“THAT’S THE END OF GOOD NEWS ABOUT ANYTHING” – K. Vonnegut

Twitlog? Blitter?

Anyway… ako je fora samo da se bude kratak i jasan, zar ovo nije to?

Za sad, samo slika i prilika razloga za ovako dugo odsustvo, i pozdrav.

Dobila sam buket ruža; liči na vatru. Još i miriše, što je pravi raritet ovih dana, na ovom kontinentu.

Pojeli smo tortu od čokolade, po mojoj želji, i nismo izgovarali prigodne reči hvale. Zahvaljujući tome nije bilo ni neprijatne tišine kad svi panično razmišljaju šta da kažu a ništa dovoljno zvučno im ne pada na pamet. Nije bilo ni preteranih emcije.

Keri se rasplakala posle. Kao da idem na kraj sveta, a samo prelazim u drugi tim; doduše, u udaljenom delu naše zaista ogromne zgrade.  Sekretarica Linda se takođe rasplakala jer joj niko nije rekao da odlazim pa je saznala tek kad je ugledala buket i tortu. Pol, koji sedi u kancelariji iza mene i sa kojim sam se dovikivala kroz otvorena vrata – uglavnom povodom razmene prehrambenih proizvoda, ja njemu jaje on meni jogurt i tome slično – Pol se, da nastavim, nije rasplakao ali mu bi žao, što je i izrazio pismenim putem, kroz prigodan e-mail. Prvo ga je poslao a onda mi je kroz otvorena vrata doviknuo: Ej, posl’o sam ti mejl!

Setih se onog vica o Muji i Hasi kad su se dovikivali preko terase… pokušah da mu ga ispričam, ali ne vredi, naglasak je neprevodiv.

***

Skinula sam slike sa pregradnih panoa oko mog stola- prelepe, velike štampane fotografije Novog Sada iz jednog kvalitetno urađenog kalendara koji mi je neko poklonio pre par godina. Svi su tužno gledali kako ih slažem u kutiju, zajedno sa novinskim isečcima  iz 2007.  kad je Nole osvojio Rogers Cup, i printovima uličnih scena Kolumbije, Čilea, i Brazila. Zajedno smo, vrlo često, maštali da postajemo deo neke od tih fotografija – jednom bi seli na zidić fonatane ispred Dunavskog parka u predvečerje, drugi put bi posmatrali Trčiku, Nork i katedralu iz ptičje perspektive, treći put bi se utopili u noćna svetla Đave. Ponekad smo takođe sedeli na pločniku jedne široke ulice u Kartageni zajedno sa par studenata čija su leđa pogrbljena pod teretom ogromnih, autostopom-kroz-južnu-Ameriku, ranaca. Ili u bašti čileanskog bistroa, pod drvetom iz čije krošnje vise žuti i crveni lampioni.

Već u ponedeljak instaliraću svoju zbirku vizuelnih utočišta  na drugom mestu. Gledajući fotografije Novog Sada, novi ljudi će postavljati staro pitanje: I ti si napustila OVAKAV grad???

***

Na putu kući, glave zagnjurene u buket, čini mi se prvi put posle mnogo vremena ne razmišljam ni o čemu.

Autobus dospeva do stanice na kojoj presedam. Drugi autobus upravo prolazi kroz zeleno, zaustavlja se kratko, a potom zatvara vrata kao da će da nastavi bez mene. Ali, upravo dok u žurbi silazim niz stepenice, njegova vrata se ponovo otvaraju. Ja potrčim, vidim da me čeka, baš mene čeka – autobusi mi inače obično beže, ovo je neka anomalija. Zadihana preskačem prvi stepenik, zahvaljujem se vozaču. On odmah primećuje moje ruže, i kako divno mirišu.

– Oh, to je takav raritet, ovih dana – kaže jedna starija gospođa koja sedi iza njega.

– Naročito na ovom kontinentu – kaže jedna mlađa gospođa koja sedi preko puta nje – Da osetite kako ruže mirišu tamo odakle ja dolazim, raspametili biste se.

-Odakle dolazite? – upitam ja, eto kad već pričamo.

-Iz Grčke – kaže poverenički, kao da taj podatak objašnjava još i mnoge druge stvari o kojima nije uputno pričati u javnosti – Nećete mi verovati, ali neki su mi mirisi  toliko urezani u sećanje da mislim da ću ih se sećati i u smrti. Na primer, miris ruže pomešan sa mirisom orlovih noktiju i limunovog cveta. Oh, ne možete zamisliti lepši miris od toga! Taj miris samo što ne zacvrkuće. Ako na svetu postoji miris koji je lep kao cvrkut ptice, to je taj.

I tako, iz vedra neba, zacvrkuću mi dafine iz parka. Noćne frajle iz prednjeg dvorišta. Divlje ruže. Jorgovan sa početka bašte. Narandžasti ljiljani. O orlovim noktima da ne govorim. Bagremi ispred kuće, koje su radnici gradskog zelenila jednog dana prosto isekli, eto, što se mora. Stigla depeša iz uprave da oni to moraju poseći i to je kraj svakog ubeđivanja. Džaba ti da se žališ nadležnima, dok preplivaš birokratsko more kako bi do njih dospeo, bagremi su odavno posečeni jer postoji kvota, znate, i postoji radni nalog.  I tako, kao u pesmi. Ali zapravo. Posekoše nam dva bagrema.

I pade mi na pamet da je možda došao red da se prekvalifikujem. Da se bavim nečim intrinzično lepim. Nečim što ne treba dorađivati da bi postalo podnošljivo. Nečim što je dirljivo koliko je dražesno, a ne koliko je tužno. Nečim što ničija greška ne može učiniti ružnim. Nečim što ne moram da interpreterim kao korisno iskustvo da bih mu pronašla dublji smisao.  Nečim što je eto prosto lepo, da lepše ne može biti.

Na primer, cvećem. Da otvorim cvećaru i pravim cvetne aranžmane po ceo dan. Stilizovane, sa merom i ukusom, u lepim posudama, šarene ili crno-bele, što da ne, aranžmane.

Da cvrkuću kao neke retke, dragocene ptice.

Kao čitavo jato.

Kad čovek dugo živi u monstruozno velikom gradu, toliko velikom da mu gradskim prevozom (autobus, metro, tramvaj, pa malo peške) do najbližeg prijatelja treba taman koliko voz pilićar trucka od Novog Sada do Beograda….. kad čovek živi u takvom gradu, dakle, onda mu je sve ono što ljudi iz manjih mesta smatraju neodoljivim čarima metropole, zapravo najčešće samo nužno zlo. Nema u tome nikakve velegradske pokondirenosti. On u tim čarima odista ne uživa, već ih se kloni.  On ne hita da uvek bude u centru zbivanja – od gungule beži kao đavo od krsta.  Prometne raskrsnice izbegava kao kugu. Ulične prodavce i tržne centre takođe. Razvije istančan osećaj za dragocenost praznog prostora i lekovitost tišine. Ako nekim baksuznim slučajem mora da se nađe u centru  pred kraj radnog vremena,  uglavnom juriša ka svom odredištu  hitrim korakom kao da trenira za Olimpijadu. Ako pri svemu tome u rukama ima tri kese a na ramenu torbu tešku kao sanduk mokre hartije – rezultat celonedeljnog dodavanja generalno korisnih (možda mi zatreba) ali, svakog petka se ispostavi, uglavnom nepotrebnih artikala –  onda sa izvesnošću možemo očekivati da taj i takav čovek kući stigne presamićen, što od težine tereta, što od stresa izazvanog gužvom, bukom i mahnitim jurcanjem prekobrojne armije poslovnih klo(v)nova, što od šoka koji nužno sledi nakon blaženog i dugotrajnog spokojstva koje je moguće jedino ako su ti obrisi i noćna svetla užeg centra samo lepa pozadina  a nikako figura. Ovo je već Geštalt…

Sticajem okolnosti prisećam se, tako,  podzemne estetike ružnog: metroa, čijoj sam gotovo visceralnoj poeziji nekada i sama doprinosila gotovo svakodnevno, na predugom putu od kuće do škole, od škole do posla i od posla do kuće.

Izvitopereni fensić u crveno-belim kožnim patikama.

Čovek koji smrdi.

Čovek koji miriše. Prejako.

Crnoputa bosonoga gazela sa ogromnom crvenim tašnom u desnoj ruci.

Šarenokosi vriskavac sa ipod-om u džepu i slušalicama uraslim u ušnu školjku.

Nekoliko običnih ljudi koji su toliko normalni da su dosadni i zato se ne isplati trošiti pogled na njih.

Glomazna Koreanka u kratkoj škotskoj suknji i  srozanom belom dokolenicom.

Indijka sa crvenom bindi mrljom među obrvama; spava oslonjena na prozor zamašćen tragovima tuđih glava.

Dva dlakava šrilankanska deteta koja se gurkaju i kikoću na sedištu do tate. Njegove oči su prazne a duša puna. Sveprožimajuće, stradalničke indiferentnosti.

Glasna grupa srednjoškolaca. Dva tetovirana tipa sa spuštenim farmerkama. Vide im se gaće.

Jedan matori plavušan paž-duge slepljene kose za kog pouzdano znam da je iz naših krajeva jer sam ga pre koji dan videla u Yorkville-u i čula kako priča sa…. da ne skrećem sa teme.

Radnici iz fabrike, sa termo-torbicama i ostacima ručka na krilu. Jedan od njih dovršava sendvič sa šunkom i zelenom salatom. Drugom glava pada od umora.

Jedan japi sa akt tašnom. Drugi japi zablenut u svoj Blackberry.

Jedna mentalno bolesna starica sa klupkom vune u rukama: mumlajući melodiju Internacionale (!) obavija vunicu  prvo oko jednog kažiprsta a onda kad dođe do kraja krene od početka pa je obavija oko drugog. I tako u krug.

Suptilan vonj mokraće.

Napadno žmirkajuće svetlo iznad vrata.

Kloparanje točkova po šinama.

Lakirane bele štikle.

Mrak u tunelu.

Aseksualan glas koji najavljuje narednu stanicu.

*******

Sa moje desne strane jedna mala kineska devojčica spava u krilu svoje mame. Izraz lica joj je sasvim spokojan a disanje ritmično, sporo i duboko – kao da ništa, čak ni snovi, ne uznemirava njen san. To je, može biti, lice nevinosti. Ono se ne mršti pred ružnim i nije zaslepljeno lepim. Njemu niti šta smrdi, niti šta miriše. Njemu je sve podjednako fascinantno i sve jednako realno; sve i svako u njegovom neuzburkanom, prediskustvenom svetu označeno  je istom aurom apsolutne, bezuslovne egzistencije i vrednosne neutralnosti.

I ona će jednog dana aktivno učestvovati u poeziji metroa, kao što to danas radim ja.  Neko me možda iz dubine vagona gleda i pravi mentalnu belešku:

Mlada žena sa tri ogromne kese i torbom na kolenima, posmatra malu kinesku devojčicu koja spava u krilu svoje majke. Pogled joj je pun razoružane blagosti. Na kratak ali ubedljiv tren, sva njena iskustva bivaju zamenjena jednostavnošću neutralne perspektive. Iznenadni izlet u stvarnost neopterećenu vrednostima završiće se upravo onog trenutka kada se nesmotreno upita zbog čega ovakvi momenti nikad ne traju dovoljno dugo. Jer, privilegiju da budeš nevin i mali imaš samo dok ti “dovoljno” ništa ne znači.

Klini ovde.

Happy shopping!

Pa ne mogu da verujem da je Nole izgubio od Mareja! Za sve koji su se juče pitali šta Noletu fali, jer je bilo više nego očigledno da mu skoro ništa nije išlo od ruke- napravio je bruku neiznuđenih grešaka, loše se kretao, napadao je malo a branio se neuspešno, promašivao zicere, očajno servirao… you name it, he’s done it…. Dakle, za sve koji su se pitali šta mu je: juče je u Torontu  bilo jako sparno i zagušljivo, jedan od onih dana kada gustina smoga ulazi u crveno, stepen vlažnosti te tera da dišeš na škrge, a zavisno od fizičke konstitucije i otpornosti na vrućinu- svaka mala stvar postaje ogroman napor. To znam jer i sama počnem da dišem na škrge  kad se steknu ovakvi uslovi, a znamo i da Nole ima problema sa disanjem.  Znači, on je već bio umoran i slab kad je izašao na teren, a par relija u prvom setu ga je samo gurnulo nizbrdo.  Osim toga postoji i faktor sreće, koji  prosto nije bio na njegovoj strani. A postoji i faktor lake smorljivosti, koji mu večito sedi na ramenu kao zloslutna ptica.

Pa ipak, FUCK!

No…. Juče sam počela da pišem izveštaj o prethodnom danu, pa ću ga sad postirati malo dorađenog, da ne bi bio potpuno deplasiran….

***

24/07/2008

Večeras smo gledali Nadala protiv Igora Andrejeva. Šta se tačno desilo u prvom gemu prvog seta- nemam pojma, tek na 15:30 Andrejev se pružio po betonu i izgledalo je kao da je meč završen u rekordnih 50 sekundi. Posle ukazane medicinske pomoći i povezanog zgloba na levoj nozi, igra se ipak nastavila. Prvi set je bio totalno nezanimljiv, Nadal ga je rutinski dobio, ali je zato drugi set bio van svih očekivanja. Andrejev dobro servira i opasno vraća, prilično je precizan i kad se malo razigrao meč je postao neverovatno uzbudljiv.

Naravno, navijali smo za brata Rusa, kao i svi pošteni Srbi. Rusi su vikali “Davaj davaj!” a Srbi ” Ajmo Igore!”. Nadalovi navijači su ipak priča za sebe. Povremeno su se dovikivali preko terena, pevali pesme posvećene svom idolu i uzvikivali Viva Mallorca! Na momente su baš zaustavljali igru, došlo mi da im viknem Silencio! ili tako nešto

Nego, zašto mi nemamo pesmu za Noleta????

Nadal je, naravno, pobedio, a gledajući post-meč intervju otpali smo od smeha. Ako budete negde pronašli video snimak itervjua koji je dao 24. jula, obavezno odgledajte, strašno je komično.  On je neviđeno zbunjeno i introvertno stvorenje. Pred kamerama i novinarima pretvori se u klinca od 4 godine, koji se usred odgovaranja na pitanje odjednom toliko fokusira i zablene u krastu na svom laktu, recimo, da totalno zaboravi šta je do tada radio. Prilično je skroman i stidljiv i generalno- simpa lik.

E sad, da vam kažem o rezervisanim sedištima. Ima u celoj toj stvari jedan problem. Ako se desi da iza tebe sedi neko sa neostvarenim komentatorskim ambicijama a ko takođe ima komplet karata za X termina,  grdno si nagrabusio.  Evo na primer, tip iza nas. Taj visoki tip u šorcu i sandalama dolazi na mečeve sa jednim starijim čovekom – možda ocem, možda ujakom, komšijom ili šefom. Otkud znam. Ali, ono što znam je da je taj stariji čovek ili gluv ili lud, a ako nije ni jedno ni drugo onda je sasvim sigurno na rubu nervnog sloma, jer ovaj što sedi do njega ne ume da sklopi usta pa to ti je! Kao da mu iće i piće od toga zavise, on svaki poen komentariše sa toliko “stručnosti” i uverljivosti u glasu, da bi čovek, ako ne bi obraćao pažnju na sadržaj njegove priče, stvarno pomislio da je  neki vrhunski znalac. No, slučaj hoće tako da tip zapravo pojma nema o čemu priča: svaki pa i očigledno slučajan poen je unapred osmišljen i maestralno izveden, sve propuštene prilike će biti uzrok gorkom kajanju sutra, svaki poen je ključan i kritičan, svaka lopta odlučuje pobednika, a svakih pet minuta na terenu se desi “ista stvar kao na Rodikovom meču jutros”.

Tako mi već danima imamo real-time “prenos” mečeva koji se odvijaju na terenu ispred nas.

Umesto Silencio! ovom tipu bih rado viknula “Shut the fuck up you goddamn-horse-manure-piece-of -shit” ali se bojim da bih dobila pesnicu u zube….

Tip u šorcu i njegov stariji kolega juče su, pred sam kraj poslednjeg meča, seli, od onolikih praznih tribina –  pravo ispred nas. Kad sedi ispred, makar mi ne priča u uho. Osim toga, dobijem priliku da ga neupadljivo slikam:)

Elem…Navijanje za Nestora i Zimonjića u dublu protiv braće Marej uglavnom se vrtelo oko

‘Ajmo Srbi

‘Ajde Nešo zabiberi to malo i

Zimonjiću ‘ajde zbog Noleta

E sad, ovde dolazimo do lekcije o trčanju pred rudu, mojoj (i vašoj verovatno) generaciji poznate pod imenom “prvo skoči, onda reci hop”. Moja učiteljica Milena ovaj biser mudrosti izgovarala je bar deset puta dnevno. U svakoj prilici, kad god bi bilo zgodno, ona bi opomenula: Prvo skoči, onda reci hop, Aleksandra! Prvo skoči, onda reci hop, Tomislave! Anita, prvo skoči, onda reci hop!

….i sve tako.

Neki evidentno nisu imali ovako dobronamernu učiteljicu. Ja zbog Milene i po deset puta skočim da bih jednom rekla hop (neki to zovu OCD, jbg, ja to zovem oprez), ali brzopleti tenkre koji je Mareju juče sa zapadne tribine vikao : Pobrinuće se Nole za tebe sutra! danas mora da se oseća prilično glupavo i ispaljeno.

Psihološki duel koji se juče vodio između publike i Mareja paralelno sa mečom na terenu – bio je stvarno interesantan, i verujem – poučan za sve oštećene strane. Nakon što je publika počela otvoreno da podjebava uzvikujući “Nole, Nole!” usred meča koji nikakve veze sa Noletom nema, i da “preti” sutrašnjim uništenjem Endija Mareja, Marej i njegov brat uzvratili su  sa nekoliko pobedonosnih, prkosnih “‘Ajde!” (da, ‘ajde, na srpskom) nakon par poena osvojenih zakucavanjem loptice Zimonjiću pod noge.

Malo o tretmanu koji je Marej dobio od srpskih navijača možete pročitati i ovde.

“Komentator” iza mene procenio je da srpska publika pokušava da Mareja dekoncentriše i da mu pomeri fokus sa večerašnjeg meča na sutrašnji.

Konačno jednom da i ovaj  kaže nešto što ima smisla. Publika je bila uspešna u svom naumu – braća Marej su izgubila meč dozvolivši da publika utiče na mentalni stav i raspoloženje. Ali, publika je ne samo trčala pred rudu, već je proizvela i definitivno neželjen efekat: uspešno je naoštrila i  tempirala Marejevu ogorčenost da eksplodira tokom meča sa Noletom. Marej koji Noleta inače nikad nije uspeo da pobedi, uoči ovog meča davao je samouverene, agresivne,  arogantne najave uverljive  pobede. Nezavisno od Noletovog lošeg stanja, Marej je delovao samouvereno i rešeno da pobedi od prve lopte.

I?

Da. Prvo skoči, onda reci hop. Lekcija koju bi i Nole morao da nauči ako planira da se zadrži u vrhu i ne izgubi fanove. Ta taktika  zastrašivanja protivnika apsolutnom samouverenošću – funkcioniše samo ako dela slede reči bar u značajnom broju slučajeva. Ako suviše mnogo puta dela ne potvrde ono što usta govore – usta izgube ugled a dela padnu u zaborav. Food for thought. Nole ima trenera za igru i trenera za kondiciju, a ja bih mu savetovala da angažuje i trenera za psihu i trenera za odnose sa javnošću.

Još samo da kažem – naš dečko je ipak najveći šmeker od svih njih tamo, gubio ili pobeđivao.  Sportisti to možda nije neka uteha, ali fanovima jeste. Budući da juče nismo imali prilike da ga vidimo kako skida majicu i baca je u publiku, evo da obnovimo gradivo od ranije….

Canuck:  u prvobitnoj upotrebi uvredljiv izraz za francuskog, a kasnije bilo kog Kanađanina, koji Amerikanci danas koriste sa podsmehom a Kanađani sa izvesnim ponosom.

Danas branilac titule  igra sa kanadskom svetlom nadom : Nole (3) protiv Frenkija Dančevića (82), centralni stadion, 7:30 pm. Kiša je odložila prepodnevne mečeve, ali je srećom ipak stala do uveče. Tribine su krcate, iglu ne bi mogao da ubaciš u publiku. Naravno, za Dančevića će navijati cela Kanada. Zato mi moramo dati svoj skromni doprinos ne bi li nekako nadglasali ostatak stadiona.

Noletov izlazak na teren propraćen je burnim ovacijama. Publika ustaje da pozdravi šampiona. Bez obzira što će večeras navijati za svog igrača, Kanađani se dobro sećaju momka kog su prozvali “Giant Killer” prošle godine kada je na putu do pobedničkog trona baš njih počastio sa tri fenomenalna meča i tri uzastopne pobede nad trećim, drugim i prvim igračem sveta. Rodžers kup je tako prisvojio još jedan delić teniske istorije, a publika je sa pravom euforična što će njihov igrač stati na crtu ovakvoj legendi.

Courtesy of Rogers Cup punkness, večeras sedimo iza Noletovih trenera, Marjana Vajde i Miljana Amanovića.

Meč počinje lagano. Nole se uigrava, a Dančević ide samo na sigurno, pa je malo monotono. Prate jedan drugog gem za gem i nema puno uzbuđenja. Otprilike oko Noletovog brejka u prvom setu, dve žene i jedna čudno našminkana devojčica koja bi mogla imati 11 ili 25 godina, prilaze mestima gde sede treneri i uvređeno im pokazuju svoje karte. Na trenutak nastupa pometnja –  njih dvojica se zgledaju, njih tri samo što nisu počele da ih mlate torbicama. Na kraju dame pobeđuju, njih dvojica ustaju, premeštaju se na druga dva mesta, i nastavljaju da posmatraju meč.

Nakon brejka Nole prilično sigurno dobija prvi set, iako Dančević servira odlično i žestoko se bori za svaku loptu. Podseća me na Noleta prošle godine u Montrealu – nema šta da izgubi a ima sve da dobije, i kida se za svaki poen podjednako.

U pauzi između dva seta, Vajdi i Miljanu prilazi jedan fino obučen par koji kasni. Ispostavlja se da imaju karte upravo za ova sedišta, a kontrolor karata sa vrha tribina silazi niz stepenice da reguliše stvar jer se ova dvojica prave grbavi:) Opet nakon kraće pometnje i ubeđivanja, treneri prelaze na druga sedišta, sada već vidno nezadovoljni što su suviše daleko od mesta sa kog mogu da pričaju sa Noletom.

Drugi set je mnogo dinamičniji, publika urla Go Frenk Go i ‘Ajmo Frenki, a mi uzvraćamo  obično time što počnemo da se deremo kad Frenkijevi navijači zaćute, čisto da Nole zna da smo tu. Inače, čini mi se da su se Noletovi navijači strateški veoma lepo rasporedili: infiltrirali su se u svaki red i na svaki sprat tribina, tako da se stiče utisak da nas ima tri puta više nego što nas ima. A nije da nas nema. Pored nas tri majčinske figure navijaju za Noleta kao da su ga sve tri rodile. Kad se ljuti dobacuju “ajde, nije to ništa” i “nemoj, dušo, nemoj da se sekiraš” Dovoljno smo blizu da možemo da mu pričamo a da nas čuje, samo što nisam sigurna da je to baš dobro za koncentraciju. Iza nas momak koji je došao sa mamom. Na sve strane naše zastave. Juga povremeno zaurla toliko glasno da poskočim od šoka. Navijam i ja, ali ipak nemam njegove glasne žice.

Sve u svemu, meč je spektakl zbog toga što Dančević igra na domaćem terenu sa prošlogodišnjim šampionom. Sve drugo je relativno prosečno, osim Noletove “uniforme” koja je večeras drečavo narandžasta i tirkizno plava…. mislim! Ali na njemu nekako i to izgleda šmekerski.

Usred jednog poena, trenerima prilazi jedan veliki crnac sa fe-no-me-nal-no obučenom belkinjom. Maše kartama, prilično je besan, i ne interesuje ga što je igra u toku. On se pored kontrolora probio bez obzira na teniski bonton, i ako je naumio da sada sedne ima da sedne pa taman gromovi pucali. Mora da je neki mnogo bitan lik. Vajda mu kaže – čekaj bre, ja sam mu trener, ne možeš da me pomeraš usred poena, medjutim ovaj ne odstupa. Nole je taj poen izgubio, a bilo je baš napeto. Vajda i Miljan se  k’o pokisli opet premeštaju. Sad su već totalno smoreni, ali su i totalno komični u toj srbijadi u koju se pretvorilo njihovo kidisanje na slobodna mesta. Srbi koji sede u okolini sada se već aktivno angažuju da im pronađu dobro mesto, predlažu da sednu ovde ili tamo, pomeraju se za po sedište da naprave prostora… Juga pita Miljana, Je li,  kako bre vas dvojica nemate karte? To je onaj isti kondicioni trener iz prve reportaže koji je vijao loptice na srpskom:) Odmahuje rukom iznervirano, Ma mani, bre, premestili su nas već pet puta!

Dančević je imao par stvarno impresivnih poena., a i Nole se raspucao u drugom setu. Jedna devojka je pre jedne serve sa najudaljenijih tribina uzviknula “Novak, I want to have your baby!!!”. Hawk-eye sistem laže kao pas, jer smo svi, Nole, treneri i mi u okolini, videli da je bio aut kad je bio aut, a Hawk-eye je to proračunao kao prilično jak “in”. Na šta bih ja slomila reket i napsovala se sudiji majke, a Nole je ipak uspeo da iskulira. Evo snimka, mada je dosta loš, ali ako ste gledali meč znate na šta mislim.

I tako. Nismo videli Džima Kerija. Nole je bio sasvim dovoljan.

Imamo par slika sa Miljanom i Vajdom. Obojica su gotivci, naročito Vajda koji deluje totalno zbunjen sopstvenom ulogom u  životu prosečnog Srbina.

Hteli smo da ostanemo da gledamo Safinov meč, ali je počelo da pljušti. Čekanje šatl autobusa nije dolazilo u obzir jer je par hiljada ljudi odjednom izašlo sa tribina i stvorilo neopisivu gužvu. Tako smo peške po pljusku, sa podvijenim nogavicama, gacajući po kanadskim njivama nekako stigli do parkinga.

The punk continues:)

***

Kući smo došli oko ponoći. Jutros nisam ni pokušavala da kuvam kafu. Oči su me toliko grebale da sam deset minuta sedela u dnevnoj sobi kao slepo kuče, a onda sam na o-ruk! nabacila na sebe par krpa i istrčala u kišno jutro. Večeras nismo išli na mečeve, ali smo se mnogo radovali što je Federerko eliminisan (ha!) u startu.  Džim Keri mora da se smorio (nosio je RF kačket ono veče, znači, sad može samo da ide kući i plače). Nadal je još uvek na terenu, u dublovima. Trenutno ne pada kiša, i nadam se da neće ni sutra.

Koji pank!

Putokazi na putu do Rexall centra su sačuvaj-me-bože, srećno onom ko reši da ih prati. Ako sa Finch ulice skreneš tamo gde te znak vodi, završićeš na parkingu javno dotiranog stambenog objekta (čiji su stanovnici naoružani svi do jednog, Harlem-style, i redovno se pojavljuju na jutarnjim vestima, što ranjeni, što počivši, što u ‘apsu).

Kad konačno stigneš do York Univerziteta, parkiraš se pa kreneš peške ka terenima jer šatl koji “samo što nije naišao” nikad nije tu kad tebi treba. Onda tako usput shvatiš da je York isto ono dezorganizovano mesto bez duše kao i pre 6 – 7 godina dok si tu bio student, ništa se promenilo nije osim što su po poljanama iznikle gomile bezličnih zgrada i što je kampus postao monstruozno velik, otprilike kao neko manje selo u Srbiji. U mimohodu čuješ kako posetioci turnira kritikuju organizaciju i  psuju na sav glas kada izbegavajući duboko blato zgaze u pačje govno. Hodajući tako, sve kao po minskom polju, palo mi je na pamet da slika govori više od hiljadu reči, pa reših da napravim koju:

WTF???

Ipak je ovo događaj internacionalnog karaktera i od velikog značaja za Toronto i York. Pa manje bih se ukaljala na njivi u Đurđevu nego što sam se ukaljala ovde. Đurđevo je, bre, metropola.

Ako datog dana i rade sve elektronske kase na kojima ćeš kupiti Fiji vodu od 4 dolara po bočici – može ti se desiti da stojiš u redu 20 minuta a da ti,  kad izgladneo i smoren zatražiš hot-dog koji košta 7 dolara, kažu da su OSTALI BEZ KIFLI…. Ili da nakon isto tako dugog čekanja zatražiš kafu koja košta 3 dolara, a ispostavi se da su OSTALI BEZ PLASTIČNIH ČAŠA…. Ili da se, nakon tri gema provedena u tom istom redu zbog opšte navale – sve kase odjednom ugase a prodavci počnu da te šalju u krug – idi na sledeću kasu, idi na sledeću kasu, sve dok u tom kruženju ne dospeš ponovo na onu od koje je sve počelo, i saznaš da su u međuvremenu počeli da primaju samo tačnu sitninu, zbog čega  ti dođe da pojedeš onu papirnu dvadeseticu u ruci i nekom zavrneš vrat.

Znači, papreno naplaćivanje loše organizovanih događaja nije ekskluzivno naš recept?  Setiću se toga sledeći put dok budem psovala državu, srpska posla, sudbinu i život,  stojeći u nekom redu na čijem kraju će da mi otmu pošteno zarađen novac.

A što se tiče tih redova…. oni se na ovakvim događajima podrazumevaju – red od pola sata za WC, red za hranu, red za piće, red da uđeš, red da izađeš… to nema smisla ni pominjati, ko se boji čekanja u redu taj za tenis nije

No, ok. Ukratko, videli smo Tipsarevića – izgubio je od Mahuta (Francuska) i mnogo, mnogo se nervirao jer mu baš nije išlo, toliko da mi ga je bilo žao, iako ga uopšte ne simpatišem. Čitala sam  famozni Plejbojev “do koske otvoren” intervju na B92 u kom je totalno neprofesionalno omalovažio ženski tenis, recimo, i napravio par drugih kolegijalnih prekršaja koje svrstavam u “kiselo grožđe” varijantu. Velika je razlika između otvorenosti i nedostatka mere. Osim toga nikad nisam varila tipove koji furaju taj osobenjački fazon. Biti osobenjak je u redu,  ali forsirati osobenjački imidž je  čista folirancija. To je taj “Bukovski pod miškom” – simptom posebnosti sa predumišljajem o kom sam već pisala ranije. Oseti se i u izjavama i tome  na šta ciljaju, dobra doza zavisti i ljubomore i uopšte, ne znam, što bi rekli Kanađani, I’m not getting a good vibe. Ali, naš je, pa navijamo za njega, naravno. Čak i kad nadrndano tretira dečicu koja ga mole za autogram.  Čak i kad glumi Roki Balbou na treningu a onda se na meču smori pa odustane, kako bi se vratio u hotel i igrao War Craft.

Videli smo i Zimonjića. Mislim, čovek je toliko visok da nema šanse da ga ne primetiš. Upravo u šetnji do centralnog terena nakon Tipsarevićevog meča, okrenula sam se da vidim ko to iza mene brunda kao medved, kad ono on, na telefonu. Pričao je o ožiljku koji treba da se razbija laserom upravo kad smo ga mi slikali, mahnuli mu i požurili na meč između Ančića i Dančevića.

Ančića (Hrvatska) i Dančevića (Kanada) smo hteli da gledamo jer smo znali da Đoković narednog dana igra sa pobednikom tog meča. Juga je naložio da se ima navijati za  Dančevića jer bi meč između Ančića i Đokovića mogao da se završi nekim navijačkim incidentom koji bi našem (inače neukaljanom?) ugledu  u svetu naneo kakvu nepopravljivu štetu.  Rekla sam – nije kao da njih dvojica nisu do sad igrali, ali Juga kaže – ovo je ipak Toronto. Što jeste- jeste, ovdašnji Srbi i Hrvati su umeli, pre par godna,  da organizuju masovnu tuču kako bi utvrdili ko od njih SME da bleji u lokalnom Coffee Time-u. O fudbalskim utakmicama da ne pričam.

Sad, i Dančević je hrvatskog porekla, ali je odrastao ovde i igra pod kanadskom zastavom pa je stepen rizika daleko manji

Dančević je igrao na sigurno, a Ančiću nije išlo naročito dobro. Tek u drugom setu sam priznala Jugi da od početka navijam za Ančića iako uredno tapšem na Dančevićeve poene da zavaram trag…..  To je prosto jače od mene. Postoji neko unutrašnje merilo koje određuje ko je manje a ko je više “naš”, i to je to. “Patriots” need not respond.

Mario je tokom jednog poena skoro srušio sudiju sa stolice i umalo se slomio u trci za lopticom – izgledalo je kao da je povredio zglob desne ruke i možda je to na kraju doprinelo porazu. Ruku na srce, Dančević je u drugom setu bio odličan, a imao je i podršku cele publike. Hrvatskih navijača je bilo ali stvarno malo, ili je bar tako izgledalo zato što se nisu čuli osim u par navrata.

Nakon ovog meča, zaposeo nas neki đavo pa smo odlučili da ostanemo i na sledećem, iako smo već bili jako umorni, a ujutro treba da se radi. Gledali smo Lopeza (Španija) i Stepaneka (Češka), a desilo se  tako da smo sedeli u drugom redu, iza – ispostavilo se kasnije – Lopezovog trenera. E sad, ovo ne bi bilo vredno pomena, da Juga i ja nismo navijali za Lopeza toliko predano, da je trener  sigurno do kraja meča bio ubeđen da bi trebao da nas poznaje i razbijao glavu što ne može da nas se seti.  Lopez je pobedio, a mi smo kući stigli u 1 ujutro. Pet sati kasnije dobauljala sam do automata za kafu, na slepo smućkala jednu, ispostaviće se,  najslabiju na svetu i pomislila: umreću kad spavam. Jeste. Toliko sam bila umorna, da mi je mozak radio naopačke, i to veći deo dana.

Ah da… za kraj još jedna slika. Nekoliko sedišta od nas sedi i kezi se Džim freakin’ Keri. Povremeno zvera okolo i gleda u nas (verovatno i on misli da smo neki Lopezovi rođaci ili mu ličimo na nekog?)- i u jednom od tih zveranja sam ga uhvatila na delu!

Posle je gledao još češće a na izlasku sa meča, dok smo se mic po mic penjali stepenicama,činilo se da hoće nešto da pita ili kaže, toliko je angažovano upućivao neke neverbalne signale. Trebala sam ga pitati da li hoće autogram. A možda mu je Juga ličio na Noleta? Ili sam mu ja ličila na…

Ma ok. Nego.

Da Rogers nije takav pank od turnira, sigurno se ne bi sudarali sa poznatim facama svaki put kad izađemo da kupimo hot-dog, i sigurno ne bi imali priliku da sedimo u loži za poznate, bogate i važne – od čega Juga i ja nismo ni jedno ni drugo ni treće (ali možda kosmos funkcioniše po prinicpu predujma?) i sigurno….Dobro, kasnije ću pisati o još nekim događajima courtesy  of Rogers Cup punkness. Sad idem da pronađem intervju sa Federerom koji je upravo ispao u drugom kolu. Ha-ha-kakva sreća, disciplina biće veća:) Juga i ja inače uvek navijamo PROTIV Federera.  Nadam se da Nole neće igrati sutra preko dana,  jer posao ne mogu izbeći a karte su nam za večernje mečeve.

Later….