postoji u oslovljavanju muškaraca, pa ne vidim zašto bi postojalo za žene. Pitanje rodne senzitivnosti u jeziku, nije ništa manje očigledno: ako nikom ne smeta i niko se ne pita zašto se kaže čistačica, učiteljica, kuvarica... nema potrebe ni da se iko pita da li treba reći direktorka, ministarka, predsednica.... Primedba da to sve zvuči neprirodno, takođe ne stoji, jer se  svaki jezik menje i razvija, kako bi odslikavao promene u društvu, i mnogi novi termini u početku deluju neprirodno, ali se upotrebom po pravilu brzo prihvataju i integrišu u jezik. Naša realnost se, u pogledu uloge žena u društvu  dramatično promenila u proteklim decenijama, pa se na isti način mora promeniti i jezik.

Olivera Jović, predsednica Udruženja preduzetnika Leskovca, potpredsednica Asocijacije MSP i preduzetnika Srbije, @lepred

Uklanjanje rodnih stereotipa smatram vrlo bitnim za dalje pozicioniranje žena u društvu i osvetljavanje naše uloge u sveukupnom društvenom razvoju. Upotreba muškog roda za zanimanje i funkcije čini žene i njihov realni uticaj na svet koji grade i generacije koje vaspitavaju i održavaju u životu nevidljivim.

Osim što se u medijima pojavljuju u ograničenom broju uloga- prikazane na stereotipan način, često nisu uopšte deo medijskog sadržaja, a kada su prisutne, onda se čine jezički nevidljivim, upotrebom muškog roda za zanimanja i funkcije koje obavljaju.

Apsolutno se zalažem za upotrebu rodno senzitivnog jezika, ali me užasavaju rogobatni nazivi (kao npr. trenerica, psihologistkinja/psihološkinja itd.) koji su često kontraproduktivni. Mislim da bi u nekim slučajevima trebalo ostaviti nazim u muškom rodu.

Moj stav o Osmom martu se godinama nije promenio: što se mene tiče, to je meni bio i ostao Dan mama, baka, tetaka, ujni, strini... i nikada nisam propustila da im čestitam. Ne pravim problem ako ga meni neko (ne) čestita, ali bih volela da jednog dana moje dete meni piše čestitke i pravi poklončiće baš povodom tog dana.

Šo se tiče oslovljavanja sa gospođica/gospođa, saglasna sam sa Draganom: mislim da bi najpravičnije bilo da sa određenim brojem godina sve postanemo gospođe, nezavisno od bračnog statusa, a te godine mogu biti i punoletstvo, ili 21. ili 30. rođendan, kao primer.

Kada je u pitanju rodno senzitivan jezik, mislim da je u redu insistirati tamo gde postoji lep, a ne rogobatan obik imenice u ženskom rodu. Odbijam da budem diplomirana ekonomistknja, ili predavačica. Jesam preduzetnica, i jesam mislilac i futurista.

Drage drugarke čitateljke, kako vi tražite da vas oslovljavaju? Dragi drugari čitaoci, kako vi oslovljavate žene?

Photo: liberatedslut.com

]]> women-right

Osmi mart je bio i prošao, sa svim pratećim događajima i tekstovima, čestitkama i poklonima. Jedni su, po običaju, na sav glas pričali o pravima žena, i njihovoj neravnopravnosti, te kako svojim primerom žele da deluju na osvešćivanje ostalih, drugi su, po običaju, na sav glas pričali kako je to komunistički/feministički/neki drugi -istički besmisleni praznik, i kako bi ga trebalo ukinuti.

Bilo kako bilo, ostaje problem oslovljavanja dama, drugarica, prijateljica, klijentkinja, lekarki i ostalih: gospođica, gospođa, ili samo: poštovana, uvažena? Takođe, uvažavanje pravila rodno senzitivnog jezika nalaže da svaku imenicu muškog roda koja se tiče žene promenimo u odgovarajući oblik. Tako smo dobili advokatice, sudijnice (?), stručnjakinje, predavačice.

Šta o ovome misle gospođice i gospođe, pitala sam Danicu Radišić, Draganu Vukajlović Krstović, Gordanu Čomić, Ivanu Ćirković, Isidoru Bjelicu, Jasnu Matić i Oliveru Jović, a moj stav je dat na kraju teksta.

Danica Radišić, NHO (neidentifikovani hodajući objekat) i nediplomirani konsulTANT za komunikacije, @NikiBGD

S obzirom na to da je ovde traženo baš moje mišljenje, poćiću od sebe, što ne znači da ne poštujem tuđe, a različite, želje i mišljenja. Generalno sam protiv tog Osmog marta i tzv. rodne ravnopravnosti, a posebno protiv rodno senzitivnih titula, jer mi sve to deluje malo mnogo nejasno i kotradiktorno. Ja sam poprilični tradicionalista - volim da mi se obraćaju sa titulama "gosođica" i/ili "gospođa" kada prilika i odnos to zahtevaju, zahtevam persiranje (osim ako nismo zajedno pikili u pesku ili se napili u srednjoj) i smatram da profesije nisu rodno senzitivne - majka je majka, otac je otac, lekar je lekar, pravnik je pravnik i profesor profesor. Kako god da okrenete, dupe nam je od pozadi i svi ga imamo, jedino što ostaje bitno jeste kakav je čovek koji to dupe nosi. Ono, kad se okrene pa ga/ju pogledate u oči.

Dragana Vukajlović Krstović, IT preduzetnica, Ing za elektronsko poslovanje, NLP Business Practitioner, @Dragana_V

Navika je zaista čudo. A još ako se nešto koristi vekovima, postoji verovatno jako dobar razlog zašto je to tako. Dakle, Gospođica ili gospođa - treba da postoji jer gospođica je mlada žena, pritom i neudata (mada sve češće nailazimo na gospođice baba-devojke, što je besmisleno). Po mom mišljenju, gospođa bi trebalo da bude svaka starija žena od 30 godina, ako se pre toga nije udala. Jednostavno, uz gospođu ide i neka ozbiljnost. Ali tako su me učili pa bih rekla da je to mišljenje iz navike. Kod rodno senzitivnog jezika često sam sama sebi protivrečna, opet, rekla bih, iz navike. Vrlo sam za to da postoje doktorke, učiteljice, kozmetičarke, profesorke, frizerke, kasirke, preduzetnice pa čak i inženjerke, dok sa druge strane ne mogu da zamislim da upoznam mašin-bravarku, vozačicu tramvaja, pa onda ženski naziv za ortopeda, mašinovođu, tapetara... Psihološkinja mi je jedna od najiritantnijih reči, a jako poštujem tu struku. Dakle, smatram da ne treba ništa na silu nazivati samo zbog rodne ravnopravnosti, ono smo što jesmo i nijedan naziv nas neće promeniti na bolje ili gore. Bar iz mog iskustva.

Gordana Čomić, Potpredsednica Narodne Skupštine Srbije, @gordanacom

Obraćanje sa "gospođice" ili "gospođo" je uvrežena društvena oznaka bračnog stanja žene, prvo znači da nije, a drugo da jeste udata i ta jezička razlika ne postoji za muškarce, on je u oba slučaja "gospodin". Žena mora imati pravo na izbor, da sama kaže kako želi da je se oslovljava i to joj pravo niko i ništa ne sme narušavati, ona zna ko je i šta je i nema potrebe da joj društvo upotrebom jezika dokazuje i pokazuje da to zna bolje od nje, jer ne zna i ne može znati to bolje od žene same. Slično je i sa zanimanjima, profesijama, one u kojima žena ima tek od skora, one koje žene tek "osvajaju" u malom broju uporno se govore u muškom rodu, jer je to "prirodnije". Jezik je živ i menja se i kao što je danas prirodno "doktorka", "profesorka", "predsednica" ili "direktorka", tako će vrlo skoro biti sasvim prirodno "premijerka" ili "inženjerka" ili šta god drugo. Nemam nikakvih primedbi na oslovljavanje, imenom ili prezimenom, a obavljam posao potpredsednice Narodne skupštine, narodna poslanica sam, fizičarka i političarka, jer sve to jesam i jer naš jezik menja imenice po rodu, broju i padežu, a moj rod je - ženski rod.

Ivana Ćirković, urednica portala Organ Vlasti, @organvlasti

Uvek sam pre za Gospođice i Gospođe nego za "drugarice" :) Ne vidim zašto bi nekom smetao ovaj lepi stari manir kojim se pre svega iskazuje poštovanje prema damama. Što se tiče rodno senzitivnog jezika, kao takav mi ne smeta ni malo, ono što mi smeta su nekada vrlo nespretne kovanice nastale isključivo zbog rodne senzitivnosti, a koje je neko samo sklepao dodavanjem -iškinja, -inka ili -inica na muške oblike istih reči. Mislim da mi dame ipak zaslužujemo malo senzitivnije nazive profesija jer smo tako lepe, nežne i pametne (i pre svega skromne). Najveća civilizacijska norma je apsolutna sloboda svake jedinke dok ne ugrožava drugu. Tako da se više tu i ne radi samo o rodnoj ravnopravnosti već pravu svake osobe da odabere kako će ga neko zvati i znati. Ako neko hoće da ga zovemo i FAP mašina, moramo to da poštujemo :)

mr Isidobra Bjelica, književnica, @isidorabjelica

Iskreno nisam neko ko bi mogao da služi za primer drugima jer i sama se borim da predjem na sve te sufikse, koji nisu samo sufiksi već suštinski parametar odnosa u društvu... Apsolutno sam za tu stvar i veliki sam protivnik leksičkog seksizma, ali strašno drugo smo trpile nasilje i neravnopravnost čak i kroz jezik, tako da nam sad uvođenje prirodnih reči izgleda kao rogobatno i nasilno. Navika je veliki saveznik mnogih ljudskih nepravdi a naročito ženske neravnopravnosti, setite se koliko je dugo bilo "smešno" i "nakaradno" da žene glasaju ili zaradjuju. Borba protiv pogrešnih navika prvo u nama samima, a potom u društvu je alfa i omega svake emancipacije. Seksizam koji počinje u jeziku potom prirodno završava na najbrutalnije načine u našem životu.

Jasna Matić, državna sekretarka za Digitalnu Agendu

Mislim da je sasvim očigledno da nema potrebe da postoje dva vida oslovljavanja žena, koja se razlikuju po tome da li je žena u braku ili ne. Tako nešto ne postoji u oslovljavanju muškaraca, pa ne vidim zašto bi postojalo za žene. Pitanje rodne senzitivnosti u jeziku, nije ništa manje očigledno: ako nikom ne smeta i niko se ne pita zašto se kaže čistačica, učiteljica, kuvarica... nema potrebe ni da se iko pita da li treba reći direktorka, ministarka, predsednica.... Primedba da to sve zvuči neprirodno, takođe ne stoji, jer se  svaki jezik menje i razvija, kako bi odslikavao promene u društvu, i mnogi novi termini u početku deluju neprirodno, ali se upotrebom po pravilu brzo prihvataju i integrišu u jezik. Naša realnost se, u pogledu uloge žena u društvu  dramatično promenila u proteklim decenijama, pa se na isti način mora promeniti i jezik.

Olivera Jović, predsednica Udruženja preduzetnika Leskovca, potpredsednica Asocijacije MSP i preduzetnika Srbije, @lepred

Uklanjanje rodnih stereotipa smatram vrlo bitnim za dalje pozicioniranje žena u društvu i osvetljavanje naše uloge u sveukupnom društvenom razvoju. Upotreba muškog roda za zanimanje i funkcije čini žene i njihov realni uticaj na svet koji grade i generacije koje vaspitavaju i održavaju u životu nevidljivim.

Osim što se u medijima pojavljuju u ograničenom broju uloga- prikazane na stereotipan način, često nisu uopšte deo medijskog sadržaja, a kada su prisutne, onda se čine jezički nevidljivim, upotrebom muškog roda za zanimanja i funkcije koje obavljaju.

Apsolutno se zalažem za upotrebu rodno senzitivnog jezika, ali me užasavaju rogobatni nazivi (kao npr. trenerica, psihologistkinja/psihološkinja itd.) koji su često kontraproduktivni. Mislim da bi u nekim slučajevima trebalo ostaviti nazim u muškom rodu.

Moj stav o Osmom martu se godinama nije promenio: što se mene tiče, to je meni bio i ostao Dan mama, baka, tetaka, ujni, strini... i nikada nisam propustila da im čestitam. Ne pravim problem ako ga meni neko (ne) čestita, ali bih volela da jednog dana moje dete meni piše čestitke i pravi poklončiće baš povodom tog dana.

Šo se tiče oslovljavanja sa gospođica/gospođa, saglasna sam sa Draganom: mislim da bi najpravičnije bilo da sa određenim brojem godina sve postanemo gospođe, nezavisno od bračnog statusa, a te godine mogu biti i punoletstvo, ili 21. ili 30. rođendan, kao primer.

Kada je u pitanju rodno senzitivan jezik, mislim da je u redu insistirati tamo gde postoji lep, a ne rogobatan obik imenice u ženskom rodu. Odbijam da budem diplomirana ekonomistknja, ili predavačica. Jesam preduzetnica, i jesam mislilac i futurista.

Drage drugarke čitateljke, kako vi tražite da vas oslovljavaju? Dragi drugari čitaoci, kako vi oslovljavate žene?

Photo: liberatedslut.com

]]> http://sandrakravitz.com/2012/03/gospodica-ili-gospoda-zasto-nije-vazno/feed/ 8 http://sandrakravitz.com/2012/03/gospodica-ili-gospoda-zasto-nije-vazno/ Nulti momenat istine, ili: zašto je Internet zaista važan http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/JG-3U2jheUQ/ http://sandrakravitz.com/2012/03/nulti-momenat-istine-ili-zasto-je-internet-zaista-vazan/#comments Wed, 07 Mar 2012 13:21:51 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1391 zero moment od truth zmot

Zahvaljujući sajtu The Hacker Shelf juče sam (ponovo) naišla na besplatnu knjigu Zero Moment of Truth, čiji je autor Jim Lecinski, Google's Managing Director of US Sales & Service and Chief ZMOT Evangelist. Nekima od vas je knjiga dobro poznata, neki poznaju princip, a neki nisu nikada čuli za ovaj termin, i to je zaista šteta - otuda ja, kao dobri Samarićanin, želim da podelim par najbitnijih detalja iz nje s vama, da vas pozovem da je pročitate i date svoj komentar.

Osnove: Prvi i Drugi Momenat Istine

Pojmove Prvi momenat istine - PMI odnosno, First Moment Of Truth - FMOT, i Drugi momenat istine - DMI (Second Moment Of Truth - SMOT) je uveo Procter and Gamble, multinacionalna kompanija koju prepoznajete po brendovima poput Pampers, Tide, Ariel, Safeguard i brojnim drugim. Radi se, ukratko, o sledećem: kupovina proizvoda izazvana je Stimulusom - incijator potrebe (to može biti glad, žeđ, želja za novim automobilom/cipelama itd.). PMI nastupa kada se nalazimo ispred Police (Shelf) na kojoj se proizvod nalazi, i zbog kojeg se odlučujemo baš za određeni proizvod, a ne neki drugi. To je momenat na koji marketing želi da deluje: usaditi u svest kupca pojam svog brenda, tako da se na polici uvek odluči za njega. DMI je doživljaj - Iskustvo (Experience) koje kupac dobije kada se "suoči" sa proizvodom - opere kosu tim šamponom, provoza svoj novi auto, pojede čips i drugo. Na DMI utiče sâm kvalitet proizvoda, kao i subjektivni doživljaj konzumenta. Marketing je, dakle, baziran na PMI, na vašu odluku da kupite baš taj proizvod, odete u baš taj restoran, otvorite račun u baš toj banci.

Za više informacija i bolje razumevanje PMI i DMI momenta preporučujem Communication at the First Moment of Truth, koji možete preuzeti u .pdf formatu ovde.

Internet - Nulti Momenat Istine

Prethodna dva principa su sasvim dobro funkcionisala, i funkcionišu i dalje, neosporno. Međutim, nove tehnologije, a prvenstveno se misli na Internet, pametne telefone i tablete, kao i povezivanje ljudi putem njih doneli su još jedan korak između Stimulusa i Police: pretraga informacija.

Šta se dešava kada jedan Marko poželi (Stimulus) da kupi novi foto-aparat?

Ranije, "pre Interneta", raspitao bi se među svojim poznanicima (i tu bi se najčešće završilo za sve amatere u fotografiji), ili među drugim profesionalcima koje poznaje, i pročitao magazine koji se bave tom tematikom. Momenat odluke najvećim delom nalazio se u PMI - onda kada ode u prodavnicu foto opreme i stane ispred Police.

Danas, pre nego što dođe do Police, naš Marko startuje svoj kompjuter/laptop/tablet/mobilni telefon, i krene sa pretragom informacija o foto-aparatima.

Pretraga informacija je Nulti momenat istine - NMI, to je novi momenat donošenja odluka, momenat u kojem se događa marketing, momenat u kojem se događa informacija, to je momenat u kojem konzumenti danas donose odluke!

Konzumenti danas tako žive, uče, donose odluke: preko sajtova za rangiranje i ocenjivanje (IMdB, kao primer za kinematografiju), društvenih mreža (statusi na Fejsbuku i tvitovi na Tviteru: "Koji film da gledam danas?"), i putem informacija sa pretraživača. 

NMI je Word of Mouth, preporuka i snaga reči, ali umnožena brojem svih korisnika Interneta: Devojka se raspituje o svom potencijalnom momku na Fejsbuku. Poslodavac pretražuje Internet tražeći informacije o svojim novim i starim zaposlenima. Roditelji traže informacije o popustima na dečiju garderobu, kolica, krevetiće. Mladenci traže "putovanje iz snova".

Ovo ne znači nikako da bi trebalo zanemariti PMI i DMI. Kako je i na ilustraciji iznad prikazano, DMI jedne osobe postaje NMI druge. Danas ljudi dele sve sa svima, i oduševljenje i kritiku. Zapravo, ljudi rade ono što su oduvek: prenose informacije, samo što danas informacije putuju mnogo brže, šire se ekspanzivnije, i poprilično duže postoje, u vidu podataka.

Kompanije kao najčešći razlog za neprisustvovanje na Internetu i/ili društvenim mrežama navode strah od negativnih komentara.

Neopravdano.

Ili ipak nije?

Ukoliko ste sigurni u svoj proizvod/uslugu, čemu onda strah od kritike? :) Verujete li vi onome ko ne sme da se pojavi među ljudima, jer se plaši njihove reakcije? Tako sam i mislila.

Osnovno je, dakle, imati dobar proizvod/uslugu, i to je DMI na koji nijedan marketing i propaganda ne mogu da utiču, ma koliko dobro planirani i osmišljeni bili. Ukoliko konzument nije zadovoljan, njegov Drugi Momenat Istine postaje nečiji Nulti Momenat Istine i do Prvog Momenta Istine neće ni doći.

Kakav je vaš NMI?

Sve češće čujem (i doživljavam): Zvao me je Ovaj i Onaj za saradnju, kažu - videli profil na LinkedInu/moj tekst/znaju da radim za...

Ljudi se već raspituju o vama, vašoj kompaniji, vašem proizvodu/uslugama. To što nisu došli do vas tako znači dve stvari: ili vas nisu našli, ili su našli ono što im se ne dopada. Nijedna opcija nije niti pohvalna, niti manje zlo.

I to se ne dešava samo "negde tamo". Pre neki dan sam na Tviteru vodila konverzaciju o plavom Lenoru, i njegovom mirisu (nije sponzorisan tvit, ni ovo spominjanje). Juče smo pričali o dr. Oetker mafinima (nije sponzorisan tvit, a ni status, a ni ovo spominjanje). Kad god mi se neko javi za saradnju, prvo pogledam šta kaže Gugl. I to ne činim samo ja. Primer:

 

Zadovoljni ste sopstvenim poslom, kao i vaš poslodavac vama, pa mislite da nema potrebe da brinete o svom "online prisustvu"? A šta ako vaši (potencijalni) poslovni partneri ne misle tako? :)

Mislite li da nemate dovoljno interesantan proizvod? Isprobajte Gugl, pretražite ga - iznenadićete se o čemu se sve ljudi raspituju. Potražite proizvod uz dodatak "najbolji", poput "najbolja pasta za zube", "najbolje zimske gume". Zašto da nekom drugom prepustite Nulti Momenat Istine?

(Svaki) Sledeći put kada krenete da pretražujete Internet tražeći informacije o nekome/nečemu, setićete se ovog teksta. I to i jeste bila njegova poenta.

Utičite na Nulti Momenat Istine koji ljudi imaju o vama/vašem proizvodu/usluzi. Ako nećete vi, neko drugi hoće sigurno.

Knjigu Zero Moment of Truth možete preuzeti sa sajta u svim mogućim formatima. Učinite to, ima još dosta korisnih informacija, kao i predlozi kako da utičete na svoj NMI.

Citati su obeleženi kurzivom, a prateće ilustracije su preuzete iz knjige.
]]> zero moment od truth zmot

Zahvaljujući sajtu The Hacker Shelf juče sam (ponovo) naišla na besplatnu knjigu Zero Moment of Truth, čiji je autor Jim Lecinski, Google's Managing Director of US Sales & Service and Chief ZMOT Evangelist. Nekima od vas je knjiga dobro poznata, neki poznaju princip, a neki nisu nikada čuli za ovaj termin, i to je zaista šteta - otuda ja, kao dobri Samarićanin, želim da podelim par najbitnijih detalja iz nje s vama, da vas pozovem da je pročitate i date svoj komentar.

Osnove: Prvi i Drugi Momenat Istine

Pojmove Prvi momenat istine - PMI odnosno, First Moment Of Truth - FMOT, i Drugi momenat istine - DMI (Second Moment Of Truth - SMOT) je uveo Procter and Gamble, multinacionalna kompanija koju prepoznajete po brendovima poput Pampers, Tide, Ariel, Safeguard i brojnim drugim. Radi se, ukratko, o sledećem: kupovina proizvoda izazvana je Stimulusom - incijator potrebe (to može biti glad, žeđ, želja za novim automobilom/cipelama itd.). PMI nastupa kada se nalazimo ispred Police (Shelf) na kojoj se proizvod nalazi, i zbog kojeg se odlučujemo baš za određeni proizvod, a ne neki drugi. To je momenat na koji marketing želi da deluje: usaditi u svest kupca pojam svog brenda, tako da se na polici uvek odluči za njega. DMI je doživljaj - Iskustvo (Experience) koje kupac dobije kada se "suoči" sa proizvodom - opere kosu tim šamponom, provoza svoj novi auto, pojede čips i drugo. Na DMI utiče sâm kvalitet proizvoda, kao i subjektivni doživljaj konzumenta. Marketing je, dakle, baziran na PMI, na vašu odluku da kupite baš taj proizvod, odete u baš taj restoran, otvorite račun u baš toj banci.

Za više informacija i bolje razumevanje PMI i DMI momenta preporučujem Communication at the First Moment of Truth, koji možete preuzeti u .pdf formatu ovde.

Internet - Nulti Momenat Istine

Prethodna dva principa su sasvim dobro funkcionisala, i funkcionišu i dalje, neosporno. Međutim, nove tehnologije, a prvenstveno se misli na Internet, pametne telefone i tablete, kao i povezivanje ljudi putem njih doneli su još jedan korak između Stimulusa i Police: pretraga informacija.

Šta se dešava kada jedan Marko poželi (Stimulus) da kupi novi foto-aparat?

Ranije, "pre Interneta", raspitao bi se među svojim poznanicima (i tu bi se najčešće završilo za sve amatere u fotografiji), ili među drugim profesionalcima koje poznaje, i pročitao magazine koji se bave tom tematikom. Momenat odluke najvećim delom nalazio se u PMI - onda kada ode u prodavnicu foto opreme i stane ispred Police.

Danas, pre nego što dođe do Police, naš Marko startuje svoj kompjuter/laptop/tablet/mobilni telefon, i krene sa pretragom informacija o foto-aparatima.

Pretraga informacija je Nulti momenat istine - NMI, to je novi momenat donošenja odluka, momenat u kojem se događa marketing, momenat u kojem se događa informacija, to je momenat u kojem konzumenti danas donose odluke!

Konzumenti danas tako žive, uče, donose odluke: preko sajtova za rangiranje i ocenjivanje (IMdB, kao primer za kinematografiju), društvenih mreža (statusi na Fejsbuku i tvitovi na Tviteru: "Koji film da gledam danas?"), i putem informacija sa pretraživača. 

NMI je Word of Mouth, preporuka i snaga reči, ali umnožena brojem svih korisnika Interneta: Devojka se raspituje o svom potencijalnom momku na Fejsbuku. Poslodavac pretražuje Internet tražeći informacije o svojim novim i starim zaposlenima. Roditelji traže informacije o popustima na dečiju garderobu, kolica, krevetiće. Mladenci traže "putovanje iz snova".

Ovo ne znači nikako da bi trebalo zanemariti PMI i DMI. Kako je i na ilustraciji iznad prikazano, DMI jedne osobe postaje NMI druge. Danas ljudi dele sve sa svima, i oduševljenje i kritiku. Zapravo, ljudi rade ono što su oduvek: prenose informacije, samo što danas informacije putuju mnogo brže, šire se ekspanzivnije, i poprilično duže postoje, u vidu podataka.

Kompanije kao najčešći razlog za neprisustvovanje na Internetu i/ili društvenim mrežama navode strah od negativnih komentara.

Neopravdano.

Ili ipak nije?

Ukoliko ste sigurni u svoj proizvod/uslugu, čemu onda strah od kritike? :) Verujete li vi onome ko ne sme da se pojavi među ljudima, jer se plaši njihove reakcije? Tako sam i mislila.

Osnovno je, dakle, imati dobar proizvod/uslugu, i to je DMI na koji nijedan marketing i propaganda ne mogu da utiču, ma koliko dobro planirani i osmišljeni bili. Ukoliko konzument nije zadovoljan, njegov Drugi Momenat Istine postaje nečiji Nulti Momenat Istine i do Prvog Momenta Istine neće ni doći.

Kakav je vaš NMI?

Sve češće čujem (i doživljavam): Zvao me je Ovaj i Onaj za saradnju, kažu - videli profil na LinkedInu/moj tekst/znaju da radim za...

Ljudi se već raspituju o vama, vašoj kompaniji, vašem proizvodu/uslugama. To što nisu došli do vas tako znači dve stvari: ili vas nisu našli, ili su našli ono što im se ne dopada. Nijedna opcija nije niti pohvalna, niti manje zlo.

I to se ne dešava samo "negde tamo". Pre neki dan sam na Tviteru vodila konverzaciju o plavom Lenoru, i njegovom mirisu (nije sponzorisan tvit, ni ovo spominjanje). Juče smo pričali o dr. Oetker mafinima (nije sponzorisan tvit, a ni status, a ni ovo spominjanje). Kad god mi se neko javi za saradnju, prvo pogledam šta kaže Gugl. I to ne činim samo ja. Primer:

 

Zadovoljni ste sopstvenim poslom, kao i vaš poslodavac vama, pa mislite da nema potrebe da brinete o svom "online prisustvu"? A šta ako vaši (potencijalni) poslovni partneri ne misle tako? :)

Mislite li da nemate dovoljno interesantan proizvod? Isprobajte Gugl, pretražite ga - iznenadićete se o čemu se sve ljudi raspituju. Potražite proizvod uz dodatak "najbolji", poput "najbolja pasta za zube", "najbolje zimske gume". Zašto da nekom drugom prepustite Nulti Momenat Istine?

(Svaki) Sledeći put kada krenete da pretražujete Internet tražeći informacije o nekome/nečemu, setićete se ovog teksta. I to i jeste bila njegova poenta.

Utičite na Nulti Momenat Istine koji ljudi imaju o vama/vašem proizvodu/usluzi. Ako nećete vi, neko drugi hoće sigurno.

Knjigu Zero Moment of Truth možete preuzeti sa sajta u svim mogućim formatima. Učinite to, ima još dosta korisnih informacija, kao i predlozi kako da utičete na svoj NMI.

Citati su obeleženi kurzivom, a prateće ilustracije su preuzete iz knjige.
]]> http://sandrakravitz.com/2012/03/nulti-momenat-istine-ili-zasto-je-internet-zaista-vazan/feed/ 6 http://sandrakravitz.com/2012/03/nulti-momenat-istine-ili-zasto-je-internet-zaista-vazan/ Generacija Y: Nova vrsta radne snage http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/Z8dexkVsZuw/ http://sandrakravitz.com/2012/02/generacija-y-nova-vrsta-radne-snage/#comments Wed, 01 Feb 2012 11:20:33 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1365 generation_y

Nemam običaj da ovde postavljam prevode tuđih tekstova (izuzetak je do sada činio samo Komentar o filharmoniji), ali me je ovaj tekst poprilično zaintrigirao. U pitanju je osvrt na generation gap, odnosno generacijski jaz koji se javlja između današnjih dvadesetogodišnjaka i generacije njihovih roditelja: jasno je da tehnološki napredak donosi nove izazove za sve, pitanje je samo koliko će ko uspeti da drži korak sa njim.
Na treninzima i obukama koje sam držala srednjoškolcima bilo mi je poprilično komplikovano da im objasnim šta je bio dial-up i što smo svi gledali u Download Accelerator Plus kao u ultimativni predmet obožavanja - jer je skidanje muzike bio višesatni poduhvat. A ja sam starija od njih tek 12-15 godina. I ja se vodim, kao i oni, kao Generacija Y.
Generacija Y, ili Milenijum generacija, najčešće podrazumeva sve rođene osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka - poslednje generacije rođene u XX veku. U Srbiji tek potonji, ali u razvijenom svetu i oni rođeni osamdesetih odrastaju okruženi digitalnom tehnologijom, novim načinima komunikacije i medijima, što je unelo znatno drugačije poglede na sve aspekte života, a što je opisano u tekstu, koji prenosim u nastavku: "Pedeset procenata svetske populacije je mlađe od 30 godina. Generacija Y (ipsilon) je prva generacija koja odrasta uz tehnologiju: oni su upoznali tehnologiju pre nego što je ljubavna romansa ušla u njihov život. Oni su tzv. digitalni urođenici  - čitav njihov društveni život se nalazi na društvenim mrežama. A to, naravno, utiče na njihovo ponašanje, na njihove stavove i na očekivanja.... pogotovo na njihova očekivanja  u pogledu budućih poslodavaca. Utisak je da novac nije primarni motivator ove generacije.
Cisco je nedavno objavio svoj Connected World Report, čiji su rezultati poprilično šokantni. Od 2,800 studenata i mladih profesionalaca ispod 30 godina starosti, sa teritorije 14 različitih zemalja, čak jedna trećina njih je izjavila da stavljaju slobode po pitanju naloga na društvenim medijima, korišćenja različitih uređaja i mobilnosti posla iznad pitanja mesečne nadoknade.  Tokom razgovora za posao, njih 64% će pitati poslodavca o uslovima korišćenja društvenih mreža na poslu, a 24% navodi da im je odgovor na ovo pitanje ključni faktor pri odlučivanju da li da prihvate poslovnu ponudu ili ne. Takođe, visoko se rangira i mogućnost rada od kuće.
Studija Generacija Y i Fejsbuk (Generation Y and Facebook study) pokazuje da pripadnici Generacije Y  koriste svoje mreže i profile kao nastavak na poslovni deo svoje ličnosti. Iako koriste Fejsbuk najčešće za povezivanje sa porodicom i prijateljima, nesvesno spajaju poslovno i privatno. Iako 64% ispitanih pripadnika Generacije Y na svojim profilima nema upisano ko im je poslodavac, ipak će u proseku dodati 16 svojih saradnika u svoju grupu "prijatelja".
Pored ovoga, studija nedvosmisleno pokazuje da mladi poseduju duh preduzetništva te zajedničke stavove ka lojalnosti svom poslu. "Vlasnik" (Owner) je peta najpopularnija poslovna titula na njihovim profilima na Fejsbuku. Oni koji postanu radna snaga, provedu u proseku malo iznad dve godine na svom prvom zaposlenju, i često će menjati poslove u svojim karijerama.
Ove dve studije pokazuju da će kompanije, ukoliko žele da angažuju mlade talente, morati da pokažu poverenje u svoju mladu radnu snagu, te da dozvole Generaciji Y da se ponaša preduzetnički u okviru kompanije, tako što će im davati kontrolu nad njihovim vremenom i aktivnostima. Svakako, kompanije su zabrinute. Kako prikazuje Palo Alto Networks, kompanija koja se bavi mrežnom sigurnošću, upotreba društvenih mreža na poslu je skočila za 300% za samo godinu dana. I dok su kompanije zabrinute za sigurnost, kao i za rizike po produktivnost koje sa sobom nosi korišćenje društvenih mreža (pa tako neke kompanije i zabranjuju upotrebu istih), stav je da bi trebalo da prihvate korišćenje društvenih mreža više kao deo stila života, nego kao ometanje." A šta kažu srpski poslodavci? Dajete li svojim zaposlenima ove slobode, i razumete li njihove potrebe za neprestanom povezanošću sa svima? Zaposleni pripadnici Generacije Y, imate li slobode u korišćenju društvenih mreža? O biranju posla mislim da kod nas nema smisla previše govoriti, jer je tržište rada potpuno van balansa, a u korist poslodavaca, tako da retko ko ima mogućnosti da bira posao prema aspektu korišćenja društvenih mreža. Ili grešim? Original možete pročitati ovde. Photo: millennialleaders.com]]> generation_y

Nemam običaj da ovde postavljam prevode tuđih tekstova (izuzetak je do sada činio samo Komentar o filharmoniji), ali me je ovaj tekst poprilično zaintrigirao. U pitanju je osvrt na generation gap, odnosno generacijski jaz koji se javlja između današnjih dvadesetogodišnjaka i generacije njihovih roditelja: jasno je da tehnološki napredak donosi nove izazove za sve, pitanje je samo koliko će ko uspeti da drži korak sa njim.
Na treninzima i obukama koje sam držala srednjoškolcima bilo mi je poprilično komplikovano da im objasnim šta je bio dial-up i što smo svi gledali u Download Accelerator Plus kao u ultimativni predmet obožavanja - jer je skidanje muzike bio višesatni poduhvat. A ja sam starija od njih tek 12-15 godina. I ja se vodim, kao i oni, kao Generacija Y.
Generacija Y, ili Milenijum generacija, najčešće podrazumeva sve rođene osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka - poslednje generacije rođene u XX veku. U Srbiji tek potonji, ali u razvijenom svetu i oni rođeni osamdesetih odrastaju okruženi digitalnom tehnologijom, novim načinima komunikacije i medijima, što je unelo znatno drugačije poglede na sve aspekte života, a što je opisano u tekstu, koji prenosim u nastavku: "Pedeset procenata svetske populacije je mlađe od 30 godina. Generacija Y (ipsilon) je prva generacija koja odrasta uz tehnologiju: oni su upoznali tehnologiju pre nego što je ljubavna romansa ušla u njihov život. Oni su tzv. digitalni urođenici  - čitav njihov društveni život se nalazi na društvenim mrežama. A to, naravno, utiče na njihovo ponašanje, na njihove stavove i na očekivanja.... pogotovo na njihova očekivanja  u pogledu budućih poslodavaca. Utisak je da novac nije primarni motivator ove generacije.
Cisco je nedavno objavio svoj Connected World Report, čiji su rezultati poprilično šokantni. Od 2,800 studenata i mladih profesionalaca ispod 30 godina starosti, sa teritorije 14 različitih zemalja, čak jedna trećina njih je izjavila da stavljaju slobode po pitanju naloga na društvenim medijima, korišćenja različitih uređaja i mobilnosti posla iznad pitanja mesečne nadoknade.  Tokom razgovora za posao, njih 64% će pitati poslodavca o uslovima korišćenja društvenih mreža na poslu, a 24% navodi da im je odgovor na ovo pitanje ključni faktor pri odlučivanju da li da prihvate poslovnu ponudu ili ne. Takođe, visoko se rangira i mogućnost rada od kuće.
Studija Generacija Y i Fejsbuk (Generation Y and Facebook study) pokazuje da pripadnici Generacije Y  koriste svoje mreže i profile kao nastavak na poslovni deo svoje ličnosti. Iako koriste Fejsbuk najčešće za povezivanje sa porodicom i prijateljima, nesvesno spajaju poslovno i privatno. Iako 64% ispitanih pripadnika Generacije Y na svojim profilima nema upisano ko im je poslodavac, ipak će u proseku dodati 16 svojih saradnika u svoju grupu "prijatelja".
Pored ovoga, studija nedvosmisleno pokazuje da mladi poseduju duh preduzetništva te zajedničke stavove ka lojalnosti svom poslu. "Vlasnik" (Owner) je peta najpopularnija poslovna titula na njihovim profilima na Fejsbuku. Oni koji postanu radna snaga, provedu u proseku malo iznad dve godine na svom prvom zaposlenju, i često će menjati poslove u svojim karijerama.
Ove dve studije pokazuju da će kompanije, ukoliko žele da angažuju mlade talente, morati da pokažu poverenje u svoju mladu radnu snagu, te da dozvole Generaciji Y da se ponaša preduzetnički u okviru kompanije, tako što će im davati kontrolu nad njihovim vremenom i aktivnostima. Svakako, kompanije su zabrinute. Kako prikazuje Palo Alto Networks, kompanija koja se bavi mrežnom sigurnošću, upotreba društvenih mreža na poslu je skočila za 300% za samo godinu dana. I dok su kompanije zabrinute za sigurnost, kao i za rizike po produktivnost koje sa sobom nosi korišćenje društvenih mreža (pa tako neke kompanije i zabranjuju upotrebu istih), stav je da bi trebalo da prihvate korišćenje društvenih mreža više kao deo stila života, nego kao ometanje." A šta kažu srpski poslodavci? Dajete li svojim zaposlenima ove slobode, i razumete li njihove potrebe za neprestanom povezanošću sa svima? Zaposleni pripadnici Generacije Y, imate li slobode u korišćenju društvenih mreža? O biranju posla mislim da kod nas nema smisla previše govoriti, jer je tržište rada potpuno van balansa, a u korist poslodavaca, tako da retko ko ima mogućnosti da bira posao prema aspektu korišćenja društvenih mreža. Ili grešim? Original možete pročitati ovde. Photo: millennialleaders.com
]]> http://sandrakravitz.com/2012/02/generacija-y-nova-vrsta-radne-snage/feed/ 4 http://sandrakravitz.com/2012/02/generacija-y-nova-vrsta-radne-snage/ Neznanje je blagoslov, ili: Japanci imaju jedan jedini praznik, pa i tada rade! http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/7oJaY2OCqwQ/ http://sandrakravitz.com/2012/01/neznanje-je-blagoslov-ili-japanci-imaju-jedan-jedini-praznik-pa-i-tada-rade/#comments Mon, 23 Jan 2012 11:04:05 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1352 injustice-325x265

"Nova godina, Osmi mart, Prvi maj, Četvrti juli, Dvadeset deveti novembar - pa sad još i njegov rođendan! Pa vi, deco, stvarno morate da propadnete. Japanci imaju jedan jedini praznik - pa i tada rade!" To je onaj čuveni srpski citat kad god neko pomene neradne dane u Srbiji, i nove praznike koji se uvode. To je, takođe, i dokaz koliko smo podložni manipulacijama, jer apsolutno i bez zadrške verujemo - u ono što smo čuli u komediji. Filmskoj. Pre 30 godina. U Japanu se praznuje: dva puta u januaru, jednom u februaru, dva puta u martu, jednom u aprilu, tri puta u maju, jednom u julu, dva puta u septembru, jednom u oktobru, dva puta u novembru, i jednom u decembru, što ukupno daje 16 (i slovima šesnaest dana) nacionalnih praznika. Uz sledeći dodatak:
Ukoliko državni praznik pada u nedelju, ponedeljak je neradni dan. Ukoliko dva državna praznika padaju sa neradnim danom razmaka, biće spojeni u tri neradna dana.
U Srbiji se praznuje: tri dana u januaru, jedan u februaru, dva dana u maju, plus Veliki petak i Uskrs - sve ukupno: 8 (osam) neradnih dana. Toliko o Japanu i Srbiji glede neradnih dana. Što je ovo važno za našu današnju priču? Zato što savršeno odražava stanje svesti prosečnog Srbina, koliko voli da ima pojma o svemu - a koliko zaista zna. I kome i koliko veruje. A sada, tema (poslednjih par) dana: Biznis lekcija: Pogled iz kutije ili zašto ne vredite koliko mislite. Ukoliko, nekim suludim slučajem, niste pročitali tekst, molim da se prvo to uradi. Takođe, svoj cenjeni stav sam dala u komentaru koji neću ponovo navoditi - evo vam link pa čitajte. Ako mislite da ulazite u diskusiju, obavezno to uradite, jer sam taksativno navodila činjenice, i ako je neko raspoložen da se svađa sa mnom po pitanju mojih stavova, onda mora da zna i zbog čega mislim to što mislim, a to je:

Sistem je kriv.

Isti taj sistem zbog kojeg je srpski san: "da je meni da se uvalim u neko Javno preduzeće, pa da vidiš uživanja", uz obavezno "ne mogu oni mene tako malo da plate, koliko ja malo mogu da radim". Dalja objašnjenja ovog stava su u komentaru, i ne bih se ponavljala. Ono što ću ponoviti, jer smatram da je važno, je sledeći komentar, proširen i dopunjen tamo gde je bilo potrebno: Jesam li ovo samo ja, kao žena od 30 godina i potencijalna buduća majka, koju su na svakom mogućem razgovoru za posao pitali kada planira da ostane trudna, i koja nikada - a samo zato što je žensko, i odgovorno tvrdi da je samo i isključivo zbog toga - nije dobila ugovor na duže od 3 meseca, shvatila poentu oba teksta, i Ivanovog, i Mađarevog?! Nije problem u trudnicama, ljudi, pobogu, pa jeste li stvarno slepi kod očiju? A još je manje problem u ljudima preko 50 godina. Problem je u zloupotrebi toga! Problem je što prosečan privrednik ne može finansijski da podnese da ima ma i jednu radnicu koja je na trudničkom/porodiljskom, ne zato što drži nečije mesto, već zato što drži nečiju platu. Ovo sranje koje nazivate našom državom ne ume da pomogne ni sama sebi, a kamo li vama, meni! Postojeći penzioni sistem je preko 20 godina potpuno neodrživ, gde se iz trenutnih primanja putem doprinosa vrši isplata penzija - dok je na jedno zaposleno lice čak 6 (ŠEST!) izdržavanih lica! (Da objasnimo ovo brojkama: prema poslednjem popisu, u Srbiji je ukupno 7,1 miliona stanovnika, od kojih je u radnom odnosu 1,75 miliona. Jedan zapeta sedamdeset pet miliona ljudi izdržava svih sedam zapeta jedan milion ljudi.) Prosečna plata je ca. 35k din, doprinosi na to su (da zaokružimo za potrebe ove priče) 20k din. i tih DVADESET HILJADA DINARA TREBA DA POKRIJE ŠEST IZDRŽAVANIH LICA. O čemu pričamo mi?! Pa koje pravo da ima trudnica, kako da dobije svoja prava od države?! Iz kojeg džepa da joj država pomogne, i njoj i njenom poslodavcu, kad mora da isplati penzije za 1,6 miliona penzionera? Izvinite što poredim mladost i starost, ali - penzioneri, da vam objasnim, su ljudi koji su radili minimum 15 godina, i od čijih se primanja redovno izdvajalo za doprinose za zdravstveno osiguranje, penzioni fond, poplave, zemljotrese, elementarne nepogode, pomoć Kosovu, pomoć Crnoj Gori, pomoć Skoplju. Radili su ceo svoj život, da bi otišli u zasluženu penziju, poklonili su i po 35 godina tom jednom preduzeću, da bi se danas otimali za sopstveni dinar. Jeb'o vas sistem. A ako ne može država da garantuje trudnici - a morala bi! zato se i ubiraju porezi, to se zove finansiranje države - da će dobiti sve ono što joj kao zaposlenoj ženi čiji su doprinosi redovno bili uplaćivani pripada, zašto onda i ko očekuje od poslodavaca da joj garantuju radno mesto?! Razumete li vi da ne može biti kriv poslodavac što mu nije isplativo da zaposli trudnice? Poslodavac nije socijalna ustanova, jebi ga, žao mi je što vam kvarim iluzije, ali jedan vlasnik kompanije nije pokrenuo istu da bi vama ili meni bilo bolje - nego da bi on bio uspešan, da bi stvorio nešto. A kako da stvara kad mora da se bavi humanitarnim radom? Kako?! Kako da neko zaposli čoveka kojeg ne sme da otpusti? Je l' to vama normalno? Je l' biste prihvatili ponudu za posao gde vam poslodavac kaže: garantujem ti samo da ćeš raditi punih 8h svaki dan? Znači, koliko god da je radnik loš, da zabušava, da upropašćava čak firmu (i pri tome ne mislim na javna preduzeća i velike kompanije, nego upravo privatnike i MSP, koji su najčešće na udaru i prozivkama) - poslodavac nema pravo da ga otpusti - samo zato što je na listi zaštićenih životinjskih vrsta. Paradoks sa kojim se sureću Rumuni iz Karpatskih sela: ne smeju da ubijaju medvede koji ubijaju njih, jer su medvedi pod zaštitom EU. Ali, da vam kažem nešto: nisu ni javna preduzeća socijalna ustanova - pa ipak se ponašaju tako, ali samo prema odabranima. Ali, ko je tome kriv? Pa sistem! Da vam objasnim nešto iz osnova ekonomije: moraš tržištu da ponudiš robu/uslugu, kako bi imao materijalnu korist. Šta srpska privreda nudi tržištu? Administraciju. Kakvu dodatnu vrednost stvara administracija? Lepo je to što ste zamislili da svi radimo u javnim preduzećima i državnim firmama - samo ste malo omašili vek.

Tito je umro. Pre tridset i dve godine!

To što vas poslodavac izrabljuje, što ne dobijate plate - a ipak idete na posao (?!), što zakazujete pregled kod lekara opšte prakse nedelju dana, a specijalističke preglede mesecima unapred, nije vam kriv niko drugi do - vi sami. To što školstvo nije besplatno, što je cena studiranja na privatnim i državnim fakuletima ista, što imamo sve više diploma, a sve manje zaposlenih - nije vam kriv Mišković, Beko, Kostić i ko već. To što se trudnice preduzetnice duplo oporezuju, nije kriv uticaj Meseca na plimu i oseku. Sistem - to je skup mnogo pojedinaca povezanih u jednu celinu. Sistem - to si ti. Sistem - to je ono što je srušeno Petog oktobra. Sistem - to je ono za šta ćeš da glasaš ovog proleća. Nemoj posle da bude da su krivi privatnici. Je l' ti treba nešto? Izvoli - bori se za svoja prava! Među prijateljima imam šest devojaka koje su gastarbajterke. Sve su visoko obrazovane, lepe i pametne. Nisu sedele i čekale da im se pokloni posao, spakovale su se i otišle. Među njima je i jedna koja je zaista mnogo vezana i za ovu glupu državu (i voli je daleko više od mene, onako iskreno, patriotski - i pre nego je otišla!), i za svoje roditelje, i za sve svoje prijatelje. I ipak je otišla. Bori se za sebe i svoja prava. Među prijateljima imam i devojke i žene koje aktivno traže posao, rade na sebi i žele da uče i dalje. Njima redovno šaljem sve linkove, sve oglase za posao, uvek ću ih preporučiti i uvek ću biti spremna da kažem: Da, zaposli nju - jer se trudi. Meu prijateljima imam i devojke i žene koje su vlasnice sopstvenih firmi. Od njih učim. Među prijateljima imam i devojke i žene koje su nezaposlene i besne na ceo svet. Njih sam prestala da doživljavam kao dovoljno intelektualno razvijene onog momenta kad su mi, na moje: 'Alo, bre, pa je l' ti misliš da sam ja išla u sve one silne škole da bih krojila papuče? odgovarale sa: Ali to si ti, ti si borac. Ja nisam. Ovo je slobodna država, u kojoj svako ima pravo da radi ono šta poželi: imate pravo da budete privatnici, a imate i pravo da budete političari. Ako vam se ne dopada sistem - izvolite, šta čekate?! Koji izgovor ćete sad naći? Pošto znam da niste otišli na moj komentar i pročitali ga, kopiraću jedan, najvažniji, deo:
I uvek dođemo do onoga: ko hoće, nađe način. Ko neće – nađe izgovor. Ove rečenice se pogotovo setim svaki put kada u Leskovcu prođem pored tzv. Kopi centra. Udruženje paraplegičara Leskovca zapošljava svoje članove u kopirnici (štampanje, kopiranje, prekucavanje itd.). I? Koji je onda izgovor?
"Ako vam je dobro - onda ništa." Photo: http://1.bp.blogspot.com]]> injustice-325x265

"Nova godina, Osmi mart, Prvi maj, Četvrti juli, Dvadeset deveti novembar - pa sad još i njegov rođendan! Pa vi, deco, stvarno morate da propadnete. Japanci imaju jedan jedini praznik - pa i tada rade!" To je onaj čuveni srpski citat kad god neko pomene neradne dane u Srbiji, i nove praznike koji se uvode. To je, takođe, i dokaz koliko smo podložni manipulacijama, jer apsolutno i bez zadrške verujemo - u ono što smo čuli u komediji. Filmskoj. Pre 30 godina. U Japanu se praznuje: dva puta u januaru, jednom u februaru, dva puta u martu, jednom u aprilu, tri puta u maju, jednom u julu, dva puta u septembru, jednom u oktobru, dva puta u novembru, i jednom u decembru, što ukupno daje 16 (i slovima šesnaest dana) nacionalnih praznika. Uz sledeći dodatak:
Ukoliko državni praznik pada u nedelju, ponedeljak je neradni dan. Ukoliko dva državna praznika padaju sa neradnim danom razmaka, biće spojeni u tri neradna dana.
U Srbiji se praznuje: tri dana u januaru, jedan u februaru, dva dana u maju, plus Veliki petak i Uskrs - sve ukupno: 8 (osam) neradnih dana. Toliko o Japanu i Srbiji glede neradnih dana. Što je ovo važno za našu današnju priču? Zato što savršeno odražava stanje svesti prosečnog Srbina, koliko voli da ima pojma o svemu - a koliko zaista zna. I kome i koliko veruje. A sada, tema (poslednjih par) dana: Biznis lekcija: Pogled iz kutije ili zašto ne vredite koliko mislite. Ukoliko, nekim suludim slučajem, niste pročitali tekst, molim da se prvo to uradi. Takođe, svoj cenjeni stav sam dala u komentaru koji neću ponovo navoditi - evo vam link pa čitajte. Ako mislite da ulazite u diskusiju, obavezno to uradite, jer sam taksativno navodila činjenice, i ako je neko raspoložen da se svađa sa mnom po pitanju mojih stavova, onda mora da zna i zbog čega mislim to što mislim, a to je:

Sistem je kriv.

Isti taj sistem zbog kojeg je srpski san: "da je meni da se uvalim u neko Javno preduzeće, pa da vidiš uživanja", uz obavezno "ne mogu oni mene tako malo da plate, koliko ja malo mogu da radim". Dalja objašnjenja ovog stava su u komentaru, i ne bih se ponavljala. Ono što ću ponoviti, jer smatram da je važno, je sledeći komentar, proširen i dopunjen tamo gde je bilo potrebno: Jesam li ovo samo ja, kao žena od 30 godina i potencijalna buduća majka, koju su na svakom mogućem razgovoru za posao pitali kada planira da ostane trudna, i koja nikada - a samo zato što je žensko, i odgovorno tvrdi da je samo i isključivo zbog toga - nije dobila ugovor na duže od 3 meseca, shvatila poentu oba teksta, i Ivanovog, i Mađarevog?! Nije problem u trudnicama, ljudi, pobogu, pa jeste li stvarno slepi kod očiju? A još je manje problem u ljudima preko 50 godina. Problem je u zloupotrebi toga! Problem je što prosečan privrednik ne može finansijski da podnese da ima ma i jednu radnicu koja je na trudničkom/porodiljskom, ne zato što drži nečije mesto, već zato što drži nečiju platu. Ovo sranje koje nazivate našom državom ne ume da pomogne ni sama sebi, a kamo li vama, meni! Postojeći penzioni sistem je preko 20 godina potpuno neodrživ, gde se iz trenutnih primanja putem doprinosa vrši isplata penzija - dok je na jedno zaposleno lice čak 6 (ŠEST!) izdržavanih lica! (Da objasnimo ovo brojkama: prema poslednjem popisu, u Srbiji je ukupno 7,1 miliona stanovnika, od kojih je u radnom odnosu 1,75 miliona. Jedan zapeta sedamdeset pet miliona ljudi izdržava svih sedam zapeta jedan milion ljudi.) Prosečna plata je ca. 35k din, doprinosi na to su (da zaokružimo za potrebe ove priče) 20k din. i tih DVADESET HILJADA DINARA TREBA DA POKRIJE ŠEST IZDRŽAVANIH LICA. O čemu pričamo mi?! Pa koje pravo da ima trudnica, kako da dobije svoja prava od države?! Iz kojeg džepa da joj država pomogne, i njoj i njenom poslodavcu, kad mora da isplati penzije za 1,6 miliona penzionera? Izvinite što poredim mladost i starost, ali - penzioneri, da vam objasnim, su ljudi koji su radili minimum 15 godina, i od čijih se primanja redovno izdvajalo za doprinose za zdravstveno osiguranje, penzioni fond, poplave, zemljotrese, elementarne nepogode, pomoć Kosovu, pomoć Crnoj Gori, pomoć Skoplju. Radili su ceo svoj život, da bi otišli u zasluženu penziju, poklonili su i po 35 godina tom jednom preduzeću, da bi se danas otimali za sopstveni dinar. Jeb'o vas sistem. A ako ne može država da garantuje trudnici - a morala bi! zato se i ubiraju porezi, to se zove finansiranje države - da će dobiti sve ono što joj kao zaposlenoj ženi čiji su doprinosi redovno bili uplaćivani pripada, zašto onda i ko očekuje od poslodavaca da joj garantuju radno mesto?! Razumete li vi da ne može biti kriv poslodavac što mu nije isplativo da zaposli trudnice? Poslodavac nije socijalna ustanova, jebi ga, žao mi je što vam kvarim iluzije, ali jedan vlasnik kompanije nije pokrenuo istu da bi vama ili meni bilo bolje - nego da bi on bio uspešan, da bi stvorio nešto. A kako da stvara kad mora da se bavi humanitarnim radom? Kako?! Kako da neko zaposli čoveka kojeg ne sme da otpusti? Je l' to vama normalno? Je l' biste prihvatili ponudu za posao gde vam poslodavac kaže: garantujem ti samo da ćeš raditi punih 8h svaki dan? Znači, koliko god da je radnik loš, da zabušava, da upropašćava čak firmu (i pri tome ne mislim na javna preduzeća i velike kompanije, nego upravo privatnike i MSP, koji su najčešće na udaru i prozivkama) - poslodavac nema pravo da ga otpusti - samo zato što je na listi zaštićenih životinjskih vrsta. Paradoks sa kojim se sureću Rumuni iz Karpatskih sela: ne smeju da ubijaju medvede koji ubijaju njih, jer su medvedi pod zaštitom EU. Ali, da vam kažem nešto: nisu ni javna preduzeća socijalna ustanova - pa ipak se ponašaju tako, ali samo prema odabranima. Ali, ko je tome kriv? Pa sistem! Da vam objasnim nešto iz osnova ekonomije: moraš tržištu da ponudiš robu/uslugu, kako bi imao materijalnu korist. Šta srpska privreda nudi tržištu? Administraciju. Kakvu dodatnu vrednost stvara administracija? Lepo je to što ste zamislili da svi radimo u javnim preduzećima i državnim firmama - samo ste malo omašili vek.

Tito je umro. Pre tridset i dve godine!

To što vas poslodavac izrabljuje, što ne dobijate plate - a ipak idete na posao (?!), što zakazujete pregled kod lekara opšte prakse nedelju dana, a specijalističke preglede mesecima unapred, nije vam kriv niko drugi do - vi sami. To što školstvo nije besplatno, što je cena studiranja na privatnim i državnim fakuletima ista, što imamo sve više diploma, a sve manje zaposlenih - nije vam kriv Mišković, Beko, Kostić i ko već. To što se trudnice preduzetnice duplo oporezuju, nije kriv uticaj Meseca na plimu i oseku. Sistem - to je skup mnogo pojedinaca povezanih u jednu celinu. Sistem - to si ti. Sistem - to je ono što je srušeno Petog oktobra. Sistem - to je ono za šta ćeš da glasaš ovog proleća. Nemoj posle da bude da su krivi privatnici. Je l' ti treba nešto? Izvoli - bori se za svoja prava! Među prijateljima imam šest devojaka koje su gastarbajterke. Sve su visoko obrazovane, lepe i pametne. Nisu sedele i čekale da im se pokloni posao, spakovale su se i otišle. Među njima je i jedna koja je zaista mnogo vezana i za ovu glupu državu (i voli je daleko više od mene, onako iskreno, patriotski - i pre nego je otišla!), i za svoje roditelje, i za sve svoje prijatelje. I ipak je otišla. Bori se za sebe i svoja prava. Među prijateljima imam i devojke i žene koje aktivno traže posao, rade na sebi i žele da uče i dalje. Njima redovno šaljem sve linkove, sve oglase za posao, uvek ću ih preporučiti i uvek ću biti spremna da kažem: Da, zaposli nju - jer se trudi. Meu prijateljima imam i devojke i žene koje su vlasnice sopstvenih firmi. Od njih učim. Među prijateljima imam i devojke i žene koje su nezaposlene i besne na ceo svet. Njih sam prestala da doživljavam kao dovoljno intelektualno razvijene onog momenta kad su mi, na moje: 'Alo, bre, pa je l' ti misliš da sam ja išla u sve one silne škole da bih krojila papuče? odgovarale sa: Ali to si ti, ti si borac. Ja nisam. Ovo je slobodna država, u kojoj svako ima pravo da radi ono šta poželi: imate pravo da budete privatnici, a imate i pravo da budete političari. Ako vam se ne dopada sistem - izvolite, šta čekate?! Koji izgovor ćete sad naći? Pošto znam da niste otišli na moj komentar i pročitali ga, kopiraću jedan, najvažniji, deo:
I uvek dođemo do onoga: ko hoće, nađe način. Ko neće – nađe izgovor. Ove rečenice se pogotovo setim svaki put kada u Leskovcu prođem pored tzv. Kopi centra. Udruženje paraplegičara Leskovca zapošljava svoje članove u kopirnici (štampanje, kopiranje, prekucavanje itd.). I? Koji je onda izgovor?
"Ako vam je dobro - onda ništa." Photo: http://1.bp.blogspot.com
]]> http://sandrakravitz.com/2012/01/neznanje-je-blagoslov-ili-japanci-imaju-jedan-jedini-praznik-pa-i-tada-rade/feed/ 16 http://sandrakravitz.com/2012/01/neznanje-je-blagoslov-ili-japanci-imaju-jedan-jedini-praznik-pa-i-tada-rade/ Candy Mountain – O Brother, Where Art Thou http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/Y1IWJ6n1t9o/ http://sandrakravitz.com/2012/01/candy-mountain-o-brother-where-art-thou/#comments Fri, 13 Jan 2012 11:38:52 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1346 One evening as the sun went down And the jungle fire was burning, Down the track came a hobo hiking, And he said, ‘Boys, I’m not turning I’m headed for [...]

Candy Mountain – O Brother, Where Art Thou je tekst sa bloga Sandre Kravitz. Prati objave sa bloga putem Twitter

]]> One evening as the sun went down
And the jungle fire was burning,
Down the track came a hobo hiking,
And he said, ‘Boys, I’m not turning

I’m headed for a land that’s far away
Besides the crystal fountains
So come with me, we’ll go and see
The Big Rock Candy Mountains

In the Big Rock Candy Mountains,
There’s a land that’s fair and bright,
Where the handouts grow on bushes
And you sleep out every night.
Where the boxcars all are empty
And the sun shines every day
And the birds and the bees
And the cigarette trees
The lemonade springs
Where the bluebird sings
In the Big Rock Candy Mountains.

In the Big Rock Candy Mountains
All the cops have wooden legs
And the bulldogs all have rubber teeth
And the hens lay soft-boiled eggs
The farmers’ trees are full of fruit
And the barns are full of hay
Oh I’m bound to go
Where there ain’t no snow
Where the rain don’t fall
The winds don’t blow
In the Big Rock Candy Mountains.

In the Big Rock Candy Mountains
You never change your socks
And the little streams of alcohol
Come trickling down the rocks
The brakemen have to tip their hats
And the railway bulls are blind
There’s a lake of stew
And of whiskey too
You can paddle all around it
In a big canoe
In the Big Rock Candy Mountains

In the Big Rock Candy Mountains,
The jails are made of tin.
And you can walk right out again,
As soon as you are in.
There ain’t no short-handled shovels,
No axes, saws nor picks,
I’m bound to stay
Where you sleep all day,
Where they hung the jerk
That invented work
In the Big Rock Candy Mountains.
….
I’ll see you all this coming fall
In the Big Rock Candy Mountains

Click here to view the embedded video.

Candy Mountain – O Brother, Where Art Thou je tekst sa bloga Sandre Kravitz. Prati objave sa bloga putem Twitter

]]> http://sandrakravitz.com/2012/01/candy-mountain-o-brother-where-art-thou/feed/ 0 http://sandrakravitz.com/2012/01/candy-mountain-o-brother-where-art-thou/ #UstupamProstor inkluziji: da naučimo šta ona zaista znači http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/mFvTB18X9tI/ http://sandrakravitz.com/2012/01/ustupamprostor-inkluziji-da-naucimo-sta-ona-zaista-znaci/#comments Tue, 10 Jan 2012 18:21:40 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1335 inclusion

"Socijalno uključivanje je priča o sabiranju potencijala u društvu, u pojedincu, sabiranju razlika među ljudima, malih snaga koje čine društvo i zbog kojih ono postaje bogatije, sadržajnije i lepše." piše u objašnjenju video-snimka pod nazivom Šta je socijalno uključivanje?. Ideja je, moram priznati bez zadrške, lepa i veoma korisna. Nažalost, realizacija je potpuno podbacila. Kako nisam pobornik teze hejt radi hejta, jer smatram da mržnja može da stvori samo novu mržnju, već lično verujem samo u konstruktivnu kritiku, ovaj tekst će biti poruka Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, a pogotovo Vladi Republike Srbije, svim ostalim nadležnim ministarstvima, kancelarijama, NVO-ima i inima koji žele da se bave problemom nepostojeće inkluzije u Srbiji. Prvo, i osnovno, da se predstavim svima koji prvi put čitaju moje tekstove i pojasnim svoj kredibilitet koji mi dozvoljava da pričam na ovu temu. Dete sam gluvonemih roditelja, odrasla sam u njihovom Svetu tišine i vrlo dobro znam sve probleme sa kojima se susreće ova zajednica u Srbiji. Kako im je u drugim državama niti znam niti me zanima, jer ja ne živim u drugim državama, već u ovoj. Kako je drugim zajednicama - isto kao i gluvima, samo su problemi drugačije prirode, ali izazivaju iste (re)akcije. Ideja socijalnog uključivanja, odnosno inkluzije je veoma dobra i korisna. Podrazumeva, između ostalog, davanje istih prava svim ljudima, bez obzira na fizičke ili mentalne nedostatke.

Kako izgleda inkluzija u Srbiji?

Škole Osnovne i srednje škole su u obavezi da na nastavu prime i uključe i decu sa posebnim potrebama (gluvu, slepu, slabovidu, decu sa invaliditetima, ometenu u razvoju...), odnosno, da im pruže ista prava koja imaju i "normalna" deca. Štaviše, roditelji su u obavezi da svoju decu drugačiju od druge upišu u obične škole. Jer je osnovno obrazovanje obavezno. Ovo sve izuzetno lepo zvuči, ukoliko se radi o zemlji čija odeljenja u osnovnim školama broje do 15 đaka i čije škole koriste malo više prostorno-plastičnih sredstava u nastavi osim zelene table i krede, eventualno grafoskopa. Za početak. Volela bih, iskreno i od srca, da se sretnem tête-à-tête sa osobom (osobama) koja je smatrala da je ovo izvodivo i primenljivo, da mi jednostavnim i prostim rečnikom, kao sedmogodišnjem detetu (tm @ptiki) objasni da li je zaista, ali zaista mislila da je to izvodljivo na način na koji je naređeno. Gluvo dete, prvo i pre svega, ne može da ide u obdanište sa drugom decom, jer mu je potreban poseban vid obrazovanja. Gluva deca uče da izgovaraju svako slovo posebno, tako što gledaju u usta i drže ruku na vratu u predelu grkljana (glasnih žica) svog vaspitača da bi osetili vibracije, potom stavljaju ruku na svoje grlo i pokušavaju da proizvedu iste vibracije, imitirajući oblik usana vaspitača. Ko smatra da ovo može da radi svaki vaspitač u svakom obdanišu u Srbiji? Ko smatra da za ovo ima vremena svaki vaspitač u svakom obdaništu u Srbiji, dok istovremeno pazi na još min. 29 druge dece? Razumemo se. Posao Svaki poslodavac u Srbiji koji ima više od 20 zaposlenih je u obavezi da na radno mesto primi i jednog invalida - odlična ideja, realizacija nula (0) bodova. Idemo redom: već sam pomenula da gluva deca imaju posebne potrebe u obrazovanju. To znači da, koliko god da mnoga od njih to žele, nemaju mogućnost da posle osnovne (ili srednje škole) nastave obrazovanje u smeru u kojem žele. Zato što je ova država još u doba komunizma odlučila da su gluvi sposobni samo da budu radnička klasa, te kao takvi mogu da se školuju samo za zanat. Ne verujete mi? Srbija ima, recimo, Školski centar za vaspitanje i obrazovanje slušno oštećenih lica u Subotici, izvolite link, pa se uverite i sami. Tu je i Škola za decu sa oštećenim sluhom, a obrazovne profile možete pogledati ovde. Dakle, imamo mašin-bravare, krojače, šnajdere, tesare, stolare, frizere. Zamislimo, za primer ovog teksta, da ja vodim svoju IT kompaniju i da imam 25 zaposlenih, te moram da zaposlim jednu osobu invalida. Gluvi su manje hendikepirani od slepih, ne smem ni da pokušam da pronađem koja se zanimanja njima nude. Koliko je srednjih škola prilagođeno deci koja koriste kolica? I? Koga ja da zaposlim? I kako?

I ti ljudi imaju dostojanstvo!

To što vas ne čuju, ili ne vide ne znači da su rođeni da bi služili kao robovi, i da bi ih mi "normalni" zapošljavali kao svoje spremačice, kafe-kuvarice, fizičke radnike. Sa druge strane, prilagoditi bilo koji poslovni prostor osobi u kolicima nije nimalo jeftino - a onaj isti zakonodavac je samo zažmurio na ovo i nastavio da maše prstom da se zakoni moraju sprovoditi. Kako?! Želim, zaista želim da se svi ljudi uključe u ovo društvo, i želim da podržim inicijativu, ali ste, nažalost, ponovo krenuli s kraja. Ponovo se gradi kuća od krova, i rezlutati će biti isti takvi. Moram da prokomentarišem, da mi ne leži na jeziku: neko će uzeti pare, odradiće projekat, svi će mu čestitati, a rezultati? Hah, jebi ga, nije ova država za inkluziju, idemo dalje na sledeći projekat. E, pa - ne može. Ukoliko zaista, ali zaista želite da pomognete, ovo su stvari na kojima morate da radite prvo, pa onda o svemu dalje može da se priča:
  • Obezbedite svoj deci jednaka prava na obrazovanje, prilagodite uslove i učila svakom detetu, bilo ono gluvo, slepo, paralizovano ili mentalno nedovoljno razvijeno. Džaba vam svo insistiranje na uključivanju - inkluziji, ako ona ne može biti realizovana.
  • Organizujte kurseve gestovnog govora (jezika gluvih) za sve zaposlene u javnim ustanovama, koji su u kontaktu sa ljudima - administraciji, "šalterušama", savetnicima i ostalima. Ali ne: evo kursa, evo pohađali su, evo malo smo se slikali i tra-la-la. Kontrolišite, organizujte seminare makar jednom godišnje, makar za 50% kapaciteta šaltera. Znate, i gluvim ljudima je potreban i Izvod iz matične knjige rođenih, i Uverenje o državljanstvu. A gle čuda, ima ih i koji su preduzetnici, i često su u Poreskoj upravi, APR-u i ostalim institucijama.
  • Uslovite banke da im makar jedan službenik u jednoj filijali u gradu pohađa kurs gestovnog govora. Ovo će mnogo više pomoći inkluziji, nego zapošljavanje jedne gluve čistačice. Zamislite, i gluvi ljudi uzimaju kredite! Ako mi nekada dozvole, objaviću ovde šta im je sve utrpano kao obavezno, i koliko su puta bili obmanuti samo oni koje ja poznajem.
  • Uslovite veće TV stanice (one sa nacionalnom frekvencijom) da im vesti u "udarnom terminu" (prime time za informativni program je 18:30-20h) budu prevođene na gestovni govor. Uslovite ih da makar jednom nedeljno puštaju film prilagođen osobama oštećenog vida, i da domaće filmove puštaju sa titlom - jer, verujte mi, i gluvi se smeju na fore Nikole Koja. Majke mi.
Evo, za početak - samo ove 4 stvari. Poslednja je najjeftinija, krenite od toga i pokažite tim ljudima da mislite na njih na konkretnim primerima.

Kampanja "Šta je socijalno uključivanje"

Fail. Evo i zašto: Vizuelno je urađena odlično, ideja je izrečena na razumljiv način, prilagođen široj publici, dopadljivo i interesantno. Nažalost, neće stići do onih kojima je namenjena. Trajanje od jednog minuta i 30 sekundi automatski znači da neće biti emitovana u sklopu ekonomsko-propagandnog programa, jer bi to bilo preskupo. Dakle, reklamiranje na TV-u otpada, osim u vidu delova nekih specijalizovanih emisija. Koje gleda ko? Idemo dalje: šerovanje, odnosno, deljenje po društvenim mrežama i blogovima kao način promocije. Da bi nešto postalo viral, odnosno, da bi ljudi delili dalje mora da bude intrigantno, šokantno, da zasmejava do suza, ili da potresa do kosti. Nažalost, ovaj video nema karakteristike virala. Deliće ga (i pregledati) oni kojima i nije namenjen, jer širokim narodnim masama tema prosto nije interesantna. Sad, but true. Umesto toga, trebalo je da se nađe način na koji bi se zaista nešto učinilo da se ti ljudi osećaju isto kao i mi. Nije inkluzija pričati o njoj. Inkluzija je raditi na tome. Podržavam, svakako, ideju i inicijativu. Ali je realizacija, barem u ovom delu, podbacila. Svima koji budu želeli da zaista nešto urade po tom pitanju, stojim na raspolaganju svom svojom kreativom, i svim znanjem i iskustvom koje imam sa gluvim ljudima - potpuno besplatno, naravno. Photo: http://www.leedspft.nhs.uk]]> inclusion

"Socijalno uključivanje je priča o sabiranju potencijala u društvu, u pojedincu, sabiranju razlika među ljudima, malih snaga koje čine društvo i zbog kojih ono postaje bogatije, sadržajnije i lepše." piše u objašnjenju video-snimka pod nazivom Šta je socijalno uključivanje?. Ideja je, moram priznati bez zadrške, lepa i veoma korisna. Nažalost, realizacija je potpuno podbacila. Kako nisam pobornik teze hejt radi hejta, jer smatram da mržnja može da stvori samo novu mržnju, već lično verujem samo u konstruktivnu kritiku, ovaj tekst će biti poruka Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, a pogotovo Vladi Republike Srbije, svim ostalim nadležnim ministarstvima, kancelarijama, NVO-ima i inima koji žele da se bave problemom nepostojeće inkluzije u Srbiji. Prvo, i osnovno, da se predstavim svima koji prvi put čitaju moje tekstove i pojasnim svoj kredibilitet koji mi dozvoljava da pričam na ovu temu. Dete sam gluvonemih roditelja, odrasla sam u njihovom Svetu tišine i vrlo dobro znam sve probleme sa kojima se susreće ova zajednica u Srbiji. Kako im je u drugim državama niti znam niti me zanima, jer ja ne živim u drugim državama, već u ovoj. Kako je drugim zajednicama - isto kao i gluvima, samo su problemi drugačije prirode, ali izazivaju iste (re)akcije. Ideja socijalnog uključivanja, odnosno inkluzije je veoma dobra i korisna. Podrazumeva, između ostalog, davanje istih prava svim ljudima, bez obzira na fizičke ili mentalne nedostatke.

Kako izgleda inkluzija u Srbiji?

Škole Osnovne i srednje škole su u obavezi da na nastavu prime i uključe i decu sa posebnim potrebama (gluvu, slepu, slabovidu, decu sa invaliditetima, ometenu u razvoju...), odnosno, da im pruže ista prava koja imaju i "normalna" deca. Štaviše, roditelji su u obavezi da svoju decu drugačiju od druge upišu u obične škole. Jer je osnovno obrazovanje obavezno. Ovo sve izuzetno lepo zvuči, ukoliko se radi o zemlji čija odeljenja u osnovnim školama broje do 15 đaka i čije škole koriste malo više prostorno-plastičnih sredstava u nastavi osim zelene table i krede, eventualno grafoskopa. Za početak. Volela bih, iskreno i od srca, da se sretnem tête-à-tête sa osobom (osobama) koja je smatrala da je ovo izvodivo i primenljivo, da mi jednostavnim i prostim rečnikom, kao sedmogodišnjem detetu (tm @ptiki) objasni da li je zaista, ali zaista mislila da je to izvodljivo na način na koji je naređeno. Gluvo dete, prvo i pre svega, ne može da ide u obdanište sa drugom decom, jer mu je potreban poseban vid obrazovanja. Gluva deca uče da izgovaraju svako slovo posebno, tako što gledaju u usta i drže ruku na vratu u predelu grkljana (glasnih žica) svog vaspitača da bi osetili vibracije, potom stavljaju ruku na svoje grlo i pokušavaju da proizvedu iste vibracije, imitirajući oblik usana vaspitača. Ko smatra da ovo može da radi svaki vaspitač u svakom obdanišu u Srbiji? Ko smatra da za ovo ima vremena svaki vaspitač u svakom obdaništu u Srbiji, dok istovremeno pazi na još min. 29 druge dece? Razumemo se. Posao Svaki poslodavac u Srbiji koji ima više od 20 zaposlenih je u obavezi da na radno mesto primi i jednog invalida - odlična ideja, realizacija nula (0) bodova. Idemo redom: već sam pomenula da gluva deca imaju posebne potrebe u obrazovanju. To znači da, koliko god da mnoga od njih to žele, nemaju mogućnost da posle osnovne (ili srednje škole) nastave obrazovanje u smeru u kojem žele. Zato što je ova država još u doba komunizma odlučila da su gluvi sposobni samo da budu radnička klasa, te kao takvi mogu da se školuju samo za zanat. Ne verujete mi? Srbija ima, recimo, Školski centar za vaspitanje i obrazovanje slušno oštećenih lica u Subotici, izvolite link, pa se uverite i sami. Tu je i Škola za decu sa oštećenim sluhom, a obrazovne profile možete pogledati ovde. Dakle, imamo mašin-bravare, krojače, šnajdere, tesare, stolare, frizere. Zamislimo, za primer ovog teksta, da ja vodim svoju IT kompaniju i da imam 25 zaposlenih, te moram da zaposlim jednu osobu invalida. Gluvi su manje hendikepirani od slepih, ne smem ni da pokušam da pronađem koja se zanimanja njima nude. Koliko je srednjih škola prilagođeno deci koja koriste kolica? I? Koga ja da zaposlim? I kako?

I ti ljudi imaju dostojanstvo!

To što vas ne čuju, ili ne vide ne znači da su rođeni da bi služili kao robovi, i da bi ih mi "normalni" zapošljavali kao svoje spremačice, kafe-kuvarice, fizičke radnike. Sa druge strane, prilagoditi bilo koji poslovni prostor osobi u kolicima nije nimalo jeftino - a onaj isti zakonodavac je samo zažmurio na ovo i nastavio da maše prstom da se zakoni moraju sprovoditi. Kako?! Želim, zaista želim da se svi ljudi uključe u ovo društvo, i želim da podržim inicijativu, ali ste, nažalost, ponovo krenuli s kraja. Ponovo se gradi kuća od krova, i rezlutati će biti isti takvi. Moram da prokomentarišem, da mi ne leži na jeziku: neko će uzeti pare, odradiće projekat, svi će mu čestitati, a rezultati? Hah, jebi ga, nije ova država za inkluziju, idemo dalje na sledeći projekat. E, pa - ne može. Ukoliko zaista, ali zaista želite da pomognete, ovo su stvari na kojima morate da radite prvo, pa onda o svemu dalje može da se priča:
  • Obezbedite svoj deci jednaka prava na obrazovanje, prilagodite uslove i učila svakom detetu, bilo ono gluvo, slepo, paralizovano ili mentalno nedovoljno razvijeno. Džaba vam svo insistiranje na uključivanju - inkluziji, ako ona ne može biti realizovana.
  • Organizujte kurseve gestovnog govora (jezika gluvih) za sve zaposlene u javnim ustanovama, koji su u kontaktu sa ljudima - administraciji, "šalterušama", savetnicima i ostalima. Ali ne: evo kursa, evo pohađali su, evo malo smo se slikali i tra-la-la. Kontrolišite, organizujte seminare makar jednom godišnje, makar za 50% kapaciteta šaltera. Znate, i gluvim ljudima je potreban i Izvod iz matične knjige rođenih, i Uverenje o državljanstvu. A gle čuda, ima ih i koji su preduzetnici, i često su u Poreskoj upravi, APR-u i ostalim institucijama.
  • Uslovite banke da im makar jedan službenik u jednoj filijali u gradu pohađa kurs gestovnog govora. Ovo će mnogo više pomoći inkluziji, nego zapošljavanje jedne gluve čistačice. Zamislite, i gluvi ljudi uzimaju kredite! Ako mi nekada dozvole, objaviću ovde šta im je sve utrpano kao obavezno, i koliko su puta bili obmanuti samo oni koje ja poznajem.
  • Uslovite veće TV stanice (one sa nacionalnom frekvencijom) da im vesti u "udarnom terminu" (prime time za informativni program je 18:30-20h) budu prevođene na gestovni govor. Uslovite ih da makar jednom nedeljno puštaju film prilagođen osobama oštećenog vida, i da domaće filmove puštaju sa titlom - jer, verujte mi, i gluvi se smeju na fore Nikole Koja. Majke mi.
Evo, za početak - samo ove 4 stvari. Poslednja je najjeftinija, krenite od toga i pokažite tim ljudima da mislite na njih na konkretnim primerima.

Kampanja "Šta je socijalno uključivanje"

Fail. Evo i zašto: Vizuelno je urađena odlično, ideja je izrečena na razumljiv način, prilagođen široj publici, dopadljivo i interesantno. Nažalost, neće stići do onih kojima je namenjena. Trajanje od jednog minuta i 30 sekundi automatski znači da neće biti emitovana u sklopu ekonomsko-propagandnog programa, jer bi to bilo preskupo. Dakle, reklamiranje na TV-u otpada, osim u vidu delova nekih specijalizovanih emisija. Koje gleda ko? Idemo dalje: šerovanje, odnosno, deljenje po društvenim mrežama i blogovima kao način promocije. Da bi nešto postalo viral, odnosno, da bi ljudi delili dalje mora da bude intrigantno, šokantno, da zasmejava do suza, ili da potresa do kosti. Nažalost, ovaj video nema karakteristike virala. Deliće ga (i pregledati) oni kojima i nije namenjen, jer širokim narodnim masama tema prosto nije interesantna. Sad, but true. Umesto toga, trebalo je da se nađe način na koji bi se zaista nešto učinilo da se ti ljudi osećaju isto kao i mi. Nije inkluzija pričati o njoj. Inkluzija je raditi na tome. Podržavam, svakako, ideju i inicijativu. Ali je realizacija, barem u ovom delu, podbacila. Svima koji budu želeli da zaista nešto urade po tom pitanju, stojim na raspolaganju svom svojom kreativom, i svim znanjem i iskustvom koje imam sa gluvim ljudima - potpuno besplatno, naravno. Photo: http://www.leedspft.nhs.uk
]]> http://sandrakravitz.com/2012/01/ustupamprostor-inkluziji-da-naucimo-sta-ona-zaista-znaci/feed/ 12 http://sandrakravitz.com/2012/01/ustupamprostor-inkluziji-da-naucimo-sta-ona-zaista-znaci/ Sve smo mogli mi, ili: kako su Srbima igre važnije i od hleba http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/ONHarM8GovU/ http://sandrakravitz.com/2012/01/sve-smo-mogli-mi-ili-kako-su-srbima-igre-vaznije-i-od-hleba/#comments Tue, 03 Jan 2012 11:38:24 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1309 490x370_bregovic

Novi Sad je za pevanje na Trgu u novogodišnjoj noći Bajagi dao tri miliona dinara, Zvonku Bogdanu milion. Leskovac će za proslavu tzv. Srpske nove godine Bregoviću (sa dodatnim troškovima) dati 35,000 evra. Beograd za doček Nove godine na trgovima dao 20 miliona dinara. Je l' vam se ne dopadaju ove brojke? Mislite li da su mogle biti uložene u nešto pametnije? A što ćutite?

Ili, još bolje: a što pevate?!

Zbog čega idete na trgove i tapšete Bregi, Čoli, Bajagi? Zašto ne bojkotujete trošenje svojih para u svrhe koje vam se ne dopadaju? Jedva čekate izbore? Pa mogli ste se dokazati i malo ranije, mogli ste organizovati bojkot dočega po trgovima. Na primer. Ahaa, niste vi bili napolju, vi ste regularno bili po restoranima/klubovima, to je sirotinja raja išla na trgove? Najprostija moguća politička borba protiv protivnika je mogla biti: hajka na utrošene pare na doček i poziv na bojkot, a sve uz: Ne damo naše pare! Ali. Srbija je ovo. Ne treba ni hleba, dok je igara. Ko će još da protestuje u novogodišnjoj noći? A i, ne gleda se Brega svaki dan za džabe... E, pa - mislite o tome dok vodite političke kampanje i online i offline i sa Marsa. Ti što stoje po trgovima uglavnom odavno znaju za koga će da glasaju... ;) "Ako vam je dobro, onda ništa." Toliko od mene za ovaj put. Photo: http://juznevesti.com [Napomena: ne tumačiti tekst kao napad na sirotinju raju.]]]> 490x370_bregovic

Novi Sad je za pevanje na Trgu u novogodišnjoj noći Bajagi dao tri miliona dinara, Zvonku Bogdanu milion. Leskovac će za proslavu tzv. Srpske nove godine Bregoviću (sa dodatnim troškovima) dati 35,000 evra. Beograd za doček Nove godine na trgovima dao 20 miliona dinara. Je l' vam se ne dopadaju ove brojke? Mislite li da su mogle biti uložene u nešto pametnije? A što ćutite?

Ili, još bolje: a što pevate?!

Zbog čega idete na trgove i tapšete Bregi, Čoli, Bajagi? Zašto ne bojkotujete trošenje svojih para u svrhe koje vam se ne dopadaju? Jedva čekate izbore? Pa mogli ste se dokazati i malo ranije, mogli ste organizovati bojkot dočega po trgovima. Na primer. Ahaa, niste vi bili napolju, vi ste regularno bili po restoranima/klubovima, to je sirotinja raja išla na trgove? Najprostija moguća politička borba protiv protivnika je mogla biti: hajka na utrošene pare na doček i poziv na bojkot, a sve uz: Ne damo naše pare! Ali. Srbija je ovo. Ne treba ni hleba, dok je igara. Ko će još da protestuje u novogodišnjoj noći? A i, ne gleda se Brega svaki dan za džabe... E, pa - mislite o tome dok vodite političke kampanje i online i offline i sa Marsa. Ti što stoje po trgovima uglavnom odavno znaju za koga će da glasaju... ;) "Ako vam je dobro, onda ništa." Toliko od mene za ovaj put. Photo: http://juznevesti.com [Napomena: ne tumačiti tekst kao napad na sirotinju raju.]
]]> http://sandrakravitz.com/2012/01/sve-smo-mogli-mi-ili-kako-su-srbima-igre-vaznije-i-od-hleba/feed/ 3 http://sandrakravitz.com/2012/01/sve-smo-mogli-mi-ili-kako-su-srbima-igre-vaznije-i-od-hleba/ Tako je tvitao (uglavnom) srpski tajmlajn: 30 najboljih tvitova iz 2011. godine #naj2011 http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/gFhgzqWMIMw/ http://sandrakravitz.com/2011/12/tako-je-tvitao-uglavnom-srpski-tajmlajn-30-najboljih-tvitova-iz-2011-godine-naj2011/#comments Mon, 26 Dec 2011 20:03:54 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1290 twitter-favorites

Umesto #FF-a, ove godine pravim listu najboljih tvitova. Da, baš to što mislite: upravo sam skrolovala do kraja interneta (@TamaraMiskovic), a pred vama su najfejvovi od najfejvova. Naravno, pošto sam u žiriju samo ja, lista je potpuno subjektivna - što vas ne bi trebalo omesti da u komentarima ostavite linkove do tvitova za koje smatrate da bi bilo dobro da su ovde.

Srećna vam nova lajna, tviteraši!

[Dodatak] Info: @nadimak je link do tvita, pa možete da ih fejvujete i RT-ujete i sami :) @petarV: Hristos se rodi. Jebi ga. Probasmo ga ubiti pucnjavom kao svake godine, ali jebi ga, rodi se! @vojislavzapravo: ako je tviter kafana, dm je ono kad te munem ispod stola @drazen_jankovic: Svaki put kad moram nekome da objasnim šalu, jedan jednorog se saplete, nabode na svoj rog i ispusti dušu u lokvi svoje raznobojne krvi. @neshasr: bolje da si ukrala kuvara :) RT @DragaLepaJela: ukrala sam kuvar! @MarkoBozic: A ljudima koji i najlepšu vest useru svojim životnim nezadovoljstvom i frustracijama bih prste sekao da više ne seru po svemu na internetu. @eniac: Bio sam social media ekspert sve dok nisam shvatio da moja prva komšinica ima 150 lajkova na pesmu od Vesne Zmijanac. Tad sam pao. @LanaAndric: Poslanik SPS-a u izjavi kaze rahibitujemo i rahibitacija i on ima stav o nečemu što ni ne zna kako se zove, on glasa i odlučuje za nas. @stonexman: Roditeljima čija su deca postala redovni studenti čestitamo . Ostale podsećamo da cena bubrega na tržištu ume da dosegne cenu od 10.000 evra! @JKamatovic: čekam sneg i kad uveče veju one krupne teške pahulje pa ceo grad utihne, ulice prazne kao nedeljom a ti čuješ kako škripi svakim korakom @mcbojah: Kad budemo jednom videli vlasničku sturkturu Twittera, a ono @torbica no. 1 RT @mckrack:@mcbojah Mislis: Kizo, jel sav ovaj tviter tvoj? @pitbullterijer: volim kad nebitni ljudi zatvore svoj zid na fejsu kad im je rođendan,ne moram da se pravim da mi je stalo. @torbica: #onokad sam dovoljno lud, zato me volite ili mrzite, ali ja volim sve vas :) @SadClown: Ako bi mi neko dopustio da zabodem sebi nož u oko jer je to moje PRAVO, taj mi nije prijatelj. Prijatelj bi pljunuo na to moje PRAVO. @njitza_ubitza: Zove mama sa posla i kaže:"Sine molim te nemoj da kažeš da si u hari krišnoj i da se baviš prostitucijom".#popis @Galeb666: Meni bi baš bio bedak da uveče sretnem Milku Canić. Ne bih znao šta da joj kažem, a da ne misli da je zajebavam. @SoraZG: Klijent je počeo dizajnirati. Na kraju ću ga morati pitati kol'ko sam dužan. @LanaTepavac: Ne shvatam ove žene što se foliraju da ne znaju da kuvaju. Kao nije riba ako joj i čaj ne zagori. Pa koliki IQ ti treba da otvoriš kuvar? @Lesa_ns: ja sam zver u krevetu, spavam kao medved @sloba_milosevic: Na Sajmu najprodavanije knjige Koelja i Bore Đorđevića. U nekoj drugoj zemlji ministar kulture bi izvršio samoubistvo. @Mahlat: U ovoj zemlji i kad bi seo da jedeš govna neko bi te optužo da to radiš zbog lične promocije, mislim stvarno! @ognjanovic: Ima Džej tih par pesama koje te nateraju na razmišljanje...ko nije pevao te pesme u kafani, sa ciganima, ne zna o čemu pričam @Bokica13: Ubeđena sam da svi dizajneri prave sve skandaloznije stvari da vide šta bi sve kreteni oblačili da bi bili "u modi" @vladaceric: Najbolji lični motivator - prelistavanje Glorije i pregled ko je sve kod nas, a bogami i napolju, javna i uspešna ličnost @karapandza: Ako ti se ne sviđa gde živiš. Ili utiči na okolinu ili se preseli. Nisi drvo. @masheenka: Majko prirodo, oprosti nam šumu stabala potrošenih na printanje raznih nacrta dokumenata koje na kraju niko ne čita... @karapandza: LinkedIn mi kaže da je Božidar Đelić - "Just joined LinkedIn" i predlaže da se povežemo. On izgleda ozbiljno traži posao. @RainDogBor: Dragi moji #placeniblogeri kad dođete dotle da vam plate da NE pišete, onda ste face :) @fandrejevic: Ključna stvar je poznavati ljude i sve se lako reši. @vladanzirojevic: @Xpirit69 Nismo najgori, eno Nigerija na 1. mjestu optimista na svijetu. Ladno su povjerovali u one mailove što sami šalju. @BrankaVookovic: Današnjoj Srbiji su dovoljne jedne novine i jedna televizija. Svi objavljuju isto, čak su im i štamparske greške i bagovi isti.

I fejvovi nad fejvovima:

@queenjungle: Tviter da uvede opciju štampanja favorita, za koji đavo fejvujem, ako ne za spomenar? @ViktorPrvi: Pre upotrebe Tvitera posavetujte se sa vašim lekarom ili farmaceutom. P.S. @markodrazic: Bilo bi zanimljivo organizovati izbor za tvit godine. Kakvo bi samo ludilo nastalo! Photo: http://www.b2bmarketinginsider.com]]> twitter-favorites

Umesto #FF-a, ove godine pravim listu najboljih tvitova. Da, baš to što mislite: upravo sam skrolovala do kraja interneta (@TamaraMiskovic), a pred vama su najfejvovi od najfejvova. Naravno, pošto sam u žiriju samo ja, lista je potpuno subjektivna - što vas ne bi trebalo omesti da u komentarima ostavite linkove do tvitova za koje smatrate da bi bilo dobro da su ovde.

Srećna vam nova lajna, tviteraši!

[Dodatak] Info: @nadimak je link do tvita, pa možete da ih fejvujete i RT-ujete i sami :) @petarV: Hristos se rodi. Jebi ga. Probasmo ga ubiti pucnjavom kao svake godine, ali jebi ga, rodi se! @vojislavzapravo: ako je tviter kafana, dm je ono kad te munem ispod stola @drazen_jankovic: Svaki put kad moram nekome da objasnim šalu, jedan jednorog se saplete, nabode na svoj rog i ispusti dušu u lokvi svoje raznobojne krvi. @neshasr: bolje da si ukrala kuvara :) RT @DragaLepaJela: ukrala sam kuvar! @MarkoBozic: A ljudima koji i najlepšu vest useru svojim životnim nezadovoljstvom i frustracijama bih prste sekao da više ne seru po svemu na internetu. @eniac: Bio sam social media ekspert sve dok nisam shvatio da moja prva komšinica ima 150 lajkova na pesmu od Vesne Zmijanac. Tad sam pao. @LanaAndric: Poslanik SPS-a u izjavi kaze rahibitujemo i rahibitacija i on ima stav o nečemu što ni ne zna kako se zove, on glasa i odlučuje za nas. @stonexman: Roditeljima čija su deca postala redovni studenti čestitamo . Ostale podsećamo da cena bubrega na tržištu ume da dosegne cenu od 10.000 evra! @JKamatovic: čekam sneg i kad uveče veju one krupne teške pahulje pa ceo grad utihne, ulice prazne kao nedeljom a ti čuješ kako škripi svakim korakom @mcbojah: Kad budemo jednom videli vlasničku sturkturu Twittera, a ono @torbica no. 1 RT @mckrack:@mcbojah Mislis: Kizo, jel sav ovaj tviter tvoj? @pitbullterijer: volim kad nebitni ljudi zatvore svoj zid na fejsu kad im je rođendan,ne moram da se pravim da mi je stalo. @torbica: #onokad sam dovoljno lud, zato me volite ili mrzite, ali ja volim sve vas :) @SadClown: Ako bi mi neko dopustio da zabodem sebi nož u oko jer je to moje PRAVO, taj mi nije prijatelj. Prijatelj bi pljunuo na to moje PRAVO. @njitza_ubitza: Zove mama sa posla i kaže:"Sine molim te nemoj da kažeš da si u hari krišnoj i da se baviš prostitucijom".#popis @Galeb666: Meni bi baš bio bedak da uveče sretnem Milku Canić. Ne bih znao šta da joj kažem, a da ne misli da je zajebavam. @SoraZG: Klijent je počeo dizajnirati. Na kraju ću ga morati pitati kol'ko sam dužan. @LanaTepavac: Ne shvatam ove žene što se foliraju da ne znaju da kuvaju. Kao nije riba ako joj i čaj ne zagori. Pa koliki IQ ti treba da otvoriš kuvar? @Lesa_ns: ja sam zver u krevetu, spavam kao medved @sloba_milosevic: Na Sajmu najprodavanije knjige Koelja i Bore Đorđevića. U nekoj drugoj zemlji ministar kulture bi izvršio samoubistvo. @Mahlat: U ovoj zemlji i kad bi seo da jedeš govna neko bi te optužo da to radiš zbog lične promocije, mislim stvarno! @ognjanovic: Ima Džej tih par pesama koje te nateraju na razmišljanje...ko nije pevao te pesme u kafani, sa ciganima, ne zna o čemu pričam @Bokica13: Ubeđena sam da svi dizajneri prave sve skandaloznije stvari da vide šta bi sve kreteni oblačili da bi bili "u modi" @vladaceric: Najbolji lični motivator - prelistavanje Glorije i pregled ko je sve kod nas, a bogami i napolju, javna i uspešna ličnost @karapandza: Ako ti se ne sviđa gde živiš. Ili utiči na okolinu ili se preseli. Nisi drvo. @masheenka: Majko prirodo, oprosti nam šumu stabala potrošenih na printanje raznih nacrta dokumenata koje na kraju niko ne čita... @karapandza: LinkedIn mi kaže da je Božidar Đelić - "Just joined LinkedIn" i predlaže da se povežemo. On izgleda ozbiljno traži posao. @RainDogBor: Dragi moji #placeniblogeri kad dođete dotle da vam plate da NE pišete, onda ste face :) @fandrejevic: Ključna stvar je poznavati ljude i sve se lako reši. @vladanzirojevic: @Xpirit69 Nismo najgori, eno Nigerija na 1. mjestu optimista na svijetu. Ladno su povjerovali u one mailove što sami šalju. @BrankaVookovic: Današnjoj Srbiji su dovoljne jedne novine i jedna televizija. Svi objavljuju isto, čak su im i štamparske greške i bagovi isti.

I fejvovi nad fejvovima:

@queenjungle: Tviter da uvede opciju štampanja favorita, za koji đavo fejvujem, ako ne za spomenar? @ViktorPrvi: Pre upotrebe Tvitera posavetujte se sa vašim lekarom ili farmaceutom. P.S. @markodrazic: Bilo bi zanimljivo organizovati izbor za tvit godine. Kakvo bi samo ludilo nastalo! Photo: http://www.b2bmarketinginsider.com
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/tako-je-tvitao-uglavnom-srpski-tajmlajn-30-najboljih-tvitova-iz-2011-godine-naj2011/feed/ 12 http://sandrakravitz.com/2011/12/tako-je-tvitao-uglavnom-srpski-tajmlajn-30-najboljih-tvitova-iz-2011-godine-naj2011/ Reci NE nasilju u porodici http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/v22JanVUEJM/ http://sandrakravitz.com/2011/12/reci-ne-nasilju-u-porodici/#comments Mon, 26 Dec 2011 11:07:23 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1177 silence_hides_violence

Jesi li i ti deo statistike? Skoro svaka druga žena (46,1%) je žrtva psihičkog zlostavljanja. Skoro svaka treća žena (30,6%) je žrtva fizičkog zlostavljanja. Svakoj četvrtoj ženi se preti nasiljem (26,3%). 8,7% žena je doživelo seksualno nasilje u okrilju svoje porodice. U 88,8% slučajeva izvršilac nasilja bila je osoba muškog pola, a u 71,6% slučajeva muž ili partner. U više od trećine slučajeva (37,2%) nasilnik je bio u alkoholisanom stanju! O preživljenom nasilju žene uglavnom ćute. Policiji se za pomoć obratilo 16,8% žena, centru za socijalni rad 9,6% dok je medicinsku pomoć zatražilo 14,8%. U više od jedne trećine slučajeva (38,4%) deca su bila prisutna poslednjem slučaju nasilja, dok su u gotovo polovini slučajeva i sama bila žrtve (43,8%).

Dom, mesto gde se osećam sigurno

Koliko poznajete onih kojima je ovo strana misao? Koliko je vas koji ovo ne mogu da izgovore? Nećete im pomoći tako što ćete reći: sam(a) si kriv(a)! Jer nisu uvek u poziciji da biraju. Jer nisu samo žene (supruge) te koje su zlostavljane... Svuda oko nas se nalaze zlostavljana deca - ovo društvo i dalje smatra da od batina deca rastu. I pri tome ne mislim na šljap preko pelena ili po ruci, nego na krvničko batinjanje nakon kojeg deca ne mogu iz kreveta da ustanu danima. Sećam se dugačkih nogavica u sred leta  na nogama drugarice koju je otac tukao kabelom od radio-aparata. Vaspitna mera. Brojna su deca koja svakodnevno slušaju: glupačo, moronu, majmune, kretenu, kravo, gusko od onih koji bi trebalo da su im najveća podrška u životu. Nismo ni mi odrasli operisani od emocija, znamo vrlo dobro da je nekada psihički bol i te kako snažniji od fizičkog i da uvreda i povreda duše bole duže i zarastaju teže nego bilo koja rana na telu. Ako vas baš briga za žene koje su zlostavljane, ako im se i dalje podrugljivo smejete iza leđa - razmislite o deci koju te žene imaju u kući. Zaista imate srca da kažete: baš me briga!? Probajte da zamislite svet jednog deteta od 7, 8, 12 godina koje ne zna za topao zagrljaj, koje ne zna za pohvalu. Jedina briga koju dobija od jednog, a ponegde i oba, roditelja jesu batine - jer su roditelji besni na državu, Tadića, Kosovo, Evropsku uniju, svog direktora, gazdu, temperaturu, maglu, sneg, kišu, poplavu, zemljotres.

Edukacija

I dalje čvrsto verujem da je najvažnije edukovati, naučiti, objasniti da niko nema pravo da vas zlostavlja ni na koji način! Niko nije važniji i bitniji od nekog drugog, samo zato što je fizički jači. To što ste emotivno slabiji od nekoga ne znači i da ste dužni da trpite ponižavanje. Vaš invaliditet, gluvoća, slepilo, ne daju drugima za pravo da vas na bilo koji način maltretiraju - i nemojte im to dozvoliti! A pogotovo to nemojte dozvoliti onima koji bi trebalo da su vaši najbliži: suprug, supruga, otac, majka, braća, sestre. Blogeri su tu da pišu, i nasuprot novinarima koji imaju urednike da im odobre ili ne tekst i temu, mi imamo punu slobodu da pišemo o onome što smatramo važnim. Svoje pravo sam do sad koristila u tekstovima  Drage ženturače, Šta se krije u tvom telu?, Moje dojke su OK!, Ustupam prostor, naravno, Svet tišine - uputstvo za upotrebu, Koliko košta život?, a u vezi sa temom zlostavljanja u tekstu  A šta jedeš ti? i Sram nas bilo.

Zašto sada?

U pravu ste, nije ni dan ni nedelja ni mesec zaštite žena, dece, muškaraca, zlostavljanih. Ali je mesec praznika. Pročitajte i dva teksta o zlostavljačima čiji je autor Čarolija. Miloš se pita Koliko žena treba da bude ubijeno da bismo prijavili SVAKO nasilje? Pročitajte obavezo Nasilje u Srbiji mog prezimenjaka Vlade, u tekstu je dao dobar odgovor na nasilje u komšiluku. Podelite sve ove tekstove, preporučite ih onima za koje smatrate da im mogu pomoći. Makar im bez komentara prosledili link. Pričajte. Ćutite uz zagrljaj. Pružite ruku. Samo ne osuđujte. Zato što imamo svi pravo na prazike. Photo: http://www.flickr.com/photos/heraldpost]]> silence_hides_violence

Jesi li i ti deo statistike? Skoro svaka druga žena (46,1%) je žrtva psihičkog zlostavljanja. Skoro svaka treća žena (30,6%) je žrtva fizičkog zlostavljanja. Svakoj četvrtoj ženi se preti nasiljem (26,3%). 8,7% žena je doživelo seksualno nasilje u okrilju svoje porodice. U 88,8% slučajeva izvršilac nasilja bila je osoba muškog pola, a u 71,6% slučajeva muž ili partner. U više od trećine slučajeva (37,2%) nasilnik je bio u alkoholisanom stanju! O preživljenom nasilju žene uglavnom ćute. Policiji se za pomoć obratilo 16,8% žena, centru za socijalni rad 9,6% dok je medicinsku pomoć zatražilo 14,8%. U više od jedne trećine slučajeva (38,4%) deca su bila prisutna poslednjem slučaju nasilja, dok su u gotovo polovini slučajeva i sama bila žrtve (43,8%).

Dom, mesto gde se osećam sigurno

Koliko poznajete onih kojima je ovo strana misao? Koliko je vas koji ovo ne mogu da izgovore? Nećete im pomoći tako što ćete reći: sam(a) si kriv(a)! Jer nisu uvek u poziciji da biraju. Jer nisu samo žene (supruge) te koje su zlostavljane... Svuda oko nas se nalaze zlostavljana deca - ovo društvo i dalje smatra da od batina deca rastu. I pri tome ne mislim na šljap preko pelena ili po ruci, nego na krvničko batinjanje nakon kojeg deca ne mogu iz kreveta da ustanu danima. Sećam se dugačkih nogavica u sred leta  na nogama drugarice koju je otac tukao kabelom od radio-aparata. Vaspitna mera. Brojna su deca koja svakodnevno slušaju: glupačo, moronu, majmune, kretenu, kravo, gusko od onih koji bi trebalo da su im najveća podrška u životu. Nismo ni mi odrasli operisani od emocija, znamo vrlo dobro da je nekada psihički bol i te kako snažniji od fizičkog i da uvreda i povreda duše bole duže i zarastaju teže nego bilo koja rana na telu. Ako vas baš briga za žene koje su zlostavljane, ako im se i dalje podrugljivo smejete iza leđa - razmislite o deci koju te žene imaju u kući. Zaista imate srca da kažete: baš me briga!? Probajte da zamislite svet jednog deteta od 7, 8, 12 godina koje ne zna za topao zagrljaj, koje ne zna za pohvalu. Jedina briga koju dobija od jednog, a ponegde i oba, roditelja jesu batine - jer su roditelji besni na državu, Tadića, Kosovo, Evropsku uniju, svog direktora, gazdu, temperaturu, maglu, sneg, kišu, poplavu, zemljotres.

Edukacija

I dalje čvrsto verujem da je najvažnije edukovati, naučiti, objasniti da niko nema pravo da vas zlostavlja ni na koji način! Niko nije važniji i bitniji od nekog drugog, samo zato što je fizički jači. To što ste emotivno slabiji od nekoga ne znači i da ste dužni da trpite ponižavanje. Vaš invaliditet, gluvoća, slepilo, ne daju drugima za pravo da vas na bilo koji način maltretiraju - i nemojte im to dozvoliti! A pogotovo to nemojte dozvoliti onima koji bi trebalo da su vaši najbliži: suprug, supruga, otac, majka, braća, sestre. Blogeri su tu da pišu, i nasuprot novinarima koji imaju urednike da im odobre ili ne tekst i temu, mi imamo punu slobodu da pišemo o onome što smatramo važnim. Svoje pravo sam do sad koristila u tekstovima  Drage ženturače, Šta se krije u tvom telu?, Moje dojke su OK!, Ustupam prostor, naravno, Svet tišine - uputstvo za upotrebu, Koliko košta život?, a u vezi sa temom zlostavljanja u tekstu  A šta jedeš ti? i Sram nas bilo.

Zašto sada?

U pravu ste, nije ni dan ni nedelja ni mesec zaštite žena, dece, muškaraca, zlostavljanih. Ali je mesec praznika. Pročitajte i dva teksta o zlostavljačima čiji je autor Čarolija. Miloš se pita Koliko žena treba da bude ubijeno da bismo prijavili SVAKO nasilje? Pročitajte obavezo Nasilje u Srbiji mog prezimenjaka Vlade, u tekstu je dao dobar odgovor na nasilje u komšiluku. Podelite sve ove tekstove, preporučite ih onima za koje smatrate da im mogu pomoći. Makar im bez komentara prosledili link. Pričajte. Ćutite uz zagrljaj. Pružite ruku. Samo ne osuđujte. Zato što imamo svi pravo na prazike. Photo: http://www.flickr.com/photos/heraldpost
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/reci-ne-nasilju-u-porodici/feed/ 6 http://sandrakravitz.com/2011/12/reci-ne-nasilju-u-porodici/ Šta je najpopularnije korisnicima društvenih mreža iz Srbije [statistika] http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/mEyFxjWxYns/ http://sandrakravitz.com/2011/12/sta-je-najpopularnije-korisnicima-drustvenih-mreza-iz-srbije-statistika/#comments Wed, 21 Dec 2011 19:56:15 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1265 facebook_statistika

Servis ZoomSphere omogućava uvid u statistiku po zemljama za Facebook, Twitter i Google Plus, pa mi je delovao dovoljno interesantnim da ga testiram - makar i ovako brzinski. Obzirom da je servis u beta verziji, ne može se tvrditi da su im podaci 100% tačni, ali deluje mi da su najpribližniji realnom stanju. U tekstu je dat pregled Fejsbuk stranica sa najviše "lajkova", odnosno fanova, iz Srbije, zatim pregled mreže Gugl Plus prema broju fanova, broju "pluseva" po objavi i prema broju daljeg deljenja objava, i na kraju, statistika Tvitera: lista korisnika sa najviše pratilaca iz Srbije, i lista korisnika koji su najviše bili spominjani.

Fejsbuk stranice sa najviše fanova iz Srbije (ukupno)

  1. Novak Đoković
  2. Serbia
  3. "FBI, Open the door !" "No... it's cool when you break in"
  4. NIKAD NE RECI NIKAD!!!
  5. Zvanična prezentacija FK Crvena Zvezda
  6. Za sve one koji znaju da kažu "Volim te" i "Izvini" ...
  7. Samo se smeši... :)
  8. KK Partizan
  9. Jedna Grobarska stranica ima 26,405 da li možemo da sakupimo više Delija?
  10. Grobari Jug!!!

Gugl Plus stranice sa najviše fanova iz Srbije (ukupno)

  1. Cheers 
  2. B92
  3. Svet kompjutera
  4. Blic
  5. Translation services
  6. EEP - Electrical Engineering Portal
  7. Belgrade Raw
  8. Vip mobile
  9. Laguna
  10. Soul Travel

Gugl Plus stranice sa najviše "pluseva" na objavama (ukupno)

  1. B92
  2. EEP - Electrical Engineering Portal
  3. Svet kompjutera
  4. Vip mobile
  5. Recepti
  6. Infograd - Besplatan gradski informator
  7. Optimizacija Sajta
  8. Photon Tide
  9. SEO Srbija
  10. Petmarket.rs

Gugl Plus stranice sa najviše daljih deljenja (ukupno)

  1. EEP - Electrical Engineering Portal
  2. Green Design
  3. Svet kompjutera
  4. B92
  5. Zanimljive Destinacije
  6. Prevedi!
  7. Opština Ub
  8. Petmarket.rs
  9. Nis-Nekretnine.com
  10. INNA - Serbia

Tviter profili sa najviše pratilaca iz Srbije (ukupno)

  1. vukajlija.com
  2. Nene Shqiperi (Mother Albania)
  3. Blic online
  4. Jacks 076
  5. Novak Djokovic Blog
  6. Exit Festival
  7. PBG
  8. Believe in ur Dreams
  9. Zeljko Joksimovic
  10. Djordje Djokovic

Tviter profili sa najviše "menšna" (mentions) - spominjanja (ovog meseca)

  1. Blic online
  2. Jacks 076
  3. Believe in ur Dreams
  4. vukajlija.com
  5. Zeljko Joksimovic
  6. Vladimir Stankovic
  7. Design Scene
  8. PBG
  9. Beba Dragic
  10. Exit Festival
Ovog puta ne bih ulazila u detaljniju analizu brojeva i prikazanog, samo bih da prokomentarišem brojeve na mreži Gugl plus: katastrofalno su niski. Očito da se ova mreža nije previše primila kod nas. Kako vama deluju ove liste? Da li mislte da odgovaraju realnom stanju?]]> facebook_statistika

Servis ZoomSphere omogućava uvid u statistiku po zemljama za Facebook, Twitter i Google Plus, pa mi je delovao dovoljno interesantnim da ga testiram - makar i ovako brzinski. Obzirom da je servis u beta verziji, ne može se tvrditi da su im podaci 100% tačni, ali deluje mi da su najpribližniji realnom stanju. U tekstu je dat pregled Fejsbuk stranica sa najviše "lajkova", odnosno fanova, iz Srbije, zatim pregled mreže Gugl Plus prema broju fanova, broju "pluseva" po objavi i prema broju daljeg deljenja objava, i na kraju, statistika Tvitera: lista korisnika sa najviše pratilaca iz Srbije, i lista korisnika koji su najviše bili spominjani.

Fejsbuk stranice sa najviše fanova iz Srbije (ukupno)

  1. Novak Đoković
  2. Serbia
  3. "FBI, Open the door !" "No... it's cool when you break in"
  4. NIKAD NE RECI NIKAD!!!
  5. Zvanična prezentacija FK Crvena Zvezda
  6. Za sve one koji znaju da kažu "Volim te" i "Izvini" ...
  7. Samo se smeši... :)
  8. KK Partizan
  9. Jedna Grobarska stranica ima 26,405 da li možemo da sakupimo više Delija?
  10. Grobari Jug!!!

Gugl Plus stranice sa najviše fanova iz Srbije (ukupno)

  1. Cheers 
  2. B92
  3. Svet kompjutera
  4. Blic
  5. Translation services
  6. EEP - Electrical Engineering Portal
  7. Belgrade Raw
  8. Vip mobile
  9. Laguna
  10. Soul Travel

Gugl Plus stranice sa najviše "pluseva" na objavama (ukupno)

  1. B92
  2. EEP - Electrical Engineering Portal
  3. Svet kompjutera
  4. Vip mobile
  5. Recepti
  6. Infograd - Besplatan gradski informator
  7. Optimizacija Sajta
  8. Photon Tide
  9. SEO Srbija
  10. Petmarket.rs

Gugl Plus stranice sa najviše daljih deljenja (ukupno)

  1. EEP - Electrical Engineering Portal
  2. Green Design
  3. Svet kompjutera
  4. B92
  5. Zanimljive Destinacije
  6. Prevedi!
  7. Opština Ub
  8. Petmarket.rs
  9. Nis-Nekretnine.com
  10. INNA - Serbia

Tviter profili sa najviše pratilaca iz Srbije (ukupno)

  1. vukajlija.com
  2. Nene Shqiperi (Mother Albania)
  3. Blic online
  4. Jacks 076
  5. Novak Djokovic Blog
  6. Exit Festival
  7. PBG
  8. Believe in ur Dreams
  9. Zeljko Joksimovic
  10. Djordje Djokovic

Tviter profili sa najviše "menšna" (mentions) - spominjanja (ovog meseca)

  1. Blic online
  2. Jacks 076
  3. Believe in ur Dreams
  4. vukajlija.com
  5. Zeljko Joksimovic
  6. Vladimir Stankovic
  7. Design Scene
  8. PBG
  9. Beba Dragic
  10. Exit Festival
Ovog puta ne bih ulazila u detaljniju analizu brojeva i prikazanog, samo bih da prokomentarišem brojeve na mreži Gugl plus: katastrofalno su niski. Očito da se ova mreža nije previše primila kod nas. Kako vama deluju ove liste? Da li mislte da odgovaraju realnom stanju?
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/sta-je-najpopularnije-korisnicima-drustvenih-mreza-iz-srbije-statistika/feed/ 7 http://sandrakravitz.com/2011/12/sta-je-najpopularnije-korisnicima-drustvenih-mreza-iz-srbije-statistika/ [IZBOR] 11 Najinteresantnijih tekstova iz 2011. godine #2011naj http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/wvwjwYpVqBQ/ http://sandrakravitz.com/2011/12/izbor-11-najinteresantnijih-tekstova-iz-2011-godine/#comments Tue, 20 Dec 2011 17:21:10 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1255 BestOf2011

Kraj godine je tu za sumiranje utisaka, urađenog, planiranog i (ne)ostvarenog, onoga što se desilo, onoga što smo očekivali da se desi - a nije. Kraj godine je idealan za pravljenje "Naj" lista, što ću u narednih nekoliko tekstova i uraditi. Za ovaj put, po ličnom i time sasvim subjektivnom mišljenju, sastavljam listu tekstova objavljenih u ovoj godini, a u mom brauzeru zabeleženih zvezdicom (bukmarkom). U trenutku čitanja su na mene ostavili dovoljan utisak da sam poželela da ih nekad pročitam ponovo i - eto ih ispred vas. Napomena: tekstovi u listi su rangirani po abecednom redu naziva bloga.

Devedesete | Also sprach Siobhán

Zbog: Evo, vraćam vam i internet, i touch-screen mobilni telefon, nosite sve. Ali mi vratite onu staru mene. Onu koja se nije nervirala zbog politike i političara. Kojoj ljudska glupost nije predstavljala opterećenje, već onako, zabavnu pojavu. Vratite mi staru mene. Jer ja stvarno više nemam snage. Ja ne mogu ovu zemlju. Ja ne mogu ovu 2011. Nema svrhe. Link

Zajednica i slow motion (iliti Svi ste vi jajare) | Ako sam sisala vesla...

Zbog: Svi ste vi, bre, jajare. Da, i ja. Jajara sam što i ja ćutim, a upravo ću vas zbog toga ovde kritikovati. Gori ste od francuskog dvora u 17. i 18. veku jer umesto orgijanja jebete jedni druge u zdrave mozgove i umesto veneričnih bolesti prenosite irelevantne tračeve koje vam nahrane ono malo ega što imate na milisekund, a onda ni vi od toga nemate ništa. Što se mene tiče – to ovde prestaje. Danas i odmah. Svi znamo šta se priča. Svi znamo ko je šta radio, ko je koju konferenciju organizovao, ko je koji poslić odradio ili nije, ko je kojoj stranci nekad pripadao, kako je gde došao, sa kim se na kojem skupu zajednice kresnuo (i da li je seks bio dobar ili loš) i ovaj Internet sve to pamti, pa samim tim i zajednica. Svi znamo i svi znamo šta svi pričate. I šta sad, braćo i sestre moje džukačke? Kuda to vodi, šta od toga imao i zašto? Link

Velike zamke za male preduzetnike | Boris Krstović

Zbog: Stvorite vrednost! To što ste napravili mora da donese odredjenu vrednost korisniku (eng. create value). Da, ovo mozda zvuči (ponovo) kao otkrivanje Amerike, ali neverovatno je koliko svi mi precenjujemo svoje ideje i rešenja koja pravimo bez sposobnosti zdrave analize da li i koliko donose vrednost.
U jednoj rečenici morate biti u stanju opisati šta rešavate i koju vrednost donosite. To nije marketinski mumble-jumble, to je jedini način na koji preduzetnik mora da razmišlja, to je nešto što mu mora biti ugradjeno u kernel.
Nebitno je sta vaše rešenje radi i kako funkcioniše. Samo je bitno koji problem rešava i koliku vrednost donosi. Izbegavajte floskule "štedi vreme i novac", jer to samo znači da ni vi sami nemate pojma gde donosite vrednost (a najverovatnije u tom slučaju ni ne donosite). Link

Kako sam zaradio svoj prvi milion | Detozin

Zbog: Neke moje bivše kolege i koleginice su sedeli po PETNAEST GODINA u propaloj firmi, mada praktično nisu dobijali platu (?!?) Dok sam ja torbario od vrata do vrata da napravim neki posao, kompenzovao PVC-prozore za flajere, svojim rukama vezivao armaturu i mešao malter – oni su čekali da im neko da platu zato što ispijaju kafe u kancelarijama sa isključenim telefonima, i paučinom do plafona. Ima mnogo takvih gnevnih i razočaranih ljudi koji zaista veruju da su ljudi poput mene lopovi i paraziti, direktno odgovorni za njihovu zlu sudbinu. Treba li da ih žalim? Nek žale sami sebe – to uostalom jedino i znaju da rade. A ako će im biti lakše – nek o meni  misle šta god hoće… Link

Tajna uspeha | Dragana Đermanović

Zbog: Najgore je kad si mlad. Ne. Najgore je kada si mlad i imaš potencijal. Tada dobiješ neku priliku,  neki put tu je i brzi uspon. I tada, tek kad zakoračiš uzbrdo misliš da si već gore! Toliko je lepo – da ne veruješ da može bolje. Toliko je zadovoljstva – misliš trajaće dugo! I baš tad, vidiš divne plodove svakakvih izazova. Misliš, sve voće sveta za mene zri! I za mene je sazrelo. Ej! Sad je tu i ko zna da li će ga biti sutra! I bereš! Jedeš i daviš se u trenutku. I zapostaviš rad. Tu je prvi pad. Svako sledeće ustajanje je teže, jer je poverenja manje. Poverenja od ljudi koji daju kvalitativne inpute. Svaki put, posle svakog pada biće ih sve manje i posle svakog pada sve si više sam. Padala sam ja. I sad padam. I znam šta ti pričam! Link

Produži život | Drveni advokat

Zbog: Mamin prijatelj s dijalize Žarko dobija bubreg! Posle njega, mi smo najsrećniji ljudi na svetu! Donirajte organe! Posle smrti vam ne trebaju. Link

Mislite o sebi | Eniax Ground

Zbog: A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života. Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore. Link

Miriše na život i tera da se živi | Mahlat

Zbog: Verujte mi, imala sam milion razloga da se ubijem. I najverovatnije da bih, samo nisam imala vremena, morala sam da rešavam probleme. (...) Jer dete je, rekao je Duško Radović – ono što miriše na život i tera da se živi. Ja tako mirišem život u ovom smradu koji me okružuje. Link

Groblja su puna onih koji su imali prednost | Transformation blog

Zbog: Tata nije dugme, nego je rajsfešlus. Spoji se sa tvojim srcem više nego što misliš. Moj je bio maher u tome, mada to nije ni znao, kao što je bio maher i u vaspitavanju što je, za razliku od ovog prvog, mislio da zna, a ja sam bio maher u tome što sam greškom mislio da ne zna. Naravno, to je bilo onda, gledano iz mog ugla. Ja tada nisam imao njegov ugao nego sam imao svoj špic-pogled na svet, poprilično oštar i mršav, kao što sam bio i ja. (...) Voleo bih da mogu sada da ga pitam, da li na onoj strani ljudi poštuju prednost. Voleo bih ali ne mogu. Mogu samo da poželim da je moj tata otišao tamo gde se ne zaboravlja. Tamo gde je lepše i sigurnije čak i od mog srca. Link

Sreća je nešto drugo! Bogatstvo nisu pare, bogatstvo je nešto mnogo veće! | Verkić

Zbog: Završi se moj posao od mesec i po dana. Ovakav, onakav, sada više nije bitno. Bitno je da sam izdržala, da su me pohvalili, da su me svi zaposleni lepo ispratili i poželeli sreću. Svo to priznanje, osmesi, stisnute ruke su za mene mnogo veća vrednost od onih 14.000 dinara koje dobih za mesec dana.  (...) Ponosna sam što imam ovoliko godina koliko imam, što mi je zdravstveno stanje takvo kakvo jeste a uspela sam izdržati sve ono što sam izdržala. Ponosna sam što nisam odbila posao! Link

Bogati imaju para jer su škrti, ili... | Zubarica

Zbog: Koliko vi znate ljudi koji neće da jedu jučerašnji hleb? Ja – bezbroj. Koliko znate roditelja koji će ili svom detencetu (studentu) ići da kupe svež hleb, jer “dete neće” jučerašnji? Ja – opet bezbroj. Da li je to čuvena nemačka “škrtost”? Da li su bogata država – jer su škrti? Da li smo mi bogatiji nekim drugim kvalitetima, pa nam se može da ne škrtarimo na tako mizernim izdacima kao što je hleb? Link Vrlo je verovatno da sam izostavila neki dobar tekst - budite tako dobri i ostavite linkove u komentarima do svih tekstova za koje smatrate da su ostavili traga u ovoj, skoro pa gotovoj, 2011. godini. Photo: http://cdn.pastemagazine.com]]> BestOf2011

Kraj godine je tu za sumiranje utisaka, urađenog, planiranog i (ne)ostvarenog, onoga što se desilo, onoga što smo očekivali da se desi - a nije. Kraj godine je idealan za pravljenje "Naj" lista, što ću u narednih nekoliko tekstova i uraditi. Za ovaj put, po ličnom i time sasvim subjektivnom mišljenju, sastavljam listu tekstova objavljenih u ovoj godini, a u mom brauzeru zabeleženih zvezdicom (bukmarkom). U trenutku čitanja su na mene ostavili dovoljan utisak da sam poželela da ih nekad pročitam ponovo i - eto ih ispred vas. Napomena: tekstovi u listi su rangirani po abecednom redu naziva bloga.

Devedesete | Also sprach Siobhán

Zbog: Evo, vraćam vam i internet, i touch-screen mobilni telefon, nosite sve. Ali mi vratite onu staru mene. Onu koja se nije nervirala zbog politike i političara. Kojoj ljudska glupost nije predstavljala opterećenje, već onako, zabavnu pojavu. Vratite mi staru mene. Jer ja stvarno više nemam snage. Ja ne mogu ovu zemlju. Ja ne mogu ovu 2011. Nema svrhe. Link

Zajednica i slow motion (iliti Svi ste vi jajare) | Ako sam sisala vesla...

Zbog: Svi ste vi, bre, jajare. Da, i ja. Jajara sam što i ja ćutim, a upravo ću vas zbog toga ovde kritikovati. Gori ste od francuskog dvora u 17. i 18. veku jer umesto orgijanja jebete jedni druge u zdrave mozgove i umesto veneričnih bolesti prenosite irelevantne tračeve koje vam nahrane ono malo ega što imate na milisekund, a onda ni vi od toga nemate ništa. Što se mene tiče – to ovde prestaje. Danas i odmah. Svi znamo šta se priča. Svi znamo ko je šta radio, ko je koju konferenciju organizovao, ko je koji poslić odradio ili nije, ko je kojoj stranci nekad pripadao, kako je gde došao, sa kim se na kojem skupu zajednice kresnuo (i da li je seks bio dobar ili loš) i ovaj Internet sve to pamti, pa samim tim i zajednica. Svi znamo i svi znamo šta svi pričate. I šta sad, braćo i sestre moje džukačke? Kuda to vodi, šta od toga imao i zašto? Link

Velike zamke za male preduzetnike | Boris Krstović

Zbog: Stvorite vrednost! To što ste napravili mora da donese odredjenu vrednost korisniku (eng. create value). Da, ovo mozda zvuči (ponovo) kao otkrivanje Amerike, ali neverovatno je koliko svi mi precenjujemo svoje ideje i rešenja koja pravimo bez sposobnosti zdrave analize da li i koliko donose vrednost.
U jednoj rečenici morate biti u stanju opisati šta rešavate i koju vrednost donosite. To nije marketinski mumble-jumble, to je jedini način na koji preduzetnik mora da razmišlja, to je nešto što mu mora biti ugradjeno u kernel.
Nebitno je sta vaše rešenje radi i kako funkcioniše. Samo je bitno koji problem rešava i koliku vrednost donosi. Izbegavajte floskule "štedi vreme i novac", jer to samo znači da ni vi sami nemate pojma gde donosite vrednost (a najverovatnije u tom slučaju ni ne donosite). Link

Kako sam zaradio svoj prvi milion | Detozin

Zbog: Neke moje bivše kolege i koleginice su sedeli po PETNAEST GODINA u propaloj firmi, mada praktično nisu dobijali platu (?!?) Dok sam ja torbario od vrata do vrata da napravim neki posao, kompenzovao PVC-prozore za flajere, svojim rukama vezivao armaturu i mešao malter – oni su čekali da im neko da platu zato što ispijaju kafe u kancelarijama sa isključenim telefonima, i paučinom do plafona. Ima mnogo takvih gnevnih i razočaranih ljudi koji zaista veruju da su ljudi poput mene lopovi i paraziti, direktno odgovorni za njihovu zlu sudbinu. Treba li da ih žalim? Nek žale sami sebe – to uostalom jedino i znaju da rade. A ako će im biti lakše – nek o meni  misle šta god hoće… Link

Tajna uspeha | Dragana Đermanović

Zbog: Najgore je kad si mlad. Ne. Najgore je kada si mlad i imaš potencijal. Tada dobiješ neku priliku,  neki put tu je i brzi uspon. I tada, tek kad zakoračiš uzbrdo misliš da si već gore! Toliko je lepo – da ne veruješ da može bolje. Toliko je zadovoljstva – misliš trajaće dugo! I baš tad, vidiš divne plodove svakakvih izazova. Misliš, sve voće sveta za mene zri! I za mene je sazrelo. Ej! Sad je tu i ko zna da li će ga biti sutra! I bereš! Jedeš i daviš se u trenutku. I zapostaviš rad. Tu je prvi pad. Svako sledeće ustajanje je teže, jer je poverenja manje. Poverenja od ljudi koji daju kvalitativne inpute. Svaki put, posle svakog pada biće ih sve manje i posle svakog pada sve si više sam. Padala sam ja. I sad padam. I znam šta ti pričam! Link

Produži život | Drveni advokat

Zbog: Mamin prijatelj s dijalize Žarko dobija bubreg! Posle njega, mi smo najsrećniji ljudi na svetu! Donirajte organe! Posle smrti vam ne trebaju. Link

Mislite o sebi | Eniax Ground

Zbog: A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života. Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore. Link

Miriše na život i tera da se živi | Mahlat

Zbog: Verujte mi, imala sam milion razloga da se ubijem. I najverovatnije da bih, samo nisam imala vremena, morala sam da rešavam probleme. (...) Jer dete je, rekao je Duško Radović – ono što miriše na život i tera da se živi. Ja tako mirišem život u ovom smradu koji me okružuje. Link

Groblja su puna onih koji su imali prednost | Transformation blog

Zbog: Tata nije dugme, nego je rajsfešlus. Spoji se sa tvojim srcem više nego što misliš. Moj je bio maher u tome, mada to nije ni znao, kao što je bio maher i u vaspitavanju što je, za razliku od ovog prvog, mislio da zna, a ja sam bio maher u tome što sam greškom mislio da ne zna. Naravno, to je bilo onda, gledano iz mog ugla. Ja tada nisam imao njegov ugao nego sam imao svoj špic-pogled na svet, poprilično oštar i mršav, kao što sam bio i ja. (...) Voleo bih da mogu sada da ga pitam, da li na onoj strani ljudi poštuju prednost. Voleo bih ali ne mogu. Mogu samo da poželim da je moj tata otišao tamo gde se ne zaboravlja. Tamo gde je lepše i sigurnije čak i od mog srca. Link

Sreća je nešto drugo! Bogatstvo nisu pare, bogatstvo je nešto mnogo veće! | Verkić

Zbog: Završi se moj posao od mesec i po dana. Ovakav, onakav, sada više nije bitno. Bitno je da sam izdržala, da su me pohvalili, da su me svi zaposleni lepo ispratili i poželeli sreću. Svo to priznanje, osmesi, stisnute ruke su za mene mnogo veća vrednost od onih 14.000 dinara koje dobih za mesec dana.  (...) Ponosna sam što imam ovoliko godina koliko imam, što mi je zdravstveno stanje takvo kakvo jeste a uspela sam izdržati sve ono što sam izdržala. Ponosna sam što nisam odbila posao! Link

Bogati imaju para jer su škrti, ili... | Zubarica

Zbog: Koliko vi znate ljudi koji neće da jedu jučerašnji hleb? Ja – bezbroj. Koliko znate roditelja koji će ili svom detencetu (studentu) ići da kupe svež hleb, jer “dete neće” jučerašnji? Ja – opet bezbroj. Da li je to čuvena nemačka “škrtost”? Da li su bogata država – jer su škrti? Da li smo mi bogatiji nekim drugim kvalitetima, pa nam se može da ne škrtarimo na tako mizernim izdacima kao što je hleb? Link Vrlo je verovatno da sam izostavila neki dobar tekst - budite tako dobri i ostavite linkove u komentarima do svih tekstova za koje smatrate da su ostavili traga u ovoj, skoro pa gotovoj, 2011. godini. Photo: http://cdn.pastemagazine.com
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/izbor-11-najinteresantnijih-tekstova-iz-2011-godine/feed/ 4 http://sandrakravitz.com/2011/12/izbor-11-najinteresantnijih-tekstova-iz-2011-godine/ Masakr o kojem se ćuti http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/ITJOqZ9ADH0/ http://sandrakravitz.com/2011/12/masakr-o-kojem-se-cuti/#comments Wed, 14 Dec 2011 11:35:43 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1245 Dobro drvo

Decembar je, počinje sezona lova na drveće. Svakog decembra u Srbiji se poseče oko milion stabala mladih četinara, prvenstveno smrče i jele (izvor). Mi nemamo vremena da se bavimo time, jer u decembru potrošimo duplo više nego što zaradimo u oktobru, novembru i decembru zajedno, pa se od toga oporavljamo do marta. U decembru su slave, u decembru su blagdani, božići, hanuke, nove godine. Kupiti svima poklone, odenuti se za tu najluđu noć, pojesti, popiti, platiti, potrošiti. I poseći makar jedno mlado drvo. Nije u redu da trpeza bude bez prave jelke, a pošto je nećemo saditi kasnije, jer nemamo gde - a ko je lud da nosi jelku do Gradskog zelenila?! dovoljno je što smo je kući doneli, naravno da ćemo kupiti onu otfikarenu. I tako puta milion.

U međuvremenu u Beogradu

Za četvrtak 15. decembar zakazana je sednica Skupštine grada Beograda na kojoj će se odlučivati o Planu detaljne regulacije područja gradske park-šume Zvezdara. Pred odbornicima će se naći verzija koja podrazumeva seču velikih delova Zvezdarske šume radi probijanja saobraćajnice i uspostavljanja trase turističkog voza, ali i izgradnju stambenih, javnih i poslovnih objekata. Prema predviđenom Planu sprema se do sada neviđeno uništavanje zelenih površina u Beogradu, naspram čega će uništenje drvoreda od nekoliko stotina platana u centralnom beogradskom bulevaru izgledati naivno. U ovom slučaju, postoji realna opasnost da će više od 70.000 kvadratnih metara zelenila u park-šumi Zvezdara zameniti stambeni i poslovni prostor, javni objekti i kompleksi, a i crkva će dobiti svoj ničim zasluženi posed od oko tričavih 500 kvadratnih metara (izvor). Prvo, razumem da ovo pogađa samo Beograđane i da se, vrlo verovatno i potpuno razumljivo, niko sem njih neće potresti oko toga. Drugo, razumem i da Beograđani imaju pametnija posla, nego da se mlate sa idejama svojih preuzvišenih vlasti, jer treba smisliti kako kupiti sve planirano u decembru, a onda preživeti januar. Pošto vas baš briga za beogradske šume i probleme i bahatost i seču knezova, pardon, drveća, vraćamo se u studio, gde je tema i dalje samo jedna jelka, bez busena.

Samo živo drvo je dobro drvo

slogan je kampanje Mladih istraživača Srbije, pokrenute još 2009. godine, sa ciljem da sve nas kojima decembar služi za kićenje jelki zamole da porazmislimo o tome vredi li život jednog drveta tih 15 dana hvaljenja okićenom prirodnom jelkom. Istina je da je veliki deo jelki koje se nađu na tržištu odgajan samo za to - to su najčešće tri godine stare jelke, odnegovane na plantažama za ovu posebnu priliku. Istina je i da veliki broj ljudi koristi praznike da zaradi tako što će otići u šumu na lov na jelke, poseći prve koje mu padnu šaka i poređati ih pred tezgom na pijaci. Inspekcija bi trebalo da ovo proverava, a znamo svi kako sve funkcioniše u Srbiji, pogotovo inspekcija, pa to dalje neću komentarisati. Jedno drvo, pa šta?! Pa ništa, da. Imamo mi važnijih stvari o kojima ćemo misliti. A bićemo zeleni onda kada je to u trendu. Odbijam da budem u trendu i odbijam da zbog jedne kobasice koljem celu svinju, pardon, zbog 15 dana sečem celu jelku. ]]> Dobro drvo

Decembar je, počinje sezona lova na drveće. Svakog decembra u Srbiji se poseče oko milion stabala mladih četinara, prvenstveno smrče i jele (izvor). Mi nemamo vremena da se bavimo time, jer u decembru potrošimo duplo više nego što zaradimo u oktobru, novembru i decembru zajedno, pa se od toga oporavljamo do marta. U decembru su slave, u decembru su blagdani, božići, hanuke, nove godine. Kupiti svima poklone, odenuti se za tu najluđu noć, pojesti, popiti, platiti, potrošiti. I poseći makar jedno mlado drvo. Nije u redu da trpeza bude bez prave jelke, a pošto je nećemo saditi kasnije, jer nemamo gde - a ko je lud da nosi jelku do Gradskog zelenila?! dovoljno je što smo je kući doneli, naravno da ćemo kupiti onu otfikarenu. I tako puta milion.

U međuvremenu u Beogradu

Za četvrtak 15. decembar zakazana je sednica Skupštine grada Beograda na kojoj će se odlučivati o Planu detaljne regulacije područja gradske park-šume Zvezdara. Pred odbornicima će se naći verzija koja podrazumeva seču velikih delova Zvezdarske šume radi probijanja saobraćajnice i uspostavljanja trase turističkog voza, ali i izgradnju stambenih, javnih i poslovnih objekata. Prema predviđenom Planu sprema se do sada neviđeno uništavanje zelenih površina u Beogradu, naspram čega će uništenje drvoreda od nekoliko stotina platana u centralnom beogradskom bulevaru izgledati naivno. U ovom slučaju, postoji realna opasnost da će više od 70.000 kvadratnih metara zelenila u park-šumi Zvezdara zameniti stambeni i poslovni prostor, javni objekti i kompleksi, a i crkva će dobiti svoj ničim zasluženi posed od oko tričavih 500 kvadratnih metara (izvor). Prvo, razumem da ovo pogađa samo Beograđane i da se, vrlo verovatno i potpuno razumljivo, niko sem njih neće potresti oko toga. Drugo, razumem i da Beograđani imaju pametnija posla, nego da se mlate sa idejama svojih preuzvišenih vlasti, jer treba smisliti kako kupiti sve planirano u decembru, a onda preživeti januar. Pošto vas baš briga za beogradske šume i probleme i bahatost i seču knezova, pardon, drveća, vraćamo se u studio, gde je tema i dalje samo jedna jelka, bez busena.

Samo živo drvo je dobro drvo

slogan je kampanje Mladih istraživača Srbije, pokrenute još 2009. godine, sa ciljem da sve nas kojima decembar služi za kićenje jelki zamole da porazmislimo o tome vredi li život jednog drveta tih 15 dana hvaljenja okićenom prirodnom jelkom. Istina je da je veliki deo jelki koje se nađu na tržištu odgajan samo za to - to su najčešće tri godine stare jelke, odnegovane na plantažama za ovu posebnu priliku. Istina je i da veliki broj ljudi koristi praznike da zaradi tako što će otići u šumu na lov na jelke, poseći prve koje mu padnu šaka i poređati ih pred tezgom na pijaci. Inspekcija bi trebalo da ovo proverava, a znamo svi kako sve funkcioniše u Srbiji, pogotovo inspekcija, pa to dalje neću komentarisati. Jedno drvo, pa šta?! Pa ništa, da. Imamo mi važnijih stvari o kojima ćemo misliti. A bićemo zeleni onda kada je to u trendu. Odbijam da budem u trendu i odbijam da zbog jedne kobasice koljem celu svinju, pardon, zbog 15 dana sečem celu jelku.
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/masakr-o-kojem-se-cuti/feed/ 4 http://sandrakravitz.com/2011/12/masakr-o-kojem-se-cuti/ Stojeći na simsu: zarobljeni u principima drugog vremena http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/8ZejKT_D5ww/ http://sandrakravitz.com/2011/12/stojeci-na-simsu-zarobljeni-u-principima-drugog-vremena/#comments Sun, 11 Dec 2011 21:38:48 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1222 posttraumatski_poremecaj

Mnogo se ovih dana pričalo o vojnom veteranu samoubici, njegovoj plati koja je dva puta viša od prosečnog republičkog nivoa, imanju na selu na kojem nije želeo da ponovo podigne stubove svog života. Pričali smo uživo, pričali smo na društvenim mrežama, forumima, komentarisali novinske tekstove i jedan od komentara mi je posebno bio interesantan. U pitanju je komentar ostavljen na linku koji sam ja podelila, a autor je moj prijatelj čije mišljenje izuzetno cenim i koji me je zaista podstakao na razmišljanje. Taj komentar je bio povod da pozovem Petra da gostuje na mom blogu (kad već nema svoj - a nadam se da će ga ovo naterati da još jednom razmisli o tome), jer verujem da može da nam svima bude od pomoći. U nastavku pročitajte proširen komentar, širom otvorenog uma.

Zarobljeni u principima drugog vremena

Ljudi moraju da shvate da postoji čitav jedan segment društva koji još uvek živi u 90-im... U okviru svog posla se bavim tim, ali za to je upravo potrebno vreme i pomoć države. Reč je o ratnim veteranima i njihovim porodicama. Skorašnja tragedija u Beogradu kada se tročlana porodica bacila sa zgrade, ostavila je većinu nas bez teksta. Strašno je reći, ne zbog same činjenice da su otac i majka skočili sa trogodišnjim detetom, već zbog komentara koje sam tih dana mogao da vidim na facebook-u. Gostujući prvi put na ovom blogu, želim samo da skrenem pažnju na neke stvari koje sam, kroz posao kojim se bavim, saznao. Iako je pomenuti događaj bio vrlo pogadan za medije, da ga boje farbom njima najpogodnijim za predstojeće izbore, baš taj događaj sa sobom nosi jedno breme o kom novinari ne pišu. Ne zato što ne smeju, već zato što ne znaju. Da sam još uvek aktivan kao novinar, siguran sam da bih skokve tročlanih porodica okarakterisao kao vesnike izbora u Srbiji. Tačka. Kada je reč o komentarima na facebook-u, ljudi su tu nesreću shvatili kao posledicu nedostatka para, stravičnih životnih uslova, psihičke bolesti, poremećenog uma, i još koječega. Ja sam u svemu tome video nešto drugo. Apsolutno ne tvrdim da sam u pravu, ali svakako o tome želim da vam pišem. Dok sam radio u Novom Sadu, u jednoj nevladinoj organizaciji, pomislio sam da ne bi bilo loše napisati projekat o ratnim veteranima, najpre sa fokusom na poslednje ratove 90-ih. Verovao sam da bi u procesu pomirenja nekada bratskih republika pomogle priče tih ljudi i njihovih porodica. Smatrao sam da kada sve strane čuju koliko je patnje proizišlo iz hira šake ljudi, proces pomirenja bi možda krenuo nekim drugim ili barem bržim tokom. Tada sam saznao, kroz razgovore sa ljudima koji pružaju podršku vojnim veteranima, vojnim invalidima, ali i njihovim porodicama, da ti ljudi uopšte nisu spremni da o tome razgovaraju. Čak ni posle 15 godina. Zašto?

Brojke koje poražavaju

Samo u poslednjem ratu devedesetih, na teritoriji Srbije, Hrvatske i Bosne, iz rata je izvuklo živu glavu oko 650,000 vojnika. Od tih 650,000 preživelih, desetine hiljada su vojni invalidi. Cifre poginulih su poražavajuće. Ako uzmemo da velika većina vojnika koji su preživeli rat, danas ima porodice, taj broj od 650,000 možemo u najmanju ruku da množimo sa 3, ako ne i više. Na taj način dobijamo neku okvirnu sliku koliki je broj ljudi direktno učestvaovao u ratu, a koliko je žena i njihove dece propatilo imajući vojnika u kući. Oni koji nisu bili ratni profiteri, zahvaljujući ratu suočili su se sa socijalnim problemima (stambeni, materijalni, nezaposlenost, bračni i porodični) tako i medicinskim (zdravstveni (somatski) - invalidnost), kao i psihičkim (PTSP, alkoholizam, depresija, psihosomatska oboljenja). Životi tih ljudi i njihovih porodica vrlo teško mogu da idu napred, jer ti ljudi ne umeju da se bore protiv tih problema (mnogi ni ne žele, pa se sa njima mire). Jasno je da ne mogu da računaju na pomoć države. Čitava detinjstva njihove dece su uništena, jer ljudima nije ukazana pomoć. Česti su slučajevi i nasilja. Treba znati da nije Srbija jedina zemlja koja ne tretira ovaj problem već deceniju i po... tako je i u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, na Kosovu... Zbog toga je prestrašno kada na vestima čujemo da je proces pomirenja među državama svršen i da možemo da nastavimo dalje. Ti ljudi se sami sa sobom još nisu pomirili i ne žele da priznaju šta im se desilo: da su na svim stranama bili izmanipulisani i sada ih tretiraju kao govna. Ljude koje su im predstavljali kao nadređene i heroje, sad su po sudovima u svetu. Nekada je bila čast biti vojni veteran, ali ne i posle 90'ih. Ljudi ih gledaju na razne načine, ali im sigurno ne čestitaju ili veličaju kad ih sretnu. Pođite od sebe, jer sigurno ste imali nekog komšiju za kog znate da je bio u ratu. Kada vidimo te ljude, uglavnom prevagne osećanje sažaljenja i tuge. Ti ljudi ne žele da ih mi žalimo, jer su oni branili svoju zemlju (koja god da je). U slučaju Srbije, vojni veterani teško podnose svoje sudbine s obzirom na to da rata niko neće da se seti, jer nam je svima bilo teško. Nikada im niko nije rekao hvala. Umesto hvala, dobijaju poglede sažaljenja. U Hrvatskoj je drugačije, ali opet ne drastično. Vojni veterani imaju tu satisfakcju da ih doživljavaju kao narodne heroje, ali problem poljuljanih porodica ne izostaje ni tamo. Takođe, treba opet znati da je u ratu bilo i mladića od 18 godina, što je čitav njihov dalji život odvelo u nekom drugom pravcu. I mnogi od tih mladića su postali invalidi, danas nemaju posao, više nisu mladići, njihovih roditelja više nema, traume iz rata su ostale, a državu to ne zanima.

Da zaključim:

Ako pogledamo tragediju sa početka, verujem da u srži povoda za samoubistvom još jednom možemo zaključiti da nije reč o stanu u Sarajevu ili bilo čemu materijalnom. Reč je o principima i moralnim načelima, izostanku svake vrste pravde, i svega onoga u šta su ti ljudi verovali i veruju. Da bi se sa tim pomirili, potrebne su godine i svesrdna pomoć porodice, države i okoline koja mora to da razume. Problem je što nam je država takva kakva jeste, a još gore je što su te porodice pretrpele mnogo i teško da mogu svom članu da pomognu na bilo koji način. Ako ne računamo državu, nevladin sektor i građanske inicijative treba da pomognu tim ljudima da počnu pričaju svoje priče, da kažu zbog čega bi skočili sa zgrade, šta država nije uradila, a treba da uradi.... Te priče treba razvejati na sve strane naših granica, jer se jedino tako može doći do one od našeg Novosađanina (Đ. Balašević, prim. S.K.) - da je za pametnog čoveka svaki rat u startu izgubljen. P.S. Moram da napomenem da ovim tekstom nisam želeo da omalovažim nijednog vojnika koji je učestvovao u ratu, niti njegovu porodicu. P.P.S. Ni ja, pa i niko od nas kome niko nije učestvovao u ratu, ne može da zna i ne treba da se pravi da zna kroz šta su vojni veterani i njihove porodice prošli.
Regionalni razvojni menadžer Balkanske istraživačke mreže (BIRN)
]]> posttraumatski_poremecaj

Mnogo se ovih dana pričalo o vojnom veteranu samoubici, njegovoj plati koja je dva puta viša od prosečnog republičkog nivoa, imanju na selu na kojem nije želeo da ponovo podigne stubove svog života. Pričali smo uživo, pričali smo na društvenim mrežama, forumima, komentarisali novinske tekstove i jedan od komentara mi je posebno bio interesantan. U pitanju je komentar ostavljen na linku koji sam ja podelila, a autor je moj prijatelj čije mišljenje izuzetno cenim i koji me je zaista podstakao na razmišljanje. Taj komentar je bio povod da pozovem Petra da gostuje na mom blogu (kad već nema svoj - a nadam se da će ga ovo naterati da još jednom razmisli o tome), jer verujem da može da nam svima bude od pomoći. U nastavku pročitajte proširen komentar, širom otvorenog uma.

Zarobljeni u principima drugog vremena

Ljudi moraju da shvate da postoji čitav jedan segment društva koji još uvek živi u 90-im... U okviru svog posla se bavim tim, ali za to je upravo potrebno vreme i pomoć države. Reč je o ratnim veteranima i njihovim porodicama. Skorašnja tragedija u Beogradu kada se tročlana porodica bacila sa zgrade, ostavila je većinu nas bez teksta. Strašno je reći, ne zbog same činjenice da su otac i majka skočili sa trogodišnjim detetom, već zbog komentara koje sam tih dana mogao da vidim na facebook-u. Gostujući prvi put na ovom blogu, želim samo da skrenem pažnju na neke stvari koje sam, kroz posao kojim se bavim, saznao. Iako je pomenuti događaj bio vrlo pogadan za medije, da ga boje farbom njima najpogodnijim za predstojeće izbore, baš taj događaj sa sobom nosi jedno breme o kom novinari ne pišu. Ne zato što ne smeju, već zato što ne znaju. Da sam još uvek aktivan kao novinar, siguran sam da bih skokve tročlanih porodica okarakterisao kao vesnike izbora u Srbiji. Tačka. Kada je reč o komentarima na facebook-u, ljudi su tu nesreću shvatili kao posledicu nedostatka para, stravičnih životnih uslova, psihičke bolesti, poremećenog uma, i još koječega. Ja sam u svemu tome video nešto drugo. Apsolutno ne tvrdim da sam u pravu, ali svakako o tome želim da vam pišem. Dok sam radio u Novom Sadu, u jednoj nevladinoj organizaciji, pomislio sam da ne bi bilo loše napisati projekat o ratnim veteranima, najpre sa fokusom na poslednje ratove 90-ih. Verovao sam da bi u procesu pomirenja nekada bratskih republika pomogle priče tih ljudi i njihovih porodica. Smatrao sam da kada sve strane čuju koliko je patnje proizišlo iz hira šake ljudi, proces pomirenja bi možda krenuo nekim drugim ili barem bržim tokom. Tada sam saznao, kroz razgovore sa ljudima koji pružaju podršku vojnim veteranima, vojnim invalidima, ali i njihovim porodicama, da ti ljudi uopšte nisu spremni da o tome razgovaraju. Čak ni posle 15 godina. Zašto?

Brojke koje poražavaju

Samo u poslednjem ratu devedesetih, na teritoriji Srbije, Hrvatske i Bosne, iz rata je izvuklo živu glavu oko 650,000 vojnika. Od tih 650,000 preživelih, desetine hiljada su vojni invalidi. Cifre poginulih su poražavajuće. Ako uzmemo da velika većina vojnika koji su preživeli rat, danas ima porodice, taj broj od 650,000 možemo u najmanju ruku da množimo sa 3, ako ne i više. Na taj način dobijamo neku okvirnu sliku koliki je broj ljudi direktno učestvaovao u ratu, a koliko je žena i njihove dece propatilo imajući vojnika u kući. Oni koji nisu bili ratni profiteri, zahvaljujući ratu suočili su se sa socijalnim problemima (stambeni, materijalni, nezaposlenost, bračni i porodični) tako i medicinskim (zdravstveni (somatski) - invalidnost), kao i psihičkim (PTSP, alkoholizam, depresija, psihosomatska oboljenja). Životi tih ljudi i njihovih porodica vrlo teško mogu da idu napred, jer ti ljudi ne umeju da se bore protiv tih problema (mnogi ni ne žele, pa se sa njima mire). Jasno je da ne mogu da računaju na pomoć države. Čitava detinjstva njihove dece su uništena, jer ljudima nije ukazana pomoć. Česti su slučajevi i nasilja. Treba znati da nije Srbija jedina zemlja koja ne tretira ovaj problem već deceniju i po... tako je i u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, na Kosovu... Zbog toga je prestrašno kada na vestima čujemo da je proces pomirenja među državama svršen i da možemo da nastavimo dalje. Ti ljudi se sami sa sobom još nisu pomirili i ne žele da priznaju šta im se desilo: da su na svim stranama bili izmanipulisani i sada ih tretiraju kao govna. Ljude koje su im predstavljali kao nadređene i heroje, sad su po sudovima u svetu. Nekada je bila čast biti vojni veteran, ali ne i posle 90'ih. Ljudi ih gledaju na razne načine, ali im sigurno ne čestitaju ili veličaju kad ih sretnu. Pođite od sebe, jer sigurno ste imali nekog komšiju za kog znate da je bio u ratu. Kada vidimo te ljude, uglavnom prevagne osećanje sažaljenja i tuge. Ti ljudi ne žele da ih mi žalimo, jer su oni branili svoju zemlju (koja god da je). U slučaju Srbije, vojni veterani teško podnose svoje sudbine s obzirom na to da rata niko neće da se seti, jer nam je svima bilo teško. Nikada im niko nije rekao hvala. Umesto hvala, dobijaju poglede sažaljenja. U Hrvatskoj je drugačije, ali opet ne drastično. Vojni veterani imaju tu satisfakcju da ih doživljavaju kao narodne heroje, ali problem poljuljanih porodica ne izostaje ni tamo. Takođe, treba opet znati da je u ratu bilo i mladića od 18 godina, što je čitav njihov dalji život odvelo u nekom drugom pravcu. I mnogi od tih mladića su postali invalidi, danas nemaju posao, više nisu mladići, njihovih roditelja više nema, traume iz rata su ostale, a državu to ne zanima.

Da zaključim:

Ako pogledamo tragediju sa početka, verujem da u srži povoda za samoubistvom još jednom možemo zaključiti da nije reč o stanu u Sarajevu ili bilo čemu materijalnom. Reč je o principima i moralnim načelima, izostanku svake vrste pravde, i svega onoga u šta su ti ljudi verovali i veruju. Da bi se sa tim pomirili, potrebne su godine i svesrdna pomoć porodice, države i okoline koja mora to da razume. Problem je što nam je država takva kakva jeste, a još gore je što su te porodice pretrpele mnogo i teško da mogu svom članu da pomognu na bilo koji način. Ako ne računamo državu, nevladin sektor i građanske inicijative treba da pomognu tim ljudima da počnu pričaju svoje priče, da kažu zbog čega bi skočili sa zgrade, šta država nije uradila, a treba da uradi.... Te priče treba razvejati na sve strane naših granica, jer se jedino tako može doći do one od našeg Novosađanina (Đ. Balašević, prim. S.K.) - da je za pametnog čoveka svaki rat u startu izgubljen. P.S. Moram da napomenem da ovim tekstom nisam želeo da omalovažim nijednog vojnika koji je učestvovao u ratu, niti njegovu porodicu. P.P.S. Ni ja, pa i niko od nas kome niko nije učestvovao u ratu, ne može da zna i ne treba da se pravi da zna kroz šta su vojni veterani i njihove porodice prošli.
Regionalni razvojni menadžer Balkanske istraživačke mreže (BIRN)
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/stojeci-na-simsu-zarobljeni-u-principima-drugog-vremena/feed/ 6 http://sandrakravitz.com/2011/12/stojeci-na-simsu-zarobljeni-u-principima-drugog-vremena/ Sram nas bilo http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/BLLPUU3ju08/ http://sandrakravitz.com/2011/12/sram-nas-bilo/#comments Tue, 06 Dec 2011 19:53:24 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1218 CHILD_ABUSE_by_COR_IESU

Kad komšija tuče ženu, to nije moj problem, jer ne tuče mene niti moju ženu. Kad tuče svoje dete, nije moj problem, jer ne tuče moje dete. Kad komšinica zapostavlja decu da bi gledala po ceo dan serije, to nije moj problem, jer nisu moja deca. Kad komšinica nema šta da skuva za ručak, nije moj problem što im nije zaradila. Kad skupljaju kišnicu da se okupaju, nije moj problem što im život nije naklonjen. Kad deca maltretiraju drugu decu, ona se samo igraju. Kad se odrasli tuku, oni su pijani kumovi, pa će se sutra već pomiriti. Kad neko bude osuđen za seksualno zlostavljanje dece on je monstrum i svi se čude kako je to moguće, jer je on jedan fin i dobar čovek, mada, kad malo bolje razmislimo - sad nam je jasno što se stalno muvao oko dece i kupovao im koješta i vodio ih kojekuda. Kad je neko u depresiji, kažemo mu da preuveličava stvari i da ništa nije tako crno kao što izgleda. Kad neko oduzme sebi život, on je kukavica. U Beogradu se danas desila strašna stvar: roditelji su odlučili da oduzmu život ne samo sebi, nego i onome kome su ga tek podarili. Ne odlučuje se čovek tek tako da skoči kroz prozor. Još je manja verovatnoća da se dva čoveka odluče na taj korak u isto vreme. A na nivou statističke greške je verovatnoća da će se dva roditelja u istom deliću sekunde odlučiti na korak kroz prozor držeći za ruke svog skoro četvorogodišnjeg sina - i odmah to i uraditi. Neko je nešto morao da vidi, nekom su se sigurno požalili. Neko je sigurno mogao da nasluti ono što se danas dogodilo. Ali to nije bio njegov/njen problem. Jer ono što je u komšijinom loncu nikad nije naš problem. U Srbiji komšije znaju šta je ko imao za ručak, kad je Mara prala beli veš, ko je Žiki dolazio pre podne, dok je Persa na poslu i kome Juca nosi štrudlu. Ali se nikad ne zna da je Mara juče bila pretučena do krvi, da je Žika pijan premlatio i Persu i njihovo dvoje dece, da i Juca i njena ćerka nose drugačke rukave - prva, jer krije modrice od muža, druga jer krije modrice od mame. Kako razmišljamo? Ako prijavim, pa sutra i mene on premlati?! Ma, i kome da prijavim, policija dođe, napravi zapisnik i ode. I, uostalom, to nije moj posao i moja briga, što nije pazila za koga se udaje?! A onda roditelji skoče sa zgrade zajedno sa detetom, i to je briga države. Da, i ja sam to odmah rekla: Srbijo, stidi se! Onda sam se setila koliko puta sam čula komšiju kako urla, ali bukvalno urla na svoju decu, koja plaču na sav glas dok ih on bije - i nisam ništa uradila. Osim što mu se ne javljam dok prolazim pored njega. Jako sam ga povredila, znam... Sram da nas bude, sve redom. Photo: http://api.ning.com]]> CHILD_ABUSE_by_COR_IESU

Kad komšija tuče ženu, to nije moj problem, jer ne tuče mene niti moju ženu. Kad tuče svoje dete, nije moj problem, jer ne tuče moje dete. Kad komšinica zapostavlja decu da bi gledala po ceo dan serije, to nije moj problem, jer nisu moja deca. Kad komšinica nema šta da skuva za ručak, nije moj problem što im nije zaradila. Kad skupljaju kišnicu da se okupaju, nije moj problem što im život nije naklonjen. Kad deca maltretiraju drugu decu, ona se samo igraju. Kad se odrasli tuku, oni su pijani kumovi, pa će se sutra već pomiriti. Kad neko bude osuđen za seksualno zlostavljanje dece on je monstrum i svi se čude kako je to moguće, jer je on jedan fin i dobar čovek, mada, kad malo bolje razmislimo - sad nam je jasno što se stalno muvao oko dece i kupovao im koješta i vodio ih kojekuda. Kad je neko u depresiji, kažemo mu da preuveličava stvari i da ništa nije tako crno kao što izgleda. Kad neko oduzme sebi život, on je kukavica. U Beogradu se danas desila strašna stvar: roditelji su odlučili da oduzmu život ne samo sebi, nego i onome kome su ga tek podarili. Ne odlučuje se čovek tek tako da skoči kroz prozor. Još je manja verovatnoća da se dva čoveka odluče na taj korak u isto vreme. A na nivou statističke greške je verovatnoća da će se dva roditelja u istom deliću sekunde odlučiti na korak kroz prozor držeći za ruke svog skoro četvorogodišnjeg sina - i odmah to i uraditi. Neko je nešto morao da vidi, nekom su se sigurno požalili. Neko je sigurno mogao da nasluti ono što se danas dogodilo. Ali to nije bio njegov/njen problem. Jer ono što je u komšijinom loncu nikad nije naš problem. U Srbiji komšije znaju šta je ko imao za ručak, kad je Mara prala beli veš, ko je Žiki dolazio pre podne, dok je Persa na poslu i kome Juca nosi štrudlu. Ali se nikad ne zna da je Mara juče bila pretučena do krvi, da je Žika pijan premlatio i Persu i njihovo dvoje dece, da i Juca i njena ćerka nose drugačke rukave - prva, jer krije modrice od muža, druga jer krije modrice od mame. Kako razmišljamo? Ako prijavim, pa sutra i mene on premlati?! Ma, i kome da prijavim, policija dođe, napravi zapisnik i ode. I, uostalom, to nije moj posao i moja briga, što nije pazila za koga se udaje?! A onda roditelji skoče sa zgrade zajedno sa detetom, i to je briga države. Da, i ja sam to odmah rekla: Srbijo, stidi se! Onda sam se setila koliko puta sam čula komšiju kako urla, ali bukvalno urla na svoju decu, koja plaču na sav glas dok ih on bije - i nisam ništa uradila. Osim što mu se ne javljam dok prolazim pored njega. Jako sam ga povredila, znam... Sram da nas bude, sve redom. Photo: http://api.ning.com
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/sram-nas-bilo/feed/ 32 http://sandrakravitz.com/2011/12/sram-nas-bilo/ Crowdfunding, iliti: dinar po dinar… http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/5MQP9Ftp7iA/ http://sandrakravitz.com/2011/12/crowdfunding-iliti-dinar-po-dinar/#comments Tue, 06 Dec 2011 10:20:17 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1192 crowdfunding

Povod za pisanje je tekst 11 Tips for Crowdfunding: How to Raise Money From Strangers, jedna ranija prepiska sa Tvitera, jedna jučerašnja prepiska sa Fejsbuka i večiti problem svih dobrih ideja: nedostatak novca za realizaciju. Dobijemo svi često raznorazne poslovne ideje, ili imamo super hobije od kojih bismo da napravimo posao, ili nam nedostaje nešto u našem gradu, a imamo ideju kako da to napravimo/otvorimo/pružimo. Uvek postoji onaj isti činilac koji tu ideju spreči da se pretvori u delo. Kako nabaviti novac za ideju? Prvo i osnovno, ono bez čega ne smete ni pokušati da se upustite u bilo šta nalik na posao jeste: biznis plan. Zašto? Zato što vrlo često savršene ideje koje smo imali u glavi ne izgledaju ni malo profitabilno kada se stave na papir. A čemu posao ako ne donosi novac? Postoji na netu hiljade primera dobrih i loših biznis planova, ako mi vreme nekad dozvoli, napisaću tekst o tome, uglavnom - ispratite sve one korake koji su naznačeni, a pogotovo se potrudite da u finansijskom planu, koji je sastavni deo svakog biznis plana, budete što je moguće precizniji po pitanju troškova. Kada napravite dobar biznis plan, koji i na papiru, posmatrano iz svih uglova i aspekata i nepredviđenih okolnosti, ima izgleda da uspe, potrebno je da sakupite novac. Smislite dobar razlog zbog kojeg bi vam neko dao novac - ljudi daju pare za svakakve gluposti, to je istina. Možete da iskoristite sujetu ljudi, pa, na primer, da ponudite da se po donatoru zove najbolji separe/sto u lokalu - cena: 300€. Izaberite ime lokala - cena: 500€. Dajte naziv glavnom jelu - 200€. Vaša slika na zidu - 150€. Šolja sa vašim likom - 50€. Verujem da sad već i vaša mašta radi, pa dolaze svakakve ideje na pamet. Deluje vam smešno i nerealno? A šta mislite o ideji da prodajete kvadrate na web stranici veličine piksel puta piksel po ceni od samo jednog dolara po kvadratu? Ako se i dalje smejete, onda niste čuli za The Million Dollar Homepage i The million-dollar student. Onaj separe po imenu Mika Kvaka više i ne deluje tako smešno, zar ne?
Iskoristiti moć mase, moć društvenih medija i svoju želju za uspehom.
Hm. Je l' i vama uporno glas u glavi viče: Ovo je Srbija, ovde takve stvari ne uspevaju! Ne znam da li mogu. Niko do sada nije probao - ili barem meni nije poznato da jeste. Da li biste se vi usudili da na ovaj način prikupite novac? Zašto? Photo credits: http://testifycomm.wordpress.com]]> crowdfunding

Povod za pisanje je tekst 11 Tips for Crowdfunding: How to Raise Money From Strangers, jedna ranija prepiska sa Tvitera, jedna jučerašnja prepiska sa Fejsbuka i večiti problem svih dobrih ideja: nedostatak novca za realizaciju. Dobijemo svi često raznorazne poslovne ideje, ili imamo super hobije od kojih bismo da napravimo posao, ili nam nedostaje nešto u našem gradu, a imamo ideju kako da to napravimo/otvorimo/pružimo. Uvek postoji onaj isti činilac koji tu ideju spreči da se pretvori u delo. Kako nabaviti novac za ideju? Prvo i osnovno, ono bez čega ne smete ni pokušati da se upustite u bilo šta nalik na posao jeste: biznis plan. Zašto? Zato što vrlo često savršene ideje koje smo imali u glavi ne izgledaju ni malo profitabilno kada se stave na papir. A čemu posao ako ne donosi novac? Postoji na netu hiljade primera dobrih i loših biznis planova, ako mi vreme nekad dozvoli, napisaću tekst o tome, uglavnom - ispratite sve one korake koji su naznačeni, a pogotovo se potrudite da u finansijskom planu, koji je sastavni deo svakog biznis plana, budete što je moguće precizniji po pitanju troškova. Kada napravite dobar biznis plan, koji i na papiru, posmatrano iz svih uglova i aspekata i nepredviđenih okolnosti, ima izgleda da uspe, potrebno je da sakupite novac. Smislite dobar razlog zbog kojeg bi vam neko dao novac - ljudi daju pare za svakakve gluposti, to je istina. Možete da iskoristite sujetu ljudi, pa, na primer, da ponudite da se po donatoru zove najbolji separe/sto u lokalu - cena: 300€. Izaberite ime lokala - cena: 500€. Dajte naziv glavnom jelu - 200€. Vaša slika na zidu - 150€. Šolja sa vašim likom - 50€. Verujem da sad već i vaša mašta radi, pa dolaze svakakve ideje na pamet. Deluje vam smešno i nerealno? A šta mislite o ideji da prodajete kvadrate na web stranici veličine piksel puta piksel po ceni od samo jednog dolara po kvadratu? Ako se i dalje smejete, onda niste čuli za The Million Dollar Homepage i The million-dollar student. Onaj separe po imenu Mika Kvaka više i ne deluje tako smešno, zar ne?
Iskoristiti moć mase, moć društvenih medija i svoju želju za uspehom.
Hm. Je l' i vama uporno glas u glavi viče: Ovo je Srbija, ovde takve stvari ne uspevaju! Ne znam da li mogu. Niko do sada nije probao - ili barem meni nije poznato da jeste. Da li biste se vi usudili da na ovaj način prikupite novac? Zašto? Photo credits: http://testifycomm.wordpress.com
]]> http://sandrakravitz.com/2011/12/crowdfunding-iliti-dinar-po-dinar/feed/ 4 http://sandrakravitz.com/2011/12/crowdfunding-iliti-dinar-po-dinar/ Zašto bi trebalo da podržite male preduzetnike oko sebe http://feedproxy.google.com/~r/thezmua/~3/_hY_shvfHE4/ http://sandrakravitz.com/2011/11/zasto-bi-trebalo-da-podrzite-male-preduzetnike-oko-sebe/#comments Thu, 24 Nov 2011 19:46:55 +0000 Sandra Kravitz http://sandrakravitz.com/?p=1156 mindjuse_rucni_rad

Danas je krenuo da kruži sledeći tekst po statusima na Fejsbuku: Dobro bi bilo da se odlučimo za kupovinu novogodišnjih poklončića od malih proizvođača, iz prodavnica sa rukotvorinama, od nezavisnih knjižara, od drugara/ice koji prave unikatne stvarčice, od ljudi u našoj okolini koji se opiru lošim stranama globalizacije. Da uradimo tako, da naš novac stigne do običnih ljudi, kojima je on zaista potreban, a ne u budžet međunarodnih firmi i velikih kompanija, koje premalo plaćaju svojim radnicima i prebacuje sedišta u sve siromašnije zemlje. Ako podržimo male proizvođače rukotvorina njihova Nova Godina biće srećnija. Ako se slažete da je ovo dobar način kupovine poklona, kopirajte tekst i prosledite dalje. Proširila sam priču dalje, ali bih volela malo opširnije da objasnim zbog čega. Ne smatram da ću time što ću čestitku/ukras/poklon kupiti od nekog poznanika, ili nekog ko prodaje na ulici, putem Fejsbuka i slično nauditi velikim kompanijama, niti da ću obeštetiti sve naše delte i ušća i maksi i mini prodavnice i korporacije. Takođe, ne mislim da ću uticati na mir u svetu niti na to da nestane gladi. Uticaću na to da jedan običan, najobičniji čovek dobije nadoknadu za svoj trud, za ono što voli da radi, i radi to od srca. I, iskreno, uopšte me ne zanima da li ću za tu čestitku ili poklončić dobiti fiskalni račun. Da, to je podrivanje fiskalnog sistema, a jedna država "prima platu" tako što ubira porez od svojih građana. I uopšte me ne interesuje što će na taj način da se podstiče siva ekonomija, niti što je to ilegalno. A znate zbog čega? Zato što jedan pripadnik MSP, iliti malih i srednjih preduzeća - jedne od omiljenih skraćenica svih političara pred izbore, može da se pohvali da mu je račun u blokadi jer duguje državi znatno manje nego njegovi dužnici njemu. Zato što političke partije prave astronomske račune u svojim prostorijama, a niko ih ne kažnjava - isključe ih kobajagi, za novine. Zato što sam paušalno oporezovana za 16,000 dinara poreza i raznoraznih doprinosa mesečno, i penzija bi mi, prema prosečnoj plati koja je trenutno oko 35,000 dinara za Novi Sad iznosila oko 23,000 dinara - a koju mi niko ne garantuje, dok mi uplata u životno osiguranje u mesečnom iznosu od 160€, ili na godišnjem nivou od 1920€ za 25 godina donosi sigurnih 57,881.81€ . Zato što poslanike nije sramota da neprijavljeni žive u Beogradu i uzimaju pare za putne troškove - a na sednice i ne idu. A usput, pored svih silnih fakulteta i obrazovanja koje su stekli, nisu naučili kako bi trebalo da se ponašaju, pa je Skupštini potreban kodeks ponašanja. Zato što se širom Srbije toalet-papir kupuje na komad, prašak na grame, omekšivač na mililitre, voće i povrće i drva za ogrev na komad... A one pomenujte u prethodnom pasusu to uopšte ne interesuje, jer njima samo dnevnice pokrivaju prosečnu potrošačku korpu. Svoj porez moram da platim, i na to ne mogu da utičem. Kupujem redovno u velikim trgovinskim lancima iz dva razloga: prvi i osnovni - cene su niže, drugi i ne manje važan - na jednom mestu imam sve. Ono što ne moram jeste da tamo kupujem čestitke i te poklončiće. Pošto ste svakog dana dovoljno vremena na tom Fejsbuku, pretražite malo i potražite ukrasne čestitke i unikatne ručne radove, i obradujte nekog. Vrlo je moguće da će od tog novca otići da kupi nešto na merenje... A za državu me baš briga - kao i nju za mene, uostalom. P.S. Na fotografiji su moje minđuše, sa kojima ste vrlo često mogli da me vidite. Ako vam se dopadaju, pitajte Ivanu da vam napravi iste, neću se ljutiti.]]> mindjuse_rucni_rad

Danas je krenuo da kruži sledeći tekst po statusima na Fejsbuku: Dobro bi bilo da se odlučimo za kupovinu novogodišnjih poklončića od malih proizvođača, iz prodavnica sa rukotvorinama, od nezavisnih knjižara, od drugara/ice koji prave unikatne stvarčice, od ljudi u našoj okolini koji se opiru lošim stranama globalizacije. Da uradimo tako, da naš novac stigne do običnih ljudi, kojima je on zaista potreban, a ne u budžet međunarodnih firmi i velikih kompanija, koje premalo plaćaju svojim radnicima i prebacuje sedišta u sve siromašnije zemlje. Ako podržimo male proizvođače rukotvorina njihova Nova Godina biće srećnija. Ako se slažete da je ovo dobar način kupovine poklona, kopirajte tekst i prosledite dalje. Proširila sam priču dalje, ali bih volela malo opširnije da objasnim zbog čega. Ne smatram da ću time što ću čestitku/ukras/poklon kupiti od nekog poznanika, ili nekog ko prodaje na ulici, putem Fejsbuka i slično nauditi velikim kompanijama, niti da ću obeštetiti sve naše delte i ušća i maksi i mini prodavnice i korporacije. Takođe, ne mislim da ću uticati na mir u svetu niti na to da nestane gladi. Uticaću na to da jedan običan, najobičniji čovek dobije nadoknadu za svoj trud, za ono što voli da radi, i radi to od srca. I, iskreno, uopšte me ne zanima da li ću za tu čestitku ili poklončić dobiti fiskalni račun. Da, to je podrivanje fiskalnog sistema, a jedna država "prima platu" tako što ubira porez od svojih građana. I uopšte me ne interesuje što će na taj način da se podstiče siva ekonomija, niti što je to ilegalno. A znate zbog čega? Zato što jedan pripadnik MSP, iliti malih i srednjih preduzeća - jedne od omiljenih skraćenica svih političara pred izbore, može da se pohvali da mu je račun u blokadi jer duguje državi znatno manje nego njegovi dužnici njemu. Zato što političke partije prave astronomske račune u svojim prostorijama, a niko ih ne kažnjava - isključe ih kobajagi, za novine. Zato što sam paušalno oporezovana za 16,000 dinara poreza i raznoraznih doprinosa mesečno, i penzija bi mi, prema prosečnoj plati koja je trenutno oko 35,000 dinara za Novi Sad iznosila oko 23,000 dinara - a koju mi niko ne garantuje, dok mi uplata u životno osiguranje u mesečnom iznosu od 160€, ili na godišnjem nivou od 1920€ za 25 godina donosi sigurnih 57,881.81€ . Zato što poslanike nije sramota da neprijavljeni žive u Beogradu i uzimaju pare za putne troškove - a na sednice i ne idu. A usput, pored svih silnih fakulteta i obrazovanja koje su stekli, nisu naučili kako bi trebalo da se ponašaju, pa je Skupštini potreban kodeks ponašanja. Zato što se širom Srbije toalet-papir kupuje na komad, prašak na grame, omekšivač na mililitre, voće i povrće i drva za ogrev na komad... A one pomenujte u prethodnom pasusu to uopšte ne interesuje, jer njima samo dnevnice pokrivaju prosečnu potrošačku korpu. Svoj porez moram da platim, i na to ne mogu da utičem. Kupujem redovno u velikim trgovinskim lancima iz dva razloga: prvi i osnovni - cene su niže, drugi i ne manje važan - na jednom mestu imam sve. Ono što ne moram jeste da tamo kupujem čestitke i te poklončiće. Pošto ste svakog dana dovoljno vremena na tom Fejsbuku, pretražite malo i potražite ukrasne čestitke i unikatne ručne radove, i obradujte nekog. Vrlo je moguće da će od tog novca otići da kupi nešto na merenje... A za državu me baš briga - kao i nju za mene, uostalom. P.S. Na fotografiji su moje minđuše, sa kojima ste vrlo često mogli da me vidite. Ako vam se dopadaju, pitajte Ivanu da vam napravi iste, neću se ljutiti.
]]> http://sandrakravitz.com/2011/11/zasto-bi-trebalo-da-podrzite-male-preduzetnike-oko-sebe/feed/ 13 http://sandrakravitz.com/2011/11/zasto-bi-trebalo-da-podrzite-male-preduzetnike-oko-sebe/