Kraj ulaznih vrata postavio je veliku tablu s natpisom: „Lijam Nison ovde jede besplatno“, fotografisao ju je i objavio na društvenoj mreži.

Dugogodišnji obožavatelj severnoirskog glumca kaže kako se ni u najluđim snovima nije nadao da će Nison uopšte odgovoriti na njegovu šalu:

„Fotografiju natpisa objavili smo na Instagramu u 11 ujutro, a onda se oko 18.30 sati u kafiću pojavio on, glavom i bradom! Kolega je odjednom viknuo 'Je..te', okrenuo sam se kako bih video šta se to događa, a preda mnom je stajao on, Nison! Samo nas je pogledao i smrtno ozbiljan pitao: 'A gde je moj besplatan sendvič?'“, prepričao je oduševljeni Aleks Džordan, voditelj „Big star sendviča“.

Dodao je da Nison, koji u Vankuveru snima novi film „Hard Powder“, nije imao vremena za ručak, ali za uspomenu je pozirao s osobljem.

„Nemamo pojma kako je čuo za nas. Verovatno od ekipe sa seta, koja je ceo dan bila svuda u gradu“, rekao je Džorden. Met Prijam, Nisonov fan broj jedan i idejni začetnik svega, nažalost nije bio u kafiću kad se tamo pojavio njegov idol.

IZVOR: N1

Žiri, sastavljen od 30 gledalaca-filmofila, izabranih posebnim konkursom iz cele Italije, jednoglasno je dodelio nagradu Paskaljevićevom filmu.

"Ova nagrada mi puno znači pošto dolazi od žirija koji je sastavljen od vas gledalaca za koje mi, filmski umetnici, prevashodno pravimo filmove", rekao je Paskaljević na svečanoj dodeli nagrada u velelepnoj dvorani pozorišta "Petruzeenli".

"Osim ovog visokog priznanja, sa sobom ću u Srbiju poneti i divne utiske iz vašeg grada u kome sam imao prilike da snimam nekoliko scena jednog od mojih prethodnih filmova, 'Medeni mesec'. Početkom iduće godine počeću snimanje filma pod nazivom 'Moje ime je Muhamed', čiji će se jedan deo radnje odigravati u okolini vašeg grada. Raduje me da će se naše uzajamno prijateljstvo nastaviti", kazao je Paskaljević.

Nagrada za najbolju glumicu pripala je Heri Himler za ulogu u američkom filmu Breda Siberlinga "Običan čovek", a za najboljeg glumca proglašen je Argentinac Leonardo Sbaraglja za ulogu u filmu "Drugi brat" reditelja Adriana Kaetana.

Ove godine festival, koji se održava deveti put, okupio je 75.000 gledalaca i brojne goste, kao što su Klaudija Kardinale, Fani Ardan, Greta Skaki, Đankarlo Đanini, Valerija Bruni-Tedeski, Volker Šlendorf, Žak Peren, Margaret fon Trota, Andrej Končalovski i mnogi drugi italijanski glumci i autori.

Festival se održava pod pokroviteljstvom predsednika Republike Italije, a direktor festivala je Feliče Laudadio, bivši direktor filmske Mostre u Veneciji, koji je u poslednjih osam godina uspeo da festival u Bariju uzdigne do jedne od najznačajnijih filmskih manifestacija u Italiji.

U svom 17. igranom filmu, koji smatra svojim najintimnijim ostvarenjem, Paskaljević govori o Raulu Negiju, koji se posle 40 godina provedenih u Engleskoj vraća u svoje selo, što je uznemirilo njegove stanovnike.

Film koji je sniman u vrletima Himalaja, imao je svetsku premijeru na festivalu u Torontu u prestižnoj selekciji "Masters", u okviru koje se prikazuju nova dela filmskih velikana današnjice, a zahvaljujući američkom gigantu "Amazon"-u Paskaljevićevo ostvarenje će gledati publika u više od 140 zemalja.

IZVOR: TANJUG

Letelica Kasini je u to ime, dobila i svoj Google Doodle.

Tokom poslednjih 13 godina, ova letelica nam je približila Saturn i njegove prirodne satelite bolje nego ijedna pre. Nazvana po astronomu Đovaniju Kasiniju iz 17. veka, lansirana je u oktobru 1997. u saradnji NASA i ESA.

Put do Saturna trajao je sedam godina, a kada je konačno došla na svoju destinaciju, otkrila je izvanredne karakteristike prirodnih satelita gasovite planete i dokaze postojanja podzemnog okeana na Enceladu.

I pred sam kraj života, nastavila je da šalje važna otkrića, poput onog da u okeanu ispod površine Encelada možda postoje uslovi za život.

Kasini je u prolasku okusio jedan od gejzira i pronašao organska jedinjenja, što je naučnicima ulilo nadu da tu možda ima života.

Na drugom Saturnovom satelitu Titanu letelica Kasini je pronašla reke tečnog metana i još neka organska jedinjenja, što takođe obećava.

Naučnici su već isplanirali šta će uraditi sa letelicom Kasini. Poslednji put će je usmeriti ka orbiti Titana, koju će iskoristiti kao "praćku" za približavanje Saturnovoj atmosferi, gde će još neko vreme beležiti podatke o prstenovima planete.

To će biti najbolji uvid u Saturnove prstenove koji smo imali dosad, a Linda Spilker koja radi na ovom projektu, kaže da bi Kasini mogla da otkrije njihovo poreklo.

Prstenovi su mnogo veći nego što su naučnici očekivali i sasvim je moguće da su stari koliko i sama planeta. Oni manji su stari oko 100 miliona godina, a verovatno su nastali raspadom kometa koje je "rastrgla" Saturnova gravitacija.

Kasini bi takođe mogla da otkrije sastav prstenova, koji su uglavnom sačinjeni od vodenog leda, ali od kojih je jedan procenat materijala potpuna misterija.

Nakon što obiđe 2 orbite, dvadeset godina otkako je krenula na ovo epsko putovanje, postaće deo planete koju je proučavala.

"Slomiće se, istopiti, pretvoriti u paru i to je fantastičan zaključak ove priče. Ona je u suštini promenila sve udžbenike o Saturnu", kaže Erl Meiz, menadžer projekta, i dodaje da ne može da ne oseti tugu zbog kraja jedne ere.

"Ipak, to je samo poglavlje, knjiga još nije zatvorena."

Rezus majmun, vrsta poznata po svojim čovekolikim socijalnim sposobnostima, nalazi se u kavezu sa lancem koji povlači kada želi da dobije hranu. Nakon 12 dana bezbrižnog boravka u tom kavezu, dobio je prijatelja rezusa u kavezu do njegovog. Međutim, ubrzo je shvatio da kada povuče lanac kako bi dobio hranu, njegov prijatelj u drugom kavezu dobija snažan električni šok. Mali rezus je prestao da jede kako ne bi povređivao svog prijatelja.

Opisani eksperiment sproveo je tim psihijatara pod vodstvom Džulsa Masermana 1964. godine. Nađa Kots, primatolog, opisuje još jedan slikovit primer sa svojom šimpanzom Džoni. Jedini način na koji je Kotsova uspevala da navede Džonija da siđe sa krova kad pobegne jeste mimikrijom plakanja. Kada Džoni vidi da Nađa plače, on odmah siđe sa krova i postavlja se zaštitnički blizu nje u potrazi za potenicjalnim napadačem koji je rasplakao.

U TUĐOJ KOŽI

Slični eksperimeti i situacije, kojih ima veliki broj, pokazuju evidentno postojanje empatije kod primata. Pod empatijom ili saosećanjem se najčešće podrazumeva sposobnost „postavljanja u tuđu kožu“ kao i raumevanja emotivnog stanja druge osobe. Dugo je ova sposobnost vezivana samo za ljudski rod, dok se otkrićem postojanja emaptije i kod životinja postavlja pitanje njenog evolucionog smisla. Postoje dve jake pretpostavke zbog čega je došlo do razvića empatije.

Prva pretpostavka odnosi se na roditeljsko ponašanje. Sisari su vrsta koja ulaže veliku energiju u odgajanje svake jedinke. Zbog ovakve seksualne strategije, neophodno je bilo razviti neku vrstu osetljivosti za potrebe odojčadi. Bez ovakve sposobnosti, majke ne bi mogle da prepoznaju potrebe svojih mladunaca koji nisu u mogućnosti da se sami staraju o sebi, što bi rezultiralo njihovom preranom smrću. Krajnje posledice bi bile odumiranje čitave vrste.

Druga pretpostavka odnosi se na kooperaciju, i na izvestan način prkosi Darvinu. Prema Darvinovoj teoriji evolucije i principu prirodne selekcije, svaka jedinka će se truditi da obezbedi sebi opsatanak ostavljajući što veći broj zdravih i sposobnih potomaka. Ova teorija, međutim, ne može da objasni ponašanje malog rezusa. Prirodna selekcija bi mogla da obuhvati i pojam empatije ako bi se shvatila u širem smislu, kao obezbeđivanje opstanka ne jedinke, već cele vrste. Empatija omogućava postojanje brige između jedinki iste vrste, što dovodi do odgoja snažnijih i sposobnijih jedinki koje bi dalje oplemenjivale vrstu.

Postojanje polnih razlika kod empatije može se objasniti takođe evolucionim putem. Ženke imaju dugu filogenetsku istoriju odgajanja koja se prenosi sa kolena na koleno. S obzirom da ženke rađaju, one su prvi objekat za koji se mladunčad vezuju. One više vremena provode sa mladunčetom, čiste ga, hrane, štite, zbog čega i nije začuđujuće da su tokom evolucije razvile bolju sposobnost empatije.

One ženke koje su ostvarile bolji odnos sa mladunčetom će odgajiti uspešnije jedinke. Na ovaj princip je pedesetih godina prošlog veka prvi skrenuo pažnju britanski psiholog Džon Bolbi, koji je i dao ime ovom fenomenu afektivna vezanost. Od ranog odnosa majke sa mladima zavisiće njihova kasnija socijalna i seksualna adaptacija, kao i sposobnost rešavanja problema. Empatične majke i u ovom smislu imaju veću prednost da odgaje zdrave i sposobne potomke.

Istraživanja na životinjama poput spomenutih primata su nam pomogla da uvidimo mnoge sličnosti sa ljudima, a eksperimenti su pokazali da su ovi principi i uopštivi na ljude. Istovetnost ljudske i životinjske empatije ogleda se u istom nervnom mehanizmu, takozvanim mirror neuronima. Mada se oko njihove funkcije ne slažu svi naučnici, najveći broj istih pretpostavlja da su se razvili kao pomoćni mehanizam za razumevanje akcija drugih jedinki. Neuroni ogledala u saradnji sa limbičkim sistemom, koji je zadužen za regulaciju emocija, učestvuju u percepciji tuđih emocija, samim tim i empatiji.

Istraživanja na ljudima su nam pomogla da bolje upoznamo kognitivnu komponentu empatije, koja kod životinja nije toliko razvijena, kao i njenu evolucionu svrhu kod ljudi. Pokazalo se da sa uzrastom sposobnost empatije opada, što se podudara sa periodom kada se smanjuje i potreba za roditeljskim ulaganjem.

Takođe, ispostavilo se da kod ljudi postoji mogućnost prevelike empatije, koja se na nervnom planu manifestuje blokadom moždanih struktura zaslužnih za „postavnjanje u tuđu kožu“ od strane limbičkog sistema. Kod ljudi je za uspešnu socijalizaciju izgleda neophodna najpre sposobnost razumevanja drugih, dok je saosećanje možda samo zaostala pomoć od naših majmunskih predaka.

IZVOR: ELEMENTARIUM.CPN.RS

"Otkriće da je velika tvrđava na brdu Branig iznad kanjona reke Gradac funkcionisala bar dva veka pre Nemanje kao srpska, uz pronalazak manjih utvrđenja na antičkom pravcu koji je spajao podrinjske rudne oblasti sa dolinom Kolubare, pokazuje da je reč o organizovanoj državnoj teritoriji", kaže arheolog Radivoje Arsić iz valjevskog zavoda. "Rezultati istraživanja ukazuju da se prednemanjićka srpska država prostirala između Save i Drine. Od iskopavanja tek očekujemo iznenađenja, jer su na teritoriji zapadne Srbije i istočne Bosne otkriveni tragovi utvrđenja i naselja ranosrednjovekovne srpske države".

Ostatke zidina i kula na strmom brdu u kanjonu reke Gradac, u ataru sela Brangović, na sedam kilometara od Valjeva, narod je nazvao Jerinin grad. Drugo ime za ruševine je Bežane, jer su se među visokim zidinama, na nepristupačnim liticama, i u mnogobrojnim pećinama, skrivali zbegovi od osmanskog zuluma.

Arheolozi kažu da još nisu otkrivena pisana svedočanstva o ovom velikom i vešto sazidanom gradu, ali su na osnovu nalaza utvrdili da je utemeljen još u preistoriji, oko 1.600 godina pre Proklete Jerine, žene despota Đurđa Brankovića, koja je u narodnoj mašti bila graditelj tvrđave.

"Na početku istraživanja 2004. mislili smo da je reč o vizantijskoj tvrđavi iz 5. veka, iz vremena Justinijanove obnove", kaže Arsić. "Docnijim iskopavanjima smo utvrdili da su je Rimljani koristili u vojne svrhe još od 3. veka, a da su kasnije samo dodati luksuzniji civilni deo i episkopska crkva, versko sedište celog ovog dela Srbije, što svedoči o značaju tajanstvenog grada. Zatim smo došli do najstarijeg sloja koji seže u preistoriju, u gvozdeno doba, kad se na ovom mestu nalazilo naselje utvrđeno kamenim bedemima".

Ubrzo su arheolozi shvatili da na prostoru tvrđave i sela Brangović postoji jača tradicija naseljavanja nego što su mogli i da zamisle. Najveće iznenađenje sačekalo ih je u najmlađem arheološkom sloju.

"Iako je najviše oštećen erozijom i iskopavanjima divljih arheologa, nalazi su nedvosmisleno ukazivali na to da su Srbi ovde živeli u kontinuitetu od vremena naseljavanja od 7. do 10. veka. Grad je, izgleda, napušten u vreme ratova kneza Časlava sa Ugarima", kaže Arsić.

Ostaci višeslojnog utvrđenja su na površini od tri hektara.

"U donjem delu grada nalazilo se civilno naselje, a gornji deo, gde je bila velika donžon kula, imao je isključivo vojnu svrhu", kaže Arsić. "Geodetska snimanja i iskopavanja ukazuju da se civilno naselje razvilo pored antičkog puta kroz kanjon reke Gradac, spajajući dolinu Kolubare sa Valjevskim planinama i Podrinjem, koji su obilovali rudnim ležištima srebra, bakra, olova i zlata".

Jerinin grad je pravo graditeljsko čudo sa svojim visokim i debelim zidovima koji se strmo spuštaju u dužini od oko 200 metara iznad samog rečnog toka. Graditelji su, gde god su mogli, koristili prirodne bedeme od stena i povezivali ih zidovima koji su iz daljine teško uočljivi. Za potrebe odbrane su u strme stene uklesane stazice i stepenice čiji se tragovi i danas jasno vide.

IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI

Novu vrstu pauka otkrili su naučnici Prirodnjačkog muzeja u San Dijegu.

Dostiže veličinu od desetak centimetara, telo mu je prekriveno dlačicama, dok se ispod očiju nalaze veliki ‘očnjaci’.

Prvi put je otkriven tako što je pronađen njegov odbačeni egzoskelet, na osnovu kojeg je zaključeno da pripada lutajućim paucima. Naučnici su odlučili da se vrate uveče jer je reč o paucima koji izlaze noću.

“Kada sam ih videla prvi put, bila sam impresionirana njihovom veličinom” rekla je naučnica Marija Luiza Himenez, koja je dodala da tokom svih godina istraživanja i prikupljanja paukova na poluostrvu nije pronašla tako veliku vrstu.

“Znala sam da je u pitanju nešto novo, što moramo da opišemo”, objasnila je Himenez.

Ovaj pauk uglavnom živi u pećinama. Iako je po rodu sličan brazilskom lutajućem pauku koji ima najsnažniji otrov, nije smrtonosan za ljude.

“Skoro svi pauci su otrovni, ali je mali broj njih opasan za ljude. Jedan me ugrizao dok sam ga držao i još sam živ”, rekao je Džim Berijan iz Prirodnjačkog muzeja.

IZVOR: 24 SATA